242

14

"SVE JE POČELO I SVE ĆE SE ZAVRŠITI KOSOVOM"

Kao odgovor na situaciju nastalu nakon

Dejtonskog sporazuma, kosovski Albanci, prezreni i

poniženi, bili su primorani da preispitaju svoj

politički stav. Svesni da zbog pasivne politike,

koju su vodili tokom čitavog rata u Jugoslaviji,

nisu pozvani na mirovne pregovore, mnogi mladi

Albanci nisu više bili spremni da se mire sa

"neprihvatljivim" rešenjem statusa Kosova, odnosno

sa time da Kosovo ostane autonomna pokrajina

unutar nove Jugoslavije. Ovo je bilo jednako

neprihvatljivo i za kosovske Srbe, jer je za njih

to predstavljalo povratak na omraženi ustav iz

1974. godine.

Aparthejd na Kosovu

Ako je i postojao još poneki slučaj da Albanci

i Sloveni rade zajedno, početkom 1996. godine,

ogromna većina stanovništva živela je strogo

podeljeno - posećivali su različite kafiće i

restorane,a dok su Srbi putovali vozom, Albanci su

koristili autobuse. Za Albance je javni kontak sa

Srbima na Kosovu bio nedopustiv, a DSK je koristio

svoju moć da izoluje one koji bi prekršili to

nepisano pravilo. Samo nekolicina predstavnika

intelektualne elite mogla se javno pojavljivati sa

Srbima, na nekoj panel diskusiji, bez straha od

javne osude. Drugi Albanci svedoče da su od

članova DSK dobijali upozorenja da izbegavaju sve

što bi moglo ličiti na dijalog sa Srbima. Nisu svi

Albanci bili članovi DSK, niti su svi članovi DSK

poštovali ovako strogu zabranu, ali je većina

Albanaca, kao i većina Srba, kontakt sa drugom

zajednicom radije pepuštala svojim političkim

243

vodjama.1 Za Albance, među kojima je retko ko

mlađi od 20 godina uopšte govorio ili razumeo

srpski jezik, Beograd je bio samo prestonica jedne

strane države, čije su policijske i vojne jedinice

privremeno stacionairane kao okupatorske snage,

finansirane iz ogromnih poreza na polulegalnu

trgovinu u jednoj opustošenoj privredi. Dve

zajednice ostale su tako međusobno sumnjičave

prema težnjama druge strane, a stereotipi,

strahovi i mržnja bivali su sve jači.Dok je

ugnjetavanje Albanaca u prvoj polovini decenije

bilo otvoreno, većina policijskih akcija je, počev

od 1995. godine, izvođena noću i u zabačenim

seoskim područjima. Tako je slučajni, a posebno

posetilac iz inostranstva, u svakom od većih

gradova na Kosovu mogao steći utisak da je sve

mirno.2

U postdejtonskoj klimi na čitavom Kosovu i u

velikoj kosovskoj dijaspori postala je primetna

težnja da se odbaci miroljubiva politika koju je

zagovarao Ibrahim Rugova. Kao što je već rečeno, i

ranije je bilo takvih težnji, ali one su postpeno

postajale sve jače i sve organizovanije. Za većinu

kosovskih Albanaca status kvo na Kosovu bio je

neodrživ. Besni i razočarani, oni su osećali da

međunarodna zajednica zanemaruje njihovu tešku

situaciju i da se i sada, kao i u prošlosti, o

njihovoj sudbini odlučuje ,a oni se ništa ne

pitaju. Uprkos bezbrojnim saopštenjima DSK i

1 Džuli Mertjus (Julie Mertus), A Wall of Silence

Divides Serbian and Albanian Opinion on Kosovo,

Transition, 22. mart 1996, str. 49.

2 Jedan od zanimljivih nus-proizvoda polarizacije

srpskog i albanskog stanovništva na Kosovu je

promenjeni stav obe zajednice prema kosovskim

Romima; Albanci zu zamenili Rome muzičare slabijim

albanskim muzičarima, dok su Srbi na svojim

svadbama angažovali Rome umesto Albanaca.

244

organizacija za ljudska prava o kršenjima ljudskih

prava, međunarodna zajednica se i dalje oglušivala

o pitanje samoopredeljenja Kosova, insistirajući

da je to unutrašnje pitanje krnje Jugoslavije.

Zbog toga je sve veće beznađe i razočaranje, sada

uočljivo i među ženama i starijim ljudima, dovelo

do toga da pasivna politika albanskog otpora

preraste u ofanzivniju strategiju. To je ubrzano

nizom istovremenih bombaških napada na pet

cenatara za smeštaj srpskih izbeglica u nekoliko

kosovskih gradova, sredinom februara 1996. godine.

Tada je na Kosovu bilo oko 10.000 Srba iz

Hrvatske.

Tajna organizacija, Nacionalni pokret za

oslobođenje Kosova (Levizja Kombetare per Clirimin

e Kosoves, LKCK), preuzela je odgovornost za ove

napade, dodajući da je to tek početak njihove

kampanje. Usledila je serija "probnih napada"

druge tajne organizacije, Oslobodilačke vojske

Kosova (Ushtria Clirimtare e Kosoves, UCK), koja

je ,u pripremama za pokretanje gerilske kampanje,

izvela nekoliko odvojenih, pojedinačnih napada na

Srbe. Iako su obe tajne organizacije i dalje

ostajale u senci, zvaničnici službe državne

bezbednosti tvrdili su da okosnicu Oslobodilačke

vojske Kosova i manjeg Nacionalnog pokreta za

oslobođenje Kosova čine plaćenici koji su se tokom

rata u Bosni i Hercegovini borili na strani

Muslimana protiv bosanskih Srba. Mnogi iz redova

pobunjenika, koji su očito stvorili organizovanu

bazu od nekoliko hiljada pristalica, obučavali su

se u Albaniji, Iranu i Pakistanu.3 Obe

organizacije delovale su kao da su dobro obučene i

dobro opremljene automatskim oružjem, eksplozivom

i sofisticiranim sistemima veza. Osim što su

dobijali novac od brojne i bogate kosovske

3 Vidi izveštaj u "Njujork herald tribjunu" (New

York Herald Tribune), 17. februar 1997.

245

dijaspore u zapadnoj Evropi, dobijali su, navodno,

i redovna sredstva od militantnih islamskih

organizacija sa Bliskog Istoka. Komandanti OVK

bili su bivši aktivni i rezervni oficiri

regularnog i rezervnog sastava JNA i jedinica

teritorijalne odbrane. Iako im je nedostajalo

teško naoružanje, reklo bi se da su u ovoj fazi te

organizacije bile dobro naoružane minobacačimna i

automatskim i poluautomatskim oružjem.

Sudeći po većini evropskih medija, ovo bi se

moglo smatrati početkom pribegavanja nasilju od

strane Albanaca. Sporadične terorističke

aktivnosti počele su prethodne godine, kada je

zabeležen značajan porast broja oružanih napada na

srpsku policiju ili vojnike, ali je to prošlo

uglavnom nezableženo. Najozbiljniji napad izveden

je u aprilu 1995. godine, u blizini graničnog

medjaša na albansko-kosovskoj granici (Piramida

D2), kada je grupa od tri Albanca napala srpsku

graničnu patrolu automatskim oružjem i granatama i

ubila jednog, a teško ranila dvojicu graničara. Na

Kosovu to uopšte nije objavljeno, kao ni u štampi

u Albaniji, iako su na području Kukeša svi za to

znali. Uzrok ili motiv je bio osveta za pogibiju

dva mlada albanska učitelja, tačno godinu dana pre

toga. Najozbiljniji incident na Kosovu dogodio se

u avgustu 1995. godine, u Dečanima, kada je

nekoliko naoružanih ljudi napalo srpsku policijsku

stanicu, ubacivši bombu u prostorije, a potom

zapucali iz automatskog oružja, nanevši teške

povrede dvojici policajaca. Važan aspekt ovih

incidenata bio je stepen organizovanosti koji je

zahtevalo njihovo izvođenje. Ranije su se takvi

incidenti sastojali uglavnom od pojedinačnih

napada na srpske policajce, pucanje u leđa ili

bacanja granate na policijski automobil, a

počinioci su, kako se verovalo, uglavnom bili

pojedinci koji su želeli da se osvete. Napadi na

ganične patrole i policijske stanice zahtevali su

viši stepen planiranja i organizovanosti.

246

Oslobodilačka vojska Kosova se zvanično

oglašava

Odluka nekoliko zemalja EU da priznaju novu

Jugoslaviju, u aprilu 1996. godine, dodatno je

ražestila kosovske Albance. Bujar Bukoši ocenio je

taj korak preuranjenim i uvredljivim za Albance,

tvrdeći da podriva kredibilitet rukovodstva

kosovskih Albanaca i njihove napore da se izbegne

sukob na Kosovu. Ibrahim Rugova našao se sada u

još težoj situaciji. On je dobio međunarodne

pohvale, ali je njegova gandijevska politika

ostala toliko upadljivo nenagrađena da je osetio

da je umoran i zanemare, kao i da naglo gubi

kredibilitet među svojim sve ogorčenijim i

razočaranim sledbenicima. Koliko je veliko moralo

biti Rugovino lično razočaraneje posle Dejtona

možda se može sagledati ako se prisetimo njegovog

optimizma iz 1991. godine, kada je jednom

britanskom novinaru politiku nenasilja koju sledi

DSK objasnio pre kao strpljenje nego kao

pacifizam: "Naša politička tajna jeste da

kombinujemo tradicionalno i aktuelno razmišljanje.

