1

U ime Koalicije za REKOM

Udruženje/udruga BH Novinari

organizuje

Nacionalne konsultacije sa nevladinim organizacijama

o inicijativi za osnivanje REKOM

Transkript audio zapisa

Sarajevo, BiH

21. novembar 2009.

10:00 -10:10 Otvaranje skupa

Borka Rudić, Genralna tajnica BH novinari , Sarajevo

Dženana Karup – Druško, potpredsjednica Udruge BH novinari i

članica Koordinacionog tijela Koalicije za REKOM

10:10 – 12:00 Zašto REKOM – uvodno izlaganje

Dženana Karup – Druško

Konsultacije civilnog društva o osnivanju REKOM:

Cilj i tok konsultativnog procesa

Nataša Kandić, direktorica Fonda za humanitano pravo, Beograd,

Srbija

Dokumentarni film: Inicijativa REKOM

Zašto REKOM – diskusija

Moderatorica: Dženana Karup Druško

12:00 – 12:30 Pauza

12:30 – 13:45 Najbolja iskustva drugih u utvrđivanju činjenica o prošlosti

Aleksandra Letić, Hlesinški odbor za ljudska prava u Republici

Srpskoj, BiH.

Mandat komisije

Kriterijumi za izbor i način izbora članova komisije

Struktura komisije

Javno slušanje žrtava

Odnos prema počiniocima zločina

Diskusija: predlozi, mišljenja i preporuke o mandatu REKOM

Moderatorica: Dženana Karup – Druško, BH novinari

2

13:45 – 14:30 Pauza za ručak

14:30 – 16:30 Diskusija: predlozi, mišljenja i preporuke o mandatu REKOM

Moderatorica: Dženana Karup Druško

Učesnici:

Mirjana Ostojić, Kruh svetog Ante, Sarajevo;

Aida Omeragić, Medica, Zenica;

Dalibor Tanić, Inicijativa mladih za ljudska prava, Sarajevo;

Zoran Telalbašić, Nansen dijalog centar, Sarajevo;

Armin Hadžimusić, Mostarski teatar mladih i Centar za dramski odgoj Bosne i Hercegovine;

Azra Hasanbegović, Žena BH, Mostar;

Sena Zec, Udruženje žena Seka, Goražde;

Sinan Alić, Fondacija istina, pravda i pomirenje, Tuzla;

Smilja Mitrović, Savez udruženja nestalih Republike Srpske i Udruženje porodica nestalih

Semberije i Majevice, Bijeljina;

Vladana Popović-Đorđić, Savez opštine gradova Republike Srpske;

Goran Bubalo, Terca, Bosansko-hercegovačko vijeće nevladinih organizacija (BHNVO

vijeće), Sarajevo;

Dejan Petrović, Udruženje Prijatelji Srebrenice,Srebrenica ;

Alija Muratović, TK Feniks, Tuzla;

Vahid Đulović, Udruženje za uzajamnu pomoć u duševnoj nevolji TK Feniks, Tuzla;

Zerim Džamić, Udružanje veterana rata, Tuzla;

Emina Abraham-Stoter, SIPU International, Sarajevo;

Slavica Drašković, SIPU International, Sarajevo;

Muhamed Džemidžić, Helsinški komitet za ljudska prava, Sarajevo;

Senada Sušić, PRONI, Brčko;

Šefko Bajić, Centar za promociju civilnog društva, Sarajevo.

Salem Čorbo, Udruženje Povratak, Bijeljina;

Milica Vuković, Udruženje mladih Luna, Rudo;

Svetlana Vuković, Udruženje mladih Luna, Rudo;

Edin Ramulić, Udruženje Prijedorčanki Izvor;

Dubravka Andrić, Altruist, Mostar;

Nedeljka Neška Ilić, Udruženje građana Oaza, Trebinje;

Salih Rasavac, Koridor, psihosocijalna podrška, Sarajevo;

Milena Savić, Centar informativno-pravne pomoći, Zvornik;.

Divjak Jovan, Udruženje Obrazovanje gradi Bosnu i Hercegovinu, Sarajevo;

Fadila Hadžić, prevencija protiv trgovine ženama La Strada, Mostar;

Lejla Mamut, Istraživačko-dokumentacioni centar, Sarajevo;

Nuna Zvizdić, Žene ženama, Sarajevo;

Amra Kebo, Udruženje/udruga BH novinari, Sarajevo;.

Bosa Miletić, Udruženje žena Most, Višegrad;

Nedžad Horozović, Centar za nenasilnu akciju, Sarajevo;

Adnan Hasanbegović, Centar za nenasilnu akciju, Saarjevo;

Aleksandra Letić, Helsinški odbor za ljudska prava u Republici Srpskoj;

Borka Rudić, Udrženje/udruga BH novinari, Sarajevo;

3

Dženana Karup-Druško, potpredsjednica Udruženja BH novinari i članica Koordinacijskog

vijeća Koalicije za REKOM;

Bakira Hasečić, Udruženje Žena žrtva rata, Sarajevo;

Munira Subašić, Udruženje Pokret majki enklava Srebrenica i Žepa;

Nataša Kandić, Fond za humanitarno pravo, Srbija.

Borka Rudić: Zahvaljujem se, zaista, najtoplije što ste se odazvali našem pozivu. Koliko

mogu da vidim, ovdje su predstavnici nevladinih organizacija i udruženja građana iz cijele

Bosne i Hercegovine što je svakako zadovoljstvo i nama organizatorima i kompletnoj

Inicijativi REKOM jer vidimo da postoji interes kod organizacija civilnog društva da se o

ovoj Inicijativi razgovara, da iznosimo svoju argumentaciju, svoje stavove, ali i svoje, je li,

strepnje kako ovu Inicijativu pretvoriti u konkretno djelo. Udruženje BH novinari se

priključilo Inicijativi za REKOM prije nešto više od godinu i po zato što smatramo da

medijska zajednica sudjeluje u ovoj Inicijativi na dva načina. Prvi je da naši članovi, novinari,

medijske organizacije i medijske kuće izvještavaju o događajima koji su u vezi sa Inicijativom

REKOM, ali i da sa više pozornosti, objektivnije i profesionalnije izvještavaju o svim

događajima koji su u vezi sa prošlošću, događajima iz prošlosti, prije svega da prate aktivnosti

udruženja žrtava, udruženja demobilisanih boraca, udruženja logoraša, ali isto tako da sa

dužnom pažnjom prate suđenja za ratne zločine kod nacionalnih sudova u Bosni i Hercegovini

ali i u zemljama regiona. Naravno, tu ne isključujem i suđenja u Hagu. S druge strane, mi smo

tu da kao organizacija civilnog društva budemo dio jedne pozitivne Inicijative, jedne dobre

Inicijative da se u javnosti više čuje glas žrtava proteklih sukoba i rata na prostorima bivše

Jugoslavije.

Nadam se da ćemo danas razgovarati u jednoj pozitivnoj i tolerantnoj atmosferi i da ćemo

uvažavati stavove svakoga ko je danas prisutan ovdje. Ja ću vas prvo ukratko upoznati sa

dnevnim redom iako ste vi svi u svojim materijalima dobili dnevni red. Dakle, na samom

početku će vam se obratiti moja koleginica Dženana Karup-Druško, koja je potpredsjednica

Udruženja BH novinari, ali i članica Koordinacijskog vijeća Koalicije za REKOM i jedan od

koordinatora procesa u Bosni i Hercegovini. Nakon toga, gospođa Nataša Kandić će govoriti

o dosadašnjim konsultacijama o osnivanju REKOM i onda ćemo imati prilike da

diskutujemo o svemu ovome, da čujemo i vaše stavove. Napravićemo malu pauzu za kafu i

osvježenje. Potom će Aleksandra Letić, takođe koordinatorica za Bosnu i Hercegovinu iz

Helsinškog odbora za ljudska prava Republike Srpske govoriti o iskustvima drugih zemalja

koje su formirale komisije za utvrđivanje istine ili činjenica o događajima iz prošlosti i

kršenjima ljudskih prava u nekim od zemalja. Mi ćemo imati priliku da čujemo kakva su to

iskustva iz Maroka i Aleksandra će vas upoznati ne samo sa tom komisijom nego i sa nekim

drugim koje su sa različitim uspjehom djelovale diljem svijeta. Pokušaćemo da sve ovo

obavimo do ručka, da imate više vremena, je li, da stignete u svoje gradove iz kojih ste danas

došli ovdje. Znači, naša je pretpostavka da ćemo moći to sve okončati negdje iza 15 sati.

Prepuštam sada riječ mojoj koleginici Dženani.

Dženana Karup-Druško: Hvala lijepo. Ja također želim da vam se svima zahvalim što ste

danas došli. Posebno mi je drago što tu vidim neka meni izuzetno draga lica sa kojima sam u

proteklim godinama uspijevala dobiti neke borbe i to vrlo uspješno tako da mi to daje nadu da

ćemo uspjeti i s ovom Inicijativom. Dakle, hvala još jednom što ste svi došli. Ja ću vam danas

govoriti o tome zašto REKOM.

Svjedoci smo da se i ovoliko godina nakon rata, u Haškom tribunalu, ali i na domaćim,

nacionalnim sudovima, osuđuju samo pojedinci. S druge strane, ne umanjujući značaj tih

4

presuda koje se izriču, mi imamo situaciju da se još uvijek traga za velikim brojem ratnih

zločinaca, a velik broj njih niti će ikad odgovarati, niti će ih ikad stići ruka pravde. Osim toga,

suđenja koja se odvijaju i koja su već završena, ne mogu javnosti ponuditi kompletnu sliku

onoga što se dešavalo, jer svjedočenje žrtava na sudovima se svodi na to da se dokaže

odgovornost pojedinaca.

Na prošlim konsultacijama imali smo gosta, gospodina Josipa Muselimovića, koji je poznati

hercegovački advokat. On je govorio o tome zašto on nikada nije želio da učestvuje u

suđenjima za ratne zločine. Tada je rekao da, iako je bio pozvan neposredno nakon rata u

Haški tribunal, gdje je trebao da se uključi u suđenja, on odustao zbog toga što je vidio da

nikome nije u interesu da se utvrđuje materijalna istina i da, maltene, nikome nije bitno to što

se desilo nego je bitno da se utvrđuje krivična odgovornost pojedinaca. I to je razlog zašto se

on povukao, i usput, to je razlog zašto je on rekao na prošlim konsultacijama da podržava

Inicijativu za REKOM.

Dakle, osim suđenja, potrebno je tijelo koje bi se bavilo utvrđivanjem činjenica o ratnim

zločinima i koje bi obezbijedilo da one budu prihvaćene u svim državama nastalim raspadom

Jugoslavije. Ideja o regionalnom pristupu proistekla je prije nekoliko godina iz civilnog

sektora i radi se o Inicijativi regionalne koalicije nevladinih organizacija, udruženja žrtava i

pojedinaca koji zagovaraju osnivanje regionalne, međudržavne i nezavisne komisije koja

može ustanoviti i javno saopštiti činjenice o ratnim zločinima i drugim teškim kršenjima

ljudskih prava u bivšoj Jugoslaviji, uključujući i rasvjetljavanje sudbine nestalih i

pronalaženje njihovih posmrtnih ostataka. Inicijativa REKOM je promovirana 9. maja 2008.

godine u Podgorici. Nakon toga uslijedio je proces konsultacija koje se održavaju u Hrvatskoj,

Bosni i Hercegovini, Kosovu, Crnoj Gori, Srbiji i na kojima se raspravlja o tome da li nama

treba regionalna komisija 15 godina nakon rata i čime bi se ta komisija trebala baviti. Ono što

je po meni jako bitno, a to je i jedan od razloga zašto sam ja pristupila ovoj Inicijativi, jeste da

ova Inicijativa daje mogućnost žrtvama da govore i ja mislim da je to prvi put da imamo

regionalni pristup koji omogućava žrtvama da govore o svojim iskustvima, da govore o

svojim problemima, da govore o tome u kakvoj su poziciji danas.

Ja godinama radim sa žrtvama i činjenica je da je mnogo onih čija priča se nikad nije čula,

čija priča nikad nije zabilježena, onih koji se nikada nisu pojavili kao svjedoci na sudu, a

njihove priče su isto tako jako bitne, isto tako jako važne da bi se shvatilo ono što se dešavalo.

Inicijativa za REKOM posebnu pažnju daje žrtvama i posebnu pažnju daje tome da žrtva više

ne govori samo u svojoj etničkoj zajednici, nego da to čuje i druga etnička zajednica. I ne

samo to, nego da se to čuje i u drugim državama. Mislim da je jako pozitivno u svemu ovome

što se žrtvama omogućava da kažu, uslovno rečeno, drugoj strani ono što se njima dešavalo i

da se na taj način stvara mogućnost da se u javnosti formira razumjevanje za žrtve, da se

prihvati ono što su oni preživjeli i da to bude sastavni dio pomirenja s prošlošću, a isto tako da

se postigne da se više takvo nešto ne ponovi na ovim prostorima.

Dosadašnji konsultativni proces o Inicijativi REKOM-a ima tri cilja. To su stvaranje javne

platforme za žrtve i civilna društva da govore o svojim potrebama i obavezama u odnosu na

počinjene nepravde u prošlosti. Zatim, jačanje podrške kako bi Inicijativa REKOM-a bila

podržana i od građana i od vlasti u post-jugoslavenskim zemljama i izgradnja modela

REKOM-a. Ideja je da prikupimo milijun potpisa i da se ide sa zahtjevima prema vlastima,

prema parlamentima da se formira zajednička regionalna komisija koja bi se bavila

utvrđivanjem činjenica. Ono što je po meni veoma bitno i o čemu će Nataša više govoriti, a to

je šta sve treba da uđe u model REKOM-a. Ono što je zajedničko u dosadašnjem

5

konsultativnom procesu jeste da bi REKOM trebao da se bavi sudbinama nestalih, da pomaže

u pronalaženju masovnih grobnica, da se bavi logorima. Jedna od tema je da li REKOM treba

da utvrđuje samo činjenice ili uzroke? Također, raspravlja se o tome da li treba iznositi i na

koji način imena počinilaca. A ono što je veoma bitno, pogotovo za Bosnu i Hercegovinu, jer

ovdje sam najviše čula da se o tome govori, jeste da li REKOM može dovesti do revitalizacje

zločina, izjednačavanja žrtava. Dakle, to su teme koje ja uvodim kao teme za raspravu, a o

njima će više govoriti gospođa Nataša Kandić iz Fonda za humanitarno pravo.

Nataša Kandić: Dobar dan svima još jednom. Ja ću pokušati da vam kažem odakle uopšte

ova ideja i šta to mi koji zagovaramo osnivanje te regionalne komisije zapravo očekujemo,

kakva je ta naša vizija, i u čemu je taj neki očekivani boljitak za sve nas. Postoje brojne

nevladine organizacije, ali malo je onih koje su fokusirane na prošlost. Imamo sigurno između

500 i 800 udruženja porodica žrtava i samih žrtava u čitavom regionu i postavlja se pitanje da

li je ovo danas neki trenutak kada možemo da kažemo da je sazrela ta društvena potreba da se

vratimo na početak i da nađemo izlaz iz prošlosti, da pokušamo da kao civilno društvo

stvorimo nešto što može da pomogne, doprinese stvaranju drugačijih odnosa u čitavoj regiji,

pre svega odnosa koji će biti svi utemeljeni na poštovanju žrtava i priznanju svega što se

desilo, počevši od 1991. godine.

Nije bilo lako doći dovde, gdje smo mi danas. Bilo je potrebno puno, puno vremena,

diskusije, razgovora, iznošenja argumenata, povlačenja nekih argumenata da bismo mi imali

danas inicijativu civilnih društava o potrebi da se osnuje regionalna komisija. Mi u Fondu za

humanitarno pravo smo imali tu ideju. Još 1991. godine počeli smo da razmišljamo o tome

koliko je važno baviti se dokumentovanjem ratnih zločina kako se ne bi dogodilo, kao posle

Prvog i Drugog svetskog rata, da uopšte ne postoji nezavisna dokumentacija, nego da sve što

postoji, što dokumentuje šta se dogodilo, da se to nalazi u arhivama stranih država i da je to

što postoji potpuno zatvoreno i da javnost tome nema pristupa. To je bio osnovni razlog da mi

pokušamo, kao organizacija, da dokumentujemo ono što se događa na jasan metodološki

način i da pokušamo na osnovu objektivnog dokumentovanja da dobijemo podršku.

Onda se postavilo pitanje, kad su prestali ratovi, kako se odnositi prema tome što se dogodilo,

a da to posluži onome što je najvažnije, a to je da se u budućnosti spreči ponavljanje zločina i

da se budućim generacijama ostavi čisto nasleđe. Čisto u smislu da su to činjenice i da svako

ima dovoljno činjenica da može samostalno i nezavisno da zaključuje o tome šta se dogodilo.

To je osnovni razlog zašto smo mi 2006. počeli o tome da razgovaramo sa Istraživačko-

dokumentacionim centrom iz Sarajeva, koji je tada bio u fazi formiranja, odnosno prelaska iz

statusa državne komisije u nevladinu organizaciju. Tim povodom je formirana i Dokumenta,

centar za suočavanje s prošlošću u Hrvatskoj. Godinu i po su trajali naši razgovori zajedno sa

Međunarodnim centrom za tranzicionu pravdu o potrebi primene regionalnog pristupa,

iznošenju argumenata zašto regionalni pristup naspram nekog nacionalnog pristupa, dok

nismo došli do maja 2008. godine, kada je u Podgorici odražan skup sa predstavnicima

porodica nestalih i udruženjima žrtava. Tada smo predstavili našu inicijativu i argumente za

osnivanje regionalne komisije.

Svi smo mi pošli od toga da ne postoji nijedno telo koje može zameniti krivična suđenja. Ne

postoji nijedan drugi pravni instrument koji se može baviti i utvrđivati pojedinačnu

odgovornost onih koji su optuženi za ratne zločine. Ali smo iz suđenja pred Haagom, kao i iz

suđenja pred domaćim sudovima videli neka ograničenja koja su vrlo objektivna i koja je

teško ukloniti. Za svako suđenje, bilo da je u pitanju pojedinac ili grupa, potrebno je najmanje

godinu i po. Nekom našom računicom došli smo do toga da bi do 2020. godine moglo najviše

6

biti osuđeno između 800 i 1.000 počinilaca iz svih država bivše Jugoslavije. Složit ćemo se da

pravda, na taj način, ne može da bude zadovoljena i da sva ta suđenja neće dovesti do

skupljanja svih tih potrebnih činjenica koje bi mogli da pokažu šta se sve to dogodilo. Otuda

ta potreba da razgovaramo i o nekom drugom telu, o nekim drugim instrumentima koja su

koristila druga društva, koja su imala ratne zločine, tešku prošlost i pokušali da sa tom

prošlošću izađu na kraj.

Imali smo u vidu da je Haški tribunal stvorio arhivu od neprocenjivog značaja i da je ta arhiva

toliko važna ako hoćemo da formiramo regionalnu komisiju ta arhiva mora da je dostupna toj

komisiji. Isto tako, imali smo u vidu da sve države bivše Jugoslavije imaju sopstvene arhive i

da su pod teškim pritiskom međunarodne zajednice ustupale dokumenta, ali nikada sva

dokumenta, Haškom tribunalu. Mislili smo, možda pod pritiskom civilnih društava, ukoliko

dobijemo i podršku građana, da ćemo lakše pridobiti te države da otvore i te arhive koje su još

uvijek tajne. Pa smo mislili, ako postoji taj regionalni pritisak, ako uspijemo da pokažemo da

nasuprot političarima imamo civilna društva, koja su u stanju da vode zajedničku akciju, koja

su u stanju da otvore to pitanje prošlosti na različitim nivoima, i na nivou jedne lokalne

zajednice, i na nivou nevladinih organizacija, na nivou udruženja, na nivou ženskih grupa, na

nivou intelektualaca, novinara, onda mi na taj način pokazujemo da imamo snagu i da

možemo vrlo kredibilno da se postavimo naspram vlasti i da tražimo da se formira komisija

koja će biti fokusirana na žrtve, koja će stvoriti javnu platformu, koja će omogućiti da žrtve iz

jedne države budu priznate i u drugoj državi, da se o onome što se dogodilo u Bosni i

Hercegovini govori u Hrvatskoj, govori i u Srbiji i na Kosovu i da naša zajednička prošlost

bude izneta javno glasom žrtava. Da ono što se zna u udruženjima žrtava, da ono što znaju oni

koji su to preživeli, da to bude javno znano i priznato.

Šta je neka naša vizija? Da ono što se desilo bude javno priznato, da bude utemeljeno na

činjenicama i da suzimo prostor za laži, poricanje i razne manipulacije. Hoćemo da imamo

jednog dana taj popis svih koji su stradali, ubijeni i nestali imenom i prezimenom i kratkim

opisom o tome šta se desilo.

Kako ide taj proces do sada? Mi smo taj proces intenzivirali počevši od maja 2008. godine. U

oktobru 2008. godine na Četvrtom regionalnom forumu za tranzicionu pravdu na Kosovu,

osnovali smo Koaliciju za za osnivanje regionalne komisije za utvrđivanje činjenica o ratnim

zločinima i drugim teškim povredama ljudskih prava neposredno uoči, za vreme i neposredno

nakon oružanih sukoba. Mislimo na sve ratove na prostoru bivše Jugoslavije, počevši od

1991. godine, a također mislim na rat koji se dogodio, a o kome najmanje znamo – rat u

Makedoniji. I tamo je bilo žrtava, i tamo je bilo ubijanja i zločina. Bilo je suđenja pred

Haškim tribunalom i Haški tribunal ima relevantnu dokumentaciju i o događajima u

Makedoniji.

Šta pokazuje ova naša debata? Ovo je prva javna rasprava koju ne organizuju vlasti, nikakve

institucije, nego nevladine organizacije, udruženja žrtava, ženske grupe. Prvi put posle 1991.

godine da postoji nešto što je zajedničko. Naravno, ne slažemo se svi u svemu, ali debata,

javna rasprava i služi tome da razgovaramo, da vidimo kako na najbolji način da dođemo do

predloga o kojima se svi slažemo, da nam je potreban jedan zajednički zapis, jedan dokument,

zovimo ga jedan zajednički istorijski zapis o svemu što se desilo počevši od 1991. godine.

U ovoj našoj debati razgovara se jako puno o tome šta treba da bude cilj te komisije. Da li

samo da hronološki utvrdi činjenice počevši od 1991. godine i da znamo šta obelažava jednu

zajednicu, jednu opštinu, šta se dogodilo tamo, šta se dogodilo do kraja 2000. godine, do kraja

7

sukoba u Makedoniji, da imamo ime i prezime svake žrtve i da budemo sasvim sigurni da

nikoga nismo zaboravili i da smo obezbedili trajno pamćenje za svakoga ko je žrtva ratnog

zločina, ali da znamo i imena onih koji su poginuli, stradali u ratnim sukobima, u vojnim

akcijama, oni koji su se borili na strani jedne, druge, treće države, jedni da bi očuvali, drugi

koji su išli ne teritoriju drugih. Ali, to su sve ljudski gubici i o tome svako društvo mora da

vodi računa. Ali, ukoliko nema tih vlasti koje misle da je to važno, kao što je na ovim

prostorima bilo i posle Prvog i posle Drugog svetskog rata, mi smo pokazali da ima svesti kod

nevladinih organizacija, udruženja žrtava i drugih relevantnih grupa civilnih društava o tome

da je to važno.

