Факултет за пословне студије и право

УВОД У ПРАВО

Демократија

Професор: Студент:

Др. Драган Костић Динић Ивана

Београд, новембар, 2015. Бр. Индекса: I-18/15

Садржај

Увод 3

1. Демократија 4

1.1 Појам демократија 4

1.2 Развој демократије кроз историју 7

2. Врсте демократије 9

2.1 Античка демократија 9

2.2 Грађанска демократија 9

2.3 Политичка демократија 9

2.4 Социјална демократија 10

3. Модели демократије 10

3.1 Класична демократија 10 3.1.1 Атинска демократија 10 3.1.2 Протективна демократија 11 3.1.3 Развојна демократија 11 3.1.4 Директна демократија 11

3.2 Други модели демократије 12 3.2.1 Компетативни елитизан 12 3.2.2 Плуралистичка демократија 12 3.2.3 Демократија права 12 3.2.4 Партиципативна демократија 13

3.3 Савремена демократија 13 3.3.1 Непосредна демократија 13 3.3.2 Посредна демократија 14

4. Демократија у невољи 15

Закључак 16

2

Увод

Рад који је пред вама треба да покаже значај и предности демократије као врсте политичког поретка уопште, али наравно и да укаже на недостатке и негативна својства овог феномена. Суштина целокупне приче о владавини народа и по многима најбољег облика политичког поретка је смештена у овај рад. Да бих уопште и почела са овако опширном и изазовном темом проћићу кроз неколико сегмената, почевши од самог историјата и значења појма демократије. Као што сваки појам, везан за државу, има своје упориште у историји једног друштва, тако и демократија вуче своје корене из далеке античке историје. Данас, међутим, демократија нема исти облик и исти значај, али сама суштина је задржана. Како су људи, њихови обичаји и култура различити на различитим крајевима света, тако је приступ демократији као државном поретку другачији у од државе до државе (наравно, ако је демократија у њима заступљена). Стога, појављују се многе врсте демократије које одговарају датом уређењу и начину зивљења и управљања. Кроз све ове ствари проћићемо уз обавезан осврт на историјске чињенице, али и уз помен неких данашњих догађања и примера. Држава је веома сложена творевина која се састоји из низа различитих саставних делова, целина. И као таква она тежи ка одређеном начину вођења, како њених делова тако и ње у целости. Различити су облици друштвеног поретка, али могло би се рећи да је данас демократија управо та која је највише заступљена. Њена заступљеност се не огледа само у томе да је често примењена, него и у тежњи за њеном применом. Несумљиво је и сасвим извесно да је данас демократија најприхватљивији облик политичког поретка, што многи политиколози и социолози напомињу у својим делима. Могло би се рећи и да је то један од најбољих поредака, пошто у свом практичном остваривању никад није лишена одређених слабости и мана.

3

1. Демократија

Реч демократија има свој корен у грчком изразу ''demokratia'' који се састоји из речи ''demos'' (народ) и ''kratos'' (владавина). Демократија, по свом основном значењу, стога се односи на политички систем у коме влада народ, а не монарси (краљеви или краљице) или аристократи (људи племенитог порекла, као лордови). Ово само звучи једноставно и недвосмислено. Шта значи владавина народа? По мишљењу Дејвида Хелда (1987) треба анализирати аваки део ове фразе. Ако почнемо са ''народом'' појављују се следећа питања:

Ко је народ? У чему је све народу допуштено да учествује? Који су услови потребни да се учествовање оствари? А што се тиче ''владавине'' Колико треба да буде обим владавине? Треба ли она да се ограничи на област управљања државом или демократије може бити и у другим сферама, на пример индустријска демократија? Треба ли оваква владавина да се односи на свакодневне административне одлуке које држава мора да доноси или само на главне политичке одлуке?Могу се поставити и даља питања,као: Мора ли с епокорити владавина народа'Какво је место такве обавезе и неслагања? Може ли део народа деловати изван права ако верује да су постојећи закони неправедни? Под којим околностима, и да ли уопште, демократске владе треба да употребе принуду против оних који се не слажу са њиховом политиком?

Одговори на оваква питања разликовали су се у разним периодима и разним друштвима. Појам ''народ'', на пример, схватан је на разне начине: обухватао је власнике имовине, људе беле ''расе'', образоване људе, само мушкарце и одрасле мушкарце и жене. У неким друштвима званично прихваћена верзија демократије ограничена је на политичку сферу, док се у другим протеже и на друге области друштвеног живота.

