Sluga Božji Aleksandar - Otac Arsenije (Svetac u logoru)

Sluga Božji ALEKSANDAR OTAC ARSENIJE (1893‐1973)

jeromonah, politički zatvorenik, duhovnik

Biografija

Uvod

Prvi deo

Logor

Logor ʺspecijalnog režimaʺ

Baraka

Bolesnici

Obični ʺpopʺ

Prestanite!

Kod majora

Život teče dalje

ʺGde su dvoje ili troje sabrani u ime moje...ʺ

ʺPravedniʺ nadzornik

Majko Božja, ne ostavi ih!

Mihail

Na čijoj si strani, pope?

Sazikov

Ispovest

ʺNeću te ostavitiʺ

1

Težak put

U ime Boga zapovedam ti: prestani!

Radost

Život teče dalje

Saslušanje

Stvari se menjaju

Rastanak

Odlazak

Drugi deo

Sećanja

Uvod

Sećam se

Beleške žene po imenu Tatjana

Ponovni susret

Pisma

Delovi sećanja O.S.

Povratak iz prošlosti

Sećam se

Irina

Novinar

Muzičar

Dva koraka u stranu

2

Smrzavam se!

Čizme

Treći deo

Duhovna deca oca Arsenija

Tebi, Vojvotkinji, poborniku našem

Otac Matej

Otac Platon Skorino

Mati Marija

Majko Božja, pomozi!

Na krovu

Jedno priznanje

Pismo

Pomen

Jedno iskušenje

Lena

Ljuda

Nekoliko setnih misli

Pavel Semjonovič

Nekoliko reči za kraj

3



Otac Arsenije je rođen u Moskvi 1893. godine. Po završenoj gimnaziji 1911, upisao je Istorijsko‐filološki fakultet na Kraljevskom Univerzitetu u Moskvi. Usled kraće bolesti koja ga je zadesila 1916. godine, stekao je univerzitetsku diplomu tek 1917. Još kao student napisao je i izdao svoje prve radove na temu stare ruske umetnosti i arhitekture. Zatim je, u potrazi za duhovnim životom otišao u manastir Optinu pustinju u kome je dobio blagoslov da se zamonaši. Moguće je da je u Optini pustinji i primio monaški postrig. Kada je 1919. godine rukopoložen za jeromonaha, dodeljena mu je parohija u jednoj od moskovskih crkava. S obzirom da monasima nije bilo dozvoljeno da služe u parohijama, za ovu službu je dobio posebnu dozvolu od tadašnjeg patrijarha moskovskog, gospodina Tihona.

Krajem 1921. godine, kada je dotadašnji starešina Hrama, otac Pavel, premešten u drugi grad, a potom i uhapšen, otac Arsenije je stupio na njegovo mesto starešine hrama. Za osam godina službovanja u toj parohiji, okupio je oko sebe veliko bratstvo Pravoslavnih hrišćana i postao njihov voljeni pastir i ispovednik.

Otac Arsenije je prvi put uhapšen 1927. godine. Tada je poslat u izgnanstvo na sever zemlje. Dve godine kasnije, kada mu je dozvoljen povratak iz izgnanstva, imao je zabranu kretanja i nije smeo da se približi Moskvi u krugu od 100 km. Tada je počeo da služi u gradiću nedaleko od Moskve, no ubrzo posle toga, ponovo biva hapšen 1931. Ovoga puta je izgnan u vologdsku oblast na pet godina. Po isteku ovog roka, ponovo je uhapšen, osuđen na godinu dana zatvora i opet proteran i izgnanstvo.

Pošto je odslužio šest godina u logoru, dozvoljeno mu je da se nastani u arhangelskoj, a zatim u vladimirskoj oblasti. Bilo mu je strogo zabranjeno da služi u bilo kom hramu, tako da je bogosluženja obavljao kod kuće. U ovom periodu je nekoliko puta u tajnosti putovao u Moskvu, gde bi se sastajao sa episkopom Atanasijem (Saharovim). Takođe bi prisustvovao rukopoloženju svoje duhovne dece u sveštenički čin. Otac Arsenije se tajno dopisivao sa svom svojom duhovnom decom i na taj način održavao vezu sa njima.

Godine 1939. ponovo je poslat u Sibir, a odatle u logor na Uralu. Krajem 1940. obreo se u uralskom zatvoreničkom logoru. U martu 1941. prebačen je na prinudni rad, takođe u uralskoj oblasti. Tada je skoro sasvim prestala njegova prepiska sa duhovnom decom, a kada je iste godine poslat u logor ʹʹspecijalnog režimaʹʹ, koji je ujedno bio i najstrožija vrsta logora u tadašnjem Sovjetskom Savezu, onemogućena mu je bilo kakva veza sa spoljnim svetom. Čitavih petnaest godina se o njemu ništa nije znalo, a njegovi prijatelji i duhovna

4

deca su bili uvereni da je otac Arsenije stradao negde na stratištima logora. Dobro se znalo da iz logora ʹʹspecijalnogʹʹ režima skoro niko nije izlazio živ.

Otac Arsenije je s Božjom pomoći uspeo da preživi logor, iz koga je oslobođen tek 1958. godine, kada se nastanio u Rostovu, u domu svoje duhovne kćeri Nadežde Petrovne.

Otac Arsenije se upokojio 1975. godine. Sahranjen je na rostovskom groblju. Na njegovoj nadgrobnoj ploči stoji jednostavan natpis:

Otac Arsenije 1894 ‐ 1975

Kazivanja o svome duhovnom ocu sastavio sluga Božji Aleksandar.

UVOD

U novije vreme štampana su mnoga svedočanstva o životu političkih zatvorenika u Rusiji u Staljinovo doba. Pisali su ih naučnici, pripadnici vojske, pisci, bivši boljševici, obrazovani ljudi svih zanimanja, ali i prosti ljudi, seljaci i radnici. Ipak, mislim da do danas niko nije pisao o milionima Pravoslavnih koji su ostavili svoje živote po stratištima logora i kazamata, koji su bili podvrgavani najstrašnijim mučenjima i isleđivanjima. Oni su stradali i ginuli za svoju veru, u ime Boga kojega se nikada nisu odrekli. Umirući, oni su Mu pojali hvalu i On ih nije napustio.

Zapečatiti usne i ćutati o ovome značilo bi prepustiti zaboravu sve patnje, krstonosni put i smrt miliona mučenika koji su postradali Boga radi i radi nas koji smo ostali da na zemlji živimo.

Naša je dužnost pred Bogom i pred Njegovim ljudima da progovorimo o ovim mučenicima.

U ova preteška vremena postradali su najbolji muževi Ruske Pravoslavne Crkve: sveštenici, episkopi, starci, monasi i duboko verujući narod u kome je goreo neugasivi plamen vere. Po svojoj snazi, ova vera beše jednaka onoj koju su ispovedali prvi mučenici za Hrista, možda čak i jača. U ovoj knjizi susrešćemo se sa samo jednim od ovih, još uvek nekanonizovanih svetitelja. A koliko je mnogo bilo onih koji su nas radi stradali!

Dvadeset je vekova čovečanstvo uzrastalo u Bogopoznanju. Hrišćanska vera je ljudima darovala svetlost i život; pa ipak, u ovom, dvadesetom veku, bilo je i takvih ljudi koji su svesno odbacili ovo bogato i sveto nasleđe i koji su se opredelili za zlo. Umnožavajući to zlo u sebi i drugima, poslali su milione nevinih ljudi u mučeničko stradanje i smrt.

5

Bog je blagoizvoleo da sa ocem Arsenijem provedem u logoru samo kratko vreme. Ipak, i to malo vremena provedeno sa njim bilo mi je dovoljno da uđem u veru, da postanem njegovo duhovno čedo, da krenem njegovim putem, da budem svedok njegovoj dubokoj ljubavi prema Bogu i ljudima, da shvatim šta znači biti pravi Hrišćanin.

Prošlost se ne sme zaboraviti ‐ ona je temelj sadašnjosti i budućnosti. Zato osećam da mi je dužnost da sakupim što više materijala o životnom putu oca Arsenija. Da bih sabrao sva ova dragocena kazivanja o njemu, razgovarao sam sa njegovom duhovnom decom, čitao pisma koja im je pisao i svedočenja ljudi koji su ga poznavali.

Duhovne dece oca Arsenija je bilo mnogo. Kud god ga je Bog slao, sticao je nova duhovna čada. Bilo ih je u gradu u kome je ranije živeo dok je bio istoričar umetnosti, a kasnije rukopoložen za sveštenika i u kome je osnovao zajednicu verujućih ‐ Hrišćansko bratstvo, bilo ih je u selima u kojima je bio proteran, bilo ih je u gradiću izgubljenom u šumovitom severu gde je proveo nekoliko godina, a bilo ih je i u zloglasnom logoru ʺspecijalnog režimaʺ. Među njegovom duhovnom decom bilo je fabričkih radnika, seljaka, intelektualaca, kriminalaca, političkih zatvorenika, bivših komunista, kao i logorskih starešina raznih činova. Dolazeći u dodir sa ocem Arsenijem, oni su postajali njegova duhovna deca, prijatelji, vernici i sledbenici.

Da! Beše ih mnogo koji su, kada su ga upoznali, krenuli za njim. Oni koje sam lično poznavao ispričali su mi ono što su o njemu znali i čemu su bili svedoci.

Prilikom svakog susreta sa ocem Arsenijem, pokušavao sam da saznam više o pojedinostima iz njegovog života, no mada smo često razgovarali, retko je govorio o sebi. Neke od tih razgovora uspeo sam da zabeležim dok je još bio živ. Tada sam mu davao svoje beleške da ih pregleda i pitao ga: ʺJe li ovako bilo?ʺ ʺDaʺ, odgovarao bi uvek. A onda bi uvek dodao: ʺSve je nas Bog poveo različitim stazama i putevima, i svaki čovek ima, ako se samo potrudiš da dubinski sagledaš njegov život, nešto o čemu je vredno pisati. Moj život je, poput mnogih, uvek bio isprepletan sa životima drugih ljudi i tekao uporedo sa njihovim. Svačega je tu bilo. Ali sve je Bog tako uredio.ʺ

Često se dešavalo da ponešto ispravi u mojim beleškama. Tada sam, naravno, morao da menjam nazive mesta i imena skoro svih ljudi o kojima je bilo reč. Neki od njih su i dalje među živima i ‐ ko zna? Zla vremena se mogu povratiti.

Traganje za materijalom je bilo naporno, ali je urodilo plodom: mnoga kazivanja i sećanja izneta su u ovoj knjizi. Obrada knjige je daleko od savršenstva, ali uspeva da oživi pred nama lik oca Arsenija.

Kada sam započeo posao, nisam imao predstavu o količini materijala koji će mi biti dostupan, niti sam znao koje će prirode taj materijal biti. Sada, po obavljenom poslu, mišljenja sam da je najkorisnije da se knjiga podeli na tri dela: prvi deo nosi naziv Logor, a

6

drugi deo, sastavljen iz već prikupljenih zapisa, nazvao bi se Put. Drugi deo bi sadržavao pisma, sećanja i kazivanja ljudi koji su poznavali oca Arsenija. Što se trećeg dela tiče, materijala ima mnogo, a biće potrebno i mnogo rada da se sve to objedini. Neka bi mi Bog pomogao u tome.

Sujeta bi bila reći: ʺJa sam sakupljaoʺ, ʺja sam pisao.ʺ Mnogo je ljudi prikupljalo, zapisivalo i delilo sa mnom sećanje na oca Arsenija. Za ovaj poduhvat zaslužno je na desetine ljudi koji su poznavali i voleli oca Arsenija. Ja sam samo pokušao, kao i svi oni koje je otac Arsenije podigao i usmerio na put vere, da mu se makar malo odužim što me je izbavio od propasti i dao mi novi život.

Po čitanju ove knjige, pomolite se za zdravlje i spasenje sluge Božjeg Aleksandra. To će biti moja velika nagrada.



PRVI DEO

LOGOR

LOGOR ʺSPECIJALNOG REŽIMAʺ

Mrak i surovi mraz su zaustavili sve. Sve, osim vetra. Vetar je vitlao oblake ledenog snega koji bi se potom raspršivali u kišu ledenih iglica. Svaki put kada bi nailazio na prepreku, vetar bi razbacivao gomile snega, zatim bi sa zemlje podizao nove smetove, i tako bez prestanka, dalje... nikuda.

Kadkad bi se na tren sve stišalo, a onda bi se odnekuda iz mraka najednom pojavio ogroman krug svetlosti. U tom krugu nazirali bi se beskrajni nizovi baraka koje su se širile svuda unaokolo kao grad. U daljini su se ocrtavale stražarnice sa reflektorima i vojnicima koji su čuvali logor. Kilometri i kilometri bodljikave žice činili su nekoliko zaštitnih redova između kojih je zloslutno blještala svetlost reflektora. Policijski psi su leno šetali između prvog i poslednjeg reda žice. Sa stražarnica su snopovi svetlosti klizili po zemlji, sve dalje, polako, po snegu, a zatim se vraćali natrag ka bodljikavoj žici.

7

Vojnici su sa stražarnice neprekidno motrili na prostor između redova žice. Tišine nije bilo ni u jednom trenutku. Vetar bi se ponovo podigao, zaklanjajući snegom snopove svetlosti, čime je još više dolazio do izražaja mračni i sumorni izgled baraka.

Logor je spavao dubokim snom.

Najednom se začu udaranje metala o metal, nalik na zvonjavu, prvo na kapijama logora, a zatim, uz neprekidno odzvanjanje, i drugde. Reflektori ubrzaše svoj klizeći hod, kapije logora se otvoriše i kamioni puni vojnika i logorskih nadzornika uvezoše se unutra.

Vozila se brzo razmileše po celom logoru. Kod svake barake iz kamiona iskočiše po četvorica, koji odmah stadoše da proveravaju svaki delić građevine kako bi se uverili da nije bilo pokušaja bekstva. Pošto su utvrdili da ništa nije pomereno niti poremećeno, nadzornici otključaše barake. Za vojnike na stražarnicama ovo je bio najosetljiviji deo svakodnevne procedure. Svetla počeše da se pale svuda, a stražari poskidaše puške sa ramena. Policijski psi počeše nervozno da reže. U gulagu je započinjao novi radni dan.

Mrak se jedva malo podigao na početku ovog severnog zimskog jutra, a vetar je, kao da ne haje što sviće dan, duvao i dalje nemilosrdno, iz sve snage. Blizu unutrašnjeg kruga bezbednosne zone logora na nekoliko mesta se podizao plamen. Na tim mestima je gorela vatra koja je bila neophodna radi lakšeg otapanja snega i leda koji je prekrivao zemlju, kako bi ljudi mogli da kopaju masovne grobnice. Beše to posao zatvorenika u logoru.



BARAKA

Kada su zatvorenici počeli da izlaze iz svojih baraka na prozivku, logor najednom ožive. Ledeni vetar, mraz i mrak predstavljali su pravu agoniju za ljude koji se obreše napolju. Stojeći u vrsti po barakama, zatvorenici dobiše svoj dnevni obrok i pođoše pravo na rad.

Barake su sada bile prazne, no miris vlažne odeće, ljudskog znoja, izmeta i sredstava za dezinfekciju i dalje je ispunjavao prostoriju. Činilo se kao da su vika nadzornika, psovke koje razdiru dušu, ljudska patnja i okrutnost zločinaca i dalje prisutni. Ovaj osećaj

8

sveopšte potištenosti, među golim klupama i redovima ležaja unekoliko je razbijala toplota, jer je, odajući utisak da tu ipak neko živi, ublažavala prazninu.

Na ‐27 stepeni udari vetra su izazivali strah ne samo kod zatvorenika koji su pošli na rad, već i kod onih koji su, ušuškani u toplu odeću, motrili na njih.

Teškim korakom i sa sveprisutnim strahom zatvorenici su polazili na svoj svakodnevni posao. Znali su da je taj posao namerno osmišljen tako da bi im bilo što teže, i da je gotovo nemoguće ispuniti normu koju je propisivala uprava logora. Sve je učinjeno kako bi se ovi ljudi polako, ali sigurno, poslali u smrt. U ovaj logor su slali političke zatvorenike, ali i obične kriminalce koji su bili osuđeni na smrtnu kaznu. Retko ko je odatle izlazio živ.

Otac Arsenije, čije svetovno ime beše Pjotr Andrejevič Streljcov, vodio se kao ʺzekʺ (zatvorenik) br. 18376. Došao je u logor pre šest meseci i već sada mu je bilo jasno da nema nade da će odatle ikada izaći.

Noć se postepeno pretvarala u mračnu zoru, a potom u kratak, sumoran dan. Reflektori su i dalje osvetljavali logor. Otac Arsenije je neprekidno bio na dužnosti: morao je da cepa drva u blizini barake, a zatim da ih unosi unutra, da loži peći i da održava vatru u njima.

ʺGospode Isuse Hriste, Sine Božji, pomiluj me grešnog!ʺ ponavljao je radeći. Drva su bila vlažna i delimično zamrznuta, pa ih je bilo teško seći. Pošto u logoru nije bila dozvoljena upotreba sekire, cepao ih je tako što bi u svako drvo, pomoću jedne teške cepanice, ukucavao zašiljeni manji komad drveta. Naravno, napredovao je veoma sporo. Od iscrpljenosti i gladi nije ni mogao da radi brže. Sve mu je bilo teško i naporno. Pa ipak, baraka je morala biti čista, uredna i pometena, a peći tople. Ako sve to ne bude na vreme urađeno, nadzornik će ga poslati u ćeliju samicu, a zasigurno će ga zatvorenici iz njegove barake pretući.

Politički zatvorenici su često dobijali batine: nadzornici su ih na taj način kažnjavali, dok su ih kriminalci tukli jer su u tom, za njih uobičajenom ʺposluʺ uživali, istresajući iz sebe sav svoj nakupljeni gnev i mržnju. Neko bi svakog dana bio pretučen. Za zločince, to je bila glavna zabava.

ʺSmiluj se na mene grešnog, pomozi mi. U Tebe polažem svu svoju nadu, Gospode, i u Tebe, Majko Božja. Ne ostavi me, podaj mi snage.ʺ Ovako se molio otac Arsenije, posrćući od umora, dok je prenosio naramke drva za ogrev.

Dođe vreme da se nalože peći koje se behu tokom noći ohladile, te iz njih više nije dopirao ni tračak toplote. Nije bilo lako ložiti vatru sa vlažnim drvima, a ni grančice za potpalu nisu bile suve. Prethodnog dana je otac Arsenije naišao na nekoliko suvih grančica koje je sakrio u ugao sobe, blizu peći, misleći: ʺSutra ću lakše moći da naložim vatru!ʺ No sada, kada je pošao po suvarke, vide da ih je neko polio vodom. Znao je, ako zakasni da naloži peći, da se barake neće zagrejati do povratka radnika. Otac Arsenije požuri napolje, ne bi li

9

iza barake pronašao grančicu ili bilo šta suvo. Sve vreme se molio: ʺGospode Isuse Hriste, Sine Božji, pomiluj me grešnogʺ, a zatim bi dodao: ʺNeka bude volja Tvoja!ʺ

Gledao je svuda unaokolo, ali ništa suvo nije mogao da pronađe. Kako sada da naloži vatru?

Dok je otac Arsenije tražio suvarke, prođe pored njega postariji osuđenik koji je radio u susednoj baraci. Beše to kriminalac, neverovatno okrutan i moćan. Govorilo se da se od njegovog imena strepelo još u vreme pre revolucije. Počinio je toliko krivičnih dela da ih se ni sam nije mogao setiti. O pojedinostima njegovih zločina nije se mnogo znalo, no kada je predat sudu, sudiji je bilo poznato dovoljno podataka o njemu da ga je odmah osudio na smrt streljanjem. Presuda mu je kasnije preinačena na izdržavanje kazne u logoru, što je bilo još gore od streljanja. U logoru je smrt dolazila sporo i bila veoma bolna. Oni koji bi, kojim slučajem, preživeli logor, izlazili su iz njega ubogaljeni i nesposobni. Znajući za sve ovo, mnogi zločinci su postajali veoma okrutni, a od te njihove okrutnosti stradali su najviše politički zatvorenici: kriminalci bi ih prebijali, često na smrt.

Ovaj zločinac beše ʺgazdaʺ u svojoj baraci. Pribojavali su ga se čak i logorski nadzornici. Na samo jedan njegov mig, dogodio bi se ʺnesrećni slučaj.ʺ Zvali su ga Sivi. Bilo mu je šezdeset godina i bio je naizgled mirne spoljašnjosti. U početku bi se ljudima obraćao ljubazno, ponekad i šaljivo. Zatim bi počeo užasno da psuje i da udara pesnicama.

Videvši da otac Arsenije nešto traži, Sivi povika: ʺPope! Šta tražiš?ʺ

ʺBio sam pripremio nešto suvih grančica za potpalu, a neko mi ih je ukvasio. Tražim štogod suvo. Drva su vlažna ‐ ne znam šta da radim.ʺ

ʺTačno, pope, bez suvaraka si gotovʺ, odgovori Sivi.

ʺUskoro će se vratiti, biće im hladno, tući će me...ʺ rekao je, kao za sebe, otac Arsenije.

ʺDođi, pope, daću ti suvarakaʺ, reče Sivi i povede oca Arsenija do mesta gde se nalazila čitava gomila divnih, suvih grančica. Otac Arsenije najpre pomisli da Sivi zbija šalu sa njim; poznavao ga je suviše dobro i znao je da od njega ne može očekivati nikakvu pomoć.

ʺUzimaj, oče Arsenije, uzimaj šta ti trebaʺ, reče zločinac.

Otac Arsenije brzo uze nekoliko grančica, sve vreme misleći: ʺSada će početi da viče za mnom da sam mu ukrao grančice.ʺ No tada najednom shvati da ga je Sivi oslovio sa ʺoče Arsenije.ʺ On se pomoli i prekrsti u mislima i nastavi da skuplja grančice.

ʺUzmi još, oče Arsenije, uzmi još!ʺ reče Sivi. Potom se i on sagnu i stade da pomaže ocu Arseniju, noseći grančice u baraku i slažući ih kraj peći. Otac Arsenije mu se pokloni i reče: ʺBog te blagoslovio.ʺ

10

Sivi ništa ne reče, već izađe.

Otac Arsenije naslaga drva u peć i naloži vatru. Drva počeše da pucketaju. Imao je još samo toliko vremena da naslaže još drva na vatru, a onda je morao da požuri da počisti baraku, obriše stolove, pomete podove i donese još drva.

Već se bližilo tri sata. Vatra se razgorela u pećima, baraka je bila zagrejana. Smrad se sada još više osećao, ali zbog toplote, u baraci je vladala domaća i gotovo prisna atmosfera. Dok je otac Arsenije radio, u baraku u nekoliko navrata uđe nadzornik. Kao i uvek, njegove reči su bile pune gneva i pretnje. Jednom prilikom, čak je udario oca Arsenija komadom drveta po glavi.

Cepanje i nošenje drva, kao i sav ostali posao mnogo je iscrpeo oca Arsenija. Od premora i slabosti imao je jaku glavobolju, otkucaji srca su mu bili neujednačeni, a disanje otežano. Noge su jedva nosile umorno telo. ʺNe ostavljaj me, Bože mojʺ, jednako je šaputao, povijajući se pod teretom drva.



BOLESNICI

Toga jutra otac Arsenije nije bio sam u baraci: sa njim su ostala još trojica osuđenika. Dvojica behu ozbiljno bolesni, a treći, besposličar po imenu Feđka, beše sam sebe namerno povredio lopatom. Ležao je na krevetu i dremao, a zatim bi se iznenada prenuo iz dremeža, vičući: ʺNije dovoljno toplo! Ako ne budeš radio svoj posao kako treba, premlatiću te!ʺ Zatim bi ponovo tonuo u san.

Dvojica bolesnih nalazili su se u veoma teškom stanju. U logorsku bolnicu ih nisu poslali jer je bila prepuna. Oko podneva u baraku navrati bolničar. Pošto je izdaleka pogledao bolesnike, on dobaci ocu Arseniju: ʺJoš malo pa su i ovi otegli papke. Ovih dana ih mnogo umire. Hladno je, pa zato!ʺ Izgovorio je to bez imalo obzira što su ga bolesnici čuli. A zašto bi i imao obzira? U ovakvom logoru nije ni predviđeno da zatvorenici dugo žive. Zatim se primače Feđki, kome je bila povređena ruka i koji u tom trenutku poče da ječi, da pokaže

11

kako se strahovito muči. ʺŠta se tu prenemažeš!ʺ povika bolničar. ʺSutra ideš na posao! Ako ne odeš, ima da te pošljemo u samicu, pa se tamo izležavaj!ʺ

Otac Arsenije bi s vremena na vreme prekidao svoj posao da bi obišao dvojicu bolesnika, da bi im bar malo pomogao, rekao im pokoju reč i pomolio se za njih. ʺGospode Isuse Hriste! Pomozi, isceli ih, pokaži na njima divnu milost Tvoju! Daj im da požive dok ih ne oslobode odavde!ʺ opet i opet bi šaputao, nameštajući im tvrde ležaje i pokrivajući ih. Povremeno bi im davao vode ili lek koji je bolničar pobacao po njihovim krevetima. U logoru je jedini lek bio aspirin. Prepisivao se za svaku bolest.

Otac Arsenije dade slabijem od njih dvojice komad hleba, četvrtinu sopstvenog dnevnog obroka. Razmekšavši hleb s vodom, davao je bolesnome da jede, no ovaj, čim otvori oči i ugleda oca Arsenija, odgurnu mu ruku. Otac Arsenije tiho reče: ʺJedi. Neka ti Bog pomogne, jedi.ʺ Bolesnik proguta zalogaj i reče: ʺŠta hoćeš od mene s tim tvojim Bogom? Čemu se nadaš od mene? Nadaš se da ću da umrem, pa da uzmeš moje stvari, je li? Nemam ja ništa, ne moraš da se trudiš!ʺ Otac Arsenije na to ne reče ništa, samo ga pažljivo pokri i priđe drugom bolesniku da mu pomogne da se okrene. Zatim nastavi da čisti baraku.

Odluči da ovaj put ne sakrije suve grančice koje je prikupio zahvaljujući Sivom, već ih nagomila pored peći. ʺJuče sam pokušao da ih sakrijem, i gle šta se dogodilo: neko ih je pokvasio. A danas mi je Bog pomogao.ʺ

Peći su se već bile užarile i otac Arsenije se radovao što će radnici, po povratku s posla, moći da se odmore u toploj prostoriji. Dok je tako razmišljao, uđe nadzornik. Imao je nešto više od trideset godina i pošto je uvek bio naizgled vedar i nasmejan, osuđenici su ga prozvali Optimist, mada se prezivao Pupkov.

ʺJe li, pope, šta misliš ti? Zagrejao si ovu baraku kao da je sauna! Trošiš ogrev na narodne neprijatelje! Sad ću ti ja pokazati!ʺ I on udari oca Arsenija posred lica i otide, smeškajući se i dalje. Brišući krv sa lica Otac Arsenije nije prestajao da se moli: ʺNe ostavljaj me, ne okreći lice Svoje od mene grešnika. Smiluj se na mene.ʺ

Besposličar Feđka se uspravi na svojoj postelji i reče: ʺSvinja! Tresnuo te je iz sve snage u sred gubice, bez razloga! Ni sam ne zna zašto!ʺ Kroz sat vremena Optimist ponovo uđe i povika: ʺUstaj! Inspekcija!ʺ Feđka skoči iz postelje, a otac Arsenije stade u stavu mirno sa metlom u ruci.

ʺKoga još ima ovde?ʺ upita nadzornik, vičući, iako je to isto pitanje postavio još jutros, te je vrlo dobro znao koga je bilo u sobi. ʺDva bolesna, i jedan što će sutra na posao!ʺ nastavi, hodajući između redova kreveta. Ugleda onu dvojicu bolesnika i vide da ne mogu da ustanu, no samo da bi pokazao svoju silu i moć, poče da urla na njih. Ipak, nije im prilazio blizu. Ko zna, možda su zarazni?

12

ʺBolje bi ti bilo, pope, da pripaziš, da vodiš računa da sve bude pod konac! Uskoro ćeš na saslušanje ‐ za sve ćeš odgovarati!ʺ I otide, psujući i huleći.

Dan se bližio kraju. Spuštala se noć, uskoro će se vratiti i ostali. Uvek su se vraćali smrznuti, zlovoljni, iscrpljeni i puni gneva; čim bi se dokopali svojih kreveta, popadali bi po njima kao bez svesti. Sa ulaskom radnika u baraku useljavala se hladnoća, vlaga i neka sveopšta uznemirenost.

Pola sata nakon dolaska, puštali su ih na večeru. Vreme obeda je za mnoge zatvorenike predstavljalo pravo mučenje: zločinci bi tada otimali hranu političkim zatvorenicima, a oni koji bi pokušali da ih u tome spreče bili bi isprebijani. Slabiji i oni koji nisu bili sposobni da se brane, često su ostajali bez večere.

Politički zatvorenici su bili brojniji od kriminalaca, no ubice i lopovi behu fizički nadmoćniji. Svakoga dana je neko od zatvorenika ostajao bez svog ionako oskudnog obroka. To je izazivalo strašne muke: umorni, izgladneli, drhteći od zime, oni su razmišljali samo o hrani i sanjali punu trpezu.

Obroci koje su dobijali bili su zaista bedni. Porcije su bile male, često plesnive i iz nekog razloga zaudarale su na kerozin. Sve je bilo smišljeno tako da ih polako, ali sigurno ubija.

Otac Arsenije je često ostajao bez jela, no nikada se nije žalio. Kad bi mu neko oteo obrok, odlazio bi u baraku, legao u krevet i molio bi se. U početku bi mu se vrtelo u glavi, drhtao bi od hladnoće i umora, misao bi mu se mutila. Ipak, počinjao bi da po sećanju čita jutarnje molitve, akatist Majci Božjoj, svetom Nikolaju i svetom Arseniju, pominjao bi imena svoje duhovne dece i svih upokojenih čija je imena znao napamet. Molio bi se tako čitavu noć, a ujutro bi osetio neku novu snagu, kao da je sit i naspavan.

Otac Arsenije je imao mnogo duhovne dece u logoru i van njega, i u duši je plakao za svakim od njih. Dok je bio u izgnanstvu i u običnom logoru, mogao je da od njih prima pisma, ali u ovom logoru smrti nikakve pošiljke nisu bile dozvoljene. Njegova duhovna deca su bila ubeđena da otac Arsenije nije više među živima. Kada bi se raspitivali za njega kod državnih organa, odgovor je uvek bio isti: ʺAko je poslat u specijalni logor, nećete ga naći ni na jednom spisku.ʺ

Već beše pao mrak. Kolone zatvorenika ulazile su u logorski prostor i slivale se u barake. U baraku oca Arsenija ljudi su ulazili ljuti i umorni, ali čim su osetili toplotu, malo su omekšali. Danas niko ne udari oca Arsenija, niti mu ote hleb.

Dvojica bolesnika dobiše samo po pola porcije i otac Arsenije sakri malo ribe iz svog tanjira ispod košulje. Zagreja malo vode sa borovim iglicama u kojoj rastvori aspirin i napoji ih. Ribu i hleb podeli na dva jednaka dela i dade im da jedu.

13

Kroz pet dana, dvojica bolesnika osećala su se malo bolje. Život im više nije bio u opasnosti, ali još nisu mogli da stanu na noge. Noću se otac Arsenije starao o njima, a kada mu je vreme dopuštalo, i danju. Nastavio je da odvaja deo svog obroka i da ih njime hrani.

Otac Arsenije nije znao ništa o ovoj dvojici bolesnih zatvorenika, osim da su nedavno prebačeni u njihovu baraku iz drugog logora. Već tada su bili veoma bolesni. Negu oca Arsenija su prihvatali nerado, no ipak, da nije bilo njega, ne bi preživeli. O sebi nisu ništa govorili, a otac Arsenije ih nije ništa pitao. Dolazio je u dodir sa mnogim bolesnicima i svakoga je negovao. Kada su odlazili, retko bi o njima išta više čuo.

Jedan od bolesnika mu reče svoje ime: Ivan Aleksandrovič Sazikov. Dok se bavio oko njega, otac Arsenije se tiho molio. Sazikov to primeti i promrmlja. ʺMoliš se, pope, je li? Moliš se da ti se oproste gresi, pa nam zato pomažeš! Plašiš se Boga! A zašto? Jesi li Ga ikada video?ʺ

Otac Arsenije sa blagim čuđenjem pogleda Sazikova: ʺKako sam mogao da Ga ne vidim? On je ovde među nama, sa tobom i sa mnom.ʺ

ʺŠta pričaš, pope? Bog u ovoj baraci?ʺ

Otac Arsenije ga pogleda i tiho reče: ʺDa, vidim Njegovo prisustvo. Vidim i da ti je duša pocrnela od greha, ali u nju još uvek može da prodre svetlost. Svetlost će ti doći, Sazikove, svetlost i tvoj Svetitelj ‐ zaštitnik. Sveti Serafim Sarovski te neće napustiti.ʺ

Sazikovo lice se iskrivi, on zadrhta i, pun mržnje, zašišta: ʺUbiću te, pope! Ubiću te! Nije mi jasno, kako znaš tolike stvari? Mrzim te!ʺ

Otac Arsenije se okrenu i ode od njega, ponavljajući u sebi: ʺSmiluj se na mene, grešnika!ʺ Dok je obavljao svoje poslove ponavljao je u sebi akatist, svoje kelijsko pravilo, molitve večernje službe, jutrenja, i sva ona molitvoslovlja koja sveštenici izgovaraju prilikom službi.

Drugi od dvojice bolesnika se u logoru obreo iz veoma jednostavnog razloga: morao je biti smenjen sa rukovodećeg položaja, kako bi na njegovo mesto došao drugi. Njegova je priča bila slična mnogim pričama iz logora: učestvovao je u Oktobarskoj revoluciji od 1917, lično je poznavao Lenjina, bio komandant brigade 1920, bio na važnom rukovodećem položaju u tajnoj službi, radio za NKVD, da bi na kraju bio poslat u logor ʺspecijalnog režimaʺ da umre.

Neke su ubijali zbog par nesmotrenih reči, neke zbog ispovedanja vere, a bilo je i takvih kao što je bio ovaj bolesnik: komunista ‐ idealista koji je nekome zasmetao i zato je bio ʺsklonjen.ʺ Svima njima je bilo suđeno da pre ili kasnije završe svoj život u logoru.

Jedan od takvih, smenjenih s vlasti, bio je i izvesni Aleksandar Pavlovič Avsenkov. Otac Arsenije ga prepozna čim ču njegovo ime. To ime se često pojavljivalo u novinama ‐bio je

14

to šef tajne službe koji je ocu Arseniju potpisao smrtnu presudu streljanjem zbog krivičnog dela sprovođenja antirevolucionarnih aktivnosti. Kasnije mu je kazna preinačena u petnaest godina teškog fizičkog rada u logoru. Otac Arsenije je dobro zapamtio to ime.

Avsenkovu beše tada oko četrdeset pet godina, ali na njegovom licu su se videli duboki tragovi boravka u logoru. Glad, iscrpljujući rad, fizičko zlostavljanje, sve je to bledelo pred saznanjem da je pre samo nekoliko meseci on bio taj koji je druge slao na ovo mesto, ubeđen da brani zemlju od ʺnarodnih neprijatelja.ʺ Dolaskom u logor uvideo je veličinu svoje zablude. Shvatio je da je u smrt poslao na desetine, na stotine hiljada nevinih ljudi. Sa svog rukovodećeg mesta on beše izgubio svaki dodir sa istinom. Verovao je izveštajima islednika i laskavim rečima podređenih; slušajući bezumne naredbe ljudi sa vlasti, izgubio je dodir sa životom i sa ljudima.

Mnogo je i stalno patio, ali da promeni ono što je učinio nije mogao. Razdiralo ga je osećanje duhovne praznine i gubitka. Bio je tihe i blage naravi i sve što je imao delio je sa drugima. Nije se bojao ni logorskih vlasti, ni kriminalaca. Jedino se plašio sopstvenog gneva, no nikada nije gubio glavu; pokušavao je da brani nevine i zbog toga je često morao da provodi dane u ćeliji samici.

Avsenkov je bio privržen ocu Arseniju: voleo ga je zbog njegove širokogrudosti i topline. Često bi mu govorio: ʺTi imaš dušu, baćuška. Imaš dušu, vidim ja to, ali ja sam komunista, a ti služiš tvome Bogu, ti si sveštenik. Različite su nam tačke gledišta! Teorijski gledano, trebao bih da sa tobom vodim ideološku borbu.ʺ

Otac Arsenije bi se na to sam smejao i odgovarao: ʺE, moj prijatelju! Zašto bi se borio? Vodio si ideološku borbu čitavog života, a kuda te je dovela tvoja ideologija? Dovela te je u ovaj logor, koji samo što te nije progutao! Što se mene tiče, ja sam imao veru u Hrista i tamo, dok sam bio slobodan, a imam je i sada. Bog je svuda isti i svakome pomaže. Verujem da će pomoći i tebi!ʺ

Jednom mu je otac Arsenije rekao: ʺNas dvojica se poznajemo već dugo. Bog nas je još davno spojio i uredio da se u ovom logoru ponovo susretnemo.ʺ

ʺŠta govoriš? Zar se mi znamo od ranije?ʺ

ʺO da, znamo se, Aleksandre Pavloviču. Godine 1933, kada su komunisti pokušali da iskorene veru u narodu, na stotine hiljada vernika je poslato u izgnanstvo, na stotine crkava je zatvoreno. Tada sam prvi put, po tvom nalogu, poslat na robiju. A 1939. smo se ponovo sreli. Ja sam tada upravo izdao neki naučni rad. Čim je izašao iz štampe, uhapšen sam i doveden pred tebe. Osudio si me na streljanje. Ipak, hvala ti: ublažio si mi kaznu i poslao me ponovo u logor. Od tada sam promenio nekoliko logora i sve vreme sam očekivao da te sretnem u jednom od njih. I evo, konačno te sretoh!

15

ʺMolim te, nemoj misliti da te osuđujem. Sve je ovo Božja volja, a moj život je samo kap vode u ogromnom okeanu. Naravno da ne možeš da me se setiš. Među desetinama hiljada koji su prošli ispred tebe, kako da me se sećaš? Samo Bog zna sve. Sudbina ljudska je u Njegovoj ruci.



OBIČNI ʺPOPʺ

Život i rad u logoru bio je neljudski, užasan. Smrt se svakim danom primicala sve bliže. Svesni toga, mnogi zatvorenici su želeli da izbegnu barem duhovnu smrt, pa su vodili unutrašnju borbu za očuvanje duha. Među zatvorenicima se ponekad govorilo o nauci, životu, religiji, ponekad su se održavala predavanja o umetnosti ili raznim naučnim dostignućima, razgovaralo se o davno pročitanim knjigama, recitovala se poezija, ređala su se sećanja o životu pre dolaska u logor.

Usred okrutnosti, nasilja, grubosti, gladi, umora i stalne svesti o neizbežnoj smrti, uz stalno prisustvo najokorelijih kriminalaca, ovo je izgledalo uistinu neverovatno. Ljudi su tražili jedni u drugima oslonac koji bi im život učinio makar malo snošljivijim.

U zavisnosti od prirode najnovijeg talasa hapšenja, ljudi različitih profila su dolazili u logor: inženjeri, sveštena lica, naučnici, umetnici, zemljoradnici, pisci, agronomi, lekari. To je uslovljavalo spontano obrazovanje manjih grupa zatvorenika koji su imali slična interesovanja. Premda su svi bez razlike bili slomljeni i iscrpljeni, niko od njih nije želeo da zaboravi prošlost, ni svoje pređašnje zanimanje. Među grupama bi se ponekad razvila žestoka i ostrašćena prepirka, ljudi bi bili u stanju da vide samo svoje gledište i raspravljali bi o tome, kao da im sam život od toga zavisi.

Otac Arsenije nije učestvovao u ovim raspravama. Nije se priklanjao nijednoj grupi, niti se trudio da zastupa bilo čije gledište. Kad god bi započela neka rasprava, on se udaljavao i odlazio u krevet da se odmori i moli. Intelektualci su na oca Arsenija gledali s visine. ʺPriglupi pop, prost, neobrazovan. Ima dobro srce, hoće svima da pomogne, ali nema kulturu. Zato i veruje u Boga. Nema ništa drugo što bi ga ispunilo.ʺ

16

To beše mišljenje većine zatvorenika o ocu Arseniju.

****

Često bi se, posle prozivke i nakon što bi se baraka noću zaključala, sastajala grupica od desetak pisaca, istoričara umetnosti i slikara. Njihove rasprave su uvek bile vatrene. Ovoga puta tema je bila drevna ruska umetnost i arhitektura. Jedan od učesnika diskusije, povisok čovek koji je čak i u logoru zadržao izvesnu prefinjenost pokreta i gospodski stav, govorio je veoma ubedljivo na ovu temu. Ostali su ga slušali sa velikim zanimanjem. Ovaj visoki i impozantni muškarac imao je iznenađujuće znanje i beše neverovatno samouveren: besedio je veoma ubedljivo. Otac Arsenije, idući ka svojoj postelji, prođe pored njega.

Govornik, koji je zapravo bio profesor istorije umetnosti, obrati se ocu Arseniju s visine: ʺRecite nam, dragi oče: vi ste veoma pobožni i pripadate crkvenom kliru ‐ možda biste bili ljubazni da nam kažete kako vi shvatate uticaj Pravoslavlja na rusku umetnost i arhitekturu. Postoji li, uopšte, takav uticaj, šta velite?ʺ Dok je ovo govorio, na licu mu je titrao samozadovoljni osmeh. Oko njega se razleže smeh. Nasmeja se čak i Avsenkov, koji je sedeo u blizini.

Ocu Arseniju se ovo pitanje učini besmislenim. Neki su ga gledali sažaljivo, dok su drugi jedva čekali priliku da se nasmeju. Svi su smatrali da prost sveštenik kao što je otac Arsenije nije u stanju da odgovori na ovakvo intelektualno pitanje. Budući da je izvesno da ne zna odgovor, pitanje je imalo za cilj da ga ponizi. Premda je bio samo u prolazu, otac Arsenije zastade, sasluša pitanje, pogleda unaokolo u podsmešljiva lica i reče: ʺOdgovoriću vam čim završim posaoʺ, i ode.

ʺNije on lud, gle kako je lukavo izbegao da se osramoti!ʺ dobaci neko.

ʺRuskom svešteniku je oduvek nedostajala kulturaʺ, reče drugi.

No, kroz deset minuta, otac Arsenije se vrati i, prekidajući govornika, reče: ʺZavršio sam sa poslom. Možete li, molim vas, da ponovite pitanje?ʺ

Profesor odmeri oca Arsenija pogledom kojim bi posmatrao studenta koji je pao na ispitu i polako reče: ʺPitanje, oče Arsenije, je veoma jednostavno, no ipak zanimljivo: kako vi, kao pripadnik ruskog klira, vidite uticaj Pravoslavlja na staru rusku umetnost i arhitekturu? Možda ste čuli za umetničko blago Suzdalja, Rostova, Pereslavlja i manastira Ferapontovo. Možda ste imali prilike da vidite reprodukcije Vladimirske ikone Majke Božje i Rubljovljeve Svete Trojice. Molim vas, objasnite nam vezu koju vi ovde vidite.ʺ

Svi prisutni su shvatili da je pitanje profesorsko i da nije trebalo da ga uputi prostodušnom i dobrom baćuški. Videlo mu se po izrazu lica da on na to pitanje ne može da odgovori.

17

Otac Arsenije se ispravi, čak mu se i izgled donekle izmeni, pogleda profesora u oči i reče: ʺIma mnogo teorija o vezi Pravoslavlja i lepe umetnosti. O tome ste vi, profesore, dosta pisali, kao što su, uostalom i drugi. No, rekao bih da je većina vaših teorija i iskaza iskrivljena i netačna, sročena isključivo radi udovoljenja bilo čitaocu, bilo cenzuri. Način na koji ste upravo postavili ovo pitanje mnogo je bliži istini nego što to prikazujete u vašim knjigama u kojima obrađujete ovu temu.

ʺU vašim radovima vi tvrdite da je ruska umetnost izrasla iz čisto sekularne osnove i skoro sasvim negirate uticaj Pravoslavlja. Pišete o tome da su samo ekonomski i društveni činioci, a ne duhovna osnova ruskog naroda i blagotvorni uticaj Hrišćanstva delovali na razvoj ruske kulture od desetog do osamnaestog veka. U desetom veku, ruski klir je otkrio i usvojio Vizantijsku kulturu, koju je potom preneo u Rusiju, te se može reći da je Vizantija imala uticaj na celu Rusiju onog vremena. Doneli su ruskom narodu knjige, ikone, modele grčkih crkava i žitija svetih. To je taj uticaj, ta osnova iz koje je kasnije iznikla čitava ruska kultura.

ʺSpomenuste Vladimirsku ikonu Majke Božje. Nije li nam ova ikona, kao i mnoge druge stare ikone, došla iz Pravoslavne Vizantije? Nisu li te ikone kamen temeljac na kojima počiva ruski ikonopis i slikarstvo?

ʺSvaka ruska ikona je neraskidivo povezana sa dušom ikonopisca, kao i sa dušom vernika koji ikoni pristupa kao prema duhovnoj i simvoličkoj predstavi Hrista, Njegove Majke, ili Njegovih svetih. Za ruski narod, ikona nije idol, već duhovni obraz onoga kome se on dušom obraća u molitvi ‐ radosnoj ili tužnoj. Kaže se da ruku ikonopisca vodi sam angeo Božji. To je razumljivo, jer ruski ikonopisac slika ikonu uz post i molitvu.

ʺRus ikonopisac nikad ne potpisuje ikonu koju je oslikao, jer smatra da je nije stvorila njegova ruka, već duša s blagoslovom Božjim ‐ a vi tu vidite samo socijalne i ekonomske činioce.

ʺUporedite zapadnu ʺmadonuʺ sa bilo kojoj starom ruskom ikonom Bogorodice. U našim ikonama se oseća duh vere, pečat Pravoslavlja; na zapadnim slikama vidi se samo žena, svakako duhovna, ali puna obične, zemaljske lepote. A pogledajte samo Bogorodicu Vladimirsku: pogledajte joj oči i videćete nesravnjenu duhovnu snagu, veru u Božju milost i nadu u spasenje.ʺ

Otac Arsenije je govorio jasno i izražajno. Dok je izgovarao ove reči, promenilo mu se čak i držanje. Govorio je o poznatim ikonama i objašnjavao svaki primer, otkrivajući pred svojim slušaocima duh starog ruskog ikonopisa. Zatim poče govoriti o ruskoj arhitekturi i njenoj vezi sa Pravoslavljem, navodeći primere Suzdalja, Vladimira i moskovskih crkava. Na kraju završi ovim rečima: ʺGradeći crkve, Rusi su učinili da i kamen zapoje hvalu Bogu, da poučava ljude o Njemu, da Ga slavi.ʺ

18

Govorio je otac Arsenije skoro sat i po. Ljudi su ga slušali u potpunoj tišini. Sa lica profesora nestade prikriveni podsmeh; sada više nije delovao tako impozantno.

ʺOprostiteʺ, reče. ʺOdakle vi sve ovo znate? Poznajete umetnost, arhitekturu, čitali ste čak i moje knjige! Gde ste studirali? Mislio sam da ste sveštenik...ʺ

ʺČovek je dužan da poštuje i poznaje svoju otadžbinuʺ, odgovorio je otac Arsenije. ʺJako je važno da čak i ʺobični popoviʺ, kako ih vi nazivate, poznaju dušu ruske umetnosti. Pošto im je poverena briga o ljudskim dušama, dužni su da svojoj pastvi prikažu istinu. Ovo je veoma potrebno naročito stoga što ljudi poput vas, profesore, lažima i teorijama iskrivljuju um ljudima i zatrpavaju ono što je u čoveku najsvetije i najdragocenije. To iskrivljenje istine, naravno, potiče iz razloga sopstvenog interesa, i radi ulagivanja trenutnim političkim pravcima i nastojanjima.ʺ

Profesor se sada sasvim preobrazi i upita: ʺKo ste vi? Kako se zovete?ʺ

ʺU svetu sam se zvao Pjotr Andrejevič Streljcov, a sada sam jeromonah Arsenije, zatvorenik, kao i vi, u ʺspecijalnomʺ logoru.

Vidno zaprepašćen, profesor zamuca: ʺPjotre Andrejeviču, moje izvinjenje. Oprostite mi. Nisam mogao da pretpostavim da razgovaram sa poznatim istoričarem umetnosti, piscem tolikih knjiga i eseja, učiteljem mnogih, poznatim profesorom, a sada i sveštenikom, i da mu postavljam tako banalno pitanje... Već nekoliko godina se ne zna ništa o vama. Niko ne zna gde ste, samo vaše knjige i radovi i dalje govore umesto vas. Kako je moguće da ste vi, čuveni stručnjak, odlučili da postanete sveštenik?ʺ

ʺPostao sam monah Arsenije zato što vidim i osećam Božje prisustvo u svakoj stvari. Kada sam postao sveštenik, shvatio sam da ʺobičan popʺ mora vrlo mnogo toga da zna. I kad smo već kod ʺpopovaʺ, vi barem znate da su ʺobični popoviʺ predstavljali onu snagu koja je stvorila Rusiju četrnaestog i petnaestog veka i koja je pomogla narodu da se oslobodi Tatara. Nažalost, istina je i to da je u šesnaestom i sedamnaestom veku moral ruskog sveštenika pao i da je u tom periodu bilo tek nekoliko ʺsvetionikaʺ vere u ruskoj crkvi. Do toga doba, međutim, sveštenstvo je bilo pokretačka snaga naše zemlje.ʺ

Rekavši to, otac Arsenije se povuče. Oni koji su ga slušali, među njima i Avsenkov, i dalje su stajali, zadivljeni i začuđeni. Neko reče: ʺEto vam, prijatelji, eto našeg ʺobičnogʺ popa. Raziđoše se i odoše na počinak bez ijedne reči.