Do sada smo imali preko 45 skupova, samo od marta meseca, na kojima je rečeno da nije

dovoljno da utvrdimo samo činjenice. Trebamo da znamo ko je počeo, zašto je započet taj rat,

zašto su počinjeni ti zločini. O tome ima različitih shvatanja, različitih mišljenja. Neko kaže

da, s obzirom da hoćemo to regionalno telo, da je najbolje da ostanemo na nivou činjenica, da

je na ovim prostorima opasno petljati se sa uzrocima, da ćemo tako doći i do Kosovske bitke i

da se nikad izvan debate, rasprave nećemo maći. Ima i onih koji kažu, i vrlo je važno reći da

tako kažu i predstavnici udruženja žrtava Bošnjaka, ali isto tako ima i onih iz udruženja

srpskih žrtava koji kažu: ne, važno je da utvrdimo kako su tekle pripreme, da utvrdimo, da

znamo ko je šta činio i ko je doprineo da ti ratovi otpočnu. Ja mislim da je u ovom trenutku

rano, suviše rano da kažemo – e, postoji jasan stav, treba komisija da se bavi i činjenicama i

uzrocima rata. Imamo pred sobom još celu godinu dana da razgovaramo, da iznosimo

argumente, da se pitamo šta je najbolje i da znamo da ta komisija neće biti komisija koju

ćemo mi formirati. Neće je udruženja formirati. Neće je nevladine organizacije formirati.

Neće je ženske grupe formirati. Mi ćemo napraviti model, model za koji ćemo misliti da je

najbolje rešenje i na osnovu koga ćemo vršiti pritisak na vlade, vlasti da donesu odluku o

osnivanju komisije koja će biti baš u skladu s tim modelom. Ali, inicijativu ćemo uputiti

vladama, državama. One treba da donesu odluku, one treba da donesu odluku o mandatu te

komisije. A mi ćemo svi koji smo učestvovali u ovim raspravama, u ovoj debati biti ti koji

ćemo da vršimo pritisak da tražimo da komisija bude u skladu sa onim što mi u ovim

konsultacijama utvrdimo.

Ako se desi da se mi do kraja rasprave, do kraja sledeće godine, ne složimo u tome šta treba

da bude cilj komisije, nego budemo podeljeni, jedni kažu treba komisija da se bavi i

pripremama za rat i treba da utvrdi činjenice, ali treba da utvrdi i uzroke, onda ćemo, naravno,

kao časni ljudi, koji su toliko vremena proveli, uložili u ovu javnu raspravu, reći u tom

modelu da nema iskristalisanog stava, nego da učesnici iz svih država bivše Jugoslavije

ostavljaju to pitanje da reše države ili da reši komisija. Ali u ovim raspravama treba da

vodimo računa da je možda bolje da imamo jasan predlog o tome šta treba da bude cilj, jer

onda niko ne može ništa da nametne, nego ćemo svi zajedno da gradimo taj model.

Ono što je dobro, je da postoji toliko pitanja o kojima nema nikakve dileme. Svi se slažu, ne

samo ženske grupe, ne samo udruženja žrtava, da u mandatu te komisije treba da bude

krivično delo silovanja. Svi se također slažu da svedočenja o tome, ako silovanje bude u

mandatu, ne smeju da budu javna i da se mora zaštititi integritet žena koje su bile izložene

tome, i ne samo silovanju nego i seksualnim zlostavljanjima. Ima onih koji kažu postoji

definitvno razlika između žene koja treba da ispriča kako je bila seksualno zlostavljana i

između muškarca koji treba da ispriča kako je bio maltretiran i zlostavljan u logorima.

Definitivno, suđenja pred Haškim tribunalom to jako dobro pokazuju, da se jedna priča

zatočeništva, torture u logoru, može ispričati vrlo jasno, opisno, transparentno, ali da je

8

silovanje toliko teško da ne treba ni pokušavati da se javno ispriča. Svi se slažu da sudbina

nestalih i otkrivanje masovnih grobnica treba da budu u mandatu komisije.

REKOM neće zameniti postojeće državne komisije, niti može da zameni forenzičare. Ono što

računamo jeste da REKOM, upravo zbog regionalnog pristupa, može da pridobije one koji

raspolažu informacijama o tome gde se nalaze tajne grobnice i da to kažu. To je težak posao,

ali smo obavezni da porodicama, koje još uvek tragaju, pomognemo da nađu posmrtne ostatke

svojih najbližih, da mogu da obeleže grobove, da imaju mesto na koje će odlaziti, na koje će

moći da polože cvet. Računamo na tu solidarnost. Računamo da ćemo sa javnim

svedočenjima uspeti da promenimo bar delić ove klime za koju, rekla bih da ćete se složiti sa

mnom, da je obeležena jednom teškom, ružnom ravnodušnošću. Da ćemo uspeti da

pridobijemo ljude koji su danas fokusirani na svoje egzistencijalne probleme, ali da ćemo ih

pridobiti zarad budućih generacija na to saosećanje sa žrtvama, na tu solidarnost, na tu

potrebu da se taj broj nestalih jednostavno smanji na broj od 3.000-4.000, koji nikada neće

biti pronađeni. Da o tome razgovaramo, i da bar dobijemo informaciju o tome zašto 3.000-

4.000 nikada neće biti locirano, zašto nećemo naći njihove posmrtne ostatke, da nam ispričaju

kako su uništena ta tela, gde su oni spaljivani, gde su odloženi posmrtni ostaci. To je važno

zbog porodica, ali to je važno i zbog budućih generacija, zato što ako mi danas ne postavimo

to pitanje, ako ne pokušamo svom snagom da dobijemo odgovor na to pitanje, doći će jednoga

dana te mlade generacije, kao što su došle u Nemačkoj 1968. godine, pa su svoje roditelje

pitale i ne samo pitale, nego zbog ćutnje i optuživale za nečinjenje. Nemojmo da sačekamo to

vreme da nas buduće generacije optužuju. Učinimo nešto danas upravo da izbegnemo to

najteže što se bilo kome može dogoditi, a to je da roditelje optužuju njihova deca.

Ja sam pokušala da vam kažem šta je to nas koji smo započeli pokretalo. Jeste da je bilo na

početku inicijatora, ali smo mi vrlo brzo shvatili da čitava ideja nema smisla ukoliko ostane

na 2, 3 ili 4 organizacije, da se mi uvek pojavljujemo kao vlasnici te ideje. Zahvaljujući toj

jednoj saglasnosti o tome da to vredi ukoliko je to samo inicijativa civilnih društava, mi smo,

znači, u oktobru 2008. godine ozvaničili tu koaliciju. U maju 2009. godine na Petom forumu

za tranzicionu pravdu u Crnoj Gori,osnovali smo Skupštinu članica koalicije i kad god bude

održavan taj forum, jednom ili dva puta godišnje, zasedaće i Skupština i onda se podnosi i

izveštaj o tome šta se u međuvremenu dogodilo u konsultativnom procesu. Danas mi imamo

preko 500 organizacija koje su članovi, članice Koalicije za osnivanje REKOM. Danas

imamo oko 2.800 pojedinaca, predstavnika udruženja, nevladinih organizacija, ženskih grupa,

istoričara, novinara koji su učestvovali u debati kao što je ova danas. I, kao što sam rekla, ima

različitih mišljenja, što je dobro. Ja mislim da ne bi bilo dobro da neko sedne, sačini neki

model komisije i da kaže – evo, ovo je. Ne, svi treba da gradimo.

Rekla bih da smo na početku imali, kad smo počeli da razgovaramo o mandatu te komisije,

komentara iz udruženja porodica žrtava – pa ko smo mi da mi sad gradimo model. U smislu,

eto, nismo mi kvalifikovani. To su uvek radili, sećate se, oni koji pišu zakone. Pa su formirane

razne grupe koje onda pišu nacrt nekog zakona o osnivanju neke komisije. Međutim,

vremenom se pokazalo da upravo oni koji su žrtve, oni i jesu najkompetentniji da vide šta je

potrebno. Kakav mandat treba da bude komisije? Čime treba da se bavi komisija? I tu smo,

zapravo, došli do jedne činjenice koja jeste teška ali se ponavlja u istoriji u svim društvima.

Ko su žrtve? Da li među žrtvama ima biznismena? Da li među žrtvama ima najvećih

intelektualaca u svim društvima? Da li ima onih koji su bili u vlasti? Da li su to žrtve? Ne.

Pogledajte. Pogledajte iskustva drugih. Pogledajte šta je bilo u Čileu, u Argentini, šta je bilo u

Maroku, šta je bilo u Južnoj Africi. Žrtve su, u najvećem broju, obični ljudi. Najviše ih ima sa

sela. Zašto? Na primer, majke sa decom je najlakše dovesti u situaciju da moraju da beže, da

9

pokušaju da spasu život dece. Najlakše je ljude sa sela naterati da beže. Najlakše ih je naterati

zato što nema ko da stane u njihovu odbranu. Nema tu ni biznismena, ni intelektualaca. Onaj

ko je planirao, ko je vodio, ko je rukovodio, on je imao jasan plan, strategiju kako, na koji

način se stvara teška klima u kojem ljudi čak i nisu svesni kolike su žrtve.

Ono što je poražavajuće kada se razgovara o tome šta se sve desilo je kada vam ljudi kažu – i

onda je došao trenutak kada smo mi videli da moramo da odemo. Zamislite šta to znači, znači

da je ona druga strana vrlo jasno preduzela određene akcije kako bi ono jadno stanovništvo

dovela do te situacije da mora da beži i da nema izbora, i da time što ostavlja svoju kuću

zapravo u tom trenutku spašava svoj život. Danas ćemo imati priliku da pogledamo deo filma

o komisiji u Maroku u kojem svedoče upravo te žrtve, obični ljudi, da vidite ovo što ja

govorim koliko su žrtve, zapravo, potpuno obični. Nema tu veličina. I zato mi imamo jedan

problem. Najteže nam je pridobiti intelektualce. Najteže je njih dobiti za ovaj naš pokušaj.

Možda bismo ih lakše dobijali ako bi se sve to odvijalo pred televizijama. Ali ova debata nije

na televiziji. Ova debata se vodi između običnih ljudi. Oni koji smatraju da svojim ličnim

angažmanom mogu da doprinesu nečemu. Ali, to nije tema medija. To nije tema ni političara.

To je tema običnih ljudi, onih koji smatraju da u odnosu na buduće generacije imaju neku

obavezu. E, to je zadatak koji mi moramo da rešimo.

Kako ćemo mi sa ovom raspravom, sa ovim što mi hoćemo, sa ovim za što se zalažemo,

ulažemo vreme, sve zbog neke budućnosti, zbog sprečavanja ponavljanja zločina, kako ćemo

zapravo jednog dana sa milion potpisa, sa izgrađenim modelom da pridobijemo te vlasti i da

pridobijemo medije da postanemo tema kao što je, recimo, ovaj grip? To je tema broj jedan u

najvećem broju država u regionu. Kad ćemo mi – prošlost, žrtve, ratni zločini, budućnost,

evropska integracija, ali na temelju priznavanja žrtava i zločina – kako i kada ćemo mi postati

tema? To je nešto o čemu isto treba da razgovaramo i dobro je da smo u septembru ove

godine u Novom Sadu imali jedan dobar skup sa novinarima iz čitave regije. I oni su svi

spremni da pomognu, ali, ostaje jedno ali. To je da novinari, mediji prate uvek ono što je

aktuelni politički događaj. Oni će vrlo lako i vrlo brzo i stalno da prate našu debatu onda kada

se tome priključe političari. Ali, nama preostaje možda jedno najteže vreme da osmislimo

kako ćemo mi pridobiti političare da počnu da učestvuju. Možda je lakše pridobiti verske

zajednice da učestvuju u ovome, ali apsolutno nema dobrog rezultata ovog procesa ukoliko mi

ne uključimo i političare i pripadnike i predstavnike verskih zajednica iz čitavog regiona.

Moramo da budemo potpuno jasni kada pozivamo i verske zajednice. To ne znači da mi

amnestiramo sve što se dogodilo. Ali, svi znate da je porušen veliki broj džamija, crkava,

manastira, objekata koji nisu samo bili verski, nego su bili spomenici kulture nekog vremena,

znači, verske zajednice, crkve, manastiri, džamije također su neke žrtve. Druga je stvar da

postoji odgovornost i određena uloga svih verskih zajednica i religija, ali i to je pitanje o

kojem se razgovaralo u ovom procesu pa se svi slažu da bi ta komisija trebala da se bavi i

odgovornošću institucija.

O tome kako su dobra iskustva drugih društava koja mogu da nam pomognu u ovoj našoj

raspravi, da znamo šta je bilo dobro, na primer, u Čileu, šta je bilo dobro u Peruu? Kako su

oni uspeli? Kako su neka društva uspela da dođu do nekih programa za reparacije, da žrtve

ratnih zločina dobiju nadoknadu od države, priznanje za nepravdu koju su doživeli? O tome

će nam danas i Aleksandra Letić govoriti i to će, mislim, i vama da pomogne da vi vidite kako

su se ta druga društva odnosila prema istim problemima. Kako se odnositi prema ratnim

zločinima, žrtvama? To je ono što i mi u ovoj debati pokušavamo da odgovorimo i pozivam

vas da se uključite svojim razmišljanjima, svojim odnosom prema toj nepravdi, svojim

10

odnosom prema tome kakva budućnost treba da bude, šta treba da ostavimo iza nas, da

pomognete da dođemo do što potpunije slike, potpunijeg, jasnijeg zapisa o tome šta hoćemo

da sadrži taj zapis. Hvala vam.

Dženana Karup-Druško: Hvala Nataši. Prema dnevnom redu bilo je planirano da sad

pogledamo dokumentarni film Inicijativa REKOM. Međutim, mi smo se prije početka ovoga

skupa dogovorili da napravimo malu izmjenu. Gledaćemo dio iz filma koji vam je Nataša

pomenula, vezano za Maroko i svjedočenja iz Maroka, koji ćemo pustiti nakon izlaganja

Aleksandre Letić.

Aleksandra Letić: Hvala vam. Vidjeli ste u dnevnom redu da ja trebam govoriti o najboljim

iskustvima drugih država koje već imaju iskustva u formiranju komisija koju i mi u regionu

zagovaramo. Na dosadašnjim konsultacijama učesnici su, odmah, čim bi vidjeli ovo izlaganje

postavljali pitanje kakve mi veze, kao region zapadnog Balkana, imamo sa iskustvima drugih

zemalja koje su suviše daleko od nas? Ono što ja kažem jeste da su ove informacije, koje se

dobijaju o iskustvima drugih država koje su bile u jednom dijelu uspješne ili manje uspješne u

formiranju tih komisija, itekako vrlo korisne za naš rad i za našu diskusiju, za prijedloge koje

dobijamo od samih učesnika konsultacija.

Mi po prvi put imamo jednu ovako široku organizaciju konsultacija koje se sada vode u

regionu. Prvi put se civilno društvo okupilo na jednom mjestu i govori o jednoj temi koja je

svima nama zajednička i koja je svima nama u regionu vrlo, vrlo bitna. Po prvi put se

organizuje jedan ovako širok krug debata sa različitim grupama i upravo u okviru toga je vrlo

bitno da, imamo informacije o tome kako su druga društva rješavala svoje probleme koji

mogu biti slični našima. Niko nije rekao da mi treba da kopiramo iskustva drugih država.

Nego, prosto, ta iskustva mogu za našu današnju diskusiju da budu jako korisna.

Do sada je negdje blizu 40 komisija postojalo i postoji u drugim zemljama u svijetu. Komisija

u Maroku, zvala se Komisija za jednakost i pomirenje. Hoću da kažem da ima različitih

naziva, ali ću ja u ovom mom izlaganju koristiti jedan termin, a to je komisija. Komisije su

uvijek bile državna tijela, zvanična tijela. One su imale svoja ovlašćenja koja su dobijale od

same države što je vrlo, vrlo bitno. Ali, su, također, bila nezavisna od svojih osnivača. Ono

što je također bitno napomenuti, i Nataša je govorila o tome, mi imamo suđenja za ratne

zločine u ovom regionu i to je, možda, specifičnost ovog našeg podneblja. Komisija dolazi

kao jedan dodatni element, jedan dodatni mehanizam. Ali, postoji jedna bitna razlika kada

govorimo o mehanizmu suđenja za ratne zločine i samog mehanizma tranzicione pravde,

formiranja komisije kao ova koju mi zagovaramo ovde. U suđenjima za ratne zločine, uprkos

tome da se jedan mali broj zločina nađe pred sudom relativno mali broj počinilaca bude na

kraju kažnjen, ali i sama uloga žrtve je u suđenjima za ratne zločine i u komisiji potpuno

različita. U suđenjima za ratne zločine sud se isključivo fokusira na dokazivanje individualne

krivične odgovornosti počinioca i tu se žrtva pojavljuje samo u svojstvu svjedoka i u tim

procesima bude i prekinuta i ograničena. Svjedok u tom procesu treba da kaže isključivo ono

na osnovu čega se utvrđuje nečija individualna krivična odgovornost. Pred komisijom je to

sasvim drugačije. U fokusu rada komisije jeste žrtva. Upravo tu ona ima priliku da se njena

riječ čuje, da ona svojim riječima, na način na koji smatra da treba kaže ono što smatra da

treba da bude rečeno. I to je jedna vrlo bitna razlika između mehanizma tranziocione pravde,

to jest, onog prvog – suđenja za ratne zločine i onoga što mi zagovaramo na ovakvim

debatama, to jeste, formiranje jedne ovakve komisije.

11

Bitno je napomenuti da su komisije ograničenog trajanja. Dosadašnja iskustva drugih

komisija su bila takva da su najefikasnije komisije trajale između godinu i po i tri godine. I to

je, naravno, pitanje koje i mi trebamo da otvorimo na ovim debatama i da dobijemo i vaše

mišljenje: koliko bi ova naša Regionalna komisija trebala da traje? Koliki bi taj vremenski

period njenog rada trebao da bude? Bitno je napomenuti da su sve te komisije upravo bile na

toj teritoriji gdje su se i dešavali zločini, gdje su se dešavala kršenja ljudskih prava.

Svaka komisija svoj rad završava finalnim izvještajem. U tom finalnom izvještaju se

objelodane sve te činjenice koje su utvrđene u procesu samog rada komisije. Dosadašnja

najbolja iskustva drugih pokazala su da je vrlo dobro stavljati u izvještaj preporuke za

budućnost. Pored činjenica koje se izlistaju, koje su rezultat rada same komisije, također u

tom finalnim izvještaju vrlo korisno i vrlo važno je imati preporuke za budućnost.

Sad, o načinu kako su se te komisije osnivale. Jedan veliki broj tih komisija je osnovan

predsjedničkim dekretom, što je u tim trenucima, kad su se te komisije formirale, bilo možda

najbrži i najefikasniji način. Predsjednik jedne države donese dekret i onda se osnuje

komisija. Jedan manji broj komisija je koristio malo teži put. Taj teži put je išao kroz

parlamente tih država. Zašto je to teže? Zato što to, u stvari, obuhvata jedan niz događaja, u

stvari, javnih debata, konsultacije i rasprave. Recimo, Južnoafrička komisija, prije nego što je

formirana, imala je više od 300 sati, ako se dobro sjećam, parlamentarne rasprave. Jeste to teži

put i traje malo duže, ali, s druge strane, efikasnost te komisije se povećava time. Ona postaje

transparentnija. Ona postaje javna jer se vlasništvo nad tom komisijom prenosi na one koji

imaju priliku da čuju i da učestvuju u tim konsultacijama, kao što su udruženja civilnog

društva, organizacije za ljudska prava, i slično. Ta komisija, u stvari, istinski prelazi u

vlasništvo onih koji bi na kraju i najprirodniji interes imali, najprirodniju korist imali od

samog rada komisije.

I ova koalicija za zagovaranje REKOM-a jeste taj malo teži put, ali istinski i efikasniji put.

Dosadašnje konsultacije su pokazale da ljudi koji učestvuju na ovim debatama imaju osjećaj

da ovo što se dešava u regionu jeste vlasništvo svih nas. I svi mi koji sjedimo za ovim stolom

i svi mi koji učestvujemo u ovim konsultacijama imamo priliku, imamo potrebu, posebno

kada dolazimo iz organizacija civilnog društva, to jeste, iz organizacija za ljudska prava, da

damo svoje mišljenje, da istinski učestvujemo u formiranju mandata, da damo svoj prijedlog

kako ovo ubuduće treba da izgleda. Mi, inače, na ovim konsultacijama pokušavamo vrlo

često, koliko je to moguće, da od učesnika konsultacija dobijemo taj jedan feedback kada je u

pitanju sam mandat komisije.

Prema iskustvima drugih sam mandat komisije jeste jedno široko polje. O tome bi se moglo

satima i danima razgovarati, kad su iskustva drugih u pitanju. Mandat komisije jeste jedna

vrlo važna stvar. On određuje i metodologiju rada same komisije, njena ovlašćenja, čime će se

ona baviti, koje zločine će istraživati, koje geografsko i vremensko područje će pokrivati i

slično. Sam mandat komisije može da bude vrlo precizno definisan. Dvije latinoameričke

komisije imale su vrlo precizan mandat i bavile su se isključivo prisilnim nestancima. To je te

komisije u tom trenutku činilo efikasnim jer su imale sužen prostor svoga djelovanja. One su

imale taj jedan fokus, a to je da istraže šta se desilo sa ljudima koji su prisilno nestali. Jeste ih

to učinilo bržim i efikasnijim, ali je imalo i jednu opasnost, s obzirom da su te komisije imale

vrlo precizan mandat, a to je da su izostavile jednu grupu, jedan široki krug drugih žrtava

što je, naravno, te druge žrtve, koje nisu bile obuhvaćene tim izvornim mandatom, svakako

učinilo nezadovoljnim.

12

Sjećam se da je jedan od učesnika sa civilnim organizacijama na Kosovu rekao da mandat

regionalne komisije treba da bude vrlo precizan kako bi se jasno znalo šta će ona raditi i čime

će se baviti kako bi se apsolutno izbjeglo bilo kakvo razvodnjavanje i slično. Međutim, to je

još uvijek otvoreno pitanje. Mi imamo još godinu dana ispred sebe da neke stvari

izdefinišemo. Ono što se jeste pojavljivalo do sada u cijelom regionu kao nešto što treba

istraživati jeste zločina silovanja, zatim logori... Mi smo se u nekim situacijama bavili tim

pitanjem da li ćemo istraživati odgovornost, da li ćemo utvrđivati odgovornost institucija ili

samo pojedinaca i slično. Tako da su to još uvijek neka pitanja o kojima mi također i danas

treba da razgovaramo. Onda, progoni širih razmjera i slične stvari. Prosto, i mi danas trebamo

koristiti ovu priliku da govorimo upravo govorimo o tome. Mediji, također. Mislim, otvoreno

je to pitanje također na ovim konsultacijama regiona. Da li treba da se utvrđuje i odgovornost

medija tokom rata? Da li su oni imali određenu odgovornost u huškanju, recimo, i sličnim

stvarima? Ali to su ponovo stvari koje i mi danas ovdje trebamo u okviru ovoga otvoriti.

Nataša je govorila da se na konsultacijama vrlo često otvara pitanje da li se trebamo baviti

samo činjenicama ili trebamo utvrditi takođe i uzroke. Vrlo su različita mišljenja. Ja ne bih

mogla da kažem šta je dosadašnje najbolje iskustvo drugih, onih koji su se isključivo

fokusirali na činjenice, a neki drugi na uzroke, jer, svakako, komisije su se do sada mogle

baviti uzrocima, ali ono što je vrlo bitno jeste da te komisije utvrde posljedice počinjenih

zločina i počinjenih kršenja ljudskih prava. Tako da u ovom trenutku nema tog nekog jasnijeg

stava što ja vama mogu u okviru ovog predavanja o najboljim iskustvima drugih reći, da li je

sada bolje da se bavimo uzrocima ili da se bavimo samo posljedicama ili činjenicama.