1.1 Појам демократија

Демократија припада роду великих политичких појмова који се опиру сажетим и једноставним, дефиницијским одређењима. У етимолошком смислу, реч демократија потиче од грчке речи демос (народ) и кратеин (владати), што би у дословном преводу значило да је демократија владавина народа. Међутим, очито је и да појмови који чине ову двосложну синтагму нису једнозначни и да сам предмет који означују историјскинепрекидно еволуира, односно нема исто значење у свим раздобљима друштвеног развоја. Још је сложеније значење демократије као владавине, јер се она, с појединим својим елементима или у развијеним модалитетима може јавити у врло различитим облицима и друштвеним условима, односно епохалним формама. Отуда читав низ писаца и аналитичара говори о демократијама, а не о демократији, испитујући различите видове и размере примeне демократског принципа у различитим облицима државног или друштвеног уређења. Није

4

случајно што се у различитим теоријским расправама и тумачењимa демократија често посматра као један општи и трајнији политички и друштвени регулативни принцип, а не као дефинитивно уобличени и дистинктни политички тип или облик политичке организације друштва. У том смислу, истиче се потреба за проучавањем и практичним успостављањем тзв. процедуралне стране демократије, оних “правила политичке игре”, институција и гаранција њиховог поштовања и извршавања, којима би се, тек на крају, могло постићи оно што се даје као супстанцијална одредба демократије, владавина народа или бар већине снадбевене средствима ефективног утицаја и контроле политичке власти, уз могућу меру непосредног вршења власти у процесима одлучивања од стране народа и грађања (непосредна демократија, партиципација самоуправе итд.). Неки писци, међутим,истичу да је одлучујући критеријум за постојање политичке демократије у једном друштву могућност народа да смењује владу, по унапред утврђеној, легитимној и мирној политичкој процедури, дакле ненасилним путем. Како истиче Х. Ласки, за неке је демократија облик владе, а за неке начин друштвеног живљења и односа у друштву1.У сваком случају, овај широки појам скреће пажњу на значај и деловање многих фактора демократије који нису у ужем кругу политичких начела, институција и процедура.Идеја демократије је настала у старој Грчкој, и свом изворном значењу је означавала владавину сиромашног народа. Та идеја је почивала на једнакости грађана да слободно говоре у скупштини и на њиховој једнакости пред законом. Те две врсте једнакости, пак, проистичу из индивидуалне аутономије појединца, тј. из њихове независности и самоодређења. У толико је тај појам индивидуалне аутономије повезан и са појмом слобода. У старој Атини, у којој је најпотпуније развијена демократија у античком свету, тежило се да целокупан слободан народ сам одлучује. Другим речима, антички појам демократије је сличан савременом схватању непосредне демократије, тј. став да народ треба непосредно да врши власт без икаквох посредника или представника. С тим циљем је сваки слободни атински грађанин на скупштини народа могао да присуствује и учествује у доношењу одлука. Према томе, очигледно је да се у старој Атини демократија с правом могла дефинисати као владавина народа, јер је циелокупан слободан народ имао право да учествује у доношењу одлука, а одлучивало се по принципу већине. Величина града-државе била је темељ оваквог конституисања демократије. Античко схватање демократије као владавине народа добило је нови потицај у рационалним природно правним теоријама и у филозофији просвећености. С идејама о рађању људи као слободних и једнаких бића, о постојању њихових неотуђивих права и слобода, као и о потреби да се преуреди друштво и држава како би се та права и реално остварила, изронила је из историјске таме и античка идеја демократије. Првобитни заступници либералних гледишта и творци теорије друштвеног уговора, Џон Лок и Томас Хобс, изразили су на различите начине потребу за ограничавањем државне власти успостављањем једне сфере односа који су независни од државне власти.Том приликом ваља уочити да не постоји обавезан идентите између либералне и демократске теорије и либералне и демократске државе. Русо је творац модерне демократске теорије, али га није могуће сврстати у либералне писце, као што је тешко прве класике либерализма, Лока, Канта, Хумболта и, наравно, Адама Смита, сврстати у демократске писце. Уосталом, рана либерална држава и није била демократска, јер је политичка права признала самопосредничкој класи, условљавајући њихово стицање плаћањем пореза на имовину, с тим дани жене, а ни мушкарци до 25 година живота нису имали право учешћа у политичким

1 Ханс Келзен, О суштини и вредности демократије, Београд 1999.год.Наведено према: Снежана Савић,Основе права, Бања Лука, 2005.год. стр. 148