Avsenkov primeti da su od toga dana intelektualci u logoru drugačije gledali na oca Arsenija. Očigledno je bilo da je mnogima od njih postala jasnija veza između Boga, nauke i inteligencije. Avsenkov je bio ubeđeni komunista i skoro fanatično je verovao u marksističku ideologiju. Prve godine u logoru držao se po strani, a kasnije je počeo da opšti i sa drugim zatvorenicima. Tada je uvideo da su njegovi stari poznanici ‐ komunisti većinom priželjkivali povratak starog načina života, kada je sve bilo mnogo jednostavnije i

19

udobnije. Nisu imali više nikakvu želju da se bore protiv nepravednog Staljinovog režima. Avsenkovu se nisu dopadali ovakvi njihovi stavovi i on prestade da im se obraća. Sada, kada je počeo da drugačije posmatra svoj život, shvatio je da je svoj idealizam izgubio pre mnogo, mnogo godina, da je svoje ideje zamenio ʺformulama istineʺ koje je poput papagaja ponavljao u svakoj prilici i izvršavao data mu naređenja. Izgubio je svaki dodir sa čovečanstvom ‐ kontakte sa ljudima su mu zamenili kružoci i novinski članci.

Sada, kao jedan od osuđenika u logoru, Avsenkov prvi put posle mnogo godina oseti pravi život umesto veštačkog. Dopadao mu se otac Arsenije zbog svog neobičnog ponašanja prema ljudima, zbog njegove spremnosti da svakome pomogne i istinske dobrote. Umne sposobnosti oca Arsenija su ga sasvim razoružale. U prvo vreme je njegova bezgranična vera u Boga i neprestana molitva odbijala Avsenkova, a u isti mah ga i privlačila. Uz oca Arsenija se uvek osećao dobro. Sve teškoće, potištenost, depresivna atmosfera u logoru, sve je to u prisustvu oca Arsenija postajalo snošljivo. Zašto? Na to pitanje nije imao odgovor.

Ivan Aleksandrovič Sazikov, jedan od bolesnika koga je otac Arsenije negovao, bio je, kako su kasnije saznali, poznati kriminalac. Imao je veliku vlast, bio je veoma okrutan, dobro je poznavao društvo zločinaca u logoru i vrlo brzo ih je potčinio sebi. Svi su mu se pokoravali. Njegova reč je bila zakon za sve, svi su ga se logoraši bojali, no on nije voleo da se meša u njihove unutrašnje stvari, već se držao po strani.

Čitava tri meseca po ozdravljenju, Sazikov nije hteo da bude ni blizu oca Arsenija. Pravio se, štaviše, da ga i ne poznaje. Međutim, dogodi se jednog dana te Sazikov povredi nogu, što ga je prikovalo za postelju nekoliko dana. Rana mu se zagnoji, posle čega ubrzo nastupi gangrena. Postojala je bojazan da će ostati bez noge. Zdravstveno osoblje ga nije prisiljavalo da ide na rad, no njegovo se stanje nije popravljalo. I opet ga je otac Arsenije hranio i negovao, te Sazikov ozdravi.

Posle ovoga je Sazikov hteo da se oduži ocu Arseniju: pokušavao je da mu da novac, no otac Arsenije mu sa osmehom reče: ʺNe radim ja ovo zbog novca, već zbog tebe i radi tebe, zbog onoga što jesi.ʺ

Sazikovu se tada otkraviše osećanja prema ocu Arseniju i on mu jednom ispriča celu svoju životnu priču. Tom prilikom mu reče i ovo: ʺUopšteno govoreći, ja ne verujem ljudima. Sveštenicima ‐ još manje. Ali vama, Pjotre Andrejeviču, vama verujem. Znam da me nećete prevariti. Vi živite u Bogu i za Boga, i sve što činite, ne činite radi sebe nego radi drugih. Takva je bila i moja majka.ʺ

Ovu priču su ispričali Avsenkov i Sazikov. Tačnost priče je potvrdio i jedan broj bivših zatvorenika koji su se zatekli u logoru u to vreme.

20



PRESTANITE!

Napolju je besnelo užasno nevreme. Mnogi su već poumirali od mraza i hladnoće, a na njihovo mesto su stalno dovodili nove. To su bili teški dani, no najgore su prolazili politički zatvorenici. Dogodilo se da su kriminalci dva dana za redom otimali hranu od političkih zatvorenika. Te noći, nakon prozivke, pošto je baraka zaključana, nastade strašna tuča oko hrane između te dve strane.

Na čelo ʺpolitičaraʺ stao je Avsenkov, a kriminalce je predvodio Ivan Smeđi, okoreli zločinac, neradnik i višestruki ubica. Nekoliko puta je počinio ubistvo i u logoru. Voleo je igre kartama u kojima je gubitnik plaćao životom.

Te večeri je tuča, dakle, nastala oko sledovanja hrane koje su kriminalci otimali kao od šale od drugih zatvorenika, dobacujući usput da im je služenje tuđim stvarima prešlo u naviku. Uprava logora i nadzornici bili su, iz razloga sopstvene bezbednosti, uvek na njihovoj strani.

U početku su radile pesnice, zatim su počeli da se tuku drvima za loženje, dok odjednom u rukama nekih od kriminalaca nisu sevnuli noževi. Posedovanje bilo kakvih bodeža je, naravno, bilo zabranjeno. Zatvorenici su redovno bili podvrgavani pretresu, no straža i nadzornici kao da nisu primećivali te noževe.

Prvo su ranili jednog mladog vojnika. Nekoliko ʺpolitičaraʺ završiše sa razbijenim glavama. Kriminalci su umeli da se drže zajedno, dok je ovim drugima bilo preostalo jedino da viču ‐ od straha nisu smeli da priskoče u pomoć svojima. Kriminalci su bili mnogo jači i okrutniji. Po podu poče da se razliva krv.

Otac Arsenije pritrča Sazikovu i stade da ga preklinje: ʺPomozite! Molim vas, pomozite, Ivane Aleksandroviču! Izbodoše ljude noževima! Krv lije na sve strane! Molim vas, u ime Boga, recite im da prestanu! Vas će poslušati...ʺ Sazikov se na to samo gorko nasmeja i reče: ʺNaravno, poslušaće me, ali zašto vi i vaš Bog ne učinite nešto? Evo, Smeđi je već ubio dvojicu, a Avsenkov je jedva živ. Vaš Bog kao da ni ne primećuje šta se ovde dešava!ʺ

Otac Arsenije pogleda oko sebe. Vide ljude oblivene krvlju, začu krike, psovke, jauke i duša mu se ispuni neizrecivim bolom.

21

On priđe i zakorači tamo gde je tuča bila najžešća i snažnim, razgovetnim glasom reče: ʺU ime Boga, naređujem vam: prestanite!ʺ Zatim ih sve oseni znakom Krsta i prošaputa: ʺA sada, brzo pomozite ranjenimaʺ i stade kraj svog kreveta. Stajao je tamo, kao da je u nekom drugom svetu, kao da je obasjan nekom čudnom svetlošću, pogružen u molitvu. Nije čuo kada su mrtve odneli do vrata, niti kada su pokušavali da ukažu pomoć ranjenicima. Sva njegova pažnja bila je usredsređena na molitvu.

U baraci je sada vladala potpuna tišina. Čulo se samo kako ljudi polako odlaze na počinak, kao i ječanje jednog od ranjenih. Sazikov tada priđe ocu Arseniju i reče mu: ʺOprostite mi, oče Arsenije. Sumnjao sam u vašeg Boga. Sada vidim da On postoji. Osećam strah... Velika je moć data onima koji veruju. Oprostite mi što sam vam se smejao.ʺ

Kroz dva dana, ocu Arseniju priđe i Avsenkov. ʺHvala vam! Spasli ste mi život. Posmatrajući vas i ja počinjem da shvatam da Bog postoji.ʺ

Život je nastavio svojim tokom. Zatvorenici su pristizali, teško radili, umirali i na kraju bili sahranjivani u promrzlu zemlju. Na njihovo mesto su dolazili drugi i tako se krug ponavljao.

Od onog dana niko u baraci više nije otimao hranu, to je postalo novo nepisano pravilo u logoru. Ako bi neko od kriminalaca slučajno i zaboravio na ovo novo pravilo, drugi kriminalci bi ga veoma brzo podsetili.

Otac Arsenije je i dalje veoma teško radio, ali nikada nije klonuo duhom. U baraku u kojoj je on živeo doveli su u to vreme mnoštvo ljudi najrazličitijeg porekla, sa ciljem da svi što pre poumiru. To je izazvalo oštre sukobe između raznih grupa, a otac Arsenije bi se uvek našao da svakoga uteši, da svakome pomogne. Toplim i blagim rečima umeo je da ublaži bol i patnju. Među novim zatvorenicima je bilo komunista, vernika, kriminalaca i još mnogih drugih vrsta ljudi, ali otac Arsenije bi za svakog pojedinačno pronalazio prave reči. Njegove su reči prodirale duboko u dušu čoveka i hrabrile ga da nastavi da živi, davale nadu za budućnost, a često mu pomagale da postane bolji.

Na neki čudan način, Avsenkov i Sazikov su postali prijatelji. Šta ima zajedničko jedan komunista ‐ idealista sa jednim kriminalcem? To da ga na nevidljiv način sa njim spaja otac Arsenije.

Ovu priču su ispričali Avsenkov, Sazikov i još trojica bivših zatvorenika.

22



KOD MAJORA

Nadzornik poče često i bez najave da upada u baraku i da proziva oca Arsenija za svaku sitnicu dok je ovaj obavljao svoje redovne poslove. Jednog dana, u nastupu nesvakidašnjeg gneva, on udari oca Arsenija posred lica i mučki ga opsova. Te večeri je otac Arsenije dobio poziv da se pojavi pred upravnikom logora.

U logoru je dobro poznato da noćni poziv ne sluti na dobro. Govorilo se da je neki novi major došao na mesto upravitelja logora. Poziv u takozvani ʺsektor za specijalna pitanjaʺ je obično značio ispitivanje i pokušaj islednika da po svaku cenu od optuženog iznudi nekakvo priznanje, ili ubeđivanje zatvorenika da postane ʺtajni saradnik upraveʺ, drugim rečima, špijun. Ako bi zatvorenik odbio takvu vrstu saradnje, usledilo bi bezdušno batinanje. Naravno, prebijanje zatvorenika je bilo uobičajeno i za vreme ispitivanja. Batine se jedino nisu dobijale kada bi nekoga pozvali u upravu da mu saopšte da mu je produžena kazna. Svi su strahovali od ʺspecijalnog sektora.ʺ Tamo je radilo oko 25 ljudi koji su većinom bili podložni uticaju alkohola. Oni su bili zaduženi za isleđivanje, a umeli su i da tuku. Uzrečica im je svima bila: ʺPropevaćeš!ʺ

Otac Arsenije je najpre ušao u kancelariju nekog mladog narednika, koji je odmah počeo sa uobičajenim pitanjima: ime, očevo ime, prezime, razlog izdržavanja kazne. Zatim je usledila optužba: ʺPriznaj da si širio propagandu u logoru!ʺ

Otac Arsenije odgovori na sva pitanja u vezi imena, a potom zaćuta. Poče da se moli u sebi. Narednik je psovao, udarao pesnicom o sto i pretio. Najzad ustade i reče: ʺKod majora ćeš propevati!ʺ Izađe iz sobe i vrati se posle deset minuta. Povede oca Arsenija majoru, upravniku logora. Otac Arsenije je znao da se to neće završiti na dobro.

Kada su ušli u kancelariju upravnika logora, major stade da prelistava dosije oca Arsenija. ʺOstavi nas nasamoʺ, reče naredniku i ovaj izađe. Major ustade, proveri vrata, zatim ponovo sede za svoj sto i poče da čita dosije. Otac Arsenije je za to vreme stajao i molio se: ʺGospode, smiluj se meni grešnome.ʺ

Kada je završio čitanje dosijea, major se obrati ocu Arseniju sasvim normalnim i ljubaznim tonom: ʺSedite, Pjotre Andrejeviču. Lično sam vas pozvao da dođete ovamo.ʺ Otac

23

Arsenije sede i pomisli: ʺPočinje...ʺ Nije prestajao da se moli u sebi: ʺGospode, smiluj mi se. Svu nadu sada polažem u Tebe.ʺ

Major još jednom proveri fotografiju u dosijeu, zatim otkopča džep na košulji, izvadi parče papira i pružajući ga ocu Arseniju reče: ʺOvo je za vas. Poslala vam je Vera Danilovna. Ona je dobro, zdravlje je dobro služi. Pročitajte pismo!ʺ

Dragi oče Arsenije,

Bezgranična je Božja milost. Bog vas je sačuvao u životu. I mnoge je od nas sačuvao. Ne plašite se, samo verujte! Molite se i dalje za nas grešne. Vera

Otac Arsenije je bio zapanjen. Vera Danilovna je bila njegova duhovna kćerka, od sve njegove duhovne dece njemu najbliža i najprivrženija. Rukopis je, bez sumnje bio njen. Niko drugi nije mogao da napiše to pisamce: još odavno su se dogovorili da, ako ikada budu imali prilike da pišu jedan drugom, u znak raspoznavanja pogrešno napišu reč ʺmolite se.ʺ

ʺGospode, blagodarim Ti što si dopustio da saznam nešto o svojoj deci, blagodarim Ti na Tvojoj velikoj milosti!ʺ molio se, dok je pokušavao da sabere misli.

Major uze papirić iz ruke oca Arsenija i baci ga u vatru. Obojica su ćutali neko vreme. Otac Arsenije je bio duboko dirnut. Nije mogao da razume šta se to događa. Major je ćutao jer je osetio zbunjenost i potrešenost oca Arsenija. Posmatrao ga je: pred njim je sedeo starac sa retkom bradom, obrijane glave, obučen u staru, na mnogim mestima zakrpljenu platnenu košulju i poderane pantalone.

Major je, iz pročitanog dosijea, shvatio da je otac Arsenije svrstan u ʺozbiljneʺ slučajeve: jedan član njegove porodice je bio poznati naučnik, a sam Pjotr Andrejevič Streljcov je diplomirao na moskovskom univerzitetu i pročuo se po zemlji i inostranstvu kao sjajan istoričar umetnosti. Bio je pisac poznatih studija o staroj ruskoj umetnosti i arhitekturi, a kasnije se zamonašio. Oko sebe je okupljao veliku grupu vernika koja se, mimo očekivanja vlasti, nije razišla čak ni nakon njegovog hapšenja. Isti starac koji je sada sedeo pred njim umeo je, nekada kada je živeo na slobodi, da sjedini duboku veru u Boga i naučnički um. Njegove knjige su govorile o lepotama zavičaja i učile čitaoca da voli svoju zemlju. Međutim, sada je, očigledno, sve to u njemu umrlo: bio je pregažen, slomljen. Smrt mu je bila blizu. Major je samo na molbu svoje žene, koju je bezuslovno voleo i čije je savete slušao, kao i na molbu Vere Danilovne koja je nekada mnogo pomogla njegovoj ženi i kćerki, pristao da se izloži velikoj opasnosti i uruči pismo zatvoreniku.

Vera Danilovna je bila lekar. Svojom stručnošću i požrtvovanjem spasla je život nekolicini ljudi koji su bili bliski majoru. Ovo što je major upravo uradio bilo je veoma opasno u ovom ʺspecijalnomʺ logoru u kome svi samo vrebaju priliku da nekoga prijave, ne bi li na

24

taj način došli do unapređenja. No, postojao je još jedan razlog zbog koga je major želeo da se susretne sa ocem Arsenijem.

Otac Arsenije se molio sa tolikim usrđem da je izgledao potpuno odvojen od sveta. Ipak, on pogleda majora i reče mu: ʺHvala vam što ste mi doneli pismo. Blagodarim vam u ime Gospoda.ʺ

Gledajući oca Arsenija, major postade svestan da se sada pred njim više ne nalazi umorni starac, već čovek krepkog duha koga ni mnoge godine po logorima nisu uspele da slomiju; naprotiv, samo su učvrstile snagu njegovog duha. U tom trenutku, iz očiju oca Arsenija isijavala je svetlost i snaga kakvu major do tada nikada nije video. Iz njegovih očiju izlivala se bezgranična blagost i duboko poznavanje ljudske duše.

Major oseti da je otac Arsenije mogao snagom duha da postigne sve što je hteo. Njegove oči su ponirale u najdublja i najskrivenija mesta ljudske duše i bile u stanju da vide čovekove misli. Major je znao da ga čovek ovakvog duha neće upitati kako se usudio on, koji je tek odnedavno na rukovodećem položaju u logoru, da mu preda pismo.

Tada major primeti da otac Arsenije netremice gleda u nešto iza njega. Najednom, otac Arsenije ustade, prekrsti se nekoliko puta i kao da se nekome pokloni. Sada je ušao i major, jer tog trenutka pred njim više nije stajao starac sa zakrpljenom košuljom i poderanim pantalonama, već sveštenik u sveštenim odeždama koji je vršio sveto bogosluženje.

Major slegnu ramenima pred ovim nesvakidašnjim događajem. Odjednom se seti davno zaboravljene slike: seti se kako ga je majka, dok je bio mali, vodila o velikim praznicima u drvenu seosku crkvicu. Najednom ga obuze osećanje topline i blagosti.

Otac Arsenije sede i major ponovo vide pred sobom umornog starca. Ipak, iz njegovih očiju se izlivala svetlost.

ʺPjotre Andrejeviču! Nedavno sam postavljen za upravnika logora. Još dok sam bio u Moskvi, razgovarao sam sa Verom Danilovnom i uzeo na sebe da vam prenesem poruku od nje. Htedoh još da vas zamolim da pomognete čoveku koji živi u istoj baraci sa vama...ʺ Major zastade, tražeći reči.

ʺRazumem vas! Naravno, rado ću pomoći Aleksandru Pavloviču Avsenkovu. Preneću mu sve što mi budete rekli. Znam da vam nije lako na novom položaju, Sergeje Petroviču, niste još imali vremena ni da se naviknete. Teško je, vrlo je teško naviknuti se na ovakav način života. Toliko užasnih stvari se ovde dešava! No, budite blagi koliko god možete i time ćete mnogo pomoći zatvorenicima.ʺ

ʺDa, teško je. Svuda je sada teško, zato sam i dospeo ovde. Srce me boli kada vidim šta se oko nas dešava. Ljudi sumnjičavo motre jedni na druge, drug druga prijavljuje bez

25

razloga, izdaju se tajna naređenja koja su u suprotnosti sa javnim...Činim sve što mogu, ali to je premalo. Stid me je da priznam, ali bojim se za sebe.

ʺNadzornik Pupkov mi stalno šalje izveštaje o vama; očigledno je da vas ne voli. Uskoro će na njegovo mesto biti postavljen neko drugi, neko malo popustljiviji. Znam koliko vam je teško, Pjotre Andrejeviču, i kao što rekoh, ne mogu vam mnogo pomoći, ali pokušaću koliko god mogu da vam bar malo olakšam život. Od sada ću vam uručivati pozive preko Markova, narednika koji vas je primio i doveo meni. Markov je težak čovek, sumnjičav. Zbog toga ću mu dati nalog da na vas obrati posebnu pažnju, i nakon ispitivanja da vas uvek dovede meni. Ne brinite, njegova zapažanja neće biti uneta u vaš dosije.

ʺAleksandar Pavlovič me poznaje kao generala Abrosimova. Recite mu da mi je oduzet čin generala i da sam sada samo major. Mnogi se sećaju Aleksandra Pavloviča Avsenkova, ali teško da mu iko sada može pomoći. Molbe za njegovo oslobođenje su stigle čak i do Staljina, no jedini je odgovor bio: ʺNeka odsedi još neko vreme u logoru.ʺ Za to vreme, čovek koji se domogao Avsenkovog položaja sada pokušava da ga se zauvek otarasi kako bi osigurao svoje mesto. Aleksandar Pavlovič mnogo zna, pravi je idealista, iskren je. Na takve ljude vlasti ne gledaju blagonaklono. Vlastima bi išlo u račun da se on strelja, samo što Staljin još nije naredio njegovu likvidaciju. Zato Staljinovi podanici žele da ga ʺnezvaničnoʺ likvidiraju, preko kriminalaca u logoru. Govori se da je Ivanu Smeđem dojavljeno da ga nekako ukloni.

ʺMolim vas, predajte Aleksandru Pavloviču ovo pisamce sa porukom od njegove žene. To će ga okuražiti, dati mu snage da istraje. Recite mu da se posebno čuva Savuškina iz vaše barake ‐ taj smišlja lažne optužbe protiv njega.

ʺA sada, molim vas, potpišite izveštaj o našem razgovoru. Izveštaj ću sastaviti prilikom sledećeg susreta.ʺ

Otac Arsenije se potpisa na praznom listu hartije i reče: ʺČinite ono što morate.ʺ

Major ustade, priđe ocu Arseniju i reče: ʺPomenite me, molim vas...ʺ

Pun utisaka i osećanja, hvaleći Boga u sebi, otac Arsenije se vrati u svoju baraku i, umoran od svega što je doživeo, leže odmah u postelju.

Svi zatvorenici u njegovoj baraci odahnuše kada su ga videli. Nisu se nadali da će se otac Arsenije vratiti iz sektora za ʺspecijalna pitanja.ʺ A on se na svojoj postelji molio Bogu i u sebi pojao psalme, blagodareći Gospodu i govoreći: ʺNeka su hvaljena dela Tvoja, Gospode! Blagodarim Ti što si mi pokazao divnu milost Tvoju. Ne ostavi me, i dalje mi budi milostiv, moj Bože.ʺ

U logoru postoji jedno nepisano pravilo: kada se neko vrati sa ʺinformativnog razgovoraʺ, niko mu ne prilazi i niko ga ništa ne pita; ako je raspoložen, on će sam reći ono što bude

26

hteo o svom ispitivanju. Ako ga neki drugi zatvorenik nešto pita o isleđivanju, to je moglo da se protumači kao da se dotični plaši da nije i njegovo ime možda spomenuto prilikom ispitivanja. Te noći, otac Arsenije nije zaspao; sav je bio obuzet radošću zbog obilne milosti koju je Bog toga dana izlio na njega. Celu ga je noć slavio. Molio se i presvetoj Božjoj Majci. Sledećeg jutra je ustao i sa lakoćom započeo svoj svakodnevni posao.

Toga jutra, banu Pupkov u baraku, osvrnu se oko sebe i reče: ʺŠta je, pope, još si tu? Ne brini, dokrajčiće te oni, i to uskoro!ʺ I ode, smejući se.

Kada su se zatvorenici te večeri vratili sa rada, otac Arsenije priđe Avsenkovu i reče mu: ʺNeću stići da na vreme isečem ove panjeve. Ne mogu sam. Hoćete li da mi pomognete?ʺ

Do prozivke je ostalo još sat vremena. Reflektori su već počeli da klize po logoru. Poče već da se smrkava. Otac Arsenije reče Avsenkovu: ʺZajedno sa sledećim panjem dodaću vam jednu cedulju. Pročitajte je, a zatim je progutajte. Sve ću vam objasniti kasnije.ʺ

Avsenkov se zaprepasti: ʺKakvu cedulju?ʺ

Otac Arsenije mu krišom, zajedno sa panjem, dodade cedulju koju mu je dao major. Avsenkov je zgrabi i stade da udara po panju velikim komadom drveta. Zatim se sagnu, kao da hoće da pogleda panj izbliza i pri slaboj svetlosti zimskog sumraka poče da čita pisamce. Pročitao ga je dva puta. Iz očiju mu grunuše suze. Otac Arsenije tiho reče: ʺA sada, brzo progutajte ceduljicu i pokušajte da se savladate.ʺ

Nastavili su da rade, i otac Arsenije uspe da mu prenese ceo razgovor sa majorom Abrosimovim, o tome kako njemu, Avsenkovu, prijatelji žele da pomognu, ali da je to gotovo nemoguće i o opasnosti koja mu preti od kriminalaca.

ʺPjotre Andrejeviču, oče Arsenije!ʺ reče Avsenkov uzbuđeno. ʺDo sada nisam verovao u Boga, ali sada počinjem da verujem. Dobio sam pismo od moje Kaće! Piše mi o jednom veoma dragom prijatelju koji ima položaj na vlasti. Hoće da mi pomogne, mada je svestan, ako neko sazna za to, da je propao. Čak i u logoru ima dobrih i blagočestivih ljudi ‐ nisu svi zaglibljeni u blato. Kaća kaže da se moli Bogu za mene. Mora biti da Bog sluša njene molitve, jer evo, pomaže mi preko vas! Vi ste tu, grejete mi srce, ne ostavljate me samog sa mojim sumornim i strašnim mislima. Pomažete i drugima: gle, šta ste napravili od okrutnog zločinca kakav je bio Sazikov, koji nam je svima uterivao strah u kosti: sada je pitom, kao jagnje! Sluša vas i veruje vam. Vi to možda i ne primećujete, ali ja vidim. I sada zaista verujem: to Bog čini preko vas. Ne znam da li će ikada od mene postati pravi Hrišćanin, ali sada znam: Bog postoji.ʺ

Čim su uneli drva u baraku, pritrča Sazikov da im pomogne. Otac Arsenije i njemu ispriča o svom susretu sa majorom i o tome kako u Moskvi postoji plan da se Avsenkov likvidira preko logorskih kriminalaca.

27

Otac Arsenije je Sazikova zvao krštenim imenom Serafim. Nije ni malo strepeo da bi Sazikov mogao prijaviti njihov razgovor. Sazikov se zaista mnogo, mnogo promenio.

ʺKako je sve to neobičnoʺ, reče Sazikov. ʺDobro, pomoći ćemo. Zaštitićemo Aleksandra Pavloviča. Dobar je to čovek, vredan. Ne brinite se, zaštitićemo ga. Imamo mi načina za to između sebe.ʺ

Ovu priču su ispričali Avsenkov, Sazikov i Abrosimov, a deo je preuzet iz zapisa samog oca Arsenija.



ŽIVOT TEČE DALjE

Zime prođe, nastupi proleće. U tom periodu su mnogi zatvorenici oboleli, a mnogo ih je umrlo. Logorska bolnica je bila prepuna, te su bolesni morali da ostanu u barakama. Otac Arsenije se osećao veoma slabo, premda je i dalje obavljao svoje dužnosti. Posle mraza i studeni nastupila je nesnosna vlaga. U barakama je moralo da se loži kao i zimi, kako se na zidovima i odeći ne bi pojavila memla.

Mada je bio potpuno iscrpljen i jedva sposoban da se drži na nogama, otac Arsenije je i dalje pomagao kome god je mogao. To je uvek činio sa neočekivanom toplinom koja je svakoga duboko dirnula. Nikada nije čekao da ga neko zamoli za pomoć, već bi sam prilazio čoveku, kao da je znao kome je pomoć najpotrebnija. Potom bi se tiho udaljavao, ne očekujući zahvalnost.

Kao što je obećao, major je smenio Pupkova i na njegovo mesto postavio novog nadzornika. Novi nadzornik nije mnogo govorio. Bio je strog, ali pravičan, zbog čega ga zatvorenici ubrzo prozvaše ʺPravedni.ʺ Strogo je zahtevao da se poštuju pravila, naročito higijenska, no nikoga nije udario i sasvim je retko psovao.

Prođe i kratko, sparno leto sa nesnosnim najezdama komaraca koji su po logoru širili zarazu. Mada u tom periodu nije bilo potrebno ložiti peći, oca Arsenija, zbog starosti, nisu poslali napolje da kopa grobove. Umesto toga, čistio je baraku, okolne staze i nužnike.

28

Dva puta je pozivan u ʺsektor za specijalna pitanja.ʺ Prvi put ga je ispitivao samo narednik Markov i tada se nije video sa majorom. Sa njim se susreo kada su ga drugi put pozvali u sektor. Major je delovao zabrinuto. Rekao je ocu Arseniju: ʺTeška su vremena. Pravila su sve strožija, svako sumnja na svakoga. Moj položaj je veoma uticajan, svi strahuju od mene, ali ne mogu mnogo da pomognem. Nemam poverenja u ljude koji rade sa mnom. Ne znam kada ću moći ponovo da vas vidim. Aleksandar Pavlovič i vi ste mi stalno na pameti. Dajte mu ovu cedulju, recite mu da ga se u Moskvi sećaju... A sada, potpišite, molim vas, izveštaj o našem razgovoru. Sastavio sam ga pre nego što ste došli.ʺ

Otac Arsenije je predao poruku Avsenkovu, što ga je veoma oraspoložilo.



ʺGDE SU DVOJE ILI TROJE SABRANI U IME MOJE...ʺ

Jedne zime u baraku oca Arsenija dođe jedan mladić, student, po imenu Aleksej. Imao je 23 godine i bio osuđen na dvadeset godina teške robije u logoru ʺspecijalnogʺ režima. Logorski život mu nije bio sasvim nepoznat, jer je u ovaj logor došao iz zloglasnog moskovskog zatvora ʺButirok.ʺ No, budući veoma mlad, nije znao šta ga čeka. Čim je došao u logor, susreo se sa kriminalcima.

S obzirom da je u zatvoru u Moskvi proveo samo nekoliko meseci, odeća ovog mladića je bila još uvek dosta pristojna i naravno, odmah je privukla pažnju kriminalaca, koji smesta odlučiše da se dokopaju njegovog odela. Ivan Smeđi predloži partiju karata u kojoj gubitnik skida sve sa sebe. Svi su odmah znali da će Aleksej uskoro ostati bez odeće, ali niko nije mogao ništa da učini da to spreči; čak se ni Sazikov nije usudio da se meša. Sprečiti ovakvo kockanje ili osujetiti ovakvu nameru kriminalaca značilo je sigurnu smrt, što se u logoru veoma dobro znalo.

Ivan Smeđi, naravno, dobi partiju i sa njome, svu Aleksejevu odeću. ʺSkidaj sve sa sebe, prijatelju,ʺ reče.

29

Tada stvari krenuše naopako. Aleksej, koji je sve to bio shvatio kao šalu, odbi da skine sa sebe odeću. Smeđi tada započe predstavu: najpre mu se obrati tobož ljubazno, a zatim nasrnu na njega pesnicama. Aleksej zamahnu u samoodbrani, što samo još više razjari Smeđega. Svima je bilo jasno da Alekseju nema spasa, da će ga Smeđi ubiti. Svi su skamenjeno stajali i posmatrali kako Smeđi na smrt prebija mladića. Aleksej je bio sav obliven krvlju, krv mu je potekla i iz usta. Već je posrtao. Neki kriminalci su ga izazivali, tobož navijajući za njega i bodreći ga.

Otac Arsenije nije video početak borbe, jer je na suprotnom kraju barake slagao drva. Najednom vide da Smeđi tuče Alekseja koji više nije imao snage da se brani, već je samo pokrio lice rukama, jer ga je Smeđi bez milosti udarao pesnicama. Otac Arsenije mirno odloži drva, brzo im priđe i, na opšte zaprepašćenje, zgrabi Smeđega za mišicu. Lice Smeđega se izobliči od besa: pop se umešao u tuču ‐ mora umreti. Smeđi je odavno bio ispunjen mržnjom prema ocu Arseniju, no ranije nije smeo da mu priđe, jer se bojao ostalih kriminalaca. Sada je, međutim, imao valjan razlog da ga ubije.

On ostavi na trenutak Alekseja i zašišta: ʺU redu pope. Ovo je kraj ‐ i za tebe, i za njega. Prvo mali, pa onda ti.ʺ U ruci mu sevnu nož i on se baci na Alekseja.

Niko nije mogao da objasni šta se tada dogodilo. Slabašni i krotki otac Arsenije najednom zamahnu i udari Smeđega po ramenu takvom silom da mu izbi nož iz ruke. Zatim ga odgurnu dalje od Alekseja. Smeđi posrnu, pade i udari licem u ivicu kreveta. Otac Arsenije se okrenu Alekseju i reče mu: ʺIdi, Aljoša, umij se. Neće te niko više tući.ʺ Zatim, kao da se ništa nije dogodilo, nastavi sa svojim poslom.

U prostoriji je vladao muk. Ivan se polako podiže sa poda. Niko od zločinaca ne izusti ni reč. Smeđi je pred svima izgubio obraz. Neko poče polako da briše tragove krvi nogom. Aleksejevo lice je bilo potpuno smrskano, jedno uvo mu je visilo, a jedno oko bilo sasvim zatvoreno, dok mu je drugo bilo svo obliveno krvlju. Svi su ćutali. Znali su da će kriminalci sada zasigurno ubiti i Alekseja, i oca Arsenija.

Sve je, međutim, ispalo sasvim drugačije. Za kriminalce je postupak oca Arsenija bio izuzetno hrabar i odvažan. Premda su se svi bojali Ivana Smeđeg, otac Arsenije nije oklevao kada je Smeđi nasrnuo nožem na Alekseja, a kriminalci su veoma poštovali čoveka koji nije pokazivao strah. Ranije je otac Arsenije bio poznat samo po svojoj dobroti i nastranosti, a sada su ga poštovali zbog hrabrosti. Smeđi ode u krevet i poče da se došaptava sa svojim prijateljima, no ubrzo uvide da je kod njih izgubio ugled.

Prođe noć. Ujutro svi otidoše na posao. Otac Arsenije je, kao i obično, poslovao oko peći, čistio ih i skidao naslage prljavštine sa poda. Uveče, samo što su se zatvorenici vratili s posla, u baraku uđe nadzornik sa nekoliko vojnika.

30

ʺMirno!ʺ dreknu. Svi zatvorenici poskakaše sa svojih kreveta i stadoše kraj njih u stavu mirno. Nadzornik krenu između redova ležaja i stade da gleda levo i desno. Kada je došao do oca Arsenija, okomi se na njega i poče da ga udara. Vojnici zgrabiše Alekseja i stadoše da ga vuku prema izlazu.

ʺZatvorenici P18376 i P281 u kaznenu ćeliju br. 1 na četrdeset osam sati, bez hrane i vode, zbog kršenja logorskih pravila i tuče!ʺ zaurla nadzornik.

Smeđi ih je, dakle, prijavio. Među kriminalcima, prijavljivanje vlastima je važilo za najniži i najpodliji način razračunavanja.

Kaznena ćelija br. 1 beše kućica koja se nalazila na samom ulazu u logorski kompleks. U kućici je bilo nekoliko ćelija samica, i jedna ćelija u koju su mogla da stanu dva čoveka. Na sredini te prostorije nalazila se, umesto ležaja, uzana daska, širine jedva oko četrdeset santimetara. Zidovi i pod ćelije su bili zastrti limom. Širina prostorije nije bila veća od tri četvrtine metra, a dužina joj je bila dva metra. Napolju je bilo ‐30o, mraz, duvao je jak severni vetar. Bilo je dovoljno da čovek samo na kratko izađe napolje, pa da sav utrne od hladnoće. Svi stanovnici barake su znali da boravak u kaznenoj ćeliji pri ovakvim vremenskim neprilikama znači sigurnu smrt. Pri ovakvoj hladnoći, smrt nastupa za dva časa. Nikada pre ovoga nisu nikoga slali u kaznenu ćeliju na ovakvoj hladnoći. Ponekad bi slali tamo zatvorenike na dvadeset četiri sata, pri temperaturi od nekoliko stepeni ispod nule. Ovakvu kaznu su mogli da prežive samo oni koji su bili ustanju da sve to vreme skaču gore ‐ dole i da na taj način zagrevaju krvotok. Ko prestane da skače, smrzava se i umire. A toga dana je temperatura bila ‐30o. Otac Arsenije je bio star i iznemogao, Aleksej sav isprebijan. Obojica su bili sasvim iscrpljeni.

Stražari ih obojicu odvukoše ka izlazu. Avsenkov i Sazikov se usudiše da istupe iz vrste i pokušaju da odvrate nadzornika: ʺDruže nadzorniče, neće preživeti mraz. Nemojte ih slati u samicu!ʺ Nadzornik raspali pesnicom prvo jednog, pa drugog, tolikom žestinom da obojica poleteše, ošamućeni, ka zidu.

Ivan Smeđi obori pogled. Obuze ga strah. Znao je da su njegovi bivši prijatelji u stanju da ga ubiju zbog ovakve izdaje.

Oca Arsenija i Avsenkova odvukoše u kaznenu ćeliju i gurnuše ih unutra. Obojica padoše na pod. Unutra je bio potpuni mrak. Otac Arsenije se prvi uspravi i reče: ʺEto nas, dakle, nas dvojica skupa. Bog nas je sastavio. Hladno je, Aljoša, svuda oko nas je lim.ʺ

Čuli su zatvaranje vrata i okretanje ključa u bravi, a zatim i korake stražara kako se udaljavaju. Od mraza su im se oduzele i ruke i noge, a dah u plućima se ledio. Gvozdene rešetke na malenom prozoru propuštale su blede snopove mesečine.

ʺSmrzavamo se, oče Arsenijeʺ, zaječa Aleksej. ʺJa sam kriv za ovo. Umrećemo obojica. Ne bismo smeli da ležimo, moramo da skačemo gore ‐ dole, ali ne možemo tako dva dana... Ja

31

se već osećam tako slabo, sav sam izubijan. Noge su mi već promrzle. Umrećemo, oče Arsenije! Neljudi ... bolje da su nas odmah streljali.ʺ Otac Arsenije ne reče ništa. Aleksej pokuša da skače, no to mu ništa nije pomagalo. Bilo je sasvim bespredmetno odupirati se tolikom mrazu.

ʺKažite mi nešto, oče. Zašto ćutite?ʺ

Kao iz daljine, do njega dopre glas oca Arsenija: ʺMolim se, Aljoša.ʺ

ʺČemu se molite, kad se smrzavamo?ʺ jedva čujno prošaputa Aleksej.

ʺSami smo, Aljoša. Niko nam neće ući naredna dva dana. Molićemo se. Ovo je prvi put u ovom logoru da je Bog dopustio da se molimo naglas, punim ustima. Molićemo se, a ostalo neka bude Božja volja.ʺ Studen je postepeno savlađivala Alekseja koji pomisli da otac Arsenije gubi razum. Otac Arsenije se oseni znakom Krsta i poče nešto da govori tihim glasom, obasjan mesečevom svetlošću. Aleksejeve noge i ruke su sada bile sasvim obamrle od mraza, u njima više nije bilo ni trunke snage. Smrzavao se, više ga nije bilo briga ni za šta.

Otac Arsenije za trenutak zaćuta, a onda Aleksej sasvim jasno i razgovetno ču njegove reči i najednom shvati da su to reči molitve. Aleksej je do tada samo jednom, iz radoznalosti, bio u crkvi. Premda ga je baba krstila dok je bio još mali, u njegovoj porodici nije bilo pobožnosti. Vera ih uopšte nije interesovala, niti su znali šta je to. Aleksej je bio student, komsomolac. Kakve je veze to imalo sa verom?

Uprkos obamrlosti tela i bola od zadobijenih udaraca, Aleksej je jasno čuo reči oca Arsenija: ʺBože, smiluj se na nas grešne! Svemilostivi Bože! Gospode Isuse Hriste, koji si iz Svoje prevelike ljubavi prema nama postao čovek da bi nas spasao, spasi nas sada Svojom prevelikom milošću, smiluj se na nas i izbavi nas od strašne smrti, jer u Tebe, Boga i Tvorca našeg verujemo!ʺ tako su se izlivale reči molitve i u svakoj se reči osećala najdublja ljubav i vera u Božju milost, bezuslovno poverenje u Boga.

Aleksej poče pažljivo da prati reči molitve. U početku su ga zbunjivale, no postepeno poče da ih shvata. Molitva mu je unosila mir u dušu, uklanjala strah od smrti i sjedinjavala ga sa čovekom koji je stajao pored njega.

ʺGospode Bože naš, Isuse Hriste! Ti si sam Svojim prečistim ustima rekao da ako se dvoje ili troje mole za jednu stvar, onda će Otac Tvoj nebeski uslišiti njihovu molitvu, jer ʺgde su dvoje ili troje sabrani u ime moje, tamo sam i ja sa njima.ʺ Aleksej stade da ponavlja reči oca Arsenija.

Hladnoća mu je sasvim obuzela telo i on beše sav obamro. Više nije znao da li sedi, leži ili stoji. Ćelija u kojoj su se nalazili odjednom iščeze, zajedno sa hladnoćom, bolom i strahom. Ostao je samo glas oca Arsenija. Gde su se oni to nalazili? Aleksej okrete glavu da pogleda

32

oca Arsenija i vide da sve oko njega odjednom sve preobrazilo. Pade mu na um strašna pomisao: ʺGubim pamet, ovo je kraj. Umirem.ʺ

Ćelija je postala šira i prostranija. Mesečine više nije bilo. Sav obasjan nekom čudnom svetlošću, otac Arsenije se glasno molio sa uzdignutim rukama, odeven u blistavo bele sveštene odežde. Takve odežde je Aleksej samo jednom video, davno, kada je iz radoznalosti bio u crkvi.

Sada su reči oca Arsenija bile lake za razumevanje, postale su mu poznate, ponirale su mu pravo u dušu. Više nije osećao nikakvu teskobu, ni bol, ni strah, samo želju da se poistoveti sa ovim rečima, da ih razume, da se sjedini sa njima. Ćelije više nije bilo: nalazili su se u crkvi. Kako su dospeli tamo? Aleksej sa divljenjem primeti da nisu sami. Ocu Arseniju su prisluživala dva mladića. Obojica su bili odeveni u iste blistavo bele odežde i obojicu je obasjavala ista neobjašnjiva bela svetlost. Nije mogao da im vidi lica, ali je osećao njihovu lepotu.

Molitva ispuni čitavo Aleksejevo biće. On ustade i poče da se moli zajedno sa ocem Arsenijem. Bilo mu je toplo, disao je lako, dušu mu je ispunjavala neizreciva radost. Govorio je molitve za ocem Arsenijem, no to nije bilo mehaničko ponavljanje, već se zaista molio zajedno sa njim. Činio mu se kao da se otac Arsenije sav utopio u reči molitve, no znao je da ga baćuška nije zaboravio i da mu sve vreme pomaže da se moli. Aleksej je shvatao sada da Bog zaista postoji, da je sa njima, video Ga je očima duše. Povremeno bi mu na um dolazila pomisao da su obojica već umrli, no razgovetan glas i prisustvo oca Arsenija brzo bi ga vraćali u stvarnost.

Nije znao koliko je vremena prošlo dok su se tako zajedno molili, kada se otac Arsenije okrete ka njemu i reče mu: ʺLezi, Aljoša, umoran si. Ja ću nastaviti da se molim, a ti ćeš me čuti.ʺ Aleksej leže na pod zastrt limom, zatvori oči i nastavi da se moli slušajući oca Arsenija. Reči molitve su ispunjavale čitavo njegovo biće: ʺ...sabrani u ime moje, Otac moj nebeski daće im...ʺ Srce mu je na hiljadu načina usvajalo te reči. ʺNismo samiʺ, pomislio je Aleksej.

Sve beše mirno i toplo. Najednom se odnekuda pojavi njegova majka. Gle, pokriva ga toplim pokrivačem. Rukama mu grli glavu, privija ga uz sebe. Htede da joj kaže: ʺMama! Čuješ li? Možeš li da čuješ oca Arsenija kako se moli? Saznao sam da Bog postoji, mama, poverovao sam u Njega!ʺ

Kao da je čula njegove reči, majka mu odgovori: ʺAljošenjka! Kad su te onomad odveli, i ja sam pronašla Boga. To mi je dalo snage da živim.ʺ

Sav užas prethodnog dana je nestao, majka i otac Arsenije su bili uz njega. Reči molitve, do tada nepoznate, grejale su mu dušu i vraćale ga u život. Hteo je da nikad ne zaboravi te

33

reči, da ih pamti do kraja života. ʺNe želim nikada da odem od oca Arsenija, želim da sam stalno uz njegaʺ, mislio je Aleksej.

Ležeći u polusnu kraj nogu oca Arsenija, Aleksej je čuo prekrasne reči. Otac se molio, a dvojica mladića u svetlim odeždama molila su se s njim i prisluživala mu. Bili su zadivljeni njegovom molitvom. Otac Arsenije sada nije ništa više iskao od Boga u molitvi, samo Mu je uznosio slavoslov i blagodarenje. Koliko je sve to dugo trajalo, nije mogao da oceni.

Sve što je ostalo u Aleksejevom pamćenju bile su reči molitve, topla i radosna svetlost, slika oca Arsenija, dva mladića u svetlosnim odeždama i sveobujmljujući, neuporedivi osećaj topline koja mu je davala novi život.

Neko udari u vrata, zaškripa smrznuta brava i začuše se neki glasovi spolja. Aleksej otvori oči. Otac Arsenije je i dalje stajao u molitvi. Mladići u svetlim odeždama ih blagosloviše i lagano se udaljiše. Svetlost poče da bledi i ćelija ponovo postade mračna, hladna i sumorna.

ʺUstani, Aljošaʺ, reče otac Arsenije. ʺDošli su po nas.ʺ

Aleksej ustade. Upravnik logora, lekar, načelnik specijalnog sektora i jedan stražar stajali su na vratima. Neko iza njih reče: ʺZa ovo nema opravdanja ‐ neko bi mogao da nas prijavi Moskvi. Ko zna kako će oni na ovo gledati. Smrznuti leševi ‐ to nije savremeni način...ʺ

U kaznenoj ćeliji stajao je starac u iskrpljenoj košulji, a pored njega mladić u iscepanoj i krvavoj odeći, sav u modricama i podlivima. Na licima im se ogledao mir, a po odeći i čitavom telu im se uhvatio debeo sloj leda.

ʺŽivi su?!ʺ zaprepašćeno izusti major. ʺKako je to moguće?ʺ

ʺŽivi smo, druže majoreʺ, odgovori otac Arsenije.

Svi se zgledaše u neverici.

ʺPretresite ih!ʺ

ʺNapolje!ʺ povika jedan od nadzornika. Otac Arsenije i Aleksej izađoše napolje. Stražari skidoše rukavice i stadoše da ih pretresaju. I lekar skide jednu rukavicu, gurnu je ispod odeće oca Arsenija, a zatim i ispod Aleksejeve i reče, sam za sebe: ʺNeverovatno! Kako su uspeli? Tela su im topla.ʺ Lekar uđe u ćeliju, pogleda okolo i upita: ʺČime ste se grejali?ʺ

ʺVerom u Boga i molitvomʺ, odgovori otac Arsenije.

ʺObična halucinacija. Smesta ih vratite u baraku!ʺ naredi jedan od nadzornika, vidno uznemiren. Dok su ih odvodili, Aleksej ču lekara kako govori nadzorniku: ʺZapanjujuće!

34

Pri temperaturi od ‐30o smrt nastupa najkasnije za četiri do pet sati. Vi, nadzornici, ste danas zaista imali sreće. Ovo je moglo da se završi nepovoljno za sve nas.ʺ

U baraci su ih dočekali kao da su vaskrsli iz mrtvih. ʺKako ste se spasli?ʺ svi su hteli da znaju.

Njih dvojica su samo odgovarali: ʺBog nas je spasao.ʺ

Kroz nekoliko dana Ivan, zvani Smeđi, bi premešten u drugu baraku. Nedelju dana posle toga dogodio se nesrećan slučaj: dok je radio napolju, jedna stena se odvalila i zgnječila ga. Izdahnuo je u strašnim mukama. Proneo se glas po logoru da su stenu odvalili njegovi bivši prijatelji.

Aleksej je postao drugi čovek, kao preporođen. Kad god je mogao, pratio je oca Alekseja u stopu i molio ga da mu priča o Bogu i Pravoslavnom bogosluženju.

Ovu priču je ispričao Aleksej, a nekoliko svedoka iz barake oca Arsenija je potvrdilo istinitost ovog kazivanja.



ʺPRAVEDNIʺ NADZORNIK

Stari nadzornik je smenjen i na njegovo mesto je doveden novi, koji zbog strogih zahteva o sprovođenju propisa u logoru, kao i zbog pravednog pristupa zatvorenicima, dobi nadimak ʺPravedni.ʺ Novi nadzornik nije ispoljavao nikakva osećanja prema ocu Arseniju; ako mu nešto ne bi bilo po volji, imao bi običaj da podrugljivo kaže: ʺOče, vrlo je bitno da se služba odvija prema tipiku.ʺ Tada bi odlazio i vraćao bi se kroz sat vremena da bi proverio da li je otac Arsenije obavio posao na zadovoljavajući način.

Tog leta, nešto se veoma neobično dogodilo ʺPravednome.ʺ Jednog dana, dok je nadzornik obavljao redovni pregled baraka sa okolinom, otac Arsenije je čistio staze između baraka. On odjednom vide nadzornika kako, pošto je završio pregled, vadi iz džepa novčanik. Izvadio je nešto iz novčanika, vratio ga u džep i izgubio se iz vida.

35

Čisteći tako staze, otac Arsenije dođe do mesta gde je ʺPravedniʺ zastao i na zemlji ugleda crvenu knjižicu. Podiže je i vide da je to nadzornikova partijska knjižica. Otac Arsenije stavi knjižicu u džep i, pošto završi sa čišćenjem staze, ode da pospremi baraku. Dok je čistio, gledao je svako malo kroz prozor, ne bi li ugledao nadzornika. Kroz dva sata vide ʺPravednogaʺ kako juri prema njemu u panici. Otac Arsenije izađe iz barake i pođe mu u susret.

U to vreme je gubitak partijske knjižice, posebno u logorima, značio smrt, i ʺPravedniʺ je to dobro znao. Jurio je po stazama između baraka, a na licu mu je bio ispisan užas. Uplašeno je bacao pogled levo i desno i video da je nekoliko ljudi tuda već prošlo. Otac Arsenije mu priđe i reče mu: ʺDruže nadzorniče, dozvolite mi da vam nešto kažem.ʺ Nadzornikovo lice se smrači od gneva. ʺSklanjaj mi se s puta, pope!ʺ povika i htede da ga udari. Otac Arsenije mu ćuteći pruži partijsku knjižicu, okrete se i pođe prema baraci.

Nadzornik zgrabi knjižicu i povika: ʺStani!ʺ Prilazeći mu bliže, upita: ʺKo te je video?ʺ

ʺNiko me nije video, druže nadzorniče. Pronašao sam knjižicu pre otprilike dva sata ovde, na stazi.ʺ

ʺPravedniʺ se okrete i ode. Ništa se nije mnogo promenilo, ali sada njegovi zahtevi prema ocu Arseniju postadoše sve strožiji. Mnogi su pomislili da je namislio da se reši oca Arsenija kao opasnog svedoka. To je bio čest postupak u logoru; nadzornik bi usmrtio zatvorenika, uz opravdanje da ga je ovaj napao. Često bi se za tako nešto dobijalo i unapređenje.