Neovisno od toga iz koje etničke zajednice dolaze žrtve, vrlo često se u posljednjem periodu

čuje da žele da se utvrde činjenice. Da znamo šta se desilo je vrlo bitno, ali također nam je

bitno da znamo zašto nam se desilo. Ali još uvijek nema taj formirani, zajednički stav, nešto

jasnije što bi se moglo reći u ovom trenutku o tome.

Kada je sama struktura komisije u pitanju, pored samih ljudi koji sjede kao komesari u tim

komisijama, postojao je i veliki broj drugih osoba koje su radile u tim komisijama. U nekim

komisijama je to bilo nekih 60 ljudi. Južnoafrička komisija milim da je imala negdje između

300 i 350 ljudi koji su radili i pomagali toj komisiji, odrađivali onaj dio posla koji je složeniji,

koji zahtijeva veliki broj angažovanih osoba. Oni su prikupljali dokumentaciju, uzimali izjave

od svjedoka, pravili baze podataka koje su bile potrebne. Određene komisije su imale vrlo

komplikovane, kompleksne same strukture unutar komisije pa su imale određene pododbore,

pa odjeljenja koja su se bavila različitim pitanjima. Ne bih ulazila u detalje zato što je to jedno

kompleksno pitanje. Zahtijevalo bi daleko više vremena da ulazimo u to.

Ono što se kod nas do sada u ovim konsultacijama nametalo je možda i važnije, a to je da mi

sad zagovaramo regionalnu komisiju koja jeste specifična jer obuhvata nekoliko država. To se

nije toliko često dešavalo u drugim državama. Ono što se nametalo kao pitanje, o čemu mi

također treba danas da razgovaramo, jeste na koji način mi vidimo ovu regionalnu komisiju

koja obuhvata ovoliki broj država koje su nekada bile u jednoj zajedničkoj, a sada su

nezavisne. Ono što je najčešće dolazilo kao jedno mišljenje učesnika konsultativnog procesa

jeste da bi trebalo da postoji jedna centralna komisija, jedna centralna regionalna komisija i

eventualno nacionalni uredi po državama koji bi ipak bili pod ingerencijom te centralne

regionalne komisije. Ali i dalje, opet kažem, to je jedno otvoreno pitanje i o tome bi mi

danastrebalo da iznesemo svoje prijedloge.

Već sam nešto rekla o samim komesarima i kako su druga društva birali ljude koji su sjedili u

samoj komisiji, koji su rukovodili radom komisije i na kraju i u značajnoj mjeri određivali šta

13

će ući u finalni izvještaj, kako će se formulisati prijedlozi i preporuke za budućnost. Taj način

je različit u različitim državama koje su do sada imale komisije. Neke komisije su to radile

vrlo brzo. U stvari, kada su se osnovale komisije, imenovali su se i komesari koji su sjedili u

toj komisiji. Druge države su imale malo taj iscrpniji, malo teži put, a to jeste da su otvorile

taj proces izbora komesara i učinili ga transparentnijim, to jest da su imali rigorozne javne

intervjue sa ljudima koji su aplicirali za mjesto komesara, koji su trebali da budu članovi te

komisije. Zbog čega je taj iscrpniji put bio i možda u tom trenutku korisniji? Zato što je

upravo taj transparentan pristup, taj transparentan izbor ljudi koji sjede u komisiji doveo do

toga da šire društvene zajednice istinski učestvuju u tome i mogu same da utiču na to ko će

biti član komisije.

U nekim državama je postojala mogućnost da ljudi, koji su vidjeli osobu koja je aplicirala i

bila na jednom javnom intervjuu za člana komisije, imali dovoljno vremena da reaguju i kažu

– da, ali ta osoba nama nije prihvatljiva, ta osoba nema taj moralni kredibilitet koji bi trebala

da ima da bi sjedila u toj komisiji i zastupala sve ono što ta komisija treba na kraju da iznese

kao jedan dokument. Tako da, i to je otvoreno pitanje kako bi i mi trebali da idemo i kako bi

mi trebali da se odnosimo prema samom izboru tih ljudi koji bi na kraju trebali da sjede u toj

regionalnoj komisiji koju mi zagovaramo.

Ono što je do sada bilo zajedničko u načinu izbora tih ljudi koji su sjedili u komisiji jeste da

budu ljudi od moralnog kredibiliteta, da imaju tu jednu moralnost, da budu prihvaćeni od šire

društvene zajednice. Osobe koje učestvuju u ovim debatama upravo govore te stvari – da, mi

u regionalnoj komisiji želimo da imamo ljude koji nisu krivično odgovarali, koji su svojim

dosadašnjim angažmanom dokazali svoju posvećenost ovim pitanjima, koji su objektivni,

koje svi mi u regionu možemo da ih prihvatimo.

Vidjećemo u ovom flimu, koji ćemo prikazati, a koji se bavi komisijom za jednakost i

pomirenje u Maroku, dvoje običnih ljudi – jedna žena i jedan gospodin koji pričaju, javno

pričaju o onome što se njima desilo u tom periodu teških kršenja ljudskih prava u njihovoj

državi. I to jeste jedan snažan segment samih komisija, to javno saslušanje žrtava u jednoj

široj društvenoj areni. Do same Južnoafričke komisije veliki broj tih komisija koje su do tada

funkcionisale i radile su imale jedan zatvoreni tip svog rada. One su postajale javne samo u

onom trenutku kad bi se njihov finalni izvještaj objelodanio, kad bi bio predstavljen u

javnosti, a sav onaj proces između formiranja komisije i samog objavljivanja finalnog

izvještaja je bio poprilično zatvoren za javnost. Tek Južnoafrička komisija uvodi taj segment

javnog saslušanja žrtava i otvara prostor da se javno čuje glas žrtve što jeste, možda, jedan

snažan, možda najsnažniji elemenat same komisije. Ono što žrtve kažu je da je to za njih

jedna vrsta satisfakcije, da upravo ta druga strana može čuti šta je se njima desilo. Ali,

također, dosadašnja iskustva drugih komisija u svijetu su pokazala da upravo taj segment rada

komisije, to javno saslušanje žrtava je u velikoj mjeri doprinjelo tom lomu društvenog

poricanja onoga što je se desilo, taj jedan lom kulture negiranja zločina koji su se desili. I

upravo to jeste jedan vrlo snažan, jedan vrlo važan segment rada komisije.

Upravo taj prijedlog da regionalna komisija na teritoriji bivše Jugoslavije uključi taj segment

javnog saslušanja žrtava je dobila snažnu podršku. Ja nisam 100 posto sigurna, i može me

sigurno Nataša demantovati, ali ja nisam ni u jednom trenutku vidjela da se neko protivio

tome. I prvenstveno udruženja žrtava su bila ta koja su rekla – da, to je prilika da se njihov

glas čuje, to je prilika da mi kažemo šta se nama desilo. Sjećam se nedavnih konsultacija koje

smo imali u Vlasenici, pretpostavljam da svi vi znate šta je bilo u samoj Vlasenci i oko

Vlasenice, kada jedna žrtva kaže da upravo ova regionalna komisija za njega može da bude

14

važna upravo iz tog segmenta – da se njegova riječ čuje, njega kao žrtve i da ne priča svojoj

etničkoj zajednici, da ne priča ljudima koji su vrlo svjesni šta se dogodilo, nego da priča, da

tu priču i da tu njegovu riječ čuje i ona druga strana, da nikad više niko iz njegovog

komšiluka, ko ne pripada njegovoj etničkoj zajednici, ne može poreći da se to njemu desilo,

da ne može da zatvori oči i da kaže – ne, to se nije dogodilo. I stoga taj segment javnih

saslušanja jeste jedan vrlo bitan, i do sada se pokazalo u drugim komisijama, segment samog

rada komisije.

Mi svakako trebamo sami sebe da pitamo na koji način to u samoj regionalnoj komisiji i ovdje

kod nas treba da funkcioniše. E, sad, neke komisije su također pored saslušanja žrtava imale

mogućnost da saslušavaju i počinioce. I to je svakako jedno od pitanja koje i mi treba da

otvorimo sami sebi. Da li regionalna komisija na teritoriji bivše Jugoslavije treba da otvori i to

pitanje da mi treba da govorimo i da mi pružimo priliku i počiniocima da i oni ispričaju svoju

priču? Da oni, možda je nespretan termin u ovom trenutku, ali da svojim javnim pokajanjem

ispričaju ono što se desilo i preuzmu odgovornost za ono za šta smatraju da su odgovorni? Da

li oni mogu, također, doprinjeti tom lomu i jednom prestanku te kulture poricanja u našim

društvima? E, sad, komisije i počinioci. To je jedno pitanje koje je onako poprilično

kontroverzno kad su i ostale komisije koje su do sada postojale u svijetu. Na koji način su se

one odnosile prema samim počiniocima? Neke komisije su imale mogućnost da u svom

finalnom izvještaju imenuju počinioce. Neke komisije nisu imale to ovlašćenje. Imali su

svakako podatke koje su prikupili, ali nisu ih mogli javno iznositi. Ipak je komisija za

utvrđivanje činjenica jedan vansudski mehanizam i ne podliježe baš tim pravnim

procedurama. Druga društva nisu imala suđenja za ratne zločine. Mi ih imamo. Na koji način

ćemo se mi odnositi prema podacima koje smo prikupili o eventualnoj krivičnoj odgovornosti

određenih ljudi koji su možda još uvijek na slobodi? To je jedno pitanje kojem se mi također

trebamo posvetiti. Da li mi hoćemo da ova komisija u jednom trenutku, ako ima dovoljno

samih podataka o eventualnim počiniocima i to objelodani ili da to preda nadležnim

tužilaštvima? Na koji način treba da se postavi prema tome? To je također jedno pitanje. Mi

smo do sada u konsultacijskom procesu otvarali ta pitanja ali još uvijek nemamo stav koji je

jedinstven po tom pitanju i svakako je ovo prilika za vas, i za sve nas, u stvari, da govorimo o

tome.

Ja sam govorila o najboljim iskustvima drugih. Možda sam ga povezala malo previše sa

samim konsultacijama koje su do sada u toku, ali prosto mi je neprirodno da govorim

isključivo o samim iskustvima drugih, jer mi ne krećemo u ovom trenutku od nule. Dosta toga

je do sada urađeno u regionu. Dosta dobrih stvari, dosta dobrih prijedloga smo dobili od ljudi

koji učestvuju u ovim konsultacijama iz različitih grupacija. Prosto ne možemo zanemariti da

taj proces teče i da je koalicija, koja gura cjelokupan ovaj proces, prikupila dosta dobrih, dosta

kvalitetnih prijedloga. S obzirom da se nalazimo u Bosni ja ne mogu prosto da ne kažem

jednu rečenicu jer, prosto, imam osjećaj da će se javiti neko od vas i reći – da, ali u Bosni i

Hercegovini su postojale već dvije inicijative o formiranju nacionalne komisije koje nisu

uspjele. Imam potrebu da kažem i zbog čega one nisu uspjele.

Te dvije inicijative, koje su postojale, jedna krajem '90-ih, jedna sredinom 2006., ako se dobro

sjećam, koje su bile onako snažno moderirane od strane Instituta za mir iz Washingtona, uz

jednu grupu organizacija za ljudska prava u Bosni i Hercegovini, kojima apsolutno ne

stavljam na teret da nisu imale istinski interes da se to jedno tijelo, jedno nacionalno tijelo,

jedna nacionalna komisija osnuje, i da nisu imale dobrobit žrtava na umu, apsolutno ne

stavljam to njima na teret, ne bih ulazila uopšte u tu vrstu diskusije. No, ono što je njih možda

u tom trenutku činilo neuspješnim, a i iskustva drugih to pokazuju, upravo ovo što mi radimo,

15

a to su ove konsultacije, ove javne debate. Ova prilika da se ljudima, da se određenim

grupama, da se žrtvama, da se civilnom društvu da prilika da iznese svoje stavove, da se ne

dođe sa gotovim mandatom, sa gotovim modelom, sa gotovim dokumentom koji neko prosto

u jednom trenutku treba da prihvati, nego upravo ovo što mi radimo ovdje, ovaj iscrpni posao

koji jeste vrlo dinamičan, koji se odvija na vrlo snažan i vrlo efikasan način u cijelom regionu.

Ovo jeste prilika da mi zajedno radimo na nečemu, da mi zajedno stvorimo jedan model iza

kojeg svi mi koji pripadamo ovoj koaliciji, koji možda nismo ni pristupili koaliciji a

učestvujemo na ovim konsultacijama, možemo stati iza njega. To ovu komisiju i ovu našu

buduću komisiju, našu koaliciju, u stvari, čini nevjerovatno snažnom, nevjerovatno jakom

društvenom snagom. I ovo za Bosnu i Hercegovinu jeste nešto što se nije vrlo često dešavalo,

da organizacije, različite organizacije, različitog tipa sjede za jednim stolom, razgovaraju o

jednoj stvari koja je nama svima univerzalna, a to možda i jeste posljednji istinski pokušaj da

se na sistematski, na pravilan, na moralan način suočimo sa onim što je se dešavalo. Ja bih u

ovom trenutku s time završila.

Dženana Karup-Druško: Hvala Aleksandri. Možete li sada, molim Vas, pustiti ovaj film?

Dokumentarni film o komisiju u Maroku

Smilja Mitrović: Vi znate da članovi iz Republike Srpske, koji traže svoje nestale, ja moram

ovdje reći za gospođu direktoricu sa njenim izlaganjem na nekim javnim mjestima da ona

izlaže samo da je jedna strana stradala, da druga strana nije. Vi znate kakve su porodice. I

mene duša boli kao Muniru. Zašto sad uzimam baš Muniru? Znam i zato uzimam, ali kad

neko nekom uradi nešto, onaj je uradio više pa uvijek njega ističete i kažete on mi je uradio, a

ovaj što vam je nešto uradio, to nije ništa. Međutim, vi morate biti svjesni da članovi iz

Republike Srpske nisu još uvijek stekli utisak da REKOM može nešto učiniti za srpsku stranu

i zato ja ovdje predlažem gospođi Nataši Kandić da održi sastanak sa Savezom udruženja

nestalih da se bolje upoznamo oko REKOM-a, da članstvo upoznamo. Vi znate kad u medije

izađe gospođa Nataša i kaže ovi su stradali, nigdje se ne spominje srpska strana. Oni kažu ma

šta to? Ja vam ovo njihovim riječima prenosim i njihovo mišljenje, šta oni kad dođu kažu.

Kad sam rekla: idem na sastanak, oni kažu: “Pa, ne moraš tamo da ideš, zato što je takav”.

Oprostite, ali moram reći šta misli moje članstvo. Ja sam im rekla: ja ću ići i da prenesem, a

oni su mi dali predlog da se mi sastanemo s vama i da Vi kao ličnost koja vodite REKOM

iznesete pred mojim članstvom sve i da se što više upoznaju udruženja i da se ovo potpiše, da

budemo vaši članovi. A ja kao pojedinac samo sam to došla da kažem. I, naravno, da mora

biti ravnopravno, da se sve žrtve moraju prihvatiti, što ste Vi rekli, da se sve žrtve jednako

moraju prihvatiti, da se sve mora znati. Ja znam što se tiče kolegija direktora kad radimo za

traženje nestalih u Republici Srpskoj i Federaciji kažu – mi hoćemo i papir da znamo gdje je

naš izgorio, ko je nestao. Vi meni dajte papir, ako ja ne mogu naći kosti, i pečat i potpis da ja

znam gdje je nestala osoba izgorila. Tako i svi moji članovi traže. I još vam sugerišem, danas

gledam ovaj veliki skup, i mi dosta griješimo, nikad ne možemo da dobijemo bar načelnika

onoga grada gdje se održava ovakav veliki skup i da se on upozna. Ne mora ništa ni da

diskutuje ni da prihvata, ali onda polako preko načelnika se može ući u vlast. Ovako mi jedni

drugima govorimo. Ja ovo sve poznajem, 14 godina hodam sa udruženjima i organizacijama

raznim, i naravno da je nama teško. Svi mi imamo neke tegobe i jade i naravno, ja mogu samo

saslušati, a pomoć joj ne mogu, nit ona meni. Prema tome, ja vam predlažem bilo da se

nalazite u Banjaluci, u Bijeljini, u Brčkom, u Beogradu da mora biti bar neki predstavnik te

općine da bi on čuo našu tragediju, da i oni malo vide, jer ti ljudi koji su na vlastima, oni su

uvijek bili i od rata. On se vratio, zauzeo poziciju i on i dalje uživa kao što je uživao za

16

vrijeme rata. Što ste Vi rekli Nataša, seljak ne može pobjeć jer nema kud. Nije mu ni čak ni

dao priliku pobjeći. Da je htio pobjeći nekamo, on nije dao pobjeći. I, prema tome, ja

predlažem da prihvatite moj prijedlog od Saveza Republike Srpske da se sastanete sa

udruženjima, da vi organizujete sastanak. Eto, toliko. Hvala.

Dženana Karup-Druško: Hvala Smilji. Za riječ se javila Bakira Hasečić, ali prije toga

gospođa Nataša želi da odgovori.

Nataša Kandić: Ja mislim da je ovo dobar predlog. Mi smo i razmišljali o tome da pozovemo

i napravimo jedan sastanak prvo sa predstavnicima Saveza u Banjaluci. Jednom smo imali

takav sastanak. To je bilo u januaru. Postoji potreba i dobro je da taj prijedlog potiče od vas.

Znači, to ćemo i uraditi. Ja ću se već u ponedjeljak javiti. Dogovorit ćemo se. Drugo pitanje,

da Vi mislite da bi trebalo da budu uključeni predstavnici opština. Ponegde se to dogodi, evo,

kao što je bilo sad u Vlasenici pa je bio načelnik opštine, ali mi smo još uvek u fazi kada

gradimo ovu koaliciju i kada gradimo taj prostor na kojem će što više ljudi, učesnika iz

civilnog društva da govori, da kada krenemo prema vlastima imamo nešto već izgrađeno, da

možemo sa nečim da izađemo. Sada nam predstoji upravo to da vidimo kako ćemo sa

uključivanjem predstavnika verskih zajednica i institucija. I s obzirom da će izbori u Bosni i

Hercegovini biti sledeće godine u oktobru, mi smo onda pomerili čitav ovaj proces za proleće

2011. zato što u vreme izbora mi nemamo zbilja šanse za raspravu, jer će to biti jedna potpuno

drugačija atmosfera i sačekat ćemo da prođe to vreme.

Što se tiče toga stava da sam ja na strani jednih žrtava, postoji ta priča godinama, od 1991. da

sam ja prvo na jednoj strani, pa na drugoj, pa na trećoj, pa na četvrtoj strani. Ali mislim da je

ovo prilika da svako sluša ono što se govori i da je najbolje slušati i ceniti po onome što se

govori. Vi, Smiljo, niste prvi put ovde. Znači, čujete i šta drugi kažu i šta ja kažem. A ja

mislim da je važno imati sledeću stvar u vidu. Ovakvu jednu inicijativu niti je moglo da

pokrene, niti je moglo da je učini da traje, neko ko je nevladina organizacija koja je bliska bilo

kojoj vlasti. Nije mogla da učini to nijedna organizacija za ljudska prava koja nema

kredibilitet i u regiji i u međunarodnoj zajednici. Znači, inicijativa je dobrim delom započeta i

inicirana upravo zato što je pokrenuta iz Fonda za humanitarno pravo, koji ima svoje mesto u

regiji, ima ga svuda. Treba slušati o onome što se govori i što neko čini treba ceniti.

Ovo je inicijativa koja ima jedan smisao, koja prevazilazi bilo šta što je nacionalno.

Prevazilazi granice. Prevazilazi lokalnu zajednicu. Ali, istovremeno, inicijativa o kojoj mora

da se govori na lokalnoj zajednici, mora da se govori, evo, na nivou jedne opštine, mora da se

govori u jednom društvu, ali ima regionalnu dimenziju. Prevazilazi svakoga od nas i upravo u

tome je njena snaga što može da prevaziđe sve ono što je na nivou jedne zajednice. I to treba

imati u vidu. Ne znam da je inicijativu pokrenulo bilo koje udruženje, da li bi ta inicijativa

došla do ovog nivoa. Morate voditi računa o nečemu što su neke činjenice, što nešto može da

pomogne da jedna dobra ideja prevaziđe svakoga od nas pojedinačno, zato što ima fokus, koji

je na obavezu svakoga od nas, a odnosi se na neku budućnost. I to je ono što mogu da Vam

odgovorim. Niste prvi put ovde. Kad god Vam neko nešto takvo kaže ponovite bar ono što

čujete na ovim skupovima. To je dovoljno da ti ljudi budu i informisani i da budu malo

motivisani da se uključe. Nema ovde nikakvih političkih stavova, niti su žrtve neke političke

figure. Mi svi možemo da vidimo. Videli ste i ovaj film. Šta je ona? Da li je ona neka

političarka? Ne. Jedna obična žena, ali ona je ta žrtva. E, to su žrtve i kod nas. Potpuno obični

ljudi koji su izgubili sve, a kad čovek izgubi svoju kuću, on je izgubio deo života koji treba

sada da stvara, ponovo da ga sklapa sećanjem, uspomenama i u tome može jedino da mu

17

pomognu oni koji imaju solidarnosti i saosećanje. I što kaže Dženana, možda je prilika za

pauzu?

Smilja Mitrović Što ste rekli, da li slušamo. Dovoljno se sluša, a Vi znate kakve su porodice.

Možete im objasniti 101 put šta donosi REKOM, ako ono čuje ono što čuje ne možete vi

njega skrenut s tog puta. Teško je to. Znači, treba 101 put sjesti i ne možete Vi reći da ste Vi

ovo samo uspjeli sakupiti. Evo, imamo mi ovdje udruženje koje smo pokrenuli 1996. godine.

Udruženje porodica nestalih je prvo sjelo zajedno za isti sto posle onakve tragedije rata i

danas dan radimo zajednički i imamo zajedničke stavove i predloge. Evo, ja smo i gospođa

Munira u savetodavnom tijelu. Što jedna donese predlog, usvaja se u zaključak. Prema tome, i

mi radimo. I mi smo dosta izgradili i nije da se ne sluša nego Vi znate, javnost je javnost. Ne

možete vi nekome reći – slušajte to, nemojte to slušat. On čuje ono što čuje i to je teško. Zato

Vas ja pozivam da Vi kažete lično i da sjednete s njima da popričate. Hvala.

Dženana Karup-Druško: Još samo Bakira Hasečić ima nešto da doda, a onda pauza.

Bakira Hasečić: Ja bih imala samo jednu sugestiju da smo ipak trebali, i ovo je možda treći

put da sugerišem ali očito da nisu slušali, da prvo pogledamo pripremu za rat. I trebao nam je

bit prikazat makar javno danas ovdje film Raspad Jugoslavije. Možda ga je neko gledao,

koga je interesovalo, a mene jeste. A možda neko nije ni znao da postoji taj film. I trebalo bi

ga stvarno pogledati. Uz veliko uvažavanje gospođo Smiljo, ja ću samo iznijeti jednu

činjenicu. Moramo, to je moj prijedlog, razgraničiti žrtvu i agresora. Zbog čega? Dat ću jedan

primjer. Kad je donešena i prvostepena i drugostepena presuda, odnosno Apelaciono vijeće

Suda BiH, u predmetu Gojko Janković, osuđen je na 34 godine zatvora. Znamo zbog čega.