5

процесима. Из ове чињенице је касније изведен неоправдан закључак да су слобода и права човека и грађанина која су уврђена у Декларацији из 1789. године формална и буржоаска, а не и универзална људска. Наравно, ове констатације не доводе у питање неоспорну истинуда либерална демократија представља основ и савремене демократије, која је њен својеврстан продужетак или адаптација на промењене друштвене околности.Идеја демократије, првенствено успостављена као владавина посредника, с парламентом и владом као њеним представничким телима, постепено је себи крчила пут. Представничка влада у Енглеској, председнички систем власти израстао и САД након стицања независности у 18. веку, француски политички поредак успоставњен након Велике револуције, разни облици либералне правне државе успостављене у немачким и другим европским државама, сви су они представљали значајне етапе у том никад завршеном политичком процесу. И у мери у којој је проширивано право гласа, са поседника на беземљаше, раднике или слуге на туђим газдинствима, успостављена је и демократија. На тај начин је либерална држава преображавана у демократску либералну државу. Истовремено сатим процесом је успостављена и модерна либерална демократија. Ало, како стварност савремених комплексних индустријских и постиндустријских друштава показује, са својом плуралистичком структуром и бројним поделама поинтересним, идеолошким, религијским и другим мерилима, ни класичне либералне демократске теорије више не могу у потпуности да се примене. Успостављена је тзв. плуралистичка демократија која се више не ослања на слободног појединца, већ на плуралитет интересних група и других политичких субјеката. Због такве плуралистичке структуре западних друштава и мноштва политичких субјеката, Роберт Дал, један одкласичних представника плуралистичке демократске теорије, назвао је демократске пореткекоји су успостављени у таквим друштвима – полиархијским.Појам демократије, од врло непопуларног облика политичког поретка који су још Платон и Аристотел означавали као изопачен у односу на пожељан облик политеје, у модерно доба “све више развија тенденцију да постане синоним са свим добрим, лепим иистинитим у друштву”. 2Сваком другом моделу поретка или конфликта странке и научне школе или дају предност или га оптужују. Само појам демократије данас сви присвајају. Демократија је крилатица, како је истицао Ханс Келзен, која скоро сасвим влада духом 19. и 20. века.

2 Ханз Хелзен, о суштини и вредности демократије, Београд 1999. год.

6

1.2 Развој демократије кроз историју

У прво време у старој грчкој демократија чак није ни имала оно значење које јој се данас придаје. Своје право значење као „владавина народа“ и „народна сувереност“ демократија је достигла много касније, када је већ зашла у зрело доба свог живота. А како је демократија као владавина народа могла да настане само на развалинама ранијег аристократског или олигархијског уређења, она је у свом изворном облику представљала владу сиромашне већине, демоса односно плебса. Ово схватање било је дубоко уврежено међу Грцима и на њега наилазимо како код Платона тако и код Аристотела, мада су се они међусобно битно разликовали у оцени њене вредности. Платон је сматрао да демократска власт настаје када сиромаси победе, па један део противника побију, друге протерају, а са осталима равноправно поделе власт и грађанска права. Аристотел је такође сматрао да у демоктратији има врховну власт слободна и сиромашна већина. И Перикле је настојао да искаже праву истину о атинској демократији и њеним непобитним вредностима. По њему, то није била владавина само једне класе ма колико многобројне, као што је то случај са сиромашнима, јер у демократији као владавини целог народа о човековој судбини не одлучује ни богатство ни сиромаштво. После ових поимања демократије и њеног непосредног зачећа, са простора античког друштва она почиње да се шири и на друге сегменте тадашњег друштва. Као један од битних утемељивача појављује се и римска република. Рим као нова етапа, нова фаза друштва, нови тип друштва и облик државног уређења носи и даје нова мерила о томе шта је демократија. Ма колико вешти у политичком владању Римљани чак ни у републиканској ери нису имали много демократије у свом политичком систему, а поједини демократски елементи, уствари настали као последица војних потреба и војне демократије. Главна власт била је у извршним органима и Сенату. Истицање принципа једнакости међу људима код римских стојика као и код Цицерона, Гаја, Улпијана, било је инспирисано више етичким него политичким мотивима.

Хришћанство, које је настало као вера и идеологија сиромашних преузело је од стојика идеју једнакости, иако је она била више духовне, него земаљске природе. Међутим, зна се да је касније Хришћанство постала главна вера читаве државе, тако да се тежња ка демократији самим тим и све више ширила.Једно од упоришта на којима се у току средњег века одржавала и тињала клица демократије, била је уговорна природа односа између, владара и поданика, као и световне и духовне власти. Феудални поредак је зачетак плурализма, конституционализма и репрезентације јер се испуњење тих унапред датих уговорних погодби може од сваког захтевати. Из њих су поникли разни облици договора о јавним стварима и пословима државе, било у виду саветовања, договарања или установе јавних сабора разних сталежа. Сви ови елементи из које ће се касније развити први демократски облици тињали су у оквиру феудалног поретка, да би се у шеснаестом веку и даље под утицајем религијских шизми и знатних промена у начину производње постепено развили у поједне, најпре, репрезентативне демократске институције, прерастајући касније у прве форме изворне либералне демократије и посредничког индивидуализма. Било је примера у историји да је демократија настала тако рећи спонтано, у одређеним релативно хомогеним и једниственим друштвима. Таква појава демократије обично се везује за сеоске општине у Швајцарској, које су годинама представљале образац демократске једноставности и непомућених предности слободе у условима релативне једнакости. Овакав