Postojalo je mnogo načina da se logoraš likvidira, a da niko iz logorske uprave za to ne odgovara.

Vreme je prolazilo.

Ispričao Andrej Ivanovič, nekadašnji nadzornik logora u kome je otac Arsenije proveo mnogo godina. Korišćeni su i opisi koje je zabeležio sam otac Arsenije.

36



MAJKO BOŽJA, NE OSTAVI IH!

Ovu priču je ispričao sam otac Arsenije najbližim svojim duhovnim čadima, među kojima sam bio i ja.

Svedočanstva koja su mi ostavili Avsenkov, Sazikov i student Aleksej (koji je tada već pušten iz logora), pomogla su mi da sastavim sleću crticu iz života oca Arsenija. Svi su oni bili prisutni u baraci kada je otac Arsenije telesno umro i, prema njihovom svedočenju, vratio se ponovo u život.

Kada sam završio beleške o ovom događaju, osetio sam da treba da pokažem rukopis ocu Arseniju. On ga je pročitao i dugo zatim ćutao, a kada ga upitah: ʺZar nije stvarno tako bilo?ʺ odgovorio mi je:

ʺVeliku milost su mi podarili Gospod i Majka Božja, pokazali su mi najsvetije i najčudesnije blago ‐ blago ljudske duše ispunjene verom, ljubavlju i dobrotom. Gospod i Njegova Mati su mi pokazali da vere na zemlji nikada neće nestati. Mnogi je ljudi nose u sebi: neki sa žarom, drugi sa strahopoštovanjem, a neki, opet, u sebi kriju samo malenu iskricu vere. Takvima je neophodno da imaju dobrog sveštenika koji će im kao dobri pastir pomoći da se ta iskra u njima razgori u neugasivi plamen vere. Gospod mi je pokazao da ljudi koji u sebi imaju vere, a naročito pastiri ljudskih duša, moraju da se bore za svakog čoveka do poslednje kapi snage, do zadnjeg svoga daha. Osnova borbe za dušu jeste ljubav, blagost i pomoć bližnjemu, pomoć koju dajemo ne radi sebe, već radi brata svoga. Ljudi sude o veri, sude čak i o samome Hristu, na osnovu ponašanja svojih bližnjih. Takođe je pisano: ʺJer ćeš zbog svojih reči biti opravdan i zbog svojih reči biti osuđenʺ (Mat. 12:37) i ʺNosite bremena jedan drugoga i tako ispunite zakon Hristovʺ (Gal. 6:2).

ʺOno što mi se tom prilikom dogodilo, za mene je predstavljalo pre svega veliki nauk i opomenu. Taj događaj me je postavio na moje mesto. Pošto sam mnogo vremena proveo po logorima, i pošto me je toliko puta milost Božja izbavljala od nevolja, počeo sam da umišljam kako sam postao jak u veri. No kada sam okusio telesnu smrt, Gospod i Majka Božja su mi pokazali da nisam dostojan ni da se dotaknem odeće mnogih sužanja u logoru i da od takvih mogu mnogo da naučim.

37

ʺGospod me je ponizio, postavio me na moje mesto, tamo gde sam trebao sve vreme da budem. Otkrio mi je moju veliku nedostojnost i podario mi je još vremena da se popravim, da ispravim svoje greške i zablude. A da li sam ja to učinio? Gospode, pomiluj!ʺ

Rekavši ovo, otac Arsenije uze rukopis od mene i vrati mi ga kroz nekoliko dana. Dok sam ga iznova čitao, primetih da je neke reči promenio, i da je ponešto još dodao. Pred vama je rukopis koji mi je on vratio.

Kad mi je vraćao rukopis, otac Arsenije mi je rekao: ʺMolim te, dok sam živ, nemoj ovo pokazivati nikome. A kad umrem, neka ljudi čitaju.ʺ

****

Posle iscrpljujućeg i vrelog leta sa najezdama komaraca nastupila je vlažna, kišovita i hladna jesen. Tlo se ponekad zamrzavalo, a ponekad bi se pretvaralo u potoke otopljenog mulja. I u barakama je bilo hladno i vlažno, što je činilo život još težim. Odeća zatvorenika nikad nije mogla da bude sasvim suva, dok su im noge bile uvek mokre i izranjavljene. Nastupi tada epidemija gripa. Svakoga dana umiralo je u proseku po četvoro ljudi. Dođe red i na oca Arsenija. Jednog dana nije mogao da se digne sa postelje. Imao je visoku temperaturu, preko 42o, podilazila ga je jeza, kašljao je, voda mu je prodrla u pluća, srce je otkazivalo.

U ʺspecijalnomʺ logoru, kada bi nastupile epidemije gripa, bolesnike nisu ni slali u ambulantu. Tamo si mogao da ideš samo ako ti je naprsla lobanja, ili sa odsečenom ili polomljenom rukom ili nogom. Pravilo u logoru je glasilo: ako možeš da se držiš na nogama, ideš na rad; ako ne možeš, onda dokaži da se ne praviš da si bolestan. Ako uspeš to da dokažeš, i ako logorske vlasti odobre, dobićeš bolničku negu.

U logoru je postojao plan po kome se određivala količina posla koju je svaki osuđenik bio dužan da obavi. Ako bi logorske vlasti uspele nekoga da nateraju da prebaci propisanu normu, tada je neko iz vlasti primao za to novčanu nagradu. Sužnji za ovo, naravno, nisu znali, ali njihov rad je nekome donosio zaradu. Logorskim vlastima je, dakle, išlo u račun da se pridržavaju norme i zato nije bilo mesta bolećivosti prema zatvorenicima.

U slučaju bolesti, osuđenik je prvo morao da traži dozvolu da ide u ambulantu. Tamo bi mu merili temperaturu. Ako mu je temperatura bila ispod 40o, vraćali bi ga na posao, a ako bi se bunio, slali bi ga u kaznenu ćeliju, a pored toga bi dobio još i nekoliko šamara od nadzornika kako bi se podsetio gde mu je mesto. Ako mu je temperatura prelazila 40o, tada je smeo da ostane u baraci da leži, ali je morao svakog dana da se javlja u ambulantu. Ako nije imao snage da dođe do ambulante, ili ako bi izgubio svest, dolazio bi bolničar da mu izmeri temperaturu i dobaci mu neki lek, najčešće aspirin. U tom slučaju je bolesnik mogao da ostane u krevetu, ali teško njemu ako bi nastavio da leži ako mu se temperatura spusti ispod 39,5 stepeni.

38

To je, dakle, bilo opšte pravilo: ako možeš da hodaš, idi na posao, ne pozivaj lekare. Oni su obično bili zaposleni u državnoj službi i dobro znali svoj posao. Nije im trebalo mnogo da viknu: ʺŠta se tu prenemažeš, odmah na posao, ili u samicu!ʺ Među logorskim zatvorenicima je bilo i lekara, ali takvima nije bilo dozvoljeno da leče ljude u logoru. Morali su da obavljaju fizičke poslove kao i svi drugi zatvorenici, i to posebno teške poslove.

Trećeg dana pošto se otac Arsenije razboleo, pregledao ga je jedan od zatvorenika u baraci koji je bio lekar po struci. Ovaj pozva kolegu, specijalistu za plućne bolesti da se sa njim posavetuje o slučaju oca Arsenija. Nakon toga obojica pozvaše Avsenkova i saopštiše mu: ʺBolesnik ima upalu pluća, pati od sveopšte iscrpljenosti, ozbiljne hipovitaminoze, a i srce mu otkazuje. Stanje je vrlo loše. Najverovatnije će živeti još najviše dva dana. Potrebni su mu lekovi, kiseonik, dobra nega. No, pod ovakvim uslovima, ne možemo ništa da učinimo.ʺ

Otac Arsenije je izgledao kao starac. Već je dugo bio u logoru i za to vreme je mnogo ljudi umrlo, a na njihovo mesto su došli drugi. Bilo je jedva dvanaestak ʺveteranaʺ poput njega. Svi su im se čudili ‐ kako to da su ovi starosedeoci još među živima?

Neko pozva bolničara. Bolničar odmeri oca Arsenija sa dva metra udaljenosti, baci mu par aspirina na krevet i dade Avsenkovu termometar da mu izmeri temperaturu. Kad vide da mu je temperatura prešla 42o, reče: ʺIma gripʺ, i ode.

Ocu Arseniju je bilo sve lošije. Njegovim prijateljima postade jasno da mu se kraj približio, da mu je kucnuo čas. Jedan od njih ode do ambulante da pokuša da dozove pomoć. Zločinci koji su ga voleli pokušaše da omekšaju srca nadzornika; uspeše da nabave nešto praha od slačice za obloge i malo džema od maline. To je bilo sve što su mogli da nađu. Zatvorenik koji je nekako uspeo da se provuče do ambulante, uz pomoć prijatelja, objasnio je lekaru šta se događa sa ocem Arsenijem i molio ga da mu pomogne i da pošalje lekove.

Lekar ga sasluša i upita: ʺKoliko je star bolesnik i koliko je dugo u logoru?ʺ Sužanj odgovori da otac Arsenije ima 49 godina i da mu je to treća godina u logoru.

Lekar odgovori: ʺZar ti misliš da je ovo sanatorijum, i da svi treba da se trudimo da osuđenici dožive stotu? Tvoj prijatelj je živeo duže od proseka u ovom logoru i vreme mu je da ide. Dosta je živeo. Nema lekova za njega, lekovi su potrebni vojsci. ʺ

Temperatura je još rasla i otac Arsenije je počeo da gubi svest. Avsenkov pokuša da mu da aspirin pomešan sa džemom od maline. Sazikov mu je stavljao obloge od slačice na grudi i leđa. Lekari su mu pružili onoliko nege koliko su mogli, čim bi došli sa rada, no stanje oca Arsenija se samo pogoršavalo. Ponekad se činilo kao da u njemu više nema života. Umirao je.

39

Smrt je u logoru bila česta pojava i svi su na nju bili navikli. No ovu smrt je svako osetio na poseban način. (Sa jednog kraja barake na drugi pročulo se: ʺOtac Arsenije umire! Pjotr Andrejevič je na samrti!ʺ Otac Arsenije je svakome činio dobro, prema svakome pokazivao samilost. Umirao je jedan izuzetan čovek ‐ to su i zločinci i politički zatvorenici podjednako shvatali). Poslednju rečenicu, u zagradi, dodao sam beleškama posle končine oca Arsenija. Nju su priložili Sazikov i student Aleksej.

Otac Arsenije se molio. Premda je bio na izmaku svojih snaga, osećao je brigu kojom su ga okruživali prijatelji. Zatim je polako zaćutao.

ʺOdlaziʺ, neko reče. I sam otac Arsenije je osetio da umire. Ništa više nije mogao da vidi: prostorija, Sazikov, Avsenkov, Aleksej, doktor Boris Petrovič ‐ više nikoga nije video, sve je nestalo, izbledelo...

Posle izvesnog vremena otac Arsenije oseti kako ga obuzima neobična lakoća. Postade svestan potpune tišine oko sebe. Oseti spokojstvo. Otežano disanje, sluz koja mu se nataložila u grlu, vrućica koja mu je sažižala telo, slabost i bespomoćnost ‐ sve je nestalo. Oseti se zdrav i pun snage.

Otac Arsenije je stajao pokraj svoje postelje i na njoj video mršavog, iscrpljenog, neobrijanog i skoro potpuno sedog starca ispucalih usana i poluotvorenih očiju. Pored starca video je Avsenkova, Sazikova, Alekseja i još nekoliko prijatelja koje je poznavao i mnogo voleo. Otac Arsenije se zagleda u čoveka koji je ležao na postelji i odjednom, sa zaprepašćenjem, prepozna sebe.

Prijatelji koji su se okupili oko njegove postelje, ogromna baraka sa brojnim žiteljima, čitavo prostranstvo logora ‐ sve je to otac Arsenije sada video sasvim jasno. Mogao je da vidi ne samo njihova tela već i dušu.

Kroz tišinu koja ga je ispunjavala video je pokrete zatvorenika i, mada nije mogao da ih čuje, na neki način je mogao sasvim jasno da vidi i oseti o čemu govore i šta misle. Sa čuđenjem shvati da može da vidi stanje duše svakoga od njih, no spozna i to da više nije sa njima na ovome svetu.

Nevidljiva linija ga je odvajala od ovoga sveta i on više nije mogao da je pređe.

Gle, Avsenkov mu prinosi čašu usnama i pokušava da mu da nešto da popije, ali uzalud. Voda mu se razliva po licu. Avsenkov i Aleksej nešto govore sa ostalima. Otac Arsenije je stajao kraj svoje postelje posmatrajući sebe i te ljude kao da je stranac. Ubrzo shvati da je njegova duša napustila telo i da je jeromonah Arsenije umro.

Otac Arsenije se osvrnu oko sebe u čudu. Baraka je nestajala u mraku, no negde u daljini se videla blještava svetlost.

40

Pribravši se, otac Arsenije stade da se moli i odmah oseti mir. Bi mu jasno da treba nekuda da ide. On krenu prema jarkoj svetlosti, no posle nekoliko koraka, okrete se i ponovo se vrati u baraku, kod svoje postelje. Gledajući Alekseja, Aleksandra Pavloviča, Ivanova, Sazikova, Avsenkova i mnoge sa kojima je delio trnovitu stazu bola i patnje, shvati da ne može da ih ostavi. Zaista nije mogao da ih ostavi.

Kleknu i poče da se moli, preklinjući Gospoda da ne ostavi Alekseja, Avsenkova, Aleksandra, Fjodora, Sazikova i ostale sa kojima je živeo u logoru.

ʺO Gospode, moj Gospode! Nemoj ih ostaviti. Pomozi i spasi ih!ʺ molio se. Posebno se molio za zastupništvo Majke Božje.

Dok se molio, plakao je, preklinjući Boga, Bogorodicu i sve svete da se smiluju na čitav svet. Njegova molitva beše bez reči. Sada su mu se baraka i ceo logor prikazivali u sasvim drugačijem svetlu. Video je, iznutra, čitav logor sa svim zatvorenicima i čuvarima. Otac Arsenije je sada jasno video dušu svakog čoveka. Neke od tih duša gorele su verom, i plamen je prelazio na ljude oko njih, duše drugih, poput Avsenkova i Sazikova, gorele su manjim plamenom koji se, međutim sve više širio. Neke duše su u sebi nosile tek iskricu vere i beše im potreban samo pastir koji bi mogao da razgori ovu iskru u pravi plamen. A bilo je i ljudi čije su duše bile mračne i sumorne, bez i najmanje iskrice Svetlosti. Gledajući duše ljudi koje mu je Bog dopustio da vidi, otac Arsenije je bio veoma ganut. ʺGospode! Živeo sam među ovim ljudima, a nisam ih čak ni primećivao. Koliko lepote oni nose u sebi! Koliko pravih podvižnika vere ima među njima! Mada su okruženi duhovnim mrakom i neizdrživom ljudskom patnjom, oni ne samo da se spasavaju, već daju svoje živote i ljubav onima koji su pored njih, pomažući tako bližnjima rečju i delom!

ʺA gde sam bio ja, Gospode? Bio sam zaslepljen gordošću i umišljao da su moja ništavna dela velika.ʺ

Otac Arsenije uvide da Svetlost vere gori ne samo u dušama sužanja, već i u dušama nekih čuvara i logorskih starešina koji su, u granicama svojih mogućnosti, činili dobro, što je za njih bilo veoma teško i vrlo opasno.

ʺZbog čega se sve ovo dešava?ʺ prolete mu iznenadna misao kroz glavu. ʺZbog čega?ʺ

Stajao je i posmatrao duhovni svet istih onih ljudi sa kojima je nekada živeo, razgovarao, ili koje je samo viđao. Kako je začuđujuće raznovrstan i krasan izgledao taj svet! Ljude za koje je otac Arsenije mislio, ne izdvajajući ih iz gomile, da su duhovno prazni i bezlični, sada je video drugačijim očima. Spoznao je da oni u sebi nose toliko vere, toliko neiscrpne ljubavi za bližnje, da čine toliko dobra i da nose svoj krst bez roptanja. A on, jeromonah Arsenije, koji je živeo pored njih, nije ih ni primećivao, nije se zbližio sa njima.

ʺGospode, gde sam ja to bio? Oprosti mi i smiluj se na mene. Gledao sam samo sebe. Pao sam u prelest i nisam imao dovoljno vere u tvoja stvorenja.ʺ

41

Dugo se molio otac Arsenije pripadajući k zemlji. Kada se digao sa kolena, primetio je da se i dalje nalazi u logoru, ali ga više nije video u pređašnjem svetlu. Nestali su kreveti i baraka. Stajao je kraj ulaza u logor. Oštra svetlost reflektora klizila je po terenu. Pored kapije stajao je stražar. Bila je noć. Logor je spavao.

Otac Arsenije se okrete prema logoru, blagoslovi ga i pomoli se za sve koji su u njemu živeli.

ʺGospode! Kako da ih ostavim? Kako ću bez njih? Ne ostavljaj ih, ne uskrati im Tvoju milost! Pomozi, Gospode!ʺ I ponovo kleknu na sneg da se moli.

Bilo je hladno, vetar je raznosio sneg, no otac Arsenije ništa od toga nije osetio. Pošto se dugo molio, ustade i napusti logor. Prođe pored stražarnice i izađe na put. Negde u daljini vide jarku svetlost koja kao da ga je pozivala i on krenu prema njoj. Hodao je lako i mirno. Prošao je šumu i selo i odjednom se nađe u svom gradu, u kome je stajala njegova crkva, njegov hram u kome je, kao mlad sveštenik prvi put služio svetu liturgiju, stari hram koji je, radeći i trudeći se zajedno sa svojom mnogobrojnom duhovnom decom, uspeo da obnovi i da mu povrati pređašnju lepotu. ʺGospode, Bože moj, kako je ovo moguće? Zašto sam ovde?ʺ prošaputa i uđe u hram.

Prvo što je ugledao beše dobro mu poznata stara i čudotvorna ikona Majke Božje, čije su tužne oči sa pažnjom i dubinom gledale svakoga ko joj je prilazio. Sve je u crkvi bilo onako kako je ostavio, no sada je hram bio prepun ljudi. Na licima ljudi koji su se molili ogledala se radost dok su gledali u ikonu Majke Božje.

Dok je otac Arsenije koračao prema oltaru, ljudi su se tiskali levo i desno da bi mu oslobodili prolaz. Išao je prema oltaru lakim i radosnim korakom. Kada je ušao u oltar, htede da obuče sveštene odežde i poče da skida sa sebe zatvoreničku odeću, ali mu neko ko se nalazio u blizini reče: ʺNemoj to skidati! I to su sveštene odežde.ʺ

Otac Arsenije pogleda svoju zatvorsku košulju od fatiranog pamuka. Blještala je zaslepljujućom belinom. On stavi na sebe epitrahilj da bi počeo da služi i odjednom se zapanji. Oltar preplavi čudesna svetlost od koje je sijala čitava crkva, a ikone na zidovima izgledaše posve neobično, kao da su likovi na njima živi. Mnoštvo ljudi beše pogruženo u duboku molitvu, a njihova molitva beše radosna.

Sada je Otac Arsenije služio liturgiju. Vide da sa njim saslužuju jeromonah German, sveštenik Amvrozije, đakon Petar i još neki sveštenici. On, otac Arsenije, poznavao je svakog od njih. Po strani stajahu episkopi Jona, Antonije i Boris, kao i njegov duhovnik i prijatelj, vladika Teofil. Svi su ga radosno gledali.

ʺGospodeʺ, pomisli otac Arsenije. ʺSvi su oni davno umrli, a sada su ovde. Dobro je biti ovde sa njima!ʺ

42

Otac Arsenije je služio i njegova duša se radovala; molitva ga je celog ispunila i uzdigla.

Blagosiljajući okupljene u hramu video je da i mnoge od njih poznaje. Među njima je bilo njegove duhovne dece, njegovih parohijana, ali i drugih koje je upoznao po logorima i na raznim drugim mestima; svi ti ljudi su delili njegov život. I svi su se oni molili za nekoga, nešto su tražili u molitvi. Posmatrajući ih pažljivo shvatio je da su i ovi ljudi, baš kao i sveštenici koji služe sa njim u oltaru, umrli: neki davno, a neki skoro.

ʺMajko Božja, kako to može biti?ʺ pitao se otac Arsenije. Nije čekao odgovor, već je nastavio da se sabrano moli i da služi. Dok je služio liturgiju osetio je da gori radošću i unutrašnjom toplinom. Pričestio se, završio liturgiju, a zatim kleknuo pred ikonu Presvete Bogorodice Vladimirske, moleći se za oproštaj grehova.

ʺMajko Božja, Otac Nebeski me je pozvao na sud, jer sam se Dok se molio tako za oproštaj sopstvenih grehova, preklinjao je upokojio. Ne ostavljaj me, već me zastupaj pred Tvojim Sinom. Ne ostavi me. Sve uzdanje moje polažem u Tebe, ja, nedostojni grešnik. Bogorodicu da ne napusti one koji su još među živima. Molio se za svoje stado, za sužnje sa kojima je živeo i koji su još u logoru. Molio se za studenta Alekseja, za Avsenkova, Sazikova, Abrosimova, Alčevskog i za mnoge druge. Izgubio je pojam o vremenu i molio se sa tolikim usrđem da je osećao da se svi prisutni u hramu mole zajedno sa njim, ponavljajući: ʺTi koja si Boga rodila, ne zaboravi ih, ne okreći lice svoje od tuge njihove!ʺ Plakao je i ridao, suze su mu se slivale niz lice.

Srce ga je bolelo i stezalo mu se u grudima ‐ kako da prežive oni koji su ostali u logoru? Opet i opet je molio Majku Božju da ih sačuva, njih dugotrpeljive koji podnose muke kakve običan čovek ne može podneti... Najednom, jasno ču glas, blag, no odlučan, kako mu govori: ʺJoš nije vreme za tebe da umreš, Arsenije. Potrebno je da još neko vreme služiš narodu. Gle, Bog te šalje nazad među ljude Njegove. Idi i služi! Ja te neću ostaviti.ʺ

Otac Arsenije podiže glavu i pogleda ikonu. Učini mu se kao da je Majka Božja sišla i Sama stala ispred njega umesto ikone. On kleknu kraj Njenih nogu. Bio je u stanju samo da ponavlja: ʺMajko Božja, ne ostavljaj ih! Smiluj se na mene grešnog!ʺ I opet ču Njen glas: ʺPodigni lice svoje, Arsenije, pogledaj me i reci mi šta išteš, reci mi tvoje misli.ʺ

Otac Arsenije podiže glavu, pogleda u Majku Božju i, dirnut Njenom dobrotom i veličinom koja ne beše od ovoga sveta, duboko se pokloni i reče: ʺMajko Božja, neka bude volja Tvoja, Tvoja i Gospoda našeg. Ja sam star i bolestan. Hoću li biti u stanju da služim ljudima onako kako Ti, Vladičice, to želiš?

ʺNisi sam, Arsenije, ima mnogo ljudi koji meni služe. I ti ćeš sa njima služiti i zajedno sa njima, pomoći ćeš mnogima. Bog ti je upravo pokazao da mnogo ljudi čini dobra dela u Ime Njegovo. Otkrio ti je duše ljudi koji žive u logorima. Vera je u mnogima živa, vera i

43

ljubav. Nisi sam u dobroti koju poklanjaš ljudima. Idi, i služi mi. Ja ću ti pomoći!ʺ I otac Arsenije oseti dodir Bogorodičine ruke na svojoj glavi.

Otac Arsenije ustade, skide epitrahilj, pokloni se svima prisutnima, narodu i sveštenstvu i opet vide da su mu svi oni dobro znani, da je mnoge od njih on sam ispratio do večnog prebivališta; njegov život je na neki način bio spojen sa njihovim. Stade pred Carske Dveri, načini zemni poklon, zamoli prisutne za njihove molitve i krenu prema vratima hrama. Narod ga je blagosiljao dok je prolazio. Izašao je iz crkve, a duša mu je bila prepuna radosti. Hodao je laganim korakom. Koračao je prema logoru, prema svojoj baraci. Šuma, drum, kućerci, sve je to prolazilo pored njega velikom brzinom. Prođe stražu, uđe u svoju baraku, otide do svog ležaja i vide sebe kako leži na njemu, dok je mnoštvo zatvorenika i dalje stajalo okupljeno oko tela. On leže na postelju i ču kako neko govori: ʺGotovo je. Već se ohladio. Umro je naš otac Arsenije. Skoro je pet sati, uskoro će buđenje. Moramo da javimo nadzorniku.ʺ

ʺOstadosmo sirotiʺ, neko dodade. ʺOn je mnogima pomagao. Eto, ja sam se celog života protiv Boga borio, a otac Arsenije mi Ga je pokazao. Otkrio mi Ga je svojim delima.ʺ

Otac Arsenije duboko uzdahnu, na šta se svi zaprepastiše, a mnogi i preplašiše, i tiho reče: ʺBio sam u mojoj crkvi, a sada, vidite, Majka Božja me je poslala natrag k vama.ʺ Ove reči nisu nikoga začudile, mada su svi i dalje bili zapanjeni. Kroz otprilike dve nedelje, otac Arsenije je smogao snage da ustane. Sve mu je bilo neobično: život i ljudi, sve je sada izgledalo drugačije. Svako je želeo da mu pomogne, svako bi mu donosio deo svog dnevnog sledovanja. Čak mu je i ʺPravedniʺ poslao po Sazikovu malo maslaca.

Digao se sa postelje otac Arsenije, vratio se u život. Strašna bolest ga je napustila. Gospod i Majka Božja su ga vratili u život da služi ljudima, poslali su ga natrag u svet.

44



MIHAIL

Posle večernje prozivke, pošto je ustanovljeno da su svi zatvorenici na broju, zaključavali bi ih u barake. Pre spavanja mogli su malo da porazgovaraju, da podele utiske o životu u logoru, da igraju domine ili da samo leže na posteljama i da se sećaju prošlosti. Čak i dva sata nakon što bi baraka bila zaključana, mogao se čuti razgovor; zatim bi glasovi polako zamirali i barakom bi zavladala tišina.

Pošto su vrata barake zaključana, otac Arsenije je dugo stajao u molitvi pored svog ležaja, zatim je legao i nastavio da se moli. Napokon je zaspao. San mu nikada nije bio previše dubok. Negde oko jedan po ponoći oseti kako ga neko drma. Skoči iz sna i vide nepoznatog čoveka kako mu šapuće:

ʺDođite! Moj sused je na samrti i zove vas!ʺ

Na sasvim drugom kraju barake jedan čovek je zaista umirao. Ležao je na leđima i teško, isprekidano disao. Oči su mu bile neprirodno razrogačene. ʺOprostite mi, molim vas!ʺ reče ocu Arseniju. ʺPotrebni ste mi. Ja umirem...ʺ Zatim naglo, skoro zapovednički, reče: ʺSedite!ʺ

Otac Arsenije sede pored njega na ležaj. Sijalica koja je svetlela između redova ležaja bacala je slabu svetlost na lice umirućeg koje beše svo prekriveno krupnim graškama znoja. Kosa mu je bila sva mokra, a usne čvrsto stisnute. Bio je iscrpljen, umirao je, no njegove oči, poput dve užarene baklje, gledale su živo u oca Arsenija. U tim je očima živeo, plamteo i kao rečna bujica proticao čitav život ovog čoveka. Napuštao je ovaj svet, mnogo je propatio, bio je premoren, no želeo je da pred Gospoda iznese svoj život.

ʺMolim vas, čujte sada moju ispovest. Oprostite mi grešnom. Ja sam monah, tajni monah.ʺ Zatvorenici koji ležahu u neposrednoj blizini ustadoše i potražiše drugo mesto za spavanje. Bilo im je jasno da čovek umire. Ljudi su, čak i u logoru, uviđali da prema umirućima valja biti bar malo snishodljiv i popustljiv. Otac Arsenije se prikloni k monahu, popravi poderano ćebe kojim ovaj beše pokriven i položi ruku na njegovu glavu, šapatom izgovarajući molitvu pre ispovesti. Sabravši svoje duhovne snage, pripremi se da sasluša ispovest monaha.

45

ʺSrce mi otkazujeʺ, reče čovek, čije monaško ime beše Mihail i poče da se ispoveda.

Sagnuvši se, skoro licem uz lice sa umirućim čovekom, otac Arsenije je slušao skoro nečujno šaputanje i gledao Mihaila u oči. Katkad bi šapat utihnuo i čulo se samo šištanje, jer bi se Mihail tada naprezao da udahne. Katkad bi sasvim zaćutao, činilo bi se da ga je duša napustila, no očima je i dalje živo gledao oca Arsenija, koji je u njima video sve što se bolesnik mučio da kaže.

Mnoge je ispovesti otac Arsenije slušao od ljudi na samrtnoj postelji, i uvek bi ga svaka ispovest duboko potresla, no sada, slušajući Mihailovu ispovest, jasno je video da je pred njim čovek neobično velikog duhovnog života. Pred njim je umirao molitvenik, podvižnik koji je sav svoj život posvetio Bogu i bližnjima. Umirao je pravednik i otac Arsenije spozna da je on, jeromonah Arsenije nedostojan da celiva krajičak odeće monaha Mihaila, da je ništavan u poređenju sa njim.

Mihailov šapat postade sve više isprekidan, ali oči monaha su gorele, zračile svetlošću, bile su žive. I opet je otac Arsenije mogao da vidi u tim očima sve što je monah pokušavao da kaže.

Mihail je prilikom ispovesti bio strog prema sebi, nije štedeo sebe. S vremena na vreme bi se činilo kao da se njegova duša već rastavila od tela na postelji, da govori o sebi van tela. Otac Arsenije uvide da je ovosvetski život monaha Mihaila, poput lađe natovarene svim njegovim bolima, brigama i patnjama prošlim i sadašnjim, već otplovio daleko od njega u daleki svet zaborava i da je sa njime ostalo samo ono najbitnije, koje je sada prinosio Bogu na sud. Pošto je odbacio sve nebitno, imao je sada da preda u ruke sveštenomonaha Arsenija sve ono što je od značaja, a ovaj, vlašću kojom ga je odenuo Gospod, imao je da ga razreši i sve mu oprosti.

U tih nekoliko minuta što mu behu preostali od života, monah Mihail je morao sve da prinese Gospodu, da prizna sva svoja sagrešenja i da umije svoju savest pre nego što stane pred Božji sud.

Čovek je umirao na način na koji su mnogi ispuštali duše na rukama oca Arsenija. No pred ovom smrću otac Arsenije je drhtao, uvidevši da mu je Gospod podario veliku milost dopustivši mu da sasluša ispovest ovog pravednika.

Gospod mu je otkrio najveće Svoje blago koje je On sam, sa ljubavlju, odnegovao. Otkrio mu je do kakvog savršenstva čovek može da se uzdigne, čovek koji ljubi Boga, koji je poneo ʺjaram i bremeʺ Hrišćanskog života i nosio ga do kraja. Sve je to otac Arsenije video i slagao u svoje srce.

Mihailova ispovest na samrti je pomogla ocu Arseniju da uvidi kako je, čak i pod neverovatno zamršenim okolnostima savremenog života, u sred velikih političkih promena, složenih međuljudskih odnosa, ozvaničenog bezbožništva, gaženja sopstvene

46

vere, pada moralnih vrednosti, stalne sumnjičavosti i nedostatka duhovnog rukovođenja, čoveku moguće da pobedi sve prepreke koje stoje između njega i Boga.

Monah Mihail nije došao do Boga putem života u nekom manastiru ili skitu, već živeći u surovim uslovima, u najokrutnijem vremenu u istoriji, teškom borbom protiv sila zla i protiv nasilnog ateizma. Na tom svom putu skoro da ga niko nije vodio niti pomagao; upoznao je, možda, dva ili tri sveštenika i proveo je jednu radosnu godinu poznanstva sa vladikom Fjodorom, od koga je i primio monaški postrig; nakon toga je Mihail od njega dobio dva ili tri kratka pisma. Najviše od svega, ka Bogopoznanju ga je vodila njegova neuništiva, plamena želja da se približi Bogu.

ʺDa li sam pošao pravim putem, da li sam išao kako valja? Ili sam gdegod skrenuo s puta ‐ ne znam...ʺ govorio je Mihail.

No otac Arsenije je znao da Mihail ne samo što nije skrenuo sa puta koji mu je pokazao vladika Fjodor, već je tim putem stigao daleko, veoma daleko, dalje no što su otišli i sami njegovi duhovni učitelji. Život Mihailov je bio borba za duhovno i moralno savršenstvo, sve to u sred svakodnevnog života ovog vremena i veka. Otac Arsenije je video da je Mihail dobio ovu bitku, bitku prsa u prsa sa zlom koje ga je sa svih strana okruživalo. Među ljudima je u ime Božje činio dobro, noseći u duši reči apostolove koje su gorele u njemu kao buktinja: ʺNosite bremena jedan drugoga i tako ispunite zakon Hristovʺ (Gal. 6,2).

Otac Arsenije je shvatao savršenstvo i veličinu Mihailovu i uviđao sopstvenu ništavnost. Molio se usrdno da mu Bog podari snage da olakša umirućem čoveku poslednje trenutke života. Osećao je nemoć, ali u isto vreme i radost što je tako blizu Mihaila, i što mu je Mihailova ispovest otkrila čudesne puteve Božje, poučavajući ga i usmeravajući na stazu najdublje vere.

A onda, nastupi trenutak kada Mihail predade sve što je nosio na duši ocu Arseniju, a preko ovoga, Gospodu. On pogleda upitno u oca Arsenija. Uzevši breme Mihailovih grehova na svoju svešteničku dušu, otac Arsenije zadrhta. I opet zadrhta, videvši sopstvenu ljudsku ništavnost i nemoć. Pošto je izgovorio razrešnu molitvu nad Mihailom, najpre se zaplaka u sebi, a potom, ne mogavši da se uzdrži, zajeca pred čovekom koji je umirao.

Mihail podiže oči k njemu, pogled mu beše dubok. ʺHvala vam!ʺ reče. Budite opet spokojni. Čas Božje volje je nastupio. Molite se za mene dok ste u ovom životu. Vaš životni put je još uvek dug. Molim vas, uzmite moju kapu: u postavi je zašivena cedulja sa porukom za dve osobe. To su ljudi jake vere, veoma jake. Tu su i njihove adrese. Kad izađete iz logora, kad budete na slobodi, dajte im poruku. Potrebni ste im, a i oni vama. Prišijte svoj broj na moju kapu. Molite se Bogu za monaha Mihaila.ʺ

47

Ocu Arseniju se činilo kao da su za vreme ispovesti bili sami u baraci. Sama baraka, atmosfera i ljudi u njoj, sve je to bilo negde daleko, iščezlo u nebiće. Stanje u kome su osećali blizinu Božju, molitveno sozercavanje i tihu unutrašnju povezanost obuzelo ih je i uznelo k Bogu. Svaki bol, nemir i sve ljudsko napustilo ih je; ostao je samo Gospod Bog, kome je jedan od njih dvojice odlazio, dok je drugome bilo dopušteno da vidi veliku tajnu: smrt, odlazak iz ovozemaljskog života.

Mihail stegnu ruku ocu Arseniju i stade da se moli. Molio se sa tolikim usrđem, da je ostavio za sobom sve ovosvetsko, a otac Arsenije, čija duša beše u molitvenom saglasju sa Mihailovom, takođe ostavi sve brige i sa strahopoštovanjem, stade poslušno da prati Mihailovu molitvu.

Dođe i trenutak smrti. U očima umirućeg Mihaila zasija tiha, radosna svetlost i on prošaputa: ʺNe ostavi me, Gospode moj!ʺ Zatim se uspravi, ispruži ruke, skoro kao da će načiniti korak napred i glasno ponovi dva puta: ʺGospode! Gospode!ʺ

Zatim, pade natrag na krevet. Ruka koja je stiskala ruku oca Arsenija sada se opusti; na licu mu se ocrtavao spokoj, no oči mu behu i dalje blistave, gledajući radosno nekuda gore... Ocu Arseniju se činilo kao da sopstvenim očima vidi Mihailovu dušu kako napušta telo.

Ganut, otac Arsenije pripade ka zemlji i poče da se moli, ali ne za spas duše upokojenog, već uznoseći blagodarnost Bogu, koji ga u Svojoj milosti udostoji da svojim očima vidi Nevidivo, Nesaznativo, Tajnu nad Tajnama: smrt pravednika.

Otac Arsenije ustade i sagnu se nad telom. Mihailove oči i dalje behu širom otvorene i blistave, no svetlost se polako gasila. Oči mu prekri jedva vidljiva magla i one se polako sklopiše; zatim mu preko lica pređe senka, koja dade čitavom licu veličanstven, radostan i spokojan izraz.

Otac Arsenije se i dalje molio nad telom pokojnog Mihaila i, mada je samo pre nekoliko minuta video njegovu smrt, nije osećao zbog toga tugu, već mir i unutrašnju radost. Upoznao je pravednika preko koga ga je kosnula Božja milost i slava.

Zatim otac Arsenije sa ljubavlju namesti Mihailovu odeću i načini zemni poklon pred njegovim telom. Opet i opet mu je, poput munje, kroz um proletela misao da je sam Bog Gospod bio ovde i da je On Sam primio Mihailovu dušu.

Počelo je da sviće; uskoro će svi biti budni. Otac Arsenije uze Mihailovu kapu, zameni svoj zatvorenički broj sa njegovim i otide zatvoreniku čija je dužnost bila da prijavljuje mrtve. Redar, najstariji među kriminalcima, zatraži broj umrlog i pri tom reče koliko mu je žao što je Mihail umro. Uskoro se vrata barake otvoriše i zatočenici iziđoše napolje na prozivku. Ispred barake je stajalo nekoliko nadzornika. Redar im priđe i reče: ʺImamo mrtvaca. Zatvorenik br. 382.ʺ

48

Jedan od nadzornika uđe u baraku, pogleda mrtvaca, prevrnu ga nogom i ode. Kroz dva sata, po telo dođoše saonice. Jedan od bolničara nemarno pogleda leš, podiže mu očni kapak rukavicom i reče s gađenjem: ʺʺNosite ga napolje. Brzo!ʺ

Nekoliko leševa je već bilo natovareno na saonice. Izneše Mihaila i baciše ga preko ostalih telesa. Kočijaš se namesti i osloni noge na smrznuta telesa. Bilo je veoma tiho. Mraz je štipao. Sneg je lagano padao i prekrivao lica mrtvaca, zatim se polako topio, pa je izgledalo kao da mrtvi plaču. Ispred barake stajali su nadzornici, bolničar i otac Arsenije, koji se u sebi molio, sa rukama skrštenim na grudima.

Saonice krenuše, i otac Arsenije se pokloni i oseni mrtve znakom Krsta. Zatim uđe u baraku.

Kočijaš, grdno psujući, povuče uzde, ošinu konje i saonice se polako izgubiše iz vida.

Ova povest je zapisana prema kazivanjima samog oca Arsenija 1960. Godine 1966. rasute beleške je sakupio i sredio jeromonah Andrej.



NA ČIJOJ SI TI STRANI, POPE?

Novi osuđenici u logoru u početku broje dane, zatim nedelje, a posle godinu dana zarobljeništva obično prestaju da broje i samo očekuju smrt. Iscrpljujući rad, neprestana glad, tuče, batinanja, hladnoća, udaljenost od doma, sve to čoveka otupljuje i čini ga sposobnim da misli samo o svojoj predstojećoj smrti. Otuda je moralni sunovrat česta pojava kod logorskih osuđenika.

Za mnoge od nas političkih zatvorenika, a pogotovu za kriminalce, važilo je pravilo da nam raspoloženje raste ili opada u zavisnosti od okolnosti kao što su: poseta nadzornika, ukradeni komad hleba, tuča, naročito težak posao zadat celoj brigadi, ćelija samica, promrzli prsti ili smrt druga iz barake. U takvim okolnostima čovek je bio u stanju samo da razmišlja o ovim stvarima, misli bi mu postajale životinjske, primitivne. Jedina želja većine zatvorenika bila je da se dobro najede, da spava dva dana za redom, ili da pronađe

49

litar votke, da se opije i da se posle toga ponovo najede. Naravno, sve su ovo bili samo pusti snovi...

Među političkim zatvorenicima beše nekoliko koji su se trudili da ostanu ljudi. Držali su se po strani, pomagali jedni drugima i nisu želeli da se spuštaju na nivo kriminalaca. Pokušavali su, koliko su im to dopuštale prilike u logoru, da žive dostojanstveno. Ovi ljudi bi se sastajali u uglu barake i tamo držali predavanja, recitovali poeziju ili čitali memoare, ponekad bi uspeli nešto i da zapišu na parčićima papira do kojih su nekad uspeli da dođu. Često bi se o određenoj temi razvila žučna rasprava; ipak, najvatrenije diskusije vodile su se na političke teme. U ovakve rasprave su se ponekad uključivali i kriminalci, a pridruživali bi im se pokatkad i oni politički zatvorenici za koje se mislilo da ih više ništa ne interesuje. U ovakvim strasnim prepirkama izbijala je mržnja prema protivnicima. Otac Arsenije nikada nije učestvovao u ovim raspravama, ali jednom je, i protiv svoje volje, bio uvučen.

Zatvorenici su, po pravilu, izbegavali da izraze svoje mišljenje, ali bi u jeku jedne ovakve rasprave zaboravljali na strah i na moguće posledice. Neki bi čak govorili: ʺPa šta, ionako ću uskoro da umrem, ali barem ću reći šta mislim.ʺ

Te večeri, posle prozivke, baraka je, kao i obično, zaključana. Napolju je besneo vetar, duvajući na sve strane. Sneg je zatrpao prozore, unutra je bilo zagušljivo i vlažno, ali ipak toplo. Sijalice su veoma slabo osvetljavale prostoriju. Sve je ovo doprinosilo sumornoj i depresivnoj atmosferi. Ljudima je bilo dosta samovanja.

Sužnji stadoše da se sakupljaju u grupice i otpočeše razgovor uz prepirku, uz sećanja. Zločinci su igrali domine ili se kartali za novac ili hranu. Blizu ležaja na kome se odmarao otac Arsenije okupilo se nekoliko ljudi čiji je razgovor ubrzo prerastao u strasnu prepirku na temu njihovog mišljenja o vlastima. U sledećih četvrt sata u raspravu se uključiše još dvadesetorica i prepirka postade vatrena. Ljudi su upadali jedni drugima u reč i postajali veoma agresivni. Među njima je bilo bivših članova Kompartije, školovanih ljudi raznih struka, nekoliko Vlasovaca[1]* i drugih. Začuli su se povici: ʺZašto smo ovde? Ni za šta! Gde je tu pravda? Trebalo bi ih sve postreljati!ʺ Na licima ljudi ogledala se gorčina i gnev. Nekih petoro ili šestoro bivših članova Kompartije pokušavalo je da izrazi svoje neslaganje sa ovim i da objasne kako je po sredi velika i tragična greška koja će se jednog dana ispraviti. Po njima, sve je to bilo rezultat podrivanja od strane neprijatelja u redovima Partije, za koje čak ni Staljin nije znao, pa je na taj način bio prevaren.

ʺOn prevaren, a pola Rusije u logorima! Ovo je smišljeno uništavanje vladinih službenika!ʺ povika neko.

ʺZna Staljin, zna. On je sam ovo naredioʺ, složi se drugi.

50

http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Knjige/Arsenije/Arsenije11.htm#note1

Jedan zatvorenik, koga su uhapsili zbog nepodobnog ponašanja i kovanja zavere protiv Staljina, bio je naročito ljut. Lice mu se iskrivilo, a glas podrhtavao. Vlasovci su urlali, optužujući sve i svakoga.

ʺTe komuniste bi sve trebalo pobiti, povešati!ʺ

Jedan starac, tvrdokorni Boljševik još od 1917, razjareno je vikao na drugoga, koji je neko vreme ratovao na strani Nemaca.

ʺIzdajniče!ʺ vikao je. ʺTrebalo te je ubiti, a ti ovde sediš, još si živ! Znaš li koliko sam takvih kao što si ti sopstvenim rukama postreljao i povešao? Mnogo! Samo mi je žao što nisam na tebe još onda naišao! Ja ovde ispaštam svoje greške, a svoje kosti treba da ostavim zajedno sa tvojima, izdajniče!ʺ

ʺJa izdajnik? Ja izdajnik? Ja sam se borio za sovjetsku vlast!ʺ

ʺMožeš ti da vičeš ʺjaʺ, ʺjaʺ koliko hoćeš, ali tebe su strpali u logor kao izdajnika. Eto dokle te je dovela ta tvoja ʺvlastʺ!

Zatvorenici koji su stajali po strani počeše da se smeju, no svađa nije prestajala. Onda neko reče: ʺUništili su nam crkve, pogazili veru.ʺ Neko primeti oca Arsenija koji je sedeo u blizini i pozva ga. ʺJe li, Pjotre Andrejeviču, a kakav je stav Crkve prema vlastima?ʺ

Otac Arsenije ne htede da odgovori, no nekoliko učesnika rasprave dođoše po njega i posadiše ga među one koji su se svađali. Prijatelji oca Arsenija behu zabrinuti, jer su znali šta će im otac Arsenije odgovoriti.

Vlasovci su se držali po strani od ostalih. Ničega se nisu bojali; znali su razlog zbog kojeg su osuđeni i bili su svesni da im je kraj veoma blizu. Jedan od njih reče: ʺAjde, pope! Pričaj!ʺ

Otac Arsenije zastade za trenutak, a onda poče da govori: ʺVi ovde veoma vatreno raspravljate. Vaša polemika je postala žučna, čak i agresivna. Stvarno je teško živeti u logoru; svi mi znamo šta nas ovde čeka. Zato je ovaj razgovor i postao toliko žučan. To je razumljivo. Samo, nikoga ne bi trebalo ubijati niti uništavati. Svi vi za ovo okrivljujete nekoga: vlasti, sud, ove ili one ljude; čak ste i mene uvukli u raspravu da bih jednima držao stranu, a samim tim provocirao druge.

ʺKažete da su komunisti pohapsili verni narod, da su zatvorili crkve, pogazili veru. Da, na prvi pogled to zaista tako izgleda, ali hajde da se zagledamo malo dublje u ovaj problem, hajde da se podsetimo malo na prošlost. Mnogi su Rusi izgubili veru i prestali da poštuju našu prošlost. Izgubili smo mnogo toga dobrog i vrednog. A ko je za to kriv? Vlasti? Ne, mi smo sami krivi, mi sada samo žanjemo ono što smo sami posejali.

51

ʺSetimo se loših primera koje su nam davali članovi inteligencije, plemstva, trgovci, državni činovnici. Mi sveštenici smo bili najgori od svih.

ʺDeca sveštenika su postajala ateisti, revolucionari, iz prostog razloga što su u svojim porodicama gledala laž i nedostatak prave vere. Sveštenici su, još mnogo pre revolucije, izgubili pravo da se nazivaju pastirima ljudi, vidarima ljudske savesti. Sveštenički čin je postao profesija. Bilo je mnogo sveštenika ateista i alkoholičara.

ʺOd svih manastira u zemlji, samo pet ili šest su ostali svetionici Pravoslavlja: Manastir Valaam, Optina Pustinja sa njenim velikim starcima, ženski manastir Divejevo i Sarovski manastir. Drugi manastiri su postali obične zajednice sa vrlo malo vere.

ʺŠta su mogli ljudi da nauče u takvim manastirima? Kakav primer su ti manastiri davali?

ʺNismo narod obrazovali kako treba, nismo mu pružili osnovu za jaku veru. Upamtite to! Zato su ti ljudi tako brzo zaboravili na nas, svoje sveštenike, na svoju veru, zato su učestvovali u rušenju crkava, a ponekad čak i predvodili njihovo uništavanje.

ʺKad sve ovo znam, kako mogu da upirem prstom u vlast? Seme bezverja je palo na tle koje smo mi sami pripremili. Sve ostalo niče sa tog tla: logor, naše muke, stradanje nevinih. No, kažem vam sasvim otvoreno: šta god se događalo u mojoj zemlji, ja sam njen građanin. Kao sveštenik, uvek sam učio svoju duhovnu decu da je naša dužnost da branimo i pomažemo Otadžbinu. Ovome što se sada događa mora jednom doći kraj: ono je jedna velika greška koja će se pre ili kasnije ispraviti.ʺ

ʺZnači naš pop je komunista. Trebalo bi te zgnječiti kao buvu kad tako propovedaš. Praviš se tu da si svetac, a u stvari si dupli igrač, širiš propagandu. Sigurno radiš za vlast.ʺ Reče jedan i grubo izbaci oca Arsenija iz kruga onih koji su polemisali.

Preprika se nastavi istom žestinom, no neki učesnici počeše da odlaze.

Posle ovog događaja, pojedini zatvorenici počeše da napadaju oca Arsenija. Nekoliko puta je pretučen noću, jednom mu je neko prosuo mokraću po krevetu, krali su mu sledovanje hrane. Mi koji smo mu bili prijatelji pokušavali smo da ga zaštitimo od te grupe napadača, znajući da su to ljudi izgubljeni i stoga sposobni za sve.

Jedne večeri pripadnik te grupe, neki Žora Grigorenko iz Kijeva, dođe po oca Arsenija i povede ga k Žitlovskom, koji beše glavni među Vlasovcima. Žitlovski je neobavezno razgovarao sa svojim drugarima, zavaljen na krevet.

ʺDobro, pope, hoćeš li da budeš sa nama ili sa komunjarama? Radiš za upravu logora ‐ to znamo. Ispovedaš ljude, pa ih posle prijavljuješ. Ima da te ucmekamo vrlo brzo, ali za sada ćemo samo da te prebijemo, za primer ostalima. Hajde, Žora. No prvo, čujmo šta pop ima da nam kaže.ʺ

52

Žoru Grigorenka niko nije voleo. Bio je zdepaste građe i širokih ramena. Izgledao je kao da nema vrat. Imao je veliki ožiljak koji mu je izobličavao lice, te je izgledalo kao da se stalno smeje. Zbog svega toga, svima je bio gadan. Govorilo se da je u nemačkoj armiji radio kao dželat, premda je u logor poslat isključivo kao pripadnik Vlasovskog pokreta.

