milos sakic zivotni koloseum

Милош Сакић, ЖИВОТНИ КОЛОСЕУМРукопис награђен на шестом Конкурсу запрву књигу Народне библиотекеСмедеревска Паланка

ИздавачНародна библиотекаСмедеревска Паланка

За издавачаДобрила Здравковић

УредникБиљана Петровић-Михаиловић

РецензентМирослав Јозић

Корице и илустрацијеЗоран Палић-Луша

Технички уредникЉубивоје Миљковић

Компјутерска припремаИздавачка делатностНародне библиотекеСмедеревска Паланка

ШтампаДигитал ДизајнСмедеревска Паланка

ISBN 978-86-85005-39-8

Тираж 300

МИЛОШ САКИЋ

ЖИВОТНИКОЛОСЕУМ

Смедеревска Паланка2010

ПЛАВЕТНИЛО

Милош Сакић ЖИВОТНИ КОЛОСЕУМ

МОЛИТВА

Молим теостани увек детеи нека Богиња чистотебди поред твоје чедности

Ја ћу увек битинегде у близинигледајући твоју силуетукао нешто што треба да трајешто треба да се негујекао ружа црвенаод крвипосле смрти ждралана њеном трњу

МРТВА ПРИРОДА

У моју собу хрле зраци сунцаи плавичасти дим из димњака суседне кућеУ соби дрвени стона њему нешто хлебаи две винске чашеЈедна је празнаМојаА друга...У пепељари догорева цигаретачији се дим меша са сунцемкоје уз рефлексију у чашимре са још једним даном

ЖЕНА НА ЦЕСТИ

Гледао сам је са странекрао сам је од плочникаСваки њен корак ја сам мерио у себиНико је више гледао нијеСамо се у њој могло видети нештоИзвана то бешеруинаништавилоЧак се и жуто псето помокрилоиспред њене подеране ципелеСкренула је поглед у странуВидео сам њену речОсетио је на себиВише је никада нисам среоа желео сам да је водим у свој станда седимо у тамии слушамо ноћ

ЉУБАВНИЧКА КЛУПА

На ноћној месечини моји корациодзвањају као у лименој кутијиТу ме не препознаје ни човек у ходуни олињало псетоАли том улицом и даље пролазимјер води до моје најдраже клупена којој су остали наши трагови

То јесте сада обична искисла даскаали иницијалијош могу да подсетена нека давна задовољстваСада јој се прикрадам као лоповшто испод ње чува закопано благо

На то измучено дрво лежем и сањамда сам много ближе тебиМожда то нисам јанего сена која ме је у ноћи пресрела

ЦЕНТАР ВАСИОНЕ

Моје испружене рукелове у ваздухуразбијене метеорекрила истопљених душаМоје тело врти се око СунцаЗаједно са другим планетамаосвајам натпростор и ширинуГлаву ми хладе васионски тушеви

Жељу ипак имам само једнуда уместо кишена уснама осетимљубавну страст и дубиненеке сродне душе

У ТВОМ ПОГЛЕДУ

Седимо у кафанинас двоје ћуткеГледам право у твојетајанствене очиблаге и успаванеи мислимкако је тешко задржати сеу њиховом погледу

ИЗВИЊАВАМ СЕ

Долазим до враташто скривају тајнуу свом складуМоја рука хватамесингану квакуПразан ходНе могу унутра

МилошеОтишла сам кућиЈавићу ти се кад се будем вратилаНисам била у Београдупоследњих данаНисам се могла јавитиИзвињавам се

Ана

БЕЛА КИША

Све моје речипрхнуле су у ваздухкао јато напуштених голубоваОдједномпочела је да пљушти киша перјапо блатњавој земљиНису успели да однесу порукуу крило васионеу њено крило

РЕЧ

Волим сваку речшто негде дубоко стоји и чекаМесец у звезданој љуљашцитрепери и својим погледомсве испод себе мериа моја сена још увекпонавља да воли Њу раскалашнудевојчицубоје тек убраног ружиног цвета

ПЛАВЕТНИЛО

Она се приближава ивици рекеОдмах из њених устапесма у небо путујеНедра су јој пунаотворена као вратанестварног рајаплени и везујеТанком гранчицом мути водуа бледом руком брише капи јутраса своје бујне косеЊени кораци о ситне травке се саплићуа плаветнило пада и у њој нестаје

