Sofija Adzic_Stanje i Perspektive Razvoja Met[1]

Projekat Podrka socijalnom dijalogu u Srbiji

Sofija Adi

STANJE I PERSPEKTIVE RAZVOJA METALSKOG SEKTORA SRBIJE SMERNICE ZA RAD SINDIKATA

Beograd, 2008

2

STANJE I PERSPEKTIVE RAZVOJA METALSKOG SEKTORA SRBIJE SMERNICE ZA RAD SINDIKATA

Autor: Prof. dr Sofija Adi, redovni profesor Ekonomski fakultet Univerziteta u Novom Sadu

Recenzenti: Prof. dr Stevan Devetakovi, redovni profesor Ekonomski fakultet Univerziteta u Beogradu Prof. dr Petar uki, redovni profesor Ekonomski fakultet Univerziteta u Beogradu

Izdava:

Glavni i odgovorni urednik:

Priprema za tampu: Jasminka Adi

Tira: tampa: ISBN:

CIP

, STANJE I PERSPEKTIVE RAZVOJA METALSKOG SEKTORA SRBIJE SMERNICE ZA RAD SINDIKATA Sofija Adi, 2008 str. 115

Tira . . : . 111-113. Summary, . 115 ISBN a) E ) COBISS.SR-ID

Sva prava zadrana. Ni jedan deo ove ne moe biti reprodukovan, presnimavan ili prenoen bilo kojim drugim sredstvima, elektronskim, mehanikim, za kopiranje, za snimanje ili bilo kojim drugim nainom, izuzev u kraim izvodima u naunim i strunim radovima, bez pismene saglasnosti izdavaa.

3

Predgovor

Studija Stanje i perspektive razvoja metalskog sektora Srbije smernice za rad sindikata je izraena na osnovu narudbe Kancelarije vajcarske organizacije za pomo svetu rada (SLA) u Beogradu u okviru projekta Podrka socijalnom dijalogu u Srbiji. U studiji je data slika o tome - Gde je, kuda ide i sa kakvim perspektivama konkurentnosti, opstanka i razvoja, u tranzicionom i kasnijem periodu se suoava metalski sektor u Srbiji?. Obraena materija treba da pomogne Sindikatu Nezavisnost u njegovim pregovorima sa Vladom i poslodavcima oko nastavljanja procesa restrukturiranja i privatizacije, odnosno njegovog uea u razradi i implementaciji daljih razvojnih programa metalske industrije Srbije.

Autor duguje veliku zahvalnost Republikom zavodu za statistiku za obradu i ustupanje odgovarajuih statistikih podataka.

U Subotici, juli 2008 Autor

4

Sadraj

Uvod 7

1. Pojam i osnovne karakteristike industrijske politike 11 1.1. Uvod 11 1.2. Osnovne determinante industrijske politike 12

1.2.1. Aktivni inioci (nosioci) industrijske politike 12 1.2.2. Ciljevi industrijske politike 14 1.2.3. Mere i instrumenti industrijske politike 15 1.3. Klasifikacija industrijskih politika 17 1.4. Veze industrijske politike s drugim oblicima ekonomske politike 19 1.5. Industrijska politika Evropske Unije 19

1.5.1. Zato je potrebna Zajednika industrijska politika? 19 1.5.2. Razvoj (evolucija) zajednike industrijske politike od Maralovog plana do

uspostavljanja Evropske Ekonomske i Monetarne Unije 20

1.5.3. Aktuelni koncept industrijske politike Evropske Unije - Lisabonska agenda (strategija)

22

1.5.4. Mere i instrumenti za realizaciju Industrijske politike Evropske Unije 24 1.6. Rezime 25

2. Metalski sektor u Srbiji krajem osamdesetih i poetkom devedesetih godina dvadesetog stolea

27 2.1. Uvod 27 2.2. Ocena stanja u metalskom sektoru Srbije u 1990. godini 28 2.3. Rezime 30

3. Metalski sektor u Srbiji pred poetak privatizacije na osnovu Zakona o privatizaciji iz 2001. godine

33 3.1. Uvod 33 3.2. Ocena stanja u metalskom sektoru Srbije u 2000. godini 33 3.3. Rezime 40

4. Finansijski i strukturni efekti privatizacije metalskog sektora Srbije od 2001-2007. godine

43 4.1. Uvod 43 4.2. Rezultati privatizacije u metalskom sektoru po vaeim zakonskim propisima 43 4.3. Rezime 49

5. Zaposlenost u metalskom sektoru Srbije od 1990 2006. godine i prognoza trendova do 2012. godine

51 5.1. Uvod 51 5.2. Kretanje zaposlenosti u metalskom sektoru od 1990-2006 51 5.3. ta bi trebalo da bude predmet delovanja industrijske politike u metalskom

sektoru u narednom periodu?

61 5.4. Koje proizvodnje treba da predstavljaju predmet industrijske politike u metalskom

sektoru?

64 5.5. Ciljevi i akcije industrijske politike u metalskom sektoru 67 5.6. Rezime 69

5.Prilog: Spoljna trgovina metalskog sektora Srbije u 1990, 2000 i 2006 godini 71

5

6. Komparativna analiza performansi metalskog sektora Srbije 91 6.1. Uvod 91 6.2. Aktuelna ekonomska situacija i njene reflekcije na privredni rast i strukturno

prilagoavanje u Srbiji

92 6.3. Iskustva tranzicije industrija 10 bivih evropskih socijalistikih drava Centralne i

Istone Evrope (CEE-10) 99

6.4. Konkurentnost privrede Srbije prema Metodologiji Svetskog ekonomskog foruma 102 6.5. Kako izai iz postojeeg stanja? 104 6.6. Rezime 107

Zakljuak: Smernice za rad sindikata 109 Literatura 111 Summary: Guidelines for future vocation of the Labor Union 115

7

Uvod

Industrijalizacija Srbije (od 1947. do 1989. godine) je imala za cilj radikalnu transformaciju ukupne proizvodne strukture i ostvarenje visokih stopa privrednog rasta. Nacionalna strategija industrijalizacije se zasnivala na: (1) forsiranju razvoja teke industrije i (2) supstituciji izvoza. Pratei ovaj proces sa izvesnim zakanjenjem u odnosu na domae potrebe i ciljeve i razvojne tendencije u svetu, u Srbiji je u ovom periodu razvijena i znaajna proizvodnja u metalskom sektoru1, posebno u delatnostima proizvodnje osnovnih metala, maina i ureaja i elektrinih ureaja i stvorena je potpuno nova industrija za proizvodnju drumskih saobraajnih sredstava i elektronskih ureaja. Zahvaljujui nadprosenom rastu izvoza maina i saobraajnih sredstava, radikalno je promenjena struktura izvoza i tehniko-tehnoloki nivo izvezenih proizvoda. Uprkos ovakvim rezultatima razvoja, poetkom osamdesetih godina prolog stolea pokazalo se da - dostignuti nivo proizvodnje, tehniko-tehnoloki nivo procesa i proizvoda, raspoloiva nauno-istraivaka, marketinka i pratea finansijska infrastruktura, stepen ukljuenostu u meunarodnu podelu rada i organizovanost subjekata u metalskom sektoru predstavljaju osnovni limitirajui

1 Metalski sektor obuhvata proizvodnju sirovina, reprodukcionih materijala, poluproizvoda, komponenata, investicionih

dobara i dobara iroke potronje zasnovanih na metalima kao osnovnoj sirovini. U metalski sektor je ukljuena i elektronika koja se zasniva na komponentama koje provode elektricitet kroz vakuum, gasove i poluprovodnike i koji danas predstavljaju sastavni deo skoro svakog finalnog proizvoda metalskog kompleksa za investicionu i iroku proizvodnju.

Pojam metalski sektor prema vaeoj statistikoj nomenklaturi (koja se primenjuje od 2003. godine u skladu sa potrebama evropske integracije statistikog sistema Srbije) obuhvata 8 industrijskih grana:

Vaenje ruda metala, Proizvodnju osnovnih metala, Proizvodnju standardnih metalnih proizvoda, osim maina i ureaja, Proizvodnju maina i ureaja, Proizvodnju elektrinih i optikih ureaja, Proizvodnju saobraajnih sredstava, Proizvodnju ostalih saobraajnih sredstava i Ostalu preraivaku industriju (u metalski sektor ukljuena je samo delatnost reciklae sekundarnih

sirovina, a iskljuena proizvodnja nametaja i slinih proizvoda). Poto u nacionalnom statistikom sistemu ne postoji ureena statistika graa koja obrauje deavanja u

metalskom sektoru pre 2003. godine prema napred navedenoj koncepciji njegove podele, paralelno sa ovom definicijom koristi se i podela metalskog sektora koja je koriena u nacionalnoj statistikoj metodologiji do 2003. godini. Prema ovoj podeli, metalski sektor je obuhvatao 12 industrijskih grana:

Proizvodnju rude gvoa, Crnu metalurgiju, Proizvodnju ruda obojenih metala, Proizvodnju obojenih metalam Preradu obojenih metala, Metalopreraivaku delatnost, Mainogradnju, Proizvodnju saobraajnih sredstava, Brodogradnju, Proizvodnju elektrinih maina i aparata, Reciklau sekundarnih sirovina i Proizvodnju raznovrsnih proizvoda.

8

faktor daljeg drutveno-ekonomskog razvoja Srbije. U cilju pruanja pruanja celovite informacije - slike o tome gde je, kuda ide i sa kakvim perspektivama konkurentnosti, opstanka i razvoja, u tranzicionom i kasnijem periodu se suoava metalski sektor u Srbiji, obraena materija je podeljeno u est poglavlja. U prvom poglavlju, detaljno je obraen problem pojmovnog odreenja industrijske politike u savremenim trinim privredama. Izloen je pregled aktivnih inilaca (nosilaca), ciljeva i mehanizama (mera i instrumenata), kao i klasifikacija industrijske politike. Poto se Srbija nalazi u poetnoj fazi pripreme za pridruivanje Evropskoj Uniji, detaljno je obraena evolucija (zajednike) Industrijske politike Evropske Unije sa naglaskom na prezentaciji osnovnog sadraja ciljeva tzv. Lisabonske strategije (agende) i koncepta njegove realizacije. U drugom poglavlju, obraeno je stanje u metalskom sektoru Srbije krajem osamdesetih i poetkom devedesetih godina dvadesetog stolea. U treem poglavlju, izvrena je analiza stanja u metalskom sektoru pred poetak privatizacije na osnovu Zakona o privatizaciji iz 2001. godine. U etvrtom poglavlju, obraeni su finansijski i strukturni efekti privatizacije metalskog sektora Srbije od 200. do 2007. godine, sa akcentom na problemima koji su proizali iz sprovedenih postupaka privatizacije. U petom poglavlju, izvrena je analiza zaposlenosti u metalskom sektoru od 1990. do 2006. godine i prognoza trendova promena u strukturi i obimu zaposlenosti do 2012. godine na osnovu predpostavke da e se u narednom preriodu koncipirati eksplicitni ili implicitni oblik nacionalne industrijske politike zasnovane na paradigmi reindustrijalizacija u funkciji dinaminog rasta izvoza i ouvanja makroekonomske stabilnosti. U posebnom prilogu uz ovo poglavlje, detaljno su obraeni tokovi spoljne trgovine (uvoz i izvoz po proizvodima i zemljama) metalskog sektora Srbije u 1990, 2000 i 2006. godine u cilju procene mogunosti njegovog intenzivnijeg ukljuivanja u meunarodnu podelu rada sa postojeim proizvodnim kapacitetima i proizvodnim programima. U estom poglavlju, razmotreno je aktuelno stanje performansi metalskog sektora u Srbiji na osnovu teze da ga treba razmatrati samo u kontekstu ukupnih performansi nacionalne privrede prema globalnim kriterijuma merenja konkurentnosti. U skladu sa tim, izvreno je razmatranje problema unapreenja performansi metalskog sektora u Srbiji u kontekstu realizacije dva, od mnogobrojnih uslova za uspenu evropsku integraciju Srbije: (1) sticanja sposobnosti za ekonomski racionalno uee u utakmici na Unutranjem tritu metalnih dobara Evropske Unije i (2) stvaranja ekonomskih i tehnikih uslova za implementaciju zajednikih pravnih tekovina Evropske Unije (tzv. acquis commmunautaire).