Otac Arsenije je mirno gledao Žitlovskog. ʺSamo Bog odlučuje o životima ljudi. Vi ne odlučujete. Ja ne pripadam nijednoj grupiʺ, reče, zatim sede na ležaj naspram Žitlovskog i nastavi: ʺNe pokušavajte da me zaplašite. Vikanje, batine, pretnje smrću, sve mi je to jako dobro poznato. Bog je taj u Koga ja bezuslovno verujem, Koji je svakome od nas odredio meru stradanja i koliko ćemo poživeti na zemlji. Ako se moj život ovde i sada prekine, znači da je to volja Božja. To ne možemo ni vi, ni ja da promenimo. A obojica ćemo na kraju morati da stanemo pred sud Božji i da podnesemo račun za sva naša dela.

ʺVerujem u Boga i verovaću do poslednjeg svog daha. A vi? Gde je vaš Bog? Gde vam je vera? Stalno i mnogo pričate o tome kako treba zaštititi nevine, ali do sada ste samo proganjali, ubijali i ponižavali ljude. Pogledajte svoje ruke ‐ krvave su vam do lakata!ʺ

Žitlovski podiže ruke i zagleda se u njih mutnim pogledom. Zatim odmeri oca Arsenija. Spustivši ruke na krilo zaurla: ʺNe pokušavaj da me ubeđuješ ni u šta!ʺ i prostreli ga strašnim pogledom.

Sa gornjeg ležaja oglasi se Grigorenko: ʺArkadij Semjonoviču! Pop je, izgleda, dobio napad rečitosti. Hoćemo li da završimo s njim jednom za svagda?ʺ

ʺUmukni, Grigorenko! Neka kaže šta ima, pa ćemo ga srediti. U opisu radnog mesta mu je pričanje, baš kao i komunjarama.ʺ

Otac Arsenije nastavi da govori: ʺJednom mi je neko rekao da ste vernik. U šta verujete? Sećam se, jednom ste govorili o Dostojevskom ‐ rekoste da vam je to omiljeni pisac, duša ruskog naroda. Sada ću da vam citiram reči starca Zosime iz ʺBraće Karamazova.ʺ Evo šta je starac okupljenima poručio sa samrtnog odra: ʺNemojte mrzeti ateiste, učitelje zla, materijaliste, čak ni zle ljude, jer ih ima veoma dobrih, pogotovu u našem vremenu. Ljubite Božji narod. Verujte i držite visoko obraz vere. Činite svima ljudima dobro i pomažite im da podnose svoja stradanja.ʺ A vi, vi svoj život provodite u mržnji i gnevu. No, svakom čoveku je dato vreme da porazmisli o svom životu, pa i vama.ʺ

Rekavši ovo, otac Arsenije ustade i krenu prema svojoj postelji, no Grigorenko skoči sa svog ležaja, zgrabi oca Arsenija i stade da ga guši. U to se kroz okupljenu gomilu probi visok i snažan muškarac, koji u baraci beše stekao nadimak ʺMornar.ʺ On je zaista i bio mornar iz Odese. Osuđen je na petnaest godina robije zbog ʺpolitike.ʺ Bio je neustrašiv, uvek raspoložen, dobar drug i nekim čudom, nikada nije izgubio zdrav izgled, mada je vodio isti život kao i svi.

53

Odgurnuvši one koji su mu stajali na putu, Mornar ščepa Grigorenka, podiže ga kao vreću i baci ga u sred gomile ljudi koji su stajali oko Žitlovskog.

ʺEj, ti! Zaboravio si da nisi više sa Nemcima ‐ sad si ovde, u našem logoru.ʺ Zatim se okrenu ka Žitlovskom, zgrabi ga za ruku i zapreti mu na dijalektu kakvim govore u Odesi: ʺA sada, dragi moj, smiri ove tvoje drugare. Ako ih ne smiriš, prerezaćemo vas gde ste najtanji, sve vas!ʺ

Žitlovski i njegova družina bili su vidno zaplašeni. Odnekuda se pojavi poveća grupa zatvorenika spremnih da brane oca Arsenija i Mornara.

Mornar se zatim obrati Grigorenku: ʺDa se nisi usudio da pipneš Pjotra Andrejeviča. Desi li mu se nešto, ja ću te lično ubiti, a prethodno ću od tebe napraviti pire.

ʺHajdemo, Pjotre Andrejeviču, da ih više ne bismo izazivali. Moje poštovanje svima vama ‐ vidimo se u neka bolja vremena.ʺ

Kroz otprilike tri nedelje Žora Grigorenko je prebačen u drugu baraku. Nakon toga, Žitlovski se smirio i čak postao ljubazniji. Rasprave su se i dalje vodile, no oca Arsenija više niko nije primoravao da u njima učestvuje. Ipak, njegove reči o odgovornosti svih nas za ono što se desilo u Rusiji dugo su ostale u pamćenju stanovnika barake.

NAPOMENE:

1. Vlasovci: Rusi koji su se pod generalom Vlasovim pridružili nemačkoj vojsci da bi se borili protiv komunizma spolja. Docnije su ih saveznici vratili u Rusiju, gde je većina osuđena na smrt vešanjem, a ostali izgnani u logore smrti.

54



SAZIKOV

Vreme je prolazilo, a Sazikov se sve više vezivao za oca Arsenija, starao se o njemu i pričao mu o sebi, o svom detinjstvu. Njegova porodica, rodom iz Rostova, beše obrazovana, a on sam je završio rostovski industrijski institut i postao inženjer. Zatim je, sasvim slučajno, počeo da se druži sa nekim ʺprijateljimaʺ, koji su ga povukli za sobom u svet podzemlja, posle čega mu je ceo život krenuo nizbrdo, te je skoro dvanaest godina živeo u među najgorim kriminalcima. Ponekad bi se osvrtao na svoj život i pitao kako se sve to dogodilo, ali nije uspeo da smogne snage da izađe iz tog kruga.

Jednu varijantu svoje životne priče ispričao je logorskim vlastima i svojim prijateljima, no ocu Arseniju je ispričao istinu o svom životu, ne tajeći ništa.

Na krštenju su mu dali ime Serafim, po Sv. Serafimu Sarovskom. Majka mu je bila pobožna žena, vodila ga je sa sobom u crkvu i učila ga veri, sve do njegove četrnaeste godine. Umrla je kad mu je bilo dvadeset dve. Otac ih beše davno napustio. Kada mu je majka umrla, Serafima kao da je ponela bujica: kao što to obično biva, počeo je sa sitnim krađama, koje su kasnije prerasle u oružane pljačke, pijanke, žestoke tuče i na kraju ubistva. Zločinima nije bilo kraja. Kad se jednom krene ovim putem, više nema zaustavljanja. Ako neko i pokuša da izađe iz ovog kola, ʺprijateljiʺ će se vrlo brzo pobrinuti da se vrati natrag.

Zaboravio je šta ga je mati učila; stvarni život se mnogo razlikovao od njenih pouka. O Bogu nikada nije mislio. Da li je uopšte moguće pronaći Boga u svetu zločina? Osim toga, bilo je toliko mnogo drugih stvari o kojima je morao da brine.

Povremeno je imao sukobe sa Sivim. Sivi je bio čudan čovek: neverovatno okrutan, no ponekad bi iz njega sinuo bljesak njegove istinske duše ‐ zaista je imao komplikovanu narav.

Sazikov je ranije radio na poslovima gde se krao veliki novac. Zapošljavao bi se u velikim firmama, robnim kućama ili na drugim mestima gde je svakodnevni promet novca bio veliki. Dok je radio svoj posao, pomno bi pratio način rada dotične firme. Žene su mu bile od naročite pomoći, jer je bio visok i naočit, lepo obučen i rečit. Svoje poslove je obavljao besprekorno, pa su ga pretpostavljeni uvek hvalili. Svi njegovi papiri i radne dozvole uvek

55

su bili u savršenom redu. Imao je i veliko znanje ‐ školovao se za inženjera. Dobro je poznavao i ekonomiju, te je postao veoma cenjen u robnim kućama i smatran za velikog stručnjaka. Uvek bi dobro proučio odlike svog radnog mesta, dobro bi upoznao način poslovanja firme, i na kraju bi mu polazilo za rukom da prisvoji ogromne količine novca iz kase.

U većini slučajeva krađe su prolazile glatko, mada je nekoliko puta odležao kaznu po zatvorima i logorima. Obično su ga hvatali u sitnijim krađama, dok se za pronevere u kojima se radilo o basnoslovnim količinama nije ni znalo. Ipak, jedan ʺprijateljʺ je pod pretnjom islednika odao vlastima da je Sazikov učestvovao u velikim krađama novca. Tada je osuđen na smrt streljanjem, no umesto toga ga poslaše da umre u ʺspecijalnomʺ logoru.

ʺKad sam vas upoznao, oče Arsenije, zapanjili ste meʺ, reče Sazikov jednog dana. ʺSve što činite, radi drugih činite. U početku sam mislio da sigurno imate neke koristi od toga, ili da niste pri zdravoj pameti. No, posmatrajući vas, shvatio sam da me podsećate na majku. Mnoge stvari koje me je učila kad sam bio dečak počele su da mi se vraćaju. Zaprepastio sam se kad ste me nazvali krštenim imenom ‐ Serafim. Mislio sam, da nisam možda buncao u snu, ili dok sam bio bolestan, no posle sam uvideo da se slične stvari događaju i drugima, kada ste vi u pitanju.

ʺPažljivo sam vas posmatrao, sve dok nisam sasvim jasno shvatio da vi ne živite sebi, nego drugima, a sve u ime vašeg Boga. Tada sam i ja počeo da se osvrćem na svoj život i uvideo da sam uvek živeo samo za sadašnji trenutak, bez imalo brige za budućnost. I, mislio se ‐ kuda me je to odvelo? Nemam pravih prijatelja ‐ samo ʺdrugare.ʺ Nikome nisam potreban, a ako mi neko i pomogne, to čini samo iz straha.

ʺDirnuli ste me u srce. Potpuno ste razoružali svojim primerom. Odlučio sam da raskrstim sa prošlošću. Ipak, to je veoma teško ‐ kad se okreneš od ovakvih ʺprijateljaʺ, oni ti zariju nož u leđa. Inače, samo da znate da vas i Sivi posmatra. Kriminalci su u logorima duše izgubljene, naročito u specijalnim logorima. Ne boje se ničega, pošto znaju da će ionako umreti. Mi smo, u našoj baraci, uspostavili nekakav red, ali sa ovakvim ljudima to nije lako. Znam da ću skončati svoj život u ovom logoru, ali hteo bih da pođem vašim putem, hteo bih da verujem.ʺ

56



ISPOVEST

Jednog dana Sazikov priđe ocu Arseniju i, kao da se snebiva, poče govoriti o nekim nevažnim stvarima. Onda iznenada reče: ʺOče Arsenije, ako dozvolite, želeo bih da se ispovedim. Osećam da mi je kraj blizu i da neću izaći odavde, a nosim teško breme grehova, veoma teško.ʺ

U logoru je teško provesti nasamo sa nekim sat ili dva. Čovek je uvek pod prismotrom, što je jedan od razloga što se ovakvi logori zovu ʺspecijalnima.ʺ Ipak, Sazikov nekako uspe da dođe ocu Arseniju na ispovest. Bili su sami, ostalo je dva sata do prozivke. Da su ih uhvatili da razgovaraju nasamo, obojicu bi poslali u samicu na najmanje pet dana. I jedan i drugi su to znali.

Serafim pade na kolena: bio je izgubljen. Otac Arsenije položi svoju ruku na njegovu glavu i otpoče, kao i uvek s pažnjom, da čita molitvu. Prošlo je nekoliko minuta. Serafim poče da govori, ispočetka isprekidano i nevezano. Bio je veoma napet. Otac Arsenije ništa nije rekao, nije ga vodio kroz ispovest, niti mu pomagao, već ga je samo slušao i molio se Bogu, jer je znao da čovek mora sam da pronađe sebe, bez ičije pomoći. Za vreme izdržavanja logorske kazne Otac Arsenije je mnoge ispovedio, no ispovest okorelog kriminalca, ʺbeznadežnogʺ slučaja, čak je i za njega je bila zaista velika retkost.

Većina zločinaca koji su mu dolazili na ispovest bili su ljudi koji su sve izgubili, čije su duše ostale prazne i puste. Savest, ljubav, istina, vera u bilo šta, sve je to odavno iščezlo iz njihovih duša. Behu to ljudi slomljeni, okrvavljeni, okamenjeni u svojoj surovosti i raspusnom životu. Iz prošlosti nisu crpeli nikakvu radost, već samo strah. Nisu bili u stanju da se istrgnu iz društva sebi sličnih, te su stoga provodili te poslednje dane svoga života u gnevu i okrutnosti, bez nade u bilo šta. Pred su stajale samo dve mogućnosti: smrt ili uspešno bekstvo iz logora.

Njihove ispovesti, kad bi do njih dolazilo, bile su sve slične. Razlikovalo se samo detinjstvo, sve ostalo je bilo slično: pljačke, ubistva, pijančenje, nedolično ponašanje, a iznad svega, strah. No, ipak, razlikovala se dubina pada svakog od njih. Nekima je bilo jasno da čine veliko zlo, no nisu mogli tome da se odupru, već su tonuli sve dublje i dublje; drugi su se ponosili svojim zlodelima i nastavljali da žive nasilničkim životom,

57

smatrajući sebe ispravnima, čak i herojima, uživajući u tuđem stradanju.Treći su, sa godinama, počinjali da razmišljaju o svom životu, ali nisu znali kako dalje živeti. Serafim je uvideo dubinu svoga pada i pokušao da ga zaustavi, ali nije znao da nađe put kojim bi izašao iz sveta zločinaca.

Otac Arsenije je sve ovo shvatao.

Sazikov je govorio, no ispovest nikako da poteče. Dok se spremao za ispovest, razmišljao je o tome šta će i kako govoriti, ali sada je sve to zaboravio. Bio je veoma zbunjen. Želeo je da bude sasvim iskren, ali nije bio u stanju da progovori iz duše. Tako je njegova ispovest izgubila vezu sa dušom i prerasla u običnu priču. I ovo je otac Arsenije shvatio, no želeo je da Serafim sam, svojim snagama, dobije tu bitku sa svojom prošlošću, što bi mu otvorilo put ka istinskom pokajanju.

Vidno potrešen i nervozan, Serafim je, kroz plač, nastavio da govori, no ispovest još uvek nije potekla iz duše. Borba između njegove prošlosti i sadašnjosti beše toliko velika, da otac Arsenije oseti da je Serafimu potrebna pomoć, da mu je potrebna slamčica spasa koja, mada krhka i tanka, ipak može da spase davljenika koji se za nju hvata. I otac Arsenije pruži Serafimu tu ʺslamkuʺ, rekavši mu: ʺSećaš li se kako te je ona žena molila za milost, a ti joj se nisi smilovao, pa si se posle stideo od samog sebe?ʺ

Serafim u trenutku shvati da otac Arsenije vidi i zna sve o njemu. Uvide da ne mora da bira reči kojima bi opisao samoga sebe. Trebalo je samo da bez straha otvori svoju dušu ocu Arseniju, i ovaj bi tada sve mogao da vidi, da razume i da odmeri, i da mu kaže ima li oproštaja njegovim grehovima ili ne.

Serafim okonča svoju ispovest, predavši u ruke oca Arsenija čitavu svoju dušu. I dalje je bio na kolenima, a lice mu beše vlažno od suza. Beše to prvi put u njegovom životu da se sasvim otvorio, da je otkrio čitav svoj život; sada je čekao da čuje presudu za svoju krivicu.

Priklonivši glavu nad Serafimom, otac Arsenije se molio. Nije mogao da nađe reči kojima bi mogao da podari Serafimu očišćenje i prosvetljenje, reči kojima bi mogao da ga usmeri u njegovom novom životu.

Ova ispovest je bila toliko iskrena, a svest o sopstvenoj ogrehovljenosti toliko snažna, no Serafim ipak beše počinio toliko užasnih zlodela, toliko je ljudi ojadio i zadao mnogo bola i stradanja; sve je to bilo izmešano, a otac Arsenije je sada morao da sve to izvaga i izmeri, da odvoji jedno od drugoga i da proceni težinu grehova.

Sveštenomonah Arsenije kome beše data moć da razreši i oprosti grehe ovom grešniku u ime Božje, sada se nalazio u otvorenom sukobu sa čovekom Arsenijem, koji kao ljudsko biće nije bio u stanju da prihvati i oprosti sva Serafimova zlodela. ʺGospode, Bože moj! Podaj mi snage da saznam Tvoju volju. Pomozi mi da Serafimu pokažem put, da mu pomognem da nađe sebe. Majko Božja, pomozi nam obojici, grešnima! Pomozi, Bože...ʺ

58

I dok se molio, dođe mu na um saznanje da ne treba ništa da kaže, ništa da odmerava, niti da odlučuje. Ispovest ovog čoveka, Serafima, koji beše pogubio sve veze sa Gospodom, bila je toliko duboka i iskrena, toliko je otkrila njegovu dušu i pokazala da taj čovek, ne samo da se okrenuo ka Bogu, već Ga je i našao, te da će od sada pa nadalje hoditi samo ka Njemu. Serafim će za svoje grehe dati odgovor na Sudu pred Bogom i pred svojom savešću.

Otac Arsenije ustade i prigrlivši Serafimovu glavu uz svoje grudi izgovori razrešnu molitvu: ʺJa, nedostojni jeromonah Arsenije, silom koja mi je data, opraštam ti i razrešavam te od svih tvojih grehova, čedo Serafime. Idi i čini ljudima dobro i Bog će ti pokazati put.ʺ

Po okončanju ispovesti i zagrlivši Serafima još jedanput, otac Arsenije, kao da vidi budućnost, reče: ʺNeću te ostaviti dokle god budeš živ, Serafime. Bog će nam pomoći.ʺ

Nakon ovog događaja, neke nevidljive vrpce zauvek su povezale oca Arsenija i Serafima Sazikova.



ʺNEĆU TE OSTAVITIʺ

Jednom, za vreme jednog od mnogobrojnih razgovora sa ocem Arsenijem, Sazikov reče: ʺOče Arsenije, vidim da izgovaraš molitve napamet, pošto nemaš crkvenih knjiga. A mi smo čuli da možemo da ti nabavimo neke knjige. Sivi je nešto napomenuo svojim ljudima, a oni mu rekoše da je to izvodljivo.ʺ

ʺZa ima Boga, molim vas da ne uzimate ničije knjige ‐ greh bi bio na moju dušu.ʺ

ʺNaravno da nećemo, oče Arsenije, zar misliš da bismo mi to učinili? Sve ćemo urediti tako da niko ne strada. Postoji mesto gde logorski službenici drže sve stvari koje se oduzimaju čim neko novi stigne u logor. Čuli smo, iz pouzdanih izvora, da tamo ima i knjiga, koje tamo leže već dugo. Momci su odlučili da ʺdignuʺ ceo sanduk sa knjigama, a ja sam im rekao da uzmu i verske knjige, čak sam im rekao i koje.ʺ

59

Ovo je veoma zabrinulo oca Arsenija. Kako to da prihvati? Tu noć je probdeo u molitvi, a pred jutro ga uhvati lagan san. On vide tada kako u baraku ulazi neki stari monah koji ga blagoslovi i reče mu: ʺNe boj se, Arsenije! Uzmi šta ti treba, i moli se Svetom Mitropolitu Alekseju Moskovskom!ʺ Osenivši ga ponovo znakom krsta, monah izađe, lagano i dostojanstveno.

Drugog dana u baraki nasta velika gužva. Poče opšti pretres, a neki zatvorenici su odmah poslani u specijalni sektor na ispitivanje. Vlasti su otkrile da su kriminalci ukrali sanduk sa konfiskovanim stvarima.

Posle deset dana, Sazikov dade ocu Arseniju dve knjižice: Sveto Jevanđelje i Trebnik. Otac Arsenije ih primi sa strahom Božjim, ode do svoje postelje, otvori knjigu Jevanđelja i zadrhta pred neshvativom milošću Božjom: sa unutrašnje strane poveza nalazio se mali komad svile, površine ne veće od 5 kvadratnih santimetara; materijal beše star i već požuteo. Ispod komada svile stajao je natpis: ʺAntimins[1]*, mošti Sv. Alekseja, Mitropolita Moskovskog, 1883.ʺ Pored ovoga, u povez beše urezana srebrna ikonica, veličine novčića od dvadeset kopejki. Otac Arsenije načini zemni poklon pred ovom svetinjom i zablagodari Bogu: ʺGospode, Tvojom milošću sam još živ, velika su dela Tvojaʺ, i zaplaka od radosti.

ʺOče Arsenije, svaki put kad završiš molitvu uz pomoć ovih knjiga, daj ih meni ili Sivome. Kod nas ih niko neće naći, ali ako bude pretresa, kod tebe će ih odmah otkriti, i oduzeće ti ih. Ne brini, nećemo ništa oskrnaviti, samo ćemo ih čuvati na bezbednom.ʺ

Posle ovoga, nastade vreme velike radosti za oca Arsenija. Obavljao je svoje poslove, a uveče bi uz drhtavu svetlost sveće čitao Jevanđelje i služio redovne službe. Kada je bilo vreme za ustajanje, vraćao bi knjige Sazikovu.

Prošlo je dva meseca, pretresi su se proredili. Otac Arsenije bi ponekad zadržavao Jevanđelje kod sebe i preko dana, no tada bi ga uvek skrivao iza jedne daske na zidu, kako mu je savetovao Sazikov. Činilo mu se da je to mesto bezbedno, čak i prilikom noćnih i dnevnih pretresa. Jednom, kada je završio svoj posao u baraki, dok se drugi zatvorenici još nisu vratili, on izvadi jevanđelje iz skrovišta i poče da čita. Odjednom se uz tresak otvoriše vrata i u baraku banuše narednik, tri vojnika i nadzornik zvani ʺPravedni.ʺ Otac Arsenije u prvom trenutku nije mogao da se snađe, no onda sakri Jevanđelje u unutrašnji džep fatirane pamučne košulje koju je nosio na sebi i poče da se moli Bogu u sebi.

Vojnici ispreturaše celu baraku. Sa poda povadiše sve rasklimane daske. Poskidaše i daske sa zidova, a zatim narediše zaverenicima da svako istrese sadržaj svoje torbe na pod. Dođoše i do oca Arsenija. Narednik iz specijalnog odelenja naredi Pravednom: ʺPretraži popa, nadzorniče!ʺ i nastavi dalje sa vojnicima da vrši pretres.

60


Pravedni stade da pretresa oca Arsenija i, naravno, odmah napipa Jevanđelje. Ruka mu se malo zadrža na njemu, zatim ga izvuče i neprimetno stavi u svoj džep, a onda nastavi sa pretresom. Kad je završio, reče naredniku:

ʺNema ništa.ʺ

ʺPrebrzo si ga pretresao! Skidaj se, pope! Sad ćeš da vidiš šta je pretres!ʺ

Otac Arsenije svuče sve sa sebe i vojnici stadoše da pregledaju njegovu odeću, da proveravaju šavove. Najzad pobacaše na pod sve što se nalazilo po džepovima. Naravno, ništa nisu našli. Narednik je bio veoma ljut. Opsova oca Arsenija i ode.

Otac Arsenije se obuče. Sve vreme se molio u sebi i plakao radi ove neočekivane milosti koju mu je Bog pokazao. Pokupi svoje stvari sa poda i zakrpi šavove koje su vojnici pocepali, a zatim se dade na posao čišćenja barake nakon pretresa.

Kroz otprilike sat i po, Pravedni uđe u baraku i upita oca Arsenija: ʺIma li koga ovde?ʺ

ʺSvi su na posluʺ, odgovori otac Arsenije.

Pravedni pogleda unaokolo, zaviri ispod kreveta, a zatim brzo vrati knjigu ocu Arseniju i reče: ʺOvo je jedna od ukradenih knjiga, zar ne?ʺ

Otac Arsenije je ćutao.

ʺOdgovori mi. Odakle ti knjiga?ʺ

ʺTo je jedna od knjiga koje su nestaleʺ, reče otac Arsenije.

ʺJesi li lud? Razmisli malo! Ako držiš kod sebe Jevanđelje, moraš ga sakriti! Da ga je narednik pronašao, ubio bi te od batina.ʺ Zatim nastavi, šapatom: ʺOprostite mi, oče! Teško je ovde, u logoru. Nije teško samo vama zatvorenicima, nego i nama, nama kojima je preostala još poneka mrvica savesti. Znam, oče Arsenije, sve znam. Znam koliko je život ovde težak za sve vas. Ali molim vas da se setite da smo i mi primorani da radimo ovde, u ovom krugu pakla, i to ne zato što smo kukavice ili slabići. Pomoći ću vam, pokušaću čak i da vas pošaljem nekuda gde će vam život biti malo podnošljiviji, ali za sve to treba vremena. Sve što budem radio, moraću da radim u najvećoj tajnosti, a pred drugima ću morati da budem naročito grub. Moraćete da me izvinete... Oprostite!ʺ

Rekavši ovo, Pravedni ode, ne osvrćući se za sobom.

Otac Arsenije je gledao za nadzornikom i osetio stid zbog svog nepoverenja u Božju milost, u Njegove nesaznative puteve. Ponovo uvide kako je ljudska duša bogata i puna, kako je u svakoj duši moguće pronaći iskricu Božje ljubavi. Stade da se moli: ʺPomiluj me, Bože, po neizrecivoj ljubavi Tvojoj i po velikoj milosti Tvojoj. Gospode, Bože moj, veliki si i preproslavljen u delima Tvojim. Evo pomagača o kojima mi je govorila Presveta Tvoja

61

Mati. Zar sam ikada mogao da pomislim da je ovaj nadzornik od Tebe poslat radi pomoći meni bednome? Zar sam mogao...?ʺ

Otac Arsenije se seti da je nadzornikovo ime Andrej i stade da se moli za njega, i dok se molio, čitav Andrejev život se otvorio pred njim i on uvide da je to dobar i velikodušan čovek.

NAPOMENE:

1. Antimins: ikona naslikana na komadu svile u koju su utkane mošti svetitelja. Da bi sveštenik mogao da služi svetu liturgiju, on mora da ima antimins.



TEŽAK PUT

Prozorljivost oca Arsenija je zaprepašćivala mnoge koji su k njemu dolazili, a neke je čak i plašila, no on sam nije mogao to da razume, niti je smatrao da mu je Bog podario neko posebno poznavanje ljudske duše. Ja sam vazda provodio vreme kraj oca Arsenija i uvideo da on iskreno veruje da je razumevanje ljudske duše svojstveno svakom svešteniku. Bio je ubeđen da ne poseduje nikakvu naročitu sposobnost čitanja misli, već da samo dobro razume ljude koji sami hoće da svoje misli podele s njim i da mu ih prenesu. Imao je ogroman i neverovatan uticaj na ljude koji bi mu dolazili. Oni koji su mu često dolazili i znali kako on živi bili su zadivljeni dubinom i snagom njegove Bogom dane prozorljivosti. Avsenkov mi je ispričao dva događaja koja ga behu duboko potresla, kojima je bio svedok kada je, pod uticajem oca Arsenija, počeo da veruje u Boga.

Jedne večeri, nešto pre poslednje prozivke, doveli su veću grupu novih zatvorenika u logor. Administracija logora stade da ih razvrstava po barakama, prema broju praznih ležajeva.

62

ʺU našu baraku su tada poslali oko dvadeset petoroʺ, sećao se Avsenkov. ʺVidelo se da su dugo pešačili. Ugurali su ih u baraku. Ličili su više na seni nego na ljude. Jedva su stajali na nogama, a život im se polako gasio. Napolju je bilo ledeno, hrane im nisu davali dva dana. Tri noći nisu spavali.

ʺMeđu njima je bilo najviše intelektualaca, ʺnarodnih neprijateljaʺ, inženjera, agronoma i lekara, ali i nekoliko kriminalaca.

ʺDoveli su ih pre prozivke, pošto su nam već bili podelili večernji obrok sastavljen od hleba i retke supe. Službenici koji su radili u logorskoj administraciji su već bili otišli ili su završavali posao.

ʺStražari su najpre pomislili da bi novima trebalo dati nešto da pojedu, da bi potom zaključili da je tako nešto suviše komplikovano. ʺMorali bismo ponovi da ložimo vatruʺ, gunđali su. ʺDa grejemo supu, otključamo skladište, narežemo hleba, pa onda još i da pišemo izveštaj koliko je čega potrošeno...ʺ

ʺTo je zaista bio komplikovan posao. Dogovoreno je da novi zatvorenici mogu da pričekaju do sutra ‐ ima vremena. Komandant logora čak izjavi: ʺNa kraju krajeva, nisu oni gosti pa da ih dvorimo, nego neprijatelji naroda. Ništa im neće biti.ʺ Tako su, dakle odlučili. Naravno, znali su da će mnogi od njih umreti još te noći, a da će u izveštajima morati da slažu kako su ti ljudi umirali u rasponu od nekoliko dana, da ne bi bili okrivljeni za smrt velikog boja zatvorenika odmah po dolasku. U tom slučaju, odgovornost za njihovu smrt snosio bi logor.

ʺI tako, novi osuđenici dođoše u našu baraku. Kao što je poznato, novajlije nisu nigde dobrodošle. To počinje već u školi, zadirkivanjem novih učenika u razredu, zatim na poslu, gde se radnici podsmevaju pripravnicima i prave im neprijatnosti, a u logorima je to naročito izraženo. Tako da smo ih i mi samo pogledali ‐ novodošli zatvorenici nisu ni ličili na ljude, nego na nekakve ostatke ljudskih bića; nisu bili u stanju ni da stoje. Nije nam bilo jasno kako su uopšte mogli da dođu do logora. Stajali su naslonjeni na zidove, ili su se pridržavali za krevete.

ʺZatvorenik zadužen za red u našoj baraci im reče: ʺIdite, lezite na prazne krevete.ʺ Svi smo znali da su jedini slobodni ležajevi oni koji se nalaze najdalje od peći. Tamo je bilo veoma hladno i nije bilo načina da se novopridošli tamo zagreju.

ʺStariji stanovnici barake su se već spremali za počinak. Neki su već bili legli, dok su drugi i dalje igrali karte. Kriminalci su odmah odmerili novodošle, a kad su videli da od njih nema šta da se uzme, zaboravili su na njih.

ʺOtac Arsenije je ležao i molio se. Kada su novi zatvorenici ušli, on ustade i uputi se ka glavnim kriminalcima. Njihova reč je bila zakon za sve kriminalce, kao i za političke zatvorenike; ako bi se neko oglušio o njihove zapovesti, svašta je moglo da se dogodi.

63

ʺOtac Arsenije se obrati tim vođama kriminalaca, ʺteškim slučajevimaʺ, kako smo ih nazivali: ʺMora se pomoći novima. Promrzli su, gladni i iznemogli. Ako im ne pomognemo sada, mnogi od njih će zasigurno umreti noćas.ʺ

ʺ ʺTeški slučajeviʺ su poznavali oca Arsenija dobro i poštovali ga. Pošto su sa njime proveli nekoliko godina, voleli su ga na svoj način; no ovaj put jedan od kriminalaca pljunu na pod i reče: ʺMa nekʺ crknu. I mi ćemo uskoro. Neću da delim svoju hranu ni sa kim. Razumeš li, pope?ʺ

ʺOstali su ćutali. Čovek se teško rastaje od onoga što je njegovo, pogotovu na ovakvom mestu gde je uobičajeno da se pomaže samo prijateljima. Svi smo gledali u oca Arsenija. Kako će se ovo završiti? Novodošli su i dalje stajali zbijeni u grupicama i nemo nas posmatrali.

ʺOtac Arsenije je i dalje mirno gledao kriminalace u oči, zatim se prekrsti i reče: ʺDogovoreno je: ustupamo ležajeve blizu peći novima, a mi ćemo spavati tamo gde je hladnije. Šta god ko ima od hrane, neka donese ovamo na sto. Zagrejaćemo vode ‐ peći su i dalje tople. Hajde, brzo.ʺ

ʺ ʺTeški slučajeviʺ ustadoše bez reči i počeše da prave novi raspored spavanja u baraci. Vadili su ostatke hrane i stavljali na sto. I ostali učiniše isto. Neki od zločinaca su pokušali da sakriju hleb, ali ostali su to primetili i zapretili im.

ʺMrvu po mrvu, sakupilo se dovoljno hrane da se dvadeset pet novajlija nahrani. Zagrejali smo vodu u limenkama na peći. Otac Arsenije razdeli sakupljenu hranu novim zatvorenicima i oni polegaše u svoje postelje. Svi su preživeli, što nije moglo da se kaže za nesrećnike koji su razmešteni po drugim barakama. Za otprilike četiri dana, novodošli su se dovoljno povratili, pa su i njih poslali na rad.

ʺZaprepastila me je mirnoća i usredsređenost oca Arsenija kada je izgovorio te reči: ʺHajde brzo!ʺ On se tada obraćao ljudima koji nisu imali šta da izgube. On im je sasvim mino rekao šta da urade, a oni su ga poslušali ‐ kao da se radilo o naređenju.

ʺČesto sam razmišljao o tomeʺ, sećao se Aleksandar Pavlovič Avsenkov. ʺOtkuda ocu Arseniju snage da tako nešto uradi? Da li je uspevao da dirne u savest ljudi, ili im je naprosto nalagao da, u ime Boga, izvrše ono što im je ionako bila dužnost?ʺ Avsenkov zaključi da se snaga oca Arsenija sastojala iz toga što je sve tražio u ime Boga.

64



U IME BOGA ZAPOVEDAM TI: PRESTANI!

Evo još jednog događaja koji je Avsenkov ispričao, koji je ostavio na njega možda još dublji utisak.

ʺZaključavanju barake uvek je prethodila prozivka. Sve bi nas isterali napolje. Morali bismo da se postrojimo u vrstu i da čekamo prozivku. Temperatura je mogla biti dvadeset pet stepeni ispod nule, mogla je da pljušti kiša, komarci su mogli da nas ujedaju bez milosti, ali pravilo se nikada nije menjalo: svi su bezuslovno morali da izađu napolje na prebrojavanje.

ʺTe večeri smo svi, kao i uvek, požurili u vrstu ispred barake. Bilo je veoma hladno, ali morali su da nas prebroje dva puta: jedan zatvorenik je nedostajao. Smrzavali smo se, a nadzornike je obuzeo gnev. Počeli su da nas prebrojavaju po treći put, kad iz barake odjednom istrča mladić od svojih 25 godina i pokuša da na brzinu pronađe svoje mesto u vrsti. Nije imao vremena da stane u red, jer su se nadzornici istom bacili na njega i stali da ga šutiraju. Mladić pokuša da objasni zašto je zakasnio, no nadzornici su ga nemilosrdno udarali. U svima nama je ključao gnev, ali niko se nije usudio da izusti reč.

ʺStajao sam u vrsti pored oca Arsenija i najednom ga video kako izlazi iz vrste, osenjuje se znakom Krsta, zatim kako krstoobrazno blagosilja nadzornika koji je tukao mladića. Čuh jasno njegov glas: ʺU ime Boga, zapovedam ti: prestani! Prestani sa tim!ʺ Zatim nas sve blagoslovi širokim znakom Krsta i vrati se u vrstu. Nadzornik smesta prestade da tuče mladića i ponovo poče da prebrojava zatvorenike; mladić se nesigurno uspravi i stade na svoje mesto.

ʺKasnije upitah čoveka koji je stajao pored mene: ʺJesi li video šta je Pjotr Andrejevič učinio kad su tukli onog mladića?ʺ

ʺUčinio? Šta je učinio? Stajao je kao kip!ʺ

ʺSve je ovo ostavilo na mene ogroman utisak; bio sam svedok moći kojom je Bog obdario oca Arsenija. Da nije možda u pitanju hipnoza, pomislio sam, no tada mi sinu odgovor: ʺNaravno da nije. Otac Arsenije ovakve i slične stvari ne čini radi sebe, već radi drugih.ʺʺ

65

U logoru je bilo mnogo različitih ljudi. Neki su bili fanatici, skrenuli s uma. Bili su posve uvereni u svoje stavove i kao posledica toga, gledali na ostale kao na izgubljene ovce. Ovakvi fanatici bi često pomagali ljudima, no sticao se utisak da su pomagali radi sebe i svoje koristi, a ne za dobro drugih.

Otac Arsenije je bio voljen. Neki su pokušavali da ga ubede da pogrešno veruje, na šta bi otac uvek odgovarao: ʺPokušavam li ja da te ubedim da ti krivo veruješ? Slušaj svoju dušu šta ti govori i otkrićeš istinu. Sećaj se reči svetog apostola Pavla: ʺnosite bremena jedni drugih i tako ispunjavajte zakon Hristov.ʺ Zlo možeš pobediti samo dobrim.

I ja sam uvek osećao: upravo to što je nosio bremena drugih, omogućavalo mu je da trpi sopstveno stradanje. To je ljude privlačilo k njemu, a njemu samome davalo snagu duha kojom je primoravao druge da izvršavaju ono što bi im nalagao da urade u ime Boga. Primer za to su ova dva slučaja koja sam ovde izneo.



RADOST

Strogi režim je i dalje vladao u logoru. Ljudi su umirali, na njihovo mesto su dolazili drugi, da bi i oni potom umirali. Svako je čekao svoj red. Skoro niko nije doživeo da iz ʺspecijalnogʺ logora bude pušten na slobodu. Bilo je samo nekoliko slučajeva kada su oslobađani izuzetno čuveni naučnici ili moćnici Kompartije koji su ranije radili u saveznim organima. Pričalo se da su za tri godine puštena svega desetorica, od kojih je jedan dobio srčani napad i umro kada je čuo vest o svom pomilovanju.

Oca Arsenija su 1952. pozvali u ʺspecijalniʺ sektor na ispitivanje. Primio ga je prvo narednik, a zatim major. Major ga je radosno pozdravio: ʺDobro jutro, Pjotre Andrejeviču, oče Arsenije! Imam za vas dobre vesti: Aleksandar Pavlovič Avsenkov će biti oslobođen. Njegovi prijatelji su to uspeli da izdejstvuju s teškom mukom. Sutra ću ga pozvati da mu to saopštim, ali bojim se da će ga ta vest mnogo potresti. On ima slabo srce; molim vas, pripremite ga pažljivo da primi vest. Ja ću mu to saopštiti pred dežurnim oficirom, pa ću

66

morati da budem grub. Recite mu da ne treba da brine. Ne samo što će ga osloboditi, nego će ga i vratiti na njegov položaj u Partiji ‐ tako je naredio sam Staljin.

ʺMeđutim, što se vas tiče, vesti nisu dobre. Vi ste povezani sa crkvom. U vašem dosijeu nalazi se poseban pečat sa naznakom: doživotna kazna. Voleo bih da mogu da vam pomognem, ali to nije u mojoj moći. Iz ovog logora ljudi kao što ste vi izlaze samo po nalogu Berije[1]* , ili njemu ravnih. Po pitanju vašeg predmeta ne mogu ništa da učinim. Ako vas oslobodim bez njihovog odobrenja, znajte da će me smesta prijaviti i strpati u isti ovaj logor. No, ukoliko se bilo šta promeni, učiniću sve da izdejstvujem slobodu za vas, a pomoći će i Aleksandar Pavlovič.

ʺDobio sam premeštaj za Moskvu. ʺOprostiliʺ su mi, ako mogu tako da se izrazim, i vratili mi čin generala. Ponovo mi je dodeljen položaj u Tajnoj službi bezbednosti.

ʺVoleo sam svoju zemlju i branio je čitavog života. Za vreme poslednjeg rata radio sam u izviđačkoj jedinici i uspeo da spasem hiljade života, a onda sam nekome zasmetao pa su me prijavili Staljinu. Osuđen sam na kaznu streljanjem zbog navodne saradnje sa Nemcima...

ʺStaljin je naredio da se moj predmet ponovo razmotri, a zatim naložio da me pošalju u ovaj logor. Kad sam došao ovde, bio sam prestrašen. Nisam mogao da budem ni od kakve pomoći, jer su od samog početka budno pratili svaki moj korak. U životu nisam pomišljao da postoje stvari koje sam ovde video: kako ljudi uništavaju druge ljude. Nemam vlast da bilo šta promenim. Jednom sam sprečio likvidaciju nevinog čoveka. Smesta je u Moskvu poslat izveštaj o tome kako ʺometam izvršenje pravde.ʺ Užasno! Zbog čega se sve to dešava? Nikad nećemo znati. Pjotre Andrejeviču, molim vas, recite mi kome bih mogao da pomognem pre nego što odem. Recite mi, i ja ću se postarati. Samo mi je žao što nisam u mogućnosti da vama pomognem.ʺ

Otac Arsenije je zamišljeno posmatrao majora. ʺHvala vamʺ, reče. ʺHvala vam. Znam da mi vi ne možete pomoći; kada za to dođe vreme, pomoći će mi Bog. U međuvremenu, pomozite Avsenkovu da izađe iz logora, pomozite studentu Alekseju Nikonovu, lekaru Denisovu i bivšem zločincu Trifonovu. Postarajte se da ih premeste u običan logor ‐ tamo će im život biti lakši, a i lakše će moći da im pomognu spolja.

Otac Arsenije ne spomenu Sivog. ʺSergeje Petroviču!ʺ reče, gledajući ga u oči. ʺKada stignete u Moskvu, učinite sve što možete da više ne radite za ʺslužbu bezbednosti.ʺ Tražite premeštaj, ili ćete doživeti slom. Pošto ste videli i shvatili šta se ovde događa, postali ste drugi čovek. Spasite dušu!ʺ

Abrosimov je posmatrao starca. Ni njemu samom nije bilo jasno kakva će izgledati njegova budućnost, no činilo mu se da otac Arsenije zna više o njemu od njega samog. Ponovo ga

67


preplaviše sećanja iz detinjstva. Da, otac Arsenije je pravi Hrišćanin. Nekada davno je čitao o takvim ljudima...

Sergeja Petroviča obuze osećanje duboke tuge. On ustade, približi se ocu Arseniju i, veoma ganut, reče mu: ʺNe znam da li ću vas ikada više videti, no vi ste na meni ostavili neizbrisiv pečat. Ja sada drugačije posmatram život. Verujem vam, verujem Veri Danilovnoj i svojoj supruzi. Sve razumem. Znam da se neprestano molite. Ne zaboravite me, Pjotre Andrejeviču, ne zaboravite me!ʺ

Otac Arsenije ustade sa stolice, priđe Abrosimovu, zagrli ga i reče: ʺNeka vas Bog čuva, Sergeje Petroviču! Ne zaboravljajte na druge, pomažite im, činite dobro, ma gde se nalazili. Pomažite ljudima. A vi i ja ćemo se sresti ponovo jednog dana.ʺ

Zatim se pokloni duboko i izađe. Dok je izlazio, Abrosimov je imao utisak da nije on bio taj koji je pozvao oca Arsenija na razgovor, već da je otac Arsenije pozvao njega.

Abrosimov nikada nije zaboravio svoje susrete sa ocem Arsenijem. Kada ga je prvi put sreo, video je pred sobom starca u iskrpljenoj pamučnoj jakni, umornog, iznemoglog, koji je delovao slomljeno i prazno. No kada ga je pogledao u oči, shvatio je da je otac Arsenije pun života, vere i preobilne ljubavi prema svakome. Nije bio ni slomljen, ni prazan. Goreo je nekom unutrašnjom snagom koju je štedro delio sa drugima, olakšavajući time njihova stradanja i odgoneći od njih osećanja straha i očajanja. Prenosio je svoju veru na druge.

Abrosimovu bi jasno da je snaga duha oca Arsenija, hranjena i ukrepljivana verom, toliko velika da bi, ukoliko bi samo hteo, mogao da učini da bude pušten na slobodu, ili da izdejstvuje bilo šta drugo što bi smatrao da je korisno za njega ili druge.

Ovde, u ovom logoru smrti, mada je i sam živeo teškim životom osuđenika, otac Arsenije je izvršavao svoj hrišćanski podvig.

Posao koji je obavljao Abrosimov bio je veoma težak; čitav njegov život bio je teskoban, a kao posledica toga, izgubila se njegova veza sa Bogom. Susret sa ocem Arsenijem potresao mu je dušu, naterao ga da ponovo razmisli o sebi i svom životu i da svoju prošlost drugačije vrednuje. Pred njim se i dalje nalazio dug put do Boga, no zahvaljujući ocu Arseniju, učinio je prvi korak na tom putu. Mnogo godina kasnije, Abrosimov je izneo svoja sećanja: ʺMoj povratak u Moskvu je bio veoma mukotrpan. Sve mi je vraćeno: čin, posao... Ipak, nešto se isprečilo između mog starog života i novog. Na kraju sam duboko razmislio o svom životu i ostavio posao. Biću iskren sa vama: počinio sam mnoga zlodela, toliko mnogo užasnih stvari, a sve vreme dok sam ih činio, smatrao sam da činim dobro.

ʺAleksandar Pavlovič Avsenkov mi je pomogao. Pre svega, pomogao mi je da odmrsim stvari u svojoj glavi. Kada sam shvatio šta sam sve učinio, bio sam ubeđen da za moje grehe nema oproštaja. Međutim, tada mi Aleksandar Pavlovič predade poruku od oca Arsenija koji je tada već bio oslobođen. Poruka je glasila: ʺPamti i nemoj sumnjati! Bog koji

68

nas kara radi naših grehova takođe nas i razrešava od njih, bezgraničnom Svojom milošću. Nema tako teškog greha niti kletve koja ne može biti iskupljena dobrim delima i molitvom.ʺ

ʺOtac Arsenije mi je mnogo pomogao da shvatim veru. Naravno, nisam dostigao nivo druge njegove duhovne dece, no ipak sam se trudio da hodim ka Bogu.

ʺOtac Arsenije, kome sam poverio sve svoje sumnje i nedoumice u pogledu naše vere i verskih obreda, uvek bi mi govorio: ʺAko se osvrneš na svoju prošlost, na svoje dugo potucanje kroz život u kome nisi imao nijednu unutrašnju tačku oslonca, sasvim je razumljivo što te muče sumnje i nedoumice. No zar je to važno? Ti razumeš i osećaš da Bog zaista postoji, znaš put k Njemu. Samo veruj, i sve što je nevažno će jednostavno nestati.ʺ Izuzetan čovek je bio otac Arsenije. Istinski Hrišćanin.ʺ

Otac Arsenije se vrati u svoju baraku. Bio je pun radosti zbog Aleksandra Pavloviča, Sazikova, Alekseja, Denisova i Trifonova, što će napokon biti pušteni iz logora i što će biti slobodni, no neka tuga mu načas pomrači dušu: odlazili su mu prijatelji...

Imaće manje bliskih ljudi oko sebe. Verovao je da ga Bog neće napustiti i da će na mesto onih koji odlaze doći novi. Iste večeri je saopštio Avsenkovu vest o oslobađanju. Razgovarali su celu noć, a ujutro se oprostili. Boravak u logoru i poznanstvo sa ocem Arsenijem, sve je to sasvim promenilo Avsenkov pogled na svet i na druge ljude. Kada je prvo dospeo u logor, hteo je da izvrši samoubistvo; bespomoćni očaj je ovladao njime, izgubio je volju. Sada, odlazeći iz logora, osećao se duhovno bogatim, jakog duha, tvrde i postojane vere u Boga, sa novim razumevanjem i poštovanjem prema stradanjima drugih.

Te noći su probdeli zajedno na molitvi. Zagrlivši oca Arsenija, Avsenkov je ponavljao: ʺNe zaboravi me, oče Arsenije, potražiću tvoje prijatelje, jer to su sada i moji prijatelji. Moli se za nas!ʺ Ujutro se Avsenkov oprostio sa Sazikovim i Aleksejem, jer je znao da mu neće biti dopušteno da se vrati u baraku kada mu saopšte da je oslobođen.

Kroz otprilike četiri nedelje, i Sazikov, Aleksej, Trifonov i Denisov pozvani su u glavni sektor. Više se nisu vratili u baraku. Ostali su pokušavali da odgonetnu šta se sa njima dogodilo. Major, sada general Abrosimov, održao je svoju reč.

NAPOMENE:

1. Berija ‐ šef Staljinove tajne službe, poznat po svojoj okrutnosti.

69



ŽIVOT TEČE DALjE

Logorski život je prolazio. Neprestano su i sistematski dovoženi novi zatvorenici na mesto onih koji su odvoženi u masovne grobnice. Smrt je bila svakodnevni posetilac i svaki dan odnosila nove žrtve. Sutrašnjica je bila bez iznenađenja: donosila je glad, umor, teskobu, lavinu podrugljivih reči, i trajala je dugo, predugo. Otupelost, nezainteresovanost i čežnja za smrću predstavljali su veći deo svakodnevice za većinu sužanja. Otac Arsenije je nastavio da živi svojim podvižničkim životom molitvenika.

Nedostajali su mu student Aleksej, Sazikov i Avsenkov. Beše ih zavoleo, navikao se na njihovo prisustvo i podršku. Pojavljivali bi se novi ljudi sa kojima bi se zbližio, ali koji bi potom bili premeštani u druge barake, ili umirali, ili poslani u rudnike pri nekom od drugih logora.

Kao i uvek, otac Arsenije je pomagao svima u svojoj blizini, pružajući im i fizičku pomoć, ali i duhovnu utehu. Mnogima je postao nezamenljiv. Na neki čudesan način je postajao deo života mnogih ljudi, nosio njihova bremena, ublažavao stradanja i sopstvenim primerom učio ih da je moguće preživeti i u logoru sa verom da Bog uvek stoji pored nas i da ga uvek možemo prizvati u pomoć.

Tih dana se kriminalac koga su zvali ʺSiviʺ ozbiljno razboleo. Imao je užasne bolove u crevima. Kada su bolovi postali neizdrživi, poslali su ga logorskim lekarima. Tamo su mu dali aspirin i raven (poznat kao sredstvo za čišćenje). Ništa nije pomoglo. Niko ga nije ni pregledao kako treba, a kada su to konačno učinili, ustanovili su da već dugo boluje od raka jetre koji je u metastazi. Umirao je bolnom smrću. Nisu ga odveli u bolnicu. Imalo je užasne bolove, no svejedno je morao da ustaje na prozivku i u nužnik. Otac Arsenije ga je strpljivo negovao i pokušavao da mu pomogne, onako kako je samo on umeo. Išao je čak i lekarima da traži od njih sredstvo za umirenje bolova, ali nikada mu ništa nisu davali.