ИЗАЂИ ИЗ СЕБЕ

Остала си самаИграчке су ти одузелииграш се сада са собомОгрнула си се чврстим зидомнико ти прићи не можеТи не слутиш да твоје сузетврђаву граде

А боље би било да затвор својизнајмиш другимапа да изађеш из себеко лептир мајски

Винути се у облакежеља је сваког затвореникаали ти не желиш да реметишсвоју судбину

ВЕЋ ВИЂЕНО

Да смо заједносве би опет било истокао некадКада смо о животу мислилитек успутуз прве јутарње погледеу трудне тмастосиве облакеи испијање прве кафеСве би опет било исто

Изнова бисмо се радоваливећ проживљеним сатимаизнова бисмо анђеле у кавезе хваталида не би одлетели у други животу друге људеСве би опет било исто

У себе бисмо упили духишчезлих цивилизацијадух умрлих боговаенергију снажних претходникаОдагнали бисмо смртновим постојањемновим трајањемСве би опет било исто

Позајмили бисмо старе ноћиугасле звезде и вулканебескрајне зелене ливадеу чијим смо травамаостављали своје сузеречии љубавне соковеСве би опет било исто

Одбацимо шетњу улицамаизгубљеног градаНама је остало још неколикокорака да испратимо себеи дочекамо другеоне што су нам промаклишто су нас издали и оставили

Све би опет било истокад бисмо били заједноСами

КАРИЈАТИДА

Бело тело женестоји преда мноми ја га гледамдок фосфор свитацасалеће њена мермерна бедра

Блед сам и у грчуа једна ми идејау помућеној глави вриштиПо челу низ урезани знакцеди се искипели знојЦелим крвотоком мојимотровни нектар струјиТа бела слабост женецеди последње минутемоје недосневане срећеМоје руке она претварау Икарова воштана крилада се у рано јутро истопимна жару тек пробуђеног синца

Прилазим томкомаду женске путидарујем му дуг пољубацОсећам хладноћу мермераУсне ми пржи хладна студ

Тада сам себи рекаодавно изречену истинуЖену вазда ваља славитиЖену уз вино треба хвалитиТу белу и мекувечиту варку за душуСад небески Пегази њиштеу мојим венамаи на моје отврдло челопљуште њихови ударциСамо ти бела женостављајући своју белинуна моје раскрвављене ранеможеш зауставити пљусак овоземаљски

ЗАУВЕК РАСТАВЉЕНИ

Све је остало иза наси виђења и разговории доста тога што смо прећуталии оно што је требало да се деси

Ми више не говоримоћутимочак и не шапућемоСрца су наша заувек засталаСада већ размишљамо о прошлостио клупама на којима смо седелипопијеним кафамавремену мог боравка у теби

Све је остало иза насМноге кише испрале сунаше хридии све ће се вратити уназадЈедино нас двојеостаћемо где јесмобез наде да икада вишебудемо заједнокрчећи непроходне џунглека својим новим животима

САМИ СМО

Остали смо сами уз вино и свећеОстали смо и заувек несталиса ове земље од каменаНеко ће само рећиБили су ту једно вечеали нису могли више заједнода сањају о срећи

У КРИЛУ ДОБРА И ЗЛА

Пре него се отиснешна ону страну добра и злажелим још једном да осетимтвоје усне на мом лицукоје покрива иње

Светлост дана мало је задовољствоза бујице болашто по цести шире мириснеспокоја и страхаЗагрли ме својом кишоми буди вечни подстанар мога телајер нема нигде за тебе спасаосим у мојој промрзлој кожи

Где си сакрила своје рукенису ли и оне кренуле ка пољимашто бљеште на ивици умаОслободи ме металних оковајер ипак морам да летим

Сви се спремамо на пут без повраткаали ће одабрани наћи свој мирКада се будеш вратилазапиши понеку речкоју буде говорио тај некоможда ћу то бити ја

ЉУБЉЕЊЕ НЕПОЗНАТОГ

Ништа се на овом свету не може поредитиса једном проведеном ноћина јастуцима који одишумирисом телаи бојом коже

