teorije kaznjavanja, clanak

509

Specijalna edukacija i rehabilitacija (Beograd), Vol. 10, br. 3. 509-525, 2011.

UDK: 343.8 ; 343.2.01ID: 187384332

Pregledni nau!ni radDanica VASILJEVI"-PRODANOVI"1

Univerzitet u Beogradu Fakultet za specijalnu edukaciju i rehabilitaciju

TEORIJE KA!NJAVANJA I NJIHOVE PENOLO"KE IMPLIKACIJE2

U ovom radu je dat kratak prikaz normativnih teorija ka!nja-vanja koje su poslednjih decenija imale uticaj na kriminalnu politiku i penalnu praksu. Normativne teorije ka!njavanja se obi"no klasi#kuju na konsekvencijalne i retributivne. Konsekvencijalne teorije ka!nja-vanja su bile vladaju$a penolo%ka doktrina druge polovine 20. veka, u doba procvata ideje rehabilitacije. U novije vreme retributivizam je %iroko prihva$en kao alternativa konsekvencijalisti"kom opravdanju ka!njavanja. Njegovi nedostaci, me&utim, onemogu$avaju da na e#-kasan na"in odgovori izazovima postmodernog dru%tva. Ka!njavanje “prema zasluzi” i princip proporcionalnosti kazne su u sukobu sa za-htevom ekonomi"nosti, a "esto u suprotnosti sa tendencijom primene alternativnih sankcija. Mnogi autori smatraju da i retributivizam i konsekvencijalizam imaju svoje prednosti koje se mogu kombinovati u cilju preispitivanja vrednosti i restrukturisanja savremenih kaznenih sistema. Alternativne sankcije predstavljaju primer kako se u okviru jednog krivi"nopravnog sistema mogu kombinovati retributivni i kon-sekvencijalni ciljevi.

Klju!ne re!i: konsekvencijalizam, retributivizam, ka!njavanje

1 E-mail: [email protected] Ovaj tekst je nastao kao rezultat rada na projektu “Razvoj metodologije

evidentiranja kriminaliteta kao osnova e#kasnih mera za njegovo suzbijanje i prevenciju“, br. 179044, koji #nansira Ministarstvo za nauku i tehnolo$ki razvoj Republike Srbije.

510


UVOD

Opravdanost primene kazne, osnov prava dr!ave da ka!njava, svrha i ciljevi ka!njavanja predstavljaju osnovna pitanja kojima se bave "lozo"ja krivi#nog prava, penologija, sociologija ka!njavanja i druge nauke. U literaturi se ove oblasti posmatraju kao odvojene nau#ne discipline koje prou#avaju ova pitanja nezavisno jedna od druge. Neki autori prime$uju da se kao rezultat takvog pristupa de%ava da je "lo-zo"ja ka!njavanja “#esto veoma udaljena od realnosti penalne prak-se, dok penologija i sociologija ka!njavanja pojednostavljeno i nejasno obra&uju kompleksna normativna pitanja” (Du', Garland, 1994:1). Sociolo%ke teorije imaju za osnovni cilj da objasne praksu ka!njava-nja, dakle, one su deskriptivne po prirodi. Prave teorije ka!njavanja su normativne, zato %to one imaju za cilj da opravdaju praksu ka!njava-nja i poka!u koja je svrha kazne. Ka!njavanje u okviru krivi#noprav-nog sistema obuhvata “nametanje prestupniku odre&enih deprivacija, restrikcija i oduzimanje prava, %to bi u drugim slu#ajevima bilo moral-no neispravno i nelegitimno” (Dolinko, 1997: 508). Ka!njavanje jeste moralno problemati#na praksa i zbog toga razli#ite konkurentske te-orije te!e da objasne za%to je moralno dopustivo kazniti prestupnika. Pored toga, funkcija normativnih teorija je da strukturiraju praksu ka!njavanja odre&enim ciljevima i vrednostima, usmeravaju odluke kreatora kaznene politike i daju legitimitet institucijama dr!ave.

(injenica je, me&utim, da postoji nesklad izme&u teorije ka!nja-vanja, penalne politike i kaznene prakse; neslaganje izme&u deklarisa-nih ciljeva i aktuelne prakse. Nema sumnje da postoje i skriveni ciljevi koje kreatori kaznene politike nerado izgovaraju. Po%to ka!njavanje slu!i i kao sredstvo kojim dr!ava demonstrira svoju mo$, teorije o ka-!njavanju se obi#no oslanjaju na aktuelne politi#ke teorije. Sa stano-vi%ta liberalnih teorija ka!njavanje se opravdava u meri u kojoj %titi slobodu gra&ana da !ive za%ti$eni od pretnje kriminala. Prema libera-lima, dr!ava ne sme da ka!njava vi%e nego %to je neophodno za ostva-rivanje svrhe ka!njavanja, a njene institucije ne smeju suvi%e zadirati u privatnost i slobode pojedinca. Nasuprot tome, komunitarne teorije vi%e nagla%avaju op%te vrednosti i dobra, daju dr!avi %iru i pozitivniju

511

Vasiljevi!-Prodanovi!, D.: Teorije ka"njavanja i njihove penolo#ke implikacije

ulogu u ostvarivanju op#teg blagostanja, pa stoga zagovaraju mnogo interventnije forme kaznenih sistema.