Sivi je bio pun gneva prema svakome i svemu, ali je s krotošću prihvatao pažnju oca Arsenija. Voleo je njegove posete, molio ga da posedi na njegovoj postelji. Kada je otac Arsenije bio s njim, Sivi bi mu pričao o svom životu i tako ponekad uspevao da zaboravi na bolove.

70

Na dva dana pre nego što će umreti, on pozva oca Arsenija i reče mu: ʺUmirem i mučim se ovoliko zato što sam to zaslužio. Mnogima sam naneo bol, ubijao sam... Skrenuo sam na pogrešnu stazu još u detinjstvu. Ne mogu ni da se kajem, jer sam toliko zlih dela počinio, da ih je nemoguće sve i pobrojati. Znam da mi nema oproštaja, a i čemu to, kad jedva i verujem u Boga. Imam neko svoje sujeverje, ali znam i osećam da Boga ima, jer ti, Oče Arsenije, veruješ u Njega i živiš Njime.

ʺIz svešteničke sam porodice. Otac mi je bio đakon. Ni on nije verovao u Boga, služio je samo radi plate, jer drugi posao nije mogao da nađe. Radio je kao profesionalac.

ʺOdrastajući, viđao sam oko sebe samo laž i prevaru. Pili su votku, jurili žene, rugali se na račun Boga i crkvenih obreda, a u isto vreme sakrivali se iza tog istog Boga. Moj otac je jedno govorio, a drugo činio. Ponekad bi posle službe dolazio kući i brojio novac, pa bi poslao nekoga po votku. Ismevao bi svetinju i grdno bi psovao. Svima bi pričao kako je ukrao novac sa tasa i kako je prevario neku prostu babušku.

ʺNi ja nisam verovao u Boga, mada sam učio bogosloviju. Kad sam završio, počeo sam da kradem. Nekoliko puta sam bio u zatvoru. Onda je došla Revolucija, sa problemima i neredima. Počeo sam da pijem, da pljačkam, da trošim oteto. Pljačkaj, ubi, Boga nema, sam si svoj gazda. Našlo se i ʺodgovarajućeʺ društvo i, eto, tako je to počelo. Počelo je prvo sa sitnim prestupima, da bi došli sve veći zločini, dok najzad nisam prolio krv. A onda me više ništa nije moglo zaustaviti. Tako je to bilo, oče!

ʺMnogo sam krvi prolio. Vazda sam smišljao krađe, ili kako ću da se provedem sa ženama, ili se dovijao da izbegnem zatvor. Nisam imao vremena ni da se upitam: ʺIma li Boga?ʺ Iskren da budem, nisam ni hteo da razmišljam o Njemu. Upoznao sam tebe u logoru; mislio sam da si budala koja pokušava nešto da ućari svojim ponašanjem. Onda sam video kako si preobratio duše Avsenkova i mog drugara Sazikova, i tada sam shvatio, da ti zaista veruješ u Boga. I još nešto, shvatio sam da Boga ima. Kako Ga ne bi bilo, kad je čak i crkva u kojoj je služio moj otac bila uvek puna naroda? Sećam se toga, jer sam kao mali prisluživao u oltaru kao čtec.

ʺZnam da Bog postoji, ali za mene nema puta k Njemu. Za moja zlodela nema oprošataja.

ʺJa umirem, no ne bojim se smrti. Ipak, jedna stvar me plaši: ni sam ne znam šta je to. Neko vreme sam pomišljao da tebe, oče, zamolim da me ispovediš. Ali, poznavajući te, znam da mi ne bi oprostio grehe. Zapravo, ni ne kajem se. Šta se desilo, desilo se.

ʺMeđutim, ima dve stvari koje mi ne daju da spavam; ponekad mi i u snu dolaze da me progone. Negde tridesetih godina, trebalo je da ubijem jednog dečaka, dete od sedamnaest godina. Za mene je to bila sitnica. Molio me je na kolenima, preklinjao me, plakao, a ja sam se bio nalio votkom i hteo sam da se pokažem pred prijateljima, pa sam ga ismevao. Sada,

71

čim zatvorim oči, vidim njega, to dete, kako me moli da mu poštedim život, a lice mu obliveno suzama.

ʺPa onda, ima jedna žena koja me ne ostavlja na miru. Dolazi mi dva ‐ tri puta nedeljno, a u poslednje vreme svaki dan. Ovako je to bilo: krenuli smo da opljačkamo jedan stan, za koji smo mislili da je prazan, trebalo je da svi budu na poslu. Upali smo unutra, a neko je bio u stanu: žena ‐ krasna, stasita, skladno građena, što bi se reklo, prava lepotica.

ʺČim smo upali unutra, kao da je sva shvatila u trenu. Potrčala je k prozoru. Gurnuli smo je u jednu sobu i zaključali. U stanu je bilo svačega, čak i zlata. Počeli smo da skupljamo plen. Kad smo završili, valjalo nam je pobeći, ali... ona nas je videla. Morali smo je ubiti. Nije bilo druge ‐ mogla je kasnije da nas sve prepozna na sudu. Moji drugari nisu hteli da to učine; nikada ranije nisu nikoga ubili.

ʺUšao sam u sobu u koju smo je zaključali. Kako sam otvorio vrata, pogledala me je i odmah shvatila svoju sudbinu. Oči su joj bile razrogačene od straha. Zgrabio sam je, odmerio i rešio da je imam. Doviknuh svojim prijateljima da me pričekaju u drugoj sobi. Ošamarila me, a zatim, odjednom nekako dostojanstvena, mirno mi rekla: ʺNisi ti čovek ‐ ti si životinja. Radi šta hoćeš. Samo brzo!ʺ U očima joj je sevala mržnja, što ju je činilo još lepšom. Silovao sam je. Zatim se maših za nož. Stajala je naslonjena o zid i čekala udarac. Okrenula se prema uglu sobe u kojoj je stajala ikona, nekoliko puta se prekrstila, zatim izustila: ʺUbij me. Bog je sa mnom. Majko Božja, ne ostavljaj me!ʺ

ʺOsećao sam sažaljenje prema njoj, ali šta sam drugo mogao da učinim? Mnogo smo toga pokrali iz stana. Zario sam joj nož ispod grudi. Ona polako skliznu niz zid i prekrsti se još jednom, šapućući: ʺGospode, pomiluj!ʺ Takvu je viđam svaki dan.

Dok je slušao reči Sivoga otac Arsenije nije prestajao da se moli. Ipak, žmarci su ga podilazili od užasnih pojedinosti ove strašne ispovesti. Toliko okrutnosti, gneva, cinizma i potpuno odsustvo svakog osećanja retko se viđa čak i u logoru. Dok je umirao, lice Sivoga beše izobličeno od bolova, a možda i od unutrašnjeg gneva. Kada je najzad ispustio dušu, na licu mu je ostao izraz nesvakidašnjeg gneva.

Povest o Sivom zabeležena je 1965, na osnovu kazivanja samog oca Arsenija. Priču je zabeležio A.R. koji je u to vreme živeo u istoj baraci sa ocem Arsenijem, Sivim i ostalim kriminalcima.

72



SASLUŠANjE

Po odlasku majora Abrosimova, na njegovom mestu smenila su se još dva načelnika koji su se na tom položaju zadržali samo kratko vreme. Naposletku, mesto načelnika je zauzeo veoma strog, sredovečan čovek, koji je u specijalnom logoru zaposlio i nekolicinu svojih prijatelja. Logorska pravila postadoše još strožija, a život zatvorenika prosto neizdrživ.

Mnogi su pozivani u specijalno odeljenje na saslušanje. Pretnje, batinanja, kao i ćelija samica postali su deo svakodnevice. Apsurdno je bilo pomisliti da se od tih nesrećnika, takoreći osuđenika na smrt, moglo bilo šta izvući, ali islednici su se i dalje trudili da budu nagrađeni od Moskve za ʺrazotkrivanjeʺ novih i novih ʺzločina.ʺ

Zloglasno ʺspecijalno odeljenjeʺ je radilo prekovremeno: izmišljavane su nove optužbe, otkrivane ʺzavereʺ, dosijei ponovo otvarani, donesene nove odluke, a mnogi zatvorenici poslati na streljanje. U martu je i otac Arsenije pozvan na saslušanje. Ispitivao ga je major po imenu Odincov. Beše to čovek srednjeg rasta, ćelav, bezbojnih očiju, čije su natečeno lice presecale tanke usne. Odelo mu je uvek bilo uredno i ispeglano. Svako saslušanje bi uvek započinjao učtivim tonom, no zatim bi svojom okrutnošću uterivao strah u one koje bi ispitivao. Zatvorenici su mu dali nadimak ʺLjubazniʺ i ʺPočnimo, dakle.ʺ

Otac Arsenije uđe u njegovu kancelariju i stade kraj vrata. Islednik je bio zauzet listanjem nekakvih papira i isprva dugo nije obraćao pažnju na oca Arsenija; najzad se okrete na stolici i obrati mu se: ʺDrago mi je da vas vidim, Pjotre Andrejeviču! Baš mi je drago! Verovatno ste čuli za mene ‐ Odincov.ʺ

ʺDa, čuo sam za vas, druže isledničeʺ odgovori otac Arsenije.

ʺNo, dobro, baćuška! Počnimo, dakle. Sve da mi kažete i priznate, u protivnom, kupaćete se u sopstvenoj krvi. Moje su metode vrlo poznate. Počnimo, dakle: priznajte sve!ʺ

ʺO čemu da govorim?ʺ

ʺDa govoriš, pope, o tajnoj organizaciji koja deluje unutar ovog logora, koja sprema zaveru o ubistvu druga Staljina. Znamo mi sve ‐ naši doušnici su nam sve rekli. Ako si čuo šta se priča o meni, nećeš mi, valjda, traćiti vreme.ʺ

73

Otac Arsenije oseti kao da mu se živci vezaše u čvor. On sabra svu svoju umnu snagu u molitvu. Molio se Majci Božjoj da ga ne ostavi, da mu poda snage da izdrži ovo saslušanje. ʺGospode, Bože naš! Ne ostavi mene, grešnoga! Ukrepi, Vladičice Nebeska, nemoćni duh moj!

ʺJa ne znam ništa o bilo kakvim zaverama niti organizacijama i nemam šta da priznam.ʺ

ʺZnaš šta, pope? Neću da igram s tobom nikakve igre; pošto si ionako već polu‐mrtav i svejedno ti je da li ćeš sada da umreš ili sutra, a za mene i moju budućnost je vrlo bitno da otkrijem zaveru. Prema tome, ima da sedneš i pišeš šta ti budem diktirao.ʺ

ʺDruže isledniče, dozvolite mi jedno pitanje.ʺ

ʺMeni se ne postavljaju pitanja; meni se odgovara kad ja pitam. Ali, pitaj, pošto si već ionako polu‐mrtav.ʺ

ʺDruže isledniče, ja vas molim da pregledate moj dosije. Videćete da nikada, ni na jednom saslušanju, nisam nikoga izdao, uprkos batinanju, teškom batinanju.ʺ

Odincov ustade, obiđe sto i stavi pred oca Arsenija list hartije i pero. ʺKo te je to saslušavao ‐ ne zanima me. Ali kad ja isleđujem, blago meni, pisaćeš ono što ti diktiram.ʺ

ʺNe. Neću ništa napisati. U ovom logoru ne postoji nikakva zavera. Vaš jedini cilj je da otvorite novi ʺpredmetʺ i da postreljate nevine ljude, ljude koji će ionako uskoro i sami umreti.ʺ

Odincov stade sasvim blizu oca Arsenija; iskrivljene usne su mu podrhtavale, a njegove bezbojne oči bljesnuše i on gotovo promuca: ʺDragi moj, ne znaš ti šta tebe sada čeka.ʺ

ʺGospode, pomozi!ʺ Otac Arsenije je jedva imao vremena da u mislima izgovori molitvu, kada ga snažan udarac u lice obori sa stolice na kojoj je sedeo. Pre no što mu se svest pomrači od užasnog bola, znao je da je s njim gotovo, da će ga Odincov ubiti. Osećao je udarce kada bi na kratko dolazio sebi. Odincov ga je čizmama šutirao u glavu, udarao po glavi metalnom kopčom na kaišu. Povremeno mu se vraćala svest i tada bi se molio Božjoj Majci, no zatim bi ponovo gubio svest, dok najzad nije ostao sasvim nepomičan.

Kada je, na nekoliko trenutaka, došao sebi, osetio je kako ga vuku nazad u baraku. Zatim se opet nakratko osvesti i oseti da leži na svojoj postelji i da mu neko briše lice vlažnom krpom. Čuo je glas koji je govorio: ʺPretukli ga na smrt, njega ‐ starca! Neće preživeti do sutra.ʺ Neko je s mržnjom spominjao ime ʺljubaznogʺ Odincova.

Otac Arsenije po treći put dođe sebi. Mislio je, u tom stanju polusvesti, da je saslušanje nastavljeno, jer mu se učinilo kao da mu neko seče glavu. Hteo je da prizove Ime Božje, no kad god bi se uhvatio za početak molitve, ona bi nestajala iz svesti. Neizdrživ bol ga je razdirao. Očekivao je nove udarce i povike. Čekao je smrt.

74

Budio se iz nesvesti sve u svemu oko deset puta. Kad god bi bio pri svesti, pokušavao bi da se moli, ali nije mogao da počne: jaki bolovi su mu mutili svest.

U jednom od tih perioda svesnog stanja, otac Arsenije se pobojao da će umreti bez molitve, bez pokajanja. No, ubrzo oseti kako mu neko okreće glavu, oseti kako nešto peče, zatim ubod. On ču nečije reči: ʺBrzo, dajte mu dve injekcije kamfora, pažljivo s jodom, da mu ne uđe u oči. Ušićemo posekotine. Izbrijte mu glavu, samo pažljivo!ʺ

Otac Arsenije oseti kako mu neko polako okreće glavu i kako nag leži na nečemu tvrdom.

Zatim se ponovo onesvesti. Kasnije su mu pričali da je ležao bez svesti tri dana u logorskoj bolnici. Kada se konačno probudio, pokušao je da shvati gde se nalazi, da li kod islednika, ili u svojoj baraci. Konačno uvide da je u bolnici. Pokuša opet da se moli, no ponovo utonu u mrak. Proveo je nekoliko dana u boreći se za molitvu i gubeći svest.

Svakim danom uspevao je da ugrabi, doslovno da ugrabi, koju reč molitve više, dok mu najzad molitva nije preovladala u svesti.

Oči su mu bile povezane zavojima, ali je stalno osećao blagi dodir nečijih ruku. Čuo je nečiji glas koji je s njime razgovarao s ljubavlju. Neko mu je davao da jede.

Glas je govorio sa blagim jevrejskim naglaskom: ʺSve je u redu. Živi ste. Mislio sam da nećete preživeti. Sutra ću vam skinuti zavoje sa očiju. I sam sam preživeo nekoliko sličnih ispitivanja. Poznati su mi ti njihovi ʺrazgovori.ʺ Ali, lepo smo vas zašili. Bićete kao novi.ʺ

Uskoro su mu skinuli zavoje sa očiju i lica. Lekar, po imenu Lev Mihailovič, usrdno se brinuo oko oca Arsenija, savetovao ga i umirivao. ʺSamo polako, da vidimo. Dragi moj, skoro da nećete imati ni ožiljke! Ovo izgleda dobro, baš me raduje.ʺ

Dva kratkovida oka, na krotkom i blagom licu, posmatrala su oca Arsenija iza debelih naočara. ʺPostaraću se da ostanete ovde što dužeʺ, reče Lev Mihailovič. ʺPokušaću da vas držim u bolnici, da ne biste opet naišli na onu zver. Molite se svome Bogu, inače će vas onaj ubiti.ʺ

Otac Arsenije je ostao u bolnici više od četrdeset dana. Kada je najzad morao da je napusti, obojica su plakali. Lev Mihailovič beše dobar čovek i odličan lekar. Zagrlivši oca Arsenija, reče mu sa čvrstim uverenjem: ʺOvo se ne može nastaviti. Doći će kraj ovome, i vi i ja ćemo se izbaviti ovog pakla. Srešćemo se jednog dana ponovo.ʺ I zaista, 1963. su se ponovo videli.

Kada se otac Arsenije vratio u svoju baraku, skoro svi koje je poznavao bili su premešteni na drugo mesto. Saznao je da je premešten i major Odincov.

Tri meseca nakon izlaska iz bolnice, oca Arsenija su ponovo pozvali u specijalno odeljenje. Tamo ga je dočekao novi načelnik, krupan čovek strogog izgleda koji ga je podrobno

75

odmerio od glave do pete. ʺPreživeo si ‐ čak ni Odincov nije uspeo da te likvidira. Dobro je to. Imam novi nalog iz Moskve: da te pustim da živiš. Ne znam zašto, verovatno nešto proveravaju. Kad je tako, onda, eto ti ‐ pa živi. Daću nalog da te ne šalju na težak rad. ʺ

Od trenutka ovog razgovora sa načelnikom do Staljinove smrti otac Arsenije više nijedanput nije pozvan u ʺspecijalni sektor.ʺ Ožiljci po telu i glavi su mu ostali za uspomenu na saslušanje.

Ovu povest je otac Arsenije preneo lično svojim prijateljima i duhovnoj deci.



STVARI SE MENjAJU

Vest o Staljinovoj smrti doprla je do zatvorenika tek tri dana nakon što se dogodila, i to sasvim slučajno, preko stražara. Uprava logora iz nepoznatih razloga nije htela da se ova vest obelodani.

Bio je mart mesec, ledena zima, snežne oluje su besnele logorom i ponekad onemogućavale bilo kakvu vezu sa spoljnim svetom. Zajedno sa vesti o Staljinovoj smrti u logor se potkralo i opšte osećanje nelagodnosti, brige, strepnje, a najviše neizvesnosti. Svako se pitao: ʺŠta će se sada desiti? Hoće li sve biti kao pre, ili će se stvari promeniti, možda nagore? Hoće li nas sve poslati na streljanje?ʺ Svi su u tišini čekali da se nešto dogodi.

Prva dva meseca posle pristizanja vesti život u logoru se odvijao kao i pre, a posle toga je nešto počelo da se jedva primetno dešava: kao da je neko počeo da gura klipove u točkove mehanizma koji je do tada dobro funkcionisao. Svi su i dalje teško radili, ishrana je i dalje bila loša, zatvorenici su i dalje umirali, ali više nisu dovodili nove osuđenike u logor. U ponašanju članova logorske uprave nazirala se izvesna doza nesigunosti, a stražari su čak počeli da sa zatvorenicima razmenjuju šale.

Otprilike godinu dana posle Staljinove smrti, promene su postale vidljivije. Hrana je postala bolja, nije više bilo psovanja ni batinanja zatvorenika. Nadzornici su postali

76

uljudniji. Inspektori su sada dolazili iz Moskve. Sa kapa i rukava skinuti su brojevi i zatvorenici su prozivani po imenu. Pojedini slučajevi su ponovo razmatrani, saslušavani su novi svedoci, a neki zatvorenici su čak slati u mesto gde im je izrečena presuda na ponovno suđenje. Primanje pisama, pa čak i paketa, bilo je sada dozvoljeno. Zatvorenici su počeli da dobijaju platu za rad, kao i kvalitetniju odeću i hranu.

Prvi put do tada u logor je došla komisija, ispitala nekoliko stotina zatvorenika, a zatim otišla. Kroz dva meseca, pojavila se nova komisija, koja se u logoru smestila na duže vreme, a zatim pojedinačno ispitala slučaj svakog zatvorenika ponaosob. Najpre su oslobođena vojna lica, zatim članovi Kompartije, a za njima naučnici i viđeniji zemljoposednici.

Prošlo je još neko vreme, a onda su oslobođeni kriminalci: objavljena je opšta amnestija svih zločinaca. Logor više nije nosio naznaku ʺspecijalniʺ ‐ sada se vodio kao običan logor. U njemu su ostali samo bivši pripadnici policije, vlasovci, kriminalci sa teškim prestupima koji nisu pomilovani opštom amnestijom, kao i oni politički zatvorenici čije bi oslobađanje ugrozilo nečiji život.

U roku od godine i po dana, u logoru je ostala samo desetina pređašnjih stanovnika. Mnoge barake su ostale sasvim prazne, broj stražara i nadzornika je prepolovljen. Odlučeno je da se smanji površina logora. Osmatračnice sa reflektorima su izmeštene, bodljikava žica je sada okruživala mnogo manju površinu. Barake koje su ostale izvan zaštićenog prostora zjapile su prazne; na kraju su spaljene. Za sve to vreme, otac Arsenije je premeštan iz jedne barake u drugu. Svi njegovi prijatelji su otišli. On je i dalje neprestano prebivao u molitvi, i dalje je pomagao svima. Sada je mogao da piše svojoj duhovnoj deci, nestrpljivo očekujući njihov odgovor. Zatvorenici koji su sa njim ostali u logoru behu ogorčeni i vazda puni gneva. Teško je bilo sprijateljiti se sa bilo kime. Ona dva ‐ tri sveštenika i nekoliko verujućih koje je otac poznavao osećali su se izgubljenim i ugnjetenim, bez nade da će biti oslobođeni. Pisali su žalbe vlastima i iz nekog razloga držali se po strani od ostalih. Nisu govorili ni sa kim.

Ovo je za oca Arsenija bilo možda najteže vreme. Oko njega je bila sve sama pustoš. Ostala mu je samo molitva, i njome je živeo, no beše mu veoma teško. Posebno mu je teško padalo što je goreo željom da pomogne, da čini dobro, ali nije imao kome.

Sredinom 1956. status oca Arsenija je promenjen: dobio je dozvolu da povremeno izlazi iz logora radi odlaska u obližnje selo. Oslobođen je teškog rada i prebačen u invalidsku komandu.

U martu 1957, logor beše skoro sasvim pust. Nekoliko puta je smanjivana površina logora, mnoge barake spaljene, a iza bodljikave žice mogli su se videti dimnjaci nagaravljeni od vatre. Navoji zarđale bodljikave žice nalazili su se svuda, razbijena prozorska stakla su se presijavala na suncu, a cigle su bile razbacane svuda po zemlji.

77

Otac Arsenije je primao mnogo pisama, što mu je pričinjavalo veliku radost. Pisma su u početku stizala od Vere Danilovne, zatim od Alekseja, Irine, Serafima Sazikova i Aleksandra Avsenkova. Kasnije, veoma neuobičajenim putevima dobio je poruku od Abrosimova, koji je sada nosio čin general‐lajtnanta. ʺSve pamtim!ʺ pisao je Abrosimov. ʺNišta nisam zaboravio. Trudim se, ali mnogo toga mi stoji na putu. Sećam se svega, sećam se vas! Uzdam se da ćemo se uskoro sresti pod drugačijim okolnostima. Ne gubite nadu!ʺ

Otac Arsenije je odgovarao na sva pisma. Duboko je preživljavao ono što se dešavalo u životima njegove duhovne dece. Često bi iz pisama ljudi koje nije video mnogo godina saznavao toliko mnogo, da mu se činilo kao da se oni nalaze tu, pored njega.

Nadzornik koga su nazvali ʺPravedniʺ otišao je iz njihovog logora. Ovaj prostodušni čovek mnogo je nedostajao ocu Arseniju.

U logor su, zbog novih prestupa, ponovo dovedeni neki od amnestiranih kriminalaca. Ovi su bili posebno žestoki i bahati i nisu ni malo strahovali od logorskih stražara. Načelnik logora je iznenada smenjen i sve se iznova promenilo. Uslovi rada su postali strožiji, ali je kvalitet hrane poboljšan. Kazne za neposlušnost bile su veoma rigorozne, ali nasilja, okrutnosti i poniženja više nije bilo.

Život je tekao dalje. Otac Arsenije se pomirio sa Božjom voljom.

Bila je to poslednja baraka u koju je smešten pre oslobađanja. U njoj nije bilo ni jednog od njegovih prijatelja. Svi su bili ili oslobođeni, ili premešteni drugde. Mnogi su pomrli.



RASTANAK

Godina je bila 1957. Više nisam bio pod strogim nadzorom i bilo mi je dozvoljeno da na kratko izlazim iz zaštićene zone. Po završetku rada, izlazio bih iz logora i polako odlazio u obližnju šumicu ili pored blatnjavog potočića. Seo bih na neki suvi panj i počinjao molitvu. Glas bi mi se razlegao kroz retko rastinje, kroz brezovo i vrbovo granje koje se povijalo

78

prema vodi, kroz četinare i po travi. Tu, u šumi, bilo je tako mirno i tako lako moliti se: grubost logorskog života je iščezavala, nadomeštavana mogućnošću sjedinjavanja sa Bogom kroz molitvu. U takvim trenucima, osećao bih kao da su moja duhovna deca i moji prijatelji, koji tada već behu na slobodi, okupljeni tamo oko mene. Sećao sam se i umrlih, onih koje sam voleo i onih koje sam slučajno sretao po logorima i u izgnanstvu i koje sam ispratio u večno obitalište.

Vreme beše toplo, komarci su jednolično zujali, sačinjavajući sivi oblak koji je pokušavao da se uvuče ispod mreže. Iznenadni nalet vetra bi ih rasterao, no kroz nekoliko trenutaka, kada bi se vetar stišao, taj oblak komaraca bi se ponovo svio oko mene. Odmah bih zaboravljao na logor, barake, kriminalce i neprestani nadzor. Postojalo bi samo bezgranično plavo nebo, šuma, trava koja se lelujala na vetru, poj ptica, i molitva koja je sve to sjedinjavala sa Bogom i celokupnom Njegovom tvorevinom.

Nije mi uvek bilo dozvoljeno da napustim logor. Dan o kome ću vam pripovedati beše jedan od tih dana kada mi je odobren izlazak. Ostavio sam iza sebe zaštićenu zonu i krenuo prema retkoj šumici koja se prostirala iza logora. U doba kada je u logoru čamilo na hiljade zatvorenika, tamo je na nekoliko mesta neprestano gorela vatra, kako bi se sprečilo zamrzavanje tla, radi kopanja plitkih jama u koje bi bacali umrle logoraše.

Stratište beše ogromno. Cela njegova površina, koja je nekada bila zaštićena bodljikavom žicom sada beše otvorena. Na nekim su mestima stubovi srušeni, a tu i tamo su komadi žice i dalje žalosno visili. Sa neravnomerno raspoređenim i zapuštenim humkama, ova masovna grobnica je više ličila na ogromni, napušteni povrtnjak. Na njima su nekada bili pobodeni koci sa malenim limenim tablicama na kojima su bili ispisani brojevi. Te tablice su sada većinom bile razbacane po zemlji, brojevi zatvorenika na njima izbledeli, i samo na nekolicini tablica su se nazirali delovi brojeva ili slova.

Koračao sam dalje. Na pojedinim mestima, zemlja je bila toliko vlažna da su mi stopala tonula u blato slepljeno sa uvelom travom i lišćem. Bilo je naporno hodati. Morao sam da preskačem oborene koce, da prelazim humke i da zaobilazim uzdignuća ili udoline gde su se nalazile zajedničke grobnice. Prolazio sam grobljem, pridržavajući se za vitka stabla drveća.

Toplo prolećno sunce se bližilo zalasku. Stao sam, pogledao oko sebe i krstoobrazno blagoslovio sve one koji su tu počivali. Počeo sam da se molim. Duša mi je bila prepuna bola i tuge. Vetar beše stao i retko žbunje, mlade breze i čvornovate jele nisu se micale. Činilo se kao da se vetar pritajio negde blizu zemlje i da čeka da se nešto dogodi.

Išao sam tim poljem polako, zaboravljajući na sve oko sebe, usredsređen jedino na molitvu za one koji tu počivaju. Oni počeše da se pojavljuju tu predamnom, i mene odjednom preplaviše sećanja, mučna, bolna sećanja.

79

Toliko mnogo ljudi koje sam poznavao, sa kojima sam provodio poslednje trenutke dok su ležali na samrti, koji su mi poveravali svoje živote prilikom ispovesti, ljudi sa kojima sam prijateljevao, svi su oni sada počivali pod zemljom ovog polja smrti.

Sećao sam se njihovih likova: izmučenih, izgubljenih, bolnih, onih koji su se molili i onih čije su oči gorele mržnjom. Svaki od njih je imao svoj život, a ja sam te živote dotakao i, budući sveštenik, uzimao na sebe njihove grehe kada sam ih ispovedao.

Nizala su se sećanja. Molio sam se naglas i divne reči naših zaupokojnih molitvi letele su preko groblja, razdirući mi dušu.

Na hiljade, na desetine hiljada ljudi koji ovde počivaju, stradali su zbog surovih uslova života u logoru; njihovi životi su se polako gasili, poslani u smrt od drugih ljudi. Mladići, starci, vernici, borci za otadžbinu koju su orosili svojom krvlju, običan svet koji je u poslat u logor bez nekog posebnog razloga, zato što ih je neko prijavio ‐ svi su oni počivali ovde, na ovom močvarnom zemljištu.

Ista zemlja je pokrivala i izdajnike, ubice, dželate, pripadnike tajne policije i žestoke kriminalce.

Negde u daljini čuo se zvuk buldožera koji je poravnavao humke i jarkove, kako bi se zatro svaki tragovoj masovnoj grobnici i kako bi se ugasilo svako sećanje na nju.

Negde na ovom mestu su nemarno bačena tela vladike Petra, arhimandrita Jone, pravednog monaha Mihaila, monaha Teofila iz manastira Optine pustinje, tela mnogih i mnogih pravednika i molitvenika. Tu je negde počivalo i telo doktora Levašova koji je mnogima pomogao, profesora Gluhova, drvodelje Stjepina koji je do poslednjeg daha činio dobro svima i tela mnogih koje sam poznavao.

Molio sam se i spominjao imena usopših; no u jednom trenutku, reči molitve kao da odjednom presahnuše u meni i ja se nađoh nasred ovog ogromnog polja izgubljen, sam, pritisnut sećanjima, sumnjom i prazninom bez dna. Šta je ostalo od onih koji su otišli? Zarđala tablica sa brojem, kost koja je virila iz zemlje, iscepan komad odeće.

Zakopavanje tela umrlih je ovde obavljano uvek u žurbi, tlo je često bilo zamrznuto, pa su i rake bile veoma plitke; često je i po nekoliko telesa bacano u jednu raku.

Zimi su telesa umrlih zatrpavana snegom pomešanim sa zemljom; a u leto, posebne radne brigade imale su zadatak da natrpaju zemlju preko kostiju ruku i nogu koje su virile iz zemlje. Još i sada se u vazduhu osećo zadah truljenja.

Bilo je zagušljivo, vlažno i tiho. Sunce beše zagrejalo zemlju, a iznad polja se vila lagana i skoro prozirna izmaglica. Vazduh je podrhtavao; činilo se kao da nešto lagano i prostrano lebdi nad grobljem.

80

ʺO, Gospode, Gospode!ʺ čuo sam svoj glas. ʺViju li se ovo duše umrlih nad mestom njihovog stradanja?ʺ Srce i dušu mi stisnu izuzetno oštar bol. U grlu mi zastade vapaj, suze me zaslepeše, a srce u meni beše stešnjeno kao da će svakog trenutka prestati da kuca. Osećanje potpune beznadežnosti, bola srca i dubokog očaja me obuze svog, zagospodari celim mojim bićem, očajanje me je oprhvalo do te mere da sam se osetio izgubljenim, kao da se nešto u meni slomilo. Neizdrživ bol koji mi je cepao dušu ote mi se uz snažan vapaj: ʺMoj Gospode, zašto si ovo dopustio?ʺ

Odjednom, poljem se razleže plač, glasan i otegnut lelek. Počeo je kao tihi, drhtavi jecaj, nalik na ljudsko plakanje, koje se čas stišavalo, čas postajalo jače. Tužan je bio taj lelek, dugačak i treperav. Prekrio je celo ono beskonačno polje, a moju dušu ispunio bolom kakvim nikada do tada nisam osetio. Vapaj prestade, no posle samo nekoliko trenutaka opet se, istom snagom, razleže poljem.

Osećao sam se stešnjeno, živci mi behu sasvim istanjeni, u meni je postojao samo bol, strašni bol.

ʺGospode, moj Gospode, pokaži mi Tvoju milost!ʺ zavapio sam, krsteći se.

Kao da se u tom trenutku najednom oslobodio vetar koji se dotle krio negde u šumi i u travi: dunu mi u lice, a trava i drveće ponovo oživeše i stadoše da se lelujaju. Sve se u trenu izmeni, probudi, ožive.

Tužni lelek prestade. Čuo sam samo ptice, vazduh više nije bio zagušljiv, već ponovo lak i prozračan.

Ono osećanje zbunjenosti, bol srca koji je tištao i očajanje, sve me je to u trenu napustilo. Ispravih se, stresoh sa sebe strah i u dašcima vetra osetih strujanje života. Vetar mi donese svežinu, miris trave i drveća, sećanja na rano detinjstvo i tihu radost.

Ispostavilo se da je ono jecanje koje sam čuo u polju zapravo bilo vibriranje kružne testere koju su baš tada bili pustili u pogon u logorskoj pilani. Vetar je postajao sve jači, vazduh je bio prijatan i čist. Odnekud izlete ševa i polete u visinu, a njen cvrkut na nebu čuo se čas glasno, čas tiho i ja spoznah da život teče dalje i da će uvek teći, kao što je tekao i pre nego što su skončali svi ovi ljudi.

Život se nastavlja i uvek će tako biti. To je zakon Božji, i priroda, koju je On stvorio, vlada se prema Njegovom Božanskom nacrtu. Ono očajanje i osećanje beskrajnog bola bilo je posledica jedino moje slabe vere.

Bilo mi je tada sasvim jasno da je sveštenomonah Arsenije popustio pred iskušenjem uninija i tuge. Kleknuh tada kraj humke koja beše nečiji grob, oslonih se na mladu brezu da bih mogao da saberem svu svoju umnu i telesnu snagu i stadoh da se molim Bogu, Božjoj Majci i Svetom Nikolaju Čudotvorcu.

81

Postepeno, na mene poče silaziti istinski mir, no isprva je molitva teško potekla. Kao i pre toga, predamnom se prostiralo polje smrti, humke odronjene kišama, ogromne bare pune ustajale vode, limene i drvene tablice sa izbledelim imenima mrtvih, komadići ljudskih kostiju, slomljeni deo lopate kojom su kopali rake. Zemlja je i dalje pokrivala na desetine hiljada pobijenih i umrlih logoraša, od kojih su mnogi bili zauvek našli mesto u mom srcu. I dalje mi je dušu ispunjavao ljudski bol za umrlima, ali ono nadiruće osećanje očajanja i malodušja koje beše u jednom trenutku zagospodarilo mnome, iščezlo je sa povratkom molitve.

Duga molitva mi je očistila dušu i svest, dato mi je da shvatim da Tvorčeva volja nije da se mi, Njegova stvorenja, predajemo duhu čamotinje i očajanja, već da se molimo za duše umrlih, da činimo dobra dela u Njegovo Ime, u ime Njegove Majke i u ime svih ljudi na zemlji.

Završio sam molitvu i polako krenuo sa groblja. Zimsko sunce je polako zalazilo iza šume. Šuma se prostirala uz obronke okolnih brda, a zatim se spuštala niz obronke toliko strmo da su krošnje četinara ličile na ogromnu testeru koja preseca nebo. Vetar se ponovo bio pritajio, nad grobljem je vladala potpuna tišina. Izdaleka bi se, samo na kratko, čuo zvuk traktora, a kružna testera beše zamukla.

Sa ivice šume dopirala je tužna pesma kukavice. Čim je prestala, izdaleka se oglasila druga kukavica. Čije li je godine odbrojavala?[1]* Da nije možda pevala onima koji leže pokopani na ovom polju smrti, onima koji više ne broje godine, niti računaju vreme? Ili je pevala meni, koji sam ostao da tavorim u logoru? Samo je Bogu poznat kraj moga života...

Vratio sam se u logor preplavljen sećanjima. S vremena na vreme tok misli bi mi prekinuo zov kukavice, što me je vraćalo u detinjstvo. Šetam sa majkom po šumi, a ona mi priča o drveću, cveću, raznim travama i o pticama. I tada je pevala kukavica. Setio sam se svoje prve ispovesti, prijatelja kojih odavno više nema, crkve u kojoj sam služio mnogo godina. Da li sam u to vreme mogao i da pomislim kako ću jednoga dana slušati pesmu kukavice na stratištu logora gde je ležalo toliko mnogo ljudi, većinom nevinih, čijoj smrti sam bio svedok? Da li sam mogao da pretpostavim da ću postati deo svega što se u logoru dešavalo, i da ću, baš kao i oni koji sada leže mrtvi, i ja poći strmenom stazom stradanja i uniženja?

Zbog čega je ovo sve, Gospode? Radi čega su postradali ovi silni ljudi ‐ vernici, bezbožnici, nevini i zločinci čije prestupe ljudski um nije kadar da shvati? Zašto?

Dobih odgovor: ovo je jedna od Tvojih tajni, Gospode, koja nama, porobljenima grehom, nije data da je razumemo. To je Tvoja tajna. Nesaznativi su putevi Tvoji. Tebi Jedinome je poznat životni put svakog od nas; naše je samo da u Tvoje ime činimo dobro, da hodimo u zapovestima jevanđelskim i da se Tebi molimo. Tako se jedino mogu pobediti sile zla. Jer gde je dvoje ili troje sabrano u ime Tvoje, tamo si i Ti sa njima. Smiluj se na mene,

82


Gospode, po velikoj milosti Svojoj i oprosti mi greh uninija, slabost duha i kolebljivost u veri.

Tada sam na sve četiri strane krstoobrazno blagoslovio sve koji su na tom polju počivali i, uz duboki poklon, oprostio se od njih. Upokoj, Gospode, duše usnulih slugu Tvojih.

Pamtiću, dokle god sam živ, one koji počivaju na ovoj zemlji.

Sećao sam se imena svih onih koje sam poznavao, molio se za pokoj njihovih duša, i dok sam tako činio, predamnom su se jasno pojavljivali njihovi likovi.

Beše godina 1957. Svakim danom logor je postajao sve prazniji. Negde u blizini izgradilo se selo, u koje počeše da dolaze ljudi iz svih krajeva Rusije, da rade umesto zatvorenika kojih više nije bilo. Pojaviše se i ulice, redovi kuća i trgovi. Ljudi koji su naseljavali to selo nisu znali da je tu donedavno postojao zloglasni ʺspecijalniʺ logor, niti su znali za blatnjavo i močvarno stratište gde su počivale kosti mnogih...

Prošlost je iščezavala u pamćenju ljudi.

Neka im je večna pamet!

NAPOMENE:

1. Prema ruskom narodnom predanju, kukavica kuka onoliko puta koliko je onome koji je sluša preostalo godina života.



ODLAZAK

Bližio se kraj 1957. Ocu Arseniju beše preostalo još šest godina do isteka zatvorskog ʺrokaʺ, jer mu je 1952. godine kazna produžena na još deset godina. Nekoliko puta je pozivan u upravu logora. Tamo su ga ispitivali, vodili zapise, popunjavali formulare, čekali uputstva

83

i konačno, u proleće 1958. godine, saopštili mu da je pušten na slobodu, zbog opšte amnestije. To mu je rečeno, iako je, nekoliko godina ranije, većina ostalih zatvorenika oslobođena istom takvom amnestijom.

Vest o oslobađanju saopštili su mu veoma nemarno, kao da mu poručuju da je za njega stigao paket, niko ni ne spomenu da je otac Arsenije u tom logoru proveo mnogo, mnogo godina bez ikakve krivice. Samo jedan od njih, član nadležne komisije, rekao je sa izvesnim divljenjem: ʺVidi ovo! Stari je još živ ‐ red je da ga pustimo!ʺ

I tako, otac Arsenije dobi preobuku, putnu ispravu, novac koji je zaradio poslednjih godina, kao i uverenje pomoću koga će mu biti izdata lična dokumenta kad bude stigao u svoje mesto boravka. Mesto boravka? Gde je to? Kada su mu izdavali putnu ispravu pitali su ga kuda ide. Otac Arsenije reče ime stare varoši u blizini Jaroslava, koju je često posećivao i gde je jedno vreme živeo dok je bio student. Bio je potpuno nenaviknut na slobodu, život izvan logora nije mogao ni da zamisli i u tom trenutku skoro da mu je bilo svejedno kuda ide.

Pritiskao ga je neizreciv umor i iscrpljenost. ʺSve je u Božjim rukamaʺ, rekao je. ʺBog će se o svemu postarati.ʺ

Trebalo mu je odmora da bi mogao da prikupi snagu; potrebno mu je bilo da neko vreme provede sam, da pronađe mir i da se sabere u molitvi. Tek tada će moći da se ponovo vidi sa svojoj duhovnom decom. Trenutno nije imao ni malo snage, održavala ga je samo molitva.

Severno proleće je naglo počelo, topao vetar topio je sneg sa brda i po putevima. Bilo je suvo, najezde komaraca još nisu počele, ptice selice su se vratile, vazduh je strujao nadom i energijom. Sa torbom u kojoj je nosio ono malo svojih stvari, u novim cipelama, crnim pantalonama i novoj vatiranoj pamučnoj jakni, sa kapom ʺušanjkomʺ na glavi, izašao je otac Arsenije kroz logorsku kapiju. Topao, radostan povetarac mrsio mu je kosu, ispunjavajući jutro prijatnom svežinom i poigravajući se sa prašinom na putu.

Kada je prošao kontrolni punkt, okrenuo se prema logoru i uz duboki poklon blagoslovio ga znakom krsta. Stražari su ga posmatrali u čudu: odlazio je starac koji je u logoru preživeo mnoge godine.

Krenuo je, zatim, putem koji je vodio uzbrdo, ponovo se okrenuo i posmatrao logor. Prizor je bio jadan. Nekoliko kula sa bodljikavom žicom ‐ to je sve što beše ostalo od logora. Iza bodljikave žice mogle su se videti gomile cigli, polu‐spaljene barake, porušeni stubovi i ostaci stražarnica. Otac Arsenije je pamtio ovaj logor u njegovoj prvobitnoj veličini, kada on beše prepun ljudi koji su u njemu živeli strašnim, teškim životom.

Otac Arsenije se skloni sa puta i poče da se moli, sećajući se mnogih koji su na tom mestu ostavili svoje živote, kao i onih kojima je Bog podario slobodu. Mnoge i premnoge

84

teskobom ispunjene godine su prošle od dana kada je otac Arsenije prvi put stupio u logor, no Bog ga nikada nije napuštao, već ga je spasao i dao mu da, u tom moru tuge i bola, spozna lepotu i veličinu ljudske duše. Upoznao je ovde mnoge ljude koji su mu pokazali čemu Hrišćanska duša treba da stremi i šta da traži.

Ovde je, okružen ljudskim stradanjem i bolom, naučio da se u tišini moli među ljudima. Ovde je, poučen primerima pravednika i običnih ljudi, naučio da i on mora da uzme na sebe stradanja drugih i da ih nosi, da je to Hristov zakon. Otac Arsenije u molitvi zablagodari Bogu i Majci Božjoj, kao i svima onima koji su ovde živeli, koji su mu pomogli i od kojih je učio.

Neki kamiondžija poveze oca Arsenija do obližnjeg sela u kome je sada živeo i radio, kao običan službenik, bivši logorski nadzornik koga su zvali ʺPravedni.ʺ Lako je pronašao njegovu kuću.

Teško je bilo naviknuti se na atmosferu slobodnog sela. Nije bilo vike, ni kriminalaca, ni dnevnog rasporeda, ni psovki.

ʺPravedniʺ, čije ime beše Andrej Ivanovič, zajedno sa svojom ženom isprati oca Arsenija do železničke stanice. Za dva dana, koliko beše proveo kod Andreja Ivanoviča, otac Arsenije je jedva uspeo da shvati da se zaista nalazi na slobodi. Andrej Ivanovič doplati voznu kartu oca Arsnija, kako bi mu put bio ugodniji. Otac Arsenije dobi donji ležaj u vagonu za spavanje. On stavi svoju torbu pod glavu i zatvori oči.

Voz je poskakivao na šinama, točkovi su kloparali u ujednačenom ritmu. Napolju je prolazila tajga, smenjivale se sibirske reke i jezera. Pred njegovim zatvorenim očima ređali su se likovi ljudi, od kojih većina behu pokojni, mada su neki još bili među živima. Imaće prilike da ih vidi. Novi život mu je izgledao vrlo neizvestan, sve mu je bilo nepoznato. No, Bog je uvek bio tu, i uz Njegovu pomoć će uspeti nekako da započne novi život. Ove rasejane misli prestadoše da ga tište i on poče da se moli.

Najednom začu nečiji šapat: ʺMoramo da pripazimo. Ovaj je logoraš. Mogao bi da nas opljačka!ʺ Drugi glas odgovori, takođe šapatom: ʺNikako ne razumem zašto ih puštaju. Trebalo bi ih sve postreljati.ʺ Otac Arsenije otvori oči i vide preko puta sebe mladi par...

Voz se kretao. Iza njih su ostajale stanice, reke, gradovi. Ljudi su na peronima slobodno hodali, i razgovarali, vodili svoj život.

Otac Arsenije se pomoli za početak novog života i za one koji su zauvek ostali u logoru.

Znaci proleća postajali su sve očigledniji što su se više kretali prema jugu. Kada su počeli da se približavaju Moskvi, sve je već bilo u cvetu. Strašna prošlost vezana za ʺspecijalniʺ logor nestade, da se više nikad ne povrati. Došao je kraj periodu užasnih stradanja koje je Rusija pretrpela.

85

Gledajući kroz prozor i ne videći ništa, otac Arsenije se molio i blagodario Bogu, Presvetoj Bogorodici i svima svetima za milost i pomoć koja mu je darovana. Molio je za pomoć svima onima koje je znao i koje je voleo.

Voz se približavao mestu u kome će otac Arsenije početi novi život i u kome će nastaviti da služi Bogu i svojim bližnjima.



DRUGI DEO

UVOD

U ovom delu sakupljena su i objavljena sećanja na oca Arsenija i svedočanstva o njemu, kao i o ljudima koji su na ovaj ili onaj način bili u dodiru sa njim i čije živote je dotakao. Neki od njih su značajni i viđeniji ljudi, a drugi običan narod. U ovom delu će čitalac moći da prepozna neke od ličnosti o kojima je pisano u prvom delu, no susrešće se i sa novim likovima. Neki od njih su duhovna deca Oca Arsenija, a neki su, pošto su ga upoznali, otišli u svet sa čvrstom verom u Boga, sa svešću o tome šta znači biti verujući čovek koji u živote drugih unosi radost, dobrotu i pomaže im u svim životnim poteškoćama.

Otac Arsenije je umeo da uzme na sebe tegobe i grehe drugih, umeo je i da ih nauči molitvi da bi na taj način sami mogli da nađu put k Bogu. Umeo je da probudi veru u ljudima i da im pokaže kolika je radost pomagati drugome u nevolji. Nikada nećemo znati tačan broj ljudi kojima je on pomogao i koje je podržao u najtežim trenucima života, kao što nećemo znati ni koliko ljudi je priveo k Bogu i usmerio na pravi put koji vodi k Njemu. Znamo jedino da je taj broj ogroman. Čitajući sećanja koja su ovde sakupljena, videćete i razumeti kakav je bio život oca Arsenija, a upoznaćete se i sa životima drugih ljudi koji nam mogu poslužiti kao primer. Veliku blagodarnost dugujemo duhovnoj deci oca Arsenija, njegovim prijateljima i poznanicima koji su pristali da napišu svoja sećanja i da opišu svoje poznanstvo sa njim.

86

Dok prebira po sećanjima na oca Arsenija, čitaocu ne može da promakne izuzetna i sveta ljubav koju je on imao prema Majci Božjoj, kojoj se vazda molio za nas grešne.

Presveta Bogorodice, moli Boga za nas!



SEĆAM SE

Voz je pristao i otac Arsenije siđe na peron. Beše proleće 1958. godine, razdragano, veselo, radosno proleće. Jutro beše svetlo, a boje jasne. Tu i tamo se na zemlji još uvek zadržalo po malo neotopljenog snega, a u plavetnim i sjajnim baricama ogledalo se prolećno nebo.

Otac Arsenije pođe peronom i ubrzo se nađe na trgu preko puta stanice. Osvrnu se oko sebe. Kroz čist i prozračan vazduh mogao je da vidi daleke zvonike crkava na čijim kupolama krstovi behu iskrivljeni ili slomljeni.

Odeven u pamučnu jaknu, sa retkom sedom bradom, sa kapom ʺušanjkomʺ na glavi i torbom na leđima, otac Arsenije je na prvi pogled ličio na kolhoznika koji je došao u grad po hranu; no pažljivijem posmatraču ne bi promakli detalji na odeći, pri hodu i govoru, koji su jasno ukazivali na upravo oslobođenog logoraša.

Varoš je bila ista kao i pre dvadeset pet godina, samo oronula, prljava i nekako tužna. Čak ni prolećno sunce nije moglo da je oživi, naprotiv: samo je neumoljivo upiralo svoje zrake na neokrečene sirotinjske kuće koje su bile u vrlo lošem stanju, rupe na kaldrmi, smeće po ulicama, bedni izgled dućana i kioska, kao i sveopšte odsustvo boja.

Otac Arsenije izvuče iz džepa cedulju sa adresom izvesne Nadežde Petrovne i pođe da je traži. Sve mu je izgledalo nepoznato: ljudi, njihov način govora, teme razgovora, ponašanje, pa i sama varoš koju je nekada tako dobro poznavao, često posećivao i čak poživeo u njoj neko vreme.

Ulice koje su nekada nosile nazive Manastirska, Zarečna, Vrtlarska, sada su se zvale: Engelsova, Maratova, Sovjetska, Lenjinova...