7

спонтан начин срећемо и у слободним насеобинама европских досељеника на америчком тлу. Америка је у односу на Европу имала ту предност да је била природно наклоњена демократији.Међутим, ако се занемаре ови ретки примери скоро спонтаног настанка демократије, онда се сусрећемо са необично тешким задатком утврђивања начела на којима демократски поредак треба да се заснива, поготово у многољудним политичким заједницама. Наиме, у енглеској либералној демократској традицији која се искристалисала до деветнаестог века , преовлађују схватања о демократији као аутономији и индивидуалној слободи и одговорности, док у Француској преовлађује идеја демократије као партиципације са наглашеним тежњама ка популарној владавини једнакости. Међутим, у обе традиције делују снажни утицаји либералних идеја које демократске слободе смештају претжно у политичку сферу, док се до утицаја социјалне демократије долази знатно касније у двадесетом веку. Америчко искуство, иако под претежним утицајем енглеске политичке традиције нагиње по својој отворености комбинацији либералне и плуралистичке демократије, надметању политичких група у „слободном“ политичком простору.Модерна искуства и савремена схватања о демократији не прихватају било који појединачни чинилац као одлучујући за постојање или не постојање демократије, већ радије узимају у обзир читав низ фактора, материјалних, као и културних и духовних, упоредно са ситуационим утицајима.

Демократија, која је као систем била озбиљно уздрмана уочи и током два велика светска рата у двадесетом веку, данас је веома значајна и као мобилизациони концепт и „идеја – снага“ у борби против различитх облика аутократије, диктатуре. Очување демократије против ових опасности је пре свега у равнотежи и допуњавању економске и политичке демократије, балансу између централне власти и самоуправе, очувању најважнијих права и слобода. У модерном смислу демократија се све више јавља и као етички проблем и као проблем човека. У сваком случају демократију и њену стабилност могу угрозити и насилни, изнуђени облици рушења поретка, које доносе нове друштвене неправде и неједнакости.У савременој демократској теорији, расправе о основним вредностима и темељима демократије, које откривају њихова међусобна противречја, све више истичу неопходност узајамних баланса и контрабаланса тих вредности, а све мање признају искључивост било кога од принципа и вредости демократије.

Слични теоријски погледи на разрешавање привидних или стварних противречности међу демократским вредностима развили су се и кад се ради о односу индивидуализма и колективизма. Ни индивидуализам, ни колективизам нужно не подразумевају демократију, а у исто време су способни да је достигну. Има примера демократске орјентације и код једних и код других што је уједно и најважније. Данас је свет поново у променама и оне битно утичу на промену садржаја демократије.

8

2. Врсте демократије

Демократија је још од времена класичне антике била помно истраживана и са становишта класичне класификације политичких облика и уређења, односно у трагању за најбољим друштвеним и државним поретком. Током политичке историје настало је мноштво варијанти и модела демократије, тако да у новије време постоје веома комплексни приступи идентификацији различитих облика демократије. То показује да се у ери усавршене технологије политичке владавине и манипулација, када се на демократију позивају готово сви, па и ауторитарни покрети и режими, није једноставно из мноштва привидних демократских форми издвојити и идентификовати аутентичне елементе демократског уређења, демократије са њеним савременим значењем и легимитетом. У теорији државе постоје различите класификације демократије које се утврђују према различитим критеријумима. Сматра се да постоје два историјска типа демократије: античка и модерна грађанска демократија.

2.1 Античка демократија

Односно демократија античких грчких полиса – градова, посебно Атине, дуго се у историји сматрала узором демократије иако је била сведена на веома мали круг људи.

2.2 Грађанска демократија

Настала је у САД и Европи током 19. века била је у почетку владавина мањине имућнијих и писменијих буржуја, а искључивала је из политике, путем различитих ограничења, све остале држављане. Она је, од почетка, била само представничка демократија, тј. политички систем у коме грађани утичу на постављање, одлучивање, надзор и одговорност службених лица путем периодичних избора својих представника у органима државне власти. Тек у 20. веку, као последица жестоких притисака радника и средњих слојева, уводи се опште изборно право чиме демократија постаје “ држава у којој већина држављана – с изузетком деце – постају грађани тј. стичу могућност политичког деловања и утицања на државну власт”.3 Пред историјске поделе демократије заступљена је и поделадемократије на политичку и социјалну демократију.