Na kraju, potrebno je navesti neto o metodologiji koja je koriena u izradi ove studije. Standardna makroekonomska analiza ekonomskih i razvojnih potencijala jednog industrijskog sektora se zasniva na istraivanju kljunih proizvodnih i ekonomskih indikatora, kao to su: (1) proizvodnja, (2) struktura, (3) zaposlenost, (4) produktivnost, (5) investicije i njihov uticaj na promenu strukture proizvodnje, (6) tehniko tehnoloki nivo i savremenost proizvodnje, (7) regionalni (prostorni) aspekti razmetaja kapaciteta i dinamike strukturnih promena u metalskom sektoru, (8) mogunost snabdevanja osnovnim inputim-a, (9) uslovi privreivanja i ekonomska efikasnost, (10) poloaj u meunarodnoj podeli rada, (11) povezivanje i udruivanje preduzea kroz postojee instucionalne okvire, trite kapitala i u okviru reprodukcionih celina (za koje se uporedo koriste ui termini koji preciznije prezentiraju njihovu unutranju strukturu poslovne mree, strategijske alijanse i industrijski (izvozni) klasteri) kako na strani inputa, tako i na strani outputa) i (12) procena uspenosti nauno-istraivakog rada i transfera sopstvenih i nabavljenih rezultata u proizvode, tehnologije, poslovne procese, dohodak i dobit.

Analiza preenog puta, aktuelnog stanja (u posmatranom vremenskom preseku) i potencijala u metalskom sektoru u Srbiji u ovoj studiji se zasniva uglavnom na analizi pet pokazatelja: (1) relativnom ueu metalskog sektora u dohotku (novostvorenoj) vrednosti, (2) dinamici i relativnom ueu u zaposlenosti, (3) izvozu, (4) uvozu i (5) komparativnoj analizi fizikih pokazatelja proizvodnje kljunih proizvoda metalskog sektora. Ovaj pristup je odabran iz etiri razloga:

Prvi i kljuan problem je ogranienost raspoloivih podataka i njihova uporedivost zbog uticaja faktora, koji izviru iz procesa i dinamike dezintegracije bive (SFR) Jugoslavije, stavljanja

9

teritorije autonomne pokrajine Kosovo i Metohije pod meunarodni protektorat 1999. godine i tranzicije nacionalnog statistikog sistema.

Drugi je injenica da analiza uticaja faktora, kao to su investicije i njihov uticaj na dinamiku promena strukture i regionalnog (prostornog) razmetaja kapaciteta u metalskom sektoru, nema nauni smisao jer je izgradnja novih kapaciteta, praktino obustavljena oko 1980. godine, investiranje u novu opremu oko 1985. godine, a zanavljanje postojee oko 1987/88. godine.

Tree, restauracijom kapitalizma i promocijom projekta tranzicije krajem 1989. godine praktino je obustavljen nauno-istraivaki rad i transfer sopstvenih i nabavljenih eksternih rezultata, ime je tehnoloki nivo i savremenost proizvoda i procesa zadrana na nivou iz poetka osamdesetih godina prolog stolea, dok svi naknadni pokuaji na ovom polju imaju, uglavnom, kozmetiki karakter u cilju kakvog takvog zadravanja steenih pozicije na unutranjem tritu.

etvrto, proces tranzicije, a posebno privatizacije u Srbiji nije iskorien za radikalnu rekombinaciju postojeih resursa metalskog sektora i formiranje nove fleksibilnije makro, mezo i mikro organizacione strukture sastavljene od velikih (u Srbiji, u ovom trenutku, postoji samo jedno stvarno veliko preduzee u metalskom sektoru US Steal Srbija, bivi Sartid u vlasnitvu stranog kapitala), srednjih i malih preduzea povezanih u odgovarajue strategijske alijanse, poslovne mree i industrijske klastere. U ovom periodu u Srbiji nije ni osnovano, odnosno transformisano na bazi postojeih resursa ni jedno (nacionalno) Meunarodno preduzee u metalskom sektoru, iako su (po miljenju autora) postojali inicijalni uslovi za konstituisanje bar 3 do 4 takve kompanije.

11

1 Pojam i osnovne karakteristike industrijske politike

1.1. Uvod

Industrijska politika, najee, podrazumeva aktivnosti drave u smislu unapreenja industrijskog razvoja i strukturnog prilagoavanja. Meutim, poto su kljunu ulogu u industrijskom razvoju u veini savremenih trinih privreda, imala velika industrijska preduzea, postoje brojne kontroverze o potrebi postojanja industrijske politike i njenim dometima. U stvarnosti egzistiraju tri koncepta: (1) potpuno negiranje opravdanosti postojanja industrijske politike, zbog uverenja da slobodno delovanje trinih zakonitosti, najuspenije reava problem (optimalnog) funkcionisanja ukupne privrede, (2) tretiranje industrijske politike kao nunog zla, poto trite ima izvesne nedostatke, koji se ne mogu u potpunosti otkloniti, ali se moraju ublaiti i (3) zalaganje za aktivnu industrijsku politiku zbog sistemskih nedostataka trinog mehanizma u ureivanju privrednih tokova, posebno, alokaciji resursa, finansiranju trokova istraivanja i razvoja, kooperaciji itd. u savremenim privrednim sistemima2.

Razliiti pristupi, rezultiraju u razliitim definicijama industrijske politike i njenoj praktinoj primeni (Tabela br. 1.1.1.).

Tabela br. 1.1.1. Karakteristine definicije industrijske politike

1. Industrijska politika obuhvata sve zakonske, fiskalne i finansijske okvire biznisa Ohlin, B. and Hesselborn, P. (1977), International Allocation of Economic Activities, Nobel Simposium, Holmes and Mayer, New York.

2. Industrijska politika je usmeravanje panje na skup ciljeva vezanih za aktivnosti industrije i njen razvoj. Grant, W. (1982), The Political Economy of Industrial Policy, Cambridge University Press, London, p. 2.

3. Industrijska politika je skup razliitih mera, politika i programa kojima se podstie konkurentnost industrije Adams F. G. and Klain, L. (1983): Industrial policies for Growth and Competiveness and Economic Perspective, Lexington Books, Masachusetss, Toronto.

4. Industrijska politika se moe definisati kao koordinirano ciljanje (targetiranje). Radi se o izboru odreenih delova ekonomije, kao to su preduzea, projekti ili industrije (u smislu sektora ili delatnosti), u cilju posebnog tretmana (ciljanja, targetiranja) povezanog sa koordiniranim planom vlade kako bi se uticalo na industrijsku strukturu na tano odreenje naine (koordinacija) - Brander, J. (1987), Shaping comparative advantage: Trade policy, Industrial policy and Economic performance, in Shaping comparative advantage (ed. Lipsey, R. and Dobson, W.), C. D. Howe Institute, Toronto, p. 4.

5. Industrijska politika je etiketa koja se koristi da se opisala iroka, loe odabrana zbirka inicijativa za podsticaj ponude na mikro nivou, kreiranih kako bi se unapredilo funkcionisanje trita na mnotvo, razliitih, uzajamno nedoslednih naina. Potreba za dravnom intervencijom se obino javlja tamo gde ima trinih nedostataka i gde su neophodne brze promene - Geroski, P. (1989), European Industrial policy and industrial policy in Europe, in Oxford Review of Economic Policy, p. 21.

6. Industrijska politika obuhvata sve napore vlade da izmeni industrijsku strukturu kako bi unapredila privredni rast zasnovan na proizvodnji World Bank (1993): The East Asian Miracle, Oxford University Press, New York, p. 304.

2 Adi, S. (2006), Privredni sistem i ekonomska politika, Ekonomski fakultet, Subotica, str. 491.

12

7. Industrijsku politiku kao politiku razvoja industrije shvaamo ovako: 1) U irem smislu industrijska politika podrazumeva strategiju razvoja industrije koja obuhvata; (a) koncepcijske elemente kao to su ciljevi razvoja sa celovitom zamisli i filozofijom razvoja kao delom ukupne koncepcije i strategije privrednog razvoja industrije, (b) politiku razvoja industrijske strukture i strukturno usklaivanje to je element politike razvoja na dui rok, najmanje srednjoroni, odnosno razdoblje od tri do sedam godina i (c) strategija je skup metoda za ostvarivanje utvrenih ciljeva s privredno-sistemskim reenjima i odgovarajuom razradom ekonomske i industrijske politike. 2) U uem smislu industrijska politika je konkretizovana sa (1c). To znai da ona obuhvata: (a) izbor sasvim odgovarajueg tipa industrijske politike u oblasti industrije, to je uvek povezano sa ukupnom ekonomskom politikom i njeznim sadrajem i (b) razraene mere i instrumente kojima se regulie tekui industrijski razvoj ukljuujui i anticikline i druge mere Crkvenac, M. (1993), Ekonomika industrije i gospodarski razvoj Hrvatske, Informator, Zagreb, str. 282.

8. Stoga je industrijska politika zapravo ekonomska politika koja oblikuje komparativnu prednost jedne zemlje. Cilj industrijske politike je da utie na promene u nacionalnoj ekonomskoj strukturi (preraspodela resursa izmeu sektora, industrija, zanimanja i regiona) kako bi se povealo stvaranje i rast nacionalnog bogatstva, a ne njegova raspodela Jovanovi, M. N. (2006), Evropska ekonomska integracija, Ekonomski fakultet, Beograd, str. 314.

9. Industrijska politika predstavlja skup mera, programa i akcija, kojima se na fleksibilan nain utie na realizaciju razliitih ciljeva industrije, formulisanih konsenzusom vlade, industrije i sindikata Savi, D. (2007), Ekonomija industrije, Ekonomski fakultet, Beograd, str. 120.

Navedene definicije industrijske politike ukazuje na sledee zajednike elemente: Prvo, industrijska politika mora prostei iz (nacionalne) strategije drutveno-ekonomskog

razvoja, proizvodne orijentacije i strategije razvoja industrije. Drugo, industrijska politika treba da ima iri okvir nego to je javna (dravna) intervencija u

industriji. Tree, industrijska politika mora odraavati najiri nacionalni interes do koga se dolazi

konsenzusom svih direktno zainteresovanih strana. etvrto, industrijska politika mora biti fleksibilno formulisana sa mogunou naknadne

korekcije od strane njenih aktera aktivnih inilaca (nosilaca) industrijske politike. U navedenom kontekstu, mogla bi se odrediti sledea relevantna definicija industrijske

politike. Industrijska politika je (parcijalna) razvojna ekonomska politika za obezbeenje dugoronog i kontinuiranog razvoja industrije. Osnovni zadatak industrijske politike je da kroz proces usaglaavanja interesa industrijskog sektora, sa jedne strane i ostalih relevantnih uesnika (meunarodnih ekonomskih organizacija, nadnacionalnih institucija, vlade, sindikata, finansijskih, nauno-istraivakih i prometnih organizacija, velikih potroaa), sa druge strane - uspostavljanjem kooperacije u svim fazama reprodukcije, obezbedi unapreenje ukupnog industrijskog razvoja3.

1.2. Osnovne determinante industrijske politike

Osnovne determinante industrijske politike su: (1) aktivni inioci (nosioci) industrijske politike, (2) ciljevi industrijske politike i (3) upravljaki mehanizmi (mere i instrumenti) industrijske politike.

1.2.1. Aktivni inioci (nosioci) industrijske politike

Aktivni inioci (nosioci) industrijske politike su drutveni ili ekonomski subjekti, koji sami ili ija delegirana tela uestvuju neposredno u odreivanju i realizaciji sadraja ciljeva i akcija (mera i instrumenata) industrijske politike. Osnovne zajednike karakteristike aktivnih inilaca (nosilaca) industrijske politike su: (1) definisani interes, (2) sposobnost odluivanja od ireg znaaja u procesu drutveno-ekonomske reprodukcije industrije, na osnovu raspolaganja s sredstvima, informacijama, dravnim (administrativnim) ili politikim ovlaenjima, (3) sposobnost akcije i (4) sposobnost

3 isto, str. 492.