87

Otac Arsenije prepešači celu varoš, raspitujući se nekoliko puta za pravac i konačno, na vrhu jedne uzbrdice, naiđe na ulicu koju je tražio. Pronašao je broj kuće, došao do kapije, zazvonio i čekao.

Pozvonio je nekoliko puta, no iako se zvonjava čula iznutra, niko mu ne izađe u susret. Otac Arsenije se bespomoćno osvrnu oko sebe, ne znajući šta da radi. Zahladnelo je, a on je već bio umoran od puta, od doživljaja, od neizvesnosti. Osećao se izgubljeno, sve je ovo bilo previše za njega, naviknutog na strogi režim specijalnog logora: našao se odjednom suočen sa slobodom. Sve mu je to odgonilo mir i sabranost misli. Stajao je tako pred zatvorenom kapijom i osećao se izgubljeno. Kuda da pođe? Šta da radi? U ovom gradu nije poznavao nikoga. Imao je negde kod sebe još jednu adresu, ali nije uspeo da je nađe, mada je pretražio sve džepove. Valjalo mu je sada pronaći nekoga ko će mu pomoći da pronađe sobu za izdavanje. Bio mu je potreban odmor i da bude neko vreme sam, kako bi mogao da se navikne na ovaj novi život koji mu je, posle toliko godina, postao sasvim stran. Tek tada će moći da se javi svojoj duhovnoj deci i prijateljima. No, šta mu je sada činiti? Možda Nadežda Petrovna više ne stanuje ovde? Pored kućne ograde ugleda klupu koju obrisa vunenom rukavicom i, sav iscrpljen, sede na nju.

ʺPočeo sam da razmišljamʺ, pričao je kasnije otac Arsenije, ʺi shvatih tada da sam pao u gordost. Eto, mislio sam da mogu sam da se staram o sebi, bez pomoći moje duhovne dece i prijatelja. Činilo mi se da ću se brzo navići na ovakav život. No, Bog mi je pokazao da nije tako, ukazao mi je na moju grešku. Oko mene je sve izgledalo zastrašujuće, nepoznato, strano. Jedino sam se u Boga nadao.ʺ

U uzanoj uličici jedva da je bilo prolaznika. Na klupi, leđima okrenut ogradi, sedeo je pogrbljeni starac u bednoj pamučnoj jakni, sa torbom o ramenu i izgledao kao da drema. Varoš i ulica iščezoše, i on se sav predade molitvi Bogu i Svetoj Bogomajci. Otac Arsenije se molio da mu se oprosti greh gordosti i nepouzdanja u pomoć bližnjih.

Vreme je prolazilo. Posle otprilike tri sata neka žena izađe iz susedne kuće i upita: ʺKoga čekate, druže?ʺ Otac Arsenije je zgranuto pogleda i odjednom shvati da se nalazi na klupi, u nepoznatoj ulici pred nepoznatom ženom. Brzo se prenuvši, izvadi cedulju iz džepa i odgovori: ʺČekam Nadeždu Petrovnu.ʺ No pitanja se nastaviše: ʺKo ste vi? Odakle ste? Zašto? Koliko ste već dugo u ovom gradu?ʺ

Otac Arsenije je izbegavao odgovore na ova pitanja. ʺJa sam njen prijatelj. Došao sam u posetu, pošto se nismo dugo videli.ʺ Već mu se činilo mu se da ne može da zaustavi bujicu znatiželjnih pitanja, no u taj mah priđe druga žena i otac Arsenije pomisli da bi to morala biti Nadežda Petrovna.

Tako je otac Arsenije došao u ovu varoš i tako je prvi put sreo istu onu Nadeždu Petrovnu u čijem će domu provesti poslednjih petnaest godina svog života.

88

Priča Nadežde Petrovne je veoma neobična. Odrasla je u učiteljskoj porodici i sa šesnaest godina se učlanila u Partiju. Učestvovala je u Revoluciji, aktivirala se u partijskoj organizaciji, završila Institut Crvenih Profesora i započela rad na takozvanom ʺideološkom polju.ʺ Članci, brošure i knjige koje je napisala postali su veoma poznati. Radila je rame uz rame sa najznamenitijim članovima Partije i nekoliko puta bila birana za delegata na raznim kongresima, no 1937. iznenada bi uhapšena, poslata u logor, iz kojeg je puštena tek 1955., kada joj je bilo 55 godina. Od njeno troje dece, samo je kćerka Marija bila još u životu. Kada su Nadeždu Petrovnu oslobodili iz logora, Marija je već dugo bila u braku sa vojnim lekarom. Pošto je proveo nekoliko godina u sirotištu, Nadeždin sin Jurij je mobilisan i sa 19 godina poginuo u ratu. Najmlađi sin, Sergej, umro je u gradskom sirotištu jedne male varoši. Nadežda Petrovna nije htela da nastavi život u Moskvi, već je odlučila da se nastani u varoši u kojoj je sahranjen mali Sergej. Njena ubeđenja, ljubav, životna interesovanja, prošlost ‐ sve joj je to oduzeto, izbrisano brojnim saslušavanjima, poniženjima, boravkom u logoru. Samo je beskrajni bol ispunjavao njenu dušu. Kućicu u kojoj je stanovala, zajedno sa malim vrtom, kupili su joj kćerka i zet.

Otac Arsenije je 1952. u logoru upoznao muža Nadežde Petrovne. Ime mu je bilo Pavel. Bio je teško bolestan, ali je do kraja radio, i to u veoma teškim uslovima. Sprijateljio se sa ocem Arsenijem i zamolio ga da, ako se ikad nađe na slobodi, pronađe njegovu suprugu i da joj ispriča sve o njemu. Molio je oca Arsenija da pomogne Nadeždi Petrovnoj na bilo koji način.

Krajem 1956., dok je još bio u logoru, otac Arsenije je pisao prijateljima i molio ih da pronađu Nadeždu Petrovnu. Našli su je, posle mnogo poteškoća; tada je već živela u kućici u kojoj ju je otac Arsenije kasnije pronašao. Napisao joj je dugačko i detaljno pismo u kome joj je preneo sve što je znao o Pavelu, o njegovom životu u logoru i danima pred smrt. Nadežda Petrovna mu je odgovorila i pozvala ga da stanuje kod nje kada bude oslobođen iz logora.

Nadežda Petrovna je lepo primila oca Arsenija, koji joj je podrobno govorio o muževljevom životu, stoičkom trpljenju, o njegovim mislima izrečenim pred smrt. Mnogo toga joj je otac Arsenije ispričao. Slušala ga je, kadkad u suzama, kadkad u gnevu, stalno ponavljajući: ʺKakav čovek je bio moj Pavel! Ljudina! Uništili su ga. Sistematski ga uništili. Đubrad!ʺ

Otac Arsenije ostade kod nje nekoliko dana, ali mu se učini da neće moći tu da ostane duže, zbog toga što mu je sve u njenoj kući bilo veoma strano. Ustručavao se u vreme molitve i osećao se kao gost, mada je imao svoju sobu.

U međuvremenu je pronašao ceduljicu sa drugom adresom. Posle nekoliko dana, zahvalio se Nadeždi Petrovnoj i uputio se kod Marije Sergejevne, njegove poznanice i duhovne kćerke još iz doba kada je živeo u Moskvi.

89

ʺPosle deset dana, otišla sam da posetim oca Arsenijaʺ, pričala je Nadežda Petrovna. ʺImala sam šta vidim ‐ stara kuća, skoro u stanju raspadanja, a otac Arsenije spava u sobi veličine plakara na polomljenom ležaju na rasklapanje, pod istanjenim ćebetom. Marija Sergejevna je već bila stara, i njoj je trebala pomoć i nega... Drugim rečima, videh da slepac vodi slepca. Stadoh da ga molim da se vrati kod mene.

ʺOn me pogleda krotko i reče: ʺMislite li da je to moguće? Vi znate da sam ja sveštenik, mnogo vremena provodim u molitvi i služim u svojoj sobi crkvene obrede. A vi ne verujete u Boga, ateista ste. Osim toga, dolaziće mi u posetu prijatelji, i to ne mali broj. Imaću česte posete. Ne bih bio dobar podstanar u vašoj kući.ʺ

ʺVidela sam da je i Marija Sergejevna protiv toga da e on preseli kod mene. No, ni sama ne znam zbog čega, osećala sam strahovito sažaljenje prema njemu, pa sam se idućeg dana vratila i odvela ga svojoj kući. Dala sam mu veću sobu, čiji su prozori gledali na baštu. Tamo je mirno i tiho, počela sam da ga negujem. Vidite, ja živim sama. Kćerka i zet me obilaze najviše jedanput mesečno, a unuka može da me posećuje samo za vreme zimskog raspusta. Imam slobodnog vremena na pretek. Mnogo čitam. Ovo je bila prilika da se bavim nečim drugim. Shvatila sam i to da je otac Arsenije veoma interesantan čovek, nekako poseban. U početku nisam mogla da shvatim šta je to što ga je činilo posebnim. Molio se po čitav dan, čitavo veče, čitavu noć, a zatim ujutru ponovo. Od Marije Sergejevne je dobio ikonicu koju je stavio u ugao sobe i pred njom zapalio kandilo koje je stalno gorelo. Meni je sve to bilo vrlo čudno: nisam ništa razumela. Mislila sam da je neobrazovan, možda čak i fanatik čiji je um oštećen dugim življenjem u logoru. Međutim, posle razgovora sa njim, videla sam da je ne samo vrlo inteligentan, već i visoko obrazovan. Posmatrala sam ga. Često bismo vodili duge razgovore i tada bih videla pred sobom čoveka velikog znanja i kulture. Povrh svega, još nešto sam primetila kod njega: bio je veoma duhovan i imao je srce kakvo do tada nisam videla. Trebalo mi je oko mesec i po dana da dođem do ovih zaključaka.

ʺPosmatrajući oca Arsenija, videla sam da je još nenaviknut na slobodu i da ga život u logoru, sa svim svojim stravičnim pojedinostima, proganja i dalje. Mada mi je rekao da će primati posete, niko tada nije dolazio da ga vidi. Čak nije dobijao ni pisma, niti ih je pisao. Kasnije sam saznala da je zamolio Mariju Sergejevnu da nikome ne govori gde je smešten.

ʺPrve tri nedelje nije provirio iz kuće, a kasnije je počeo da izlazi i da sedi na klupici blizu kapije.

ʺMogla sam da pretpostavim u kakvom se stanju nalazio. I ja sam, kao i mnogi moji prijatelji koji su proveli nekoliko godina po logorima, prolazila kroz slična iskustva. Neki moji prijatelji su se zatvarali u sebe, drugi su stalno izmišljali sebi poslove i obaveze, da bi kasnije pali u tešku depresiju.

90

ʺPočela sam da razgovaram sa ocem Arsenijemʺ, sećala se kasnije Nadežda Petrovna. ʺMolila sam ga da mi priča o sebi, da mi dozvoli da budem u sobi dok se moli ili služi i tada bih videla pred sobom sasvim drugog čoveka. Nikada do tada nisam upoznala sličnu osobu.

ʺSećam se, jedne večeri sam zamalo imala slom živaca. Osećala sam se depresivno, teška me je tuga savladala. Sergej i Jurij, moja deca, pojavljivali su mi se neprestano pred očima. Razmišljala sam o mužu i nešto mračno mi se neprimetno uvuklo u dušu. Htela sam da se bacim na pod i da udaram glavom o njega, da plačem, da ridam zbog svega što sam zauvek izgubila. Život mi se činio bespredmetnim, besciljnim. Radi čega da živim? Radi čega? Tumarala sam tamo ‐ amo po sobi, bacila se na krevet, grizla jastuk, zatim ustala i dugo plakala. Suze su mi tekle niz lice. Ko će da mi pomogne? Ko će odgovarati za ono što sam preživela? Ko?

ʺOsećala sam se toliko bedno da sam htela da umrem. Setila sam se koliko deca pate i kroz šta sve prolaze po sirotištima, setila sam se užasa kad su me uhapsili i kada sam morala da se oprostim od svoje dece, videla sam njihove oči koje su bile pune straha dok su me molili da ih ne ostavljam, i jecali, gledajući kako me NKVD odvodi. Potom se setih i smrti moga muža, bezbrojnih saslušavanja, sopstvenog života u logoru, sve mi je to sa neumoljivom tačnošću i nemilosrdnom verodostojnošću prolazilo kroz glavu. Poželela sam da mogu tog trenutka nekuda da odjurim i da tražim odgovor na pitanje: zašto se sve ovo dogodilo?

ʺBila sam sama u kući. Pjotr Andrejevič je i sam bio umoran od života i zasigurno ne bi mogao da mi pomogne, ali nikog drugog u blizini nije bilo, te sam u suzama otišla u njegovu sobu. Osećanje praznine i gneva sasvim me je zaposelo i ja uđoh u njegovu sobu bez kucanja. Pjotr Andrejevič je stajao u uglu pred ikonom Majke Božje; kandilo je svetlucalo, a on se molio naglas. Nije se čak ni osvrnuo, mada sam upala u sobu vrlo grubo, bez kucanja. Stala sam pored vrata i jasno čula reči molitve koju je on tako razgovetno izgovarao:

ʺPreblaga Carice moja, nado moja, Majko Božja, zaštitnice sirotih i pomoćnice bolnih, spasiteljko onih koji ginu i plačućim uteho, ti vidiš moj bol, tugu moju i usamljenost vidiš. Pomozi meni nemoćnome, ukrepi mene koji stradam. Ti znaš moj bol, moje stradanje znaš, pruži mi ruku, jer druge nade nemam do Tebe, zaštito moja i pred Gospodom predstateljnice! Mada bezmerno sagreših i pred Tobom i pred svima ljudima, budi mi majka, budi mi utešiteljka i pomoćnica. Zaštiti me i spasi, odagnaj od mene bol, tugu i uninije. Pomozi mi, Majko Gospoda moga!ʺ

ʺKada je završio molitvu, otac Arsenije je prekrstio, napravio nekoliko pojasnih poklona, zatim izgovorio drugu molitvu čije reči nisam upamtila, i na kraju se podigao sa kolena. Ja sam dotle stajala, držeći se za kvaku i ridala na sav glas, dok su mi se suze slivale niz lice u potocima. U glavi su mi odjekivale reči njegove molitve Majci Božjoj. Tog trenutka sam

91

upamtila reči molitve za ceo život. Kada je završio, uspela sam grcajući, da zavapim: ʺOsećam se užasno! Pomozite mi!ʺ

ʺOtac Arsenije me nije ništa pitao, samo me je sklonio sa vrata i posadio na stolicu. Počela sam, kroz plač, da govorim najpre gnevno, zatim razdražljivo, i najzad sam se smirila. Ceo moj život se, do najsitnijih pojedinosti, nalazio pred mojim očima i ja sam njime prosto zapljusnula oca Arsenija. Govorila sam mu o sebi, o svom mužu i o deci, o svom bolu i stradanju, a potom i o čitavom svom životu, greškama, ambicijama, poslu. Moja obnažena prošlost je stajala predamnom u sasvim novom svetlu. Dok sam govorila o sebi, videla sam ljude koji su zbog mene stradali, koje sam omalovažavala i čiju sam možda čak i smrt izazvala. Sve sam to videla pred sopstvenim očima. Reči molitve koju upravo bejah čula bile su nevidljivo prisutne sve vreme dok sam govorila ocu Arseniju i osvetljavale su moj bol.

Provela sam tada nekoliko sati sa ocem Arsenijem. On me je slušao, sedeći nepomično sa rukama sklopljenim na stolu, nije me prekidao niti ispravljao. Kada sam napokon završila, i mene je samu iznenadilo što sam uspela da kažem to što sam rekla. Tada otac Arsenije ustade, priđe ikoni i namesti kandilo, zatim se nekoliko puta prekrsti i poče da govori. Nije dugo govorio. Ali ono što mi je tada rekao pomoglo mi je da svu svoju patnju sagledam u drugačijem svetlu, na način na koji je do tada nisam posmatrala. Shvatila sam i to da su moja dela uzrok stradanju koje sam podnela, da su i drugi ljudi mnogo propatili zbog mene, ali da do tada nisam o tome razmišljala. Zaboravila sam na njih i na njihov bol. Zašto bi, onda, meni bilo bolje nego njima?

ʺOtac Arsenije mi reče: ʺDobro je što ste mi ispričali ceo svoj život, jer je otvorenost i puna iskrenost početak očišćenja savesti u čoveka. Vi ćete naći sebe, Nadežda Petrovna.ʺ Zatim me je tri puta blagoslovio. Vera se nije tada još uvek nije rodila u meni, no postalo mi je jasno da postoje stvari koje sam vazda gurala od sebe i odbijala. Bog i otac Arsenije su mi pomogli da dođem do tog saznanja.

ʺValjalo mi je najpre da se naviknem na njega. Kasnije mi je postao drag; videla sam u njemu izuzetnog čoveka duboke duhovnosti, vere i ljubavi prema ljudima. Nisam mogla ni da pomislim da će onaj izmučeni starac, koji me je onog dana čekao pred vratima u logorskoj jakni imati toliki uticaj na mene i da ću i ja jednog dana postati vernik ‐ ja koja sam odbijala Boga i gonila vernike.

ʺRazgovor koji smo toga dana vodili nas je zbližio. Otac Arsenije se nije više ustručavao predamnom, otkravio se, zainteresovao za okolinu. Dva meseca nakon što je došao kod mene napisao je prvih nekoliko pisama, a par dana posle toga nekoliko ljudi mu je došlo u posetu. Moram da priznam da su mi ti ljudi delovali čudno, ali samo u početku. Kasnije sam ih bolje upoznala i verovatno postala nalik na njih. Sa mnogim sam se sprijateljila i jednostavno ih zavolela.

92

ʺZa pet ili šest meseci i ja sam postala duhovno čedo oca Arsenija. Ispovedala sam se kod njega. Međutim, izdvojila bih jedan događaj koji se dogodio ranije i koji je na mene imao veliki uticaj.

ʺMoj suprug i ja imali smo veoma bliskog prijatelja po imenu Nikolaj. On je uhapšen u isto vreme kad i moj suprug i izrečena mu je ista kazna. Pušten je iz logora 1955. i rehabilitovan, a zatim mu je vraćen nekadašnji status.

ʺJednom je Nikolaj putovao za Harkov preko Moskve, te je odlučio da me poseti. Nisam ga videla od kad je oslobođen, samo smo se dopisivali. I došao je! Pitala sam ga o svemu, pričala mu o sebi, o tome zbog čega sada živim u ovom gradu, o deci. On je govorio o svom hapšenju, o logoru i o saslušanjima. Sećao se ko ga je prijavio sa izmišljenom optužnicom. Raspitivao se za moju kćerku, a onda me uz osmeh, upitao: ʺNadežda, da se nisi možda ponovo udala? Kada sam ostavljao kaput, video sam muško odelo i kapu. Čiji su?ʺ

ʺKrenula sam da mu odbrusim, ali se ipak uzdržah. Rekoh mu da imam podstanara, čoveka koji je poznavao mog Pavela u logoru. ʺKo je on?ʺ upita me Nikolaj. ʺSveštenikʺ, rekoh ja. ʺPjotr Andrejevič Streljcov, ne znaš ga, jer ste Pavel i ti proveli poslednje četiri godine u različitim logorima.ʺ

ʺNikolaj skoči sa stolice i uzviknu: ʺŠta? Otac Arsenije! Ovde? Gde je?ʺ

ʺOn odjuri u sobu oca Arsenija. Malo zatim čuh povike: ʺOče Arsenije! Oče Arsenije!ʺ

ʺPošla sam za Nikolajem kod oca Arsenija i videla njih dvojicu kako se grle. Na moje zaprepašćenje, Nikolaj je plakao. Još su me više zaprepastile njegove reči: ʺGospode! Kakva radost da vas ponovo sretnem! Raspitivao sam o vama, pokušavao da vas nađem preko prijatelja, ali niko nije znao gde ste. Blagoslovite, oče, Boga radi.

ʺNjih dvojica sedoše i počeše da razgovaraju. Na mene su potpuno zaboravili. Izašla sam iz sobe i krenula da spremim čaj. Dok sam stajala kraj štednjaka, razmišljala sam: ʺŠta li se to dogodilo sa Nikolajem i mojim Pavelom? Zbog čega li su obojica naprosto poludeli oko oca Arsenija?ʺ Poslužila sam ih čajem. Nisu ga ni okusili. Tek uveče je Nikolaj došao do mene. Sve vreme dok je bio sa ocem Arsenijem, ja sam se pitala: ʺDobro, znam da je otac Arsenije dobar čovek, ali zašto Nikolaj traži od njega blagoslov? To me nogu da razumem...ʺ

ʺNe znam o čemu su toliko pričali tog dana. Mnogo kasnije, pošto je prošlo nekoliko godina, Nikolaj mi je rekao da ga je otac Arsenije tada ispovedio.

ʺKada je Nikolaj ponovo došao da razgovara sa mnom, lice mu je bilo svetlo. Prvih nekoliko minuta nije ništa govorio, a zatim je počeo da priča o ocu Arseniju i nastavio tako Čitavu noć. Ovo mi je u početku smetalo. Došao je mene da vidi, tolike godine se nismo

93

sreli, a onda me ostavio samu nekoliko sati. Otac Arsenije je svakako dobar čovek, ali nije trebao da me ostavi, mene, koja sam toliko mnogo propatila... Zaista to nije bilo nimalo uviđajno s njegove strane. Mogao je da sačeka i da posle razgovara sa ocem Arsenijem. Rekoh mu hladno: ʺSlušaj, Nikolaj. Vidim i sama da je otac Arsenije veoma dobar čovek, ali čemu toliko poštovanje s tvoje strane, zašto tražiš od njega blagoslov, zašto me ostavljaš samu da bi razgovarao sa njim? Zaboga, tolike godine se nismo videli!ʺ

ʺNikolaj me pogleda pomalo začuđeno i stade da mi govori o ocu Arseniju. Dugo je govorio i ja sam počela da posmatram Pjotra Andrejeviča u sasvim drugom svetlu.

ʺSećam se nekih njegovih reči. ʺNađa, boravak u logoru me je naučio drugačijem poimanju života. Počeo sam sasvim drugačije da posmatram ljude, njihove misli, stavove, događaje, pa čak i sopstvenu prošlost. I ti si bila u logoru, stoga znaš neko može da ti bude dobar prijatelj i imaš poverenja u njega, dok je na slobodi. Kada se isti taj čovek nađe u logoru, ispostavi se da je sebičan, da je u stanju da bilo koga prijavi, da je izdajnik ‐ jednom rečju, đubre. Takav ne bi imao milosti ni prema rođenoj majci. U logoru smo viđali takve ljude, i upravo zahvaljujući takvima smo i proveli toliko godina po logorima i izgubili svoje najdraže u njima.

ʺOvaj čovek, Nađa, otac Arsenije, izbavio je mnoge od propasti. Kako? Tešio ih blagom reči, pomagao, negovao. I tebi je poznato, isto kao i meni, koliko znači moralna podrška kada si u logoru. Ona je potrebnija i od hrane.

ʺU logoru smo svi pokušavali da se držimo onih koji su nam bili po nečemu slični: članovi Partije sa članovima Partije, školovani sa školovanima, seljaci sa seljacima, lopovi sa lopovima, ubice sa ubicama. Ako smo slučajno i hteli da nekome pomognemo, pomagali bismo samo onima koji su bili iz naše ʺgrupe.ʺ No budimo iskreni: nismo se baš pretrgli da pomognemo svakome. A otac Arsenije je pomagao svima. Za njega nije bilo dobrih i loših ljudi, već samo onih kojima je potrebna pomoć. Tako je došao do mene i tvoga Pavela. Bili smo očajni, hteli smo da pobegnemo, a ti znaš šta bi to značilo za nas. Nikome nismo o tome govorili. Jedan dan pre nego što smo bili planirali bekstvo, prišao nam je i počeo da razgovara sa nama.

ʺNas dvojica smo bili zapanjeni. Kako je mogao da sazna za naš plan? Bili smo zbunjeni i uplašeni. Ubedio nas je da ne pokušavamo nemoguće, ali to je učinio tako blago i sa toliko ljubavi, da smo se smirili i prihvatili njegov savet.

ʺKada sam u baraci čuo za njega da je sveštenik, počeo sam da ga prezirem. Spoljni izgled mu nije odavao baš neki utisak. No, posle godinu dana provedenih sa njim u istoj baraci, on je Pavelu i meni postao kao zvezda vodilja. Pogledaj ga dobro, Nađa, upoznaj ga, pa ćeš i ti tražiti od njega blagoslov!ʺ

94

ʺNikolajeva priča me je veoma dirnula. U to vreme sam se već bila dosta vezala za oca Arsenija samo sam bila povređena i ljubomorna što me je Nikolaj ostavio samu.ʺ



BELEŠKE ŽENE PO IMENU TATJANA

Soba koju je Nadežda Petrovna dala ocu Arseniju bila je veoma prostrana. Prozori su se otvarali prema dvorištu, gde su rasle jabuke i trešnje. Susedni vrt se nije video s prozora, samo se mali njegov deo nazirao kroz ogolele delove žbunova.

Rano ujutru tamno‐crveni petao bi uzleteo na ogradu i počeo odvažno da kukuriče. Otac Arsenije bi tada ustajao na jutarnju molitvu. Zatim bi ponovo legao u krevet, do sedam sati kada bi počinjao da služi. Služba je trajala do devet. Ako bi se neko od njegove duhovne dece zatekao u kući i oni bi se u to vreme molili sa njim. Ponekad bi im se pridruživala i Nadežda Petrovna. Posle službe, razgovarao bi sa onima koji su mu došli u posetu, ili bi pisao pisma, a ponekad bi ih diktirao, kad se ne bi dobro osećao. Mnogo je čitao, naročito o umetnosti i pisao je članke.

Mnogo ljudi ga je posećivalo.

Vera Danilovna je bila jedan od redovnih posetilaca. Visoka, bele kose i ozbiljna, delovala je nedostižno, no ustvari je bila veoma blaga. Ona je bila možda najbliži prijatelj ocu Arseniju i jedna od prvih njegovih duhovnih čada. Po zanimanju je bila lekar i skoro svi smo bili njeni pacijenti. Ocu Arseniju su dolazile još dve lekarke, Ljudmila i Julija, koje su bile približno istih godina.

Ocu Arseniju je dolazila i jedna veoma lepa žena po imenu Irina, takođe lekarka. Imala je oko 45 ‐ 50 godina. Dolazila je s mužem i decom. I ona se starala o zdravlju oca Arsenija i ponekad bi uspela da ga nagovori da provede nekoliko dana na klinici u Moskvi. Otac Arsenije bi se uvek protivio odlasku u bolnicu, ali pritisak na njega je bio veliki i morao je da popusti. U tim prilikama Nadežda Petrovna bi mu spakovala stvari i zajedno sa

95

lekarkom ʺizguralaʺ oca Arsenija iz kuće. Otac Arsenije bi uvek govorio: ʺJa sam potpuno zdrav, vi samo umišljate...ʺ

Irina je bila izuzetna osoba: blaga i neobično dobra. Niko za nju ne bi rekao da je čuvena doktorka, profesor na univerzitetskoj katedri. Nije mi poznata njena priča, međutim, bilo je jasno da je otac Arsenije veoma ceni.

Sećam se i poseta inženjera Sazikova, zgodnog i lepo odevenog, koji je naprosto obožavao oca Arsenija. Voleo je da šeta po vrtu sa njim i da razgovara. Sazikov beše duhovit, pametan i naizgled vedar; ipak, u njegovim smeđim očima krila se tuga. Često je dolazio. Za vreme jedne posete razgovarao je sa mnom. Ispričao mi je tada da je proveo nekoliko godina u logoru sa ocem Arsenijem kao kriminalac, okoreli kradljivac.

To me je veoma iznenadilo i ja rekoh: ʺVi se verovatno šaliteʺ, no Sazikov mi sasvim ozbiljno odgovori: ʺNe šalim se. Ja sam bivši kriminalac. Otac Arsenije me je izveo iz sveta kriminala.ʺ Sazikov je izgledao potpuno vezan za svoju veru i svoj posao. O njemu ništa drugo nisam znala. Otac Arsenije nas je naučio da nikada nikoga ne ispitujemo. Četiri godine posle prvog susreta, slučajno sam srela Sazikova u Moskvi i od tada je on rado viđen gost u našoj porodici i u našem domu. Prilikom prvog susreta je meni i mom suprugu ispričao svoju životnu priču.

Sećam se još jednog posetioca, čoveka sede kose i snažnog lica. Imao je vojnički stav i pronicljiv pogled. Otišao je pravo k ocu Arseniju, a sve nas koji smo bili okupljeni kod Nadežde Petrovne bez reči pozdravio.

Otac Arsenije je primao svakoga srdačno i sa radošću, no ovog čoveka je pozdravio sa posebnom toplinom i usrdnošću. Nismo znali ko je on, i naravno ‐ nismo ni pitali.

Jednog dana otac Arsenije me pozva sebi i reče: ʺOvo je Ivan Aleksandrovič Abrosimov. Upoznajte se. Kada umrem, nemojte ga ostaviti samog.ʺ

Počeh odmah da se protivim ovim rečima, no otac Arsenije još jednom jasno i razgovetno ponovi: ʺNemojte ga ostaviti! Ivane Aleksandroviču, budite prijatelj sa Tatjanom, budite joj dobar prijatelj. Kada ja odem, nađite drugog sveštenika.ʺ

Tako smo se upoznali sa Ivanom Aleksandrovičem.

Kod oca Arsenija je često dolazio Aljoša, student iz logora. Ne moram o njemu posebno da pričam. Mi ga sada znamo kao oca Alekseja koji služi i radi u parohiji u kojoj je nekada služio otac Arsenije.

Ipak, ne mogu da odolim, a da ne napišem nešto i o njemu, našem ocu Alekseju.

Dok je otac Arsenije još bio živ, veseli, prijatni, plavooki Aljoša bio je njegov oslonac i nada. Aljoša je bio blag i dobrog srca, uvek osetljiv na stradanja drugih. Bio je sa svima

96

ljubazan; dobro je poznavao službe i uvek se veoma usrdno molio. Ko bi mogao da pomisli da će jednog dana Aleksej postati duhovni otac mnogima od nas?

Sećam se kako su se Sazikov i Abrosimov sreli kod oca Arsenija; sećam se i kako su se njih dvojica sreli sa Aleksejem. Pozdravili su se na onaj poseban način koji je moguć samo kada među ljudima postoje duboke veze, mnogo dublje od običnog prijateljstva; nisam sigurna da tako izgleda susret čak i među rođenom braćom koja ljube jedan drugog. Sazikov i Abrosimov su mnogo voleli Aleksejevog sinčića, Peću, koga su zasipali igračkama i drugim poklonima.

Kod oca Arsenija su dolazili zemljoradnici, pisci, pesnici, mašinbravari. Dolazile su stare, obrazovane žene, a jednom i neki stari naučnik sa ženom iz Lenjingrada. Dolazio bi ponekad i stari, bolesni vladika Jona, koji je bio u penziji, no vrlo bistrog uma i pamćenja. Odlično je poznavao službe, a njegova specijalnost je bila Istorija crkve.

Dolazilo je mnogo ljudi i nemoguće je pisati o svakom ponaosob, ali ne smem da zaboravim Nadeždu Petrovnu koja je mnogima od nas pomogla, izbavljala nas iz raznih neprilika i vodila računa o nama u vreme kada je otac Arsenije bio u logoru.

Karakter Nadežde Petrovne bio je plah i vatren i ona je uvek bila u poslu. Jednom sam je posmatrala dok je razgovarala sa jednom od duhovnih kćeri oca Arsenija. Ne sećam se o čemu su razgovarale, ali dobro pamtim ruke Nadežde Petrovne. Čas bi savila svoju koščatu ruku u pesnicu, čas bi lupkala prstima po naslonu od fotelje; zatim bi iscrtavala izmišljene krugove po stolu, igrala se sa ivicom stolnjaka ‐ bilo je očigledno da su nervi i mišići na njenoj ruci u direktnoj vezi sa njenim mislima. Kao da je pokušavala pokretima ruke da slušaocu objasni šta hoće da kaže i da ga ubedi u nešto važno. Kada je razgovor dostigao vrhunac, njene ruke su prenosile snagu njenih misli, vatrenost duše. Nisam čula njene reči, ali sam razumela o čemu se razgovor vodi i koliko je to za nju važno. Ponekad bi podigla ruke k nebu: ovo je obično značilo da je njen sagovornik ne razume, zatim bi joj se ruke postepeno smirivale, da bi na kraju počinule na naslonu fotelje, što je, opet, značilo da je Nadežda Petrovna uspela da ubedi svog sabesednika.

Ljudi su dolazili i odlazili, pisali pisma i dobijali odgovore. Po odlasku, sa sobom bi poneli mir, veru, nadu u nešto bolje i delić duše samog oca Arsenija. Često sam primećivala da je i otac Arsenije dobijao ponešto od svakog posetioca i da je s nestrpljenjem svakoga očekivao da ponovo dođe.

ʺSvaki čovek na koga naiđeš obogaćuje te, donosi ti malo svetlosti i radosti. Čak i ako ti donese samo svoj bol, otkrićeš u svemu volju Božju. Kada vidiš da se taj čovek pomirio sa svojim bolom, i ti se raduješ zajedno s njim. Ipak, neka od mojih duhovnih čada mi obnavljaju snagu svaki put kada dođu. Oni su moja svetlost i moja radost!ʺ

97

Često sam se molila zajedno sa ocem Arsenijem. Stajali bismo u polumračnoj sobi. Pred ikonama na zidu bi treperela kandila. Otac Arsenije bi služio. Čitao je molitve veoma razgovetno, tako da je svaka reč bila razumljiva. Bio je potpuno pogružen u molitvu, a ja, tek sišla s voza, još uvek osećajući u sebi vrevu spoljnjeg sveta, polako sam mu se priključivala, zaboravljajući na sve oko sebe. Videla sam samo ikone na zidovima i čula reči molitve. Negde duboko u meni zasijala bi svetlost zajedničkog učešća u velikoj tajni služenja Bogu.

Otac Arsenije bi kolenopreklono čitao svešteničke molitve. Mir i tišina uselili bi se u dušu onoga koji se molio zajedno sa njim i koji bi i sam počeo da moli Gospoda da mu se smiluje, da mu daruje oproštaj grehova i da usliši njegove prozbe. Za onoga koji se molio sa ocem Arsenijem soba bi prestala da postoji, našao bi se u sred crkve, među kandilima i svetim likovima Kazanjske i Vladimirske Majke Božje koje blagim pogledima miluju vernika ‐ pokajnika, dok ga otac Arsenije vodi u toploj i svetlonosnoj molitvi. Za sve nas je zajednička molitva sa ocem Arsenijem predstavljala veliku radost.

Ova sećanja su zabeležena rukom T.P. koja je upoznala oca Arsenija 1959. godine i koja kaže da nema dovoljno reči kojima bi iskazala sve što bi htela o ocu Arseniju.



PONOVNI SUSRET

Pjotr i ja smo bili otprilike istih godina. On je bio godinu dana stariji, išli smo u istu školu, samo u različita odeljenja. Tada smo se samo površno poznavali, pravo prijateljstvo među nama se rodilo tek u višim razredima gimnazije, nakon čega je svako od nas pošao svojim putem. On je upisao istoriju umetnosti na moskovskom univerzitetu, a ja sam otišao na višu tehničku školu. Pjotr je uvek bio dobar i ozbiljan mladić. Mnogo je čitao, voleo umetnost, pozorište, slikarstvo i muziku, no nikada kod njega nisam primetio zanimanje za veru. Nekoliko godina nisam bio u vezi sa njim, i tek sam po završetku studija saznao da je Pjotr diplomirao i izdao knjigu, proizvod dugogodišnjeg naučnog rada. Bio sam veoma iznenađen kada sam, nekoliko godina kasnije, čuo da se zamonašio i postao sveštenik.

98

Pošto sam bio ludo zaljubljen, oženio sam se, no posle samo godinu dana žena me ostavi i udade se za jednog mog prijatelja. Ovo je za mene bio toliko iznenadan, neočekivan udarac, da sam počeo da gubim prisebnost. Nisam mogao da se pomirim sa time, razmišljao sam i o samoubistvu. Tražio sam pomoć. Ponekad sam se i opijao.

Setio sam se Crkve; otišao sam kod sveštenika, ali to me nije zadovoljilo. Onda mi pade na pamet Pjotr i ja odlučih da ga potražim. Saznao sam u kom hramu služi, pa sam otišao tamo da ga nađem. Ta crkva nije bila mnogo velika, a bila je stara. Sećam se: ušao sam tada prvi put i stao sa strane. Pjotr je služio liturgiju, a mnoštvo ljudi je s pažnjom stajalo na molitvi. Većina od njih su izgledali kao intelektualci.

Liturgija se završi i svi priđoše da celivaju Krst i da uzmu blagoslov. Videh da svako celiva Pjotra u ruku, a da se on svakome obraća s ljubavlju. Sve mi je ovo delovalo veoma čudno, nisam bio naviknut na ovakve odnose, a bilo mi je teško i da sve to povežem sa onim Pjotrom Andrejevičem koga sam nekada poznavao.

Pošto je svakome dao blagoslov, vratio se u oltar. Kroz nekoliko trenutaka ponovo je izašao, ovaj put samo u mantiji, pošto odložio sveštene odežde. Uputio se pravo prema meni, kao da je sve vreme znao da sam ja tamo.

U crkvi je i dalje bilo mnogo ljudi. Toga jutra sam bio dosta popio, što mi se verovatno i osećalo u zadahu, jer su me svi zaoblilazili, no nije me bilo briga za to.

ʺŠta se desilo?ʺ upita me Pjotr.

To pitanje (kao i činjenica da je bio uveren da sam u njegovu crkvu došao zato što mi se nešto strašno dogodilo) prilično me je naljutilo.

ʺNišta, sasvim sam slučajno ovdeʺ, odgovorih. Sam sam sebi izgledao nezgrapan i glup.

Pjotr je i dalje stajao sa mnom. Zamolio je nekoga da mu pozovu Oca Jovana, drugog sveštenika u toj crkvi, i rekao mu: ʺOče Jovane, hoćete li, molim vas, vi da odslužite moleban, ja ne mogu.ʺ Zatim se okrenu meni i reče: ʺHajdemo kod mene kući.ʺ

Živeo je nedaleko odatle. Išli smo ulicom u tišini. Kada smo došli u njegov stan, sve sam mu ispričao; nije morao čak ni da mi postavlja pitanja ‐ moj bol i patnja sami su izlazili iz mene. Govorio sam i plakao, delimično i zbog toga što nisam bio sasvim trezan.

Otac Arsenije (shvatio sam tada da se više ne zove Pjotr) me je pažljivo slušao. Nije me prekidao, niti je pokušavao da me uteši. Dok smo razgovarali, ljudi su ulazili i pokušavali da mu nešto kažu, no on im je odgovarao da je zauzet.

Kad sam konačno došao do kraja svoje duge i komplikovane priče, otac Arsenije mi spontano i jednostavno reče: ʺSam si kriv za to. Sam si odgurnuo svoju ženu, nisi vodio računa o njenoj duši, njenim stremljenjima i željama.ʺ Govorio mi je svega nekoliko minuta

99

i ja najednom osetih stid od njegovih reči: kao da mi je sa očiju spala zavesa, odjednom sam spoznao neke stvari kojih ranije nisam bio svestan, koje čak nisam ni hteo da vidim. Skoro da sam osetio olakšanje. Ostao sam kod njega tri dana i otišao u miru. Pronašao sam Boga, veru i Crkvu.

Od tog doba, moj dugogodišnji prijatelj je postao moj duhovnik i savetnik.

Godine su prolazile i moj život se promenio; oženio sam se ponovo, voleo sam svoju novu ženu, dobio sam počasnu titulu i imao uspeha u svom poslu, više nego što sam to stvarno zaslužio; no svaki put kada bih išao kod oca Arsenija, osećao bih se kao mlad, neiskusan student pred čuvenim, sedim profesorom. U isto vreme, on mi je bio i najbolji prijatelj.

Duge godine izgnanstva i boravka u logoru odvojili su ga od nas od nas, no on je uvek bio u našim srcima. Kada smo saznali da se posle mnogih godina u logoru nastanio u varoši R., često sam odlazio da ga posetim. Želeo bih da ovde iznesem nešto o tim susretima.

Danas idem da posetim oca Arsenija. Kao i uvek, uzbuđen sam i ne mogu da se skrasim. Sa velikom radošću očekujem susret s njim.

Voz polako ulazi u stanicu i ja se pripremam, kako bih prvi izašao iz voza. Mala železnička stanica je puna života i bučna. Svuda oko mene ljudi žure noseći težak prtljag: kofere, torbe, pakete i korpe pune namirnica iz Moskve. Ja sam, valjda, jedini koji nosi samo torbicu sa par knjiga i čokoladom koju me je Nadežda Petrovna zamolila da donesem.

Mala varoš deluje čisto, prisno i veselo. Kupole na crkvama se i dalje ne popravljaju, već su i dalje namerno zapuštene, što daje neku posebnu draž ovom gradiću koji ima izgled kao iz bajke.

Izašao sam iz stanice i požurio ocu Arseniju. Jutarnji vazduh je bio svež, vetar je donosio miris šume i polja, što me je ispunjavalo radošću i snagom. Znao sam da će me ovaj susret obogatiti nečim novim i da će me naterati da se više trudim.

Evo njegove ulice. Kućica u kojoj živi otac Arsenije je moj krajnji cilj, izvor sa koga ću poneti sa sobom ʺvodu živuʺ, vodu bez koje nema ni vere, ni nade, ni ljubavi.

Evo, prozorska okna se presijavaju kroz krošnje drveća. Prozračne, bele zavese daju kućici tajanstven i privlačan izgled, kao da mame putnika da zastane i uđe unutra. U isto vreme, ponekad me je i strah da prođem kroz ta vrata, jer u meni vazda tinja sumnja u ispravnost mojih dela i misli.

Evo kapije sa velikim gvozdenim prstenom u ustima lava, delo ruku veštih ruskih kovača. Otvaram kapiju, osluškujem poznato škripanje i prolazim stazicom posutom rečnim peskom. Zvonim na vrata i udišem miris opalog lišća, uvele trave i tople zemlje. Oskoruše koje rastu uz ogradu teške su od grozdova bogatih crvenim bobicama i meni se čini kao da

100

se više ne nalazim u malenom gradiću u koji sam pre dvadesetak minuta stigao brzim vozom, već da sam zalutao u prelepo i nesvakidašnje carstvo dugo očekivane radosti.

Penjem se uz stepenice, zaustavljam se ispred vrata i čekam da mi Nadežda Petrovna otvori. Čujem njene korake i njen glas kako razgovara sa mačkom koja joj se vazda mota oko nogu, zbog čega stalno pazi da mu ne stane na rep. Vrata se otvaraju: lice Nadežde Petrovne je strogo, no kada me vidi na pragu, ono se ozari i ona me toplo dočekuje. Ulazim, skidam kaput, u stanju sam radosnog ushićenja zbog skorog susreta sa ocem Arsenijem. Stalno mislim: sada ću da vidim čoveka koji mi je najbliži od svih ljudi na svetu, kroz nekoliko trenutaka poveriću mu sve svoje sumnje, grehe, misli i snove. Niko mi nije tako blizak kao otac Arsenije, no uprkos tome, i dalje sam nekako napregnut.

Obično, ako je neko već u sobi kod oca Arsenija, čekam u hodniku, ponekad dosta dugo. Ako je sam, Nadežda Petrovna lagano kucne na vrata njegove sobe i javlja mu da sam stigao. Tada se, za nekoliko trenutaka vrata širom otvaraju i on, moj otac Arsenije, ide meni u susret, radostan i svetlog lica. Uzimam blagoslov od njega, a zatim se grlimo i nekoliko puta ljubimo. Zatim sedamo i započinjemo razgovor. On se raspituje o Moskvi, o našim zajedničkim prijateljima i poznanicima, novim izdanjima knjiga, o novostima ‐ uglavnom onim koji su vezani za Crkvu. Redom postavlja pitanja, a ja odgovaram. Ponekad, kad čuje nešto smešno, nasmeje se slatko; smeh mu je zarazan.

Razgovaramo. Posmatram sobu koja mi je već dobro poznata, kauč i radni sto sa foteljom, ikone Maje Božje u uglu sobe pred kojima gore kandila. Na zidovima su poznati portreti, a svuda po sobi su knjige: na policama, na stolu i po podu. Sve je uvek isto, a u isto vreme je sve novo, dragoceno, uprokos činjenici što sam sve to video mnogo puta.

Delim sa njim sve svoje novosti, a onda počinjem da ćutim. Imam ja još toga da mu pričam, ali bojim se da ne zamaram oca Arsenija, da mu ne oduzmem previše vremena. I on ćuti, gleda u mene i u nešto što se nalazi iznad mene. Njegov pogled čini da se osećam nelagodno. Kroz glavu ubrzano počinju da mi prolaze nedavni događaji, a najviše moji grehovi.

Tada bi me otac Arsenije pitao: ʺZašto? Zašto si povredio tog čoveka? Ti i ja smo Hrišćani, ne smemo tako da se ponašamo.ʺ

Očekivao sam da čujem ove reči od njega, i zato sam bio onako usplahiren dok sam dolazio. Stideo sam se svojih dela: učinio sam nešto što me je on učio da ne smem nikada činiti. Počeo sam da mu objašnjavam šta se zapravo dogodilo, pokušavajući da pronađem izgovor za ono što sam učinio, da navedem razloge zbog kojih sam tako postupio, ali dok sam slušao sopstvene reči, bilo mi je sasvim jasno da je krivica samo moja.

Kada je došlo vreme za ispovest, osetih stid. Otac Arsenije se skoro i naljuti, oči mu potamneše. Poželeo sam da se zemlja otvori i da me proguta, jer sam shvatio dubinu svog

101

greha. Dugo smo se molili zajedno. Molitva oca Arsenija je uvek tekla lako. Kad god sam se molio sa njim, ta molitva je bila lekovita, čistila me je iznutra i podizala. On me je učio, ukazivao na pravi put vere, i nikad nije prestajao da mi bude najbliži prijatelj kome sam mogao da poverim ono najvažnije: svoju veru i životni put.

Pričao mi je dosta toga i o sopstvenom životu, o sebi, o ljudima koje je sretao i koji su ga na neki način obogatili, koji su ga naučili da voli sve ljude i da se moli Bogu. Otac Arsenije je bezuslovno voleo svakoga, videći u svakom čoveku obraz Božji.

Posle ispovesti bismo ponovo seli i razgovarali. Iz tih razgovora sam crpeo znanje o veri, kao i duhovnu snagu i putokaz.

Odlazio sam od njega kao nov. Živeo sam od susreta do susreta i pridržavao se saveta koje mi je davao. Činilo mi se da je on samo sa mnom tako pažljiv i pun ljubavi; naravno, ovo je bila veoma naivna i pogrešna pomisao s moje strane.

Mnoga njegova duhovna deca i prijatelji su dolazili kod njega. Sa svakim je bio podjednako pažljiv i pun ljubavi, kao što je bio sa mnom. Svako je osećao da je otac Arsenije baš njegov prijatelj. O ocu Arseniju se već tada mnogo govorilo. Ljudi su prepričavali čuda koja su mu se događala. Sećam se da sam ga prilikom jednog od naših razgovora upitao da mi kaže nešto o tim čudima.

On se najednom oneraspoloži, zamisli i potom reče: ʺČuda? Ne, nikada mi se nije dogodilo nešto što bi se moglo nazvati čudom. Svakom svešteniku koji ispoveda, pričešćuje, ispraća one koji su na samrti, koji poznaje svoju duhovnu decu, događaju se čudesa, sa duhovne tačke gledišta. Isto tako, mnogo toga neobičnog se događa i svakom verujućem čoveku, no mi vrlo često nismo sposobni da uvidimo veličinu događaja niti da raspoznamo u njemu Božju volju, ruku Njegovu, promisao, rukovođenje. Naravno, to što se meni događalo ili što se dešavalo oko mene, često bi me potresalo i uterivalo u mene strah. Tada sam jasno počeo da uviđam Volju Gospodnju. Nisam nikada razmišljao niti sam se pitao: je li ovo čudo Gospodnje ili sticaj neobičnih okolnosti u životu. Čvrsto sam verovao, i još uvek verujem da je Bog taj koji nas vodi kroz sve naše životne puteve i da stoga moramo verovati da je sve Volja Božja, bez obzira koji put mi izabrali.

ʺČovek je u stanju da spozna Božju volju tek kada na ovaj način posmatra stvari. Bilo je mnogo događaja kojima sam bio svedok ili u kojima sam imao udela, a koji su me zadivili i ja sam često govorio sebi: ʺOvo je čudo.ʺ No kada sam uvideo sopstvenu ništavnost, shvatio sam da meni nije dato da vidim čudesa.

ʺSve je u životu čudo: najveće čudo od svih jeste to što čovek, Božjom voljom, živi na zemlji. Veruj u to!ʺ

102

Shvatio sam da je moje pitanje uznemirilo oca Arsenija. Drugom prilikom sam ga upitao: ʺOče Arsenije! Mi, vaša duhovna deca, ponekad razgovaramo o tome kako duhovnici često imaju dar prozorljivosti i, oprostite mi, čini nam se da i vi imate taj dar i...ʺ

Otac Arsenije me naglo prekide. ʺNe govorite dalje! Vi ne znate šta je to prava prozorljivost. Sveštenik koji stalno radi sa ljudima, koji učestvuje u njihovim mukama i radostima svakako dobro poznaje i ljudsku dušu. Ako je iskren u svojoj ljubavi prema svojoj deci, ako pamti ono što o njima zna, on i nehotice počinje da primećuje svaki pokret njihove duše, jer ih poznaje i u stalnom je dodiru sa njima.

ʺUzmite, na primer, majku malog deteta: ona posmatra sve što dete radi i može da predvidi šta će ono pomisliti ili učiniti, jer to je njeno dete i ona ga voli. Na isti način i sveštenik zapaža posebnosti svakog svog duhovnog deteta i zna šta je taj čovek hoće da kaže prilikom ispovesti. No, sve ovo nije prozorljivost, već duhovno posmatranje čoveka, svojstveno mnogim sveštenicima. Istinska prozorljivost je dar koji Bog daje samo izabranima, kao što je otac Jovan Kronštatski, a nikako nama grešnima. Prekinimo sada. Ovaj razgovor ne vodi ničemuʺ, završi otac Arsenije.