U prethodne tri decenije do#lo je do zna$ajnih promena u na$i-nu reagovanja na kriminalitet, promena koje karakteri#e odbacivanje ideje rehabilitacije, zao#travanje kaznene politike, preporod kazne zatvora, politizacija kriminala, ekspanzija prevencije kriminaliteta, uklju$ivanje civilnog dru#tva u kontrolu kriminala, a%rmacija prava "rtve, akcenat na bezbednosti zajednice, nov na$in upravljanja, stal-no ose!anje krize (Zedner, 2002). Konsekvencijalni pristup koji se oslanja na tretman i rehabilitaciju je ustupio mesto retributivnom na$inu razmi#ljanja. Novu retribuciju ne treba shvatiti u talionskom smislu “oko za oko...” jer bi takva retorika odavala sliku osvetni$ke pravde, ve! u svetlu principa koji imaju za cilj distribuciju pravde koja je proporcionalna te"ini krivi$nog dela. Novi retributivisti su prona#li slogan “ka"njavanje prema zasluzi” (just desert), koji zvu$i potpuno prihvatljivo uhu gra&anina "eljnog pravde (ili preciznije, upla#enog za sopstvenu bezbednost), ukoliko izuzmemo $injenicu da deluje “suvi-#e lepo da bi bilo istinito” (teoreti$ari su saglasni da je veoma te#ko proceniti pravu meru zasluge, odnosno, #to bi narod rekao: “Ko je na svetu dobio po zasluzi?“). U savremenom dru#tvu, dru#tvu rizika, postmodernom dru#tvu, kako ga razli$iti autori ozna$avaju, penal-na politika je okrenuta ka pragmati$nim ciljevima socijalne kontrole. Mnogi autori komentari#u da su promene koje se de#avaju u na$inu reagovanja na kriminalitet nedosledne, raznorodne, kontradiktorne i bez jasne teorijske koncepcije. Primetan je dvojak pristup, pri $emu su za prestupnike koji su ozna$eni kao opasni po dru#tvo predvi&ene stroge kazne, dok se prema lak#im prestupnicima primenjuju alterna-tivne sankcije ili procesi restorativne pravde. Za opravdanje ovakvih kaznenih sistema potrebna su druga$ija teorijska obja#njenja, pa se javljaju me#ovite teorije od kojih neke podse!aju na neobi$nu simbiozu konsekvencijalizma kome je “oduzeta” rehabilitacija i retributivizma koji je “odustao” od proporcionalnosti.

512


Teorije o moralu

Teorije o moralu (normativne eti!ke teorije) bave se tra"enjem odgovora na pitanje moralnosti ljudskog postupanja. Glavni pravci u ovoj oblasti #lozofske etike su konsekvencijalizam, deontologija i eti-ka vrlina. Filozo# konsekvencijalizma smatraju da se ispravnost neke ljudske akcije odre$uje isklju!ivo na osnovu posledica koje iz nje pro-izlaze. Najpre se odre$uje dobro kome treba te"iti (ili zlo koje treba otkloniti), a zatim se utvr$uje opravdanost odre$ene prakse tako %to se poka"e da je ona uspe%no sredstvo za postizanje tog dobra. To se ostvaruje na taj na!in %to se “pokazuje da ta praksa, kao prvo, donosi vi%e koristi nego %tete – da njene prednosti nadma%uju njene mane; i drugo, da nisu dostupna alternativna sredstva koja bi donela jednaku (ili ve&u) korist, uz manje (ili ne ve&e) %tetne posledice” (Du', 2001: 3). Konsekvencijalizam kao eti!ka teorija vrednuje postupke kroz prizmu posledica koje proizvode, bez obzira na prirodu tih postupaka, %to je izra"eno kroz Makijavelijev (Niccolo Machiavelli) slogan “cilj opravda-va sredstvo“. Postoje razli!ite forme konsekvencijalizma: eti!ki egoi-zam i altruizam, rule-konsekvencijalizam, motiv-konsekvencijalizam, negativni konsekvencijalizam, teleolo%ka etika. Jedna od najpoznati-jih formi konsekvencijalizma je utilitarizam D"eremi Bentama (Jere-my Bentham) i D"on Stjuart Mila (John Stuart Mill). Osnovni princip Bentamovog utilitarizma sadr"an je u stavu da su postupci ispravni u meri u kojoj vode uve&anju sre&e. Stoga treba prihvatiti onaj eti!ki stav koji po svojim posledicama vodi “najve&oj sre&i najve&eg broja ljudi“. Prema utilitarizmu, ljudi deluju iz moralnih motiva zato %to "ele dobro drugima, stavljaju&i ga ispred vlastitog dobra. Osnovna teza Milovog utilitarizma, u tom pogledu, jeste da nema razloga da sva ljudska isku-stva budu izgra$ena po istom modelu, ve& da svako ko ima razuma mo"e sam najbolje re%avati svoje probleme.

Nasuprot konsekvencijalnim stoje deontolo%ke teorije, prema kojima !ovek ima obavezu da postupa ili da se uzdr"ava od odre$e-nih postupaka, a da ta obaveza proizlazi iz prirode samog postupka, a ne iz njegovih posledica. Deontolozi smatraju da bi !ovek trebalo da se pridr"ava obaveza bez obzira na njihove posledice (takva je npr. obaveza da uvek govori istinu). Prema Kantu (Immanuel Kant), da bi postupali na moralno ispravan na!in, ljudi moraju postupati iz du"-

513


nosti (deon). On smatra da vrednovanje nekog postupka ne odre$uju njegove posledice, ve! motivi koji ga vode. Kant je uspostavio pravila moralnog postupanja koja je nazvao kategori%kim imperativima, koje treba da slede svi ljudi. Jedna od de&nicija kategori%kog imperativa je: “radi tako da princip tvoga rada mo"e postati princip rada svih dru-gih” (Kant, 2008: 86). Kao osnovni eti%ki stav, kategori%ki imperativ #titi slobodu svakog pojedinca.