Borba je za Albance uvek bila poslednje sredstvo.

Sada smo još naučili da je nenasilje nešto što

moderna Evropa voli".4

Ubistvo osmoro ljudi, krajem aprila 1996.

godine, moglo bi se protumačiti kao odgovor na to

što je EU priznaa Jugoslaviju i kao početak

temeljne strategije destabilizacije Kosova. Tada

je, dan nakon što je jedan Srbin ubio jednog

albanskog studenta, u seriji napada na području

Dečana i Peći na jugu Kosova ubijeno šest Srba, a

nekoliko ih je ranjeno. U jednom od tih slučajeva,

u kafiću u Dečanima, meta su bili civili, a u

svim ostalima - policajci. Iznenadni porast

4 M. Tomson (Thompson), A Paper House, str.139.

247

nasilja izazvao je napetost u čitavom području i,

u nastojanju da smire situaciju, međunarodni

posmatrači pozvali su predstavnike srpskog i

albanskog rukovodstva da odmah započnu dijalog i

apelovali na obe strane da ispolje uzdržanost i da

se klone provokacija. Prva reakcija Beograda bila

je pojačano prisustvo policije i vojske na ulicama

Kosova, što je povećalo ozlojeđenost Albanaca.

U početku, ni jedna organizacija nije preuzela

odgovornost za izvršene napade, ali je kasnije, u

pismu upućenom redakciji emisije na albanskom

jeziku Svetskog servisa Bi-Bi-Sija OVK priznala

ubistva Srba u Dečanima i Peći. U pismu je

saopšteno da su "gerilski odredi OVK izvršili

oružani napad na srpske agresore" i da OVK "vodi

borbu za oslobođenje Kosova koja će trajati do

konačne pobede". Iako nije bilo sumnje u identitet

ove organizacije i verodostojnost pisma, za koje

su mnogi Albanci tvrdili da ga nije napisala osoba

kojoj je albanski maternji jezik, nasilje je

nastavljeno poslednjih dana aprila, eksplozijama u

Dušanovcu, jednom od predgrada Prizrena, i na putu

između Vučitrna i Mitrovice. Preovladavalo je

osećanje da je organizacija koja je izvršila ove

napade, o kome god da je reč, postigla svoj cilj

dodatnog jačanja napetosti na Kosovu i skretanja

pažnje međunarodne zajednice na ovo područje.

Zvanični izvori DSK uporno su poricali da znaju

za postojanje OVK ili NPOK (LKCK), pripisujuću

napade ekstremnim srpskim nacionalistima koji žele

da nateraju Albance da odustanu od svog pasivnog

držanja i time dobiju izgovor za novo vojno

pritezanje Kosova. Jugoslovenska štampa, međutim,

tvrdila je da terorističke aktivnosti organizuju

visoke diplomate iz albanske ambasade u Beogradu

"pod direktnom kontrolom predsednika Salija

Beriše" ,sa ciljem da destabilizuju Kosovo. Prema

tvrdnjama Beograda, iza ove nove kampanje

albanskog nasilja stajala su dva glavna cilja.

Prvi je bio da se uoči Berišine izborne kampanje

248

jače zaigra na nacionalističku kartu. Ako je i

bilo tako, to je bilo izuzetno nedelotvorno: u

proleće 1996. godine, u Albaniji, pitanje Kosova

gotovo nigde nije ni spominjano, jer je Albanija

bila zaokupljena sopstvenom borbom protiv

nezaposlenosti, rastućeg kriminala i korupcije.

Drugi cilj zvučao je uverljivije: da se unapred

obezbede jake pregovaračke pozicije za buduće

rasprave o statusu Kosova.

Mnogi kosovski Albanci strahovali su u to vreme

od neke ishitrene postdejtonske rezolucije za

Kosovo i bili su rešeni da spreče svako

kompromisno rešenje koje bi se uklopilo u tajming

i želje međunarodne zajednice, a ne samih

Albanaca. U Dejtonu je razjašnjeno da nikakva

promena granica u Jugoslaviji neće biti odobrena.

Taj stav kosovski Albanci doživeli su kao

licemeran, zbog toga što je Dejtonski mirovni

sporazum omogućio bosanskim Srbima da zadrže svoju

odvojenu Republiku Srpsku, ponudivši im čak i

mogućnost konfederalnog povezivanja sa Srbijom.

Zašto, onda, Albanci ne bi mogli da imaju svoju

Republiku Kosovo unutar Jugoslavije, pod sličnim

uslovima? Argument (moralni) na koji su se

pozivali Albanci bio je da je prvi od ova dva

entiteta potpuno nov i silom uspostavljen, što mu

je donelo međunarodno priznanje, dok je drugi i

ranije postojao kao teritorijalni entitet, premda

ne kao republika; Albanci su stoga smatrali da ne

bi trebalo da budu stavljeni u neravnopravan

položaj zbog toga što su tako dugo odbijali da

svoje zahteve podrže oružjem.5 Tako je najvažnija

lekcija koju su kosovski Albanci izvukli iz

Dejtona bila da je taj sporazum vrednovao oružanu

borbu bosanskih Srba, priznavši, iako samo

delimično, Republiku Srpsku u Bosni. To je ubedilo

5 Duizings, Janjic i Mali}i (eds), Kosovo/Kosova,

str. XXI

249

mnoge Albance da međunarodna zajednica razume samo

jezik oružanog sukoba, a ne jezik nenasilja.

Adem Demaći, lider Parlamentarne partije Kosova

(PPK), glavnog rivala DSK, i predsednik Veća za

odbranu ljudskih prava i sloboda u Prištini,

pokazao je nestrpljenje kada je odbacio teoriju da

međunarodna zajednica ne bi tolerisala nikakvu

promenu granica: "Mislim da su granice promenjene.

To što se sada govori o granicama je apsurdno,

pošto Jugoslavija više ne postoji. Sve njene

granice su poništene, i ne mogu važiti različiti

kriterijumi po kojima se neke granice mogu, a neke

ne mogu menjati".6 U opširnom intervjuu za

kosovski list na albanskom jeziku "Koha" tadašnji

britanski ambasador, Ajvor Roberts (Ivor),

objasnio je međunarodni stav o Kosovu u svetlu

Dejtonskog sporazuma:

"Dejtonskim sporazumom dobili smo to da su sve

strane konačno potpisale rešenje i ono na čemu

sada želimo da radimo jeste postizanje sličnog

aranžmana za Kosovo koji će neizbežno, na obe

strane, značiti kompromis, felksibilnost i

držvaničku mudrost. Na neki način moramo

pronaći središnji put između zahteva naroda

Kosova za samoupravom i poštovanja međunarodnih

granica zacrtanih u Helsinškoj konvenciji...

Albanci mi mogu reći 'ali mi ne prihvatamo te

granice' i ja razumem zašto to govorite. Ali ja

moram reći da to nije gledište koje međunarodna

zajednica podržava. To je, dakle, realnost sa

kojom morate da živite".7

Tako je, tražeći i od Srba i od Albanaca da

pronađu srednji put, međunarodna zajednica

pokušavala da obezbedi teritorijalni integritet

Jugoslavije zajedno sa samoopredeljenjem za

6 D. Gorani, "Ključ je Beograd", Ratni izveštaj

(War Report), maj 1996.

7 Koha, 6. novembar 1996.

250

Albance. To je, međutim, teško jer je polazna

tačku tog srednjeg puta bila pretpostavka da

Kosovo mora biti tretirano kao konstitutivni deo

Srbije. Videli smo kako su velike sile odredile

granice kojima je Kosovo pripalo Srbiji i znamo da

u međunarodnoj zajednici danas ne postoji

spremnost za preispitivanja starih odluka;

štaviše, postoji konsenzus da Srbi i Albanci

moraju pronaći srednje rešenje. Prirodno je što se

Albanci pitaju zašto međunarodna zajednica ne može

ponovo da razmotri odluke koje je donela 1913. i

1918. godine, ali su sile, koje su neopozivo

ustanovljene kao takve, uvek nervozne kada se

pomene promena granica. Uradjeno je sve što treba

da se stvori utisak kako Helsinški sporazum

zabranjuje promenu granica, ali nije tako; ono što

Helisnki sporazum ne dozvoljava jeste upotreba

sile radi izmene granica. Promena granica

dogovorom teoretski je moguća i mnoge unutrašnje

granice u istočnoj i srednjoj Evropi i bivšoj

Jugoslaviji su tokom devedesetih godina postale

međunarodne, preteženo konsenzusom.8

Potpisivanje Dejtonskog sporazuma nije dovelo

samo do toga mladi Albanci postanu još

radikalniji, već je, isto tako, nateralo i ostale

da se okrenu realističnijim opcijama, nalik onima

koje su postignute za Bosnu i Hercegovinu. Tokom

1996. godine, neki Albanci, pre svih Adem Demaći,

počeli su diskretno da predlažu rešenje unutar

okvira današnje Jugoslavije, kao, na primer,

"nezavisno i suvereno Kosovo" unutar nove

federalne Jugoslavije, kao kompromisno ili

privremeno rešenje koje bi teritorijalni

integritet Jugoslavije sačuvalo netaknutim.