Od oca Arsenija sam uvek odlazio s mirom i radostan, ali uvek mi je bilo teško da se oprostim od njega. Za vreme tih nekoliko dana koje bih provodio s njim, kuća, ulica i varoš postajali bi moji, a soba oca Arsenija bila bi kao manastir. No, morao sam ići. Na rastanku bih ga zagrlio i on bi me blagoslovio. Uvek bih bio svestan toga da nešto gubim, ali vazda bih živeo u očekivanju novog susreta.

103



PISMA

Delovi sećanja O.S.

Često sam dolazila i provodila duže vremena kod oca Arsenija, te sam tako izbliza i upoznala njegov način života.

Otac Arsenije je primao mnogo pisama. Ljudi su mu u svojim pismima pisali o svojim radostima, stradanjima, čežnjama, patnjama, molili ga za pomoć, tražili utehu za bol, molili ga da odagna njihove sumnje i da usadi u njih duboku veru. Iza svakog pisma stajao je živ čovek, svako pismo je bilo ogledalo nečije duše. Neki bi u pismima ocu Arseniju sasvim otvarali dušu, drugi su radije iznalazili opravdanja za sebe, a neki su pokušavali da mu otvore dušu u nedovršenim rečenicama i frazama. Neki su, pak, samo podsećali oca Arsenija na svoj slučaj, sigurni da on već zna šta ih muči i kako bi trebalo da postupe.

Pisma skoro nikada nisu stizala poštom. Većina je slata prijateljima u Moskvi, koji bi zatim davali pisma Nadeždi Petrovnoj kada bi dolazili u posetu ocu Arseniju. Pisma su dolazila iz raznih krajeva, jer su mnogi prijatelji oca Arsenija izdržavali kazne po logorima i po oslobađanju bili rasejani po čitavoj Rusiji, od Vladivostoka do Kalinjingrada. On je svako pismo čitao sa velikom pažnjom, a svaki pošiljalac je znao da će zasigurno dobiti odgovor koji mu je bio preko potreban da mu ukaže na pravac njegovog života.

Posmatrajući oca Arsenija dok čita pisma, često bih primećivala da on svojim unutrašnjim vidom obuhvata sve što zna o životu osobe koja mu piše. Kao da je ta osoba, sa svojom prošlošću i sadašnjošću, bila prisutna u očevoj sobi, kao da je stajala kraj njega i govorila mu o stvarima o kojima u pismu nije bilo pomena. Pošto bi pročitao pismo, otac Arsenije bi se duboko zamislio. Sedeći za stolom, često bi gledao kroz prozor u krošnje drveća koje su se povijale na vetru. Činilo se kao da sluša ispovest čoveka čije je pismo upravo pročitao.

Odsecajući svoj um od svega što ga je okruživalo, otac Arsenije bi počeo da piše odgovor; ponekad bi se prekrstio i pomolio za pisaćim stolom i tek tada bi započeo da odgovara na pismo.

104

Za oca Arsenija nije bilo ʺobičnihʺ pisama ‐ svako je bilo važno. On je, iza svakog pisma, video tužnog ili brigama obremenjenog čoveka.

Ponekad bi otac Arsenije nekoliko puta pokušavao da započne odgovor na neko pismo, pa bi ga na neko vreme odlagao, a zatim bi iznova počinjao. Tada bi se na njegovom licu videlo da je zabrinut ili nesiguran. Ponekad bi dugo sedeo razmišljajući i moleći se. U sobi su treperala kandila koja su gorela pred ikonama, a stona lampa je, otrgavši od mračne sobe krug svetlosti, osvetljavala nedovršeno pismo. U tim trenucima je lice oca Arsenija izgledalo tužno i neraspoloženo, oči su mu počivale na plamičku kandila. On tada nije bio svestan ni svoje sobe, ni pisaćeg stola na kome je ležalo nedovršeno pismo, ni mene koja sam u tom trenutku ušla u sobu. Video je samo čoveka koji mu je putem pisma poverio svoju nesreću. Svom dušom je bio uz njega, i molio se, razmišljao o tome kako da izmoli od Boga pomoć tom zabludelom stradalniku. Osećao bi istinski bol za tog čoveka, molio se i plakao. Nije prestajao da se moli tu osobu koja je stradala od duhovne ili telesne bede i kojoj je bila potrebna pomoć. U tim trenucima, pogružen u molitvu, zabravljajući na okolinu, kao da je stajao pored tog stradalca, dušom osećajući njegovu patnju, želje i zablude. A onda, lice bi mu se najednom ozarilo, te bi ustajao, stao pred ikone, načinio nekoliko dubokih poklona, osenjujući se znakom krsta, a zatim bi spokojno seo i dovršio pismo.

Svojom ljubavlju prema nama, svojoj duhovnoj deci, otac Arsenije bi uvek isprosio za nas od Boga i Njegove Majke pomoć. Ko bi mogao da izbroji sate i besane noći koje je provodio moleći se za nas sve. Bio je prebogat ljubavlju, u njemu je bilo dovoljno ljubavi za sve one koji su mu dolazili. No, do ove ljubavi on nije došao nimalo lako. Godine i godine iscrpljujućeg rada, duge molitve, teška iskušenja u logoru, podražavanje Svetim Ocima, kao i saveti i iskustva verujućih, sve je to doprinelo da otac Arsenije primi od Boga sveobujmljujući dar ljubavi prema bližnjem. Milost Božja je bila s njim.

Jednom prilikom ušla sam u sobu dok je otac Arsenije pisao pisma. Pisanje očigledno nije išlo kako valja. Dao mi je blagoslov, a zatim rekao: ʺOprostite, ali ne mogu sada da razgovaram sa vama. Rastrojen sam. Gospod me kara: ne mogu da sastavim pismo, a tako je potrebno da što pre odgovorim. Pričekajte malo, molim vas.ʺ Počeo je da se moli, a ja sam sela u fotelju. Dugo se molio, a zatim ponovo seo za sto i počeo da piše. Napisao je jednu stranu, zatim odložio pero.

Ja sam za to vreme zadremala. Probudile su me njegove reči: ʺUnutar mene se ponekad pojavljuje rascep. Čovek i sveštenik u meni se katkad razilaze, a to ne može biti. U ovom trenutku sveštenik u meni govori jedno, a moja ljudska osećanja drugo. Čovečji put je težak i mnogostradalan. Razumeti sebe, proceniti svoju snagu ‐ to je složen poduhvat i ne može ga svako sa uspehom izvršiti. Moja je dužnost da, kao duhovnik, odmerim šta je i koliko dotična osoba sposobna da uzme na sebe i da joj u datom trenutku ukažem na ono što treba da učini. Pogreši li duhovnik ‐ čovek je izgubljen, izgubljena je njegova duša. Za

105

duhovnika je nedopustivo da se oslanja na sopstvenu moć rasuđivanja i na sopstvene snage. Njegov jedini oslonac je Božja volja koju može pronaći u molitvi i samo u molitvi.

ʺPrimera radi, danas sam dobio pismo od jednog dobrog čoveka koji je vodio težak i za svetske pojmove lep život, koji je mnoge i teške bitke u sebi vodio i dobio i koji me sada moli da mu dam blagoslov da se rukopoloži za sveštenika. A život sveštenika, pravog sveštenika uvek je bio težak. To posebno važi za današnje vreme. Neki misle da biti sveštenik podrazumeva samo služenje u hramu, ali to nije tačno. To je jedan težak i sveobuhvatajući način života. Čovek mora sasvim da zaboravi na sebe i da se preda drugima; da uzme na sebe stotine duša i da ih vodi. Nije svakome dato da živi takvim životom. Mnogi misle da je sveštenička služba lak posao. Lak je, naravno, ako ne daješ sebe drugima, u suprotnom je težak. Teško mi je da savetujem ovog čoveka da ne postane sveštenik. On čezne za tim, no to nije za njega. Mnogo će više ljudi imati koristi od njega ako ne postane sveštenik. Ljudi u njegovoj okolini, znajući koliko je on dobar, nagovaraju ga na sveštenstvo.ʺ Otac Arsenije se okrete od mene i, gledajući u ikone, reče: ʺZnam, Gospode, i verujem da ćeš pomoći ovome čoveku.ʺ Zatim stade da se moli.

Sećam se, neka pisma su mu pričinjavala radost i on bi blagodareći slavio Boga. Ponekad bi njegova radost bila nalik na detinju i tada bi iz sveg srca uznosio blagodarne molitve Bogu i njegovoj majci.

I sama sam često pisala ocu Arseniju, deleći s njim mnoge beznačajne pojedinosti iz svog života i tek kada sam svojim očima videla sa koliko ozbiljnosti se otac postavljao prema svemu što bismo mu pisali, shvatila sam svoju neuviđajnost što ga opterećujem svojim sitnicama.

Odgovarajući na pisma otac Arsnije je izlivao dušu, otkidao je delić svoje duše i davao je drugome. Dešavalo se ponekad da od njega dobijete pismo i da najednom saznate nešto o sebi što ranije niste znali. Obuzimao bi vas strah i uzdrmalo bi vas to saznanje o nečemu čega niste čak bili ni svesni. Nikome o tome niste pričali, i samo ste površno o tome razmišljali, pokušavajući, ponekad da to sakrijete i od sebe. Odjednom bi vam postalo jasno da je njegov savet jedino rešenje, jedini put za vas.

Otac Arsenije nikada nije primoravao svoju duhovnu decu da primaju njegove savete. On bi predložio rešenje, a zatim bi čekao da čovek sam odluči. Imao je odlično pamćenje. Sećao se svega što su mu pojedini ljudi rekli u bilo kom trenutku u prošlosti, znao je svačiju adresu. Ako mu se neko dugo ne bi javljao, brinuo bi i sam bi toj osobi napisao pismo.

Svedok sam tome da je ponekad na liturgiji, koju je služio u svojoj sobi, spominjao neka meni nepoznata imena, na primer usnulog slugu Božjeg Sergeja, ili bolesnu sluškinju Božju Antoninu. Kroz nekoliko dana, dobio bi pismo u kome su mu javljali da se predstavio izvesni Sergej Georgijevič, ili bi ga posetila izvesna Antonina i ispričala mu

106

kako je bila teško bolesna. O čemu se ovde radilo? Da li je to bila njegova intuicija, ili znanje? Nismo se usuđivali da ga pitamo o tome, ali takve stvari su se zaista dešavale.

Kada biste dolazili njemu na ispovest i počeli da mu govorite o sebi, dešavalo bi se ponekad da vas prekine i da dovrši vašu misao, ili bi odgovorio na pitanje koje još niste stigli da mu postavite, ili bi vam rekao šta misli o vašim postupcima. Jednom sam ušla kod njega u sobu, a on me je dočekao sa ovim rečima: ʺNisam očekivao da ćete se posvađati sa bratom zbog majke, zaista nisam to očekivao! Ta vi ste prisniji sa mamom, morali biste da imate više razumevanja.ʺ Ja sam tada samo stajala pred njim, želeći da se zemlja otvori i proguta me ‐ toliko me je bilo stid.

Mnogi su primetili da je otac Arsenije bio posebno vezan za ljude koje je upoznao u logoru. Kad sam mu to jedanput spomenula, odgovorio mi je: ʺU pravu ste. Veoma sam vezan za njih. U logoru sam naučio da ljude posmatram u drugačijem svetlu, video sam milost Božju u njima i pojedinosti za koje nikada, dok sam bio na slobodi, nisam znao.

ʺU logoru je sve ogoljeno, sve se preživljava izuzetno burno, ljudsko stradanje je dovedeno do krajnjih granica. Tamo je svako osuđen na smrt. Za sve to vreme dugog i bolnog umiranja čoveku je izuzetno teško da smogne snage da u sebi probudi veru, ili želju da nekome pomogne. No, takvi ljudi ipak postoje, upoznao sam mnoge od njih i nikada neću prestati da im se divim. Oni su mi pomogli da pronađem Boga u užasnim okolnostima, pokazali mi šta je jaka vera u Boga i ljubav prema Njegovim ljudima. Ti ljudi su me izbavili od duhovne smrti, od sumnje i očajanja, pomogli mi da ostanem duhovno živ u logoru, naučili me da se molim u sred vike, tuče, psovki. Veoma sam blagodaran svojim prijateljima iz logora, kao što sam blagodaran i Bogu i Njegovoj Majci što su me uputili na te ljude. Uvek kad ih sretnem, setim se onoga što su mi dali i što su za mene i za mnoge druge učinili. A sve što su činili, činili su u Ime Božje i zarad bližnjih svojih; zbog toga osećam veliku prisnost prema njima.ʺ

Rekavši ovo, udubio se u misli. Ja sam, za to vreme, razmišljala o boravku oca Arsenija u logoru i o onim silnim ljudima kojima je on sam pomogao i priveo veri.

Poslednje godine života, kada otac Arsenije više nije imao snage da sam piše pisma, čitala sam mu pisma koja su mu i dalje stizala i zapisivala odgovore na njih koje je on govorio naglas. Nisam mogla da se nadivim njegovoj mudrosti. Ponekad bi mi se učinilo da se njegovi odgovori ne slažu sa pitanjima iz pisama. To sam mu nekoliko puta čak i rekla. On bi tada zastao i ne bi mogao da nastavi sa odgovorom, pa bismo morali da odložimo pismo. Posle sam shvatila da nisam bila u pravu: u pismima koja su kasnije stizala, ljudi bi mu se zahvaljivali za dragoceni savet koji im je uputio, iako to nije bio savet koji su konkretno tražili. Shvatila sam tada njegovu mudrost i prozorljivost, njegovo duboko poznavanje ljudske prirode.

107

U ophođenju prema ljudima uvek je bio veoma blag, dok je prema sebi, na putu koji je izabrao, bio strog. Osnova njegovog duhovnog podviga bila je molitva i život radi drugih.

NAPOMENE:

1. Minej; knjiga koja sadrži službe svim svetiteljima koji se slave svakog dana u toku jednog meseca. Postoji dvanaest knjiga Mineja, jedna za svaki mesec u godini.



POVRATAK IZ PROŠLOSTI

Ocu Arseniju su se snaga i zdravlje vraćali veoma postepeno. Čak i nakon tri godine života na slobodi, on se nije mnogo promenio. Pošto je bio dosta visok i mršav, i budući da se uvek držao uspravno, odavao je utisak zdravog čoveka. Pažnja i srdačnost sa kojom je svima pristupao činile su da ljudi ponekad zaborave da je otac Arsenije bolestan i da je veoma umoran.

U njegovim očima se samo ponekad nazirala tuga i tada se činilo kao da u sebi i dalje nosi patnje i stradanja mnogih duša. Bilo je opšte poznato da otac Arsenije nikad ne zaboravlja čoveka koga je jednom upoznao. Dok je boravio u ʺspecijalnomʺ logoru nikada se nije obazirao na sopstvenu bolest, mada je bolovao teže i više od mnogih. No sada su, na slobodi, njegove bolesti bile očiglednije: artritis u zglobovima i iznenadni napadi tahikardije su ponekad vezivali oca Arsenija za postelju nekoliko dana. No, to nije menjalo njegov način života: on bi, čak i u krevetu, primao posete. Skrivao je svoju bolest od prisutnih i samo je budno oko doktorke Irine moglo da primeti pogoršanje njegovih bolesti. Premda je otac Arsenije uvek negodovao, doktorka Irina ga je često primoravala da ostane u krevetu. Posetioci su dolazili svakodnevno, a o praznicima ih je bilo još više, pa otac Arsenije nije imao vremena za molitvu. Budući da bez molitve nije mogao da živi, molio se noću, smanjujući vreme namenjeno za spavanje.

108

Prijatelji su ga mnogo voleli, no kad god bi mu dolazili u posetu ili mu pisali svoja dugačka, predugačka pisma, svaki od njih je bio uveren da samo on piše ocu Arseniju ili ga posećuje. Ovo je predstavljalo ogroman teret na plećima oca Arsenija. Iako smo ga mnogo svi voleli, moguće je da smo ga i nehotice uništavali.

Ponekad je otac Arsenije morao da putuje u drugi grad da bi se video sa nekim od svojih duhovnih čada.

Krajem 1960 odlučio je da pođe u Lenjingrad da pronađe dvoje ljudi čije adrese mu na samrti beše dao monah Mihail. Pošla sam s njim na put. Stigli smo u Lenjingrad u rano jutro i pošto otac Arsenije nije želeo da svratimo kod prijatelja da se malo odmorimo, krenuli smo da pravo sa stanice tražimo adresu koju mu je monah Mihail dao. Molila sam ga da to ne čini: nismo znali ni da li ti ljudi i dalje stanuju tamo ili ne. Ponudila sam da prvo sama odem i proverim tačnost adrese, no on mi reče: ʺTo ne bi imalo nikakvog smisla. Hajdemo. Naćićemo ih.ʺ

Sišli smo s voza i kao i uvek u nepoznatom gradu, sve nam se činilo komplikovano. Otac Arsenije odbi moj predlog da uzmemo taksi, raspita se za autobusku stanicu i prosto me odvuče za sobom. Vozili smo se autobusom u tišini. Otac Arsenije je pažljivo posmatrao ulice, ljude i kuće. Izašli smo iz autobusa na Nevskom Prospektu i skrenuli u jednu od bočnih ulica. Zgrada pred kojom smo se zaustavili bila je velika, sa oko šest spratova i imala je dva impozantna ulaza. Jedan od njih krasila je bronzana ploča na kojoj su bila ispisana imena: to je bio znak da su u zgradi nekada stanovali znameniti ljudi ‐ naučnici i profesori. Popeli smo se liftom do četvrtog sprata. Na vratima je stajala pločica sa imenom osobe koju smo tražili. Pozvonili smo.

Vrata nam je otvorila žena od svojih 45 godina. ʺKoga tražite?ʺ upita nas. Otac Arsenije joj reče ime, očevo ime i prezime vlasnika stana.

Žena obrisa ruke o kecelju i reče ljubazno: ʺUđite, molim vas. Samo trenutak.ʺ Zatim ode do jednih vrata koja su bila malo otškrinuta i pozva: ʺSergeje Sergejeviču! Neko je došao da vas vidi.ʺ Skoro istog trenutka iz sobe iziđe visok čovek lepog, prefinjenog lica i crne brade. Imao je krupne crne oči koje su nas posmatrale sa izuzetnom živošću i pažnjom.

ʺKako mogu da vam pomognem?ʺ upita nas.

ʺImam poruku za vasʺ, reče otac Arsenije.

On odgovori: ʺTako mi je drago. Molim vas, skinite kapute.ʺ

Ostavismo kapute u ormar koji je već bio pun i ušli u veliku sobu iz koje Sergej Sergejevič upravo beše izašao.

Ogroman radni sto kraj prozora zauzimao je skoro četvrtinu sobe. Po sobi je bio razmešten antički nameštaj. Zidove su krasile umetničke slike i stare ikone. Police su bile pune knjiga.

109

Knjige su se nalazile svuda ‐ čak i po foteljama. Na sredini sobe nalazio se sto pokriven belim stolnjakom. Izgled te sobe mi se urezao u pamćenje, jer je mnogo govorio o vlasniku stana.

ʺDakle, šta mogu da učinim za vas?ʺ upita Sergej Sergejevič i ponudi nas da sednemo. Žena koja nam je otvorila vrata takođe uđe u sobu i stade kraj radnog stola.

Otac Arsenije poče da govori: ʺGodine 1952. imao sam priliku da sretnem čoveka po imenu Mihail Terpugov. Upoznali smo se u ʺspecijalnomʺ logoru iz koga sam oslobođen tek 1958. Prilikom ispovesti Mihail mi je dao vaše ime i adresu i zamolio me da vas posetim. Rekao je da će to biti od velike važnosti i za mene i za vas. Rekao mi je da vas zamolim da ga pomenete u vašim molitvama. Takođe je želeo da vam ispričam o njegovim poslednjim trenucima na zemlji.ʺ

Sergej Sergejevič samo što ne skoči sa stolice. U trenutku je izmenio izgled: delovao je odjednom veoma napeto, a njegove ionako tamne oči kao da još više potamneše. Očigledno je bio veoma uzrujan. Ledenim glasom reče ocu Arseniju: ʺŽao mi je. Došli ste na pogrešnu adresu. Ja nisam taj koga tražite, vi zacelo tražite nekog drugog.ʺ

Žena, koja je sve vreme stajala kraj stola, načini jedan korak prema njemu i skoro zaplaka: ʺSerjoža!ʺ

ʺNeka, Liza. Došli su na pogrešnu adresu. Žao mi je! Ne mogu vam ponuditi da ostanete. U pitanju je greška...ʺ Bio je veoma smeten. Nas dvoje ustadosmo i brzo krenusmo prema vratima. U sobi je vladao muk. Dodala sam ocu Arseniju kaput i uzela svoj. Žena beše ostala u sobi, no i ona brzo izađe i uhvati oca Arsenija za ruku. ʺMolim vas, recite mi, ko ste vi? Kako se zovete?ʺ

ʺPjotr Andrejevič Streljcov ‐ jeromonah Arsenije.ʺ Otac Arsnije predstavi i mene. ʺDošli smo iz R. da bi smo vas videli.ʺ

ʺČekajte, nemojte ići! Vratite se, molim vas, sedite! Sačekajte dvadeset minuta! Serjoža, nemoj se ljutiti.ʺ Žena žurno iziđe iz sobe i pođe na telefon.

Stajali smo u hodniku, ne znajući šta da radimo. Iz sobe se čuo glas žene koja je govorila telefonom sa nekim: ʺJa sam, Liza. Molim te, ostavi sve i odmah dođi. Hitno je. Sve će ti biti jasno kad dođeš. Trebaš nam!ʺ

Sergej Sergejevič je seo za sto i odsutno gledao na drugu stranu. Žena otrča u kuhinju i za pet minuta se vrati sa poslužavnikom na kome su bile šolje čaja i kolači. Neko vreme je vladala tišina, što je atmosferu u sobi činilo neprijatnom i teskobnom. Pokušala sam da razbijem tišinu i započela razgovor o umetničkim slikama na zidu. Sergej Sergejevič, uz vidan napor, nabroja imena nekoliko slikara čija su dela visila na zidu. Za to vreme otac Arsenije ustade i stade ispred jedne ikone Bogorodice. Dugo je posmatrao ikonu. ʺDivna

110

ikona. Umetnost i duhovnost: na takav savršeni sklad ljudskog i božanskog na licu Majke Božje zaista se retko nailazi.ʺ

ʺI Serjoži se dopada ta ikona, no ne može da utvrdi kada je naslikana. Znate li štogod o ikonama?ʺ reče žena.

ʺNešto maloʺ, odgovori otac Arsenije. Priđe još bliže ikoni i stade da je pažljivo posmatra. ʺSmem li da je skinem sa zida? Voleo bih da je podržim u rukamaʺ, upita Sergeja Sergejeviča koji nije izgledao nimalo oduševljen tim pitanjem. On sam skide ikonu sa zida i pokaza je ocu Arseniju. Očigledno nije mogao da dopusti da nepoznat čovek dodiruje njegovo blago. No, potom se predomisli i veoma pažljivo mu pruži ikonu.

Pogledala sam oca Arsenija u čudu: njegove ruke, pognuta glava i čitav njegov stav bili su toliko molitveni, kao da mu je neko u ruke stavio putir sa samim Telom i Krvlju Hristovom. Naravno, to je primetio i Sergej Ivanovič.

Sa ikonom u ruci, otac Arsenije priđe prozoru i stade da je pažljivo zagleda. Pogled mu je bio veoma ozbiljan i molitven, dugo se zadržavajući na izobraženom liku. Gledao je lik pri dnevnoj svetlosti, a zatim pažljivo okrenuo ikonu i zagledao poleđinu, da bi video na koji način je preparirana drvena daska. Nije vratio ikonu u ruke Sergeja Sergejeviča, već ju je pažljivo položio na sto.

Dnevna svetlost je padala na beli stolnjak i na ikonu. Meni se zamalo ote usklik divljenja, jer je lik Majke Božje izgledao predivno pri sunčevoj svetlosti, što se nije primećivalo sa mesta na zidu gde je ikona visila. Sin je sedeo u naručju Svoje Majke koja ga je nežno privila uz sebe i gledala svoje Dete pogledom blagim i punim ljubavi. U isto vreme se u Njenim očima nazirala duboka tuga, jer je znala sudbinu svoga Sina, znala je radi čega Ga je rodila i zbog čega Ga podiže. Znala je za Njegovu predstojeću smrt na Krstu. Izgledalo je kao da se u Njoj sjedinjuju materinska ljubav i Božanska mudrost sa životom Njenog Sina i Njegovim Krsnim stradanjem. Lik joj je bio ozaren radošću materinstva, a u isto vreme, preplavljen tugom.

Otac Arsenije nije ništa govorio dok je Sergej Sergejevič gledao u ikonu pun ushićenja. Nikad je ranije nije video na taj način.

Tanušna zlatna nit kojom je bila protkana odežda Majke i Bogomladenca isticala je i uveličavala Njenu lepotu i nezemaljsku slavu. U slatkom poluosmehu Bogoroditeljke očitavala se milost. ʺDođite k meni svi koji ste umorni i natovareni i ja ću vas odmoritiʺ (Mat. 11:28).

Jedva uspeh da odvojim pogled od ikone. Pogledah u Sergeja Sergejeviča. On je, pun divljenja, posmatrao ikonu, videći na njoj nešto što do tada nije video. Malo kasnije on se zagleda u oca Arsenija. Očigledno je sada verovao da je otac Arsenije zaista čovek koji je poznavao Mihaila.

111

Otac Arsenije se ispravi i, ponovo upravivši pogled prema ikoni, reče:

ʺZar je zaista toliko važno kada je ova ikona napisana i čijom rukom? Takve stvari interesuju samo istoričare umetnosti. Samo pogledajte likove Majke Božje i Bogodeteta i biće vam jasno, ako ste vernik, da čovek nikada ne bi mogao da napiše ovakvu ikonu bez Božje pomoći. Samo pogledajte!

ʺA kad je ikonopisana? Na početku sedamnaestog veka. Ko je ikonopisac? Bog sam zna, Bog koji je umetniku darovao nadahnuće. Daska je veoma stara i preko nje je naslikano nekoliko slojeva ikona. Ova poslednja ikona je restaurirana veoma davno. No, sve je to nevažno, jer ova ikona živi Duhom Božjim. Pogledajte! Kakvim samo mirom zrače likovi Bogomajke i Njenog Sina! Ikonopisac je bio ispunjen ljubavlju i verom u Hrista, pa je povereni mu talanat umnožio verom i ljubavlju. Zbog toga je lice svete Bogomatere tako duhovno i toliko stvarno, da ono teši sve one koji su pritisnuti tugom i svakom bedom, koji su gladni, goli, siroti, u tamnicama, koji su izgubili veru u ljudsku pravdu, koji su nemoćni. Takve ljude Njen lik vraća u život, vraća im nadu, podseća ih na postojanje jednog drugog života, u kome nema užasa ni straha, ni krvi, ni svog zla ovog sveta. Lik Majke Božje nas zove i pruža nam nadu u spasenje.ʺ

U to se začu zvono u hodniku. Jelisaveta Andrejevna (kako nam je kasnije predstavi Sergej Sergejevič) požuri da otvori. Začusmo neko šaputanje. Dve žene su razgovarale u hodniku, a jedna je skidala kaput. Sergej Sergejevič je bio vidno napet, bilo je očigledno da ga je ponovo napala sumnja da otac Arsenije nije čovek za koga se predstavlja.

Otvoriše se vrata i Jelisaveta Andrejevna uđe ponovo u sobu, a za njom druga žena, koja odmah pritrča ocu Arseniju uzvikujući: ʺOče Arsenije! Oče Arsenije! Divno je što ste došli! Bože moj! Zašto niste javili da ćete doći? Liza kaže da je Sergej Sergejevič mislio da ste agent. Pričala sam joj o vama i hvala Bogu što se setila da me pozove! Već dugo nameravam da ih oboje dovedem kod vas! Ovo je neverovatno! Molim vas, dajte mi blagoslov!ʺ

Sve se u trenu izmeni. Otac Arsenije je ostao u kući Sergeja Sergejeviča četiri dana. Ja sam uspela da pronađem drugog Mihailovog prijatelja, pa je i on došao da se upozna sa ocem Arsenijem.

Kada smo putovali kući, otac Arsenije mi reče: ʺČudni su putevi Gospodnji! Koliko lepote mi je darovano prilikom ovog susreta. Toliko mi je ovo sve bilo potrebno!ʺ Posle ovog događaja, Sergej Sergejevič, Jelisaveta Andrejevna i Mihailov prijatelj su često posećivali oca Arsenija.

112

NAPOMENE:




SEĆAM SE

Sećam se... Nikada neću zaboraviti ʺspecijalniʺ logor. Čak i sada, kada je prošlo toliko godina, živo se sećam logora i svake, pa i najmanje pojedinosti života u njemu. Noću mi se te slike vraćaju i progone me u snovima.

Hapšenje, brojna saslušavanja, mučenje, zatvorska ćelija... Dugo i iscrpljujuće pešačenje u koloni prema logoru na ledenoj jesenjoj kiši, uz stražu naoružanu mašinkama i sa policijskim psima za petama... Povici: ʺDva koraka u stranu i pucamo bez upozorenja!ʺ Sve to je bilo užasno i preužasno, no postojala je nada da će, kada konačno stignemo do logora, život biti malo lakši. Kada smo najzad dospeli u zloglasni logor bilo mi je jasno da je sve što sam do tada preživeo bila dečja igra prema onome što me je tamo čekalo. Osam meseci u logoru ʺposebnog režimaʺ su za mene bili teško iskušenje.

Noć je, baraka je zaključana. Duž redova ležaja jedva tinjaju sijalice. Kroz snegom natrpane prozore se ponekad nazire kružno kretanje reflektora po logoru. Napolju je ledeni mraz, 30 stepeni ispod nule, a prozori se tresu pod udarima vetra koji čas cvili, čas zavija, čas urliče. Iako u baraci ima mnogo ljudi, ti si tamo sam, potpuno sam. Oko tebe su stranci, i ti si stranac svakome od njih. Svuda je noć, beskrajna noć. Svi zvuci se stapaju u jedan i nestaju, mrtva tišina je oko tebe i beznadežni užas koji te ne napušta čitavu noć. Neki od zatvorenika u snu ispuštaju krike, neki bolno ječe, drugi psuju, no sve to čini tišinu još strašnijom ‐ kao da si otrgnut od života. Ponekad ti se čini da bi rukama mogao da dodirneš tu stravičnu i lepljivu tišinu koja ti zarobljava misli okivajući ih u strah i očaj. Pređašnji dan nosi samo užasna sećanja: stalno prisustvo smrti, batinanja, poniženja, glad i uništavanje ljudske duše.

113

ʺGnjido jedna, sad ćeš u samicu! Na streljanje!ʺ urlali su logorski stražari, lica iskrivljenih od besa. ʺUbiću te! Zadaviću te!ʺ urlali su kriminalci. Svi smo znali da to nisu puka zastrašivanja, već da se to sve svakodnevno događalo u logoru, pred našim očima. Noću nikada nisi mogao da se odmoriš, jer te je noć iscrpljivala tom teskobnom tišinom; noću se prolazilo kroz još gore muke nego po danu. O izlasku iz logora se nije smelo ni razmišljati. Čim bi se rok na koji si osuđen približio kraju, dodali bi ti još nekoliko godina, bez ikakvog objašnjenja.

Jednog dana prebacili su me u drugu baraku. Četvrtog dana po preseljenju, dok sam se vraćao iz nužnika, primetio sam čoveka koji je bez prestanka stajao kraj svoje postelje. Zbog čega li stoji tamo po čitavu noć? Rekoše mi da se taj čovek moli. Drugi zatvorenici bi mu u prolazu često dobacivali zajedljive reči.

Svi ćemo ionako da poumiremo u ovom logoru. Za šta li se ovaj moli? Zbog čega? Dok sam još bio na slobodi čuo sam da neki ljudi veruju u Boga i da ih zbog toga šalju na rad po logorima. U mojoj porodici su religija i praznoverje izjednačavani i smatrani nedostatkom kulture i inteligencije. Kakve koristi čovek ima od vere? U šta čovek da veruje ovde, na ovom mestu gde su svi osuđeni na smrt? Na kraju me je savladao očaj i ja odlučih da oduzmem sebi život. U mojoj porodici su ionako već svi mislili da sam negde poginuo: kad su se raspitivali za mene u Moskvi, sigurno su dobijali odgovor: ʺNema ga na spisku.ʺ Moja odluka je bila konačna. Neću da umrem kad stražari ili zločinci odluče da me ubiju, niti želim da skapam od gladi ili zime. Hoću da umrem sada. Dosta sam stradao ‐ vreme je da učinim kraj svemu tome. Da li je to kukavičluk? Ne, već nužnost. Kad postoji nada, postoj i mogućnost da se čovek bori za život. Za logoraša ne postoji nada, postoji samo sigurna, mučenička smrt. Jedne noći otišao sam u nužnik i tamo ugledao gredu koju su mnogi pre mene upotrebili u istu svrhu. Odnekuda sam ukrao komad užeta koje sam nosio do sebe. Završiću sa sobom, neću više da živim. Odlučio sam.

Dok prolazim između redova kreveta, vidim starca koji, kao i obično, stoji kraj svog kreveta i moli se. Ostali spavaju. Starac je toliko udubljen u molitvu da me ni ne primećuje. Još samo da ga zaobiđem ... Dok idem prema nužniku starac se odjedanput okreće i polazi za mnom. Hvata me za ruku i šapuće: ʺSedi! Nisi sam ovde. Ima nas mnogo koji se osećamo kao i ti, ali s nama je Bog!ʺ

Poslušao sam ga i seo na njegov krevet. Sedim tako i slušam ga. Na svoje iznenađenje, odgovaram na njegova pitanja. Osećam prema njemu mržnju, jer mi je omeo plan. Moj život je moja briga, a ne njegova. Starac počinje da mi priča o mom životu iznoseći sve pojedinosti i mene počinje da spopada strah. Otkud on to sve zna?

Smiruje me, pun je razumevanja, zna da mi je teško. Umoran sam, bolestan, ponižen, gladan. No, sve se to može pobediti, i mora se pobediti ‐ ako se opredelim za taj put, pobeda će biti moja.

114

Sada sam veoma ljut na njega, imam želju da ga povredim. Uz par nepriličnih reči ustajem, ali on me i dalje drži za ruku i nastavlja da govori. Prekidam ga, no on ne prestaje da mi priča. Objašnjava mi da čovek nema prava da uzme sam sebi život, da je dužan da se bori da ga sačuva. Počinjem da ga slušam i da shvatam da starac zaista želi da mi pomogne. Ništa se nije promenilo u mom životu, ali ja više nisam sam.

Ne pokušava da mi o Bogu govori na silu, samo Ga spominje. Pomaže mi, jednostavno rečeno. Osećam da on poseduje neku unutrašnju snagu koju ja nemam. Takođe osećam da ovaj starac uzima na sebe sav moj očajnički bol i svu težinu logorskog života koja me svom silinom pritiska. Sve on to nosi zajedno sa mnom. Na kraju se nisam obesio o gredu kao što sam nameravao, već sam ostao pored starca. Kasnije sam saznao da on uopšte i nije star, već da samo izgleda kao starac pošto je u logoru proveo nekoliko godina. Neki su ga zvali ʺPjotr Andrejevičʺ, a drugi ʺOtac Arsenije.ʺ Nikada neću zaboraviti te dane, niti njegov lik koji mi se tada urezao u sećanju.

Otac Arsenije mi je otkrio novi život, priveo me je k Bogu i preporodio moje unutrašnje biće. Zbog toga bih želeo da iznesem svoja najosnovnija zapažanja o njemu. O njemu bi čovek mogao da priča bez prestanka, jer su bezbrojna njegova dobra dela, a ta njegova dela se svode na dve stvari: na Boga i na ljubav ‐ ljubav kojom je ljubio sve ljude u ime Boga. Sećam se ovih njegovih reči: ʺSvaki čovek, pre nego što umre, mora nešto da ostavi iza sebe, nekakav trag. To može biti kuća koju je sagradio sopstvenim rukama, drvo koje je zasadio, knjiga koju je napisao... no šta god da je ostavio za sobom, to mora biti nešto što je uradio, ne radi sebe, već radi drugih ljudi. Sve što su tvoje ruke stvorile, biće pečat koji će ostati posle tvoje smrti. Ljudi će posmatrati delo tvojih ruku i ti ćeš i dalje živeti u radosti koju si im pričinio. Oni će te se sećati i blagosiljati te. Nije važno šta ćeš stvoriti, važan je tvoj trud i ljubav. Tvoje delo će u sebi nositi delić tebe, ukoliko si ga napravio zarad Boga i ljubavi prema ljudima. Najvažnije je pomagati drugima, olakšavati im bremena i moliti se za njih.ʺ

Tako je živeo otac Arsenije i tako je učio sve one koji dolazili k njemu. Davao je od sebe ono najdragocenije: toplinu duše, veru, iskustvo Hrišćanskog života.Učio nas je kako da se molimo i razgoreo u svakom od nas onaj žižak vere koji je Bog usadio u svakome od nas. Da li iko ko ga je poznavao može da zaboravi sve što je učinio? Mnogi su k njemu dolazili i odnosili sa sobom sve te dragocene darove. Mnogo mira i radosti nam je štedro darovao naš otac Arsenije.

Sve ovo o čemu pišem, osetio sam na sebi. I na drugima sam video kako ih poznanstvo sa ocem Arsenijem menja, obnavlja i daje im snagu. Odlazili su iz logora kao vernici i odnosili sa sobom tračak one topline kojom ih je darovao. S obzirom na moj slučaj, mogao sam i sam da prenosim na druge ono što sam dobio od oca Arsenije: veru, ljubav, dobrotu.

115

Oni koji su živeli u njegovoj blizini nisu odlazili sa ovog sveta gnevni, bez nade, već prosvetljeni verom u Boga, a stravičan logorski život nije za njih predstavljao nepravedno stradanje, već nezaobilazno iskušenje na putu ka Bogu.

Često se događalo da ti isti ljudi, pre odlaska iz ovog života, prenesu svetlost drugima. Ukoliko bi do prvog susreta sa ocem Arsenijem došlo kada je čovek bio na samrti, on je olakšavao tom čoveku bolove i muke, i čovek bi mirno prešao u drugi život. Otac Arsenije je ovaj talanat od Boga umnožavao čineći mnoga dobra dela i delio ga velikodušno sa drugima. Nikad zbog toga nije osiromašio, naprotiv, to ga je bogatilo, a da sam nije bio svestan toga. Kada bi otac Arsenije govorio o tvom životu, bilo bi ti jasno da on o tebi zna više nego što ti sam znaš o sebi. Znao je čak i šta te čeka. Oči su mu bile blage i pažljive. Gledajući u njega, u tebe se postepeno useljavao mir, dobijao si snagu. Kada bi govorio, glas mu je bio tako uverljiv da si morao imati poverenja u njega, znao si da je u pravu.

U svemu je bio hrabar i jak, ničega se nije bojao. Bog i samo Bog je bio njegova snaga, njegovo utočište i nadanje. U Bogu je bio jak, i u Bogu je stajao čvrsto u sred one sve bede i stradanja.

Po primanju monaškog postriga dobio je ime Arsenije. ʺArsenijeʺ znači ‐ hrabar. Ime mu je savršeno odgovaralo.

Mene su iz logora pustili nekoliko godina pre njega. Redovno sam mu pisao. Kada sam čuo da je oslobođen, tražio sam ga svuda i na kraju ga našao u maloj varošici u kojoj se bio nastanio.

Uvek će mi u pamćenju ostati ona kućica i soba u kojoj je živeo. Naravno, oni radosni dani i sati koje sam sa njim provodio ostaće zauvek utisnuti u mom sećanju. Čim se uđe u sobu oca Arsenija, vide se najpre ikone Vladimirske i Kazanske Majke Božje, Nerukotvoreni Obraz Gospoda Isusa Hrista i likovi sv. Jovana Bogoslova i Sv. Nikolaja Čudotvorca; stare ikone, vrhunske izrade. Pred njima uvek gore dva kandila: crveno i zeleno. Na stočiću ispred ikona je staklena vaza u kojoj se uvek nalazi sveže cveće. Na istom stočiću, prekriveni belom salvetom, nalaze se i Sveto Pismo, Psaltir, još neke bogoslužbene knjige, kao i odgovarajući Minej[1]*. Na njegovom radnom stolu pored prozora nalazi se mnoštvo knjiga: o teologiji, istoriji umetnosti, drevnoj arhitekturi, savremenoj i klasičnoj poeziji, čak i ateističke knjige.

Duž celog jednog zida prostire se polica krcata knjigama, a uz drugi zid je kauč ma kome se otac Arsenije danju odmara, a noću spava.

Nameštaj u sobi dopunjuju tri udobne stare fotelje. Na zidu su platna poznatih savremenih slikara, darovi samih umetnika ocu Arseniju. Na skoro svima je predstavljena priroda. Na jednoj slici je naslikana žena ispred logorske barake. Ženino lice je lepo i privlačno: mada je vidno iscrpljena, u očima joj sija život, snaga i nesalomiva volja.

116


U pozadini slike je još jedna baraka. Žena je odevena u maslinasto‐sivo odelo, na glavi ima pohabanu kapu i na prvi pogled se stiče utisak krajnje bede, no ako se ponovo zagledaš u njene oči, osećaš da je živa, uprkos svim stradanjima kroz koja prolazi, uprkos smrti koja je prati na svakom koraku. Jasno ti je, kad je gledaš, da se ona ne predaje, da se nikad neće odreći Onoga u Koga veruje. Premda skrhana životnim iskušenjima, u njoj i dalje živi Duh Božji i ona će uvek biti živa: njene oči su vatreno svedočile ovu istinu. Portret je naslikao čuveni ruski umetnik, prijatelj oca Arsenija.

Ne znam ime te žene, znam samo da je bila duhovna kćerka vladike Makarija, koja je umrla u logoru.

Kada se otac Arsenije vratio iz logora, nije više služio u crkvi. Prvih nekoliko meseci živeo je veoma povučeno i usamljeno, no kasnije se oko njega obrela velika duhovna porodica, čiji su članovi bili rasprostranjeni širom Rusije.

Ljudi su dolazili, pisali mu pisma (naravno, nisu mu pisali na kućnu adresu, jer bi to predstavljalo opasnost i za njih i za njega, već su mu pisma donosili prijatelji koji bi mu dolazili u posetu ‐ na ovaj način je dnevno primao oko dvadesetak pisama). Svakog dana dolazilo bi mu po dvoje ili troje ljudi, a subotom i nedeljom čak i do desetoro! Kada je imao neuobičajeno veliki broj posetilaca, Nadežda Petrovna se veoma brinula za njegovo zdravlje.

Duhovna deca oca Arsenija bila su vrlo mnogobrojna. Svako od njih ga je posećivao bar dva puta godišnje. Nadežda Petrovna je u jednoj sobi namestila dva kreveta za posetioce. Ukoliko je više ljudi ostajalo da noći, morali su da spavaju na podu.

Otac Arsenije nije gubio interesovanje za umetnost. Koristio je svoje slobodno vreme da prati najnovija izdanja, međutim, slobodnog vremena je imao veoma malo. Ipak, uspeo je da napiše nekoliko članaka, mada nijedan izdavač nije prihvatio da štampa njegove radove, jer je autor bio svešteno lice. Ipak, jedan od njegovih prijatelja je pokušao da preko svojih poznanika u izdavaštvu obezbedi štampanje nekih njegovih radova, kako se ne bi zaboravilo ime Pjotra Andrejeviča Streljcova.

Otac Arsenije je ustajao svako jutro u šest sati, a odlazio na spavanje u ponoć. Neprestano se molio, služio svakodnevne liturgije, ispovedao ljude i razgovarao sa posetiocima.

Kandila su gorela dok se tiho molio u svojoj sobi. Za mene je molitva sa njim uvek predstavljala veliku duhovnu radost; u tim trenucima sam osećao kako se Božja blagodat izliva i na mene. Njegova molitva je bila veoma duhovna, veoma duboka, naročito kad se molio Presvetoj Bogorodici.

Kad je on čitao akatist Bogorodici Vladimirskoj, zaboravljao sam ko sam i gde se nalazim. Sa završnim rečima akatista: ʺRaduj se, Presveta Vladičice Bogorodice, ti koja nam projavljuješ blagodat i milost ikonom svojomʺ, otac Arsenije je slavio bezmerno

117

savršenstvo Bogomajke i pred njom spominjao imena sve svoje duhovne dece, moleći se za njih.

Jednom nedeljno služio bi parastos. Tom prilikom bi se molio za hiljade usnulih u Gospodu i te službe su uvek bile veoma potresne za sve prisutne. Dok se molio za mrtve bilo je očigledno da on svakog od njih pojedinačno čuva u sećanju i da oseća njihovo prisustvo. Ponekad bi plakao i mi koji smo se sa njim molili osećali bismo koliko ih je voleo i koliko su oni za njega bili živi.

Ljudi koji bi dolazili k njemu odlazili su sa obnovljenom snagom i verom, sa željom da postanu bolji i da pomažu drugima.

Za vreme onih dugih godina koje je otac Arsenije proveo u kampu, njegova duhovna porodica se smanjila. Mnogi su umrli, mnogi su bili bolesni, a neki su ga napustili iz straha od vlasti. Ipak, većina njih je ostala verna ocu Arseniju. Pojavljivala su se nova ʺdecaʺ: bili su to ljudi koje je upoznao u logoru, a neke su dovodili prijatelji, kao što je bio slučaj samnom. Poznavao sam mnoge od njih i svakog se sećam, no spomenuću samo one koje sam upoznao prilikom poseta ocu Arseniju, ili one koje znam još iz logora i koje sam zavoleo.

O nekima od njih je već bilo reči: o doktorki Irini, ocu Alekseju (nekadašnjem studentu iz logora), Abrosimovu, Sazikovu, Avsenkovu i Nadeždi Petrovnoj ‐ sve su to bili divni, izuzetni ljudi.

Sećam se posete vladike N. koja se zbila 1962. Vladika je bio poznati teolog, filozof i, po rečima mnogih, veoma dobar ispovednik. Dolazio je kod oca Arsenija na ispovest. Mnoga duhovna deca oca Arsenija išla su u crkvu u kojoj je on služio.

Ostao je dva dana u poseti kod oca Arsenija. Za to vreme su ispovedili jedan drugog. Posle su razgovarali o sudbini i budućnosti Crkve u Sovjetskom Savezu i o tome šta je bitno za vernike u današnje vreme. ʺVerujućem čoveku trebaju samo Sveto Pismo i dela Svetih Otacaʺ, rekao je vladika N., gledajući biblioteku oca Arsenija. ʺNišta drugo nije vredno njegove pažnje.ʺ

Otac Arsenije je ćutao nekoliko trenutaka, a zatim odgovorio: ʺU pravu ste, Preosvećeni. Ono najvažnije za vernike nalazi se u tim knjigama, no moramo imati na umu da čovek današnjice ima mnogo drugačiji razvojni put nego što su to imali ljudi u četvrtom veku. Horizont znanja je danas neuporedivo širi, a nauka nam objašnjava stvari koje tada nije bila u stanju da objasni. Danas sveštenik mora mnogo da zna kako bi mogao da pomogne verniku da se izbori sa suprotnostima sa kojima se susreće na svakom koraku. Sveštenik mora da razume teoriju relativiteta, naučni ateizam, da prati najnovija otkrića u biologiji, medicini, kao i savremenu filosofsku misao. Pošto komunicira sa medicinarima, hemičarima i fizičarima, jednako kao i sa fabričkim radnicima, on mora svakome od njih

118

da odgovori na postavljena pitanja, a da pri tom to ne bude anahronizam ili nekakav poluodgovor.

Otac Arsenije je prebivao u stalnoj molitvi. Kad je razmišljao o nečemu, šetao ili išao nekuda, usne bi mu se jedva primetno micale, izgovarajući Isusovu molitvu: ʺGospode Isuse Hriste, Sine Božji, pomiluj me grešnog.ʺ

Živeo je da bi pomagao drugima. Čak i u logoru, kada je i sam bio gladan i iscrpljen, pomagao je drugima, radio umesto njih, negovao bolesne, delio sa njima svoj mršavi obrok.

Kada je oslobođen, putovao je kuda god bi ga pozvali; njegova jedina želja je bila da pomaže, da daje sebe drugima. Često smo pokušavali da ga ubedimo da ne rasipa snagu, da se ne iscrpljuje do krajnjih granica. Materijalnu pomoć je odbijao, smatrajući da je njegova dužnost da se sam stara o sebi. Ipak, pokušavali smo da mu pomognemo preko Nadežde Petrovne, što je on verovatno znao. Ne mogu se izbrojati oni kojima je pomogao, ispunjavajući do kraja jevanđeljsku zapovest: ʺNosite bremena jedni drugih i tako ispunjavajte Hristov zakonʺ (Gal. 6:2).

Izneo sam ono što znam o ocu Arseniju. Drugi će napisati više o tome kako im je pomogao. Što se mene tiče, znam da mi je otac Arsenije dao ono najdragocenije: udahnuo je u mene veru i ljubav.

Znam da je svojim molitvama i svetim životom osvetljavao i još uvek osvetljava put mnogim i mnogim dušama.

Prema sećanjima A. R. Š., 1967 ‐ 1969

NAPOMENE:


119



IRINA

Decembar 1956. godine je bio izuzetno hladan i vetrovit. Logor je bio skoro sasvim prazan, uskoro će i otac Arsenije biti pušten. Primanje pisama je sada bilo dozvoljeno, što je za njega značilo veliku utehu. Dobijao je mnogo pisama.

Jednog dana on dobi pismo od Irine: lepo pismo, neposredno i puno radosti ‐ kao da je Irina samu sebe poslala u njemu.

Pjotre Andrejeviču!

Od babuške Ljube saznadoh da ste živi! Bog vas je izbavio. Osećala sam, na neki način, da ćete imati dovoljno snage da izdržite sve muke. Mnogima ste veoma potrebni, a meni najviše. Prošlost, strašna prošlost, polako bledi i ja se uzdam da će budućnost biti bolja.