Etika vrlina je tre!i pravac u &lozo&ji morala, prema kome priori-tet u vrednovanju imaju karakterne osobine ljudi, a ne njihovi postup-ci kao #to navode deontolozi, ili posledice postupaka, #to je stav kon-sekvencijalista. Ka"e se da konsekvencijalna i deontolo#ka etika daju odgovor na pitanje: “'ta da radimo?“, dok etika vrlina govori kakvi bi trebalo da budemo. Dakle, u sredi#tu interesovanja etike vrlina je %ovek, dok su konsekvencijalisti i deontolozi fokusirani na postupak. Pobornici etike vrlina smatraju da deontolo#ko nabrajanje du"nosti i konsekvencijalisti%ko prora%unavanje posledica ne ostavljaju prostora za %oveka i njegove osobine. Me$utim, konsekvencijalna etika ne mora biti po svaku cenu suprotstavljena etici vrlina. Na primer, efekti nekog postupka na karakter %oveka se mogu smatrati relevantnom posledi-com. Tako$e, konsekvencijalisti mogu postaviti kao cilj popravljanje osobina i razvoj vrlina %oveka, #to je pozitivna posledica neke akcije (Wikipedia).

Konsekvencijalne teorije ka!njavanja

Normativne teorije ka"njavanja se obi%no klasi&kuju na konse-kvencijalne i nekonsekvencijalne (retributivne). Konsekvencijalne te-orije su okrenute ka budu!nosti i u centar interesovanja postavljaju prestupnika (popravljanje i reintegracija). Retributivne su okrenute pro#losti i fokusirane su na izvr#eno krivi%no delo (ka"njavanje pro-porcionalno te"ini dela). Postoji i tre!a grupa teorija koje se razlikuju od ova dva pristupa, a ne predstavljaju me#avinu konsekvencijalnih i retributivnih teorija. Ove teorije, koje se razli%ito ozna%avaju kao edu-kativne ili komunikativne, svrhu ka"njavanja pronalaze u budu!nosti (moralni preobra"aj i edukacija prestupnika). Treba na kraju pomenuti i restorativni pristup, koji je usmeren ka "rtvi krivi%nog dela i koji pro-

514


movi!e ideju da je svrha ka"njavanja vra#anje stvari u prvobitno sta-nje i popravljanje odnosa koji su naru!eni izvr!enjem krivi$nog dela.

Logika konsekvencijalizma je intuitivno bliska $ovekovom umu zato !to opravdanje za primenu kazne (koja podrazumeva namerno nano!enje bola osu%enom) pronalazi u traganju za korisnim posledi-cama kazne. Ta korist bi trebalo da nadma!i negativne efekte namer-nog nano!enja bola, postupka koji je problemati$an sa moralne ta$ke gledi!ta. Za utilitariste koji smatraju da je sre#a (zadovoljstvo) jedino su!tinsko dobro, a nesre#a (patnja) jedino su!tinsko zlo, ka"njava-nje je moralno problemati$no zato !to podrazumeva nano!enje bola i patnje. Konsekvencijalisti prihvataju $injenicu da namerno nano!e-nje patnje predstavlja su!tinski zlo, ali da efekat ka"njavanja kojim se smanjuju patnje "rtve, potencijalnih "rtava i zajednice nadma!uje !tetne efekte kazne po prestupnika, njegovu porodicu i blisko okru"e-nje. Oni smatraju da se ka"njavanje mo"e opravdati samo pokazuju#i da pru"a dovoljno zadovoljstva, ili spre$ava dovoljno bola kako bi se nadvladalo zlo. S druge strane, moralisti koji slede Kantove vrednosti autonomije i slobode pojedinca smatraju ka"njavanje problemati$nim zato !to je prisilno, zato !to se name#e protiv volje osu%enog. Ka"nja-vanje je moralno problemati$no kao $in kojim $ovek drugome nanosi bol i patnju, !to nije ni pravedno, niti prirodno (Christie, 1981).

Kada je re$ o ka"njavanju, $ista konsekvencijalna teorija polazi od kona$nog dobra prema kome bi trebalo usmeriti aktivnost (na primer sre#a, kao !to je teza Bentamove klasi$ne teorije utilitarizma). U$enje Bentama po$iva na “shvatanju $oveka kao racionalnog bi#a kojim ru-kovodi hedonizam. Zbog toga on pona!anje bira u skladu sa racional-nim ra$unanjem pri kome vaga zadovoljstvo i patnju koja proisti$e iz tog izbora. Ka"njavanjem treba odvratiti pojedinca od vr!enja zlo$ina i kr!enja prava drugih ljudi. Zlo koje se prestupniku nanosi kaznom trebalo bi da bude uravnote"eno sa zadovoljstvom (dobitkom ili prijat-no!#u) koje mu donosi vr!enje dela, preciznije - zlo treba da ga prevazi-%e i to samo koliko je dovoljno da potencijalnog izvr!ioca dela navede da odustane... Pri tom, bitnije je da ka"njavanje bude brzo i izvesno, nego da bude o!tro jer se samo na taj na$in posti"e njegova e&kasnost” (Ignjatovi#, 1997: 8-9).