Kad je završeno suđenje znate šta je rekla njegova, možda ste gledali na televiziji, možda

niste, supruga? Kaže: “Ja sam ponosna na moga muža. Sud vjeruje šljamovima, a ne vjeruje

poštenim ljudima”. Jesu to činjenice? Sud je saslušao desetine i desetine žrtava seksualnog

zlostavljanja i silovanja i ubistva i da ne govorim koje sve ratne zločine. Znači, on je

pravomoćno osuđen, a njegovi srodnici i dalje negiraju zločin. Ja bih najsretnija bila kada bi

nakon pravosnažne presude prema ratnom zločincu bez razlike na vjersku i nacionalnu

pripadnost došla, i nemojte se smijati gospođo Smiljo, ovo nije za smijeh, kad bi jedna majka

došla, supruga ili ćerka majci, supruzi ili ćerci nad kojom je izvršen ratni zločin da kaže:

“Molim vas, oprostite mi, izvinite mi, ja ga nisam odgajala ni spremala da ubija, da siluje, da

kolje.” Vjerujte da bih ja sa tom ženom postala kućni prijatelj jer bih shvatila da je stvarno ta

majka bila nemoćna da spriječi tog sina koji je postao monstrum. Ja toliko.

Dženana Karup-Druško: Hvala, Bakiri. Pauza. Pola sata.

Pauza

Dženana Karup-Druško: Počeli smo prije pauze sa raspravom. Imali smo dva učesnika, ali

nekako nisam još čula šta mislite o tome da li nam treba regionalna komisija? Kakva nam

treba? Na koji način nam može pomoći? Ovdje su udruženja koja bi mogla aktivno biti

uključena u to. Ili ću ja da prozivam? Evo, izvolite. Hoćete li se, molim Vas, predstaviti jer ja

nisam mogla zapamtiti sva vaša imena?

Vahid Đulović: Ja sam Vahid Đulović, predsjednik Udruženja korisnika usluga mentalnog

zdravlja. Na ovim područjima dogodili su se i ti zločini. Ne bih ponavljao, ali zaboravili smo

jednu grupu građana, jednu marginalnu grupu građana, to jest, duševne bolesnike nad kojima

su se događali zločini. Koliko ja znam, informacija nema, niti istraživanja šta je sa duševnim

18

bolesnicima, bilo onima koji su bili u ustanovama ili u svojim kućama, čak se gube tragovi

pojedinim ljudima. Skoro se jedna naša grupa građana, koja je bila protjerana za vrijeme rata,

vratila iz Mađarske u Modriču. Onda isto ima informacija da se i na Kosovu isto dešavalo sa

tom grupom građana. Kad je bio razgovor o sukcesiji bivše Jugoslavije za sve smo se borili,

ali za ove građane, duševne bolesnike, niko se ne bori. Mnogi su ostali u Hrvatskoj, u Srbiji...

To jest, niti Hrvatska traži povrat svojih građana duševnih bolesnika, ni Srbija, niti Bosna, to

jest, svako gleda da se riješi tih građana.

Kako sad da uvedemo možda i jedan problem tih ljudi o kojima se niko ne brine, a vršen je

zločina i nad njima. U martu 1992. jedna grupa tih građana je istovarena u Tuzlu istovarena i

puštena na ulicu. Pa znam isto problem je bio, hajd’ da reknemo, na bošnjačkoj strani uvijek

su imali problem građani srpske ili hrvatske nacionalnosti, ili, zavisi koja je strana držala te

ljude, pod znacima navoda „držala“, odnosno gdje su bili, u kojoj ustanovi. Mene interesuje

kako da prevaziđemo i to i da se o tom problemu isto počne pričati, jer naravna stvar, oni i

ako hoće pričati postoji određeni strah. Ima jedan moj član koji je bio na Sokocu. I sad on kad

bi htio pričat boji se represije te psihijatrije. Mislim, treba puno sa njim raditi psihološki da bi

se moglo istražiti šta se njemu dešavalo, u stvari, šta se njima dešavalo i to. A sad zasad, ne

znam koji bi ponudio model.

Dženana Karup-Druško: Koliko sam shvatila Vi govorite o ljudima koji su bili na klinikama

u vrijeme kad je počeo rat i koji su izmještani? Evo, Bakira Hasečić želi nešto kazati.

Bakira Hasečić: Iz naše baze podataka Udruženja Žena žrtva rata, mi imamo veliki broj iz

Zavoda za zaštitu ženske djece i omladine u Višegradu iz reda hrvatskog i bošnjačkog naroda.

One su davale izjave, a sa njima su bile uporedo prisutni i vaspitači koji su tad bili zatočeni u

Višegradu i sve su te izjave proslijeđene tužilaštvu putem protokola ovdje u Sarajevu. Isto

tako, imamo bazu podataka i žrtava muškaraca i žena koji su bili duševni bolesnici sa

određenim procentom invalidnosti i oduzetom poslovnom sposobnošću tako da imamo jedan

priličan broj i retardirane maloljetne djece nad kojima su izvršeni ratni zločini od silovanja,

seksualnog zlostavljanja i premlaćivanja i srpske i hrvatske i bošnjačke nacionalnosti.

Dženana Karup-Druško: Ko se prvi javio? Edin Ramulić pa gospođa Munira. Edin daje

prednost Muniri.

Munira Subašić: E, ovako. Ja ću prvo da kažem, ispred Udruženja Pokret majki enklava

Srebrenice i Žepe, da mi pozdravljamo sve komisije, ne samo ovu komisiju nego koja god se

oformila u Bosni i Hercegovini i izvan Bosne i Hercegovine jer je uvijek bolje da neko nešta

radi nego da se ne radi ništa. Normalno dijalog je potreban, ali moram samo reći da mene u

svemu ovome nekako vrijeđa riječ pomirenje. Ja mogu znati da li ću nekome oprostiti i da li

ću nekom zaboraviti, ali u ime hiljade majki ja to ne mogu odlučivati. Znači, svako mora znati

za sebe. A jedno je da se u Bosni i Hercegovini nije desila svađa, stvarno. Evo ja i Smilja jako

dobro sarađujemo. Nešto je Smilja mene prozivala od 1996. godine. Mi smo prvi put

zahvaljujući ICMP-u sjele zajedno, porodice, znači, žrtava i Srba i Hrvata i Bošnjaka i ostalih

i počeli smo da vodimo dijalog, razgovor i u tome smo stvarno dosta uspjeli. Uspjeli smo

toliko da 1996. godine da mi je neko rekao da ću ja reći: moja Smilja, to ne bih mogla

vjerovati. Vjerujte da ja uvijek kažem moja Smilja i uvijek kad je Božić ili kad je Bajram mi

jedna drugoj čestitamo. Ja ne mogu kazati da sam ja majka veća nego Smilja. Ne može Smilja

reći da je veća majka nego ja. Ja moram samo da kažem ovim ljudima koji sjede ovdje da

nisu, hvala Bogu, izgubili svoje dijete, da je svaka majka i da je njeno dijete njeno dijete bez

obzira da li je to njeno dijete bilo žrtva ili nije bilo žrtva, da li je bio zločinac i to sve. Ja to

19

tako gledam i ne može me niko drugčije ubijedit. Znači, ja bih želila da ova komisija koja će

se oformit da ne spominje riječ pomirenje. To stvarno nas majke, na neki način, ovaj... Neka

bude istraživanje. Evo, potrebna nam je, na primjer, baza podataka. Mi nemamo stvarno bazu

podataka nestalih. Za 14 godina još niko to nije uradio, a bilo bi dobro da se to uradi. Kad bi

se uradila baza podataka, učinilo bi se mnogo zato što niko više ne bi mogao da govori

ubijeno je ovoliko, nestalo je toliko. Ali da bude tačna. Ja podržavam što je radio i Tokača i

svi drugi, ali nije to dovoljno. Potrebno je da idemo još dalje jer, naša djeca ne mogu biti

brojke. Naša djeca moraju imati imena i prezimena. Da bi se to utadilo, mora se stvarno dosta

raditi, da se ide od ulice do ulice, od grada do grada, od sela do sela da bi se stvarno uradilo.

U ratu je izgubljen veliki broj ljudi. Cijele porodice, na primjer, su nestajale. Znači, ko će

prijaviti jednu nestalu porodicu? Mrtav ne govori. Znači, to je najvažnije. Ja bih isto molila da

nama ova komisija dostavi svoju strategiju rada, da mi stvarno vidimo pismeno, da kažemo to

i to će biti i neće se ići dalje. Onda ćemo mi da sjedemo, normalno zajedno, sa jednom

grupom naših majki koje predstavljaju ovo udruženje i da vidimo stvarno da li prihvatamo ili

ne prihvatamo, bez obzira da li mi potpisali ili ne potpisali, mi podržavamo. Mi nećemo kazati

nek rade, mi nismo za to, mi nismo za to. Mi ne možemo nikad doći do cijele istine. Ne

možemo doći ni do pravde, ali do istine pogotovo zato što u Bosni i Hercegovini imaju 4

istine. Ja kao Bošnjakinja Muslimanka imam svoju istinu. Smilja ima svoju istinu. Ana ima

svoju istinu. Bjelosvjetski koji ovdje rade, dolaze kako bi i oni na neki način radili u Bosni,

oni imaju svoju istinu koju oni prezentiraju, jer, vjerujte, učestvovala sam u velikom broju

velikih konferencija u svijetu, nikad nisam govorila kao Munira. Uvijek sam govorila kao

majka Srebrenice i majka Bosne i Hercegovine. I kazala sam: jeste, sve su majke iste i majke

žele samo jedno, a to je da dođu do istine, da dođu do pravde. Meni da je naći kosti moga

najmlađeg djeteta vjerujte da bih se, vjerovatno, povukla. Meni je 65 godina. Mislim, više

nemam ni ja snage jer 14 godina slušam nekad ovo, nekad ono.

Ali, najvažnije je da mi moramo sjesti, zajedno govoriti, zajedno kontaktirati, razgovarati,

dijalog voditi i mislim, ne ponižavati jedni druge, ne cijeniti da je jedna žrtva veća, druga

manja. Zna se, za mene lično su najgore prošli oni koji su odvedeni iz svojih avlija, iz svojih

kuća. Ali, mislim, znači, dajem podršku i onim koji su uzeli pušku, otišli negdje tamo daleko,

možda i da nekoga ubiju, a nestao je ili je poginuo. Ipak, on je dijete majke i ja hoću da

gledam s gledišta majke. I vjerujte da tako sve moje majke govore. Znači, moramo raditi i to,

ali najvažnije bi bilo da se uradi baza podataka o ovome svemu. Onda bi na kraju krajeva

znali stvarno koliko je nestalo, već ako hoćemo da znamo i jedni i drugi i treći. Ali, mislim,

nestanak svakog djeteta je bol samo za majku i ni za koga više. Fala vam još jednom. Ja ću se

uključivati, ali, mislim, ovo je to što sam htjela da kažem na početku.

Nataša Kandić: Ja bih željela da reagujem na ovo. Munira je pomenula, reč pomirenje. Ako

ste primetili, ne spominje se nigde ni u ovim tekstovima reč pomirenje. Zašto? Zato što se to,

jednostavno, ovde u našim državama, među našim ljudima, među našim zajednicama,

društvima, ne pominje. To se nikako ne prihvata. To se uvek veže za Južnoafričku komisiju,

za taj apartheid tamo, za tu kulturu tamo. Kod nas pomirenje odmah podstiče ljude da

odgovaraju na to, da kažu: pa ko se s kim svađao, ovde nije bilo reč o tome. Kroz ovaj naš

konsultativni proces se javlja nešto drugo. Mnogi učesnici govore o tome da je nama potrebno

da postignemo solidarnost sa žrtvama, da imamo osećanje saosećanja sa žrtvama iz druge

etničke zajednice, prvo društvo uopšte sa žrtvama, a onda sa drugim žrtvama. Tako da,

definitivno je tu potpuno jasno da se tu pomirenje nigde neće javljati, nego, znači, solidarnost

i saosećanje, nasuprot onome što svi smatraju da je karakteristika naših društava, a to je

ravnodušnost.

20

Tokom svih ovih konsultacija iskristalisali su se neki ciljevi. Šta su naši ciljevi? Danas je

Dženana pomenula tri cilja. Jedan je da predstavnici udruženja žrtava i predstavnici civilnih

raznih grupa govore o tome šta su njihove potrebe u odnosu na ono što se dogodilo u

prošlosti, u odnosu na obavezu prema žrtvama, u odnosu na obavezu prema budućim

generacijama. Znači, stvorili smo taj jedan prostor. Sad, ono tačno je da taj prostor nekako

mali, naš. To je ovaj prostor, ova sala ali nam predstoji da smislimo, da stvorimo strategije

kako ćemo iz ovih sala da budemo i vest za medije i za političare. To je neki sledeći korak.

Drugi cilj je da informišemo o tome šta je ta Inicijativa REKOM i da širimo ovu našu

Koaliciju. Sledeći cilj, i to je Dženana danas pomenula, to je da gradimo taj model, da

gradimo taj model, taj model se u velikoj meri poklapa sa time šta su potrebe, potrebe majke

da se nađu posmrtni ostaci, da države pokažu solidarnost putem tih novčanih kompenzacija,

tih reparacija. Potrebe su žrtava da dođe to tog jednog iskrenog, javnog priznanja i izvinjenja.

Znači, vodite računa da nešto što su potrebe da se one delom odnose i na taj mandat. Na

primer, organizacija za ljudska prava će u velikom broju reći da one imaju tu potrebu da svi

zločini budu dokumentovani, da budu putem činjenica dokumentovani, da svi stradali, ubijeni,

nestali dobiju svoje ime i da to bude prihvaćeno u društvima i što god je dokazano i

dokumentovano imenom to će biti priznato zato što mu to ime i prezime daje legitimitet.

Onda, tokom ovih konsultativnih procesa došli smo do dva nova cilja. I to se čuje od učesnika

i na taj način gradimo neku našu strategiju. Ljudi kažu ova debata se mora spustiti na lokalni

nivo i zato mi imamo desetine i desetine ovakvih skupova na vrlo lokalnom nivou. Vlesenica,

Zvornik, Bijeljina, ne znam, Šabac u Srbiji, Peć na Kosovu, u Hrvatskoj Pakrac je bio,

Vukovar... To je spušteno na nivo gde ljudi govore o tome šta su njihove potrebe, šta oni

misle šta ta komisija treba da radi, šta treba da im bude cilj. Pročitajte u ovom izveštaju.

Vidite kako ljudi obrazlažu. Zašto neko misli da komisija treba da se bavi rekonstrukcijom

događaja pa ćete onda videti kada, na primer, Senad Pećanin kaže – opasno je ako krenemo sa

uzrocima, pa stići ćemo do Kosovske bitke, a onda on kaže – ne znam kakva smo mi kultura,

šta se od nas može očekivati.

Znači, to spuštanje debate, otvaranje debate na lokalnom nivou je jedan naš novi cilj. Onda

smo takođe tome dodali, ponovo na osnovu toga što učesnici na konsultacijama kažu, da se

mora što više stvarati dijalog, razgovor između različitih grupa da ne bude da udruženja

razgovaraju samo sa predstavnicima udruženja nego da pokušamo da u raspravi sa

udruženjima budu i organizacije za ljudska prava, da dovedemo i pisce i intelektualce, da

dovedemo i neke sudije, tužioce, da postoji komunikacija o tome šta se desilo različitim

grupama civilnog društva, profesionalnim grupama i institucijama država. To je nešto što je

cilj nas članica koalicije, onih koji učestvuju, ali mi u ovim raspravama treba da dođemo do

toga da gradimo taj model i da kažemo: mi hoćemo da ta komisija ima taj i taj cilj, da članovi

komisije ne budu političari.

Ima učesnika iz Hrvatske koji kažu: “Mi smatramo da veterani treba da budu članovi

REKOM-a.” A ima onih koji kažu: “Ne, nijedan političar ne treba da bude u toj komisiji. Još

niko nije predložio nijedan kriterijum kako ćemo mi doći do članova komisije koji će biti

prihvaćeni u celom regionu. Zato što samo takvi ljudi. Njima će se verovati. Šta vredi ako

neko bude priznat samo u svojoj zajednici? On mora da je viđen. Svi ćemo predlagati takvu

osobu za koju će da se kaže: celog života bio je posvećen tome, njegova dela pokazuju, on je

uradio, rekao je to... Kao druga društva što su birala najbolje. Znači, razlikovati šta možemo

mi koji učestvujemo u ovoj raspravi, a mi možemo sve da predložimo, da mislimo o tome šta

21

je najbolje da ta komisija radi. Ali, samo da budemo načisto – mi nismo ti koji ćemo osnovati

tu komisiju.

Dženana Karup-Druško: Hvala Nataši. Ostala sam dužna prije pauze da pomenem ovo.

Gospođa Smilja je pokrenula pitanje angažmana načelnika i predsjednika opština. Mi smo

danas pozvali predstavnike Saveza gradova i opština. Dakle, jako nam je bitno da njih

uključimo u naš rad. Međutim, Nataša je pomenula drugi problem koji mi imamo u Bosni i

Hercegovini kad su u pitanju političari, a to su opći izbori koji nama predstoje. Ja sam prije

nekoliko dana bila u Parlamentu čisto da informišem neke parlamentarce o odeji REKOM-a.

To je bio jedan nezvaničan sastanak da ih upoznam s tim i načelno oni su svi vrlo

zainteresirani i spremni na razgovor. Međutim, mi imamo problem što se nama novi

parlament formira iduće godine i niko ne zna ko će tu biti. A što se tiče sudija i tužioca, koji

po meni jesu jako bitni da iznesu svoje stavove i mišljenje, mi u udruženju imamo ideju da za

njih pravimo konsultacije pa da nam oni sa stručne strane pomognu. Izvini, Ramuliću. Dobio

si riječ.

Edin Ramulić: Sad ću se zadržati malo duže. Edin Ramulić, Udruženje Prijedorčanki Izvor.

Ja sam bio imenovan u Koordinacijsko vijeće KOREKOM-a u februaru ove godine. Istupio

sam u martu. Udruženje Prijedorčanki Izvor je bilo pristupilo Koordinacijskoj grupi za BiH u

februaru ove godine i istupilo je u maju. I dalje smo, znači, članovi Koalicije za uspostavu

REKOM-a i ono što je mene ovdje zbunilo, ja sam zvao Udruženje novinara koje je

organizator ovih konsultacija, i tražio informaciju kakve su ovo konsultacije. Rekli su mi da

su ovo nacionalne konsultacije, da su na tom nivou. Vjerujte, isti ovaj dnevni red sam prošao

u Bijeljini, u Prijedoru, u Cazinu. Evo sada ga prolazim i u ovdje u Sarajevu. Znači, nema

nikakvog odmaka dalje. Isto tako sam bio pozivan, pa sam bio spriječen da odem u

Srebrenicu, i u Tuzlu i u Doboj. Mislim da je to previše upoznavanja jedne osobe sa onim šta

je REKOM i zbog čega REKOM.

Nadao sam se danas da ćemo mi na ovim nacionalnim konsultacijama otići korak dalje, da

ćemo pobjeći od ovoga dnevnog reda. Međutim, to se nažalost nije desilo i dovedeni smo,

znači, ponovo u jednu situaciju da se ja zbilja osjećam da sam ja samo dio jedne statistike. Mi

smo istupili, znači, prije svega iz organizacijskih problema... Evo, danas o koaliciji, o

KOREKOM-u nećemo raspravljati, nije predviđeno dnevnim redom i ja vas neću opterećivati

sa svim tim problemima koji prate ustroj. Uglavnom, vidite da se pojavljuju iznova i iznova

neke organizacije u Bosni i Hercegovini. Počelo je to sa Istraživačko-dokumentacionim

centrom, evo, sada su u frontu BH novinari, što je možda i dobro. Ali, isto tako sve to prati

određeni niz problema za koje vi ne znate, ali vam se nudi pristup toj Koaliciji.

Ali, evo, da odem korak dalje, ja bih ipak, da se pozabavimo ovim modelom. Zašto sam rekao

da smo mi ovdje dio statistike? Iz razloga što ja, a vjerujem da i vi koji ste dolazili na ovakve i

ranije skupove, ne možete sada dati baš neki poseban doprinos u izradi tog modela.

Jednostavno, mi možemo danima ovdje raspravljati, ali možemo raspravljati o nekim

fiktivnim, imaginarnim stvarima. Možemo se ovdje danima kačiti, recimo, kako ćemo tretirati

u tom izvještaju koji će biti krajnji rezultat rada REKOM-a, da li će se pominjati tamo imena

počinilaca ili neće, pod kojim uslovima, kako zaštititi i te počinioce od zloupotreba da ih neko

ne tereti lažno, kako sačuvati sve te svjedoke čija će se imena pojaviti u tom materijalu...

Znači, tu ima niz problema. Mi možemo tu danima raspravljati, ali u stvari mi nećemo

učestvovati u kreiranju modela. U kreiranju modela za REKOM će učestvovati krajem ove i

naredne godine ljudi koji će biti eksperti i eventualno neko ko će biti pozvan od ovih ljudi koji

22

su učestvovali na ovim konsultacijama i desiće se upravo ono što je Aleksandra rekla da se

htjelo izbjeći ovim načinom, da ćemo mi, u stvari, bit dovedeni pred svršen čin.

Vjerovatno će nas krajem godine pozvati na jedan od foruma na kojem ćemo mi – forum je

veoma nepraktičan jer ne može nas 10 odsto dobiti riječ tamo. Toliko bude učesnika. Toliko

bude, a malo prostora – biti dovedeni da, u stvari, raspravljamo o modelu kao svršenom činu.

Ja bih zamolio u ovoj fazi, znači, nije to prekasno, ali mislim da je trebalo ići, u stvari, obrnuti

stvari: trebalo je napraviti prijedlog, da eksperti naprave prijedlog modela koji bi bio

prihvatljiv pa da mi možemo ovdje konkretno raspravljati o konkretnim stvarima sa čim se mi

možemo složiti, sa čim se ne možemo složiti i da to onda bude, da prođe svu tu strukturu ljudi

u lokalnoj zajednici iz tih organizacija, znači, da to bude pravi način učešća u izradi tog

modela jer, vjerujte, u praksi mi nećemo učestvovat. Mi ćemo postati jedna statistika, znači,

sada će od nas ovdje se uzimat te sugestije, prijedlozi. Vidjet ćete na kraju ovoga da tu neće

bit Bog zna kakvih prijedloga jer jednostavno dobrom dijelu ljudi nije poznato oko čega bi mi

sad, u stvari, trebali da lomimo koplja ovdje, koje su to najbitnije stvari u radu te buduće

Komisije.

Ono što bih ja zamolio, znači da se iskoristi, da se ne poziva mene, evo, već sedmi put, na

jednu od ovakvih konsultacija, da ne prolazim dnevni red, nego da za naredne buduće

konsultacije koje budete ovakve organizovali u Bosni, da već pripremite taj jedan draft, jedan

prijedlog modela. Onda bih ja došao jer ja, vjerujte, više se neću pojavljivati na ovakvim

konsultacijama iako sam živo zainteresovan. Sigurno sam zainteresovan jednako kao svi vi

ovdje da se taj REKOM uspostavi i da ta komisija napokon uradi taj izvještaj koji će nam

puno, puno pomoći na ovim prostorima, ali neću se više pojavljivat na ovakvim

konsultacijama sa ovakvim dnevnim redom gdje ću ja iznova i iznova slušati stvari koje bi se

mogle praktičnije plasirati daleko većem broju ljudi. Ovo se sve moglo namjenskim

televizijskim emisijama, sva ova informacija koju smo mi danas čuli od panelista, znači, sve

smo mi to mogli dobiti u jednoj formi dokumentarnog filma, jedne emisije koja će to jednako

prikazat, ne samo nama nego i članovima organizacija iz koje dolazimo, a da mi iskoristimo

ovakve sastanke, ovakve susrete da zbilja konkretno raspravljamo o onome što može proći,

što ne može proći u tom modelu, šta je prihvatljivo za nas, šta nije prihvatljivo. Eto, pa nadam

se da ću imati priliku da se uključim još u raspravu ako bude replike.