2.3 Политичка демократија

Обухвата политичка права и слободе, а не економска и социјална права. Политичка демократија је довољна за постојање правне државе и, обрнуто, без правне државе нема ни политичке демократије.

3 Н. Висковић, Теорија државе и права, Загреб, 2000. год., стр. 69

9

2.4 Социјална демократија За постојање социјалне демократије, није довољно обезбеђење само политичких и културних права и слобода. Напротив, социјална демократија претпоставља успостављање и остваривање економских и социјалних права. У њеној основи се налази социјална тржишна привреда и социјална правна држава. У савременом демократском свету, у Савезној Републици Немачкој је најпотпуније, у уставу и пракси, остварена ова социјална демократија и социјална правна држава. Према Уставу СРН, социјална правна држава почива на начелу законитост и на начелу праведности. У њој постоји и социјална обавеза појединца, као и социјална одговорност државе. Појединац ужива социјалну заштиту и има право на учешће у општој добробити. Њему су обезбеђене и слободе и основна социјална права, социјална сигурност и једнакост шанси. При том, у овом немачком типу социјалне правне државе и социјалне демократије обезбеђено је право на учешће запослених у процесима саодлучивања у компанијама одређене врсте, као и право партиципације у другим предузећима.

3. Модели демократије

Једну од најопштенијих класификација демократије, у целом дијапазону њених историјских различитости, дао је Дејвид Хелд у својој студији “Облици демократије”. Све облике демократије у историји овај писац дели у две велике групе. У првој су класични модели демократије (атинска, протективна, развојна демократија и директна), а у другој, у вези са елементима појединих сличних модела, могу разликовати: компетитивни-елитизам и тократска концепција, плуралистичка концепција, демократија права или правна демократија (демократија нове деснице), парципативна демократија (демократија нове левице) и савремена (комбинована) демократија до које се долази после кризе постојећих демократија и поларизације демократских идеала.

3.1 Класични модели демократије

3.1.1 Атинска демократија

Припада типу демократије у којој се малобројна политеја поклапа са друштвом слободних грађана, а ову чине одрасли грађани мушког пола, у односима непосредне политичке комуникације. Реч је о заједници изнутра повезаној обичајима, али и вредностима цивилне религије, са популарном и сталном партипацијом у јавним стварима и без централне управе и контроле. Атинска демократија почивала је и на дубоко усађеним и негованим сећањима јавне дужности и грађанске (личне) врлине и храбрости. Према Хелду, услови атинске демокартије су пре свега: мала и свакако доступна држава – град, робовска привреда и домаћи рад жена у приватном домену који ослобађа време за политичко ангажовање и јавне дужности мушкараца и ограничавање грађанства на релативно мали број слободних грађана. Принцип легитимације (оправдања) овог типа демократије је стање у коме гарђани уживају једнакост да би владали као слободни и да би се њима владало. Кључне црте атинске демократије биле би следеће:

10

директно учешће грађана у остваривању законодавне и судске функције; скупштина грађана (агора) носилац је суверене власти, обим те суверене власти обухвата све заједничке, јавне послове државе (града); вишеструки облици бирања и одабирања људи на јавне функције; нема разлике у повластицама између изабраних носилаца јавних функција и обичних грађана; осим за дужност везане за рат и одбрану, ниједна функција не може појединцу припадати два пута; кратки рокови јавне службе за све; плаћање за рад на јавним функцијама.

3.1.2 Протективна демократија

Она обухвата либералистичке идеје о политичком уређењу друштва започиње политичком филозофијом Хобса и Макијавелија. У свијету у коме преовлађују неоспорни и оправдани пориви ка ужим и личним интересима, једино снажна држава може спријечити катастрофалне посљедице које би наступиле ако би човјек био препуштен себи и сопственим интересима. Систематски посматрано, основни предуслови протективне демократије јесу: развијање политички аутономног друштва; компетитивна тржишна економија; патријархална породица; проширена територија националне државе. Полазећи од ових услова, основни легитимацијски ”титулус” протективног типа демократије је у томе што грађани захтијевају заштиту од управљача (државе), као и у међусобним односима, да би се обезбједило да они који владају слиједе политику која је по мјери интереса свих грађања. А основна обиљежја протективне демократије су: суверенитет у рукама народа, али повјерен представницима који легитимно обављају државне функције; регуларни избори тајним гласањем, такмичење међу политичким групацијама; државна власт која је имперсонална, тј. правно регулисана и подјељена на законодавну, извршну и судску; средишњи значај конституцијонализма којим се гарантује слобода од арбитрарног поступања и једнакости пред законом у форми политичких права и слобода, а прије свега слободе говора, изражавања, удруживања, бирања и увјерења; одвојеност државе од цивилног друштва.