Za konsekvencijaliste, op!te dobro koje sistem ka"njavanja mo"e doneti je redukcija kriminala, jer ukoliko se pod kriminalom podra-

515


zumeva pona#anje koje nanosi #tetu ili izaziva pretnju, redukovanje takvog pona#anja se mo"e smatrati dobrom. Konsekvencijalne teorije ka"njavanja su usmerene ka budu!nosti i efektima kazne. Konsekven-cijalisti opravdavaju ka"njavanje kao e$kasno sredstvo za ostvarivanje odre%enih ciljeva krivi&nopravnog sistema, kao #to su: zastra#ivanje, onemogu!avanje i rehabilitacija (popravljanje). U centar interesovanja postavlja se prestupnik, upoznavanje njegovih karakteristika i pro-cena efekata razli&itih sankcija na njegovo pona#anje. Zastra#ivanje je ozna&eno kao racionalno i promi#ljeno odvra!anje prestupnika od izvr#enja krivi&nih dela. Racionalno je u tom smislu #to pru"a pre-stupniku razlog da se uzdr"i od vr#enja krivi&nih dela, a promi#ljeno zato #to se ne oslanja na svest prestupnika o #tetnosti krivi&nog dela, ve! na njegov interes da izbegne neprijatnost ka"njavanja. Onemogu-!avanje prestupnika kaznom ima ograni&eno i privremeno dejstvo na prevenciju, pa je stoga neprihvatljivo kao op#ti cilj ka"njavanja. Prema konsenkvencijalistima, rehabilitacija kao sredstvo prevencije krimi-nala treba da te"i unapre%enju kapaciteta i mogu!nosti prestupnika, a ne transformisanju njihovih predispozicija i motiva. Savremeni teo-reti&ari konsekvencijalizma identi$kuju razli&ite ciljeve ka"njavanja, ne zadr"avaju!i se na tradicionalnom trojstvu: zastra#ivanje, onemo-gu!avanje i rehabilitacija, #to pojedini autori ozna&avaju kao “preven-cionizam“. Neki prevencionisti ograni&avaju svoje interesovanje na onemogu!avanje i zastra#ivanje aktuelnih prestupnika, drugi na re-habilitaciju, neki na zastra#ivanje potencijalnih prestupnika, a drugi kombinuju te ciljeve (Braithwaite, Pettit, 1990: 32).

U odre%ivanju osnova prava na ka"njavanje, konsekvencijali-sti koriste cost-bene$t analizu za odmeravanje razli&itih elemenata, kao #to su tro#kovi odr"avanja sistema ka"njavanja, pozitivni efekti kazne, satisfakcija koju kazna donosi onima koji su o#te!eni krivi&-nim delom, mogu!e #tetne posledice kazne po osu%enog, negativno dejstvo kazne na druge gra%ane (anksiozni strah od krivi&nopravnog sistema) itd., #to podrazumeva komplikovane prora&une i dokaziva-nje razli&itih empirijskih pretpostavki. Glavna zamerka &istim kon-sekvencijalnim teorijama ka"njavanja se odnosi na problem za#tite prava individue, odnosno neuspeh teorije da objasni moralni aspekt osude nevinog pojedinca. Stav &istih konsekvencijalista da su samo posledice kazne relevantne za pitanje opravdanosti njene primene

516


mo!e zna"iti da je ka!njavanje nevinog pojedinca ili prekomerno ka-!njavanje krivca opravdano jer se na taj na"in ostvaruje preventivni cilj kazne - zastra#ivanje potencijalnih u"inilaca, iako su takve kazne u su#tini nepravedne.

Odgovor na ove primedbe nude teoreti"ari ograni"enog konse-kvencijalizma (side-constrained consequentialism) koji tvrde da oprav-danost kazne, kao #to navodi Herbert Hart, “le!i u njenim korisnim efektima, ali da traganje za tim ciljevima podle!e ograni"enjima koja zabranjuju, na primer, namerno ka!njavanje nevine osobe ili preko-merno strogo ka!njavanje krivca” (Stanford Encyclopedia of Philosop-hy). Ova ograni"enja se mogu objasniti sa stanovi#ta teorije retribucije stavom da je nepravedno kazniti nevinu osobu. Onaj ko nije izvr#io krivi"no delo ne bi trebalo da bude ka!njen, a tako$e je nepravedno kazniti krivca vi#e nego #to zaslu!uje. Ovakvo gledi#te se u teoriji ozna"ava kao negativni retributivizam. Autori koji ne prihvataju retri-butivisti"ka na"ela dovode u pitanje ovakvo obja#njenje uz ocenu da ne postoji eti"ka povezanost izme$u krivi"nog dela i kazne “prema za-sluzi“. Hart predla!e tezu prema kojoj ograni"enja #tite li"ne slobode gra$anina da u okviru krivi"nog prava odre$uje svoju budu%nost na osnovu saznanja da samo onaj ko svojevoljno kr#i zakon mo!e biti ka-!njen. Sa stanovi#ta moralnosti, nijedan prestupnik ne bi trebalo da bude ka!njen vi#e nego #to zaslu!uje, ali je ponekad dopu#teno izrica-nje kazne koja je bla!a nego #to je zaslu!eno. Gornju granicu strogosti kazne odre$uje pitanje ljudskih prava osu$enog, a donju granicu od-nos prema !rtvi krivi"nog dela, prema gra$anima koji po#tuju zakon i prema drugim prestupnicima koji su ka!njeni za sli"na krivi"na dela (Frase, 2003: 3-4).