Demaćijev plan predviđao je oživljavanje starog

8 Ser Redžinald Hibert (Sir Reginald Hibbert),

"Response to Ivor Roberts on Kosovo", Albanian

Life, br. 62, zima 1997.

251

koncepta pre balkanske nego jugoslovenske

federacije, Balkanije, čije bi jezgro činile tri

republike - Srbija, Crna Gora i Kosovo, dok bi im

se druge države bivše Jugoslavije mogle kasnije

priključiti.9

Drugi predlozi za rešenje kosovskog problema

došli su od Srpskog pokreta obnove Vuka Draškovića

koji se zalagao za viši stepen autonomije; od

Demokratske stranke Srbije Vojislava Koštunice,

koji je podržavao ograničenu lokalnu

decentralizaciju, i od Demokratske stranke Zorana

\inđića, koji je predlagao formu

regionalizacije.10 Njihov prevashodni cillj bio je

svakako da napadnu Miloševića zbog toga što nije

rešio ovaj problem. U međuvremenu, Jugoslovenska

udružena levica, predvođena Miloševićevom

suprugom, Mirom Marković, negovala je umereniju

liniju, govoreći o Albancima kao o "građanima", a

čak su, u nekim dokumentima, izloženi i različiti

predlozi autonomije. Milošević je imao dve

suštinske opcije: ili da Albancima obezbedi

garanciju prava unutar Srbije/Jugoslavije ili da

podeli teritoriju po etničkim linijama. Ali, malo

je verovatno da bi se Kosovo moglo podeliti bez

ozbiljnih lokalnih i regionalnih sukoba.

Konkretno,rasle bi aspiracije Albanaca u

Makedoniji da se ujedine sa drugim albanskim

zemljama, što bi dovelo do nastanka novih

destabilizirajućih regionalnih saveza. Ipak, takav

9 Kosovo/Kosova, str. XX

10 Za korisne diskusije o pet mogu}ih rešenja

kosovskog problema (1. podela teritorije, 2.

balkanska konfederacija, 3. jugoslovenska mini-

konfederacija, 4. specijalna autonomina, 5.

evropske civilne mirovne jedinice) vidi Albero

l'Abate (l'Abbate), Kosovo: Neizvojevani rat,

Dipartimento di Studi Sociali, Universita degli

Studi di Firenze, 1996.

252

proces je sada imao legitimitet, barem u Bosni.

Posle Dejtona, verovatnoća podele je postala veća.

Svakako da je Miloševićev osnovni cilj bio da

izbegne stvarno slabljenje Srbije i federacije,

bilo nekom ozbiljnijom autonomijom, bilo

nezavisnošću ,jer bi i jedno i drugo za njega

imalo visoku političku cenu.11

Eskalacija nasilja na Kosovu uznemirila je

Albance u susednoj Makedoniji.12 "Ako se na Kosovu

vode borbe, mi ne možemo mirno sedeti i na

televiziji gledati šta se dešava.", rekao je

Menduh Tači iz Partije demokratskog prosperiteta

(PDPA) u intervjuu Rojtersu (16. maj 1996.). "Ovo

je borba svih Albanaca". Tači se složio da tajne

albanske organizacije, koje podržavaju nasilni

otpor srpskoj vladavini, postoje i na Kosovu i u

Makedoniji, ali je rekao da njegova partija nema

kontakte sa njima i da se ne bi reklo da one ne

predstavljaju organizovanu snagu. Ali on i drugi

albanski političari izrazili su zabrinutost da će

se sve veći broj mladih priključivati takvim

organizacijama ako Srbija i Makedonija nastave da

se opiru zahtevima svojih albanskih manjinskih

zajednica za većom autonomijom i jednakim

statusom. "I ovde i na Kosovu, albanski lideri

zastupaju liniju protiv nasilja i zalažu se za

miroljubivi dijalog", rekao je Arben Džaferi,

predsednik PDPA, "ali naše držanje ne daje

rezultate i ljudi počinju da tragaju za drugim

odgovorima".13 U međuvremenu, nasilje se

11 D. Janji}, Ka dijalogu ili podeli?, Ratni

izveštaj (War Report), maj 1996.

12 Prema zvaničnim podacima Albanci čine oko 23% od

ukupno 2 miliona stanovnika Makedonije, iako prema

nekim albanskim izvorima taj procenat iznosi čak

40 odsto.

13 Rojters (Reuters), 16. maj 1996.

253

nastavilo. Pod nerazjašnjenim oklnostima, u noći

29. maja 1996. godine, u Glogovcu su ubijena dva

srpska policajca, a pet ih je ranjeno, što je

dovelo do pojačanog uznemiravanja Albanaca od

strane snaga bezbednosti.

Zbog pogoršanje situacije ubrzano je otvaranje

Američkog informativnog centra u Prištini, u

junumesecu, u nameri da se još jednom potvrdi da

Stejt department insistira na tome da Beograd mora

pokazati da je postignut suštinski napredak u

rešavanju kosovskog problema kako bi "spoljni zid"

sankcija prema Jugoslaviji mogao biti uklonjen.

Govoreći na svečanom otvaranju Centra, Džon

Kornblum (John), glavni američki posrednik za

bivšu Jugoslaviju, rekao je da je on otvoren sa

ciljem da upozna ljude sa američkim društvom i

kulturom i da je njegovo prisustvo "još jedan

dokaz trajnog američkog interesa i brige za narode

ovog regiona". Američka delegacija iz Odbora SAD u

Organizaciji za evropsku bezbednost i saradnju

(OEBS) počela je pažljivo da prati situaciju na

Kosovu, a američki zvaničnici su obavljali

razgovore i sa lokalnim Srbima i sa albanskim

vodjama, apelujući na obe strane da stišaju

strasti i smesta počnu ozbiljne pregovore. U

početku je izgledalo da se DSK nada da će

maniplusati novim informativnim centrom.

"Premijer", Bujar Bukoši, izjavio je, 11. juna, na

albanskoj televiziji:

"Vlada Kosova smatra da je otvaranje ove

kancelarije od velike važnosti i nada se da ona

neće obavljati samo ulogu posmatrača i

informatora, već da će imati i drugu,

značajniju i smisleniju dimenziju. Mi na tome

moramo insistirati. Uz pomoć naših prijatelja i

saradnjom sa Centrom omogućićemo američkom

uredu u Prištini da ostvari upravo tu ulogu".

Većina Srba je, međutim, otvaranje Američkog

centra doživela kao još jedan ustupak srpskih

vlasti.

254

Odgovor kosovskih Srba na pogoršavanje

situacije

Za Srbe sigurno, ali po svoj prilici i za

Albance, koji će verovatno dobiti manje od onoga

što žele, najverovatnija posledica rešenja

kosovskog problema biće gorak gubitak. To je bio

razlog za teskobu koja je prožimala srpsko

stanovništvo kao i za njihovu dilemu - ostati ili

otići. Razlog za tu teskobu bila je i nezivesnost

šta donosi sutrašnji dan - hoće li ih, ako budu

morali da odu, zadestiti čak i gora sudbina od

sudbine njihovih sunarodnika iz Hrvatske i Bosne i

Hercegovine? Kosovski Srbi nisu propustili da uoče

ravnodušnost sa kojom su te izbeglice primljene u

Srbiji, posebno kada je reč o zvaničnim

isntitucijama,i koliko ti ljudi čeznu da se vrate

tamo odkuda su došli.14 Srbi u Beogradu imaju

krajnje negativan stav prema kosovskom problemu i

veruju da zajednički život Srba i Albanaca nije

nemoguć, dok kosovski Srbi prepoznaju pozitivne

crte kod Albanaca i znaju iz sopstvenog

istorijskog iskustva da su dve zajednice u

prošlosti mogle da skladno žive. Beograđani na

srpske stanovnike sa Kosova gledaju kao na nekoga

ko je predugo živeo uz muslimane. U razgovoru sa

svojim srpskim gazdom, jedna profesorka engleskog

jezika, koja je tada radila u Prištini, upitala ga

je šta misli o problemu Srba koji odlaze sa

Kosova. Gazda je odgovorio: "Oni odlaze gore u

Kraljevo i Kragujevac i ljudi ih zovu 'polu-crnci'

zbog toga što su sa Kosova. Kažu da su prljavi,

zovu ih muslimanima. Mnogi od nji se vraćaju. Oni

14 M. Karan, Suočavanje sa stvarnoš}u (Facing

Reality), Ratni izveštaj (War Report), maj 1996.