3.1.3 Развојна демократија Као трећи модел у оквиру групе каласичних демократија, обухвата двије варијанте, од којих је прва и старија и радикалнија од друге, која се може назвати умјеренијом.

3.1.4 Директна демократија

Она се може реконструисати из Марксове критике и социјалистичких покушаја превазилажење тзв. формалних грађанских демократија, радикалним и есенцијалистичким променама самих претпоставки сваке демократије и отуђене политике као историјски илузорних форми општости, у прилог стварања сасвим нове слободне људске заједнице. Основна полазишта директне демократије Д. Хелд изводи на следећи начин. Прво, као легитимацијску формулу ове врсте демокартије треба узети постулат да слободан развитак свих, може бити постигнут само уз слободан развој свакога. Друго, међу главне услове демократск саморегулације у непосредној демократији треба убројити: укидање буржоазије и приватне својине, остатка класа и класних привилегија; планске уместо тржишне и разменске, новчане економије; укидање противречности постојеће друштвене поделе рада; прогресивно

11

сједињавање државе и друштва. Треће, битна обележја директне демократије су: 1. у социјалистичкој фази: јавни послови обављају се од Комуне и њених одбора; изабрани функцијонери су подложни периодичним изборима; јавни службеници не могу бити плаћени изнад радничких надница 2. у фази комунистичке организације друштва: влада и политика уступа место друштвеној саморегулацији; све принуде и војне службе замјењују се самозаштитом; сагласност као принцип одлучивања у свим јавним питањима; расподела јавних служби врши се изборима и ротацијом.

3.2 Други модели демократије

3.2.1 Компетативни елитизам

Он спада у савремене варијанте демократије и заступају га Маркс Вебер и Џозеф Шумпетер. Они пишу крајем 19. и у првим деценијама 20. века, када успон монополистичког капитализма и модерне индустрије постаје основно обележје развитка. Њихово је полазиште у ставу да је цена коју људи треба да плате за живот у високоразвијеном индустријском друштву висока. Услови у којима настаје ова врста демократије су: индустријско друштво; фрагментирани модел друштвених и политичких сукоба; оскудно информисни и емоционални бирачи; политичка култура која толерише разлике мишљења; успон слоја стручних и технички обучених експерата. Главне црте компетитивног елитизма јесу: парламентарна демокартија са јаком егзекутивом; доминација партијске политике у парламенту; постојање бирократије у смислу добро обучене стручне администрације.

3.2.2 Плуралистичка демократија

Заговорници плуралистичке демократије, почев од Медисона, преко Џ.С. Мила, сматрају да је реалистичка идеја демократског процеса и њена емпиријска потврда у групној политици и интеракцијама са њиховим притисцима на средиште власти, а не на глобалним политичким институцијама и њиховим односима према грађанину, народу или класи. Услов настајања плуралистичке демокартије је: распоред моћи по различитим групама у друштву; дисперзија различитих извора моћи у широј популацији; вредносни консензус у погледу политичких процедура; равнотежа измећу активног и пасивног грађанина, довољна за политичку стабилност. Специфичне црте ове демократије огледају се у: спектру мећузависних интересних група које траже политички утицај; уставних правилима усађеним у подстицајну политичку културу. 3.2.3 Демократија права

Политички програм нове деснице полаз од потребе да се тржиште прошири на нова подручја живота, да се држава лиши прекомерног уплитања у економију и креирања шанси, затимда се синдикати и друге групе за притисак спрече да натурају прекомерне захтеве, и, најзад, да се

12

створи јака влада спремна да спроводи ред и законе. Главни ослонац легалне демократије је начело владавине права, које најбоље може да осигура суштину демократије: слободу.

3.2.4 Партиципативна демократија

Теоретичари попут Ц. Б. Макферсона и К. Пејтмена развили су на критици легалне демократије позитивне елементе савремене партиципативане демократије. Њена полазна поставка је да само периодично учешће у националним изборима за представничка тела није довољно да оправда тврђење о политички слободним и једнаким грађанима и да је за стварни демократски утицај потребно шире ангажовање и укључивање људи у процесе одлучивања, посебно на местима њиховог рада. Као предуслови овог типа демократије могу се извести: непосредно побољшање оскудних извора многих друштвених група кроз прерасподелу материјалних средстава; свођење на минимум неодговорне бирократије у јавном и приватном домену; отворени информативни систем који омогућује обавештеност у одлучивању; ревизија одредаба о старању о деци у смислу једнаког учествовања и жена и мушкараца. Међу најважнијим обежјима савремене партиципативне демократије треба издвојити: директно учешће грађана у регулисању кључних институција друштва; реорганизација партијског система у правцу директне одговорности партијског апарата чланству; деловање партиципативних странака у парламентарној или конгресној структури; одржавање отвореног институцијоналног система који обезбјеђује услове за експериментисање политичким облицима.