U savremenoj teoriji krivi"nog prava se veoma retko mogu na%i autori koji zastupaju “"iste” varijante konsekvencijalnih i retributiv-nih teorija. Umesto toga, zna"ajan uticaj na kaznenu politiku imaju razli"ite forme ovih teorija i njihove kombinacije, tzv. me#ovite teori-je, koje poku#avaju da prevazi$u nedostatke "istih teorija i premoste razlike me$u njima. Tako se javljaju: ograni"eni konsekvencijalizam, negativni retributivizam, ograni"eni retributivizam, retributivni kon-sekvencijalizam. Neki teoreti"ari govore o paradoksu ka!njavanja koji proizilazi iz prihvatljivosti suprotstavljenih stanovi#ta: retributivnog i konsekvencijalisti"kog. Oni smatraju da se ciljevi ova dva &lozofska

517


pravca mogu posti!i na taj na$in #to se i retributivni i konsekvencijal-ni kriterijumi postave kao neophodni uslovi za opravdavanje ka"nja-vanja. Konsekvencijalni kriterijumi se mogu koristiti za opravdanje postojanja institucija, a retributivni za opravdavanje njihovog delo-vanja; odnosno, konsekvencijalni za uspostavljanje zakonskog okvira ka"njavanja, a retributivni za opravdanje prakti$ne primene zakona (Goldman, 1995: 30).

Konsekvencijalne teorije i penalna praksa

Konsekvencijalne teorije ka"njavanja i penalna praksa zasnovana na njima su obele"ile period od zavr#etka drugog svetskog rata, pa sve do kraja 1960-ih godina. U to vreme, retributivne ideje su jo# uvek imale uticaj na ka"njavanje, a princip negativnog retributivizma (pre-ma kome samo krivac treba da bude ka"njen) je pre!utno prihvatan. Prema konsekvencijalnim teorijama, penalna politika bi trebalo da bude orijentisana u pravcu tretmana i obuke prestupnika, i osnovna rasprava se odnosila na to kojom tehnikom se najbolje mo"e ostvariti popravljanje prestupnika. Neuspeh mnogih programa rehabilitacije, rasprostranjena zabrinutost da su takvi programi podlo"ni razli$itim administrativnim zloupotrebama i pora"avaju!a $injenica porasta stope kriminaliteta, doprineli su smanjenju poverenja u rehabilitaciju. Ovaj proces razbijanja iluzija se mogao i o$ekivati, jer su tvrdnje po-bornika tretmanskog pristupa o$igledno bile preuveli$ane i nerealne. Mali procenat populacije prestupnika je podvrgnut institucionalnom tretmanu, i to u relativno kratkom vremenskom periodu. Te#ko je bilo o$ekivati da takve mere mogu imati zna$ajniji uticaj na stopu krimi-naliteta, pa $ak i dejstvo na pojedina$nog prestupnika. Osim toga, sa-vremeni penalni sistemi su razvili bri"ljive metode za evaluaciju svoje prakse, tako da se neuspe#nost nekog tretmana nije mogla ignorisati. Isti nau$ni metodi i kriminolo#ko znanje koji su od kaznenih sistema stvorili sisteme za popravljanje i rehabilitaciju prestupnika, pokazali su da se ti ciljevi u praksi veoma retko posti"u. Do sredine 1970-ih, ideja rehabilitacije je do#la pod udar kritike, kao i konsekvencijalni pristup uop#te, a pesimisti$ko verovanje da “ni#ta ne poma"e” (Mar-tinson, 1974) se pro#irilo br"e nego optimizam iz prethodnog perioda.

518


Tokom 1980-ih je do!lo do preporoda retributivnih shvatanja o ka"njavanju i ja#anje pokreta za prava osu$enika (posebno u SAD), koji je kritikovao tretmanski pristup i sistem neodre$enih kazni. Pri-medba da konsekvencijalni pristup nije uspeo da uva"i moralni status prestupnika je poslu"ila protiv strategije “selektivnog onemogu%ava-nja” koja je imala za cilj zatvaranje “opasnih” prestupnika na du"i vre-menski period, dok je istovremeno dopu!tala primenu bla"ih kazni za povremene ili “bezopasne” prestupnike, #ak i za isto krivi#no delo. S obzirom na nepouzdanost tehnika procene, i suvi!e mnogo “la"nih pozitivnih” pojedinaca koji su pogre!no procenjeni kao opasni prestu-pnici bilo je podlo"no primeni kazne zatvora. Me$utim, su!tinska pri-medba takvom preventivnom zatvaranju, #ak i kada je zasnovano na pouzdanoj proceni, jeste da se ne uva"ava moralni status osu$enog. On nije zatvoren zbog onog !to je u#inio, ve% zbog onog !to bi mogao da u#ini ukoliko ne bude zatvoren (Du&, Garland, 1994: 10-11).

Teorija koja je obele"ila poslednje dve decenije je teorija limiti-ranog retributivizma (limiting retributivism) Norvala Morisa (Norval Morris). Moris je poku!ao da otkloni jedan od osnovnih nedostata-ka retributivnih teorija – rigidan princip ka"njavanja prema zasluzi. Kako je u praksi nemogu%e odrediti pravu meru zasluge, Moris smatra da se principom zasluge odre$uje samo opseg kazni koje su dopustive. U okviru “zaslu"enih kazni” mo"e se tragati za razli#itim ciljevima ka"njavanja (onemogu%avanje, rehabilitacija, prevencija) ali samo u onoj meri u kojoj je to neophodno u konkretnom slu#aju. Taj princip Morris ozna#ava kao !tedljivost, i on podrazumeva primenu najbla"e mogu%e sankcije (Haist, 2009: 803). Savremeni penalni diskurs je obo-jen balansiranjem izme$u konsekvencijalnih i retributivnih ciljeva i poku!ajima “pomirenja” ova dva istorijski dijametralno suprotna kon-cepta, !to se odra"ava i na penalnu politiku i kaznenu praksu.