Чекам ноћ да бих могао да се приљубимуз то огњиште на грубом чаршавуда јутро дочекам поред бићакоје познајема које ме зачудо волиЖивим да би ми се некокао колајна обесио око вратаи тако угушио све недоумицеи животне несвестице у мени

Толико бих желео да уништиммалодушностзлу коб и злобуТреба ипак бити човекпа запљуснути свет млазом светлостипопут водопада што стремиу амбису непознато

НАТУРАЛНАМИСТИКА

ЛУНА

Речима ћу да упалимсве око себеУгасле очинема устаисцепане крпепокидане сновевреме ћу да зауставимврело камење да уситнимнечастивог са земље да отерам

Бићу срећан да видимкако све гориЈа ћу тада да засијамкао месец усред таме

ТАЈНА

Моје сећање пружа се као паукова мрежау угловима запуштених кућаи излеће из мене као јатоцрних врана у време кишних дана

Сећање протиче као вода која се губиу амбисима подземних пећинаали се никада до краја не изгубиЗашто не може да се избришетраг љубавиу сутону када све нестаје

НАТУРАЛНА МИСТИКА

Тмуша ме гледа својим хладним очимаИза хоризонта ништа ново се не рађа

Сенке се скривају изаусамљених трулих плотова

Трепери светло на уличним светиљкамаПромичу уморни сати

На прозорима се црне ликови ноћобдијаНоћ је као чаша разбијена

И све около немо лети и у бескрајусе губи као восак низ свећу цури

У очи просјака што чека на самилостту бедну божју ћерку која увек вара

ВЕЧЕ ИДЕЈЕ

У црвеној даљини обриси звоникаокрутно трепереУ перивоју наших сумрака корача света идејаДа ли је то црни гавранна крилима носипа нам зато изгледа туђаи некако одбојна

У перивоју наших сумракакорача света идејаЈедино се јасно чујухук совемесечев смехи судари сапунастих облакаиза којих се котрљасуморних сила последњи врисак

ЧУЛО ОПСТАНКА

Свуда око мене само густа маглаВетар је погасио сва светлау камину не пуцкета ватраНа столу свећа не гориНема представе ни о рођењуни о прераној смртиНоћне море угушиле сумесец и звездеНа небу су уморене дугине бојеСада и виле не летеСвуда само маглаи ништа

Само очи могу да победету невидљивостОчи су ту да видеи памте

ОБЛАЦИ

Облаци су вечерас извршили атакна залазеће сунцеБела пена се сливаланиз прозоре измученог небаДрвореди су поклекли пред тим налетомкао човек када примивест о смрти неког блискогВетар је бацао опало лишћепо слепој цестиЖутило дана умирало јечас по часнеким непознатим огњем запаљеноа вечери је овој осталосамо да наричетужне рефренеи да полагано крвари

СУМРАК ИДЕЈА

На поноћном небу ћути месецпопут нагњиле коре од лубенице

Ћути над градомкоји одзвања људским хркањеми крчањем празних стомакаУ једној соби светли лампаТо песник стиховима себе теши

СЛЕПИЛО

Бљузгавом улицомслепац са батином тетуранесигуран и колебљивуз то и пијанБатином напипава путжваће слинаву угашену цигаретуи цери се храпавим гласомЊегово шљапкањеу стопу прати мусаво ЦиганчеА сва светла су још погашенаи сва врата добро закључанаЧује се како досаднокапуће вода низ разваљенлимени олуку овој слепој улици

ПОМРАЧЕЊЕ

Земља је попила месечинуЦрна тинта цурииз наших животаИспод дроњавих покривачасрчани мишић нас упозоравада нам дневна светлосткљуца мождане завршеткеТо непозната нека силау сваком од нассудбину откуцава

ФАНТАЗМАГОРИЈА

Небо гори звездамаПланете се ноћас сурвавајуна спокојне душеЖуте се као карневалски лампиониНа једној од њих и ја падамправећи кратер на расквашеној земљиИспред мене пролазе слике свестиОд прве игре у којој су мираскрварили носдо црвоточног тела које ништавно копни

Светлим у том лампионуПравим дан пре ноћиСвоје сунце дајема исто ми зликовци отимајуГасим се заједно са својим теломиз којег изничу црвене руже оданости