13

samostalnog delovanja4. Osnovni aktivni inioci (nosioci) industrijske politike u savremenim trinim privredama su po redosledu prioriteta: (1) velika preduzea, posebno tzv. Meunarodna preduzea5, (2) poslovne mree (alijanse), izvozni klasteri i razvojno orijentisane koalicije6 i (3) dravni (centralni, regionalni, subregionalni, lokalni) organi ovlaeni za vrenje poslova javne

4 Isto, str. 30. 5 Pojam veliko preduzee oznaava preduzee koje je u mogunosti da utie na svoje rezultate kroz: (1) apsolutne

veliine: broj zaposlenih, vrednost kapitala, veliinu prodaje (prometa) i dobiti (profita); (2) relativne veliine: uea na tritu - nacionalnom, ciljnom meunarodnom ili globalnom i (3) poloaja na tritu u zavisnosti od opte trine strukture koncentracije, barijera za ulazak konkurencije i slino. Trina mo omoguava velikom preduzeu - diskreciju u odreivanju i kontroli cena, koliine i vrste proizvoda koje proizvodi. Najznaajnije tekovine razvoja velikih preduzea su: (1) podela rada i kooperacija, (2) primena savremenog koncepta upravljanja, (3) mogunost efikasnog menjanja portfolia kapitala i (4) detaljno planiranje poslovnih aktivnosti. Upravljanje u velikim preduzeima je organizovano posredstvom tehnostrukture - koja obuhvata velik broj strunjaka, specijalista i organizatora rasporeenih po hijerarhijskom nivou - od najviih rukovodilaca do onih u direktnom kontaktu s radnicima i inovnicima. Tehnostruktura jedinstven funkcionaln celin - bez ijeg kolektivnog odluivanja i konsenzusa nije mogue sprovoenje nijedne odluke unutar preduzea. Angaovani kapital i visoka specijalizacija u domenu tehnologije, kadrova i sirovina ne podnose nepouzdanost trita. Zbog toga su tehnostrukture prinuene da planiraju svaku aktivnost - te da uz pomo (nacionalne) dravne administracije obezbeuju stabilnost uslova poslovanja i potreban nivo potronje radi plasmana svojih proizvoda.

Pojam Multinacionalno preduzee (MNE) (u istom znaenju se esto koristi i termin Multinacionalna korporacija) se odreuje u uem i irem znaenju. U irem znaenju, multinacionalno preduzee oznaava svako preduzee koje ima bar jednu svoju afilijaciju u drugoj zemlji. U uem znaenju, pojam multinacionalno preduzee oznaava veliko preduzee koje preko mree svojih afilijacija u inostranstvu kontroliu glavninu stranih direktnih investicija. Posebno se izdvaja grupa od oko 300 najveih multinacionalnih preduzea sa seditem u SAD, Japanu, Velikoj Britaniji, Nemakoj, Holandiji, vajcarskoj i vedskoj, a u najnovije vreme i u Finskoj, Republici Koreji, Kini, Rusiji i Indiji - koja kontroliu oko 25% svetske proizvodnje i prometa. Oznaavaju se i kao imperijalne korporacije - jer su po svojoj ekonomskoj snazi daleko jae nego nacionalne ekonomije ne samo zemalja u razvoju, nego i manjih razvijenih zemalja. Imperijalne korporacije raspolau takvim resursima da mogu prevazii mnoga ogranienja, kao to su nacionalne granice, kulturne, jezike i ideoloke barijere i da tritima u razliitim delovima sveta nametnu standardizovane proizvode - hrane, pia, duvanskih preraevina, odee, obue, trajnih potronih dobara, ali i dobara kao to su filmovi, TV-programi, muzika, deije igrake i drugo. 6 Pojam poslovna mrea ili strategijska alijansa oznaava preduzee sa svojih pet osnovnih partnera: (1) kljuni

dobavljai, (2) kljuni kupci, (3) konkurencija, (4) neprivredna infrastruktura (sindikati, univerziteti, instituti), (5) drava i njene institucije (centralna, regionalna, lokalna). Filozofija izgradnje mree, se zasniva na principu zamene jednog dela komercijalnih aranmana zasnovanih na profitu i novanim transakcijama i internih poslovnih aktivnosti, mrenim odnosima, na osnovu dugorone saradnje sa partnerima. Ove aktivnosti za centralno preduzee postaju periferne i za njega znae gubitak (dela) profita, ali i dobitak profita za mreu u celini. Osnovni motivi za transformaciju komercijalnih odnosa i eksternalizaciju jednog dela internih aktivnosti za centralno preduzee su: (1) osvajanje novih (stranih) trita, (2) obezbeenje pristupa retkim resursima, pre svega, novim tehnologijama i kapitalu i (3) smanjenje trokova u cilju izgradnje konkurentskih prednosti na ciljnim segmentima globalnog trita (industrijskih proizvoda). Implementacija koncepta poslovne mree ili strategijske alijanse dovela je do razvoja tzv. industrijskih grupa ili klastera, kao protivtee razvoju i delovanju multinacionalnih preduzea.

Pojam klaster oznaava geografsku koncentraciju (aglomeraciju, gomilanje) meusobno povezanih preduzea i institucija na proizvodnji slinih ili komplementarnih proizvoda, izvoenju kompleksnih investicionih projekata, realizaciji sloenih istraivako-razvojnih projekata. Klaster je, sa jedne strane, vrsta prostorne organizacije forme izmeu udaljenih trita, a sa druge strane organizaciona forma na hijerarhijskom ili vertikalnom principu (drutvene podele rada). Klaster, je prema tome, alternativni nain organizovanja vrednosnog lanca (prvi je veliko preduzee ili tzv. Multinacionalno preduzee). Za razliku od velikog preduzea - konkurencija i saradnja predstavljaju integralne delove sadraja svakog klastera. To omoguava zaokruivanje povezanih industrija i institucija: (1) proizvoaa intermedijarnih proizvoda, (2) dravnih institucija, (3) univerziteta, (4) centara za I&R, (5) centara za obuku, (6) trgovinskih udruenja i slino, to omoguava preduzeima daleko produktivnije poslovanje zahvaljujui lakem pristupu informacijama, tehnologijama, snabdevaima, javnim i obrazovnim institucijama, kvalifikovanoj radnoj snazi, razmeni informacija i znanja, saradnji na unapreenju lokacionih prednosti klastera i slino. Zbog ovih sinergetskih efekata, klasteri svojim postojanjem i eksternim efektima utiu na izmenu individualnih prioriteta u donoenju lokacionih odluka. Sa druge strane, klasteri privlae najobrazovaniju i najtalentovaniju radnu snagu, jer je najblia globalnom tritu i najmobilnija, pa tei lokacijama koje imaju najbolju ponudu kombinovanih uslova. Prvo oficijelni klaster u nacionalnoj industriji je Autoklaster ili Fond za podrku razvoja konkurentnosti proizvoaa autodelova i autoopreme, osnovan 2005. godine.

Pojam razvojno orijentisane koalicije oznaava grupe specijalnog interesa koje udruivanjem resursa i podelom rada na osnovama tzv. stratepke kooperacije obezbeuju sinergetske efekte koji rezultiraju poveanjem novostvorene vrednosti (bruto-drutvenog proizvoda) i drutvenog bogatstva.

14

regulacije privrede i privrednog razvoja, unutranje i spoljne zatite i slino7. U izboru strukture i sadraja ciljeva i akcija industrijske politike, svaki aktivni inilac (nosilac) industrijske politike se rukovodi karakteristikama svog dominantnog sistema vrednosti i strukture i sadraja konkretnih linih ili grupnih interesa.

1.2.2. Ciljevi industrijske politike

Ciljevi industrijske politike izraavaju potrebe, namere a u posebnim sluajevima i elje za izmenu postojeeg stanja u industriji u celini ili u nekom njenim delovima ili vezanim delatnostima u projektovanom vremenskom periodu. Kompleksno formulisana industrijska politika se bavi razliitim ciljevima, koji se u osnovi svode na jedan osnovni - da se usaglaavanjem interesa industrijskog sektora i ostalih relevantnih uesnika (vlade, sindikata, finansijskih, nauno-istraivakih i prometnih institucija, velikih potroaa i drugo) i uspostavljanjem kooperacije u svim fazama reprodukcije obezbedi unapreenje ukupnog industrijskog razvoja8. Sa druge strane, zbog veoma intenzivnih veza industrije sa drugim delatnostima, industrijska politika mora imati iri okvir nego to je to javna intervencija u industriji. Zbog toga se ciljevi industrijske politike izvode iz nacionalne ili regionalne (u smislu meunarodne regionalne ekonomske integracije, kao to je na primer Evropska Unija) strategije razvoja i strategije industrijskog razvoja. Postoje tri osnovne dileme u odreivanju sadraja ciljeva industrijske politike: (1) Da li industrijska politika treba da bude u funkciji podrke (perspektivnim) industrijama i preduzeima ili zatite ugroenih industrija i preduzea?; (2) Da li industrijska politika treba da bude eksplicitno ili implicitno definisana? i (3) Ima li drava pravo da vri izbor dobitnika i gubitnika?; U ovom kontekstu, OECD je dao predlog deset osnovnih ciljeva industrijske politike (ema br. 1.2.1).

ema br. 1.2.2.1. OECD-ov predlog osnovnih ciljeva industrijske politike:

Prvi cilj Efikasnost industrije Drugi cilj - Racionalizacija ukupnih aktivnosti Trei cilj Adaptacija malih i srednjih preduzea etvrti cilj Strukturno prilagoavanje industrije Peti cilj Reavanje socijalnih problema nastalih prestruktuiranjem industrije esti cilj Usklaivanje organizacione strukture industrije Sedmi cilj - Stvaranje uslova za uravnoteen (industrijski) razvoj Osmi cilj Poboljanje korienja industrijskih kapaciteta Deveti cilj Bra adaptacija industrije na promenjene drutvene ciljeve Deseti cilj Zatita ivotne sredine

U svakom sluaju, odreivanje sadraja ciljeva industrijske politike se vri na osnovu ciljeva privrednog razvoja, odnosa politike i ekonomske moi interesnih drutveno-ekonomskih grupa i potreba da se kroz ciljeve industrijskog razvoja realizuje kompleksna i dinamika kombinacija osnovnih drutveno-ekonomskih opredeljenja u domenu: (1) poboljanja karakteristika trita, sa parcijalnim ciljevima - poveanje konkurencije, suzbijanje monopola, unapreenje podele rada i kooperacije; (2) strukturnog prilagoavanja uz to manje socijalne i politike napetosti i tekoe; (3) unapreenja spoljnoekonomskih odnosa, sa parcijalnim ciljevima - unapreenje izvoza, smanjenje uvoza, poboljanje odnosa u razmeni; (4) ravnomernijeg regionalnog (prostornog) razvoja, sa parcijalnim ciljevima - bolje iskoriavanje lokalnih resursa, razvoj novih polova rasta; (5) intenzivne i efikasne implementacije rezultata tehnikog progresa, sa parcijalnim ciljevima - novi proizvodi, novi tehnoloki procesi, novi organizacioni oblici saradnje sa kooperantima, konkurencijom i potroaima i (6) socijalno-politike stabilnosti, prvenstveno u cilju smanjivanja nezaposlenosti.

7 Adi, S. (2006), Privredni sistem i ekonomska politika, Ekonomski fakultet, Subotica, str. 492.

8 isto, str. 492.

15

U ovom kontekstu, moe se izvriti klasifikacija ciljeva industrijske politike u est osnovnih grupa: (1) ciljeve strukturnog prilagoavanja, (2) kreiranje komparativnih prednosti na ciljnim segmentima svetskog trita, (3) razvoj (kritine) infrastrukture za funkcionisanje i razvoj industrije (4) stimulisanje razvoja i ekonomske valorizacije inovacija i difuzije rezultata tehnikog progresa, (5) razvoj i odravanje fleksibilne organizacione strukture i (6) ostale drutveno-ekonomske ciljeve. U sledeem koraku, moemo izvriti njihovu dalju podelu na 27 ciljeva.