255

se tamo ne osećaju kao kod kuće. Oni su

Kosovari".15

Iako je većina napaćenog srpskog stanovništva

na Kosovu glasala za Miloševića, u nadi da će

obezbediti sopstvenu budućnost, oni su se sada

osetili izolovanima i strahovali su da je u toku

proces tokom kogjeg će Beograd napustiti Kosovo,

baš kao što je napustio Srbe iz Krajine, godinu

dana pre toga. Albanski program, ako bi se

sproveo, kobno bi oslabio srpsku manjinu. Ali, u

to vreme je na Kosovo došla nova grupa Srba sa

područja Bihaća, severna Bosna, pretežno mladih,

u borbi prekaljenih muškaraca, koji su zaradili

prilične svote novca u jeku bosanskog rata, radeći

sa bihaćkim poslovnim mogulom Fikretom Abdićem.

Nakon Dejtonskog mirovnog sporazuma, ti Srbi, među

kojima je bilo i nekih koji su se skrivali od

istražitelja ratnih zločina, smestili su se oko

Kosova Polja, srpskog mesta nedaleko od Prištine.

Lokalni Srbi mudro su izbegavali nepotrebne

kontakte sa tim nepokornim i nepredvidivim

pridošlicama. Nešto južnije, u Prizrenu,

malobrojna srpska zajednica, koju je činilo devet

odsto od ukupno 56.000 stanovnika, živela je

potčinjeno i u išcekivanju i strahu od novih

albanskih osvetničkih napada.

Kosovski Srbi nastavili su da prodaju svoju

zemlju i kuće albanskim kupcima, privučeni visokim

cenama koje su im ovi nudili. Tokom devedesetih

godina prodavci - Srbi i kupci - Albanci pronašli

su načine da zaobiđu zakonske prepreke, uvedene

1989. godine, kako bi se Srbi sprečili da prodaju

svoju imovinu Albancima. Albanci i Srbi bili su

čak spremni i na sklapanje lažnih brakova kako bi

prevazišli te prepreke. Na sednici skupštine

opštine Istok (zapadno Kosovo), u avgustu 1996.

godine, doneta je odluka da se objave imena

"nerodoljubivih" Srba koji su tokom prethodne

15 Moats, Yugoslavia Lost, str. 296

256

godine na tom području, gde je parcela od 100

kvadratnih metara srpske zemlje dostizala cenu od

30.000 DEM, prodali svoju zemlju Albancima. Prema

podacima do kojih je došla skupština u Istoku,

"zbog umešanosti u prodaju zemlje Albancima uz

pomoć krivotvorenih hiopoteka i imovinskih ugovora

bez zvaničnih transfera... prozvani su neki visoki

vojni zvaničnici sa ovog područja, bivši i

tadašnji ministri, visoki funkcioneri i

biznismeni".16 Mnogi srpski zvaničnici na Kosovu

poslovali su, takođe, sa albanskim trgovcima,

kupujući od njih benzin, cigarete i devize.

Stavljanje Kosova pod kontrolu Beograda većini

kosovskih Srba nije donelo ništa, izuzev

ekonomske propasti. Državni sektor na Kosovu, kao

njihov glavni poslodavac, pretrpeo je najviše

štete od međunarodnih sankcija, dok je privatni

sektor, koji je uglavnom bio u rukama Albanaca,

ostao u velikoj meri netaknut. Većina Srba na

Kosovu je osiromašila, ali ne samo zbog sankcija.

Nakon raspada bivše Jugoslavije, Srbija je

preuzela na sebe da završi sve projekte koje je

federacija finansirala na Kosovu. Tu su bile

uključene fabrike, farme, škole i bolnice. Krajem

1996. godine, 273 takva projekata bila su

nezavršena. Jedan broj projekata novijeg datuma,

koje je pokrenula Srbija, kao što je izgradnja

stanova za Srbe povratnike, čekao je da bude

završen, jer je izdvojeni novac već bio potrošen.

U isto vreme, postojeća imovina je uništena nakon

masovnih pljački fabrika, rudnika, preduzeća i

banaka. Nakon što su Srbi preuzeli kosovska

preduzeća, nestali su novac, na desetine tona

bakra, 300 kilograma zlata, pa čak i kancelarijski

materijal.17 Beograd je bio veoma zadovoljan zbog

16 Novinska agencija Tanjug, Beograd, 13. avgust

1996.

17 Kosotovicova, Parallel Worlds, str. 46.

257

sve masovnijeg iseljavanja mladih albanaca sa

Kosova, jer se time uklanjala potencijalna

protivnička armija i nestajala potreba da se u JNA

obučavaju i naoružavaju Albanci. Ali, propali

pokušaj da se privuku Sloveni, koji bi zamenili

otpuštenu albansku radnu snagu, doveo je do toga

da su Srbi nastojali da u ključne industrijske

grane, kao što su metalurgija i rudarstvo vrate

albanske inženjere i direktore.

Nakon raspada federacije, Srpska pravoslavna

crkva grozničavo se angažovala, gradeći crkve i

manastire u gotovo svakom gradu na Kosovu. Kraj

ruševine crkve Svetog Arhanđela u Prizrenu počela

je izgradnja novog manastira, a u starom srpskom

delu grada Srbi, sa puno ljubavi i uz finansijsku

pomoć Beograda, obnavljaju jednu malu crkvu. U

Prištini se unutar Univerziteta gradi velika

crkva, a još jedna na neobrađenom zemljištuu u

centru grada. Ali, taj potez je uzaludan, jer je

vernika koji bi dolazili u te nove verske objekte

sve manje, dok su kaluđerice i sveštenici sve

stariji. Ukidanje ograničenja za vize za kosovske

Albance koji prelaze u Albaniju preko graničnog

prelaza Morina mnogi posmatrači ocenili su kao

pozitivan korak Beograda da albansko stanovništvo

oslobodi suvišnih ograničenja. U isto vreme,

cvetala je trgovina, jer je sa novim,

jednostavnijim režimom izdavanja ulaznih viza iz

albanskog grada Kukeš gotovo hiljadu ljudi

svakodnevno prelazilo na Kosovo kako bi prodavali

i kupovali robu u Prizrenu. Za Srbe iz Prizrena,

međutim, ublažvanje režima viza na prelazu Morina

predstavljalo je zlokobnu slutnju da će doći dan,

od koga su strahovali, kada će njihov grad konačno

biti pripojen Albaniji.

Dok su Srbi u udaljenom Beogradu zahetvali

neodložan obračun "albanskim teroristima i

separatistima", Srbi koji su živeli na Kosovu

osećali su daih sve više ugrožava novostečena

sigirnost Albanaca. Kao odgovor na nove napade

258

OVK, u avgustu mesecu, istaknuti pripadnici JNA

nepokolebljivo su tvrdili da Jugoslavija nikada

neće predati Kosovo. General pukovnik, Dušan

Samardžić, komandant Treće armije, rekao je na

prijemu mladih oficira:

"Ovo je prekretnica za Jugoslaviju, kada svetu

moramo pokazati svoju vojnu sposobnost i moć.

Albanski secesionisti, uz pomoć spolja,

ugrožavaju integritet Kosova i Metohioje. Naši

preci i potomoci nikada nam ne bi oprostili ako

bi nekome predali kolevku srpske kulture".18

Jačaju kritike na račun DSK

Na Kosovu je, 1996. godine, bilo više od 15

albanskih političkih partija. To je odgovaralo

Beogradu, jer je usitnjavanjem albanskih stranaka

došlo do međusobnih rasprava, svađa i napada. Kao

sto reče jedan kosovski Albanac, "hvala Bogu što

ovde na Kosovu ima Srba, inače bismo se međusobno

satrli". Preovladavao je stav da je potrebna

radikalana demokratizacija političkog života na

Kosovu. Kako kosovski parlament nikada nije

konstituisan, a novi parlamentarni izbori,

planirani za 24. maj 1996.godine, nisu održani -

i jedno i drugo predviđeno je Kačaničkim ustavom -

DSK je u potpunosti ovladao paralelnom državom i

nacionalnim pokretom kosovskih Albanaca u celini.

Ni jedna druga albanska politička partija na

Kosovu nije bila u stanju da artikuliše nacionalni

programkoji bi se razlikovvao od porgrama DSK,

niti da postane ozbiljna politička opozicija toj

stranci. Rukovodstvo DSK sve više je kritikovano

zbog nedostatka kreativnosti, sklonosti da

monopoliše vlast i držanja albanskog pokreta u

18 Novinska agencija Tanjug, Beograd, 26. avgust

1996.

259

črvstim birokratskim stegama, bez mnogo prostora

za kritike i dijalog.

Najglasniji napad na DSK usledio je od Adema

Demaćija koji je raspršio sve iluzije o paralelnoj

državi, opisavši demokratiju na Kosovu kao

karikaturu i osudivši preobražaj DSK iz albanskog

nacionalnog pokreta u političku partiju koja je

potom organizovala stranački život na Kosovu.