Dženana Karup-Druško: Naravno. Nataša Kandić.

Nataša Kandić: Ja ću samo da podsetim Edina i druge da je ovde u Bosni i Hercegovini dva

puta bila radna grupa koje je pisala zakone. Znači, išlo se odozgo. 2006. godine je postojala

radna grupa koju su formirale parlamentarne političke partije. Dobile su zadatak da pišu

zakon o formiranju bosanske komisije za istinu i pomirenje. Niko od udruženja nije

učestvovao u tome. Nijedan skup nije postojao na kome je neko nešto o tome rekao i ta radna

grupa je došla na naš prvi forum u Sarajevu kada su shvatili iz diskusije brojnih učesnika da to

nije dobar put, da nijedna komisija koja je došla odozgo nikada nije uspela, nego samo ako

rasprava postoji iz udruženja, iz organizacija za ljudska prava, da je u tim slučajevima došlo

do formiranja komisije. Ta radan grupa je dala ostavku i nikada više se nije pominjala. Prema

tome, ne treba nam ništa što je odozgo. Gradimo ovako na raspravama običnih ljudi. Ne treba

da nam neko donese model. Treba da ga gradimo. Postojaće radna grupa. Ta radna grupa je

obavezna, biće obavezna da gradi nacrt modela na osnovu onoga što se kaže u ovim

konsultacijama. Vi svi imate prilike da vidite izveštaj koji upravo iznosi ono što ljudi kažu o

modelu. Svi smo mi itekako kvalifikovani da govorimo o tom modelu, a radna grupa nije još

formirana, a kada bude, ona će da uzme u obzir sve što se govori na konsultacijama, da poredi

23

to sa najboljim rešenjima i iskustvima drugih i da onda dođe i da obrazloži, da kaže – svi su

nepodeljenog mišljenja da u mandatu treba da bude, na primer, krivično delo silovanja. Svi su

nepodeljenog mišljenja da ta komisija ili sama ili treba da preporuči državi da određena

institucija registruje, popiše sve logore, zatvore, objekte koji su služili za zatvaranje.

Ja mislim da je ovo toliko jasno i da je ovo najbolji način da svi učestvujemo u tome, a ne da

dolazi odozgo. Ako dolazi odozgo, nikada neće biti formirana. Jedino, i to iskustvo drugih

pokazuje, da tamo gde ja bilo debate, gde su obični ljudi, gde su pripadnici raznih društvenih

grupa, organizacije za ljudska prava, udruženja žrtava, učestvovali u raspravi, da je tamo

došlo do formiranja komisije. Drugi način, nema drugog načina da zbilja dođe do formiranja

neke komisije koja će biti u skladu i sa potrebama i žrtava i društva.

Dženana Karup-Druško: Hvala Nataši. Vi ste sljedeći na redu, samo se, molim Vas,

predstavite.

Nedžad Horozović: Ja bih rekao par stvari. Među njima ću da iznesem i moje prijedloge za

ovaj proces konsultacija. Ono što se meni čini je da je ovdje vrlo teško napraviti distinkciju

između toga šta jeste činjenica, šta jeste interpretacija nečega što je se desilo, šta jeste, ne

znam, uzrok rata. Mnogi će reći da je činjenica da je ovdje bila agresija na Bosnu i

Hercegovinu. Ono što ja mislim čime bi ova komisija trebala da se bavi su činjenice koje se

svode na, da tako kažem, vrlo uzak prostor, a to je: gdje, pod kojim okolnostima i kako je

stradao svako poimenično. Ako krenemo u nekakve interpretacije, traženje razloga zbog čega

se šta desilo mi ćemo neminovno ponovo da se vratimo u naše etničke skupine. U tom smislu,

meni je jako bitno i da komisija ima i taj kredibilitet i tu sposobnost da prevaziđe ono što je

sad, čini mi se, dominantno u Bosni i Hercegovini. Postoji taj termin van razumne sumnje,

znači, dokazano van razumne sumnje. Očigledno u Bosni i Hercegovini, ne samo kod običnih

ljudi nego i kod političara postoji nerazumna sumnja, dakle, za stvari koje su dokazane, za

stvari zbog kojih su ljudi osuđeni još uvijek postoji potreba da se sumnja u to. Tako da bih

volio da komisija pronađe kapacitet i način kako da dovede do toga da se ono što meni

nedostaje kada je u pitanju ratni zločin, to gnušanje nad ratnim zločinom afirmiše kao

vrijednost u društvu.

Ako se komisija svede samo na činjenice, može da smanji prostor za retrogradne

interpretacije prošlosti i onoga što se dešavalo. I u tom smislu ja vidim doprinos u nečemu što

je ovdje već pomenuto, a to je proces pomirenja. Na žalost, ja kažem iz svoje neke

perspektive, taj termin se ne pominje. Sad ne govorim o različitim interpretacijama tog

termina. Uzimam i u obzir da je pomirenje individualna stvar i da ne može niko nikoga

natjerati da nešto oprosti ili se sa nekim pomiri, ali prosto mislim da je proces pomirenja kao

neki društveni proces neophodan u Bosni i Hercegovini. Sad govorim, dakle, iz persepktive

Bosne i Hercegovine. Ono što mi se svidjelo u ovoj diskusiji je ovaj poziv koji je stigao od

gospođe Smilje da gospođa Nataša Kandić dođe da predstavi REKOM. Da, ja to podržavam.

Zahvaljujem se gospođi Nataši što ima volje, snage i energije da dolazi u Bosnu i

Hercegovinu, da predstavlja ideju REKOM-a. Međutim, mislim da je odgovornost za

uspostavljanje REKOM-a u Bosni i Hercegovini prije svega na ljudima iz Bosne i

Hercegovine. Tako da ljudi poput Nataše Kandić i ostalih mogu da budu podrška tom

procesu, ali odgovornost za to bi trebali da snosimo mi. Dakle, zašto ne bi od ovih

organizacija iz Bosne i Hercegovine koji su tu u koaliciji, u grupi za koordinaciju, zašto ne bi

otišli u ovo udruženje, je li, pa da oni predstave tu ideju zajedno sa gospođom Natašom

Kandić?

24

Što se tiče svjedočenja, da, meni je i ovdje bilo očigledno, i uvijek kad imam priliku da

slušam ljude na ovakvom skupu, meni je očigledno koliko postoji velika potreba kod ljudi

koji su doživjeli patnju, nepravdu, nasilje na svojoj koži, ili ljudi koji su njima bliski, koliko

postoji potreba da se izrekne ta patnja, da se kaže šta im se desilo i da to bude saslušano i da

to ima svoju težinu. U tom smislu, ja mislim da bi komisija trebala da uloži određeni dio

kapaciteta i u to da se stvore uslovi da ta svjedočenja. U tom smislu, vidim bar dvije stvari

odgovorne. Oni koji iznose svoja svjedočenja, nije svejedno kako će neka majka, silovana

žena, logoraš iznijeti svoju priču, iznijeti svoje svjedočenje i na kakvu to reakciju može da

naiđe, da kažemo, sa druge strane. Ako naiđe na ono – ma nije to to – nismo ništa napravili.

Jednostavno ako nema te empatije onda ta svjedočenja, čini mi se, nemaju tu neku težinu.

Zato mi se čini da treba da se radi na dva kolosjeka. Jedan su ta svjedočenja, kako će izgledat,

na koji način će biti iznošena, da li javno, da li anonimno, da li na neki drugi način. A drugi

je stvarati prostor u javnosti da ta svjedočenja budu saslušana, zaista saslušana, ne da se

smijemo nekome kada izriče nešto što je preživio ili mu dajemo interpretaciju nečega – ma ja,

on to govori zato što to hoće. Ono što bih na kraju htio da kažem je moja preporuka za budući

proces konsultacija da se naprave konsultacije koje bi bile samo sa porodicama žrtava,

udruženjima porodica nestalih, bez drugih, jer ja ovdje osjećam potrebu da ti ljudi kažu svoje

viđenje rada REKOM-a, da imaju prostor da kažu svoje viđenje REKOM-a i da se to na neki

način miješa sa onim što ja imam da kažem. A ne bih htio da ovim sad što ja govorim uzimam

kredibilitet i prostor i važnost onome što ti ljudi, ta udruženja imaju da kažu. Dakle, to je neka

moja preporuka u vezi toga. Izvinjavam se. Možda sam bio malo predugačak.

Dženana Karup-Druško: Hvala Nedžadu. Ja ću samo da se nadovežem kratko na činjenice

koje si pomenuo. Mislim da niko od nas nije govorio o načinu na koji će se prikupljat

činjenice. Jedan od načina bit će javna svjedočenja, drugi je raspoloživa dokumentacija do

koje Komisija dođe, treći način su razgovori sa ekspertima. U stvari, suština je da svaka

činjenica mora biti potvrđena iz najmanje dva izvora da bi ona bila općeprihvaćena, da bi bila

relevantna, da bi imala svoju težinu. A, onda, iz toga proizilazi jedan prijedlog koji se čuo na

prethodnim konsultacijama da se, dakle, ne govori o uzrocima, da komisija ne utvrđuje uzroke

upravo zbog specifičnosti situacije u Bosni i Hercegovini, nego da će iz utvrđenih činjenica

proisteći i uzroci, odnosno razlozi koji su doveli do svega ovoga. Toliko sam željela da kažem

o tome. Dole mi se javio neko.

Goran Bubalo: Ja prije svega u potpunosti podržavam ovu inicijativu. Mi se ovom temom

bavimo od 2001. godine kroz istraživanja koja smo radili. Konkretan problem koji mene

generalno muči je na koji način možemo natjerati parlamente regiona da prihvate ovu

Inicijativu? Dakle, to je ono natrag na bazična pitanja. S obzirom na Koštunicinu komisiju,

prva i druga komisija u BiH, Srebrenička komisija, Sarajevska, Bijeljinska imamo prilično

negativna iskustva po ovom pitanju. Mi smo imali koaliciju od 300 organizacija iz 2006.

godine koja je u BiH skupila pola miliona potpisa koji na kraju, nažalost, nisu ispoštovani.

Dakle, moje pitanje da li sa ovih milion potpisa možemo natjerat naše parlamente da

prevaziđu svoje značajne razlike. Moje pitanje glasi: na koji način možemo natjerati

parlamente da naprave ovu komisiju i da dobijemo u komisiji kvalitetne ljude koji neće biti

predstavnici političkih struja, političkih partija koje se danas, realno, ne mogu složiti ni oko

ničega?

Nataša Kandić: Ja mislim da sad svi možemo da učestvujemo u odgovoru šta ko misli.

Maloprije sam govorila o ciljevima konsultativnog procesa kojih ima nekoliko. Jedan jak cilj

je priprema tog modela. Mi nemamo još tu strategiju za koju možemo da kažemo – mi smo

100 posto sigurni da će države prihvatiti našu inicijativu, otvoriti parlamentarnu raspravu u

25

parlamentima i doneti odluku o osnivanju. To je jedan vrlo, vrlo složen proces i ja, iskreno,

nemam još tu jasnu sliku da ja tačno vidim, da je to 100 posto sigurno da će se dogoditi. Ono

što je meni potpuno jasno to je da smo mi uspeli da otvorimo pitanje prošlosti na regionalnom

nivou, da smo iznad političara, da mi imamo u regionu tih svađa, nesporazuma teških, da

nemamo ništa što je konstruktivno i pozitivno koliko je ova rasprava. I samim tim što smo

uspeli tu da stvorimo Koaliciju i da učestvujemo i da razgovaramo o ovome, ja mislim da je u

tome naša snaga. Ja ne verujem da će sva udruženja porodica žrtava biti saglasna, da će sve

organizacije za ljudska prava biti u potpunosti saglasni. Evo, čuli smo Edina, čuli smo neke

druge. To je normalan proces. Imate u Argentini najveće udruženje majki koje nije podržalo

osnivanje komisije. Mi imamo ovde loše iskustvo sa formiranjem nacionalnih komisija. Ali,

čini mi se, jačinu toj inicijativi daje taj regionalni karakter. Samim tim što već imamo neku

prvu podršku evropskih institucija, to je dobar znak, ali nama ne treba ova komisija zbog

Evrope. Nama treba zbog nas, naše prošlosti i naše budućnosti. Ja mislim onoliko koliko mi

budemo imali snage, toliko ćemo imati uticaja. To je jedino što mi se čini važnim.

Dženana Karup-Druško: Ja sam pomenula maloprije da sam bila u parlamentu prije par

dana. Zaboravila sam reći koji parlament pošto ih mi u Bosni i Hercegovini imamo više.

Dakle, radi se o parlamentu Bosne i Hercegovine, državnom parlamentu i ja sam iskreno tu

iskoristila svoja poznanstva koja imam kao novinar. Vrlo ciljano sam išla na poslanike koji su

već nekoliko mandata, tako da sam se nadala da možda prođu i za sljedeći mandat i, dakle,

nezvanično sam sa njima razgovarala o ideju REKOM-a jer me zanimalo čisto da osjetim

puls, da vidim kakva je to reakcija političara. Iskreno ja sam tek nekih mjesec-dva u Koalciji

za REKOM. Dakle, ja sam ovdje najnovija. Ali, bilo mi je jako bitno da vidim kako će

reagirati političari, da li će to u startu odbaciti ili neće. Kroz ove razgovore koje sam ja vodila

niko nije odbacio ideju iako sam ja išla onako opširno odakle je ideja potekla, ko stoji iza

toga, ko podržava i, ono što je suština, da bi to bila regionalna komisija koju bi morali

parlamenti podržati. Naravno da to, nažalost, ništa ne znači dok se predsjednici stranaka ne

oglase, ali, mislim, meni je bilo jako pozitivno da su ljudi koji su, ono, vrlo jaki u svojim

strankama, da su načelno rekli da je to dobra ideja i da treba o tome razgovarati. Sad, što kaže

Nataša, što to može značiti, ne znam. Ja samo prenosim jedno od iskustava koje sam imala.

Izvolite.

Dženana Karup-Druško: Ko se javio? Fadila se javila. Neko prije se javio? Izvinjavam se,

imate riječ, pa Fadila.

Ševko Bajrić: Naš Centar za promociju civilnog društva je jedan od osnivača ove mreže o

kojoj se govori koju, naravno, možete iskoristiti. Već sada mogu reći u ime Centra za

promociju civilnog društva da ćemo dati punu podršku komisiji. Ne da treba. Svi mi u

civilnom društvu znamo gdje su tačno granice našeg rada, jer kad razgovarate s ljudima

činjenice su tačka na kojoj vi stanete. I mi svi imamo to iskustvo, ali sam htio dati jedan

konkretan prijedlog. Jedan od mehanizama koji bi trebao biti uz komisiju bi svakako trebao

biti mehanizam monitoringa rada te komisije, odnosno, možda je prejaka riječ pošto vladine

institucije kada nešto osnivaju ne vole riječ monitoring bilo čega što osnivaju. Mislim da ovu

koaliciju treba iskoristiti da ona generiše, sad ću govoriti proizvoljno cifre, 10, 50 ili 100

organizacija koje će činiti to tijelo za savjetovanje, monitoring ili partnerstvo, da to tijelo bude

predsatvnik ove koalicije, ali i da bude neka vrsta partnera koji će preuzeti na sebe ulogu i

vršenja pritiska i mobiliziranja šireg civilnog društva.

Naše iskustvo u radu sa institucijama vlasti u Bosni i Hercegovini, malo poznajem rad

institucija u Srbiji, takve su da ako nemaju dovoljno jakog partnera, kojeg se makar malo

26

plaše, makar zbog onoga što ti partneri govore u javnosti, onda nikad neće ništa uraditi. Ne

trebam govoriti argument. Svi mi znamo da je kod nas čak i u javnom životu sasvim normalno

da neki političar kaže - mi imamo tri ili više istina. Nemamo. Istina u suštini postoji samo

jedna. Čovjek je poginuo tu i tu pod tim i tim okolnostima, a ostalo, zbog čega, šta su uzroci

to je stvar interpretacija i mi smo ovdje već, da ne kažem, zatrovani različitim

interpretacijama. Ja lično, kao osoba iz civilnog društva, koja vrlo često komunicira sa

predstavnicima vlasti se bojim komisija koje osniva vlast. Zato što su vrlo često te komisije

glasnogovornici politika vlasti i vrlo često zastupaju agendu vlasti. Bio bih strašno nesretan da

se za 10 godina sretnemo na ovakvom jednom skupu da analiziramo rad Komisije koja je

zapravo bila komisija koja je gurnula cijelu priču pod tepih jer je to tako trebalo deset godina

unazad. To su razlozi zbog kojih predlažem da bi Komisija morala imati jakog partnera, gdje

bolje, nego u ovoj Koaliciji i da ova Koalicija treba generisati takvo jedno tijelo, iskoristiti je

već kad postoji, generisati takvo jedno tijelo koje će biti i zagovarač, a i vršiti monitoring,

neku vrstu, pa, usmjerenja koje će davati zeleno, žuto ili crveno svjetlo Komisiji. Govorim to

zato što, vrlo je nespretna konstrukcija rečenice koju ću reći, Maroko je imao sreću što je

imao samo jednog monarha. Mi imamo nesreću što imamo tri države i stotinu monarha.

Pomenuli ste akademsku zajednicu. Jedan od razloga, govorim svoje lično mišljenje i na

osnovu neke statistike koje sam čitao, je zato što je 80 odsto njih učestvovalo u stvarima o

kojima mi danas govorimo. Nije ni čudo. Neće ni doći na ovakve skupove da govore o

stvarima koje su možda i kreirali i učestvovali u njima. To je, dakle, prijedlog da komisija ima

partnera u predstavnicima koalicije i tijelu koje će koalicija generisati, koje će vršiti

monitoring, usmjeravanje, pregovaranje sa komisijom, biti partner u cijelom ovom procesu.

Dženana Karup-Druško: Hvala na prijedlogu. Moram samo da dodam da je ta ideja već

potekla od članica koalicije upravo zbog straha od zloupotrebe onoga što komisija bude

uradila. Gospođa Fadila Hadžić.

Fadila Hadžić: Ja bih htjela govoriti o kontrolnim mehanizmima, a evo, gospodin je već

spomenuo. Mislim da ta komisija zaista treba da bude respektabilna komisija da bi joj se

vjerovalo i da bi bila vrlo ozbiljna i prema radu koji treba da uradi, ali mislim da joj u situaciji

kakva je danas u Bosni i Hercegovini, zaista predstoji težak put i da bi članovi komisije trebali

da budu oslobođeni od predrasuda koje nosimo kao rezultat rata i kojem je naše društvo jako

opterećeno. S obzirom na civilni sektor ja vrlo često volim da kažem iako nije popularno to da

se civilni sektor nije profilisao kao civilni sektor, jer postoje mnoge nevladine organizacije

koje su osnovane od strane političkih partija i koje su servis političkih partija i bojim se da tu

ne nastane neka konfuzija. Mislim da se mora pripremiti dobro teren za tu komisiju i da

članovi komisije moraju biti ljudi koji su oslobođeni i predrasuda i uticaja političkih partija

pogotovo nacionalističkih partija jer nacionalistička retorika nas je i dovela ovdje gdje smo

sada. Toliko.

Dženana Karup-Druško: Hvala Fadili. Gospodin Rasavac. Vi zaboravili da ste se javili?

Salih Rasavac: Ne zaboravljam ja, Dženana. Ja ću se vratiti na ono što je Munira rekla, a to

je da svaka inicijativa koja ide u cilju zadovoljenja pravde, je dobro došla, bez obzira sa koje

strane. Mi smo u zemlji u kojoj je vladavina pravde i prava, nažalost, takva kakva jeste. Mi

smo u zemlji, mi koji sjedimo ovdje, u kojoj predsjednik entiteta Republike Srpske uzme

avion vlade i ode da preuzme osuđenog ratnog zločinca koji je odležao kaznu, da je doveze u

Beograd, da u Beogradu bude dočekana kao uvažena osoba. Još je najveća tragedija da dođe u

Banjaluku. U tom okruženju REKOM se pojavljuje i dobro je da se pojavljuje. I to je

pokazatelj koliko situacija u Bosni i Hercegovini traži jednu ovakvu Inicijativu. Ako se mi

27

ponaosob, svako od nas iz svake organizacije iz koje dolazi osvrnemo na misiju svoje

organizacije, onda ćemo vidjeti da misija naših organizacija ide u prilog ostvarenja ciljeva

REKOM-a. E, sad, kako realizirati to? Kako doći do ostvarenja cilja? Najbolje bi bilo da se

organizaciono REKOM tako strukturira da se nevladine organizacije koje se uključe kao

članice, kao članice REKOM-a strukturiraju, organizuju po sektoralnom tipu, po misijama

tako da iz svake misije možemo doprinjeti postavljenim ciljevima.

Ukoliko idemo naširoko onda ću se i ja upetljati u pravna pitanja, ne znam, neki iz drugih

asocijacija će u psiho-socijalna, a nisu profilirani, nije njihov profesionalni backround takav i

nećemo zadovoljiti. Jako mi je bliska Inicijativa i podržavam to da radimo na lokalnom, što

više na lokalnom nivou. Nataša je maloprije rekla da nam trebaju intelektualci, naučni radnici

kojima će stanovnici vjerovati. Ja mislim da nama nedostaje u lokalnom okruženju situacija

gdje će građani vjerovati žrtvi, a mi to nemamo. Iz tog razloga ja podržavam Inicijativu i ja

sam to prošli put rekao kada su bili intelektualci ovdje. Nisam htio da ulazim u polemiku šta

je intelektualac i inteligencija jer od onakve diskusije žrtva neće dobiti ništa. Intelektualac je

onda intelektualac kada mi obični ljudi dobijemo nešto. A inteligencija srbijanska je uradila

projekat i mi to znamo da ne idemo u to, da ostanemo na ovom nivou gdje se REKOM

pojavljuje i da radimo na lokalnom nivou, da stvaramo uslove gdje će se žrtvi vjerovat a neće

bit izvrgnute ruglu kao što su žene iz Srebrenice kad su se vratile doživljavale ono što su

doživljavale. Eto, toliko.

Dženana Karup-Druško: Samo bih dodala da, u stvari, to su paralelni procesi o kojima je

Nataša govorila, jer za inicijativu podjednako su bitni svi. Naravno, žrtva je u centru i lokalne

konsultacije jesu važne. Ali, isto tako, da bismo dobili podršku na državnim nivoima, podršku

od vlasti, potrebno je da se uključe svi nivoi i sve institucije i nevladine organizacije da bismo

dobili što jači mandat, što bolju Inicijativu. Gospođice dole, javili ste se. Hoćete se samo

predstaviti, molim Vas? .