ЈЕСЕН У КУЋАМА

Данас је почела јесенЈош колико јуче ту пред намабило је летоса својим пламеним језицимабучним продавцима свега и свачегацурама у скраћеним сукњицамашумом сунцобранахладним пивомА јутрос је моје прозореотворила јесентмушна и магловитаПочиње доба људског лутањаслепим улицаматесним и неосветљенимобрубљеним мусавим кућамашто бацају тајанствене сенкена замишљена лица

Пролази дакле човек тимзабитима и осећанеку чудновату жељутих мемљивих домоваза прошлом светлошћукоја је промениласвоје место становањаодлазећи са птицама селицамау далеку АфрикуТе куће су се усидрилеу потајибез жеље за доминацијомдостојанствене и самеУ њима се одмарајууморни путнициварају се женеслуже се вечерерађа сеумире сеТудаиспод њихпролазе спроводи и свадбеодносе се несрећно убијени младићида би сутрате исте неме и хладне кућебиле сведоцилумповања безимених весељакаУ њима тумарајубезизражајне

погрбљене бабепреносећи климаве троношцеиз једног угла у другидижу прашинубришући црвоточни намештаја понекад слинавим рупцеммахну некомекроз напукле прозореСве је као јесен

ПЕЈЗАЖ У НОЋИ

Касна ноћ без кровакроз црнило миливијугамаглахладнаЗемља влажнамркако вук гладнаНегде-негде назиру се црнеполомљене гранек’o костуримртвих дана

Свуда голи животМракГуста тамаНечујноу мирупо свим људима спаваИ мир заборављенсамполако догореваНико се овде не видиСамо маглаНоћ без кровакроз црнило мили

У ПРЕДГРАЂУ

Нашао сам се у предграђу велеградау сиво јутроПреда мном из маглеизвиривале сујадне оронуле кућеископаних очијупопут слепих старицакоје стоје допола у блату и глибутражећи милостињу за своје уморн кости

Сачекао сам тренутака онда сам узвикнуоНиштаГлас ми се вратиоа мир је поново завладаоСам сам у ово праскозорје великихмислии као што се гасе светиљке на улиции ја гаснем неким чудним миром

Док корацима лупампо каменом перивојунада мном се месец као црвени лампионсмеје само мении никоме више

ПСЕЋЕ СРЦЕ

Пасја ноћГлуво доба над уморнимградомСамо бесно лајањеглупавоотужнои сулудоСам на сивој цестигледам у једно залутало псетобез ланцаи на брзину склепане кућицеЛаје на све па и на сопственусенкуТа пасја песма слути проклетство

Скоро ми се отрже речиз устаЛај и режиПомоћи ти немаКаравани ће проћи и без тебеЕно чује се улегање точковапо глибу земаљскомУзалуд просипаш своју снагуна људске сподобеЈа ћу доћи кућиа ти си свој ланацзаувек изгубио

УЛИЧНИ СПАВАЧИ

Гледајући уличне спаваче на усамљеним клупамазапитах се истог тренаКакву то топлину они у себи сневајукад су се одлучили да легну на мокар креветтруо и расклиман од даноноћног седења

То у њима пламен зубље гориони су доживотни обожаваоци њениТако и кад немају ћебе и јастукгреје им срце тај црвени језик срећешто их иза угла било ког чека

Себе су поклонили студени и маглида би огрејали своје промрзле рукеиспружене увис у знак праштања ижељеа онда опет скупљене у подеране скутеисцрпљене а ипак снажне и животне

ПЛАМЕН У ПЕСКУ

ГРЕШНИЦИ

Већ годинама ходамо до чланакау црвенојгустоји лепљивој крвине знајућини заштони за кога

Анђели наши су белии крилатијер смо ми самине црнинего чађавиДа они сами сиђуса њихових удобних небесаи да искапе свеиз наших грешних чашапостали би као и мибедни и себи туђи

Коме треба да се обратиповорка покислих удовицарашчупаних мајкикоје подбуле од плачазакопавају своје властито месоу ходу дајући последњи поздравунакаженим телимасвоје једине децекоју ће прогутати иловачамокра и гњецаваиспрана крвљунеких њихових претходника

Уз скуте тихискасапљених женапривијају сепреживелабосоногаи изгладнела децанараштај који се припремаза нове покољеза нове људске катастрофе

Чујемнарицање и тугугледајући у те гомилебез идентитетакако се крећу преманеизбежној оштрој косиСмртиДа ли је то тако морало да буде