Prema Demaćijevom mišljenju, to je dovelo do

ogromnog gubitka eneregije u borbi za vlast koja

na Kosovu, zapravo, ne postoji. Demaći nije

poštedeo ni paralelnu državu i njen obrazovni

sitem. On je rekao da ta država predstavlja samo

senku onoga što joj je bio cilj da bude;

obrazovanje po garažama, tavanima, podrumima i

privatnim kućama značilo je samo toliko da deca ne

lutaju ulicama.19

Ali, "paralelna" država nije bila zamišljena da

traje duže od nekoliko godina. Da su kosovski

Albanci mislili da će bez obrazovanja biti kratak

vreme, bilo je jasno već u proleće 1991. godine,

kada je Zenun ^elaj, novinski urednik i sekretar

Veća za odbranu ljudskih prava i sloboda u

Prištini u jednom intervjuu izjavio: "Srpske

školske vlasti zainteresovane su da u potpunsoti

zaustave školovanje za Albance i zato se nalazimo

u stanju neobjavljenog rata: okupirani od spoljne

sile kojom se smatraju Srbi, Albanci su spremni da

izgube jednu ili dve školske godine".20 PKK je

tvrdila da Albanci ne mogu više podržavati Rugovin

stav i da je potrebno pružiti aktivniji otpor

situaciji. Osim što je oštro kritikovao

rukovodstvo DSK zbog njihove neodlučnosti, Demaći

je zagovarao aktivne oblike otpora, iako se uvek

uzdržavao od otvorenog pozivanja na oružanu borbu.

19 Kosotovicova, Parallel Worlds, str. 20.

20 East European Reporter, tom. 4, br. 5,

prole}e/leto 1991, str. 20.

260

On je isticao da Albanci treba da vrše veći

pritisak, ukoliko žele da budu ozbiljno shvaćeni i

da bi dalja borba za njihove ciljeve kroz masovni

narodni protest mogla zahtevati bolne žrtve.21

U DSK je postojao jak otpor prema kandidaturi

Adema Demaćija za predsednika kosovskog

parlamenta. Upitan odakle potiče taj otpor, Demaći

je odgovorio:

"Od rukovodstva DSK! Svakako da bi samo

kompetentni ljudi trebalo da budu kandidati.

Nemam iluzija da bi, čak i da se rukovodstvo ne

protivi, čitava stvar mogla biti završena za 24

sata. Ali, došlo je do vrlo smišljenog zastoja

u konstituisanju i organizovanju parlamenta.

Oni koji su insistirali na tome da parlament ne

funkcioniše otkrili su da im više odgovara da

koriste svoju moć u manipulativne svrhe, da

nastave sa improvizacijama i da ne dozvole da

se vlast vrši tamo gde joj je zapravo i mesto -

u samom parlamentu". 22(22).

Iako je, dakle, DSK i dalje uživao znatnu

podršku u narodu, u izvesnoj meri otuđio je od

sebe one disidentske krugove koji su osporavali

njihov pristup i pokušavali da razviju

alternativne strategije. DSK je, takođe, stavljao

na probu poverenje mnogih međunarodnih

pregovarača. U vezi sa tom tvrdoglavošću

rukovodstva kosovskih Albanaca, Ajvor Roberts

zapaža:

"Osetio sam da bih voleo da sam bio uspešniji u

ubeđivanju dr.Rugove u svoje argumente. Dr.

Rugovu odlikuju upornost i ubeđenost u

sopstvene stavove, svojstveni nekom ko ima

akademske sklonosti. Ja potičem iz drugačijeg

miljea, diplomatskog, u kojem apsolut ne

postoji. Postoje ideje i politika koje čovek

21 Ratni izveštaj (War Report), str. 4.

22 Ratni izveštaj (War Report), str. 4.

261

sledi, ali ponekad, u pregovorima, ako ne možeš

dobiti ono što želiš moraš ciljati malo niže.

U engleskom jeziku postoji jedna izreka: 'Ne

dopusti da previsoki zahtevi koče napredak'".23

Krajem juna 1996. godine, u novoj seriji napada

na srpsku policiju u oblasti Podujeva i Kosovske

Mitrovice ubijena su dva policajca, a nekoliko ih

je teško ranjeno. Ponovo se pretpostavaljalo da su

ti napadi, izvedeni automatskim oružjem i ručnim

bombama, delo Oslobodilačke vojske Kosova. Zbog

ovih ubistava porastao je strah na čitavom Kosovu

i u glavnim gradovima na Kosovu malo ko se

usuđivao da izlazi. Muslimanski praznik, Kurban-

bajram, koji obično na ulice i u kafane izmami na

hiljade ljudi, prošao je gotovo neobeležen van

kućnog praga. Na sednici donjeg doma jugoslovenske

skupštine ministar unutrašnjih poslova Vukašin

Jokanović je izjavio:

"Albanski separatistički pokret na Kosovu

trudio se da održi napetost, pa čak i da stvori

nove tenzije. [taviše, stabilizacija nije u

interesu separatističkog pokreta, posebno zbog

nesumnjivog stava međunarodne zajednice da je

Kosovo unutrašnje pitanje Srbije".

Ali strpljenje svih strana bivalo je sve tanje.

Na konferenciji za štampu, ogorčeni portparol

Demokratske stranke Srbije optužio je vlasti da na

Kosovu vode politiku "zabijanja glave u pesak":

"Koliko još policajaca treba da bude ubijeno na

Kosovu da pokrene Miloševića da se okrene

rešavanju kosovskog problema?", upitao se on.

U to vreme, Milošević je još posrtao od udara

krize izazvane u maju, kampanjom za smenjivanje

guvernera Narodne banke Jugoslavije, Dragoslava

Avramovića, koja se odvijala uporedo sa

crnogorskim prkošenjem Beogradu. Milošević, čiji

23 Koha, 6. novembar 1996.

262

je cilj - čvrsta federacija - bio ugrožen, bio je

posebno ljut na crnogorskog predsednika, Momira

Bulatovića, zbog toga što je na samom početku

podržao Avramovića. Poslanici Demokratske partije

socijalista (DPS) su, zajedno sa srpskim

opozicionim partijama, branili Avramovića i time

ugrozili koaliciju vladajuće SPS (Socijalističke

partije Srbije) i DPS. Ali, neposredno pred

završni manevar protiv Avramovića, DPS je postigao

dogovor sa SPS da njihovi poslanici glasaju za

njegovo smenjivanje, a da Crna Gora, zauzvrat,

bude nagrađena mestom direktora savezne carine.

Nezavisno od još nekoliko pogodbi, pričalo se i o

otvorenim upozorenjima vojnom akcijom protiv Crne

Gore ukoliko ne podrže Miloševića. Sa takvom

pozadinomslučaja, konačno izglasavanje nepoverenja

Avramoviću nije predstavljalo iznenađenje.

S obzirom na to da Beograd ništa nije

preduzimao, na Kosovu su prilike bivale sve

složenije i opasnije. Kosovski Sloveni, rešeni da

ne dožive sudbinu Srba u Bosni i Hrvatskoj, počeli

su da se mobilišu, u nastojanju da Kosovo ostane

unutar granica Jugoslavije, dok su, u isto vreme,

Albanci u gradovima na jugu Srbije,isto tako,

tražili samopredeljenje i ujedinjenje sa

Kosovom.24 Tenzije su dodatno narasle sredinom

juna, kada je predsednik Srpske akademije nauka i

umetnosti, Aleksandar Despić, šokirao javnost

svojim govorom u kojem je, nazvavši problem Kosova

"najvažnijim starteškim problemom budućnosti

srpskog naroda", nagovestio da je, zbog ubedljive

demografske superiornosti Albanaca na Kosovu,

24 13. avgusta 1996., politička partija koja

okuplja etničke Albance u južnoj Srbiji uputila je

"memorandum" vode}im me|unarodnim telima i

političarima, skre}u}i pažnju na tešku situaciju

albanske manjine pod srpskom upravom. Ta partija

zatražila je ujedinjenje regiona sa Kosovom.

263

možda došlo vreme za "miroljubivo i civilizovano

ocepljenje tog područja od federacije.25 Despić je

govorio o demografskoj eksploziji Albanaca,

obelodanivši podatak da je albansko stanovništvo

mlađe i sposobnije za vojnu obavezu, tako da je

oko 23% regruta u Srbiji albanskog porekla. Ubrzo

se videlo da je Despić svojim iskrenim, ali

realističnim izlaganjem dirnuo u goli živac. Savez

komunista Jugoslavije odmah je kritikovao njegov

"nepromišljen" stav, ocenivši ga "neodgovornim" i

opasnim po međuetničke odnose na Kosovu. DSK je,

medjutim, pozdravio Despićev predlog, a

potpredsednik te stranke, Fehmi Agani, je

nezavisnom srpskom listu "Naša Borba" izjavio:

"Ovu izjavu Albanci tumače kao dokaz da je

prvobitna srpska nacionalistička agresivnost

poražena". Daleko od toga da svi budu u jednoj

državi, Srbi su i dalje bili višestruko podeljena

nacija, a Srbija sama našla se, posle rata, u

paradoksalnoj situaciji kao pretežno multietnička

država. Otud histerična reakcija na visoki

natalitet među Albancima: svaka rasprava o

demografiji Kosova bila je jednako tabu tema i

među albanskim, i među katoličkim i među

muslimanskim življem. Veliki broj dece, pored

mnogih drugih prednosti, smatran je nečim što

Kosovu garantuje albansku, a ne srpsku budućnost.