Stavovi o ka"njavanju, koji su ugra$eni u krivi#nopravne sisteme, re'ektuju se u penalnoj politici i praksi, ograni#avaju i direktno obli-kuju uloge i zadatke profesionalaca koji rade u penalnim ustanovama. Konsekvencijalisti smatraju da ka"njavanje doprinosi redukciji krimi-nala putem zastra!ivanja, onemogu%avanja ili popravljanja prestupni-ka. Primarni cilj krivi#nopravnog sistema je da se kori!%enjem raspolo"ivih resursa redukuje kriminal i smanji rizik koji prestupnik predstavlja po zajednicu. Jedan od zadatak profesionalca bi, prema

519


ovom shvatanju, trebalo da bude procena rizika prestupnika i uprav-ljanje rizikom. Pored toga, odluke koje se odnose na prioritet, redo-sled i tempiranje intervencije su pod sna"nim uticajem principa koji su ugra$eni u krivi%nopravni sistem. Naglasak na zastra#ivanje, pre-venciju i onemogu!avanje podrazumeva stvaranje takvog okru"enja u kome !e procena i upravljanje rizikom biti od klju%nog interesa. Pri-marni zadatak se odnosi na razvoj postupaka za pouzdano merenje stati%kih i dinami%kih faktora rizika. Akcenat se stavlja na procenu opasnosti prestupnika po dru#tvo i uspostavljanje procedura za redu-kovanje rizika na #to ekonomi%niji na%in.

Teoreti%ari konsekvencijalizma dokazuju da ka"njavanje mo"e imati vi#e uticaja na redukciju kriminala od bilo koje druge prakse, i da je to ono #to opravdava primenu kazne. Ne postoji, dakle, ni#ta posebno #to izdvaja kaznu u odnosu na druge mere, ve! se ona samo smatra najefektnijim sredstvom za smanjenje stope kriminala. Pret-nja kaznom mo"e da zastra#i potencijalnog prestupnika ili odvrati osu$enog od ponovnog vr#enja krivi%nog dela kako bi izbegao do-datnu patnju. Onemogu!avanje prestupnika putem kazne zatvora ili striktne kontrole slobode bi trebalo da spre%i njegovo kriminalno delovanje u odre$enom vremenskom periodu. Popravljanje karaktera prestupnika bi trebalo da redukuje njegovu motivaciju i interesovanje za antisocijalno pona#anje.

Kao #to je ve! napomenuto, u novijoj istoriji &lozo&je ka"njavanja primetan je zaokret (pre svega u ameri%kom krivi%nopravnom pro-storu) sa konsekvencijalnih ka retributivnim teorijama ka"njavanja. Uobi%ajna tema me$u novim retributivistima je da prestupnici treba da dobiju kaznu “prema zasluzi“, da treba da budu ka"njeni proporci-onalno te"ini u%injenog krivi%nog dela. Von Hirsch smatra da princip proporcionalnosti treba da bude glavna smernica za sankcionisanje i da bi zakonodavci, kreatori kaznene politike, sudije, trebalo da te"e ka tome da svaki prestupnik bude ka"njen proporcionalno te"ini krivi%-nog dela, kako bi ta kazna izra"avala pravi stepen osude (Von Hirsch, 2003). Retributivisti obja#njavaju da ka"njavanje predstavlja impera-tiv pravde, zato #to gra$ani koji po#tuju zakon trpe nepravdu ako se prestupnicima dozvoljava da pro$u neka"njeno ostvaruju!i nepo#tenu korist. U jednom periodu ovakvo obja#njenje je smatrano prihvatlji-vim, ali je ova verzija retributivizma u novije vreme postala predmet

520


ubedljivih kritika. Centralno pitanje retributivista ti!e se zna!enja i osnove slogana “prema zasluzi“. Za"to prestupnici zaslu#uju da budu ka#njeni? Na koji na!in se procenjuje ta “zasluga” i kako se odmerava zaslu#ena kazna? Kriti!ari retributivnog koncepta iznose primedbu da u praksi nije mogu$e posti$i odgovaraju$i stepen proporcionalnosti izme%u krivi!nog dela i kazne. Pored toga, postoje i drugi principi koji mogu biti u kon&iktu sa principom proporcionalnosti, kao "to je prin-cip ekonomi!nosti.