Svetlana Vuković: Ja sam Svetlana Vuković i dolazim iz Rudog. Rudo je jedno malo mjesto

koje se nalazi na jugo-istoku Bosne i Hercegovine i karakteristično za taj dio Bosne da

konsultacija nije bilo. Ja bih volila, znači, da se ove konsultacije spuste i u manja mjesta gdje

će moći da dođu obični ljudi, žrtve, izbjeglice, žrtve iz tih mjesta koji će moći da učestvuju

aktivno u ovim konsultacijama. A drugo, htjela bih da kažem da smo mi radili na beleženju

sjećanja žrtava. Naša sredstva su bila ograničena i mogli smo da zabeležimo jedan mali dio

sećanja, ali je to bilo dovoljno da nam kaže da jako puno ljudi želi da priča i da im je dovoljno

što smo mi došli da ih saslušamo ljudski, da nema političkih pozadina, da nema nekih

predrasuda. Oni su željni razgovora. Posle tih zabeleženih sećanja, koje nisu radili novinari,

nego su radili naši članovi koji su edukovani da uzimaju te usmene istorije, mi smo objavili

jednu knjigu i, kada je ta knjiga izašla, napravili smo javno čitanje svjedočenja žtava i prvi put

su ljudi iz različitih entiteta došli, i prvi put su ljudi iz različitih etničkih zajednica sjeli za

jedan sto, bar ti obični ljudi. I jako je bitno da se taj nivo spusti još niže u ruralna područja jer

imaju ljudi šta reći, ljudi koji će reći svoja sjećanja, a oni umiru. To je činjenica. I nestaju, ali

jako puno ljudi želi da priča o tome.

Dženana Karup-Druško: Hvala lijepo i dolazimo u Rudo sigurno i Vi ćete nam biti partner

da tamo organiziramo konsultacije. Gospođa dole na kraju stola.

N.N.: U par navrata ste pomenuli da su u ovo uključene i vjerske zajednice. Ja bih voljela da

mi kažete više o tome, na koji način i kako vidite rad sa njima i njihov doprinos ovoj

inicijativi jer moje je duboko uvjerenje je da vjerske zajednice predstavljaju veliki problem

28

upravo u tom procesu solidarisanja i saosjećanja sa žrtvama. A s druge strane, također po

mom dubokom uvjerenju, u religiji postoji veliki potencijal upravo za prevazilaženje svega

što se desilo i, naravno davanje doprinosa jednoj ovakvoj inicijativi. Voljela bih da čujem

pozitivna i negativna iskustva u razgovoru sa njima i kakva je njihova volja da se uključe i

podrže ovakvu Inicijativu?

Dženana Karup-Druško: Ja ću reći svoj stav. Onda ću prepustiti Nataši da objašnjava. Kad

je zadnji put na konsultacijama, u stvari bio je to trening u Beogradu, bila rasprava o tome, ja

sam rekla da njih treba uključiti pod uslovom da treba postaviti pitanje njihove odgovornosti

zbog svega što se radilo u ratu. A Nataša će malo više o tome šta je u dosadašnjem

konsultativnom procesu bilo i ko je bio uključen jer je bilo već nekih predstavnika vjerskih

zajednica.

Nataša Kandić: Pa, čuli ste eto Dženane, ali da ne zaboravimo koliko ima oštećenja,

uništavanja religijskih objekata. Tako da je to jedna dvostruka uloga. Imamo religijske

zajednice koje su bile velike žrtve. Rušenje džamija, crkvi, manastira. To je, kako da kažem,

gubitak civilizacijski. Prema tome, mi imamo tu žrtve. Ne možemo da govorimo o njihovoj

odgovornosti u tom smislu. U svim komisijama, osim ovih koji su se bavile samo pitanjima

nestalih, jedan od ciljeva je utvrđivanje odgovornosti institucija, a među tim institucijama su i

policija i vojska i pravosuđe i religijske grupe i zajednice. Na primer, ima i ono što je pitanje

uloge ali i što je pitanje stradanja, uništenja imovine. Kada ste rekli ovo za uključivanje

verskih zajednica, mislim da tu prevladava mišljenje da ih treba uključiti. Mi nismo imali baš

jasnu, preciznu sliku o tome kako, ali se dogodilo u septembru nešto što je urađeno u

Hrvatskoj, što može da bude jedan dobar, primer. Oni su organizovali prve konsultacije sa

predstavnicima verskih zajednica. Tu su bili, znači, predstavnici Katoličke crkve,

Reformističke crkve, protestanti i oni su koristili nešto što može da posluži kao dobar savet i

ostalima.

Oni su pozvali jednog biskupa iz Južne Afrike, koji je bio svedok pred Južnoafričkom

komisijom i koji je govorio o odgovornosti crkve za apartheid u Južnoj Africi. To je biskup

koji je na vrlo visokoj poziciji. Vi znate da je tamo predsednik komisije bio biskup Dezmond

Tutu, a Kevin Rowling, on je, znači, bio svedok koji je govorio o odgovornosti crkve.

Njegove reči su i njegovo izlaganje su pratili svi mediji. Njega je primio glavni biskup

Katoličke crkve u Hrvatskoj. Te konsultacije su za mene bile stvarno veliko iznenađenje po

jednom pozitivnom stavu, odnosu prema žrtvama. Pazite, ta njihova doktrina je o jednakosti u

smrti. To je nešto što vrlo vredi čuti, o potrebi da se to pokaže, da se oda poštovanje onima

koji su mrtvi.

Napravljene su još jedne konsultacije u Osijeku i onda je tamo njega primio glavni osječki

biskup koji je javno podržao konsultacije. Mi smo ga onda odveli posle toga, pošto je u to

vreme bila godišnjica, obilježavanje stradanja civila u Lovasu, u Hrvatskoj. Tako da je otišao

na skup sa meštanima Lovasa. Za njih je to bilo prvi put prilika u životu da vide nekog

biskupa iz Južne Afrike. Tako da će sada u Hrvatskoj Dokumenta koja organizuje sastanke sa

koalicijom u Hrvatskoj pokušati da iz Hrvatske preko ovih konsultacija sa predstavnicima

Katoličke crkve podstaknu konsultacije i u drugim državama. Tako da ćemo sada videti i kako

će to ići. Mi smo imali prilike da, na primer, u Trebinju učestvuje u konsultacijama jedan

hodža. U Bijeljini je također učestvovao hodža, ali to su bili izuzeci zato što mi nemamo još

taj početak kao što je ovo bilo u Hrvatskoj da postoji, znači, organizovan način konsultacije

baš sa predstavnicima svih verskih zajednica u toj jednoj državi. Znači, to je nešto što će se

sada posle ovih konsultacija otvoriti.

29

Dženana Karup-Druško: A, pošto je reis proglašen jednim od najutjecajnijih Muslimana u

svijetu, među prvih 50 je, dakle, morat će se otići i kod reisa. Ko se prvi javio? Sinan Alić.

Gospođo, molim Vas, samo se predstavite pa onda gospodin Sinan Alić.

Milena Savić: Naša organizacija se već 12 godina bavi zaštitom i promocijom ljudskih prava

i sloboda. Htjela bih dati jedan skromni doprinos s obzirom na iskustvo...

Nataša Kandić: Jel' možete malo glasnije?

Milena Savić: ... u organizaciji u kojoj radim i djelujem, znači, željela bih da dam jedan

doprinos ovoj našoj današnjoj raspravi u smislu što želim da podržim i, na neki način, dam

podršku ovakvoj jednoj pozitivnoj inicijativi. Međutim, postoji određena potreba za

dopunskim informacijama u smislu prije svega, koalicija koja je formirana regionalna. Ona,

vidim, već postoji i određeni su neki organi koji su tamo formirani. Znači, jedna možda

dopunska informacija da se zna ko su članovi, koja su to tijela koja su osnovana i da li ta

koalicija ima određeni plan i program svojih aktivnosti koji obuhvataju ovu jednu kampanju

koja će biti u narednom periodu implementirana, znači, za narednih godinu dana?

Dalje, u taj rad koalicije vjerovatno postoji potreba uključivanja drugih organizacija, drugih

možda eksperata koji možda postoje među nama ovdje, iskustvenih i tako dalje, koji mogu

dati svoje profesionalno, iskustveno znanje i doprinjeti da ovaj proces početka počne da se

odvija u nekom efektivnom i efikasnom pravcu. Organizacija iz koje ja dolazim već 11 godina

ima segment svojih programskih aktivnosti i pravnu pomoć. Znači, kroz individualne pravne

slučajeve, mi jako mnogo imamo dokaza, dokumenata, informacija, saznanja, da li direktnim

kontaktima ili posredno putem, rada na terenu sa ljudima, širokom regionu i u Bosni i

Hercegovini uopšte. Znači, govorim to iz razloga da budemo svjesni da organizacije civilnog

društva u Bosni i Hercegovini posjeduju kapacitete, resurse, infrastrukturu koja može biti od

koristi, znači, za buduće aktivnosti u ovom procesu.

Ono što je jako bitno ovdje, meni kao osobi koja se bavi profesionalno ovom djelatnošću,

jeste forma te komisije koja treba da bude formirana, znači, kako, ko su članovi, kriterijumi i

tako dalje. I drugo pitanje koje samo proističe iz tog kvalitetno odrađenog posla kad se tiče

forme, njegova suština, rad te komisije. Što to kažem? Sami ste pominjali da ovdje postoje

određena razočarenja, nekakve negativnosti, iskustva i tako dalje u pokušajima i formiranjima

nekim komisijama u Bosni i Hercegovini. Znači, iskustvo je naše da u Bosni i Hercegovini

funkcioniše ac hoc sistem, sistem u smislu formiranja nekih vaninstitucionalnih oblika

komisija i tako dalje, znači, kroz neke oblike odluka, recimo, parlamente, vlade i tako dalje

donese se i formira neko tijelo, neka komisija koja će raditi po nekim kriterijumima i tako

dalje, ali ne znam da li će biti obezbjeđena suština. Ja predlažem da jedan od ciljeva u ovom

programskom dijelu ove koalicije bude lobiranje, usvajanje zakona koji će jasno definisati

ciljeve i svrhu, osnivanja te komisije, i da u tom procesu organizacije civilnog društva budu

uključene od samog početka.

Pozdravljam što je rekla gospođa Nataša na početku, da je ovo jedan otvoren proces, nema

gotovih rješenja i da ne ide ovaj proces odozgo, već jednostavno od širokog kruga

konsultacija. Tako da, mislim da je to inovativan pristup i pozdravljam takav način i ovo što

je rekao gospodin Ševko, pošto smo mi skupa u tom procesu umrežavanja, da iskoristimo,

ponovo ponavljam, tu neku infrastrukturu koja postoji kako kod individualnih organizacija

civilnog društva tako i postojećih mreža. I ono što treba da imamo na umu ono što je rekao

30

neko, ne poznajem gospodina, jel' iz Mostara, da bi volio da bude organizovan poseban skup

gdje će biti učesnici predstavnici organizacija žrtava rata i tako dalje. Možda da. Možda ne.

Možda da iz razloga što u takvom duhu ide i naš zakonodavac zato što propisi koji regulišu

organizovanje i udruženja građana i fondacija daje, nažalost, mogućnost umrežavanja

koalicionog djelovanja, znači, organizacijama od javnog interesa koje su vjerovatno u tom

domenu te organizacije koje, znači, mogu da se umrežavaju samo sa tim takvim sličnim

organizacijama. Tako da se postavlja pitanje uključivanja tih organizacija u druge mreže i

druge koalicije nevladinih organizacija i udruženja građana. I još da kažem da treba iskoristiti

za sve ovo postojeću zakonsku regulativu i strateške elemente, koji se tiču pravosuđa u Bosni

i Hercegovini i koji daju mogućnost, uz strateške planove koji su prateći uz te strateške

dokumente, gdje nam se daje mogućnost da se uključimo i u tom dijelu, znači, usvajanje

takvog jednog propisa.

Dženana Karup-Druško: Smatrajte se uključenim. Hvala Vam puno što ste bili tako

konkretni. Mislim da bi trebalo dati par informacija. Hoćeš li ti Nataša ili ja ću oko same

koalicije. Očito je nejasno ostalo. Nismo govorili ko čini koaliciju, na koji način je

organizirana...

Nataša Kandić: Mogu. Kratko.

Dženana Karup-Druško: Hajde, ukratko. To smo preskočili.

Nataša Kandić: U oktobru 2008. godine, na Četvrtom forumu za tranzicionu pravdu u

Prištini, formirana je Koalicija za osnivanje REKOM-a. Na web sajtu Koalicije za REKOM

korekom.org postoji lista svih organizacija i pojedinaca koji su članovi Koalicije. U maju

2009. godine održana je prva Skupština Koalicije za REKOM. Postoji Koordinacijsko veće

kao telo koje, da kažem, administrativno upravlja ovim konsultativnim procesom u smislu što

treba da vodi računa da sprovede nešto što je zacrtano, to što Vi kažete, programom, ali taj

zacrtani program se u ovom trenutku pokazuje kao suviše uzak. Na primer, tim programom je

predviđeno da se organizuje 100 konsultacija. Do sada je već organizovano 67 konsultacija i

pokazuje se da postoji potreba za većim brojem rasprava na lokalnom nivou pre svega, pa

onda ono što se pokazuje da je od predviđenih regionalnih konsultacija, to znači povezivanje

svih tih nacionalnih na regionalnom nivou, da je toga jako malo i da zapravo taj regionalni

karakter diktira da se mora ono što se diskutuje u okviru društava onda povezivati na tom

regionalnom nivou.

Neka je procena da samim tim što će konsultacije i čitav proces biti pomeren zbog izbora u

Bosni i Hercegovini za maj-juni 2011. da treba da pokušamo da organizujemo, nađemo načina

kako taj broj konsultacija od 100 povećati na 150-160. to je, znači, jedan elemenat tog

programa, plana rada. Drugi elemenat je, predviđeno je da se do kraja godine formira radna

grupa, ta ekspertska grupa kod koje bi se slivale sve ove informacije koje se iznesu, predlozi,

mišljenja i preporuke na konsultacijama, a radna grupa je ta koja treba da razmatra te

predloge, mišljenja i preporuke, da ih poredi sa dobrom rešenjima drugih komisija i da onda

mi čujemo te njihove komentare. Ili, na primer, ako nam kažu, što bi bilo dobro da kažu – vi

svi predlažete da svi ti članovi komisije uživaju ugled, ali nema kriterijuma kako, na koji

način treba vršiti izbor. Da li treba da se formira neka posebna komisija koja bi se bavila

izborom, primanjem predloga i predlaganjem kandidata? Ko će na kraju da bira te članove

komisije? Da li će to biti, ne znam, parlamenti? Da li će civilno društvo? Da li će ova koalicija

tražiti, ne znam, da tri komesara bira ili da predloži da iz udruženja porodica žrtava bude dva

komesara? Ne znam. To su sve neke stvari koje se moraju diskutovati.

31

Hoćemo raspravu odozdo. Mislim da ne stoji neko mišljenje da mi nismo kompetentni za

predlaganje i za raspravu. Ako nam neko donese gotov zakon ili statut o osnivanju te

komisije, pa onda nema podrške ukoliko nema ovakvog konsultativnog procesa, onda neće

biti podrške. Da Vas podsetim da sam ja rekla da se ovaj konsultativni proces odvija u

ovakvim prostorima. Nema nas u medijima. Povremeno se nešto pojavi, ali vrlo malo.

Predviđeno je tim programom i planom rada koalicije da se formira jedna press služba koja

će, znači, voditi računa o tome da se sve informacije pojavljuju stalno u medijima, koja će

svojim znanjem umeti da napravi tu strategiju prema medijima, ali isto tako i prema

političarima. S obzirom da je taj naš proces produžen zbog izbora u Bosni i Hercegovini, ta

PR služba neće početi sa radom pre januara ove godine.

Onda je takođe planom predviđeno da se radna grupa pojavljuje na ovim konsultacijama kada,

na primer, bude razmatrala predloge, mišljenja, preporuke koje su izrečene do kraja 2009.

godine. Pazite, nijedna radna grupa neće imati pravo da ono što je na konsultacijama rečeno,

da bez diskutovanja, bez raspravljanja sa onima koji su učestvovali u raspravi, da donesu neko

mišljenje, predlog ili neku preporuku. To je, znači, taj učesnički odnos. Mi za sada nismo

formirali tu radnu grupu. Ostavili smo, znači, da svi imaju pravo da predlažu. Znači, radna

grupa nije neko telo koje je javno, koje odlučuje, to je telo koje treba da bude sastavljeno od

pojedinaca koji imaju, pre svega, znanje o tim komisijama za istinu, treba da ima i pravnika i

istoričara. Treba da bude neko ko će biti u stanju da sve što je javna rasprava da to može da

razmatra na jedan stručni način i da posle toga vraća nama koji smo u ovim konsultacijama

direktno uključeni dalje na raspravu.

Za sada ima jedan predlog iz Srbije, jedan predlog iz Hrvatske, ali iz drugih država još nema

predloga o tome ko bi trebao da bude u toj radnoj grupi. Ja mislim da je tu dobro da budu

mlađi ljudi koji mogu da budu istovremeno vrlo fleksibilni i da mogu za kratko vreme da

iščitaju sve ono što su iskustva drugih, da znaju, na primer, da je argentinska komisija imala

cilj samo rekonstrukciju događaja i da nam onda kažu koje su prednosti kada komisija ima za

cilj samo rekonstrukciju događaja ili, biće član grupe onaj ko je u stanju da savlada za kratko

vreme celu peruansku komisiju. Peruanska komisija je s jedna strane imala cilj rekonstrukciju

događaja, to je ono što mi kažemo činjenice, ali isto tako je imala cilj da utvrdi uzroke. Ili, na

primer, znate da je Gvatemala imala dve komisije. Znači, potrebni su nam ljudi koji će biti

stručni i kompetentni, ali koji će znati da smo mi u raspravi najkvalifikovaniji za donošenje

konačnog stava, mišljenja o tome kakav taj model treba da izgleda.

Naravno, svi se slažemo u tome da nama nije u interesu da predlažemo nešto što je potpuno,

na primer, neostvarivo ili ka kažemo – pa mi hoćemo komisiju u kojoj će komesari da budu

samo iz udruženja žrtava. Ne verujem da će iko to predložiti, zato što nije dobro. Mora

komisija da oslikava društvo, da ima i predstavnike i udruženja žrtava, ali mora da ima i one

koji su, da kažem, stručni, kompetentni da sve ove naše predloge koji će odražavati sve ono

što mi kažemo u raspravi, da to mogu da formulišu. Imaće nemogući zadatak oko pitanja oko

kojih mi ne budemo uspeli da imamo iskristalizovan stav. To će biti naš problem. Znači, mi

nećemo uspeti da, na primer, dođemo do nekog stava o nekim elementima, onda ćemo mi biti

primorani da to prepustimo državi. Znači, treba da vodimo računa da ne treba da prepuštamo

nego treba da diskutujemo sve dotle dok nemamo neki iskristalisan stav.

Predviđeno je bilo da u septembru sledeće godine krenemo sa kampanjom za prikupljanje

potpisa koja bi bila praćena medijskom kampanjom. Sada, zbog izbora u Bosni i Hercegovini,

to mora da se pomeri i mi sad još nemamo jasan stav o tome kako, kada treba pomeriti, ko

32

može da zamisli da će se potpisi prikupljati u januaru i februaru, tad je najhladnije.

Zamišljamo da će se potpisi skupljati i na ulici. Nije baš jednostavno organizovati to kada je

zima i kada pada sneg. Znači, moramo pomeriti za mart i april. Ali, znači, taj deo je potpuno

još nedefinisan upravo zbog ove informacije o izborima u Bosni i Hercegovini. Znači, što god

vi imate, što god vam padne na pamet kao neka dobra ideja koja može da unapredi, to je

strašno važno. Brojna udruženja kažu oni hoće da učestvuju u prikupljanju potpisa. Brojne

organizacije mladih, oni kažu hoće da učestvuju u prikupljanju potpisa. I sad, ono što je isto

tako važno ne možemo reći Bosna i Hercegovina može da skupi 600.000 potpisa i da tu bude

najveća kampanja. Nije dobro. Milion potpisa mora da je nekako raspoređeno na sva društva.

Onda, vi primećujete da mi nismo uključili još uvek Makedoniju i Sloveniju. To je dio jednog

programa i rada da se i Slovenija i Makedonija, njihove nevladine organizacije trebaju da

uključe. Oni nemaju udruženja žrtava. To kod njih ne postoji.

Dženana Karup-Druško: Borka, učesnici pitaju šta je s ručkom? Ovo je prozivka.

Borka Rudić: Pa, mi smo se na početku dogovorili da ćemo obaviti diskusiju i da ćemo

poslije toga ići na ručak svi zajedno. Ako imate vi neke druge zahtjeve i prijedloge možemo

to mijenjati.

Nataša Kandić: Bolje je tako, da.

Dženana Karup-Druško: I ja isto mislim da je tako ali, eto, ima nekih gladnih. Gospodin

Sinan Alić se javio za riječ. Dakle, jel' idemo dalje onda?

Borka Rudić: Idemo dalje.

Dženana Karup-Druško: Hvala. Gospodin Sinan Alić.

Sinan Alić: Htio bih dati dva prijedloga, ali da prije toga nešto obrazložim. Ja zaista

razumijem gospodina Ramulića što se ponavljamo. Dakle, nekima se ova priča ponavlja.

Među njih spadam i ja, ali to mi puno ne smeta i zbog toga bih sugerisao da u narednom

periodu budu stari i novi, ne mogu sada izračunat taj balans, ali bi trebalo da prevagnu ti novi.

Mislim na nove organizacije koje treba uvući u ovaj proces i možda je region Rudog ili neki

drugi region prilika da se to. A za ove, uslovno rečeno, stare jedan prijedlog. Možda bi taj

januar ili proljeće iduće godine bilo vrijeme kada bi trebalo napravit registar svih dosadašnjih

inicijativa za punjenje te agende u kojoj će biti sadržaj rada REKOM-a, da jednostavno to

imamo. Da piše šta je do sada od Maribora do Đevđelije predloženo kao ideja da novi koji

uđu o njemu raspravljaju i da predlažu neke nove inicijative.

Ali, ja se nisam javio zbog ovoga, nego zbog nečeg drugog što smo danas primjetili, dakle,

neka rezerva. Vjerovatno ni sam nevladin sektor neće se sav pridružit ovoj Inicijativi iz

raznoraznih razloga. Danas je to i Nataša rekla, ne možemo biti sigurni da će zvanične adrese

u Zagrebu, Beogradu, Sarajevu, Banjoj Luci, Prištini, tu našu Inicijativu i tu agendu, kako god

je mi napunimo, prihvatiti. Ja zaista pripadam tim ljudima koji imaju rezervu, jer ako bismo

mi danas imali usaglašenu agendu, dakle 100% usaglašenu, ne vjerujem da bi ona prošla u

Sarajevu, Banjoj Luci, Prištini, Beogradu i Zagrebu. Ako je to realnost, a očigledno jeste,

onda ja predlažem da ta agenda kad se napuni, dakle bez ikakve selekcije, jednostavno

registruje ono što je rečeno, ne znam, u Rudom, Bijeljini i Vlasenici i da onda probamo imati

alternativu tog ogromnog paketa.