3.3 Савремена демократија

Међутим, поред свих ових подела, подела на непосредну и посредну демократију представља уобичајену теоријскоправну поделу, иако поједини аутори разликују и тзв. полунепосредну демократију.

3.3.1 Непосредна демокартија

То значи да је читав народ непосредно сам државни орган и да сам доноси одлуке односно да врши државну власт. У таквој демократији, другим речима, не постоји разлика између државне организације и народа. Они су једно исто, јер је сам народ један зборни орган који одлуке доноси већином гласова. Зато потпуно непосредна демократија представља своју сопствену негацију и у таквом облику нигде није постала реалност. Ако се изузму три мала кантона у Швајцарској, у којима законодавну власт врши целокупан народ, најуобичајнији случај је да се у држави, поред представничких политичких органа, уведу и извиесни непосредни демократски облици којима се непосредно демократски изражава воља народа. Постоји више облика непосредног одлучивања грађана у оквиру савремене грађанске представничке демократије. То су: народна иницијатива, референдум, народни вето и плебисцит.

Народна иницијатива је овлашћење одређеног броја бирача да предложи измену устава или доношење закона. Уз то, у упоредном уставном праву је могуће да о иницијативи за

13

доношење одређеног закона одлучују на референдуму или, пак, да постоји обавеза да се о предлогу за доношење закона расправља у парламенту и да се гласа о усвајању тог предлога.

Референдум је облик непосредног одлучивања грађана о предлогу за уставну промену, за доношење закона или за одлучивање о другом значајном јавном питању. Референдум је непосредно изјашњавање грађана о две понуђене алтернативе, тј. за или против предмета изнесеног на референдуму, а не бирају се народни представници. Одржавање референдума се организује по изборним јединицама и бирачким местима. Одлука на референдум се доноси различитим облицима већине, с тим што је рационалније ту већину утврђивати у односу на број гласова, под условом да је постојао кворум за пуноважно одлучивање на референдум. Плебисцит је сличан референдум, али није истоветан са њим. На плебисциту се народ првенствено изражава о поверењу одређеном високом државном функционеру и о актима и мерама које он предлаже. Плебисцитарно питање треба бити добро формулисано, и недвосмислено.

3.3.2 Посредна демократија

Овај облик назива се представничка демократија. Представничка демократија се састоји у томе што се сва службена лица која чине државне органе схватају као представници народа, те према томе долазе на власт према изразу народне воље, изборима од стране народа, тако да је изабрано лице које је добило већину гласова на изборима. Народ овде не врши власт у правом смислу риечи. него одређује ко ће власт да врши. Суштина представничке демокартије састоји се, дакле, у представљању народа, тј. њоме се хоће да они који у држави врше власт представљају народ, односно да раде оно што би сам народ радио кад би могао да врши власт. Представничку демокартију не треба изједначавати с парламентарном државом. Иако парламентарна држава представља значајан историјски облик представниче демократије, у коме је репрезентативан средишњи орган који доноси највише одлуке – парламент, она није и једини облик. Представничка демократија постоји и у председничким републикама у којима је прихваћен председнички систем поделе власти, и обрнуто, парламентарна, представничка демократија постоји и у монархијама. Зато треба запамтити да израз представничка демокартија значи да колективне одлуке, тј. одлуке које се тичу целог колектива, не доносе непосредно они који чине тај колектив, већ особе изабране у ту сврху. Да би се представничка демокартија у потпуности остварила значајно је да постоје и стварне и формалне претпоставке. Наравно, она као таква, пре свега, претпоставља вишепартијски политички систем, гарантована изборна права, слободне демократске изборе, и наравно однос бирача и изабраних представника. Однос бирача и представника мора бити такав да грађани могу познавати рад представника, да представници подносе извештаје o свом раду бирачима и буду у вези са њима.4

Представничка демокартија у модерно доба не може функционисати без мноштва странака. У политичкој теорији није оспоравано да је једнопартијски систем неспојив с демократијом, али и даље не постоји сагласност око тога да ли је за делотворније функционисање демократске државе корисније постојање двопартијског, вишепартијског или свепартијског система. Улога

4 М. Димитријевић, П. Димитријевић, Ј. Димитријевић, Општа теорија о држави и праву, Ниш, 2008. год., стр. 70