Preterano insistiranje na proporcionalnosti tako%e ote#ava efek-tivnu primenu alternativnih sankcija. Alternativne sankcije predstav-ljaju primer kako se u okviru krivi!nopravnog sistema mogu kombino-vati retributivni i konsekvencijalni ciljevi. Javljaju se tokom 1980-tih kao reakcija na problem prenaseljenosti zatvora, pove$anje zatvorske populacije i tro"kova sistema izvr"enja sankcija, ali delom i zbog “sve ve$e spoznaje da je kazna zatvora kontraproduktivna mera koja vi"e poja!ava nego "to smanjuje kriminalne tendencije” (Du', Garland, 1994: 19). O!igledno je da se alternativne sankcije ne uklapaju u retri-butivno obrazlo#enje ka#njavanja, a pojedine u znatnoj meri odstupaju od retributivnog kriterijuma proporcionalnosti. Primera radi, nov!a-na kazna u dnevnim iznosima, !iji je jedan od ciljeva ostvarivanje "to ravnomernijeg dejstva na prestupnike razli!itog materijalnog statusa nije nai"la na “topao prijem” u Engleskoj i Velsu, gde je “anatemisa-na” kao nepravedna i izba!ena iz upotrebe. Prema konsekvencijalnim teorijama, primena alternativa kazni zatvora se mo#e posmatrati sa utilitarnog stanovi"ta kao sredstvo kojim se svrha i ciljevi ka#nja-vanja posti#u uz manje "tetnih efekata u odnosu na kaznu zatvora. Nov!ana kazna je korisna jer se njome osu%enom name$e teret koji se mo#e uskla%ivati sa te#inom prestupa, dr#ava nema tro"kove za nje-no izvr"enja, a pritom ima korist od naplate kazne. Negativna strana nov!ane kazne je njeno sporedno dejstvo na lica koja osu%eni izdr#ava (!lanovi porodice i sl.) i ote#ana mogu$nost naplate od osu%enog koji nema redovne prihode. Probacija je korisna jer se njenom primenom ne naru"avaju socijalni odnosi osu%enog, ima manje stigmatiziraju$i efekat i manje ko"ta u odnosu na kaznu zatvora. S druge strane, ona ne onemogu$ava osu%enog da izvr"i novo krivi!no delo. Rad u javnom interesu je po de(niciji koristan jer se izvr"ava u korist neke ustanove ili organizacije iz lokalne zajednice. Ono "to je potrebno dokazati je da

521


se primenom alternative kazne zatvora ne pove!ava rizik po bezbed-nost dru#tva, da stepen recidiva osu$enih nije ve!i u odnosu na kaznu zatvora i da, generalno, njeni korisni u%inci nadma#uju #tetne efekte.

Me$u konsekvencijalnim teoreti%arima postoji interesantna dis-kusija o tome da li prilikom procene pozitvnih i negativnih aspekata ka"njavanja treba uklju%iti subjektivne elemente, kao #to je ose!anje osu$enog, njegovo do"ivljavanje kazne. &injenica je da se ljudi zna-%ajno razlikuju, tako da jedna ista kazna, za isto krivi%no delo, mo"e imati razli%ito dejstvo na dve razli%ite osobe (pretpostavimo da je je-dan senzibilan, a drugi neosetljiv). Neki teoreti%ari zastupaju stav da je va"no samo objektivno obja#njenje i ignori#u subjektivno iskustvo osu$enog. Takve teorije su prema Kolberu (Adam Kolber) osu$ene na neuspeh jer ne mogu da opravdaju onu koli%inu bola koja se nanosi pu-tem ka"njavanja, pa sledstveno tome ne mogu da pru"e ni #ire obja#-njenje o osnovu primene kazne (Kolber, 2009: 184). Autor brani tezu da je subjektivno iskustvo ka"njavanja va"an faktort iako teoreti%ari ka"njavanja u velikoj meri ignori#u pitanje na koji na%in mo"emo pro-ceniti te"inu kazne, i da li breme kazne treba shvatiti u objektivnom smislu (kao deprivaciju slobode), subjektivnom smislu (kao odre$enu vrstu 'zi%kog i emocionalnog bola), ili kombinacija jednog i drugog. Ovo pitanje je va"no i za penalnu politiku i za kaznenu praksu, jer se u zakonima ne posve!uje dovoljna pa"nja razlikama koje postoje u senzibilitetu ljudi. Uva"avanje subjektivnog do"ivljaja i na%ina na koji prestupnik do"ivljava krivi%ni postupak i kaznu mo"e doprineti boljoj individualizaciji kazne i e'kasnijem ostvarivanju ciljeva ka"njavanja. &injenica je da sudije u praksi prilago$avaju kaznu na osnovu sopstve-ne procene subjektivnog iskustva prestupnika (#to je dopu#teno i za-konom), ali njihova analiza je obi%no skrivena od o%iju javnosti. Iako je te#ko obaviti pouzdanu procenu pojedinih parametara (senzibilnost osobe, da li neko la"e ili ne, da li se iskreno kaje,...), #to bi bilo poveza-no i sa administrativnim problemima i tro#kovima, to ne zna%i da ove elemente treba unapred odbaciti. Poznato je da se u nekim oblastima prava (gra$anske parnice) primenjuju postupci individualne procene iskustava kao #to su emocionalni ili 'zi%ki bol. Ove teze nisu u su-protnosti sa konsekvencijalnim shvatanjem ka"njavanja i mogu biti prihva!ene u konsekvencijalno zasnovanom kaznenom sistemu, za razliku od retributivnih gledi#ta koja ovakvu praksu mogu smatrati

522


problemati!nom. Konsekvencijalisti nemaju obavezu proporcional-nog ka"njavanja i prilikom obavljanja cost-bene#t analize mogu uzeti u obzir faktor subjektivnog do"ivljaja kazne osu$enog. Oni ne moraju da te"e maksimiziranju kazne; dovoljno je da kreiraju kaznenu politi-ku koja ima za cilj da nanese onoliko “neprijatnosti” osu$enom koliko je dovoljno za ostvarivanje ciljeva ka"njavanja (Kolber, 2009: 186).