И никога нема да утешисве њих одједномДа залечи ранепреклане младостида се извиништо су деца из клупаодведена на стратиштасулуде цивилизацијеНикога нема ко би извукао из јамете суморне људеподивљалеслепевашљивесмрдљивеникакве

Ко је себи узеоза правода тим људимаубије доброту и смехда их сруши и понизитако да им ни иконањихових светацане може донети нови дан

Ти људи су силованиДуша и тело су имоскрнављениОни су за даљи живот осакаћениАко је већ било суђенода нас прогута Црна рупазашто барем нисмо поумиралипружених и стиснутих рукуу топлини људскостиа не у колективнојпатњи

ИЗГУБЉЕНИ ПУТОКАЗ

Остао сам без путоказашто одређује моју стазуна путу нових спознајаИ поред свих ожиљака на телуи даље у води наилазим на водопаде

из ока ми не теку сузеОко мене чује се само јекадавних љубави

На папир стављам још један стих у низуСутра ће можда доћи неко другии моје ће речи изгубити смисаоТада ћу се денути негдеу пролазности данаи више никога нећу чути

САМОСПОЗНАЈА

Изашао сам на кишубез кишобранаДа сперем самог себеи неко други постанемИзмокрио сам сеи ништа више

САВЕСТ

Изгледа да сам имао ноћну моруТо сам знао јер сам се пробудиона подуЛежао сам непомичан као кладаПоред менележао је још некоРазбарушене косеповлачио је покривачна своје голо телоНисам био свестанњегове раније присутностиТек сам га осетиокад сам био на подуНа днуТо је била моја савест

ТАКО СТОЈЕ СТВАРИ

Има дана када помислимда сам пропао као човекОнда легнем на креветиспружим сенађем на плафону неку пукотинукоја је доказ лошег рада мајстораи кажем себиСвоју кожу не могу дати другоменити бих је икада даоу замену за очуванијуИпак је добро што самсвој и ничији вишеТако ће и остати

ГОДИНА ЗМАЈА

У једном тренупостао сам твој пратилацстрашни змај на путу до свог оброкаОблаци пролазеа ја их испраћам и остајем туда доживим месечев плачза својим палим другомЗвезде утеху не дајујер даљинама проговарајуУ млечној пени која ми кваси косувидео сам време како истичеиз дрвеног врча

ГОВОР ПОДСВЕСТИ

Целим нашим путемиз дана у дан остајемобез речиКраду нам их сатиЖеле да их пошаљу у подсвестТамо где су оне великеа људи опет малигде је све природнијеЗато се и не треба чудитиљудском ћутању на самртној постељијер речи више неће битиза наше доконе чувареОне остају у намаза неко друго времеза неке друге душешто ће пажњу да нам поклонеувек и трајно

ПЛАМЕН У ПЕСКУ

Просипам кроз прстепесак животаи у њему тражим пламенМорам га наћијер тај је песак некадабио човекОн је сигурно гореосамо што сада чекада опече изненада

ЗЕМЉА СПАСА

Испевани су венци песамау славу раја и небеског господараЈа ипакјош увекна земљитражим спас

ГЛАС

Један чудан гласразбио је мир праскозорјаПред њим се свеу тишину сакрилоДајте овамосва вина овога светаДанас ја частим

данас и никада више

СПЛАВ ЗА ОДАБРАНЕ

Врста смо која изумиреУскоро неће имати кода у бунилу урла и вичеда хвата звезде што падајуУбиће нас густе маглеНа сплаву смо изгубљених душа

Сви хоће да нађу себи местана тим црвоточним даскамаГраби се сваки слободанмилиметар простораВерује се у вечностнеког другог светадок се овај постојећиунапред закопава

БЕЛИ ПАПИР

Седим за радним столомСтона лампа обасјавабели папир преда мномкао чисту младу девицукоја ми кажеВреме је да употребиш моју белину

Почињем да упућујем речинекоме кога немаа свестан сам да ће ме разумети

ПАЛАНАЧКИ КАЗАМАТ

Шарени женски неукускалдрмом носи својејутарње интриге и заврзламеа први гости кафанских јазбинареже од једа иза свежејутарње штампе

Терет је то за човекакоји идеје носи у себиа не наоштрене бритке лажиТежак је и тесан животу паланачком казамату