Govor u Akademiji nauka uznemirio je sve

zabrintuje srpsko i crnogorsko stanovništvo koje

je osećalo da je Beograd na putu da ih proda. Kao

reakcija na to, nekoliko hiljada Srba okupilo se u

manastiru Gračanica, na skupu koji je organizovao

novoosnovani Srpski pokret otpora (SPO),

25 Za albanski odgovor na rasprave o stopi

nataliteta me|u Albancima vidi H. Islami,"

Demografska realnost Kosova, konflikt ili

dijalog", u "Srpsko-albanski odnosi i integracija

Balkana" Subotica, 1994, str. 30-53.

264

zahtevajući da se, pre nego što se predloži bilo

kakvo rešenje za problem Kosova, postigne

unutrašnji konsenzus i jasno odredjenje

nacionalnog interesa. Iako se predsednik Milošević

nije odazvao pozivu da lično iznese svoje stavove

o Kosovu, skup je počeo obraćanjem koje je bilo

pripremljeno za njega i njemu namenjeno, a

pročitao ga je pisac, Aco Rakočević:

"Poznajući iskustvo svoje braće u Krajinama,

strahujemo da ne doživimo istu sudbinu. ^ujemo

sada kako Kosovo treba prepustiti Albancima, ili

ga podeliti između Srbije i Albanije. Zato mi,

Srbi i Crnogorci želimo da znamo da li je u

Dejtonu odlučeno nešto što mi ne znamo. Srbi sa

Kosova ne pristaju da budu stoka koja će mirno

biti odvedena na klanje,nesvesna šta je čeka".

Učesnici skupa izabrali su privremeni odbor za

koordinaciju aktivnosti do održavanja osnivačke

skupštine SPO (planirane za jesen) na kojoj je

trebalo da bude izabrano novo rukovodstvo. Na

srpskoj TV vladajuća Socijalistička partija Srbije

odmah je osudila Srpski pokret otpora za pokušaj

da otvaranjem pitanja budućnosti Kosova prikupi

jeftine političke poene uoči predstojećih jesenjih

izbora u saveznoj Jugoslaviji. Ipak, Srpski pokret

otpora dobijao je snažnu podršku od ekstremne

nacionalističke opozicije u Beogradu i bosanskih

Srba na Palama, koji su, i jedni i drugi, bili

vrlo nezadovoljni Miloševićevim preobražajem iz

"gospodara rata" u balkanskog "mirotovrca".

Sporazum o obrazovanju

U međuvremenu, između Beograda i Prištine je,

uz posredovanje predstavnika zajednice Sveti

Egidije, vođen ozbiljan razgovor o problemu

obrazovanja na Kosovu. Jedan od nagoveštaja, koji

je najviše obećavao do tada, usledio je 2.

septembra 1996. godine: Milošević i Ibrahim Rugova

265

potpisali su sporazum o normalizaciji sistema

obrazovanja za albanske učenike i studente na

Kosovu kojim im je omogućeno da se vrate u

državne srednje škole i na fakultete u

nastupajućoj školskoj godini. Dvojica vodja se,

međutim, nisu ni sreli, a sporazum su potpisali

Milošević - u Beogradu, a Rugova - u Prištini.

Dogovoreno je da se imenuje komisija koja će

nadgledati sprovođenje sporazuma i obezbediti

njegovu uspešnu primenu. Sporazum o obrazovanju

primljen je sa ogromnim olakšanjem, ne samo na

Kosovu i u Beogradu, već i u inostranstvu. Srpski

premijer, Mirko Marjanović, izjavio je slušaocima

državnog radija:

"Vlada Republike Srbije pozdravlja ovaj

sporazum i smatra ga velikim korakom od

humanitarnog značaja, jer garantuje da

albanska deca na Kosovu više neće snositi

negativne posledice političkih razlika".26

Predsednik Pokrajinskog odbora Socijalističke

partije Srbije, Vojislav @ivković, bio je

zajedljviji u svojoj oceni sporazuma koji, kako je

rekao, "pokazuje koliko su bili nerealni planovi

albanskih ekstremista koji su se u prošlosti

zalagali za getoizaciju Albanaca na Kosovu i

Metohiji".27 U Prištini je sporazum pozdravljen

kao rešenje jednog od najvažnijih otvorenih

pitanja za kosovske Albance. Ali, verzije teksta

koje su dve strane primile nisu bile u sasvim

istovetne,što se pokazalo kroz protivrečnost

reakcija. Stvarni problemi u vezi sa obrazovanjem

- finansiranje i nastavni program - nisu bili

njime obuhvaćeni. Prema izveštajima Tanjuga, "tim

sporazumom Albanci su se obavezali da će

prihvatiti nastavni program po kojem se uči u

26 BBC, Summary of World Broadcasts, EE/2708 A/11,

4. septembar 1996.

27 Ibid.

266

školama u čitavoj Srbiji".28 Portparol za pitanja

obrazovanja kosovskih Albanaca, Abdul Rama, je

rekao: "Albanska strana je u ovoj fazi pristala da

se ne razgovara o tome kako će obrazovni sistem na

Kosovu biti finansiran", dok je potpredsednik DSK,

Fehmi Agani, istakao da sporazum ne znači da se

Albanci vraćaju u obrazovni sistem Srbije, već

samo da će oni nastaviti da se školuju u pravim

školskim zgradama: "Mi ćemo ostati u svom

sistemu", rekao je on. Bujar Bukoši je oprezno

reagovao na Sporazum: "Ovaj sporazum trebalo bi

pozdraviti kao gest dobre volje Albanaca i njihove

nade da to predstavja priliku za ponovno otvaranje

njihovih škola. Pogrešno je, međutim,

pothranjivati nekontrolisano i naivno

oduševljenje, ali se može govoriti o veoma

opreznom optimizmu. Iskustvo sa sporazumima koje

je Srbija potpisivala naučilo nas je da ih Srbija

lako potpisuje, a još lakše ne poštuje, čak i kad

posreduje Savet bezbednosti UN".29 U takvoj

situaciji, Sporazum o obrazovanju pretvorio se u

još jedan nevažan manevar. Ni jedna ni druga

strana naoko nije imala nikakvu nameru da ga

sprovodi, a naknadno se pokazalo da je i za jednu

i za drugu stranu, koje su želele da se pred

međunarodnom zajednicom pokažu sposobnima da

ponude barem pomirljivost prema miroljubivom

rešenju, to bikla samo taktika odugovlačenja.

Godina 1997. počela je zloslutno, kada su, 17.

januara, u eksploziji bombe, podmetnute u njegov

automobil, teško ranjeni rektor Univerziteta u

Prištini, Radivoje Papović, i njegov vozač. Ovo

krvavo podsećanje na nestabilnost područja dodatno

je zateglo odnose dveju zajednica I albanske i

srpske opozicione partije tvrdile su da je ova

28 Ibid. 29 Bilten Ministarstva informacija Republike

Kosovo, br. 277, 9. septembar 1996.

267

eksplozija delo Miloševićeve tajne policije,

verujući da Milošević, kad god je suočen sa

krizom, skreće pažnju stvaranjem napetosti na

Kosovu. Eksplozija se dogodila u vreme kada je

srpska opoziciona koalicija "Zajedno" nastavljala

ulične proteste zbog prekrajanja rezultata izbora

u Srbiji,održanih u novembru prethodne godine.30

Bilo je, isto tako, sve više Albanaca koji su

ubijeni zbog sumnje da "sarađuju" sa Srbima. Nakon

eksplozije bombe u automobilu u Prištini,

nepoznati napadač ubio je, u Podujevu, opštinskog

poslanika Socijalističke partije Srbije, etničkog

Albanca, Malićija Seholjija. Prema tvrdnjama

Seholjijeve porodice, on je u poslednje vreme

dobijao anonimne telefonske pozive i pisma sa

porukom da će biti ubijen. U maju je OVK preuzela

odgovornost za ubistvo jednog Albanca u selu

Lozice kod Kline zbog njegove "opšte poznate i

otovrene saradnje sa srpskim opkupacionim

snagama". OVK je u saopštenju savetovala

međunarodnoj zajednici "da ne trguje albanskim

pitanjem kao što je to učinila početkom veka". U

Prištini su, medjutim, mnogi ovo oštro sročeno

saopštenje OVK protumačili kao upozorenje i

pretnju samim kosovskim Albancima, pre nego Srbima

ili međunarodnoj zajednici. Ovaj obrazac ponašanja

sličan je onom koji je upražnjavala IRA krajem

šezdesetih godina, kada je osnivana u Londonderiju

i Zapadnom Belfastu - njihovo zastrašivanje

lokalnog katoličkog stanovništva bilo je

upozorenje da se ostane na liniji i da se ne

skreće sa "puta ka Ujedinjenoj Irskoj".