Osnovni ciljevi strukturnog prilagoavanja se mogu podeliti na parcijalne ciljeve: (1) poboljanje meunarodne konkurentnosti preduzea, procesa i proizvoda; (2) poboljanje korienja industrijskih kapaciteta; (3) osnivanje novih delatnosti; (4) realokacija resursa iz jednih delatnosti u druge; (5) reorganizacija postojeih i osnivanje novih preduzea i udruenja; (6) privremeno odravanje postojeih proizvodnih jedinica u cilju dobijanja vremena za strukturno prilagoavanje i reavanje socijalnih problema; (7) zatvaranje ili redukcija odreenih kapaciteta i delatnosti; (8) unapreenje performansi preduzetnika, menadera i strunih timova;

Kreiranje komparativnih prednosti na ciljnim segmentima svetskog trita obuhvata sledee parcijalne ciljeve: (9) koncentraciju i formiranje (nacionalnih) Multinacionalnih preduzea (promocija tzv. nacionalnih lidera u izvoznim industrijama) u cilju postizanja ekonomije obima i razvoja kanala distribucije na ciljnim segmentima svetskog trita; (10) razvoj novih i usavravanje postojeih modela podele rada, kooperacije i poslovne saradnje u funkciji razvoja izvoznih proizvodnji za ciljne segmente svetskog trita, podsticanjem osnivanja i razvoja - poslovnih mrea, strategijskih alijansi i izvoznih klastera;

Razvoj (kritine) infrastrukture za funkcionisanje i razvoj industrije trebalo bi da obuhvata sledee parcijalne ciljeve: (11) razvoj finansijske infrastrukture za potrebe industrije, kao to su, investicione, industrijske, zanatske, preduzetnike banke, Agencija za osiguranje poslova izvoza; (12) razvoj fizike infrastrukture, s naglaskom na projektima razvoja: (a) energetike (posebno, elektroenergetike, gasifikacije), (b) saobraaja s kompleksom makro-logistikih baza i graninim prelazima, (c) telekomunikacija i (d) industrijskih parkova; (13) razvoj informacione infrastrukture, s naglaskom na projektima razvoja: (a) registara (preduzea, kolateralnih interesa, nekretnina), (b) statistike, (c) instituta za praenje i prognoziranje ekonomskih pojava, (d) baza (banki) podataka; (14) razvoj infrastrukture za obezbeenje nesmetanog funkcionisanja trita roba i usluga sa teitem na sistemu robnih rezervi; (15) razvoj infrastrukture trita rada, sa teitem na sistemu (regularne) socijalne zatite od nezaposlenosti;

Stimulisanje razvoja i ekonomske valorizacije inovacija i difuzije rezultata tehnikog progresa trebalo bi da obuhvata sledee parcijalne ciljeve: (16) razvoj standardizacije, metrologije i unifikacije; (17) razvoj nauno-istraivake infrastrukture; (18) unapreivanje istraivanja i razvoja u preduzeima; (19) razvoj novih proizvoda i tehnologija; (19) preuzimanje (transfer) novih proizvoda i tehnologija iz inostranstva; (20) difuziju i komercijalizaciju novih proizvoda i tehnologija; (21) razvoj industrija visokih tehnologija;

Razvoj fleksibilne organizacione strukture treba da se zasniva na realizaciji sledeih parcijalnih ciljeva: (22) osnivanju novih preduzea; (23) podsticanju razvoja veih zanatskih radionica, malih i srednjih preduzea;

Ostali drutveno-ekonomski ciljevi trebalo bi da obuhvataju realizaciju sledee parcijalne ciljeve: (24) ravnomeran regionalni, subregionalni i lokalni razvoj; (25) formiranje novih polova razvoja; (26) razreavanje problema nezaposlenosti; (27) zatitu i unapreenje ivotne sredine;

1.2.3. Mere i instrumenti industrijske politike

Pojam instrumenti industrijske politike oznaava sredstva pomou kojih aktivni inioci (nosioci) industrijske politike ostvaruju postavljene ciljeve. Pojam mere industrijske politike oznaava postupke, kojim se vri promena ili ukidanje postojeih, odnosno, uvoenje novih instrumenata industrijske politike. Od poetka industrijalizacije, carine (Zatitna politika) su dugo bile najvaniji instrument industrijske politike, dok je poveanje ili smanjenje carina predstavljalo najvaniju meru industrijske politike. Nakon nekoliko rundi pregovora u okviru GATT/STO uticaj i obim carinskih

16

tarifa na realizaciju ciljeva industrijske politike je smanjen, no uporedo sa rastom problema sa kojima se suoava strukturno prilagoavanje industrije i preduzea razvijen je novi set mera i instrumenata industrijske politike.

Postoje razne podele mera i instrumenata industrijske politike. Sa aspekta operativnih struktura - mere i instrumenti savremene industrijske politike se mogu podeliti u dve osnovne grupe: (1) mere i instrumente koji su odraz protekcionizma izazvanog problemima strukturnog prilagoavanja industrije i preduzea; (2) mere i instrumente koji su usmereni za dinamiziranje procesa strukturnog prilagoavanja industrije i preduzea. U realizaciji industrijske politike mogu se koristiti praktino svi mehanizmi makroekonomske politike. U skladu sa tim, u savremenim trinim privredama na raspolaganju su sledee mere i instrumenti ekonomske politike:

1. Makroekonomska stabilnost: (a) niska stopa inflacija, (b) stabilan devizni kurs, (c) neznatno pozitivne realne kamatne stope.

2. Nacionalni, regionalni, subregionalni, lokalni planovi i strategije privrednog, posebno industrijskog razvoja.

3. Dobrovoljni sporazumi i dogovori vlade, javnih preduzea, privrednih asocijacija. 4. Carine. 5. Necarinski protekcionizam. 6. Subvencije za: (a) izvoz, (b) proizvodnju, (c) obrazovanje (posebno preduzetnika,

menadera, strunjaka, radnika), (d) istraivanje i razvoj novih procesa i proizvoda, (e) investicije (posebno u opremu i proizvodnu infrastrukturu).

7. Poreska politika (posebno ubrzana amortizacija, investicione rezerve, poreske olakice za investicije, poreski krediti).

8. Kreditna politika (posebno subvencionisanje kamata za investicije, kreditiranje proizvodnje za izvoz i kreditiranje kupaca opreme i transportnih sredstava).

9. Devizna politika (posebno politika deviznog kursa). 10. Politika javnih nabavki. 11. Politika (Kontrola) cena. 12. Trini propisi (posebno dozvole za eksploataciju mineralnih resursa, proizvodnju,

izvoz, uvoz, investicije). 13. Tehniki i drugi (posebno ekoloki, socijalni) standardi. 14. Obezbeivanje fizike infrastrukture (posebno energetike, saobraaja sa kompleksom

logistikih baza i graninim prelazima, telekomunikacija). 15. Industrijski parkovi, Biznis parkovi, Nauno-tehnoloki parkovi i Poslovni inkubatori. 16. Politika konkurencije. 17. Politika koncentracije (posebno politika razvoja (nacionalnih) Multinacionalnih

preduzea, poslovnih mrea, strategijskih alijansi, industrijskih klastera). 18. Politika razvoja preduzetnitva, malog biznisa, malih i srednjih preduzea u industriji i

poslovnim uslugama za industriju. 19. Politika podsticanja stranih direktnih investicija (posebno u izvozne industrije). Meutim, poto industrijska politika u savremenim trinim privredama ima izvedeni

implicitni ili eksplicitni karakter moe se odrediti sledei spektar mera i instrumenata makroekonomske politike i ostalih parcijalnih ekonomskih politika u funkciji javne regulacije industrije:

Indikativne mere i instrumenti za realizaciju industrijske politike: (1) nacionalni, regionalni, subregionalni i lokalni planovi i strategije privrednog, posebno industrijskog razvoja; (2) dobrovoljni sporazumi i dogovori vlade, javnih preduzea, privrednih asocijacija, preduzea o razvoju industrije, pojedinih delatnosti, drugih preduzea, industrijske infrastrukture;

Mere i instrumenti fiskalne politike za realizaciju industrijske politike: (3) opta struktura poreskog sistema (niska poreska presija, transparentan i stabilan poreski sistem sa malim brojem poreza); (4) potpuno ili delimino oslobaanje od poreskih obaveza; (5) ubrzana amortizacija; (6) investicione i sline poreske olakice; (7) investicione rezerve; (8) poreski krediti: (9) osloboenje reinvestirane dobiti (profita) od poreza: (10) poreske olakice za strane investitore;

17

Mere i instrumenti kreditno-monetarne politike za realizaciju industrijske politike: (11) opta struktura monetarne politike (liberalna politika obaveznih rezervi, politika monetarne kontrole, podsticajna kamatna stopa Narodne banke); (12) kreditna politika (niske kamatne stope za kreditiranje proizvodnih investicija, dugi rokovi vraanja investicionih kredita, dugi grace (grejs) period za investicione kredite); (13) specijalizovane dravne finansijske institucije (banke i fondovi) za: (a) podsticanje razvoja fizike i industrijske infrastrukture; (b) realizaciju projekata razvoja i istraivanja novih proizvoda i procesa u industriji; (c) subvencionisanje kamata za investicione kredite; (d) kreditiranje proizvodnje za izvoz; (e) kreditiranje prodaje opreme i transportnih sredstava u inostranstvu;

Mere i instrumenti trgovinske politike za realizaciju industrijske politike: (14) carinska zatita; (15) politika deviznog kursa; (16) necarinski protekcionizam: (a) razne aktivnosti drave u domenu trgovine - pomo za supstituciju uvoza; uvoenje administrativnog monopola za nabavku odreenih roba iz uvoza ili njihovu distribuciji i prodaju krajnjim potroaima; (b) primena specifinih administrativnih i carinskih procedura - specijalna pravila pakovanja i obeleavanja; obavezno oznaavanje porekla robe; carinsko vrednovanje odreenih roba; carinska klasifikacija odreenih roba; (c) primena specifinih industrijskih, zdravstvenih, ekolokih, socijalnih i njima slinih standarda; (d) primena mera u domenu cena - uvozni depoziti; minimalne ili maksimalne cene; kontrola cena; (e) aktivnosti na uspostavljanju bilateralnih i multilateralnih trgovinskih sporazuma; (f) podrka realizaciji barter (vezanih) aranmana vezivanjem uvoza za izvoz; (g) primena ostalih ogranienja - u oglaavanju i marketingu; u transportu; (17) mere i instrumente za promociju (podsticanje) izvozne orijentacije industrije: (a) fiskalni instrumenti - poreske olakice, carinske olakice; (b) direktne finansijske subvencije; (c) preferencijalno finansiranje izvoza i osiguranje izvoznih kredita; (d) slobodne carinske zone; (e) podrka promotivnim akcijama na odabranim segmentima globalnog trita; (f) informativne i savetodavne usluge izvoznicima; (g) pojednostavljenje administrativnih i drugih procedura oko uvoza i izvoza vezanog za realizaciju izvoza;

Mere i instrumenti neposredne dravne kontrole za realizaciju industrijske politike: (18) osnivanje dravnih preduzea za ubrzanje procesa industrijalizacije; (19) neposredna (administrativna) kontrola cena; (20) dozvole za: (a) eksploataciju mineralnih resursa, (b) proizvodnju; (c) izvoz; (d) uvoz, (e) investicije; (21) javne nabavke; (22) dravni ugovori; (23) uee u vlasnitvu;

Ostale mere i instrumenti za realizaciju industrijske politike: (24) standardizacija, metrologija, sertifikacija kvaliteta i kontrola: (a) industrijski (tehnoloki) standardi, (b) zdravstveni standardi, (c) ekoloki standardi, (d) socijalni standardi (posebno zatita na radu), (e) metroloke laboratorije, (f) akreditovane i ovlaene laboratorije, sertifikaciona tela i slino, (g) specijalizovane slube za inspekciju; (25) sistem kontinualnog obrazovanja za: (a) preduzetnike i menadere, (b) strunjake, (c) radnike koji su izgubili posao ili im preti gubljenje posla; (26) realizacija projekata izgradnje industrijske infrastrukture: (a) industrijski parkovi, (b) biznis parkovi, (c) nauno-tehnoloki parkovi, (d) poslovni inkubatori;

1.3. Klasifikacija industrijskih politika

Klasifikacija (podela) industrijskih politika se vri na osnovu: (1) strukture i hijerarhije ciljeva, (2) obuhvatnosti, (3) duine vremenskog horizonta za ostvarivanje ciljeva i (4) specifinih drutvenih i ekonomskih interesa9. Prema strukturi i hijerarhiji ciljeva, industrijska politika moe biti: (1) odbrambena industrijska politika, (2) adaptivna industrijska politika i (3) razvojno orijentisana industrijska politika. Odbrambena industrijska politika prua zatitu celokupnoj nacionalnoj industriji (kompleksu, delatnosti i izuzetno pojedinim preduzeima) od dejstva meunarodne konkurencije. Adaptivna industrijska politika se sprovodi u cilju postupnog strukturnog prilagoavanja razliitim

9 isto, str. 492-494.

18

promenama u okruenju u cilju spreavanja velikih oscilacija u proizvodnji i zaposlenosti. Razvojno orijentisana industrijska politika inicira promene u strukturi u cilju modernizacije i rekonstrukcije celokupne nacionalne industrije i njenih najvanijih delova.