Тумарају мамурне мислишкрипе аутомобилске гумеСве је готовоУнапред изгубљено

СВЕЋА НА ВЕТРУ

Чему да се надамКао бљесак у ноћимој пут обасјава светска лажПокушавам да сањама сваког дана ми све вишезаудара на амонијаку станичним тоалетимаХоћу да будем свећакоја ће до јутра да гориали она не може да светлиу неписменој помрчиниу сенци подлих глупостизлокобне настраности и завистиИза мојих леђа нацерени ПолифемиИспред мене бездно

ХЛЕБ И СО

Шта се то овде дешаваЗашто ова тишина убијаРуке сам пребио ударајући о небеске зидовекако бих изазвао грмљавину облакаНебо се само гротескно церимојој узалудностиТа велика црна рупашто мрви понос као зрневљепшеницеправећи бело брашно од можданих вијуганашихиспећи ће од мисли погачуСо ће бити наша душа и мир

СТОЛИЦЕ

Уживамо у седењупо безименим кафанамау разговору са собомВодимо судске парницео властитој немоћии неспособностиза кафанским столомуз чашицу мученицекафу и рахатлук

Хтели смо да идемо уз ветарда растемо попут усамљенихзелених јаблановаи без речи пркосимо природиХтели смо у заносуда бритким речима друге унесрећимоХтели смо да преврнемо планинеи поравнамо планетуне питајући се неће ли намте планине икад требати

Речи наше говоре о буриа ни на поветарац не наликујуОстају празне и никад исказанеполако се претварају у црвеспремне да оглођу столицена којима седимоПад ће бити тако боланда ће нам дах зауставити

ЛАЖНИ ЗАСТАВНИЦИ

Моје мислизаробила је људска глупостОбилују истрошеним пехарницимапучким трибунимаНа бојишту умови гинуа безбројне алаве нулеисмејаног стуба врли кандидатикрасе на академијама прве редовеДубоко је море људске глупостишто хоће да нам се врата домогнеОни у корист своју лажу и клевећук’о деца кукајук’о љуска на води плутајуи у туђе џепове турају руке

Ово је наше свеопште немоћи тужни зовгде ја гутам блатоових лажних домовинских заставника

ЈУТРО ИСПРЕД КАФЕА

Седео сам једног јутрa испреддрагстора у својој улициПреко пута у кафеуљуди су испијали своје јутарње кафемале коњакепонеко и пивоНајзанимљивија је билачињеница да сам их сталнопрогонио својим погледома они то нису осећалиПокушавао сам да пренесемдео себе у те јутарњепосетиоце кафеаали нисам успеваоИзгледа да су сами себи били довољниа тело им је сувише малоза посматраче са странеМожда су и они мене посматралискривенииза јутарњих новинаМожда

ПРАВА МЕРА ПОЕТСКЕ ВРЕДНОСТИИ ГЛАВНО МЕРИЛО ЛИРСКЕ ХАРМОНИЈЕ

Док сам ишчитавао рукопис књиге ЖИВОТНИ КОЛОСЕУМ,

Милоша Сакића, а поготово кад сам читање довршио, јавила ми се једна, рекао

бих, јеретичка мисао: све оно чиме се теорија књижевности постарала да

одреди, растумачи, појасни и приближи читаоцу појам поезије (а много хартије

је исписано и много векова утрошено да би се то постигло) као да постаје скоро

сасвим излишно, скоро као да бива сувишно, у оним велелепним тренуцима у

којима песма почиње да настаје, када почне с песником да се сједињава. Па и то

је још којекако, јер песник, макар онај интелектуално обазривији, труди се да

поштује правила и гледа да их не заобиђе. Али када се песма од песника

(аутора) откине, када се појави пред читаоцем, значи кад почне да живи свој

властити и самостални живот, тада постаје јасно, тек тада изгледа, да свака

теорија остаје само теорија, и свеколико знање теоретских премиса и флоскула

само монета за интелектуално поткусуривање, а да је оно што песма у читаоцу

изазове, у ствари, права мера поетске вредности и главно мерило лирске

хармоније.