ZAKLJU%AK

Konsekvencijalne teorije, kao dominantna penolo&ka doktrina druge polovine dvadesetog veka postepeno su ustupile mesto retribu-tivnim obja&njenjima ka"njavanja. Jedna od zamerki upu'enih kon-sekvencijalizmu se odnosila na neuspe&nost programa rehabilitacije i tretiranje prestupnika kao sredstva za ostvarivanje ciljeva ka"njava-nja. Revidirana ideja retributivista o ka"njavanju “prema zasluzi“, uz uva"avanje prestupnika kao moralnog bi'a i ravnopravnog sugra$ani-na, nai&la je na odobravanje neoliberalista i &ire javnosti. Kao rezultat primene principa proporcionalnosti ka"njavanja do&lo je, me$utim, do velikog porasta broja zatvorenika, problema prenaseljenosti zatvora i pove'anja tro&kova. Uva"avanje moralnog statusa prestupnika se pre-tvorilo u praksu “skladi&tenja” opasnih kriminalaca, koji su ozna!eni kao otpadnici od dru&tva, u visokotehnolo&ke gra$evine sa strogim re"imom izvr&enja kazne, uz gotovo nikakve konstruktivne sadr"aje.

Postavlja se pitanje da li retributivne teorije mogu samostalno da se izbore sa izazovima koje postavlja savremena penalna praksa? Prema mi&ljenju kriti!ara, odgovor je negativan. U postmodernom dru&tvu penalna politika je okrenuta ka pragmati!nim ciljevima so-cijalne kontrole, koja podrazumeva upravljanje rizicima uz &to manje tro&kove. Ovakve “zadatke iz matematike” mnogo bolje re&ava konse-kvencijalna &kola. Svrha primene alternativnih sankcija se, tako$e, ne podudara sa ciljevima i vrednostima retributivnog modela kaznenog sistema. Opravdavanje alternativnog na!ina reagovanja na kriminali-tet je bli"e konsekvencijalnom na!inu razmi&ljanja. Promovisanje pro-cesa restorativne pravde i poja!ano interesovanje za prava i interese "rtve nadja!avaju zahtev za zadovoljavanjem pravde. Individualizacija kazne i njeno uskla$ivanje sa karakteristikama prestupnika nije u su-

523


protnosti sa konsekvencijalnim shvatanjem ka"njavanja, za razliku od retributivnih gledi#ta koja ovakvu praksu mogu smatrati problema-ti$nom. Svi ovi elementi ukazuju na potrebu da retributivna pravda “potra"i pomo!” konsekvencijalne etike u cilju revidiranja vrednosti i strukturisanja kaznenog sistema koji !e na naje%kasniji na$in odgo-voriti zahtevima postmodernog dru#tva.

LITERATURA

1. Braithwaite, J., Pettit, P. (2002). Not just deserts: A republican theory of criminal justice. Oxford: Oxford University Press.

2. Christie, N. (1981). Limits to pain, dostupno na: http://www.ipsir.uw.edu.pl/UserFiles/File/Katedra_Socjologii_Norm/TEKSTY/NChristieLimitsToPain.pdf, pristup: 20.05.2011.

3. Du&, A., Garland, D. (1994). Introduction: 'inking about punishment. U: Du&., A., Garland, D. (eds.) A reader on punishment. Oxford: Oxford University Press, str. 1-43.

4. Du&, A. (2001). Punishment, Communication and Community. New York: Oxford University Press.

5. Frase, R. (2003). What are the objectives of punishment and what sentences best serve those objectives. dostupno na: http://www.abanet.org/crimjust/kennedy/richardfrase.pdf>, pristup: 11.05.2009.

6. Goldman, A. (1995). Paradox of punishment. U: Simmons, J. i sar. (ur.) Punishment. Princeton: Princeton University Press.

7. Haist, M. (2009). Deterrence in the sea of “just deserts“: Are utilitarian goals achievable in a world of “limiting retributivism“? !e Journal of Criminal Law and Criminology, 99 (3), 789-821.

8. Ignjatovi!, (. (1997). Kriminolo"ko nasle#e. Beograd: Policijska akademija.

9. Kant, I. (2008). Zasnivanje meta$zike morala. Beograd: Dereta.10. Kolber, A. (2009). Subjective experience of punishment.

Columbia Law Review. 109, 182-236.

524


11. Stanford Encyclopedia of Philosophy. dostupno na: <http://plato.stanford.edu/entries/legal-punishment/>,pristup: 22.09.2009.

12. Von Hirsch, A. (2003). Censure and sanctions. Oxford: Oxford University Press.

13. Wikipedia. dostupno na: <http://en.wikipedia.org/wiki/Consequentialism>, pristup: 25.06.2011.

14. Zedner, L. (2002). Danger of dystophias in penal theory. Oxford Journal of Legal Studies, 22 (2), str. 341-366.

525


THEORIES OF PUNISHMENT AND THEIR PENAL IMPLICATIONS

Danica Vasiljevi!-Prodanovi!University of Belgrade, Faculty of Special Education and Rehabilitation

Summary

$is paper presents a brief overview of normative theories of punishment that have been in%uencing criminal policy and penal practice over the past decades. Normative theories of punishment are usually classi&ed as consequentialist or retributivist. Consequentialist theories of punishment were the leading penal doctrine of the late 20th century, the golden age of rehabilitative ideal. In recent years, retributivism has commonly been accepted as an alternative to a consequentialist justi&cation of punishment. However, its drawbacks prevent e'ective dealing with challenges of post-modern society. Deserved punishment and the principle of proportionality are in con%ict with the requirement of being economical and often contrary to the tendency to apply alternative sanctions. Many authors argue that both retributivism and consequentialism have their advantages which could be combined in order to rethink values and restructure contemporary penal systems. Alternative sanctions are an example of how di'erent consequentialist and retributivist goals can be combined in the same criminal justice system.

Key words: consequentialism, retributivism, punishment

Primljeno, 4. 7. 2011. Prihva!eno: 21. 9. 2011.

teorije kaznjavanja, clanak

Documents

Transcript of teorije kaznjavanja, clanak