Po kriterijumu obuhvatnosti ciljeva, razlikujemo: (1) optu industrijsku politiku i (2) selektivne industrijske politike. Opta industrijska politika se sprovodi pomou mehanizama koji imaju priblino jednake efekte za sve relevantne industrijske komplekse, delatnosti i preduzea. Tipini primeri: (a) Antimonopolska politika, (b) Politika unapreenja standardizacije, metrologije, unifikacije i osiguranja kvaliteta procesa, proizvoda i usluga, (c) Politika zatite ivota i zdravlja zaposlenih i potroaa, (d) Politika zatite i unapreenja ivotne sredine u skladu sa kriterijumima odrivog razvoja. Selektivne industrijske politike su usmerene na pojedine komplekse, delatnosti, a u specifinim sluajevima i na pojedinana (velika) preduzea i pogone. Tipini primeri: (e) Recesioni karteli ili strukturni fondovi sa ciljem da se u nekoj industrijskoj delatnosti (na primer, tekstilnoj industriji, crnoj metalurgiji, petrohemijskoj industriji, brodogradnji) putem integracije, zatvaranja pogona i preduzea, specijalizacije, prekvalifikacije i redukcije radne snage stvaranjem uslova za njihovo zapoljavanje u drugim delatnostima, razvije nova struktura primerena bitno promenjenim okolnostima na tritu; (f) Podsticanje razvoja tzv. propulzivnih industrijskih delatnosti ili preduzea u smislu promocije nacionalnih razvojnih lidera; (g) Programi za smanjenje trokova i rizika u delatnostima koje obeleava intenzivna ulaganja u istraivanje i razvoj (na primer, u elektronskoj industriji, industriji informatike opreme, vazduhoplovno-kosmikoj industriji);

Prema duini vremenskog horizonta realizacije ciljeva, razlikujemo: (1) kratkorone industrijske politike, (2) srednjorone industrijske politike i (3) dugorone industrijske politike. Prvi problem pri dimenzionisanju vremenske dimenzije industrijske politike je pretvaranja pojedinih povremenih i kratkoronih mehanizama u trajne i dugorone, na primer - primena mehanizama zatite mlade domae industrije od meunarodne konkurencije. Poto esto razvoj ne ide u eljenom pravcu i intenzitetu, kao i zbog mogunosti nametanja parcijalnih ekonomskih interesa kao optih, zatita domae industrije dobija trajniji karakter. Drugi problem je da li mehanizmi industrijske politike imaju anticipativni karakter, odnosno, deluju ex-ante ili imaju post festum karakter, kada je potrebno merama i mehanizmima sanirati neke ekonomske i drutvene posledice.Anticipativno orijentisane industrijske politike obuhvataju aktivnosti za: (a) intenziviranje istraivanja i razvoja i (2) blagovremenu promenu industrijske strukture i slino. Post festum industrijske politike - deluju sa zakanjenjem i njihov uspean ishod zavisi prvenstveno od duine vremenskog gepa, smera i intenziteta aktivnosti za prevazilaenje problema.

Industrijska politika se ostvaruje prema svrsishodnosti, odnosno specifinim drutvenim i ekonomskim ciljevima i interesima, na primer, u funkciji: (1) poboljanja karakteristika trita sa parcijalnim ciljevima: poveanje konkurencije, suzbijanje monopola, unapreenje podele rada i kooperacije; (2) strukturnog prilagoavanja uz to manje ekonomske i socijalne napetosti i tekoe; (3) unapreenje spoljnoekonomskih odnosa sa parcijalnim ciljevima: unapreenje izvoza, smanjenje uvoza, poboljanje odnosa u razmeni; (4) ravnomernijeg regionalnog (subregionalnog, lokalnog) razvoja sa parcijalnim ciljevima: bolje iskoriavanje regionalnih (subregionalnih, lokalnih) resursa, razvoj novih regionalnih (subregionalnih, lokalnih) polova rasta; (5) intenzivnijeg prihvatanja rezultata tehnikog progresa sa parcijalnim ciljevima: novi proizvodi, novi tehnoloki procesi, novi organizacioni oblici saradnje sa kooperantima, konkurencijom i potroaim; (6) obezbeenja socijalno-politike stabilnosti, prvenstveno u cilju smanjivanja nezaposlenosti.

Prezentirane klasifikacije ukazuje da se parcijalne industrijske politike meusobno proimaju ili se izvode iz drugih delova ekonomske politike. Zbog toga, aktuelne industrijske politike moraju da: (1) vode rauna o sve sloenijoj strukturi globalne privrede i industrije, (2) implementiraju nova saznanja o fenomenima kao to su: strukturno prilagoavanje, fleksibilnost, podela rada, faktori privrednog razvoja i (3) se zasnivaju na multidisciplinarnom, vievarijantnom i projektnom pristupu.

19

1.4. Veze industrijske politike s drugim oblicima ekonomske politike

Industrijsku politiku okruuje itav niz (parcijalnih) ekonomskih politika. One se meusobno preklapaju po ciljevima i instrumentima na razliite naine, te je esto veoma teko povui jasnu granicu izmeu njih (ema br. 1.4.1.).

ema br. 1.4.1. Industrijska politika i preklapanje sa drugim ekonomskim politikama

U okviru ekonomske politike, industrijska politika moe imati tzv. pozitivan i negativan pristup. Pozitivan pristup oznaava podsticanje razvoja novih industrija, proizvoda i procesa, a negativan pristup naputanje zastarelih proizvodnji, resursa i tehnologija.

1.5. Industrijska politika Evropske Unije

1.5.1. Zato je potrebna Zajednika industrijska politika?

lanstvo u Evropskoj Uniji podrazumeva i prihvatanje injenice o postojanju nadnacionalne (zajednike) industrijske politike, koja moe bitno suziti ili podstai realizaciju nacionalnih industrijskih politika. U ovom kontekstu, (zajednika) industrijska politika Evropske Unije je stalno podruje teorijskih i praktinih kontroverzi. Pristalice slobodnog trita i neo-liberalnog koncepta razvoja evropske integraciju negiraju bilo kakvu njenu ulogu. Sa druge strane, u procesima evropske integracije postoji bar sedam osnovnih razloga za uvoenje zajednike industrijske politike:

Prvo, potreba koordinacije retkih resursa za istraivanje i razvoj. Nijedna drava-lanica Evropske Unije nema kritinu masu resursa za istraivanje i razvoj u domenu visokih tehnologija, niti su dimenzije nacionalnog trita dovoljne za njihovu ekonomsku valorizaciju. Mada je odreena konkurencija u raznovrsnosti istraivanja i razvoja i njihove ekonomske valorizacije potrebna, jer predstavlja jedan od osnovnih izvora kreativnosti, nadnacionalna koordinacija i

20

harmonizacija odnosa izmeu konkurencije i koordinacije (saradnje) poveava efikasnost tehnoloke politike i njene praktine implementacije.

Drugo, zajednika industrijska politika u okvirima Unutranjeg trita Evropske Unije ima vei (pozitivan ili negativan) uticaj na nacionalne ekonomije nego izolovane (nacionalne) verzije industrijske politike.

Tree, sa porastom dubine integracije (posebno sa uvoenjem Evropske Ekonomske i Monetarne Unije) opada efikasnost nacionalnih ekonomskih politika, posebno u sferi monetarno-kreditne politike, pa postojanje zajednike industrijske politike je jedan od osnovnih uslova za ouvanje i dalje produbljivanje evropske integracije.

etvrto, iako su preduzea u okviru Unutranjeg trita Evropske Unije jedni drugima konkurenti, oni su (prirodni) saveznici u konkurenciji protiv preduzea iz treih zemalja, kako na evropskom, tako i na svim drugim segmentima globalnog trita. Ako bi nacionalne politike, u ovom domenu bile razliite, tada bi njihove posledice po partnerske zemlje mogle biti negativne, pa i po ovom osnovu postoji potreba za formulisanjem i realizacijom zajednike industrijske politike.

Peto, problemi tzv. nefer trgovine i industrijske prakse stranih zemalja. I, u ovom sluaju potrebna je zajednika industrijska politika, kao protivmera.

esto, potreba da se kroz zajedniku industrijsku politiku, sauva ili povea zaposlenost. Sedmo, prisustvo eksternalija koje doprinose stvaranju trinih neuspeha (razlike izmeu

privatnih i drutvenih pogodnosti u korist prvih) nameu formulisanje i realizaciju zajednike industrijske politike, kako bi se spreilo transgranino prenoenje zagaenja.

Zbog toga je, iako je osnovno obeleje produbljivanja i prostornog irenja evropske integracije liberalizacija, u okvirima Evropske Unije sprovoena relativno osmiljena zajednika industrijska politika esto u implicitno definisanoj formi u okvirima drugih odgovarajuih zajednikih odnosno nacionalnih makroekonomskih i industrijskih politika. Zajednika industrijska politika Evropske Unije ne predstavlja zamenu za nacionalne industrijske politike. U skladu sa tim, zajednika i nacionalne industrijske politike se nadopunjavaju prema principu supsidijarnosti. Zbog toga je u celom ovom periodu osnovni zadatak zajednike industrijske politike Evropske Unije obezbeenje koordinacije nacionalnih industrijskih politika. Slabljenje konkurentske pozicije Evropske Unije u poslednje dve decenije u odnosu na dva druga lana kljune globalne trijade razvijenog sveta SAD i Japana, ali i pojava tree generacije tzv. novoindustrijalizovanih zemalja, posebno Kine, koja e verovatno po razmerama unutranjeg trita dostii EU i SAD oko 2010 godine, je nateralo kljune politike aktere Evropske Unije da 2000. godine promoviu ekspanzivnu verziju eksplicitno definisane zajednike industrijske politike (tzv. Lisabonska agenda ili strategija). Njen osnovni cilj je bio da Evropska Unija do 2010 godine postane najdinaminija i najkonkurentnija privreda na svetu struktuirana po modelu odrivog razvoja i sposobna da kroz generisanje i valorizaciju znanja i poboljanje kvaliteta individualnog preduzetnitva ponudu brojnija i bolje plaena radna mesta. Sa druge strane, proirenje Evropske Unije pristupanjem novih lanica, od kojih su deset bive socijalistike zemlje, je postavilo pred zajedniku industrijsku politiku i novi zadatak harmonizaciju i usaglaavanje razliitih industrijskih sistema. U ovom kontekstu, obradie se sledea materija: (1) razvoj (evolucija) zajednike industrijske politike Evropske Unije od Maralovog plana (iz 1947. godine) do uspostavljanja Evropske Ekonomske i Monetarne Unije (1999/2000. godine), (2) aktuelni koncept Industrijske politike Evropske Unije i (3) mere i instrumenti za realizaciju Industrijske politike Evropske Unije

1.5.2. Razvoj (evolucija) zajednike industrijske politike od Maralovog plana do uspostavljanja Evropske Ekonomske i Monetarne Unije

U periodu od kraja Drugog svetskog rata do 2000. godine postoje tri osnovne etape (faze) razvoja (evolucije) zajednike industrijske politike. Prva faza obuhvata period rekonstrukcije evropske industrije - od tzv. Maralovog plana (1947. godine) do osnivanja Evropske Ekonomske Zajednice (EEZ) u Rimu 1957. godine. Druga faza obuhvata period dinaminog razvoja evropske industrije

21

(1958-1973). Tea faza obuhvata period od prvog naftnog oka (krajem 1973. godine) do zavretka projekta izgradnje jedinstvenog trita - Evropskog ekonomskog prostora i Evropske Ekonomske i Monetarne Unije (1999/2000. godine).

U periodu rekonstrukcije evropske industrije - od tzv. Maralovog plana (1947. godine) do osnivanja Evropske Ekonomske Zajednice (EEZ) u Rimu 1957. godine treba razlikovati tri kljuna dogaanja u domenu nadnacionalne (zajednike) industrijske politike:

Prvo, dobijanje pomoi za obnovu i rekonstrukciju evropske industrije (prvenstveno besplatnom isporukom savremene opreme i maina) iz tzv. Maralovog plana je bilo uslovljeno realizacijom projekta rehabilitacije i jaanja evropske ekonomske saradnje, posebno u domenu industrije.

Drugo, Belgija, Francuska, Holandija, Italija, Luksemburg i SR Nemaka su 1951. godine osnivanjem tzv. Evropske Zajednice za Ugalj i elik promovisale eksplicitnu verziju nadnacionalne (zajednike) industrijske politike u sektoru javne regulacije i razvoja proizvodnje uglja i elika.