Hrvatsko stanovništvo na Kosovu postalo je,

takođe, uznemireno zbog porasta nasilja u regionu

i užurbano je pravilo planove za preseljenje u

30 U decembru 1996. godine, misija OEBS zaključila

je da su srpske vlasti izbornom prevarom

prekrojile pobedu opozcije u 14 gradova

268

Hrvatsku. [ezdeset pet porodica kosovskih Hrvata

se, 22. marta 1997. godine, za stalno otselilo u

Hrvatsku. Te porodice su od hrvatskog Ministarstva

za obnovu i razvoj dobile dozvole da nekoliko

godina koriste napuštene kuće u selu Kistanje, u

zaleđu Zadra. Do kraja maja, još 70, od ukupno 270

porodica doselilo se u Kistanje. Egzodus Hrvata

nastavljen je i čitave 1997. godine: hrvatska

lokalna zajednica u Letnici, 12 kilometara od

Kosovske Vitine, na granici sa Makedonijom, imala

je, pre 1990. godine, gotovo 5.000 članova, ali ih

je, do novembra 1997. godine, ostalo svega 650.

Prema rečima lidera lokalne zajednice, Gege

Matića, "uslovi života su nepodnošljivi. Da bi

dobili lekarsku pomoć, Hrvati moraju da pešače 12

kilometara do Kosovske Vitine, jer su od 1991.

godine u lokalnom domu zdravlja smešteni vojnici

jugoslovenske armije. Ali, najveći problem je

nezaposlenost". Slično je bilo i u ostalim selima

naseljenim Hrvatima u pokrajini. Između 1990.

godine i novembra 1997. godine, stanovništvo sela

Sasare brojalo je 280 ljudi, a bilo ih je 2 800, a

selo Vernez je sa 1.500 spalo na na 150 ljudi, dok

je u selu Vernaokol broj stanovnika smanjen sa

1.300 na 120. U najvećem hrvatskom selu Janjevo,

nedaleko od Prištine, bilo je sve više napuštenih

kuća.

Kosovski Albanci vide neslogu u Albaniji

U martu 1997. godine, čak je i opasno

nestabilna situacija na Kosovu bila u senci

događaja koji su se odvijali sa druge strane

granice. U samj Albaniji iznenada je buknula

anarhija i haos, podstaknute besom izazvanim

propašću investicionih šema visokog rizika čime je

gotovo svaka porodica ostala bez teško stečene

ušteđevine. Kako su protesti prerastali u haotičnu

pobunu protiv vlade, kosovski Albanci bivali su

sve zbunjeniji. Osećaj beznađa i strepnje koji ih

269

je obuzeo iskazivan je dramatičnim rečima "Nema

nade, zla kraljica beznađa i haosa zagospodarila

je albanskom dušom", napisao je prištinski

nedeljnik na albanskom jeziku "Zeri" u svom

uvodniku. Urednik lista,Blerim [alja,piše:

"Problemi u Albaniji su psihološki oslabili

pregovarački položaj kosovskih Albanaca. Oni

pokazuju da Srbija i dalje ima bolje šanse za

reforme nego Albanija. Ono što se dešva u

Albaniji jasno pokazuje da je rešenje za Kosovo

u pregovorima između Srba i kosovskih Albanaca,

a ne u Albaniji, ili negde drugde".31

Potpredsednik Parlamentarne partije Kosova,

Bajram Kasumi, izjavio je TV Politici u Beogradu:

"Kosovski Albanci doživljavaju krizu u Albaniji

kao vlastitu ličnu dilemu".32

Kosovski Albanci su užasnuto posmatrali kako

Albanci napadaju sabraću Albance. Po pitanju

krivaca za krvoproliće kosovski Albanci su bili

podeljeni. Iako je većina priznavala, mada

nevoljko, da predsednik Sali Beriša i kabinet

premijera Aleksandra Meksija snose glavni deo

krivice za rasulo, drugi su verovali da je

albanska opozicija "izdala nacionalni interes" i

da njome manipulišu strani mediji. Neki su, pak,

sunovrat u anarhiju, po drugi put za pet godina,

pripisivali "albanskom mentalitetu" i

tradicionalnim podelama unutar zemlje. Javno,

kosovski Albanci su poricali da će događaji u

Albaniji imati bilo kakvog uticaja na njihovu

borbu, ali su, privatno, mnogi od njih izražavali

zabrinutost da će nemiri u Albaniji njihovu,

ionako već dovoljno tešku, borbu za ljudska prava

učiniti još težom. Iako je postojala opšta

31 Associated Press wire service, APO (AP online),

21. mart 1997.

32 Novinska agencija Tanjug, Beograd, 15. mart

1997.

270

saglasnost da je kriza u Albaniji loša za Kosovo,

u stavovima prema zemlji matici pokazale su se

jasne podele između onih koji su podržavali način

na koji Beriša rešava problem i onih koji su

podržavali zahteve albanske političke opozicije.

Rugova je optužen da se stavio na stranu opozicije

predvođene socijalistima time što se založio za

novi ustav i nove parlamentarne izbore u Albaniji.

Neki posmatrači na Kosovu verovali su da Rugova

želi da raskrsti sa Berišom koji je, pošto se

razišao sa Amerikancima, u poslednje vreme počeo

da zagovara radikalizaciju albanskog pokreta na

Kosovu. Pred kraj 1996. godine, propagandna

mašinerija albanskog režima upadljivo je smanjila

svoju raniju bezrezervnu podršku Rugovi i počela

da staje na stranu Demaćija. Time su kosovski

Albanci možda izgubili snažnu psihološku podršku

Albanije, ali, kao što je istakao potpredsednik

DSK, Fehmi Agani, "albanski pokret na Kosovu

nastao je i preživeo bez pomoći Albanije".33 Tako

je, bar za sada, ostvarivanje sna o ujedinjenju

svih Albanaca moralo biti odloženo.

Rat u Jugoslaviji odložio je rešavanje

kosovskog problema, ali i doprineo da se u

pokrajini održi nestabilan mir. Ipak, ostaje

nesporno da su maksimalistički ciljevi, kako

srpski, tako i albanski, neostvarivi bez rata.

Konačni cilj Albanaca je "nezavisno i suvereno

Kosovo", ali su Sjedinjene Države i Evropska unija

jasno saopštile da je politička autonomija sa

garntovanim manjinskim pravima jedini međunarodno

prihvatljivi status za Kosovo. Ali, čak i sama reč

"autonomija" ima neprihvatljivo značenje i za Srbe

i za Albance: za Albance, ona je manje od onoga

što oni žele, a to je nezavisnost, dok je za Srbe

33 Ratni izveštaj (War Report), april 1997, str. 9.

271

to šifrovani jezik za Ustav iz 1974. godine.34

Nenasilno rešenje kosovske dileme može biti

uspešno samo ukoliko je podržano jakim i

nepopustljivim međunarodnim pritiskom. Sjedinjene

Države su dosledno upućivale preventivne pretnje,

upozoravajući Beograd da neće tolerisati kampanju

rata i etničkog čišćenja na Kosovu podstaknutu sa

srpske strane. Uprkos tome, ovakva upozorenja

Beograd će nastaviti da shvata ozbiljno tek kada

su preventivni planovi sprovodivi, praćeni

političkom voljom da budu i podržani. Jedan od

mehanizama međunarodnog pritiska jeste "spoljni

zid sankcija" preciziran Dejtonskim sporazumom.

Tim sankcijama SR Jugoslavija ostaje i dalje

isključena iz međunarodnih tela kao što su

Ujedinjene nacije i Organizacija za evroposku

bezbednost i saradnju. Ali, za zemlju čija je

privreda zabeležila strmoglavi pad, nakon

međunarodne osude zbog podržavanja rata u Bosni,

još stroža kazna je to što zbog sankcija ne može

da dobije pomoć od Međunarodnog monetarnog fonda,

Svetske banke i Evropske banke za obnovu i razvoj.

Osim započinjanja dijaloga o mirnom rešenju

statusa Kosova, uslovi koje je postavila

međunarodna zajednica podrazumevaju i saradnju sa

Tribunalom Ujedinjenih nacija za ratne zločine,

kao i poštovanje slobode šatmpe.35

Jedan od ishoda rasula u Albaniji bilo je

obnovljeno nastojanje Amerike da kosovski Albanci

odustanu od svojih planova za održavanje

"paralelnih" parlamentarnih izbora,zakazanih za

24. maj. Pomoćnik američkog državnog sekretara,

Džon Kornblum, koji je u to vreme završavao svoju

misiju izaslanika za Balkan, posetio je Kosovo,

34 Ajvor Roberts (Ivor Roberts), Koha, 6. novembar

1996. 35 Arjeh Najer (Aryeh Neier), Impasse in Kosovo,New

York Review, 28. avgust 1997, str. 51.

272

12. aprila, u pratnji svog naslednika, Roberta

Gelbarda, i još jednom poručio DSK, a posebno dr.