Томе се не треба чудити, а најпре ову безазлену истину о мери вредности

песме – јер она јесте безазлена по томе што је интимна, то јест исповедна –

нипошто не треба занемаривати или прећуткивати, јер је читалац, тај једини, и

прави и неприкосновени мерилац песминих вредности, од самог првог сусрета

са песмом упућен на сопствени дух и на сопствена чула, чиме постаје

интуитивни саизвршилац песминих слутњи, и, рекло би се, скоро чулни

саучесник њених загонетки. А песмине слутње и њене загонетке сугеришу

читаочев доживљај. Ако се и догоди, а догађа се, да се тај доживљај временом

промени, узрасте, допуни или, чак и осиротињи, онда је то стога што се и

читалац временом промени, јер и његов дух временом није остао исти и

нетакнут.

Зато је до зла бога рискантно, мада би вероватно било тачније рећи

егоистично, бити тумач поезије, бити посредник између песника и читаоца,

између поезије и публике, односно утицати на читаочев доживљај песме и

сугерисати му можда друкчије судове од његових, толико можда друкчије да се

и само постојање песме извргне у сопствену супротност, или доведе у питање

њена сврха.

Поготово је рискантно али, наравно, и егоистично (зашто то не

поновити), када један нов поетски рукопис и једна нова (уз то и прва) књига

песама треба да се представи читаоцима и препоручи за штампање. Јер читалац,

захваљујући свом сензибилитету, не само да је у дослуху са сензибилитетом

песника, он је и слободоумни сведок његове естетике и, истовремено, саучесник

песминих звукова и боја, предела и дискретних победа, магличастих намера и

поетских намена, валера неизвесности и заблуда самотниковања...

Но, ако се рука већ машила кестена у жару, да се послужим овом

народном умношћу, ако се, дакле, већ треба нешто рећи – а треба, јер овај

рукопис то свакако заслужује – можда је, за сада, најбоље остати изван свих

судова и теорија, и само га топло препоручити и издавачу и читаоцима.

Стога, ево, то и чиним: рукопис књиге Милоша Сакића ЖИВОТНИ

КОЛОСЕУМ, победника на конкурсу паланачке Народне библиотеке,

најтоплије препоручујем за објављивање.

Мирослав Јозић

Извод из Записника Стручне комисије

шестог Конкурса за прву књигу Народне библиотеке у

Смедеревској Паланци

Читава 2009. година била је година великог јубилеја паланачке Народне

библиотеке, 140. годишњице од оснивања, 1869. године. Тај јубилеј обележен је

различитим манифестацијама, од 14. децембра (Дан библиотекара Србије) 2008. до

данашњег празника, 14. децембра 2009. Шести Конкурс за прву књигу, расписан у

октобру месецу, затворио је низ тих активности мада је већ био традиционалан.

Ове године, на шести Конкурс, стигло је само шест рукописа, различитих

жанровских одређења, углавном из Смедеревске Паланке и околине. Сви рукописи

били су потписани шифрама.

Чланови стручне комисије, чији састав чине председник Василије Милић,

професор књижевности, чланови Биљана Петровић-Михаиловић, библиотекар и

Владимир Ђурђевић, публициста, састали су се 12. 12. 2009. и саопштили своја

запажања о прочитаним радовима.

Комисија је донела одлуку да ове године награди збирку поезије „Животни

колосеум“ и аутора Милоша Сакића, роженог 1970. године у Карловцу, који одавно

живи и ради у Смедеревској Паланци. Поновно уживање у поезији афирмисаће, надамо

се, Народну библиотеку као издавача, као дом књиге и као други дом, природну

средину за чланове паланачког Књижевног клуба 21, окренуте стваралачки углавном

поезији.

„Животни колосеум“ је надахнута и необична збирка поезије, дубоко

емоционална, до загрцнућа експресионизма у тону и зачуђујуће мисаоности у

могућностима слободног стиха. Песничке слике су снажне, сугестивне, готово

натуралистички упечатљиве, али понекад патетичне у изразу и неадекватној лексици.

Стидљивост интимне поезије може се превазићи редактуром и лектуром и тиме

постићи боља комуникација са читаоцем, љубитељем поезије. У ствари, поезија јесте и

откривање:

Изашао сам на кишу

без кишобрана

да сперем самог себе

и неко други постанем

Милош Сакић (Самоспознаја)

Шифра: Велики Тин

12. 12. 2009. у Смедеревској Паланци

Белешка о писцу

Милош Сакић рођен је 13. децембра 1970. у Карловцу, РепубликаХрватска. Основну и средњу школу завршио је у Карловцу, а Факултет одбранеи заштите у Београду.