Tree, 1955. godine domen nadnacionalne (zajednike) industrijske politike je proiren na nuklearnu (atomsku) industriju.

Najvanija dogaanja u periodu dinaminog razvoja evropske industrije (1958 - 1973) su: Prvo, dinamian razvoj industrije i porast uticaja Multinacionalnih preduzea je dovelo do

pojava strukturne neizbalansiranosti, velikih promena u distribuciji bogatstva, porasta broja integracija (odnosno do formiranja monopolskih i oligopolskih struktura na nacionalnim tritima) i pojave brojnih uskih grla.

Drugo, uspostavljanje zajednikog trita i poveanje stepena slobode kretanja roba, kapitala i ljudi je znaajno smanjila efikasnost nacionalnih industrijskih politika.

Za reavanje ovih problema (Evropska) Komisija je 1970 godine predloila uvoenje eksplicitne verzije zajednike industrijske politike u dokumentu pod nazivom: Memorandum o industrijskoj politici. Kljuni predlozi:

Stvaranje jedinstvenog trita po ugledu na SAD, Harmonizacija nacionalnih pravnih propisa i fiskalnih obaveza, kako bi se olakalo

osnivanje preduzea na prostoru Evropske Unije, Uvoenje zajednikog korporativnog zakonodavstva (tzv. Statut Evropske kompanije)

kako bi se podstaklo stvaranje zajednikih (evropskih) preduzea, Poboljanje uslova za strukturno prilagoavanje unapreenjem poslovnog upravljanja i

poveanjem mobilnosti radne snage, i Poveanje solidarnosti u domenu strane konkurencije, istraivanja i razvoja i

finansiranja. Zbog neuspeha implementacije ovog programa (prvenstveno, zbog nesaglasnosti izmeu

Francuske i SR Nemake) 1973. godine lansirana je skraena verzija zajednike industrijske politike pod nazivom: Memorandum o programu tehnoloke i industrijske politike (tzv. Spinelijev izvetaj). Kljuni predlozi:

Jaanje razmene poslovnih i tehnolokih informacija, Poboljanje koordinacije nacionalnih tehnolokih politika, Realizacija zajednikih projekata istraivanja i razvoja u domenu visokih tehnologija, i Ukidanje nacionalnih tehnikih barijera. Duboka ekonomska kriza koja je postala vidljiva nakon tzv. prvog naftnog oka iz 1973.

godine (izazvanog viestrukim poveanjem cene sirove nafte) su teite u industrijskoj politici preneli sa rasta na problem strukturnog prilagoavanja industrije. Period od prvog naftnog oka do zavretka projekta izgradnje jedinstvenog trita - Evropskog Ekonomskog Prostora i Evropske Ekonomske i Monetarne Unije (1999/2000. godine) obeleava nekoliko faza u razvoju zajednike industrijske politike:

U periodu od 1974. do 1985. godine, u fokusu zajednike industrijske politike je problem strukturnog prilagoavanja problematinih industrija (u prvom redu, crne metalurgije, brodogradnje, proizvodnje i prerade tekstila, pa ak i automobila). Reavanje ovog problema je bilo preneto na nivo Evropske Unije uvoenjem odgovarajuih ciljeva i mehanizama u sadraje

22

(zajednike) trgovinske, regionalne i socijalne politike, dok je upravljanje razvojem industrija visokih tehnologija zadrano pod nacionalnom kontrolom.

1985. godine lansiran je program pod nazivom: Zavretak procesa stvaranja unutranjeg trita - kako bi se uklanjanjem necarinskih barijera poveala mobilnost faktora proizvodnje i privrednog razvoja i podstakle drave-lanice na veu koordinaciju nacionalnih industrijskih politika. Projekat je uspeno realizovan stvaranjem Evropskog Ekonomskog Prostora i Evropske Ekonomske i Monetarne Unije.

1989. godine ponovo je (neuspeno) pokrenuta ideja o donoenju Statuta o evropskim kompanijama ( preduzeima).

1990. godine predloena je nova verzija nadnacionalne industrijske politike pod naslovom: Saoptenje o industrijskoj politici u otvorenom i konkurentnom okruenju (tzv. Bengmanovo saoptenje). Kljuni predlozi:

Osnovno teite industrijske politike treba da bude na strukturnom prilagoavanju, Industrijska politika mora biti usklaena sa drugim (zajednikim) ekonomskim

politikama, i Tekoe unutar regiona i industrija treba reavati upotrebom horizontalnih mera. 1993. godine predsednik Evropske komisije ak Delor je predloio realizaciju veoma

ambicioznog projekta rekonstrukcije i novogradnje industrijske superstrukture (nije prihvaen zbog stroge budetske politike Evropske Unije):

Transevropskih saobraajnih i energetskih mrea (ulaganjem 400 mrd. evra u periodu od petnaest godina),

Telekomunikacija (ulaganjem 150 mrd. evra u periodu od sedam godina), i Otklanjanja problema u ivotnoj sredini (ulaganjem 280 mrd. evra u periodu od dvanaest

godina).

1.5.3. Aktuelni koncept industrijske politike Evropske Unije - Lisabonska agenda (strategija)

U martu 2000. godine na Lisabonskom samitu promovisan je novi koncept eksplicitne verzije zajednike industrijske politike. Osnovni cilj je bio, kako je ve navedeno, da Evropska Unija do 2010 godine postane najkonkurentnija ekonomija na svetu, zasnovana na znanju, inovacijama i preduzetnitvu. Za realizaciju strategije odabrano je pet prioritenih podruja:

Prvo podruje stvaranje drutva znanja. Bilo je predvieno da se do kraja 2010 godine: Zavri proces konstituisanja tzv. informacijskog drutva u svakoj dravi-lanici, Poveaju ulaganja u istraivanje i razvoj na 3% od bruto-nacionalnog proizvoda u svakoj

dravi-lanici, i Realizuje znaajno poboljanje performansi humanog kapitala putem sistema redovnog i

celoivotnog obrazovanja u svakoj dravi-lanici. Drugo podruje jedinstveno trite. Bilo je predvieno da se do kraja 2010 godine: Uklone sve prepreke za slobodno kretanje usluga (ukljuujui i finansijske usluge) na

unutranjem triu Evropske Unije, i Zavri izgradnja jedinstvenog trita u tzv. mrenim industrijama liberalizacijom

trita elektrine energije, gasa, potanskih usluga, vazdunog saobraaja i uvedu jednoznano i transparentno ureena pravila o dravnoj pomoi (nacionalnim) industrijama.

Tree podruje stvaranje podsticajne poslovne klime za razvoj preduzetnitva, privatne investicije i generisanje i valorizaciju inovacija. Bilo je predvieno da se do 2010 godine stvore odgovarajui institucionalni uslovi za:

Laki pristup preduzetnika, malih i srednjih preduzea finansijskim institucijama, Jasna, precizna i transparentna pravila za realizaciju steaja, Lake otvaranje (i zatvaranje) preduzea, i Smanjivanje trokova poslovanja izazvanih javnom regulacijom.

23

etvrto podruje izgradnja trita rada koje e jaati socijalnu koheziju (kao osnovnog uslova za trajno odravanje projekta evropske integracije). Bilo je predvieno da se do 2010. godine realizuju sledei ciljevi:

Zaposlenost radno sposobnog stanovnitva povea na 70% od ukupno raspoloive radne snage,

Zaposlenost ena povea na 60% od kontigenta ena u radno-sposobnom uzrastu, Zaposlenost starijih radnika povea na 50% od raspoloivog kontigenta stanovnitva, Poveanje sposobnosti prilagoavanja zaposlenih i preduzea novim tehnologijama, Poveanje fleksibilnosti organizacije rada, Usvajanje jedinstvenog (minimalnog) evropskog socijalnog modela u cilju stvaranja

uslova za razvoj kreativnog drutva i inovativne privrede, i Iskorenjivanje siromatva. Peto podruje - uspostavljanje reima odrivog razvoja. U tom smislu, predloena je brza

ratifikacija protokola iz Kjota (izvrena 2002. godine) te dinamina realizacija njegovih ciljeva (iji sadraji su se esto menjali u smislu poveanja zahteva):

Do 2015. godine obezbediti zadovoljenje 12% primarnih energetskih potreba i 22% proizvodnje elektrine energije iz obnovljivih izvora, i

Uvoenje jasnih, preciznih i transparentnih propisa o oporezivanju energije i individualne odgovornosti za nanoenje tete ivotnom okruenju.

Za merenje stepena realizacije Zajednike industrijske politike prema izloenom modelu bilo je predvieno 15 sintetikih indikatora:

Bruto-nacionalni drutveni proizvod (BDP) po unutranjoj kupovnoj moi (PPP), Proizvodnost rada po zaposlenom, Stopa zaposlenosti, Stopa zaposlenosti ena, Stopa zaposlenosti starijih radnika, Ukljuenost u redovni sistem obrazovanja stanovnitva od 20. do 24. godine, Procenat bruto-nacionalnog proizvoda (BDP) koji se izdvaja za istraivanje i razvoj, Procenat bruto-nacionalnog proizvoda (BDP) koji se izdvaja za poslovne investicije, Uporedni nivo cena, Stopa rizika od siromatva, Stopa dugorone nezaposlenosti, Disperzija rehionalnih stopa nezaposlenosti, Emisija gasova koji izazivaju tzv. efekat staklene bate, Energetska intenzivnost, i Obim transporta. Poto su pokazatelji realizacije po dravama-lanicama bili veoma neujednaeni - 2004.

godine je izvrena analiza koja je pokazala da se kljuni ciljevi ne mogu realizovati do 2010. godine. Ocenjeno je da su osnovni razlozi politike prirode, dok je sama strategija preopirna i optereena konfliktnim ciljevima. Zbog toga je predloeno da naglasak treba staviti na podsticanje privrednog rasta i zaposlenosti. Aktuelne analize ukazuju da e vedska, Velika Britanija, Holandija i Danska ostvariti u planiranom roku sve ili veinu ciljeva, dok e Austrija, Belgija, SR Nemaka, Francuska, panija, Finska i Portugalija verovatno ostvariti kljune ciljeve u domenu privrednog rasta i zaposlenosti. Sa druge strane, proirenje Evropske Unije pristupanjem novih lanica, od kojih su deset bive socijalistike zemlje, je postavilo pred zajedniku industrijsku politiku i novi zadatak harmonizaciju i usaglaavanje razliitih industrijskih sistema. Iz kruga novih drava-lanica - Kipar, eka Republika, Slovenija, Estonija, Letonija i Litvanija su na putu da ostvare ciljeve u domenu zaposlenosti i rehabilitacije uloge industrije u privrednom ivotu, ali veoma zaostaju u ostalim indikatorima, posebno u ulaganjima u istraivanje i razvoj.

24

1.5.4. Mere i instrumenti za realizaciju Industrijske politike Evropske Unije

Kao to je ve navedeno, koncepcija realizacije Industrijske politike Evropske Unije se zasniva na kompromisu izmeu izmeu dva ekstremna pristupa o ulozi i nainu realizacije industrijske politike. Na jednom polu su Holandija, SR Nemaka i Velika Britanija koje se zalau za supstituciju Industrijske politike korienjem odgovarajuih mehanizama Trgovinske politike, Politike Konkurencije i posebno Evropske Ekonomske i Monetarne Unije. Drugu pol obrazuju Francuska i ostale mediteranske drave-lanice, koje se zalau za pozitivnu, konstruktivnu i sutinski aktivnu verziju industrijske politike zasnovane na fiskalnom federalizmu, politikom konsenzusu i angaovanju vlada na svim nivoima. U ovom kontekstu, Evropska Komisija je odabrala pristup u kome se realizacija Industrijske politike Evropske Unije zasniva na institucionalnoj osnovi Evropske Ekonomske i Monetarne Unije. Institucionalna osnova Ekonomske i Monetarne Unije je zasnovana na ispunjenju sledeih teorijskih paradigmi neo-liberalne verzije otvorene trine privrede:

Prvo - Kontrolisani (mali) budetski deficit. Drugo - Stabilnost cena. Tree Niska dugorona kamatna stopa. Meutim, u praksi se pokazalo da je Evropska Monetarna i Ekonomska Unija obezbedila

visoki nivo makroekonomske stabilnosti u svakoj dravi-lanici, ali nije mogla da nae prava reenja za asimetrine makroekonomske okove, kao i da su njeni efekti delimino neutralisani problemima koje svoje ishodite imaju u niskoj geografskoj mobilnosti na tritu rada Evropske Unije. Zbog toga, Evropska Komisija proteira dopunu Evropske i Monetrane Unije - aktivnom verzijom politike razvoja globalne konkurentnosti ije su osnovni elementi:

Kompletiranje institucija tzv. podsticajnog poslovnog okruenja, Razvoj poslovnih mrea i alijansi, klastera i industrijskih zona, Razvoj tzv. Evropskih (industrijskih) ampiona, Razvoj Evropskog sistema inovacija uspostavljanjem odgovarajuih ema finansijskog

podsticaja, i Harmonizacija ekonomske politike sa treim zemljama. U ovom kontekstu, realizacija Industrijske politike Evropske Unije se zasniva na trijadi:

Preduslovi Katalizatori Akceleratori. Preduslovi: Makroekonomska stabilnost, Konkurentnost, Visoki nivo obrazovanja, Ekonomska i socijalna kohezija, i Zatita i unapreenje ivotne sredine. Katalizatori: Jedinstveno trite, i Trgovinska politika. Akceleratori: Istraivanje i razvoj, inovacije i tehnologija, Mala i srednja preduzea, Obrazovanje i obuka, i Poslovne usluge. Sintetiki model realizacije Industrijske politike Evropske Unije se moe predstaviti pomou

eme br. 1.5.4.1.