Rugovi, da je Kosovo deo Srbije i da to mora

ostati. Sjedinjene Države, dakle, ne bi podržale

albanske planove za održavanje paralelnih izbora

na Kosovu. U vezi sa ovim pitanjem on je bio

direktniji nego ranije, što je na Kosovu

protumačeno kao odgovor na rasulo u Albaniji i na

pretnju koju ono predstavlja za stabilnost čitavog

područja. Amerikanci su, takođe, vršili snažan

pritisak na kosovske Albance u vezi sa parlelnim

izborima i zato što su verovali da bi za njih

učestvovanje na srpskim izborima bilo

konstruktivnije, a nisu želeli ni da "parlalelna"

država stekne pun legitimitet.

Uporno zahtevajući nezavisno Kosovo,

rukovodstvo DSK održavalo je kod svojih pristalica

nerealno visoka očekivanja da bi takva država

mogla dobiti međunarodno priznanje. Nesposobnost

DSK da, makar delimično, ostvari svoje težnje

uveravala je sve veći broj kosovskih Albanaca da i

međunarodna zajednica i Ibrahim Rugova podržavaju

"status quo" na Kosovu. To se potvrdilo početkom

maja, kada je Rugova prihvatio Konrblumov zahtev

da se "paralelni" predsednički i parlamentarni

izbori odlože. Njegova odluka razgnevila je

albansku opoziciju na Kosovu koja je, u uslovima

rastućih podela među Albancima u Albaniji, žudela

da se pred spoljnim svetom pokaže što

jedinstvenijom. Po mišljenju Parlamentarne partije

Kosova (PPK) "ta odluka predstavljala je najgore

moguće rešenje za Albance u tom trenutku.

Odlaganje izbora otvara put raskolima u albanskom

političkom pokretu na Kosovu".36 Ljuljeta Pulja-

Bećiri, lider tvrde struje u Socijaldemokratskoj

partiji Kosova, osporila je tvrdnju da se Rugovina

36 VIP Daily News Report, izdanje br.1002, Beograd,

2. jun 1997.

273

odluka zasniva na opštem sporazumu albanskih

partija i ocenila da odlaganjem izbora Rugova nije

poštovao zahtev kosovskih Albanaca da pre

održavanja predsedničkih i parlamentarnih izbora u

Srbiji, planiranih za kraj te godine, oni održe

svoje izbore.37 Prema procenama albanskih

analitičara u Prištini, Rugova i DSK bi na tim

izborima porazili Demaćijevu stranku i stoga

motivi za ovakvu odluku nisu bili jasni, pošto je

većina kosovskih Albanaca bila za to da se izbori

održe u maju. Beograd je odlaganje izbora

protumačio kao pozitivan korak, smatrajući da

kosovski Albanci možda razmišljaju o uključivanju

u politički život Srbije. To je bilo upravo ono

što međunardona zajednica želi.

U međuvremenu, situacija u Albaniji se i dalje

pogoršavala. Jugoslovenska armija je bila

primorana da prerispita svoju bezbednost duž

kosovsko-albanske granice koju su napustile

pogranične jedinice albanske vojske, ostavljajući

granične položaje bez ljudi; ona je bila posebno

zabrinuta zbog kosovskih Albanaca koji su

prelazili granicu da bi uzimali pokradeno oružje i

drugu vojnu opremu. Beograd je odgovorio

razmeštanjem dodatnih trupa duž kosovsko-albanske

granice i hapšenjem velikog broja mladih Albanaca

za koje se sumnjalo da pripadaju Oslobodilačkoj

vojsci Kosova. Početkom juna, pred okružnim sudom

u Prištini 19 Albanaca, optuženih da pripadaju

OVK, proglašeno je krivim "zbog pripremanja

terorističkih dela i neprijateljskog udruživanja

sa ciljem razbijanja Jugoslavije" i osuđeno na

višegodišnje kazne zatvora. Niko od optuženih nije

odbacio optužbe.38 Većina njih je rekla da ne

37 Ibid.

38 Za detaljniji izveštaj o "Montiranim su|enjima u

Prištini" vidi Ratni izveštaj (War Report),

oktobar 1997, str. 6.

274

priznaje "okupatorski sud", već jedino sud

nezavisnog Kosova. Oni su na sudu rekli: "Mi nismo

teroristi, mi smo narodni borci za oslobođenje

Kosova".39 Pred sudnicom se okupilo više od 20.000

Albanaca iz svih delova Kosova, koje je potom

dobro naoružana policija rasterala.

Kako je leto odmicalo, OVK je sve više

preduzimala napade na srpsku policiju i na Albance

za koje se verovalo da su "kolaboracionisti" (DSK

ih je nazivao "ljudima srpskog režima"), a posebno

na one koji su ušli u Socijalističku partiju

Srbije (SPS). OVK je, takođe, počela javno da

poziva Albance da organizaciji pruže finansijsku

podršku. Tokom prethodnih godina, više Albanaca

pristupilo je Socijalističkoj partiji Srbije,

nakon osnivanja opštinskog odbora na Kosovu.

Govoreći o tome, predsednik opštinskog odbora,

]amil Gaši, izjavio je Tanjugu da interesovanje

Albanaca za SPS predstavlja:

"izraz njihove spremnosti da aktivno učestvuju

u političkom životu Srbije, sa ciljem da

doprinesu naporima koji se ulažu u brže

rešavanje postojećih problema u njihovoj

sredini. Ne bi trebalo da nas etiketiraju kao

'izdajnike' sopstvenog naroda zbog toga što smo

prišli SPS-u. Upravo smo mi, socijalsiti i

rukovodstvo SPS, ti koji su pokrenuli akciju

bržeg rešavanja brojnih ekonomskih i lokalnih

problema. To je u interesu ljudi koji žive na

ovom području, a to su pretežno Albanci

zaposleni u 'Feroniklu' i drugim preduzećima,

ili u zdravstvu i državnim organima".40

Ovo se odnosilo neposredno na nesposobnost DSK

da socijalno-ekonomske probleme izjednači sa

39 VIP Daily News Report, izdanje br. 1002,

Beograd, 2. jun 1997.

40Tanjug, Beograd, 8. februar 1996. Gašija je ubila

OVK u novembru 1997.

275

političkim. ^injenica da su Albanci uopšte i

pomišljali na učlanjenje u SPS - organizaciju koja

je za većinu bila isto što i kolonijalno

izrabljivanje i ugnjetavanje - bila je dokaz da su

bar neki kosovski Albanci u to doba već shvatili

da DSK ne čini ništa, osim što pokušava da vlada

imaginarnom i iluzornom državom. Kada su se

kosovski Albanci u većem broju zaista suočili sa

svpojom surovom stvarnošću, jedan, iako mali,

segment njihovog društva postepeno je počeo da se

vraća u glavne tokove, ekonomski i građanski život

Kosova kojim su dominarali Srbi, dok se mlađi i

militantniji deo opredelio da podrži agresivnije,

ako ne i nasilne stavove. Predstavnici ovog drugog

segmenta u razgovoru zastupaju gotovo fatalističko

verovanje da je nasilno rešenje kosovske krize

neizbežno i uverenje da će "oružjem morati sebi da

prokrče put za izlazak iz Srbije" ili će zuavek

ostati "porobljena" manjina unutar nje. Još koliko

1990. godine, većina kosovskih Albanaca pristala

bi na život u autonomnoj pokrajini unutar

jugoslovenske federacije, ali teško da bi danas ma

ko prihvatio takvo rešenje.

Sahrana

Početkom decembra 1997. godine, OVK se po prvi

put pojavila u javnosti, kada su tri maskirana

pripadnika Oslobodilačke vojske Kosova naoružana

automatskim puškama neočekivano došla na sahranu

jednog albanskog učitelja koga su ubile srpske

snage bezbednosti. Odgovarajući na aplauz oko

20.000 okupljenih jedan od naoružanih muškaraca je

izjavio: "Srbija masakrira Albance. Oslobodilačka

vojska Kosova je jedina snaga koja se bori za

slobodu Kosova. Nastavićemo svoju borbu".41 Poruka

je bila sasvim jasna: mi postojimo i nemojte nas

41 Daily Telegraph, 2. decembar 1997.

276

ignorisati! Ili, kako je izjavio jedan od

aktivista:

"Nema ničeg neočekivanog, čudnog ni

iznenađujućeg u pojavi OVK. U trenutku kada se

sedmogodišnji pokret kosovskih Albanaca može

proglasiti neuspehom bez ikakvih konkretnih

rezultata. U trenutku kada međunarodna

zajednica potcenjuje i ozbiljno zanemaruje

albanski faktor, svodeći ga na manjinski

problem koji treba da bude rešen u apsurdnim

okvirima unutar Srbije, kada su nasilje i

zločin jedini način opštenja Srbije sa

Albancima, ne treba se čuditi ako deo naroda

odluči da okonča tu agoniju i da sudbinu Kosova

i sopstvenog naroda uzme u svoje ruke".42

42 Ljuljeta Pulja-Be}iri, Bilten Ministarstva

informisanja Republike Kosovo, br. 321, 7.

decembar 1997.