33

REKOM, kao ideja, može da realizuje u slučaju ako sva ta vrata od Prištine preko Sarajeva,

Banje Luke, Beograda, budu otvorena. Dakle, da li REKOM kao nevladin projekat uz

podršku, ne znam koga, Ujedinjenjih Nacija, bilo koga, može da uradi jednu ili dvije ili tri

stavke iz tog ogromnog popisa naših želja prema tim zvaničnim adresama. Zašto to? Jer neka

iskustva pokazuju da nevladin sektor može nešto da uradi. Može da registruje žrtve. To je

pokazao IDC, pokazuje Fond za humanitarno pravo, dakle da jednostavno sva ta energija,

koju trošimo i koju ćemo još potrošit do proljeća 2011., ne ostane bez rezultata. Ako do tada

mi možemo iskristalisati šta nevladin sektor sa kapacitetom koji se želi pridružiti toj ideji

može da uradi uz podršku, ne znam, UN-a, da bi dobio na nekom kredibilitetu, onda ja zaista

predlažem da se i o tome razmišlja. Dakle, ako dobijemo zaključana vrata ili reakciju kakvu

ne očekujemo, da imamo odgovor na tu situaciju. Eto, toliko. Hvala.

Dženana Karup-Druško: To je jedno od pitanja koje je i meni bilo jako bitno kad sam

ulazila u KoREKOM. Zamolit ću Natašu dato prokomentira.

Nataša Kandić: Pa, ja volim da budem vrlo lična. Ne volim te razgovore kad neko kaže: ja

imam rezervu, to se nikad neće dogoditi, neće na to pristati, Srbija ne priznaje Kosovo. Ja

mislim da to u velikoj meri zavisi od nas. Nikada nije postojala ovakva rasprava da je nešto

krenulo odozdo ovako ozbiljno. Da li vi možete videti neku vladu koja će da kaže – pa, mi

smo protiv činjenica. Ja ne verujem da bi se bilo ko usudio da to kaže. Sinan Alić je sad

pomenuo Istraživačko-dokumentacioni centar. Ja, molim vas, neću da ulazim ovde u

primedbe koje se stavljaju njemu, ali ako oni imaju imenom i prezimenom, ako su

registrovali, evidentirali 100.000 žrtava, pa to je neviđen broj. Ako neko ima primedbe, neka

imenom i prezimenom pokaže gde su te primedbe i neka to dopuni. Sad sam videla promociju

koju su oni napravili tog atlasa ratnih zločina. To delo je fantastično. To delo je potrebno,

važno. Pazite, mnoge dobre komisije u svetu su imale taj jedan jedini cilj – da naprave

registar stradalih, ubijenih i nestalih.

Mi u Fondu za humanitarno pravo sada organizujemo javne provere podataka stradalih,

ubijenih i nestalih na Kosovu. Već smo napravili, ne znam, petnaest ih je javnih skupova na

Kosovu. Počeli smo u Srbiji. Nemate pojma koliko to porodicama žrtava znači kada on može

da dođe i da proveri ime svoga najbližeg nestalog, stradalog, ubijenog i da vidi da to postoji u

nekoj trajnoj memoriji. Isti projekat je započet u Hrvatskoj. Mi ćemo za dve godine svi to da

završimo. Znači, toj komisiji će biti olakšano, imaće sve te podatke. Potrudićemo se da se

napravi registar stradalih, ubijenih i nestalih i u Makedoniji. Nema nestalih u Sloveniji. Znači,

najgora varijanta, da se ta odluka o osnivanju REKOM-a odlaže pa da se kaže – dobro,

nećemo sada u junu nego ćemo u septembru.

Mi smo kao koalicija već dovoljno jaki, imaćemo podatke, i onda možemo da kažemo – e,

sada, mi hoćemo da pravimo mapu ratnih zločina, mapu sećanja po onome što već imamo, a

imamo popis stradalih, ubijenih i nestalih. To znači da imamo lokacije gde su sve stradali. Pa

zar to nije neki najvažniji cilj da se nadamo da je moguće da jednog dana sva deca, svi đaci,

svi znaju, počevši od jula 1991. godine, šta se gde događalo. Na kojim mestima? Koja su to

mesta? Da postoje imena? Podaci da su ti su stradali tada. Sećate se svi onog Bahrudina u

onoj šumi u Sloveniji kad ga neki novinar pitao: šta radiš tu? A on kaže: “Pa, ne znam, rekli

su nam neko nas napada, a mi se kao od nekoga branimo.” Taj mladić je tada imao 18 godina.

Nije imao ni pojma šta se događa. Neko ga stavio u šumu i sad on nekoga i nešto brani.

Kao civilno društvo, kao ova koalicija, mi imamo dovoljno stvari koje možemo da uradimo da

pripremimo za tu komisiju. Iskreno, ta komisija jedino vredi ako je to međudržavni projekat.

34

Kao projekat nevladinih organizacija, nema tu moć. To je nešto što moramo da budemo

sasvim načisto. Ali, na porimer, mi možemo da napravimo ono čega nema – registar svih

logora, koncentracionih kampova... Znate li koliko se objekata domova kulture koristilo kao

mesta za zatvaranje? Postoje udruženja zatočenika, zatvorenika, logoraša i oni su tu

neophodni. Ali, moramo da ih podržimo da to postane jedan regionalni registar. To su, onda,

neviđene stvari koje možemo da uradimo. Ali, ja opet kažem, moramo da uradimo sve da to

postane međudržavni projekat.

Borka Rudić: Hvala Nataši. Edin Ramulić se javio. Izvolite. Pa onda Dalibor.

Edin Ramulić: Ja sam u svom prvom izlaganju imao i nekoliko pitanja, ali izgleda da ih

nisam dobro koncipirao, pa nisam dobio odgovore. Prije svega želim da znam je li ovo jedna

od predviđenih nacionalnih konsultacija za Bosni i Hercegovinu? Ne želim da se kasnije

predstavi da je to bilo nacionalno. Ovo ne liči na nacionalnu konsultaciju i zato bih predložio,

prije svega Koordinacijskog grupi, a i Koordinaciijskom vijeću, da se prije formiranja te radne

grupe napravi, prije formiranja prijedloga, jer nemojte uzeti sebi samo za pravo da u okviru

nekoliko vaših organizacija iz Koordinacijske grupe i Koordinacijskog vijeća, da vi sami

odlučite ko će biti imenovan iz Bosne i Hercegovine. Znači, potrebno je da se napravi ta

nacionalna konsultacija u Bosni i Hercegovini, da se pozovu sve organizacije koje su

pristupile koaliciji i da mi onda raspravljamo, prije svega, o unutrašnjoj organizaciji u

koaliciji. Zatim da raspravljamo o specifičnim potrebama Bosne i Hercegovine u tom nekom

regionalnom nastupu. Da ti članovi radne grupe iz Bosne i Hercegovine znaju šta je to potreba

ovih ljudi ovdje i ovih žrtava i ovih organizacija i ove javnosti. Taj sastanak bi trebao biti

prije nego što se formira radna grupa.

To je jedno. Drugo, očekujem odgovor od gospođe Kandić, bilo je pomjeranja mada se još

prije 10 godina znalo da će biti ovi izbori. Ono što ja želim znati, taj model, bez obzira što su

vama bili važni ovi ciljevi, sam ovaj konsultativni proces, to što mi svi ovdje sjedimo

različitih nacionalnih pripadnosti na jednom mjestu, mi to radimo, u Bosni se to dešava. Evo,

ove godine je UNDP dosta aktivnosti radio. Mi to radimo u lokalnim zajednicama. Moje

udruženje je organizovalo barem deset okruglih stolova i konferencija koje su imale

multietnički sastav. Znači, mi to imamo. To nije naša potreba. Naša glavna potreba je taj

REKOM. REKOM, ali ne samo model. Ja se bojim da ljudima, koji su inicijatori ovoga, da je,

u stvari, njima zadovoljavajuće to da se napravi taj model o kojem će se kasnije raspravljati u

naučnim krugovima, bez možda neke stvarne potrebe da zbilja ta komisija zaživi. Moja je

potreba, a ne znam, uz sve uvažavanje svih vas koji dolazite iz organizacija za ljudska prava,

znači ja imam tu jednu unutrašnju, privatnu, ličnu potrebu da se utvrde sve ove okolnosti

stradanja moje porodice.

Ono što ja želim da mi se kaže ovdje jeste: kada ću ja, i kada će moja organizacija, i kada će

druge organizacije koje smo mi možda na neki način uvukli u koaliciju, kada ćemo dobiti

priliku da raspravljamo o modelu? Kada će taj model, prijedlog modela biti nama ponuđen i

na koji način? Hoćemo li opet imati priliku za to na ovakvim raspravama? Bojim se da nije

praktično da to bude na jednom forumu gdje je 400 ljudi. Oprostite, ali to ne može biti

rješenje da tu bude rasprava. Želim da osiguram mehanizme koji će te naše primjedbe i

sugestije zbilja uvažiti. Oprostite, ali ja vama ne mogu apsolutno vjerovati jer ste vi bili u

situaciji do sada da ste pravili brojne kompromise. Evo, recimo, jedan je kompromis da u

Brisel ide da predstavlja koaliciju osoba koja nije pristupila Koaliciji, niti ona, niti njena

organizacija, a ona ide ispred Bosne i Hercegovine. To je već jedan kompromis. Bog zna

kakvi će se sve kompromisi praviti kod tog modela i ja ne želim da budem ono što je Nataša

35

Kandić maloprije rekla – neće se svi složiti, ja ne želim da budem taj procenat. Želim da se

složimo i da dobijemo model koji će biti, naravno, realan, prihvatljiv, moguć i ostvariv. Nije

to ništa megalomansko s moje strane, ali želim, da ja učestvujem u kreiranju. Ja sam dobio

ekskluzivno pravo da sam bio pozvan. Većina vas nije imala to ekskluzivno pravo da bude

imenovana u Koordinacijsko vijeće. Iz različitih razloga sam ja istupio iz tog, ali kao član

koalicije želim aktivno da učestvujem i želim baš iz baze da obezbjedim da svi oni koji

pristupe Koaliciji dobiju jednako pravo.

Borka Rudić: Molim vas, samo da saslušamo Edina. Ja ću Vas Edine zamoliti da skratimo

zato što ste imali priliku jednom da govorite, da damo i drugima priliku.

Edin Ramulić: Dobro, evo, skratiću. Znači, samo ova dva pitanja. Jedno vama

organizatorima: da li su ovo nacionalne konsultacije? Ovo drugo je oko modela: kad tačno, na

koji način i uz koje mehanizme ćemo svi mi članovi koalicije imati priliku da učestvujemo u

kreiranju stvarnog modela za budući REKOM?

Borka Rudić: Ja ću Vam odgovoriti i hvala Vam što ste postavili pitanje da se razjasni da li

su ovo nacionalne konsultacije. Naravno da su nacionalne konsultacije sa nevladinim

organizacijama iz Bosne i Hercegovine. A kako sam ja Vas razumjela, Vaš prijedlog je bio da

se naprave i nacionalne konsultacije sa organizacijama koje su pristupile Koaliciji za

REKOM-u i da se u okviru tih nacionalnih konsultacija razgovara o ovim dilemama i

pitanjima koja ste Vi sad postavili ovdje na dnevni red. Ja mislim da je to odličan prijedlog

zato što članice Koalicije, dakle, nevladine organizacije iz cijele Bosne i Hercegovine, koje su

već pristupile Koaliciji imaju više informacija o pitanjima o kojima ste Vi sad govorili. Jer,

ovdje su organizacije civilnog društva iz cijele Bosne i Hercegovine, koje imaju dosta

informacija o REKOM-u, koje su sudjelovale na prethodnim konsultacijama, koje su davale

aktivan doprinos u kreiranju nekakvih rješenja za ovu Inicijativu REKOM i za buduću, je li,

komisiju. Ali, ima jedan određeni broj organizacija koje nisu tu, koje nisu bile u toj situaciji,

ali su danas pozvane da bi dobile prve informacije i da bi i oni bili ti koji će podržavati ovu

Inicijativu u narednom periodu. Samo jedan primjer. Dakle, mi smo za ove konsultacije

pozvali Savez općina i gradova Federacije Bosne i Hercegovine i Savez opština i gradova

Republike Srpske sa jasnim ciljem da u narednom periodu u kojem ćemo morati više

razgovarati sa vlastima, dakle, donosiocima odluka i na lokalnom nivou i na višim nivoima

kad je riječ o prihvatanju ove regionalne komisije, imamo nekoga ko ima jako dobre i

razvijene odnose sa lokalnim vlastima i ko može pomoći Koaliciji za REKOM da dođe do

nosioca odluka i da u dijalogu s njima dođe do pozitivnih odluka u vezi sa formiranjem

regionalne komisije.

Što se tiče tih Vaših pitanja koja se odnose na to ko će predstavljati Koaliciju u Briselu,

mislim da je to pitanje više za Koordinacijsko vijeće Koalicije REKOM i da se to pitanje

treba postaviti tamo. Sad ću Vam reći zašto. Zato što se može kompetentno odgovoriti na

takvu vrstu pitanja i ljudi koji, je li, ne sudjeluju u takvoj vrsti aktivnosti ne moraju biti time

opterećeni. A što se tiče pitanja koje je bilo za Natašu, Nataša će odgovoriti. Ali ono što je

ovdje rečeno kao jedan zaista dobar prijedlog jeste to da se formira lista do sada usaglašenih

stavova i da se sa tom listom može ići kao radnim materijalom za buduće konsultacije i da se

proba, na neki način, dati više ulaznih informacija i inputa za vođenje dijaloga. Još ću samo

jedno napomenuti, ja to osjećam kao neko ko je zajedno sa mojim koleginicama organizirao

ovaj skup, pozivanje različitih nevladinih organizacija za nas je bio model da čujemo različite

stavove, različite metodologije, različite pristupe kroz ciljne grupe i korisnike tih nevladinih

organizacija jer na jedan način udruženja žrtava doživljavaju ovu Inicijativu, na drugi način

36

novinari, na treći način mladi, na četvrti način ženske grupe. Tako da smo danas mogli da

čujemo jednu lepezu stavova i mišljenja iz različitih organizacija civilnog društva, a koje su

po defaultu slične jer su organizacije civilnog društva, dakle, promatrači onoga što se oko nas

događa i jedna nova energija koja treba da napravi pomake u ovoj oblasti.

Dženana Karup-Druško: Samo ću reći nešto vezano za mandat. Već nekoliko puta se

ponavlja da se na konsultacijama raspravlja o mandatu i mi smo i danas raspravljali o

mandatu. Imamo nekoliko konkretnih, kvalitetnih prijedloga koji će ući u zapisnik. Pa, Edine,

ja ne znam šta drugo da kažem. Mislim, svi smo čuli o čemu se priča.

Edin Ramulić: Oprostite, moram replicirati. Znači, ovo je klasična zloupotreba mog

prisustva ovdje. Vi ćete znači samo što sam ja, moja organizacija pristupila ovoj Koaliciji, i

što sam se pojavljivao na ovim konsultacijama, vi ćete to prikazati kao da sam se ja složio sa

prijedlogom modela za mandat buduće Komisije. Ja ovdje uporno tražim da mi se kaže na

koji način ću ja učestvovati i moja organizacija i druge organizacije koje su pristupile

koaliciji. To se ne svodi na krug vas samo nekoliko koji ste evo sad napravili ovu nacionalnu

konsultaciju koja u potpunosti liči na onu konsultaciju u Prijedoru s tim da je samo

besmisleno napravljen trošak da sam ja po četvrti put pozvan i da mi se plaća hotel. Neko

drugi je pozvan iz Mostara. Svi smo mi imali priliku da ove informacije dobijemo.

Dženana Karup-Druško: Pa, Edine, nisu imali svi priliku. Eto, odustaćemo, nećemo više

tebe pozivati. Pozivaćemo druge organizacije.

Edin Ramulić: Bile su konsultacije u Mostaru, bila je u Trebinju. Mogli su tamo biti pozvani.

Dženana Karup-Druško: Nije bila u Mostaru. Ovdje većina ljudi ne zna o čemu se radi.

Bakira Hasečić ima riječ.

Bakira Hasečić: Ja ću samo kratko. Gospodine Edine, ja kad sam vas upoznala prvi put u

Tuzli i kad ste predstavljali svoju organizaciju, pristupili ste Koaliciji za REKOM kad smo ja,

Munira, Điđa i mnogi pokušavali da shvatimo koja je strategija i cilj, Vi ste nas kritikovali.

Jel' tako? Samo bih Vas upitala zbog čega ste promijenili mišljenje i jel' to Vaš lični interes?

Ako Vas nema u svemu tome da ćete Vi sve ovo pokušavati razbijati i uticati na ostale

nevladine organizacije?

Dženana Karup-Druško: Evo, ja uzimam pravo moderatora. Prekidam raspravu. Rečeno je

što se htjelo reći. Javio se Dalibor.

Dalibor Tanić: Zahvaljujem svima. Ovo je treći put da prisustvujem jednom ovakvim skupu i

ono što uvek govorim, reći ću i ovde. Dakle, ja načelno prihvatam i podržavam pre svega, ne

samo u ime Inicijative mladih, nego kao sam pojedinac, kao Dalibor Tanić, postojanje

Koalicije za osnivanje REKOM-a. Zašto? Zato što je regionalna. Da je to samo u Srbiji ne

bih. Ne bih prisustvovao. Zašto? Pored onog primerenog cilja koji ima komisija ja gledam

vrednost i tog nekog sekundarnog cilja. Zašto? Zato što je ovo prvi put da se dešava nakon

svih onih dešavanja da sve zemlje bivše Jugoslavije se slože oko jednog cilja. Na taj način

pokazujemo međunarodnoj zajednici da ipak nismo mi Bosna kakva se prikazuje u svetu,

Srbija kakva se prikazuje u svetu, da ipak možda i zaslužujemo mesto u tim nekakvim

evropskim unijama, međunarodnim zajednicama i tako dalje, baš zato što se okupljamo i u

Sarajevu i u Podgorici i u Prištini i u Beogradu i u Zagrebu. U tome vidim mnogo veću

vrednost.

37

Naravno, primarna vrednost je najbitnija. E, sada, daću svoj skroman doprinos celoj priči.

Znam, prošli put kada sam bio na konsultacijama u Banjaluci video sam da su uključeni i

podmlatci političkih partija. Jako je bitno, pogotovo možda u ovom momentu uključiti ih zato

što je naredna izborna godina, pa ih uključivati u svaku narednu konsultaciju bilo da je to

posebno konsultacija sa mladima, bilo konsultacija sa intelektualcima, novinarima i tako

dalje. To je jako bitno jer će oni kao podmladci uticati na svoje predsednike koji će, možda,

biti u parlamentu, koji će biti, ne znam, donosioci odluka, na koje i svi mi ovde zapravo

zajedno treba da utičemo. Drugo, Aleksandra je na samom početku kazala da postoji način da

predsednik svojim dekretom formira komisiju. Da li je ovo što mi radimo jedan konsultativni

proces koji će doći do parlamenata. I treći način, koji se nikako ne bi sviđao nikom od nas, da

do toga dođe pod pritiskom evropske zajednice. To se desilo negde u Južnoj Africi, ne mogu

sad da se setim u kojoj komisiji, ali postoji i taj način. E, sada, da li bi se nekom od nas

svidelo, ili žrtvama rata da, recimo, sedi neko u Vašingtonu, u Briselu, i da kaže: aha, ovo će

biti u Bosni ili će biti u Srbiji, e, po ovim pravilima će raditi komisija kako god da se ona

zove. Pa sigurno se to nama ne bi svidelo i, pre svega, moramo da vidimo prednost ovih

konsultacija i prednost ove Regionalne komisije.

Imam jedno pitanje: da li će manjine biti uključene u konsultacije? Mislim na Rome, na

Jevreje i tako dalje. I ono što, pre svega sada kao profesionalac i kao novinar hoću da kažem,

da se formira, recimo, ne jedan media centar nego jedan regionalni medijski centar gde će se

počev bukvalno od danas razmenjivati zapravo sve vesti. Šta se dešava u Hrvatskoj povodom

Koalicije? Šta se dešava u Srbija? Šta se dešava u Bosni? Šta se dešava u Prištini? Znači,

regionalni medijski centar. I, četvrto. Povela se rasprava da li verske zajednice trebaju da

učestvuju i u konsultacijama? Bez obzira na moj stav o tome, ja to svakako podržavam, da ne

govorim sada zašto. Jedna od komisija u Brazilu, Nunca Mais, je zapravo bila osnovana pod

uticajem jednog biskupa. Ne mogu da se setim imena. Ali on je bukvalno to u tajnosti radio.

Zašto? Zato što je imao veliki uticaj na zajednicu, a osnovana je jedna takva komisija koja je

dala izuzetno velike rezultate. Eto, to je bilo to. Hvala.

Dženana Karup-Druško: Da odgovorim vezano za protok informacija. Koalicijsko vijeće je

sastavljeno od članova iz svih zemalja u regionu i mi imamo stalnu razmjenu informacija i o

tome kako mediji prate i šta se govori o REKOM-u i šta se piše. No, pojavila se potreba da

angažiramo čovjeka ili agenciju koja će to raditi jer je, srećom, to toliko dobilo maha da mi to

kao pojedinci ne možemo pratiti. S druge strane, sastavni dio projketa je imenovanje PR-ova

u svim zemljama koji će raditi. Gospođa Amra Kebo koja je tu je naš prijedlog i nadam se da

ćemo ostvariti saradnju zato što je Amra, osim što je dugogodišnji odličan novinar i osoba

koja ima iskustva u tom poslu i osoba koja odlično poznaje ratne zločine.

Vi ste se javili za riječ zamolit ću Vas da se predstavite.

Emina Abraham-Stoter: Samo sam htjela nešto da dodam. Evo, kolega je imao dugu listu

aktera koji bi još trebali biti uključeni. Ja imam sindikalnu pozadinu. Radila sam dugo u

sindikatu ovdje u regionu. U sindikatima postoji potencijal za ovo na čemu radi REKOM, pa

me zanima jeste li i na koji način uključivali sindikate, posebno u dijelu ako govorimo o

ratnim vremenima i kršenjima, grubim kršenjima ljudskih prava iz oblasti rada gdje imamo

prisilni rad i nelegalne otkaze, i tako dalje da sad to ne nabrajam, a to je jedna snaga u društvu

koja ima jako puno članova i koja bi mogla da bude od koristi u ovom svemu. I da kažem da

mi se jako dopada vaš pristup koji ide odozdo prema gore jer kod nas je sve obrnuto i ja

mislim da je to često razlog zašto stvari ne uspijevaju. A, jako mi je drago što uzimate u obzir

38

i vrijeme. Ovo je jako senzitivno i ne treba žuriti i bolje pomjeriti stvari unaprijed nego

rizikovati da nešto propadne.

Dženana Karup-Druško: Hvala na prijedlogu. Moram reći da nismo kontaktirali sa

sindikatom, ali ideja je odlična tako da ćemo se potruditi da tu ostvarimo što bolju saradnju.

Gospodin Salem Čorbo.

Salem Čorbo: Htio sam iz više aspekata da govorim, ali pošto nam je vrijeme iscurilo, želio

bih da dam jednu sugestiju. Pošto je danas, po meni, jedna od glavnih tema mandat, mislim da

bi trebalo za idući put, pripremiti jedan pregled koristeći sve moguće raspoložive resurse u

Bosni i Hercegovini. Ako već govorimo o nacionalnim konsultacijama, da bar imamo pred

sobom na papiru pobrojane sve vrste ratnih zločina koji su se desili na području Bosne i

Hercegovine, jednostavno da znamo o čemu pričamo i da znamo koliki je to posao i da

odmjerimo otprilike sve to što bi neko trebao da uradi u onom vremenskom periodu do tri

godine sa ograničenim resursima naslonjenima na pravosuđe.