Од 1995. живи у Смедеревској Паланци. Запослен у Сектору за ванреднеситуације МУП-а Србије. Писањем поезије бави се још од школских дана, апесме су му до сада објављиване у свим значајнијим зборницима широм Србије.Неке од њих су и награђиване. Члан је Књижевног клуба 21 из СмедеревскеПаланке од оснивања.

Ово је његова прва књига.

САДРЖАЈ

ПЛАВЕТНИЛО..................................................................5

Молитва................................................................................6Мртва природа.....................................................................7Жена на цести......................................................................8Љубавничка клупа...............................................................9Центар васионе..................................................................10У твом погледу...................................................................11Извињавам се......................................................................12Бела киша............................................................................13Реч........................................................................................14Плаветнило..........................................................................15Изађи из себе.......................................................................16Већ виђено...........................................................................17Каријатида...........................................................................18Заувек растављени..............................................................19Сами смо..............................................................................20У крилу добра и зла.............................................................21Љубљење непознатог..........................................................22

НАТУРАЛНА МИСТИКА...............................................23

Луна.......................................................................................24Тајна.......................................................................................25Натурална мистика...............................................................26Вече идеје..............................................................................27Чуло опстанка.......................................................................28Облаци...................................................................................29Сумрак идеја..........................................................................30Слепило..................................................................................31Помрачење.............................................................................32Фантазмагорија......................................................................33Јесен у кућама........................................................................34Пејзаж у ноћи.........................................................................36У предграђу............................................................................37Псеће срце..............................................................................38Улични спавачи.....................................................................39

ПЛАМЕН У ПЕСКУ...........................................................40

Грешници...............................................................................41Изгубљени путоказ................................................................43Самоспознаја..........................................................................44Савест......................................................................................45Тако стоје ствари....................................................................46Година змаја............................................................................47Говор подсвести.....................................................................48Пламен у песку.......................................................................49

Земља спаса..............................................................................50Глас............................................................................................51Сплав за одабране....................................................................52Бели папир................................................................................53Паланачки казамат...................................................................54Свећа на ветру..........................................................................55Хлеб и со...................................................................................56Столице.....................................................................................57Лажни заставници....................................................................58Јутро испред кафеа...................................................................59

Мирослав Јозић,Права мера поетске вредности иглавно мерило лирске хармоније............................................60

Извод из Записника Стручне комисијешестог конкурса за прву књигу...............................................62

Белешка о писцу........................................................................63

CIP – Каталогизација у публикацијиНародна библиотека Србије, Београд

821.163.41-1

САКИЋ, Милош, 1970-Животни колосеум / Милош Сакић. –Смедеревска Паланка : Народна библиотека, 2010(Смедеревска Паланка : Дигитал дизајн).- 80 стр. : илустр. : 20 cm

Ауторова слика. – Тираж 300. – Str. 69-71Права мера поетске вредности и главно мерилолирске хармоније / Мирослав Јозић. – Белешкао писцу: стр. 75

ISBN 978-86-85005-39-8

COBISS.SR-ID 179987980

milos sakic zivotni koloseum

Documents

Transcript of milos sakic zivotni koloseum

Zivotni standard cirilica.doc

domasniu zivotni 13.02..ppt

Zivotni Vestini 7 Odd

Biljke Gradja i Zivotni Ciklus

Ucebnik-Zivotni vestini

Poslanikov Zivotni Put - Es Sibai

Erik Erikson Identitet i Zivotni Ciklus

Zivotni Vestini zaVII 9

STANICNI I ZIVOTNI CIKLUS

Erik Erikson - Identitet i zivotni ciklus

Zivotni ciklus preduzeca

Zivotni Vestini 6 Odd (Devetoletka)

Zivotni ciklus proizvoda ISO 14042

ZIVOTNI CIKLUS ORGANIZACIJE

03. Zivotni Ciklus Sistema_3

Zivotni ciklus proizvoda

zivotni voz

Zivotni ciklus IS-a

Zivotni Ciklus i Biljni Organi

Upatstvo Za Zivotni Vestini MK(2)