Autor – nažalost – nepoznat. Aranžirao, propratio tekstom i muzikom Dottore El Cidre

ŽIVOTNI VOZ

Nedavno sam čitao knjigu u kojoj se život poredi sa putovanjem u vozu. Bila je to veoma zanimljiva knjiga.

Život je kao putovanja u vozu. Ljudi ulaze i silaze. Prilikom nekih zaustavljanja mogu se dogoditi prijatna iznenađenja.

Ljudi proživljavaju srećne trenutke, ali ima i nezgoda, nesreća, tuge.

  Kad se rodimo i zakoračimo u voz, srećemo se sa ljudima za koje mislimo da će nas pratiti tokom čitavog našeg putovanja.

Na primer, naši roditelji…

Nažalost, kad-tad oni će sići sa voza i

ostaviti nas bez svoje ljubavi, brižnosti,

nežnosti, bez svoga prijateljstva i

društva.

Međutim, u voz će ući druge osobe

koje će nam, takođe, biti veoma važne.

To su naša braća i sestre, naši prijatelji i ljudi koje

srećemo i koje ćemo zavoleti tokom putovanja.

Mnoge osobe koje ulazeu voz gledaju na putovanje kao na kratku šetnju, Oni ne uživaju u predelima kraj kojih prolaze, ne žele da se zbližavaju sa drugima, pa kraj putovanja dočekaju sami.

Drugi u ovoj vožnji

kroz život nailaze samo na žalost i

tugu.Ali ima i onih

koji su u vozu, u toku

vožnje, uvek

nadohvat ruke i

spremno pomažu onima

kojima je pomoć

potrebna.

Mnogi, kada siđu sa voza, ostavljaju iza sebe trajnu čežnju. Neki nas uvaljuju

i u nevolje. Mnogi ulaze i silaze

a da ih nismo ni zapazili.

Čudi nas što su mnogi putnici koji su nam veoma dragi negde u nekom drugom vagonu. Ostavljaju nas same u delu našeg putovanja. Ponekad pokušavamo da ih pronađemo i da se smestimo u njihov kupe.

Međutim, na našu žalost,

često ne možemo da sednemo kraj njih. Mesto

pored neko drugi je već

zauzeo.

I takav je život. Prepun izazova, snova, maštanja, nadanja, prepun sastanaka i rastanaka bez ponovnog sastajanja. I nikad se ti trenuci neće vratiti. Zato, pokušajmo da svoje putovanja kroz život učinimo

najlepšim mogućim.

Pokušajmo da sa svima u

vozu budemo u ljubavi.

Pokušajmo da u svakom putniku

vidimo ono najbolje u

njemu.

Setimo se i toga da na svakom ukrštanju životnih koloseka

neki od vagona može da isklizne iz koloseka i da je

putnicima u njima možda potrebna naša pomoć.

I sami možemo doživeti iskliznuće. Nadamo se da ćemo tada naići na putnika koji će nas

razumeti.

Najveća misterija putovanja je što ne znamo kada ćemo

zauvek sići sa voza. Takođe ne znamo ni

kada će naši saputnici sići. Pa ni oni koji sede

do nas.

Sigurno ću biti veoma tužan kada budem

morao zauvek da napustim

voz.Verujem da će

veoma boleti rastanak sa

nekim prijateljima

koje sam sreo za vreme

putovanja i koji su mi

postali dragi. Međutim, gajim nadu da postoji glavna stanica i da ću videti kako svi moji dragi pristižu, sa

prtljagom koji nisu imali kada su ulazili u voz. I biću srećan što se ponovo srećemo.

Usrećiće me pomisao da

sam im baš ja pomogao do uvećaju svoj prtljag i da sam u njega stavio prave

sadržaje.

Moramo se truditi da imamo srećno putovanje i da znamo da se na kraju sva muka

stostruko isplati. Pokušajmo da pri silasku sa voza

ostavimo prazno sedište koje kod

ostalih putnika, koji nastavljaju

putovanje, budi čežnju i lepa i

prijatna sećanja.

Svima želim srećno i prijatno putovanje!