Ovo govorim upravo iz razloga što mi se čini da nekako o tome najmanje govorimo na ovim

konsultacijama, o jednom ogromnom broju različitih vrsta činjenja ratnih zločina koje zalaze

u sve segmente društva, koje su ostale prisutne, zabodene u njega i traju i danas. Recimo,

pravosuđe i sudske poslijeratne presude posebno vojnih sudova koji su prvo presuđivali

ljudima. Znači, donesene su smrtne presude i one su izvršene u logorima zato što su ti ljudi

bili pripadnici jedne religije, jedne nacije, jedne političke opcije. Govorim o nasilnoj promjeni

identiteta tokom rata u Bosni i Hercegovini na znatnom području Bosne i Hercegovine, o

nasilnim promjenama religijskih pripadnosti na područjima Bosne i Hercegovine gdje su bile

manjine. Ne postoji, čini mi se, u nomenklaturi ratnih zločina nešto što se nije desilo na

području Bosne i Hercegovine. I mene bi interesovalo da tako jedan sveobuhvatni dokument

pripremimo za jedan od narednih skupova, da zajedno vidimo koliki je to obim nečega što

treba istraživati. Na kraju rata smo čak bombardovani osiromašenim uranijumom što ima

apsolutnih posljedica po narod koji živi na tim prostorima.

Ne bih da govorim o potrebi za regionalnim uvezivanjem. O tome često govorim. Evo Turska

i Armenija sada govore, poslije 100 godina, o onome što se desilo tada. Otvaraju ta pitanja. Ja

sam mislio da je stanje u Bosni i Hercegovini vrlo loše. Imamo blizu 13.000 nestalih. Nebriga

je to. Društvena zajednica, na čelu sa državom sve više zanemaruje taj aspekt. Evo, dobili smo

zakone koje apsolutno ne sprovodimo, je li tako? Zakon o nestalim osobama se apsolutno ne

sprovodi u odnosu na porodice žrtava reparacijama. Ja sam mislio da je kod nas jako loše dok

nisam otišao na Kosovo i vidio da oni u posljednjih 10 godina nisu imali niti jednu

identifikaciju nestalih osoba iz jednog razloga što oni traže na jednom drugom kraju, u jednoj

drugoj državi, bar s njihove tačke gledišta. Također, porodice koje u Srbiji traže nestale na

Kosovu ne mogu da dođu do njih iz prostog razloga što su tijela, i sve ono što ide uz

otkrivanje masovnih grobnica, na drugom području. Apsolutno nedostupno istražnim i svim

drugim organima.

Ja često govorim o slučaju u mom gradu, Bijeljini, gdje je na početku napad bio iz grada

Erduta, koji je u Hrvatskoj, ali nije bio pod vlasti Hrvatske jer su tada tamo bili uglavnom

ljudi iz Srbije. Ubijani su bacani u Drinu i većina je pronađena negdje na potezu od Sremske

Mitrovice do Beograda. U tom napadu na Bijeljinu je stradao najveći broj albanskih

stanovnika u Bosni i Hercegovini i to je bio selektivno izabran cilj da se Albanci pobiju i da

se poslije kaže da je to bio napad albanskih Indentista. Oni su tajno odvoženi i sahranjeni u

Kosovo i Makedoniju. I sad, pogledajte situaciju. Oni koji su to uradili su došli iz druge

39

države i poslije se uglavnom i vratili. Tijela su u drugim i trećim državama i imamo taj

problem jer smo mi nemoćni i na lokalnom i na državnom nivou. I to je, otprilike, moj motiv i

motiv organizacije, koju ja zastupam zašto smo, između ostalog, podržali regionalni pristup.

Kad vidi slučaj Roma u Skočiću i okolnim mjestima, samo na tom primjeru čovjek se naježi,

šta su sve preživjeli od spaljivanja, velikog broja zatvaranja... Čini mi se da nema vrste ratnog

zločina kojeg Bosna i Hercegovina nije preživjela. Strah u Bosni i Hercegovini od

relativizacije i umanjenja je prisutan. Čuli smo gospođu Smilju. U startu je jedna populacija

iskazala takav odnos. Jedan sličan problem mi smo imali prilikom izrade strategije za

procesuiranje ratnih zločina gdje se također pokušalo na neki način izjednačavati, svi su

osjetljivi na to. Posebno politika instrumentalizira tu osjetljivost: da li ima jednih, da li ima

drugih... I mi smo imali velikih problema u procesu izrade strategije. Kako god napraviš, neko

će biti nezadovoljan. Ono o čemu je Edin govorio ja ga potpuno razumijem jer dolazim iz

organizacije koja radi na lokalnom nivou. Ti ljudi dosad praktično nisu uglavnom ništa

ostvarili. Govorim o porodicama žrtava. Oni koji su to uradili su i dalje vrlo privilegovani u

Bosni i Hercegovini, o čemu je govorio kolega. Čak se i oni presuđeni dočekuju. Nije samo

predsjednik vlade bio. Bio je i vladika u avionu kojim je gospođa Plavšić doletila, vladika

zvorničko-tuzlanski Vasilije Kačavenda. To malo duplira ono što smo govorili o vjerskim

institucijama. Dakle, ja bih volio da na sljedećim konsultacijama imamo već ozbiljnije

pripremljene teme koje bi se u Bosni i Hercegovini razmatrale u okviru mandata. I da vidimo,

zaista, ponavljam, odmjerimo snage, odmjerimo vrijeme, opredijelimo se za liste, da vidimo

kako to ide u susjednim državama i da dobivamo polako konture tog čime bi se taj REKOM

trebao baviti.

Dženana Karup-Druško: Hvala Salemu. Mogu li ja zamoliti da gospodin Divjak do čijeg

mišljenja ja, a vjerujem i ostali u ovoj prostoriji puno drže, da nam kaže šta misli o ovoj

Inicijativi. Ako sam vas slušala u ratu, slušat ću Vas i sad.

Jovan Divjak: Pa, u ratu sam morao biti ovde, naterali ste me. Inače, da sam znao da će

ovako biti, ne bih. Naravno, šalim se. Prvi put sam na ovakvom skupu i, naravno, podržavam.

Ono sa čim se ne bih složio je da ipak treba da kroz sve ovo govorimo o pomirenju. Naravno,

ja nisam gubitnik u smislu da imam žrtve, ali bez tog pomirenja nema ništa, ako ništa drugo i

Francuzi i Nemci su to uradili posle 40 godina. Treba ovo proširiti, i na početku sam mislio da

to nedostaje, i na druge strukture, ne samo na civilno društvo. Govorili smo da su tu i

religijske zajednice i akademska zajednica. Međutim, i one su podeljene kao što su podeljene

nevladine organizacije. Čak su i nevladine organizacije često one koje ne podržavaju vladu,

tako da i ovi procesi u kojima se sad nalazimo i ova Koalicija REKOM-a je jedan od načina

da se prevaziđu ti sukobi koji postoje u vladi i vladinim strukturama.

Mnoge druge aktivnosti u kojima i organizacija Obrazovanje gradi Bosnu i Hercegovinu je

deo onoga što hoćemo da obezbedimo da budućnost mladih bude drugačija nego što je danas.

Ima još uvek porodica koje posle 17 godina nisu našli svoje roditelje. Imamo studente-

stipendiste koji još uvek nisu uradili onaj ljudski, humani odnos da sahrane svoga roditelja,

djece koja nisu zapamtila roditelje. Sve što se radi treba se raditi radi generacija koje su sad i

koje će, eto, u nekakvom drugom vremenu, u drugačijem okruženju moći da prihvate,

sagledaju i jednostavno da i oproste onako kako je gospođa Subašić govorila. Često je slušam

ali danas mi je nekako drugačije delovala. Delovala je, dozvolite da kažem, pomalo humanije.

Znam da nekad bude, onako, da udara đonom. Svi smo odgovorni, mislim, dužni smo,

obavezni da pokušamo da pomognemo da se dođe do istine, da žrtva kaže ono šta joj se

desilo. Slične priče su bile sa Alžirom, sećate se da 50 godina nisu znali, nije niko hteo da

40

dozvoli iz Francuske da se govori o zločinima koji su učinjeni prema ljudima. Žrtve poštujem

i zaista sam tu da pomognem bez obzira što se nalazim na listi ratnih zločinaca pa onda

sigurno u nijednoj vašoj komisiji ja ne bih mogao biti jer, eto, sad se i vodi postupak. Hvala.

Drago mi je što ste me pozvali i ono što se može, tu sam da se pomogne.

Dženana Karup-Druško: Hvala puno. Znala sam ja da vi nama imate šta reći. Gospođa

Aleksandra Letić pa gospodin Džemidžić.

Aleksandra Letić: Ja sam samo imala potrebu, mislim jako mi je žao da je Edin sad napustio

ovaj skup i da je otišao jer ja sam ga nekako malo drugačije razumjela, ja se barem nadam.

Možda je tu i možda me čuje. Mislim da, možda je otišao i sad ne može ni da potvrdi ni da

demantuje. Ali mislim da je što je on rekao nešto što se iskristalizovalo do sada i u

konsultativnom procesu. On je možda govorio o tom nekom drugom krugu konsultacija.

Prosto imam potrebu da sa vama da ne bi otišli sa ovakvim osjećajem iz ove prostorije. Vrlo

je teško ponekad bilo na ovim lokalnim konsultacijama, prvenstveno na lokalnim

konsultacijama da ostvarimo sve one ciljeve o kojima je govorila Dženana, ciljevima

konsultativnog procesa o kojima je govorila također i Nataša. Vrlo je teško bilo od ljudi koji

su po prvi put na ovim konsultacijama očekivati da oni izađu sa listom prijedloga kako bi taj

mandat trebao da izađe. Ovo ipak traje 4 ili 5 sati. Mi prosto iskoristimo tu priliku da jedni

drugima postavljamo pitanja, da sa malo više informišemo o tome šta je u stvari u regionu po

tom pitanju do sada urađeno. I možda ono, ja se nadam da sam dobro razumjela Edina,

istinski se nadam da je mislio da idemo u tom pravcu, a to jeste da postoji možda jedna

potreba da se organizuje drugi krug konsultacija. Ja vas istinski pozivam da to i učinite, da

ponesete sve ove materijale sa sobom i pročitate što stoji tu. Neko je istinski uložio ogroman

trud da nama koji se ne bavimo baš svaki dan ovim pitanjima, ovo sažme u nekoliko stranica,

u vrlo koristan izvještaj da ga pročitate i da onda možda na nekim drugim konsultacijama, na

nekom tom drugom krugu, ako sam Edina dobro razumjela, da onda idemo malo konkretnije,

da onda kažemo – ok, više ne treba nam podrška, tu smo zato što podržavamo, ajmo sada da

vidimo, da odredimo kakav bi taj mandat bio. Pretpostavljam da je i Salem išao u tom pravcu

prosto da mi sad napravimo taj jedan korak dalje. Ja se nadam da je istinski i Edin kojeg

istinski cijenim i koji je dosta toga i on i njegova organizacija uradila u Bosni i Hercegovini,

da je išao u tom pravcu. I žao mi je što je otišao, ali zvaćemo ga poslije toga pa ćemo se čuti.

Salih Rasavac: Hvala i Vama što ste to registrovali jer bi otišli sa ovog sastanka sa tim

utiskom i onda bih ja bio jako nezadovoljan. On je predstavnik organizacije žrtava i sam je

žrtva kad je pokušao da određenom svom pravu, svom pravu traži odgovore, onda ste mu

oduzeli riječ, niste mu dali.

Dženana Karup-Druško: Sami ste rekli da je otišao u pogrešnom pravcu. Zaista sam

pokušala samo spriječiti nepotrebnu raspravu.

Salih Rasavac: Ali to se Dženana nije smjelo desiti. Ako nam tako budu odlazili oni koji su

žrtve, zbog kojih mi odvajamo vrijeme i hoćemo nešto da uradimo kvalitativno onda neko ko

je iz organizacije koja nije organizacija žrtava onda što bih ja tu sjedio.

Dženana Karup-Druško: Ta rasprava nije imala veze sa onim o čemu danas govorimo i ja

sam je zbog toga prekinula.

Salih Rasavac: Sa žrtvama je raditi Dženana jako osjetljivo.

41

Dženana Karup-Druško: Znam, ali sam smatrala da treba da je prekinem jer je otišla u

pogrešnom pravcu. Gospodin Džemidžić.

Salih Rasavac: Pa, evo, i mene ste prekinuli. U redu.

Dženana Karup-Druško: Mislila sam da ste završili. Izvinjavam se. Recite šta ste htjeli.

Salih Rasavac: Mislim da nedostaje grupa i grupni dinamizmi i mehanizmi je nešto što se

uči, što se uči i u praksi se potvrđuje.

Dženana Karup-Druško: Sad gotovo? Hvala. Gospodin Džemidžić.

Muhamed Džemidžić: Ja sam Muhamed Džemidžić iz Helsinškog komiteta. Naravno, po

prirodi stvari, podržavam ovakav jedan projekt. Mislim, drugačije i ne može bit. Mislio sam

samo na kraju, cijeneći da smo na kraju i živaca i vremena, reći da sam imao jedan prijedlog u

smislu ovog iskoraka dalje. Koliko sam ja shvatio, ove konsultacije slične vrše se i u drugim

gradovima, jel' tako? Najveći problem za iskorak dalje biće naći zajednički interes grupa,

žrtava, prije svega, je li, u Srbiji, u Hrvatskoj, na Kosovu, ako uključite i Makedoniju i

Sloveniju. I mislim da bi trebalo suziti šta bi to bio mandat komisije, čime bi se, u suštini,

Komisija bavila. Iz dva razloga. Da ne bismo razočarali neke kategorije žrtava u narednim

konsultacijama pa se kaže da ćemo ići samo za nestalim, ili samo za logorašima, ili samo za

ženama žrtvama rata i tako dalje. Sigurno je da ta Komisija neće moći raditi na kompletnoj

lepezi zločina. Kako ste Vi rekli, nema ratnog zločina koji se nije desio na ovoj teritoriji. Ali,

pošto se radi o regiji mislim da bi bilo korisno i da bismo bili efikasniji ukoliko bismo u

narednom periodu, u tom narednom krugu konsultacija imali ipak, naravno, uz saglasnost svih

iz Koalicije i svih koje želimo uključiti, nešto konkretno da se približavamo nekom

zajedničkom sadržatelju. Šta mi to želimo dati, predložiti kao mandat toj komisiji? Evo, to

sam htio predložiti samo.

Dženana Karup-Druško: Hvala, Muhamedu. Munira, je li?

Munira Subašić: Jeste. Ja sam samo htjela da upoznam ovaj skup da je zakon o nestalim

osobama donešen 2002. godine. I vjerujte da je nagrada dobijena u New York-u za to, dobili

su je oni koji su radili taj zakon, a taj zakon samo stoji u ladicama. A u tom zakonu smo

učestovale i mi žrtve gdje smo kazale šta bi želile da se desi na ovim prostorima. I često mi

kada se sastanemo, pogotovo savjetodavna grupa, govorimo o tome da zakon treba da počne

da radi i tako dalje. Međutim, tu se opet umiješala politika. Ja se uvijek bojim da i ova

Komisija koja se bude formirala i gdje trebaju dati podršku pojedini političari i parlamentarci

da neće opet to ostati mrtvo slovo na papiru, da se neće u sve uložiti veliki trud, vrijeme i

onda ništa. Danas sam volila da sam bila kod kuće, vjerujte. Imam dvije unuke koje su ostale

potpuno same kod kuće i Boga pitaj šta ću naći, a moram opet ići i u udruženje jer me tamo

čeka isto, zna i gospodin Divjak, i njega čeka jedna TV kuća koja treba nešto da snima, neku

reportažu. Samo želim da kažem da podržavam ovu komisiju. Mnogi se bave i nama i našim

pravima, a ustvari, mi to nikada nismo osjetili. E, toliko.

Dženana Karup-Druško: Hvala Muniri. Gospođa Nuna Zvizdić. Maloprije sam je

preskočila. Izvinjavam se, Nuno, zvanično.

Nuna Zvizdić: Evo ja bih vrlo rado zaprtljala malo na kraju, kao obično. Naravno, sjede mi

ovdje svi prijatelji i prijateljice. Oni mi neće zamjerit. Ali izvinjavam se ovim novim koje

42

danas susrećem. Ja bih nekako željela da imam pravo da dobivamo zapisnike sa konsultacija.

Evo, prošli puta u Tuzli mi smo donijeli odluku o tome, i Aleksandra je obećala da ćemo

dobiti zapisnik, nismo ga dobili. Možda bi to pomoglo. Ove materijale koje mi primamo,

stalno su isti za sve konsultacije. Nemoguće je. Ovo je super bilo za prvi puta

Ja sam možda osoba koja sa Edinom ima najbogatiju tradiciju i sjećanje u neslaganju, ali on je

neobično važan. Znači, način na koji on govori i kada mi ne čujemo šta su njegove potrebe,

ako mu kažemo nećemo te više zvati, nije kritika stvarno, ali ja sam razmišljala da i ja više ne

dolazim. Ako ne uvažavate ono što ja želim i svima je neobično važno od Triglava do

Đevđelije koja su tijela i koja su pravila. Ako to imamo ovdje, onda ja znam i kome ću svoju

primjedbu napisati i kome ću je dostavit. Ovaj proces se tiče svih ljudi. Pa, molim vas, kako

ćemo postići bilo kakav konsenzus sa političarima ako mi to ne možemo. Ovo nije ničije

vlasništvo. Čast svim organizacijama. A drugo, drago mi je Nataša da si ti ovdje. Žao mi je

što nisi bila u Tuzli. Ako je Bosnu i Hercegovinu, i ako su izabrale neke grupe građana i

građanki, 5, 6, 12 organizacija, molim vas, zbog dobrih odnosa, konsultirajte se. To nije

problem. Svi smo važni. Ako ćemo odustajat, ljutit se, džaba ljudi sve ovo radimo. Pa stalno,

od '92. džaba. Pa ako ne mogu vlade, ne zanimaju me ni konstitutivni narodi ni Dayton, ali

možemo li mi da uvažimo svako svakog i da znam da je ovo moje sigurno mjesto. Neću da se

složim s vama, ali me nemojte istjerati. Uostalom, šta ću ja onda s vama ako ćete me tjerati? I

ako ja nemam s vama mjesta? Svi ste mi važni, ali moram i ja biti važna vama. Hoću zapisnik

šta sam govorila i hoću vi to da čitate da me kritikujete. To je moj zahtjev. Znači, ne mogu

sada da govorim o mandatu REKOM-a. Hoću da znam šta sam govorila, pa da kažete da ja

sebe popravljam. Ovo je proces, kao što ste rekli i moramo nekako biti drugačiji jedni prema

drugima. Fala.

Dženana Karup-Druško: Nataša izvoli.

Nataša Kandić: Ja stvarno stičem utisak da evo i Nuna nema ovaj izveštaj koji joj pokazuje

ono što je najvažnije – šta ko kaže? Pa, molim vas, ovde je toliko vrednih predloga i to

govore, ne govore nikakve radne grupe, govorimo mi, ovi koji učestvujemo. Pa, to je

konsultativni proces. To je najvažnije. Ja mislim da se Edin Ramulić zbunio u onome što

misli. Pa, ako hoćemo model, moramo da ga gradimo. Protiv sam toga da od nekoga tražimo

da nam napravi statut o REKOM-u pa da onda mi dođemo, kako on kaže, da se izjašnjavamo.

Ma neću da se izjašnjavamo. Hoću da učestvujemo u nečemu, da gradimo. To je naš zadatak.

Nema drugih. To su odluke koje treba da donosimo. Ne znam šta ljudi kažu o izboru članova,

šta ljudi kažu o tim područnim kancelarijama, šta treba da rade područne kancelarije, kakva

treba da bude zaštita tih žrtava koje će da svedoče? Molim vas, to treba da gradimo. To je sve

u ovom dokumentu. Imamo ga od jula. Sad trebamo da ga napravimo i šta se od jula govori.

Ova primedba, rekao je Sinan, ali je već rekao i Edin, da se ono što se govori, ponavlja. Mi

smo usvojili to pravilo da pozivamo nove da se uključe u konsultacije, da se uvek poziva i

jedan broj i onih koji su već bili zbog nekog kontinuiteta, da se ne dogodi da neko učestvuje

na nekim konsultacijama, pa tek ga pozove neko za osam meseci. Činilo nam se važno da su

ljudi stalno u toku. Sinan Alić, eto, bio je pre tri meseca na nekim konsultacijama ili Salem

Čorbo koji je bi na, ne znam, tri-četri konsultacije na Kosovu. On zna nešto što može vama da

prenese, vama da bude važno. Danas je nešto i rekao od toga. Zato ima na nekim

konsultacijama i onih koji su već učestvovali na ranijim. Smatramo to dobrim, važnim da

ljudi budu uključeni. Nuno, ti si bila na ne znam koliko pa ti je i danas bi bilo dragoceno, Još

nema tog transkripta sa konsultacija sa ženskim grupama. Pa, što nam ne reče nešto da znamo

šta je bilo nego samo o jednom formalnom pitanju – nisi dobila zapisnik. Ja bih volela da sam

43

čula šta se to tamo govorili, a bili su i predstavnici udruženja žrtava i organizacije koje se

bave pružanjem psihološke podrške žrtvama. Zato mi pozivamo one koji su u nekim ranijim

konsultacijama učestovali.

Nuna Zvizdić: Izvini, Nataša...

Nataša Kandić: Dobro.

Nuna Zvizdić:... mislim da se ne razumijemo...

Nataša Kandić: Dobro, ajde, razumećemo se. Ali, molim vas, ne znam zašto kod nas uvek

mora da postoji neki negativni naboj? Zašto? Kada smo toliko napravili. Toliko je dobrih

stvari u ovim konsultacijama. Zašto mora da postoji stalno neko prebacivanje? Pa nema

razloga. Svako je ovde svojom voljom. Ličnim angažmanom. Pa, niko ovde nije neki

službenik države koga je država poslala ovde da danas sedi, nego svako sedi zato što misli da

može da pomogne, da doprinese nečemu. Pa, dajmo to da poštujemo. Za mene su danas

mnogi učesnici bilo pravo otkriće. Mislim da, prosto ima toliko razloga da budemo zadovoljni

koliko se to širi, koliko to sve postaje značajnije i značajnije. Naravno, kakav bi to bio

događaj i proces ako nema i primedbi? Ali bih više volela da ima daleko više predloga. Danas

je bilo i predloga, ali hajte da predlažemo, da imamo tu viziju, a da manje predbacujemo jedni

drugima.

Dženana Karup-Druško: Ja mislim da možemo zaključivati ove konsultacije. Samo da

kažem da sam ja veoma zadovoljna današnjim konsultacijama, učesnicima, raspravama i

prijedlozima koje smo dobili i da mi je žao zbog ovoga što se na kraju desilo. Iskreno rečeno,

tu postoje neki problemi od ranije u koje ja ne bih da ulazim. Ja Edina Ramulića poznajem od

'96. godine i sa njim sam puno toga radila i puno toga smo prošli. Nisam uopće shvatila da će

čovjek otići. Uopće ne shvaćam zašto je ljut. Dakle, ne bih željela da ostane ovaj gorak ukus

na kraju zato što su konsultacije cijeli dan bile vrlo kvalitetne i učesnici i rasprava i sve ono

što je ponuđeno. Željela bih svima da se zahvalim još jednom što ste odvojili vrijeme, što ste

danas došli. Nadam se da ćemo se ponovo vidjeti na nekim drugim konsultacijama, iako, što

kaže Nataša, tu je uvijek problem što imamo nove organizacije koje stalno uključujemo i vas

koji ste danas dobili već dovoljno informacija da možete nastaviti raspravu. U svakom

slučaju, hvala vam puno i vidimo se na nekim drugim konsultacijama.