25

ema br. 1.5.4.1. Struktura za realizaciju industrijske politike Evropske Unije

Osnovni cilj: Jaanje globalne konkurentnosti evropske industrije putem strukturnog prilagoavanja

Horizontalne mere industrijske politike

Vertikalne (sektorske) mere industrijske politike

Politika konkurencije Dinamino podsticanje: Povlaenje: Trgovinska politika Informacijske tehnologije Proizvodnja aviona i helikoptera Regionalna, strukturna i koheziona politika

Telekomunikacije elik

Trite rada i socijalna politika Tekstil Politika obrazovanja i obuke Brodogradnja Politika razvoja infrastrukture Politika u oblasti istraivanja i razvoja

Politika razvoja malih i srednjih preduzea

Ekoloka politika Institucionalni aspekti Jedinstveno trite Deregulacija Socijalni dijalog Institucionalno povezivanje industrijskih politika Saradnja u industriji

1.6. Rezime

Petnaest naela za dobru (uspenu) industrijsku politiku:

1. Industrijska politika ne sme da teti drugim delovima privrede.

2. Industrijska politika mora biti dugorona i stabilna.

3. Korieni instrumenti treba da pojaavaju dejstvo drugih instrumenata.

4. Inflacija treba da bude niska, kamatne stope pozitivne a devizni kurs stabilan. U takvom okruenju postoje podsticaji za tednju i ulaganje u realni sektor.

5. Javno zaduivanje mora biti to manje kako bi privatni sektor imao vee mogunosti da obezbedi odgovarajue investicione fondove.

6. Treba koristiti opte (neadresirane) instrumente orijentisane prema odreenim industrijama, a ne prema pojedinanim preduzeima unutar tih industrija.

7. Uvek mora postojati sloboda izbora unutar razliitih pravaca delovanja, kao i fleksibilnost kako bi se uspeno odgovorilo na nepredvidive krize i dobre poslovne prilike.

8. Ukoliko se primenjuje direktna finansijska podrka (subvencije, carinske i necarinske mere zatite), onda one moraju imati transparentnu i preciznu proceduru raspodele i ogranieni period trajanja nakon ega moraju biti ukinute.

9. Vana komponenta industrijske politike je ulaganje u demografski, posebno humani kapital. Uslovi rada u industriji moraju odgovarati rigoroznim standardima zatite ivota i zdravlja zaposlenih, kao i radnom angaovanju radnika od 50. do 70. godine ivota. Obrazovni sistem mora da obezbedi odgovarajui meunarodni kvalitet znanja i vetina radnika, preduzetnika i menadera.

26

Kroz koncept drutva znanja treba obezbediti motivaciju za sticanje novih znanja i vetina i poveanje fleksibilnosti prilagoavanja promenama u socio-ekonomskom sistemu i tehnologijama.

10. Mere negativne industrijske politike su nune i treba ih koristiti u sluaju strukturnog prilagoavanja. Da bi se ublailo njihovo dejstvo na ukupan ekonomski sistem, potrebno je naglasak staviti na primenu novih (informaciono-komunikacionih) tehnologija, posebno u tradicionalnim industrijama.

11. Kreatori industrijske politike moraju imati u vidu jednostavan i brzi meunarodni transfer proizvodnje sa jedne lokacije na drugu u okvirima sistema liberalne trgovine. Zbog toga treba razvijati nacionalne, regionalne i lokalne specifine lokacijske prednosti za proizvodnju odreenih dobara.

12. U industrijskoj politici poseban naglasak treba staviti na aktivnosti osnivanja i razvoja mikro, malih i srednjih preduzea, kako bi se razvile odgovarajue veze na mrenom principu, kako prema velikim preduzeima, tako i prema drugim proizvoaima i potroaima.

13. Mora postojati konsenzus izmeu glavnih uesnika (poslodavaca, zaposlenih i vlade) oko glavnih ekonomskih i socijalnih ciljeva i naina njihovog ostvarivanja. Zbog odrivosti dugorona vizija razvoja industrije mora biti realna, bez politikih konatacija ali i proteiranja interesa uskih grupa.

14. Javna komponenta tehnoloke politike treba da kreira odgovarajue mree za razmenu informacija meu zainteresovanim partnerima.

15. Poto privatni sektor nije zainteresovan za investiranje u nekomercijalne delove infrastrukture, organi izvrne vlasti na svim nivoima moraju aktivno delovati na njenoj revitalizaciji, modernizaciji i novogradnji i razvoju odgovarajuih ema javno-privatnog partnerstva (JPP).

27

2 Metalski sektor u Srbiji krajem osamdesetih i poetkom devedesetih godina dvadesetog stolea

2.1. Uvod

Metalski sektor u Srbiji je svoj ekonomski i tehnoloki maksimum dostigao oko 1980. godine. U periodu posle 1980. godine dolazi prvo do znaajnog usporavanja razvoja, a posle 1985. godine do stagnacije i opadanja obima proizvodnje pod simultanim dejstvom nepovoljnih eksternih i internih uslova privreivanja. Eksterni uslovi su bili posledica velikih poremeaja u okruenju: (1) opteg usporavanja dinamike razvoja svetske privrede, (2) porasta protekcionistike prakse u dravama-lanicama Evropske Unije, Saveta za uzajamnu ekonomsku pomo (SEV-a) i OECD-a prema dravama-nelanicama, (3) dinamika razvoja veine drava u krugu zemalja u razvoju i SEV-a je bila veoma skromna, dok je stepen njihove meunarodne zaduenosti bio veoma visok, to se negatovno odraavalo, kako u meunarodnoj podeli rada, tako u meunarodnoj trgovini. Ove tendencije sigurno nisu moglo povoljno delovati na nacionalnu spoljnotrgovinsku razmenu i poziciju u meunarodnoj razmeni, no dublja analiza ovog perioda10 ukazuju da su na razvojnu stagnaciju i nazadovanje primarno delovali unutranji faktori koji su svoje korene imali u osnovnoj strukturi i sadraju institucija drutveno-ekonomskog sistema, pomenimo najvanije, od kojih veina nije do danas nisu izgubili svoja osnovna znaenja: (1) nain formiranja i usmeravanja sredstava za linu, javnu i investicionu potronju, (2) institucionalizovane monopolske i oligopolske strukture u nastupu prema potroaima i korisnicima, (3) kadrovska politika, (4) politika cena i raspodele, itd. Poto je zbog akumuliranih problema posle 1980. godine dolo do smanjenja investicione i line potronje, izvoz je trebao da obezbedi razreenje dva osnovna problema: (1) poboljanje spoljnotrgovinskog i platnog bilansa i na taj nain obezbeenje regularnog finansiranja neophodnog uvoza i (2) plasman dodatne proizvodnje iz velikog stoka kapaciteta formiranih u investicionom ciklusu od 1975-1979. godine. Metalski sektor je u celini reagovao osetljivije na ove procese od ostale industrije, pre svega, zbog nepovoljne proizvodne strukture u kojoj su dominirali proizvodi sa visokim ueem materijala i energije i malim ueem znanja i umenosti radnika. 1988. godine, usvajanjem amandmana IX-XLVII na Ustav SFRJ iz 1974. godine otpoeo je proces demontae politikih i ekonomskih institucija samoupravnog socijalistikog privrednog sistema i politikog sistema zasnovanog na monopolu jedne partije. Dubina i otrina drutvene i ekonomske krize i dogaanja u drugim evropskim socijalistikim dravama i SSSR-u ubrzo su usmerili tok unutranje politike i ekonomske reforme na koncept izgradnje viepartijskog drutva, odnosno institucionalnih okvira za delovanje trinog privrednog sistema, od kojih se oekivalo da e dinaminije i regularnije podsticati faktore, kao to su preduzetnitvo i profitabilnost. Ovaj proces se u naunom smislu oznaava kao postsocijalistika tranzicija. Krajem 1988. i u toku 1989. godine doneti su novi tzv. privredno-sistemski zakoni (pomenimo kljune, Zakon o preduzeima (Slubeni list SFRJ br. 77/1988, 40/1989, 46/1990 i 61/1991), Zakon o inostranim ulaganjima (Slubeni list SFRJ br. 77/1988) i Zakon o drutvenom kapitalu (Slubeni list SFRJ br.

10 Videti na primer, Studija (1984): Analiza uslova, potreba i mogunosti drutveno-ekonomskog razvoja Jugoslavije do

2000. godine: I. Knjiga, SZDP, Beograd koja nesumnjivo predstavlja jedan od prvih potpunijih realnih prikaza strukture i sadraja internih faktora koji su uticali na smanjenje efikasnosti privreivanja i tempa rasta i razvoja nacionalne privrede.

28

84/1989 i 46/1990)) kojima je defakto izvrena ekonomska restauracija kapitalizma. Da vidimo kako su se ove (radikalne) drutveno-ekonomske promene odrazile na metalski sektor u Srbiji.

2.2. Ocena stanja u metalskom sektoru Srbije u 1990. godini

Kao to je navedeno u uvodu, metalski sektor je reagovao osetljivije na izvrene drutveno-ekonomske promene od drugih industrijskih sektora u Srbiji. Sutinu ovih promena prezentiraju podaci o kretanju proizvodnje kljunih metalskih proizvoda u Srbiji u odnosu na maksimalne rezultate ostvarene u predtranzicionom periodu (Tabela br. 2.2.1.).

Tabela br. 2.2.1. Proizvodnja vanijih metalskih proizvoda u Centralnoj Srbiji i Vojvodini oko 1990. godine

No Predtranzicioni maksimum 1990 Obim

proizvodnje

Godina Obim proizvodnje

Indeks (%)

Pred. maks. = 100%

1. 2. 3. 4. 5. 6. 1. Proizvodnja rude gvoa

1.1. Obogaena ruda gvoa, 000 t 276 1975/76 46,2 16,74 2. Crna metalurgija

2.1. Sirovo gvoe, 000 t 881 1989 767 87,06 2.2. elik, 000 t 886 1989 799 90,18 3. Proizvodnja ruda obojenih metala

3.1. Olovno cinkana ruda, 000 t 805 1988 754 93,66 3.2. Bakarna ruda, 000 t 26.252 1989 26.463 100,7 4. Proizvodnja obojenih metala

4.1. Elektrolitiki bakar, 000 t 151 1989 151 100,00 5. Prerada obojenih metala

5.1. Valjaonika roba od bakra i legura bakra, 000 t 41,3 1986 28,1 68.04 5.1. Valjaonika roba od aluminijuma i legura aluminijuma, 000 t 44,0 1984 28,4 64,55 6. Metalopreraivaka delatnost

6.1. Odlivci od sivog liva, 000 t 207,0 1979 134,7 67,07 6.2. Gvozdene i limene konstrukcije, t 211.000 1979 74.446 35,28 6.3. Pei, tednjaci, t 44.430 1986 29.757 63,82 6.4. Metalna ambalaa, t 34.671 1985 22.127 63,82 7. Mainogradnja

7.1. Maine za obradu metala i drveta, t 13.780 1988 12.981 94,20 7.2. Maine i ureaji za graevinarstvo, t 30.398 1987 17.978 59,14 7.3. Poljoprivredne maine i orua, t 62.383 1085 38.146 61,15 8. Proizvodnja saobraajnih sredstava

8.1. Teretni vagoni 3.397 1965 356 10,48 8.2. Traktori, kom 47.120 1989 32.224 68,39 8.3. Kamioni, kom 11.672 1985 8.421 72,15 8.4. Autobusi, kom 930 1989 641 68,92 8.5. Putnika vozila, 000 kom 180 1989 148 82,22 8.6. Bicikli, 000 kom 156 1989 191 122,44 9. Proizvodnja elektrinih maina i aparata

9.1. Rotacione maine, MW 1709 1986 1.340 78,41 9.2. Uinski transformatori, MVA 3.257 1985 1.353 41,54 9.3. Kablovi i provodnici, 000 t 139 1985 95,0 68,35 9.4. Akumulatori, t 17.000 1989 13.271 78,06 9.4. Radioprijemnici, 000 kom 427 1964 24,0 97,17 9.5. Televizori, 000 kom 248,0 1986 141,0 56,86 9.6. Termiki aparati, 000 t 40,0 1985 23,5 58,75 10. Recilkaa sekundarnih sirovina

10.1. Reciklaa metalnih otpadaka i ostataka, 000 t ... 449,5 ... Izvor: SGS od 1975 do 1991, RZS, Beograd. Izbor podataka i proraun autora

Naravno da su ovakve tendencije u sferi fizike proizvodnje izazvale odgovarajue reprekusije na drutveno-ekonomski poloaj metalskog sektora u okvirima ukupne nacionalne privrede i industrije (Tabela br. 2.2.2.).