14

политичких странака је посебно значајна приликом избора народних представника. Народну сувереност остварује бирачко тело, које у савременом цивилизованим државама сачињавају сви пунолетни грађани без обзира на пол. Право избора народних посланика повлачи и друга таква права, а главна су право гласа на изборима, право опозива и право кандидовања. Право гласа на изборима састоји се у одлучивању ко ће бити изабран за народног представника. Оно може бити активно и пасивно. Активно право гласа састоји се у праву да се бира народни представник, а пасивно да се буде изабран за народног преставника. У савременим демокартским државама постоје само ограничења пасивног бирачког права, али само у односу на одређене носиоце највиших државних функција. Поред општег, право гласа мора бити и једнако, тј. да сваки грађанин има само један глас. Осим тога, право гласа треба да буде непосредно, тј. да бирач својим гласом одређује ко ће бити народни представник. На крају, гласање треба да буде тајно, како гласачи не би били изложени разним врстама притиска при гласању.У изборном процесу кандидовања за народне представнике има посебну важност. Пошто може да се гласа само за предложене кандидате, битно је признати што је могуће ширу слободу канидирања. У вишепартијским системима ову функцију кандидовања обављају политичке странке. Од велике је важности и сам начин кандидовања, по листама или ипак непосредно, путем отворених или ипак затворених листа и сл.

4. Демократија у невољи

Пошто је либерална демократгија постала толико раширена, могли смо очекивати да ће функционисати на веома успешан начин. Па ипак, то није случај. Демократија, наиме, готово свуда наилаѕи на одређене тешкоће. Није то само зато што се показало да је тешко успоставити стабилан демократски поредак у Русији и другим некадашњим комунистичким друштвима. Демократија је у невољи и у главним земљама у којима је настала; према анкетама обављеним у Британији, Европи и САД, произлази да је све већи број људи незадовољан постојећим политилким системом- или је у односу на њега индифирентан. Због чега многи нису одушевљени баш оним политичким системом који, по свему судећи, осваја свет? Зачудо, одговори се налазе у чиниоцима који су и помогли ово ширење демократије-наиме, у утицају капитализма и глобализацији друштвеног живота. По мишљењу социолога Данијела Бела, владе појединачних држава нису у стању да се изборе са великим проблемима какви су конкуренција на светском економском плану или уништавање животне средине; са друге стране, оне су постале прегломазне да решавају мала питања, то јест она која се тичу појединих градова или региона. Владе, на пример, имају малу моћ кад је реч о гигантским корпорацијама које су главни актер у глобалној привреди. Нека америчка компанија, рецимо, може одлучити да затвори своје погоне у Британији и отвори нове у Мексику како би снизила своје производне трошкове и тако постала конкурентнија. Последица је опуштање хиљаду британских радника, који ће највероватније од своје владе тражити да у том погледу нешто учини; међутим, појединачне владе нису у стању да утичу на процесе у светској привреди, већ, евентуално, само да умање ударац давањем додатне социјалне помоћи или увођењем програма преквалификације радника. Истовремено, владе су се и удаљиле од већине својих грађана, којима је досаднило да о њиховим проблемима и локалним интересима одлучују партијски функционери, интересне

15

групе, лобији и бирократе из центра. Опште је уверење да влада не може успешно да решава, на пример, проблем криминала и бескућништва по градовима, па зато поверење у њу у знатној

мери опада, са тиме и воља људи да учествују у политичком процесу. Закључак

Политичка улога демократије је јасна и има за циљ да доведе до демократизације државе, тј. до поклапања воље народа и државне делатности. То је само циљ који се не остварује увек и потпуно, а може се слободно рећи да се он никада и не може до краја остварити, процес демократизације државе и друштва трајаће вечно тежећи савршенству.

Два важна елемента модерних, демократских заједница су владавина права и представничка демократија. Међутим, иако су то неопходни елементи, и без њих демократске заједнице непостоје, постоје бројни други услови које једно друштво мора испунити да би могло понети епитет демократског. Такво друштво мора бити засновано на извесним вредностима, као што су идеали толеранције и ненасиља. Власт у хоризонталном смислу мора бити организована по принципу поделе власти, а у вертикалном по принципу деконцентрације и децентрализације.

Избори морају бити слободни и јавни, уз широко гарантовано право гласа, без дискриминације појединих група. Неопходно је помирити принцип да већина одлучује са правом мањина да се чује и њихов глас, и у том циљу од велике је важности устројство изборног система које успева да помири, у мери у којој је то уопште могуће, принцип већине и принцип пропорционалности. Слобода мисли, право на јавно изражавање, слободни и отворени медији се подразумијевају.

Све док људи буду знали да негде у свету постоји слободније и богатије друштво , покушаће да у својој домовини пресаде један тако економски и политички продуктиван систем као што је демократски.

16

Литература

Е. Гиденс, Социологија, 1989. год.

Р. Лукић и Б. Кошутић, Увод у право, Београд, 1991. год.

Чавошки Коста, Увод у право 1, Београд, 1994. год.

Енциклопедија политичке културе, Београд, 1993. год.

*https://sr.wikipedia.org/sr/Демократија

17