29

Tabela br. 2.2.2. Participacija metalskog sektora u proizvodnji, zaposlenosti, izvozu i uvozu privrede Centralne Srbije i Vojvodine u 1990. godini

Proizvodnja Zaposlenost Izvoz Uvoz 1. 2. 3. 4. 5. 6. NACIONALNA PRIVREDA 100,00 100,00 100,00 100,00 INDUSTRIJA 38,84 50,20 97,23 87,00 METALSKI SEKTOR 11,98 19,10 39,56 34,54

1. Proizvodnja rude gvoa 0,00 0,00 0,00 0,31 2. Crna metalurgija 0,22 0,50 5,07 3,86 3. Proizvodnja ruda obojenih metala 0,63 0,60 0,34 0,53 4. Proizvodnja obojenih metala 0,31 0,26 6,20 1,09 5. Prerada obojenih metala 0,22 0,46 3,42 0,71 6. Metalopreraivaka delatnost 3,11 5,26 4,91 2,55 7. Mainogradnja 2,00 3,70 7,52 8,33 8. Proizvodnja saobraajnih sredstava 2,81 4,49 8,12 8,26 9. Brodogradnja 0,25 0,35 0,97 0,00 10 Proizvodnja elektrinih maina i aparata 2,00 2,90 7,31 7,80 11 Reciklaa sekundarnih sirovina 0,20 0,32 0,21 0,15 12 Proizvodnja raznovrsnih proizvoda 0,23 0,26 0,51 0,95 Izvor: SGS-1992, ss. 68, 118-130, 331-347, RZS, Beograd, 1992. Izbor podataka i proraun autora

Metalski sektor je i 1990. godine zadrao drugo mesto u pogledu participacije u stvaranju nove vrednosti i zaposlenosti u nacionalnoj privredi (prvu poziciju je imao agro-industrijski kompleks). No, najvidljiviji izraz dejstva navedenih institucionalnih reformi je radikalna promena njegovog uea u stvaranju nove vrednosti. Participirajui u zaposlenosti sa 19,10, izvozu sa 39,56 i uvozu sa 34,54 sa pozitivnim bilansom u meunarodnim transakcijama) u metalskom sektoru je stvoreno tek 11,98 od nove vrednosti u nacionalnoj privredi, to sugerie njegovu veoma nisku ukupnu drutveno-ekonomsku efikasnost i produktivnost. Delimino otvaranje unutranje trine strukture spoljnoj konkurenciji i liberalizacija cena u okvirima stroge monetarne politike su doveli praktino do realnog bankrota kompletnog metalskog sektor u Srbiji. Ova injenica nije bila na adekvatni nain registrovana u poslovnoj, politikoj i strunoj javnosti, to je svakako uticalo da u narednih osamnaest godina nisu bili pronaeni adekvatni putevi za obnavljanje njegove razvojne propulsije, to je kako je pokazala praksa imalo kljunu ulogu u obezbeenju pozitivnih rezultata (post)socijalistike tranzicije u drugim evropskim dr\avama, danas lanicama Evropske Unije kao procesa koji kao rezultat ima dostizanje svih predtranzicionih maksimuma u sferi proizvodnje i ivotnog standarda i stvaranje proizvodne strukture sposobne za odrivi razvoj u uslovima globalne konkurencije. Sa druge strane, naravno da je stanje u 1990. godini predstavljalo samo kumulativni izraz posledica njegove strategije razvoja u prethodnom vremenskom periodu, koji se u svetlu ogranienja koja su navedena u uvodu moe ograniiti na 20 godina (tanije na period od 1971. do 1989. godine). U tom smislu, prezentirae se rezime sprovedenih istraivanja kljunih parametara (proizvodnje, investicija, tehniko-tehnolokog nivoa, uvoza i izvoza, ekonomske efikasnosti i uslova privreivanja).

30

Grafikon br. 2.2.1. Struktura proizvodnje, zaposlenosti, izvoza i uvoza privrede Centralne Srbije i Vojvodine u 1990. godini

Proizvodnja

44.18%

11.98%

38.84%

Industrija (ukupno) Metalski kompleksOstalo

Zaposlenost

49.80%

19.10%

50.20%


Izvoz

2.77%39.56%

97.23%


Uvoz

13.00%34.54%

87.00%


2.3. Rezime

1. Rast i razvoj proizvodnje u metalskom sektoru Srbije u periodu od 1971. do 1989. godine nije bio ostvaren u okviru (tada) vaeih teorijskih i empirijskih standarda, jer:

Elasticitet rasta u metalskom sektoru (u odnosu) na ukupnu industriju je bio oko 1,1 prema nauno preporuenom od 1,3 do 1,5.

U strukturi proizvodnje nije znaajno poveano uee najvanijih proizvodnji u mainogradnji i proizvodnji elektrinih aparata i ureaja (posebno, elektronskoj industriji).

Prilikom zapoljavanja nije voeno rauna o porastu produktivnosti rada, pa je i pored rasta tehnike opremljenosti, produktivnost na kraju posmatranog perioda praktino bila manja nego na poetku, to je imalo odgovarajue reprekusije na efikasnost proizvodnje i poslovanja.

Odsustvo operacionalizovanog koncepta usklaenog razvoja kapaciteta u crnoj i obojenoj metalurgiji je stvorilo stanje permanentnih problema u kvantitativnom i kvalitativnom snabdevanju preraivakog dela vitalnim metalurkim asortimanima.

31

Izostalo je dinamino razmetanje kapaciteta metalskog sektora izmeu pojedinih teritorijalnih celina, tako da je u centrima u kojima je trebalo doi do dinaminijeg razvoja propulsivnijih proizvodnji zadrana proizvodnja energetski intenzivnih proizvoda (kao to su na primer, livenje metala i izrada metalnih i limenih konstrukcija).

2. U posmatranom periodu izostala je adekvatna investiciona aktivnost u metalskom sektoru u odnosu na parametre koji su bili karakteristini za tzv. novoindustrijalizovane zemlje, odnosno razvijene trine privrede, jer:

Investicije u metalskom sektoru su u osnovi pratile dinamiku ukupne investicione potronje u industriji, to je u suprotnosti sa naunim preporukama da angaovaniji privredni razvoj moraju da prate i dinaminije promene u njihovoj strukturi.

Elasticitet rasta proizvodnog kapitala (kao funkcija kumulativnog rasta investicija i redovnih godinjih rashoda) u metalskom sektoru (u odnosu) na ukupnu industriju je bio oko 1,1 prema nauno preporuenom od 1,3 do 1,5.

U celini uee investicija u novostvorenoj vrednosti je bila nia nego u ostaloj industriji, dok je uee sopstvenih sredstava u preraivakom delu metalskog sektora bila znaajno vea nego u ostaloj industriji i proizvodnji primarnih metala.

Efikasnost investiranja je u celom posmatranom periodu kontinualno opadala. Efikasnost investiranja je do 1982/1983. godine bila neto vea od proseka ostale industrije, posebno u preraivakom delu gde je bila skoro dva puta vea od proseka.

Posle 1982/1983. godine se ne moe se govoriti o postojanju adekvatne (makroekonomske i poslovne) investicione politike (u naunom smislu) u metalskom sektoru.

3. Prema procenama, sredinom osamdesetih godina prolog stolea, metalski sektor u Srbiji je dostigao 30% do 40% od tada vaeeg tehniko-tehnolokog vrha11, nakon ega je poeo postepeno da opada zbog:

Nedostatka operacionalizovane verzije tehnoloke politike (strategije tehnolokog razvoja u toku 1988/1989 godine izraena je (ambiciozna i dosledno koncipirana na osnovu efekata uenja i rezultata ostvarenih u tada velikim poslovnim sistemima: ENERGOINVEST-u, RADE KONAR-u i ISKRA-i, ija su sredita i osnovni kapaciteti bili locirani u drugim delovima (bive) Jugoslavije) integralna strategija razvoja nauno-istraivakog rada u njegovog unapreenja, posebno u preduzeima ali je polovinom 1990. godine i pored ohrabrujuih poetnih efekata njena realizacija obustavljena).

Malog uea inenjera sa odgovarajuim znanjima i sposobnostima u ukupnoj zaposlenosti metalskog sektora.

Male zastupljenosti savremene informatike opreme za razvoj i konstruisanje proizvoda i upravljanje proizvodnjom, numeriki upravljanih maina i integrisanih tehnolokih linij, kao i savremene opreme za merenje i kontrolu, to je koilo rast produktivnosti, kvaliteta i kreiranje i uvoenje u proizvodnju novih proizvoda, kao sutinskih komponenata za poveanje meunarodne konkurentnosti proizvoda metalskog sektora u Srbiji.

11 Sa ekonomskog aspekta, tehniko-tehnoloki nivo oznaava kompetentnost proizvoda na tritu izraenu kao sumu tri

pojmovna sadraja: (1) savremenosti izmerene na osnovu nivoa tranje na domaem i globalnom tritu, (2) produktivnosti izmerene kroz utroak rada, sirovina i energije u tekuim proizvodnim procesima i (3) kvaliteta izmerenog kriz sigurnost u upotrebnoj funkciji proizvoda u to duem vremenskom intervalu sa to niim trokovima investicionog oavanja. U skladu sa ovim postulatima, UNIDO je razradio metodologiju posrednog merenja tehniko-tehnolokog nivoa pomou tzv. indeksa kompleksnosti proizvoda (metalskog sektora) pomou 80 indikatora, na osnovu koga se svaki proizvod analizira ktoz tehniko-tehnoloki nivo ugraenih poluproizvoda (8 indikatora), tehnikih usluga (15 indikatora), komponenti za ugradnju (18 indikatora), postupaka prerade i izrade (30 indikatora) i ostalo (9 indikatora). Njihovom kvantifikacijom vri se gradacija tehniko-tehnolokog nivoa od I. (proizvodi prvog nivoa) do VI. (finalni proizvodi tzv. avio-kosmike industrije). Na osnovu ovih kritetrijuma, ali bez direktnog ininjersko-statistikog popisa i obrade, izvrena je navedena procena. Za detalje videti u: Studija (1984): Projekat dugoronog razvoja industrije za preradu metala Jugoslavije 1986-1990, odnosno 1986-2000: Knjiga I, Institut za ekonomiku industrije, Beograd, str. 28.

32

4. Niski tehniko-tehnoloki nivo proizvoda i mala ekonomska efikasnost su ograniavajue delovale na rast izvoza metalskih proizvoda, no i pored toga je od 1983. godine ostvareno uravnoteenje bilansa njihovog uvoza i izvoza, dok su njegova preduzea postala osnovni faktor smanjenja ukupnog nacionalnog spoljnotrgovinskog deficita. Negativne strane su bile

Sofija Adzic_Stanje i Perspektive Razvoja Met[1]

Documents

Transcript of Sofija Adzic_Stanje i Perspektive Razvoja Met[1]