Deca su sada velika. Tanja je velika devojka, Aleksej uči peti razred. Njega niste ni videli.

Petnaest godina nisam imala nikakve vesti od vas i za to vreme mnoge promene su se desile u mom životu. Kao što ste mi predlagali, postala sam lekar. Muž mi je i dalje najbolji prijatelj. U njemu postoje iskrice vere, a ja ću se postarati da se iskre razgore u plamen. On zna sve o vama i često mi kaže: ʺSećaj se oca Arsenija i ne zaboravljaj šta je dobro. Prema ljudima se ophodi kao on što se ophodio.ʺ

Dođite brzo, mada znam da to ne zavisi od vas. Doći ću po vas i prosto ću vas uhapsiti i dovesti da živite sa nama. Majka Božja nas čuva. Spasila mi je Tatjanu, a meni vazda pomaže. Vaša babuška Ljuba mi je toliko mnogo pružila! Zamenila mi je majku.

Gospode, kako sam srećna što sam vas upoznala!

Ana

Ovo pisamce ispuni srce oca Arsenija sećanjima i dade mu priliku da se očima duše zagleda u prošlost i da se, po ko zna koji put, zadivi putevima Gospodnjim.

120

Otac Arsnije poče da se priseća:

Godina beše 1939. Nekoliko godina pre toga izdržao je kaznu u logoru, da bi po isteku tog roka iznenada bio poslan u izgnanstvo. Selio se iz kostromske u arhangelsku oblast, iz arhangelske u permsku i najzad dospeo u vologodsku oblast. To su bili veoma udaljeni krajevi i jedino je te, 1939. godine živeo blizu železnice. Selo u koje je bio poslan bilo je malo, no ispostavilo se da je starica kod koje je otac Arsenije živeo bila verujuća žena, dobra i samilostiva. Ubrzo je postala duhovna kćerka oca Arsenija.

Četrnaestog avgusta, na dan praznika Iznošenja Časnog Krsta, otac Arsenije krišom napusti svoje prebivalište i uputi se u jedan mali grad kod jedne svoje duhovne kćeri, Natalije Petrovne Astahove.

Za njegov dolazak znalo je samo njih sedmoro najbližih prijatelja. Stan Astahovih se nalazio na trećem spratu velike stambene zgrade. Dogovoreno je da otac Arsenije neće izlaziti na ulicu. Natalija Petrovna i njen suprug odlazili su svakog jutra na posao, a otac Arsenije je ostajao sam u stanu. Dogovor je bio da nikom ne otvara vrata, a ukoliko bi došao neko od njih sedmoro, pozvonili bi na dogovoren način, i otac Arsenije bi tada bez pitanja otvorio vrata.

Njegov dolazak u to mesto je bio tajna. Otac Arsenije je zvanično bio u izgnanstvu u jednom mestu na severu zemlje. Ovde je došao da bi se sastao sa dva episkopa i nekoliko jereja i da bi sa njima porazgovarao o budućnosti Crkve u ovim smutnim vremenima. Sastanak je trebalo da se održi u selu Abramcovu, u kući jednog poznatog slikara.

Toga dana je bio praznik Preobraženja Gospodnjeg. Za sve vreme svog boravka kod Astahovih, otac Arsenije je pisao pisma prijateljima i duhovnoj deci. Pisma bi davao jednom od sedmoro prijatelja koji su znali za njegov dolazak, a oni bi ih predavali drugima, koji bi se postarali da ih lično uruče primaocima. Oni kojima su pisma bila namenjena nisu ni sumnjali da ih je otac Arsenije pisao iz izgnanstva i da su odande, preko prijatelja, našla put do njih.

Prvih šest dana njegovog boravka bila su mirna. Otac Arsenije je odslužio predpraznično bdenije, ispovedio svoje prijatelje, a sledećeg jutra odslužio prazničnu liturgiju na kojoj su se svi pričestili Svetim Tajnama. Posle toga njegovi su prijatelji otišli na posao i otac Arsenije ostade sam. Nakon praznične službe osećao je mir i radost u duši. Nije bilo razloga za brigu. Od Marte Andrejevne nije stigao telegram, što je značilo da niko nije primetio njegov odlazak (bilo je dogovoreno da mu Marta Andrejevna ovim putem javi ukoliko neko bude primetio njegovo odsustvo). Ni ovde, u stanu, nije imao razloga za brigu.

Otac Arsenije pade na kolena i stade da uznosi blagodarne molitve Bogu za milost kojom ga je darovao, dopuštajući mu da služi svetu liturgiju na veliki praznik uz učešće njegovih

121

najbližih. U stanu beše mirno i tiho. Posle molitve otac Arsenije sede za sto da piše pisma. Pisao je na uzanim listićima papira, jer su oni mogli lakše da se sakriju. Njegov sitan i uredan rukopis ispunjavao je tanke listiće koji su njegovoj duhovnoj deci donosili pouke od životne važnosti. U njima je on poučavao, ubeđivao, upozoravao, smirivao, objašnjavao. Svaki primalac je sa velikim nestrpljenjem čekao da dobije uzani listić hartije od oca Arsenija, jer mu je taj papirić donosio mudre očeve reči i savete. Povremeno bi se otac Arsenije dizao od stola, odlazio do prozora i kroz zavesu posmatrao drugu stranu ulice. U jednom trenutku mu se učini da je ženu koja je šetala ispred izloga prodavnice viđao i ranijih dana. Žena je zastala i pažljivo gledala u pravcu prozora za kojim je on stajao.

ʺDa li me to neko posmatra, ili mi se samo čini?ʺ pitao se otac Arsenije. Iz kuće nije izlazio, nije primetio da ga prate kada je doputovao i samo sedmoro njegovih poverljivih prijatelja su znali da je on ovde. ʺPostajem paranoičanʺ, reče potom sam sebi i sede opet za sto da piše. Već je bilo skoro jedanaest časova. Otac Arsenije doli još ulja u kandilo čiji je plamičak poigravao i u nekoliko navrata se zamalo ugasio. Zatim stade da čita blagodarni akatist Majci Božjoj.

Molitvu mu najednom prekide bučna zvonjava na vratima. Neznani posetilac je zvonio prema ugovorenom znaku: jednom dugačko, tri puta kratko, jednom dugačko, jednom kratko. ʺKo li to može biti? Nikoga ne očekujem danas. Šta li se dogodilo?ʺ zapita se otac Arsenije.

Zvono se opet oglasi, ovaj put nestrpljivo.

Zabrinut, otac Arsenije pođe prema vratima; znao je da samo njegovi prijatelji znaju za ugovoreni znak zvona, no ipak je bio zbunjen.

ʺSigurno telegram od Marte Andrejevneʺ, pomisli otac Arsenije.

U hodniku se prekrsti još jedanput, prizove u pomoć Majku Božju i otvori vrata. Nepoznata mlada žena od svojih dvadesetak godina gurnu vrata nogom, odgurnu oca Arsenija u stranu i grubo upade u kuću. Otide pravo u dnevnu sobu.

ʺJa sam iz sovjetske administracije. Evo moje legitimacije. Vi ste Streljcov, Pjotr Andrejevič i živite ovde već šest dana. Poslali su me ovde da motrim na vas preko dana. Noću me zamenjuje neko drugi.ʺ

Otac Arsenije se najednom oseti izgubljenim. Znao je da se na stolu nalaze pisma njegovim prijateljima, znao je da nema dozvolu za boravak u ovom gradu. Strepeo je za bezbednost svojih prijatelja koji bi mogli zbog ovoga silno da nastradaju.

ʺBože moj, Majko Božja, pomozi mi!ʺ molio se u sebi. Jedna stvar mu je bila na pameti: mnogo ljudi će zbog njega biti uhapšeno...

122

Žena je bila mlada, lepa i očigledno inteligentna. Bila je odevena sasvim obično, verovatno da ne bi privlačila pažnju.

ʺRazumete li me? Ja sam iz administracije. Moj zadatak je da motrim na vas sa ulice. Ali meni se lično nešto strašno desilo: kćerka mi se ozbiljno razbolela. Telefonirala sam kući i rekli su mi da ima vrućicu preko 42o, da su joj krajnici toliko otekli da je sva poplavela i jedva diše. Sve se to desilo sasvim iznenada. Jutros, kad sam odlazila od kuće, bilo joj je dobro, a sada mi majka kaže da moja Tanja umire. Zvala sam centralu da ih pitam da me puste kući, međutim odbili su me. Zabranili su mi da napustim svoje mesto. No, šta da radim? Kćerka mi umire, moram joj nekako pomoći, moram po doktora, moja majka ne zna šta treba da radi. Zamena će doći u pet sati popodne. Imam za vas veliku molbu: nemojte nikuda da idete. Dajte mi reč da nećete nikuda otići! Ne napuštajte stan, molim vas, inače ćete me uništiti. I još nešto: ako vam neko dođe u posetu, moram znati ko je to bio, da bih mogla da javim u centralu. Vaši ljudi, koji rade za nas, kažu da ste dobri i da pomažete ljudima. Molim vas, nemojte nikuda da idete. Recite da nećete... Moja Tatjana je bolesna i moram biti sa svojim detetom, a oni mi ne daju...ʺ

Otac Arsenije sve shvati u trenu. Nije morala ništa više da mu govori. U očima joj je video mnogo više nego što je mogla sama o sebi da kaže.

ʺIdite vašoj kćerki. Neću napuštati stan. Ako neko bude dolazio, javiću vam. Idite.ʺ

ʺHvala vam, druže Streljcov! Hvala! Vratiću se do tri, biću opet na svom mestu!ʺ uzviknu žena i još dodade: ʺZovem se Ana!ʺ

Vrata se zalupiše. Otac Arsenije ostade sam. Kandila su i dalje gorela, njegov molitvenik je bio otvoren, a svuda po stolu nalazila su se pisma.

Znači, NKVD zna sve: znaju da je ovde, drže ga pod prismotrom, a motre i na druge. Cilj im je da saznaju ko sve kod njega dolazi, kako bi mogli da ih pohapse. Ana, koja je upala u kuću i koja je znala za ugovoreni znak, koja je, uprkos naređenjima, morala kod svoje bolesne kćerke, njene užasne reči: ʺvaši ljudi koji rade za nasʺ, planirani sastanak sa episkopima, iznenadna bolest Anine kćerke, sve je to otac Arsenije protumačio kao niz događaja koje je Bog uredio Svojim premudrim promislom.

Težina ovog događaja se svom žestinom obrušila na ramena oca Arsenija i zamalo ga nije smrvila silinom osećanja i misli. Bojao se; osećao je veliku odgovornost za sudbinu drugih, za ono što ih možda čeka. Shvatio je da je njegov dolazak ovde bio velika greška.

Otac Arsenije izvadi svoj molitvenik, pripade kolenima i stade da čita akatist Vladimirskoj Majci Božjoj, nastavljajući da čita tamo gde ga je prekinulo zvono. Međutim, rečenice su nekako čudno zvučale, i on kao da nije uspevao da shvati značenje reči koje je toliko dobro znao i voleo. Malo po malo uspeo je da se savlada, da zaboravi na svoje zemaljske brige i

123

da se sasvim pogruzi u molitvu. Proveo je tako u molitvi oko četiri časa.Čitao je Akatist i druge molitve, zatim je odslužio blagodarstveni moleban.

Taj događaj nije bio ništa drugo do potvrda Božje milosti i staranja prema ocu Arseniju i njegovim prijateljima, njegovoj duhovnoj deci. Svi strahovi i sve brige odstupiše od njega.

U tri sata ponovo se začu zvono i otac Arsenije otvori vrata. Ana žurno uđe u stan i promuca:

ʺHvala Bogu, još ste tu.ʺ

ʺTu sam, nisam nikuda išao, niti je iko dolazio da me poseti. Vratite se na svoje mesto, Irina.ʺ

Žena je izgledala vrlo izmučeno i umorno, no kada je otac Arsenije nazva imenom Irina, ona se trgnu i reče uznemireno: ʺZašto ste me nazvali Irina?ʺ

ʺIdite, Irina, idite!ʺ umesto odgovora ponovi otac Arsenije.

U očima joj zasijaše suze i ona prošaputa: ʺHvala vam.ʺ

ʺGospode! Ti si mi rekao da je njeno pravo ime Irina! Ti si jedini Sveznajući, o Svemogući Bože!ʺ

Preko puta ulice, mogao je da vidi Irinu kako nastavlja da šeta ispred izloga prodavnice. U pet sati na njeno mesto dođe neki čovek.

Otac Arsenije odluči da ništa ne kaže Nataliji Petrovnoj ni njenom mužu, kao ni ostalim prijateljima. To ionako ne bi promenilo situaciju, samo bi im natovario brigu na vrat. Neki unutrašnji glas mu je govorio da sačeka do sutra i da je sve u Božjim rukama.

Otac Arsenije poče da se priprema za ono najgore: spalio je sva pisma koja je prethodno bio napisao i primio, a takođe je zamolio Nataliju Petrovnu da spali bilo šta što bi moglo da ih ugrozi.

Sledećeg jutra odslužio je ranu liturgiju i, pošto su Natalija Petrovna njen suprug otišli na posao, počeo je da se moli, ali molitva mu nije tekla lako. Nije imao mir, bio je zabrinut.

U jedanaest sati oglasilo se zvono. Otvorio je vrata i opet ugledao Irinu. Pustio ju je u sobu, seo za sto i čekao.

ʺDošla sam da vas vidim. Uspela sam, uz velike probleme, da smestim Tanju u bolnicu. Mnogo se brinem za nju. Hvala vam za ono juče. Telefonirala sam u centralu i javila im da juče niko nije dolazio kod vas.ʺ

124

ʺSedite, Irina! Veoma sam iznenađen što ste se usudili da dođete da me vidite, mene koji sam pod prismotrom. Verovatno me smatrate neprijateljem?ʺ

ʺNemojte me se plašiti. Verujte mi, došla sam zato što sam sama htela, bolest moje kćerke nije nekakva izmišljotina. Recite mi ko ste, ko su vaši prijatelji i zašto se toliko borite protiv vlasti? Oni vaši prijatelji koji su u kontaktu sa nama kažu da stalno pomažete ljudima i da ste veoma dobri. Puno lepih stvari kažu za vas, međutim, od njih smo čuli i da ste fanatik, neprijatelj naroda, da okupljate oko sebe crkvene ljude.. Kažu da je vaša dobrota opasna za našu sovjetsku vlast.

ʺImam tri sata slobodnog vremena. Do dva sata popodne niko neće dolaziti da me proverava. Recite mi, dakle, nešto o sebi. S vremena na vreme ću pogledati na ulicu i, ako vidim nešto sumnjivo, odmah ću otići.ʺ

Gledajući je u oči, otac Arsenije poče da govori Irini o veri i o verujućim ljudima. Pokušao je da joj objasni zbog čega se komunizam bori protiv vere, kao i da je uveri da se Hrišćani ne bore protiv režima.

Dok je razgovarao sa njom, otac Arsenije nije osećao strah. Čega da se plaši? Bilo mu je sasvim jasno da Irina zna mnogo više o njemu i njegovim prijateljima nego što bi on mogao da joj kaže. Otac Arsenije se toliko udubio u svoje reči da je zaboravio ko to sedi pred njim. Razgovarao je sa Irinom kao sa bilo kojim drugim ljudskim bićem i, znajući da je u pravu, branio je svoju veru.

Mada joj je bilo teško da ga razume, Irina ga je pažljivo slušala. Slušala je mnogo o opasnosti hrišćanskih bratstava po sovjetsku vlast, znala je da su vernici neprijatelji naroda, a sad joj, evo ovaj čovek, govori suprotno. Gde je istina?

NKVD je posedovao mnoge informacije o njima, i samo se čekalo da se sazna identitet svih članova ove zajednice, pa da se izda nalog za hapšenje svakog od njih, te da se pošalju u logore ili izgnanstvo. Svi oni su morali biti uhapšeni zbog svojih anti‐komunističkih aktivnosti. No, Irini se sada činilo da tu zapravo nema nikakve ʺaktivnostiʺ, već da ove ljude spaja isključivo vera.

ʺU centrali organizuju kurseve za nas na kojima učimo da ste nam vi neprijatelji. A kad vas slušam i gledam sve je drugačije: izgledate mi kao ljudi iz nekog drugog vremena. Na kursevima nam govore o vašoj organizaciji, pokazuju nam vaša pisma, iz kojih se vidi jedino vaša briga za druge i u kojima pišete o Bogu. To je sigurno neka šifra.

ʺNeki od ʺvašihʺ rade za nas i prosleđuju nam informacije. Reći ću vam njihova imena.ʺ

ʺNe, nemojte mi govoriti njihova imena, ne želim da ih znam!ʺ prekide je otac Arsenije.

ʺAli ja hoću da vam kažem ko su oni! Ne volim izdajnike, isti ti ljudi bi sutra mogli da izdaju i mene! Jedanput sam prisustvovala saslušanju. Zgadilo mi se: oči su im klizile levo

125

i desno, uvijali su se kao crvi, drhtali od straha, no sve su zapisali što se od njih tražilo. Ja sam sve to posmatrala sa strane i to što su govorili zvučalo mi je kao neka polu‐istina. Izdajnici su: Kravcova, đakon Kamuškin, Guskova i Poljuškina.ʺ

Otac Arsenije zadrhta i jedva se uzdrža da ne poviče: ʺTo nije istina! Ti ljudi nas nikada ne bi izdali!ʺ No, u Irininim očima se videlo da govori istinu. Zaplakao se. Dugo je i gorko plakao.

ʺNo, šta je s vama, druže Streljcov? Istinu vam govorim. Lično sam, 16. avgusta, pošla sa drugaricom Kravcovom u centralu. Sve je istina što sam vam rekla. Smirite se ‐ ti ljudi nisu vredni vaše pažnje.

ʺMožda nije trebalo da vam sve ovo kažem, ali bilo mi vas je žao. Nemojte se uznemiravati. Ja sada idem. Doći ću ponovo sutra. Nećete biti uhapšeni zbog ovoga. Njima je samo važno da saznaju imena svih onih koji rade sa vama. Sada idem da telefoniram iz govornice da vidim kako mi je kćerka. Žao mi je što sam vas ovoliko uznemirila.ʺ

Otac Arsenije ostade sam, uzdrman i slomljen.

Nije mogao da zaustavi suze, a mračne misli navališe na njega.

Kaća! Kaća Kravcova, osoba prema kojoj je osećao toliku bliskost! Kaća, koja mu je toliko pomagala, koja je imala zlatno srce, koja se stalno molila, koja je znala sve službe napamet! Kaća je znala sve o njihovoj maloj zajednici verujućih. Šta je to moglo da je natera da postane doušnik NKVD‐a, da se pretvori u izdajnika? Kaća, lepa i pametna Kaća, koju su zvali Bela, da bi je razlikovali od ostalih koje su nosile isto ime. Šta ju je nagnalo da to učini? Strah? Razočaranje? Iznenadna slabost duha? Pretnje?

Pa onda... đakon Kamuškin, njegov duhovni sin i saslužitelj, a zatim Lidija Guskova i Zina Poljuškina, njegove verne duhovne kćeri. Šta li im se to dogodilo, te su toliko pale? Zar samo zbog straha? ʺMožda sam ja, kao njihov duhovni otac, nešto propustio, možda sam mogao da sprečim ovoliki njihov pad? Možda je sve ovo moja krivica? Gospode, smiluj se na mene grešnog, ispravi put moj! Ja sam kriv, smiluj se na moju duhovnu decu i sve ih spasi!ʺ

Sećajući se njihovih ispovesti i razgovora koje je vodio sa njima, otac Arsenije pokuša da se priseti pojedinosti koje su ih, eventualno, mogle dovesti do ovako strašnog pada.

Da! On, jeromonah Arsenije, nije primetio šta se u njihovim dušama događa, a trebalo je da pokuša da smiri njihovu kolebljivost i da im ukaže na greške. Otac Arsenije se stade kolenopreklono moliti Bogu i Njegovoj Presvetoj Majci za pomoć. ʺGospode!ʺ vapio je. ʺGospode, ne ostavi me, ispruži ruku Svoju i milostiv budi, spasi moju decu od propasti!ʺ

126

Irina je ponovo došla sledećeg dana. Stanje njene kćerke se mnogo pogoršalo. Pored gnojnog abcesa u grlu, dobila je još i upalu pluća, te je jedva disala. Lekari su rekli da joj nema spasa. Irinini nalogodavci joj nisu dozvoljavali da se udalji sa svog mesta osmatranja. Preko dana, sa devojčicom je bila, a Irina je bdela kraj nje noću. Čim je ušla u sobu, Irina briznu u plač.

ʺSmirite se, smirite se! Bog je milostiv i vaša Tanja će ozdravitiʺ, tešio je Irinu otac Arsenije. Video je pred sobom sasvim izgubljenu ženu, tužnu, očajnu, praznu, bez nade.

ʺNema nade! Tatjana umire. Ima dve teške bolesti, doktori kažu da će umreti, a ja ne mogu da budem sa njom!ʺ jecala je.

Otac Arsenije stade pred ikone, upali još jedno kandilo i reče: ʺMoliću se Bogu za vašu Tanju, prosiću od Njega zdravlje vašem detetu.ʺ

ʺHoću i ja da se molim tom vašem Bogu, na sve sam spremna. Želim samo zdravlje svom detetu, ali ne znam kako da se molim. Ne znam ništa o Bogu.ʺ

Svetlost kandila je titrala pred ikonama, obasjavajući naročito lik Bogorodice Vladimirske. ʺIrina, molićemo se zajedno, molićemo se Majci Božjoj, našoj zaštitnici. Molićemo je da vaša Tanja ozdravi.ʺ I on otpoče molitvu, glasno i razgovetno. Dok se molio, otac Arsenije nije primećivao Irinu. Zaboravio je na nju, osećao je samo njen ogromni ljudski bol. Otac Arsenije se molio za dete Tatjanu svom svojom dušom i sa svom vlašću koja mu je kao svešteniku data.

(Kada mi je, skoro 25 godina kasnije otac Arsenije pričao o ovom događaju, rekao mi je: ʺTi znaš da ja retko plačem, ali tada sam plakao i molio Boga i Njegovu Majku za pomoć. Molio sam se ʺso derznovenijemʺ i, ne samo da sam se molio, već sam ‐ bojim se i da izgovorim ove reči ‐ zahtevao. Da, zahtevao sam da Bog ispuni moju prozbu, jer je Irinin bol bio strašan. U njoj nije bilo ni nade, ni vere, no ja sam u njenim očima video dobrotu i ljubav. Molio sam se da Bog čuje moju molitvu, molio sam se za iscelenje deteta i da Irina primi svetlost vere i nade u Hrista. Kasnije sam ispovedio ovo svoje ʺderznovenijeʺ episkopu Joni.)

Posle dvočasovne molitve, otac Arsenije se osvrnu oko sebe i vide Irinu na kolenima, kako i dalje plače, gleda ikonu Majke Božje i miče usnama. Srce mu se ispuni samilošću.

Priđe joj, položi joj ruku na glavu i reče joj: ʺIdite sada, Irina! Bog će pomoći. Molili smo se zajedno, vi i ja. Majka Božja, naša predstateljnica, neće se okrenuti od nas. Pomoći će nam.ʺ

Irina ustade, uze oca Arsenija za ruku i reče: ʺPjotre Andrejeviču! Ja od sada verujem, i verovaću. Verujem vama, verujem Njoj. I Ona je majka, i ako je sve tako kako vi kažete, Ona će pomoći. Majko Božja, spasi moju Tatjanu. Sve ću učiniti, samo je spasi!ʺ

127

Otac Arsenije nastavi da se moli sve dok se Natalija Petrovna i njen muž nisu vratili s posla. Uveče, dok su sedeli sa još dvoje prijatelja, telefon je zazvonio. Otac Arsenije podiže slušalicu i reče: ʺSlušam vas, Ana.ʺ Sa druge strane žice čuo je Irinin glas: ʺZovem vas iz govornice. Hvala! Hvala! Dobro je! Pomogla mi je! Ja od sada verujem. Hvala vam!ʺ

Otac Arsenije se prekrsti i reče: ʺVeliku milost su ukazali Bog i Njegova Majka, ne samo meni, već jednom novorođenom čoveku. Niko neće znati s kim sam razgovarao, na svetu ima mnogo Ana.ʺ I on otide pred ikone i zablagodari Bogu.

(Ovde vredi napomenuti da su oca Arsenija, prilikom kasnijih saslušavanja, uporno ispitivali ko je Ana).

Otac Arsenije je bio primoran da promeni svoje planove zbog ovih nepredviđenih događaja. Nakon mnogo razmišljanja i molitava, on odluči da otkaže svoj sastanak sa episkopima i da se 25. avgusta vrati u mesto izgnanstva. Dotle neće izlaziti iz stana. Morao je da zaštiti one koji su mu i dalje bili verni, i da na neki način izoluje doušnike.

Irina je, sve do njegovog odlaska, redovno dolazila k ocu Arseniju u jedanaest sati svakog jutra i ostajala do dva. Postavljala bi mu razna pitanja, pričala bi mu o sebi, ali najviše je volela da sedi i da ga sluša. Prvi put u životu se ispovedila i pričestila. Postala je duhovna kćerka oca Arsenija. Dogovorili su se da mu Irina piše i da se potpisuje kao Ana. Ona mu je dala adresu svoje rođake, koju je otac Arsenije zapamtio, na koju će moći da joj odgovara na pisma. Još joj je otac Arsenije dao adresu izvesne babuške Ljube, da bi Irina mogla od nje da uči o veri i o Crkvi. Poslao je poruku babuški Ljubi, koja nije bila član njihovog bratstva, ali koja je bila tvrdo verujuća žena: ʺPomozite ovoj mladoj ženi, vodite je, nemojte je ostavljati. Molite se zajedno sa njom.ʺ Pre nego što su ga poslali u logor ʺspecijalnogʺ režima, odakle nije mogao nikome da piše, otac Arsenije je napisao Irini nekoliko pisama.

Posle susreta sa ocem Arsenijem, Irina je prestala da radi za Kompartiju i upisala medicinu. Po diplomiranju, zaposlila se u jednoj od velikih moskovskih bolnica.

Otac Arsenije je saznao za ovo tek pošto je pušten iz logora. Tog decembra 1956., nekoliko meseci pred oslobađanje, prisećao se onih dana avgusta 1939. Još mu je u pamćenju bio svež onaj bol sa kojim je razmišljao o đakonu Kamuškinu i o sestrama Lidiji i Zini. Bilo mu je jasno da ničim nije mogao da spreči njihov pad, jer ni jednog trenutka u toku ispovesti ili razgovora sa njima nije bio svestan njihovih namera.

Sećao se i ispovesti Kaće Kravcove, 23. avgusta te godine. Pri kraju ispovesti, otac Arsenije je čekao, jer je želeo da ona sama kaže šta je učinila, no ona ne reče ništa. Otac Arsenije se molio. Kaća je očekivala da čuje razrešnu molitvu i nije mogla da razume zašto otac Arsenije okleva. ʺOče, završila sam!ʺ rekla mu je i tek tada joj otac Arsenije pročita razrešnu molitvu.

128

Ispovest se završila, ali ne i razgovor.

ʺKaća, šta te je to nateralo da prijaviš vlastima naše bratstvo? Zašto si im govorila o našem radu? Zašto? Time si uništila mnoge živote. A bila si mi uzdanica i jedna od mojih najvoljenijih duhovnih kćeri.ʺ

Kaćino lice obuze strah, stid, užas. Njene krupne oči napuniše se suzama i ona stade da se ujeda za usne.

ʺKako ste saznali? Ko vam je rekao? Oče Arsenije, oni su sve već znali i pre nego što sam im rekla. Znali su da ste došli ovamo. Ja sam im samo rekla pola istine, ja... ʺ Ona se najednom uozbilji. ʺHtela sam samo da spasem naše bratstvo, da ga zaštitim... Lagala sam na informativnim razgovorima, ali oni mnogo toga znaju. A sada sam se do guše upetljala u ovo...ʺ

Razgovor je trajao dugo i završio se dogovorom da Kaća mora napustiti bratstvo, što je ona i učinila. Nekoliko godina kasnije, Kaća se udala i prestala da se viđa sa svojim starim prijateljima. Oca Arsenija je ponovo videla tek 1958.

Za vreme rigoroznih saslušavanja 1942. godine, otac Arsenije je imao prilike da se još jedanput uveri u to da je Irina govorila istinu kada mu je otkrila identitet potkazivača.

Bivši đakon Kamuškin je do šezdesetih godina uživao visok položaj u Moskovskoj Patrijaršiji.

Pre odlaska, otac Arsenije je dugo razgovarao sa Verom Danilovnom i Natalijom Petrovnom. Rekao im je razlog zbog koga je došao, ali im nije spominjao Irinu niti im je objašnjavao kako je saznao za izdaju. Rekao im je za đakona, Zinu i Lidiju, ali Kaću, Belu Kaću, nije spominjao. Verovao je da nije izdajica, mada je teško sagrešila.

Bilo mu je jasno da će veoma brzo biti uhapšen, no bilo je veoma važno, zarad drugih, da se to hapšenje ne dogodi na tom mestu, već tamo gde mu je zvanično mesto prebivanja ‐ u seocetu u koje je bio izgnan. Neka ga saslušavaju, neka ga strpaju u samicu, neka ga tuku u pokazuju mu potpisane izjave svedoka ‐ on neće priznati da je ikada napustio svoje zvanično prebivalište. Irina mu je kupila kartu za 25. avgust. Veče pre polaska otac Arsenije je proveo pišući pisma, od kojih je jedno bilo namenjeno Kaći Kravcovoj. Kaća je 1966. godine dala to pismo Veri Danilovnoj i tom prilikom joj ispričala kako je došlo do toga da je postala agent Kompartije.

Evo odlomka iz tog pisma:

Molim se Bogu za tebe. Učvršćuj se u molitvi i nemoj prestajati da moliš Majku Božju za pomoć. Pala si, sada moraš naći snage da se ponovo digneš. Razumem tvoju grešku i ne krivim te. Ti si jaka, odlučna, čvrsta. Kada su te pozvali, verovala si da si dovoljno jaka i da ćeš moći da im se odupreš. Tvoja greška sastoji se u tome što si verovala u sebe, a ne u

129

Boga. Da si više verovala Bogu, samo tada bi ti tvoja snaga i odlučnost pomogle da se odupreš zlu. Ovako je tvoje junačenje završilo prvo kao greška, a onda kao veliko zlo.

Prestani da se baviš time. Odupiri se zlu i pobedićeš. Znam da je to teško. Bori se protiv zla.

Utehu nađi u molitvi. Majka Božja je naša zaštitila i predstateljnica pred Bogom.

Neka te Bog čuva.

Tvoj duhovni otac

Jeromonah Arsenije

Doći će dan kada ćemo se ponovo sresti. Uvek se molim za tebe. Bog te blagoslovio.

U jedanaest časova 25. avgusta, dok je Irina čuvala stražu preko puta ulice, otac Arsenije je otišao na stanicu i ostao tamo do polaska večernjeg voza. Irinina majka je došla da ga isprati. Donela mu je hrane. Bila je veoma prijatna i pažljiva.

Ovaj odlazak je za oca Arsenija bio veoma bolan. Izgubio je tri duhovna čeda. No, u Kaću je imao poverenja. Verovao da će se povratiti.

Irina se pozdravila sa njim ujutru i zamolila ga da se moli za nju i njenu porodicu. Za oca Arsenija je predstavljalo veliku radost što je jedan novi čovek prišao veri, izvoru nade i života.

Sećam se, neko je jedanput upitao oca Arsenija: ʺKako ste mogli odmah da imate poverenja u Irinu?ʺ Odgovorio je: ʺJer su putevi Gospodnji čudesni, a milost Njegova neizmerljiva.ʺ

Zapisano prema kazivanjima oca Arsenija, Irine, Vere Danilovne i Natalije Petrovne. Sastavila osoba koja je učestvovala u ovim događajima.

130



NOVINAR

Taj je sve je beležio. Od nekuda je nabavio komad grube, sive hartije, presavio je do veličine notesa, prerezao stranice nožem i zašio ih. Po povratku s posla na brzinu bi pojeo porciju bljutave hrane koju bi dobijao sa komadom starog, zamrznutog hleba. I dalje polugladan, iscrpljen od umora, seo bi na ivicu kreveta i počinjao bi da piše patrljkom koji je preostao od olovke. Olovka bi klizila po papiru i ispisivala uredne redove urednih reči sastavljene od urednih slova.

Nekome bi možda izgledalo kao da je poslat u logor po zadatku, da izveštava o životu zatvorenika, kao da je trebalo da pronikne u psihu logoraša i logorskih administratora i da kasnije objedini svoje članke u izveštaj sa naslovom: ʺProfil zatvorenika u logoru specijalnog režima.ʺ No to je samo tako izgledalo. On je bio običan zatvorenik, ʺzek[1]*ʺ broj K‐391, koji je, prema 58. članu Zakona, bio osuđen na dvadeset godina robije u ovom logoru. Za godinu dana koliko je proveo u logoru, našao je vremena da ispuni nekoliko ovakvih beležnica i da u njima, verodostojno i pošteno, opiše stvarnost u logoru. Kad god bi sreo nekog novog logoraša, zgrabio bi ga i zasuo pitanjima: ʺKo si? Odakle si? Zbog čega si ovde? Ko ti je sastavio dosije?ʺ Premda je bilo logično da sledeće pitanje bude: ʺKakvi su vaši utisci o ovom logoru?ʺ on takvo pitanje nije nikad postavljao. Odgovor je bio suviše očigledan. Uz pomoć kriminalaca uspevao je da sakrije svoje beležnice. Morao je da im plaća tako što im je davao deo svog sledovanja.

Povremeno bi stražari nalazili ove njegove beležnice i oduzimali bi mu ih. Slali bi ga u samicu, ali to ga nije sprečilo da i dalje piše.

Posmatrao je svet očima novinara. Da je bio osuđen na streljanje, taj bi do poslednjeg trenutka života beležio na papiru svoja osećanja i reakcije. Takav je bio. Posmatrajući logor, pokušavao je da osmisli to što vidi oko sebe. Predmet njegove analize bila je baraka i raznovrsnost njenog stanovništva. Bio je jedan mali broj ljudi koje nije ʺintervjuisaoʺ, među kojima je bio i otac Arsenije.

Prozvali su ga ʺnovinarʺ i on se ponosio svojim nadimkom. Zaista je, dok je živeo na slobodi, i bio novinar; radio je za velike novinske kuće kao što su Izvestija, Pravda i Trud.

131


Njegovi žustri maniri, nervoza, nezadrživa želja da se o svemu raspituje, izazivali su sumnju kod mnogih, ali s obzirom da je bio dobre naravi i lako zapodevao razgovore, ljudi su ga na kraju prihvatili, kako politički zatvorenici, tako i kriminalci. Policajci i vlasovci, međutim, bili su protiv njega.

Posle nekog vremena provedenog u logoru, znao je više i ređe je intervjuisao ljude. Dok je pisao, videlo se kako razmišlja i vrednuje stvari oko sebe.

Sa ocem Arsenijem upoznao se u baraci. Čuo je za njega da je sveštenik i istoričar umetnosti sa univerzitetskim obrazovanjem. Video je da oca Arsenija mnogi zatvorenici poštuju i da on ima uticaja kod mnogih. No, činjenica da je otac Arsenije svešteno lice, bila je dovoljna da ga Novinar prezire i žali.

Novinar je bio čvrsto uveren da je otac Arsnije sasvim zakonito u logoru, jer je znao da vernici agituju protiv vlasti. Mislio je da su policajci, saradnici Nemaca i vernici deo jedne iste grupe, pa se nije ni trudio da ga intervjuiše.

Bio je uveren da su njega samog uhapsili zbog lažne izdaje i vređalo ga je to što se nalazi među ʺnjima.ʺ On, koji je uvek bio na strani istine, sada je bio primoran da živi u istom košu sa sveštenicima i domaćim izdajnicima, jednom rečju, neprijateljima.

No, do intervjua sa ocem Arsenijem je ipak, jednog dana, došlo. Desilo se da se Novinar jednom razboleo, pa je morao da ostane u baraci i da pomaže ocu Arseniju. Zajedno su čistili baraku i ložili peći. Radili su u tišini. Novinar nije progovarao; nosio je drva, vadio pepeo iz peći i prikupljao suvarke. Bio je mlad i snažan, pa je radio mnogo brže od oca Arsenija. Otac Arsenije je i dalje donosio drva, a on je već bi spreman da založi vatru. Kresao je šibicu za šibicom, ali nije uspeo da potpali vatru. Otišao je do druge peći, ali ni tu nije imao uspeha. Potrošio je celu kutiju šibica, ali vatru nije uspeo da naloži. Počeo je da ga obuzima stah, jer je znao da baraka mora biti topla kada se ostali vrate sa rada.

Otac Arsenije unese i poslednji naramak drva, poređa ih u peći i dodade kresivo. Bila mu je potrebna samo jedna šibica da potpali vatru. On primeti da Novinar nije zapalio ni jednu.

ʺMogu li da vam pomognem?ʺ upita on Novinara. Odgovor je bio ljutit i razdražljiv: ʺMolim vas, ne mešajte mi se u posao. Ne treba mi nikakva pomoć.ʺ Otac Arsenije se skloni u stranu, no ostade da ga posmatra.

Novinar je postajao sve nervozniji. Počeo je da gubi živce. Znao je veoma dobro da će od ostalih zatvorenika, kad se vrate sa rada, dobiti batine i on i otac Arsenije. Kada je prošlo dvadesetak minuta, otac Arsenije, koji se do tada molio, ćutke priđe Novinaru, obiđe ga, izvadi kresivo i drva iz peći, zatim sve to pravilno poslaga u peć, kresnu šibicu i vatra se odmah razgori. Zatim priđe drugoj peći i isto to učini. Novinar je išao za njim bez reči i pažljivo gledao šta otac Arsenije radi. Treću peć je uspeo sam da naloži. Po završetku

132

posla, lice mu je bilo čađavo, no ipak zadovoljno. ʺHvala što ste me naučili. Mislio sam da je jednostavno ložiti peć, a sada vidim da je to umetnost.ʺ

ʺJa sam naložio stotine ovih peći od kad sam ovde. Savladao sam tu umetnost.ʺ

Sada su peći lepo gorele i trebalo je samo dodavati drva. Počeli su razgovor. Novinar je hteo da intervjuiše oca Arsenija, no na kraju ispade da je on ocu Arseniju pričao o svom životu. Iznenadio se tome veoma. Ispričao je ocu Arseniju, čoveku koga nije poznavao, čitav svoj život do najsitnijih detalja, i začudo, to mu je veoma prijalo. Osećao je mir u duši.

Ostali počeše da se vraćaju sa rada i uskoro se baraka ispuni žagorom. Nekoliko puta su morali da izlaze na prozivku, potom je baraka zaključana. Novinar je ležao na svom krevetu širom otvorenih očiju i razmišljao: ʺKako je do svega ovoga došlo? Zašto sam ovom čoveku ispričao svoj život?ʺ Od tog vremena otac Arsenije mu je postao veoma drag i prisan.

Jedan razgovor je vodio ka drugom i polako, neprimetno, Novinar poveri svoju dušu u ruke oca Arsenija. U početku je govorio: ʺOtac Arsenije je toliko jak! Ima dušu koja je velika kao čitav svet, u njoj ima mesta za sve!ʺ Kasnije je govorio: ʺOtac Arsenije je čovek sa velikom dušom, u njemu ima toliko mnogo dobrote. Konačno sam svojim očima video pravog, verujućeg Hrišćanina.ʺ Među njima se tada izrodilo doživotno prijateljstvo.

Novinar je mnogo voleo poeziju. Mnoge je pesme znao napamet i uveče bi ih recitovao sam sebi ili drugima. Imao je dobru dikciju i lep glas kojim je umeo da otkrije dušu pesnika. Voleo je Bloka, Brusova, Pasternjaka, Simonova, Gumiljeva, Ljermontova i Jesenjina. Dok je recitovao, glas mu je bio jasan i izražajan, glasom je davao poseban značaj svakoj reči i rečenici. Čak su i svima dobro poznati stihovi zvučali drugačije kada bi ih on govorio. Sećam se, jedne večeri nam je recitovao Blokovu ʺNeznanku.ʺ

O davnim, prošlim vremenima

Pripoveda teška svila na njenim ramenima,

I šešir njen, s nojevim perjem,

I tanka joj ruka s prstenjem.

Lagano kroči ona međʺ pijanima,

Večno bez druga i sama.

A oko nje oblak se mirisa slegao

Dok se smešta kraj prozora u ugao.

133

Slušali smo ga, i oko nas je sve nestalo: baraka, glad, zima, zatvor, bili smo sami sa Blokovom ʺNeznankom.ʺ

Kada bi nam govorio Jesenjinove pesme, umeo bi da nam prenese nesrećnu, bolnu dušu pesnika, njegovu duboku, no posve iscrpljenu osećajnost, duhovnost njegove poezije, tugovanje i jadikovanje nad životom proživljenim bez smisla i cilja.

Novinar nam je mnogo stihova recitovao, no jedna Simonovljeva pesma mi je ostala urezana u pamćenju: ʺČekaj me i ja ću doći.ʺ Te večeri, sedeo je i razgovarao sa manjom grupom ljudi. Neko mu predloži da recituje. On se zamisli, kao da se nečega prisećao i reče: ʺEvo jedne Simonovljeve pesme. Sećam se, on mi je sam recitovao tu pesmu 1942. na frontu. To je ratna pesma:

Čekaj me i ja ću doći,

Samo me čekaj.

Čekaj me i onda kada žute kiše

Budu donosile tugu.

Čekaj me i kada snegovi dođu,

Čekaj me i kada sunce žari.

Čekaj me i onda kada druge

Više ne budu čekali,

Kada ih zaborave.

Čekaj me i onda kada iz dalekih mesta

Pisma ne budu stizala.

Čekaj me, ti sama, i kada se oni koji su me nekada čekali

Umore od čekanja.

U početku smo ga slušali neobavezno i ravnodušno, no potom nas potrese toplota njegovog glasa i dubinski smisao pesme. Logorski život, beznađe i jad oko nas, očaj, sve nas je to podsećalo na naše bližnje, probudilo u nama odjeke daleke prošlosti.

Čekaj me. Uprkos svemu,

Ja ću se vratiti.

Neka kažu oni koji me ne budu čekali

134

Da je u pitanju sreća.

Zvonki glas Novinarev je ispunio skoro celu baraku, te su se krugu slušalaca pridružili i drugi zatvorenici. Zadubljeni u svoja sećanja, nisu se usuđivali ni da dišu, da ne bi propustili koju reč. Razmišljali su o svojim porodicama, domovima, o onima koji žive na slobodi: ʺČekaju li me? Sećaju li me se? Za vlasti sam zvanično mrtav. Izbrisan sam sa svih spiskova.ʺ

Novinarev glas je nastavio:

Oni koji nisu čekali nikad neće razumeti

Kako si me u sred ognja spasla

Svojim čekanjem.

Samo tebi i meni biće znano

Kako sam uspeo da preživim:

Ti si, prosto, umela da čekaš

Kao ni jedna druga.

Novinar završi pesmu, pognu glavu i utonu u svoje misli. Oko njega ljudi polako počeše da se razilaze i vraćaju u svoje krevete.

Jedan povisok čovek od svojih četrdesetak godina najednom reče: ʺPreživeo sam rat, ležao po bolnicama, ponovo se borio za Rusiju. Pisao sam ženi: ʺVratiću se, čekaj me!ʺ I evo me ovde, žena me još čeka. Čemu sve to? Ostadosmo zakopani u ovom logoru zauvek.ʺ Zatim neočekivano dodade: ʺKo zna? Možda ćemo zaista jednog dana izaći odavde?ʺ

Novinar je dočekao da vidi Staljinovu smrt. Niko nije znao kako, ali po oslobođenju je uspeo da zadrži sve svoje beleške. Danas je njegovo ime veoma poznato i njegovi članci se štampaju u debelim časopisima i vodećim listovima. Pročitao sam nekoliko njegovih knjiga u kojima sam prepoznao događaje u kojima sam i sam učestvovao, priče o stradanjima i o njegovim razgovorima sa ocem Arsenijem sa kojim je ostao u čvrstom prijateljstvu do kraja života. Danas se često sastajem sa Novinarem. Zajedno se sećamo života u logoru, oca Arsenija i svih onih koji su, uprkos svemu, izašli iz logora i nastavili da žive. No, najvažnije od svega je da obojica verujemo u Boga i da nam je otac Arsenije promenio život.

U ovoj knjizi korišćene su mnoge Novinareve zabeleške iz logora.

135

NAPOMENE:

1. Zek: zatvorenik



MUZIČAR

Pojavio se jednog dana u našoj baraci: mršav, u iskrpljenom odelu kakvo smo svi nosili, izgledao je izmučeno. Lice mu je bilo uvelo, koža na licu mu beše kao raspeta preko jagodičnih kostiju, jedino je još u njegovim krupnim crnim očima punim tuge bilo života. One su vazda bile zagledane nekuda u daljinu, odsutne za sva dešavanja oko njega. Pošto nije uspevao da dostigne normu u radu, nije dobijao pun obrok, tako da je iz dana u dan sve više slabio. Vratio bi se s posla, polako jeo ono malo hrane što je dobijao, zatim bi seo na krevet i dugo posmatrao bedu logora kroz prljavo okno prozora. Ni sa kim nije razgovarao. Samo ponekad bi mu lice živnulo, i tada bi, kao po nekoj zamišljenoj klavijaturi, prstima preletao po kolenima.

O sebi je govorio malo, takoreći ništa, no jedne večeri, sasvim slučajno, saznadosmo nešto o njemu. Ovo se dogodilo pošto je već pola godine proveo sa nama u baraci, i pošto smo se svi navikli na njegovu odsutnost i ćutljivost.

Te večeri se među jednom manjom grupom zatvorenika zapodenuo razgovor. U razgovoru je učestvovao i otac Arsenije. Ispočetka se razgovaralo o logoru, no posle izvesnog vremena tema razgovora se promenila i oni počeše da pričaju o prošlosti. Sećali su se pozorišnih predstava, a zatim se razgovor nastavio o muzici. U razgovor se tada uključiše i oni zatvorenici koji nikada nisu progovarali ni o čemu.

Razgovor o muzici postade ozbiljan. Ljudi su raspravljali o uticaju muzike na dušu čoveka, neki su zastupali mišljenje da se određena vrsta muzike koristi za propagandu. Otac Arsenije obično nije učestvovao u ovakvim raspravama, no ovaj put on izrazi svoje mišljenje: da muzika, ona koja poseduje duboko unutrašnje značenje, može da izvrši

136

pozitivan uticaj na čovekovu dušu, da takva muzika ima moć da oplemeni čoveka unoseći mu u dušu elemente religijskog osećanja.

Onaj ćutljivi i povučeni čovek kao da najednom ožive: oči mu zasijaše, glas mu postade jači, i on stade govoriti sa vidnim autoritetom. Govorio je uverljivo i prisno, nadograđivao se na misao oca Arsenija o uticaju muzike na čovekovu dušu.

Jedan od zatvorenika koji je stajao u grupi zagleda se pažljivo u njega i odjednom uzviknu: ʺČekajte, pa ja vas znam! Vi ste klavirista...ʺ i on reče ime i prezime poznatog koncertnog pijaniste.

Muzičar zadrhta i reče, pomalo stidljivo: ʺKada biste samo znali koliko mi nedostaje muzika! Eh, kad bi ste znali... Uz muziku bih mogao i ovo da preživim.ʺ

Neko postavi uobičajeno pitanje: ʺZbog čega ste ovde?ʺ

ʺJedan prijatelj je posvedočio lažno protiv mene. Ustvari, ovde sam iz istog razloga kao i svi viʺ, odgovori on i udalji se.

Nakon ovog razgovora, kao da je postao još potišteniji i odsutniji. Pogled mu postade prazan, odazivao se samo ako bi ga nekoliko puta pozvali. Videlo se da je ovaj čovek izgubio svako interesovanje za život, što je bilo isto kao da je sam sebi potpisao smrtnu presudu.

Prođe mesec dana. Muzičar, kako smo ga zvali od tog doba, poče da slabi, bilo mu je veoma teško da obavlja poslove koje je nalagala administracija logora i zbog toga je dobijao sve manje i manje porcije hrane.

Otac Arsenije je u nekoliko navrata pokušavao da sa njim razgovara, da mu pomogne, no njegov trud beše uzaludan. Muzičar bi mu odgovorio bilo šta, tek da mu odgovori, i odmah bi se udaljavao. ʺTaj čovek ne može da živi bez muzikeʺ, rekao je jednom otac Arsenije. ʺKako da mu pomognemo?ʺ

Neki kriminalac koji je voleo oca Arsenija reče: ʺU crvenom kutku sam video polomljenu gitaru. Probaću da je ukradem.ʺ

U našem logoru, kao i u svim sovjetskim institucijama, postojao je ʺcrveni kutakʺ, gde se uprkos njegovoj nameni, nikad nisu organizovali obrazovni skupovi, niti bilo šta vezano za rekreaciju. Tamo se nalazilo nekoliko knjiga koje zatvorenici nisu smeli ni da dotaknu, a na polici za knjige je stajala polomljena gitara. ʺCrveni kutakʺ je uvek bio zaključan, ali je zasigurno u logorskim izveštajima bio naveden kao ʺključni način političkog prevaspitavanja osuđenika.ʺ Jednog dana, na samo njima poznat način, kriminalci su uspeše da ukradu gitaru iz ʺcrvenog kutkaʺ i da je donesu u baraku. Gitara je bila napukla, imala je samo pet žica, lak i boja na njoj su skoro sasvim izbledeli, jednom rečju, izgledala je jadno. Svi smo znali da gitara neće dugo ostati u baraci, da će je nadzornici prilikom već

137

prilikom prve inspekcije pronaći i oduzeti. Ipak, za sve nas donošenje gitare u baraku predstavljalo je događaj.

Neko od veštijih zatvorenika zalepi rezonatorsku kutiju tutkalom i očisti gitaru. Dok se lepak sušio, držali su je na skrovitom mestu dva dana. Trećeg dana, posle poslednje prozivke i inspekcije, položili su gitaru na Muzičarev krevet dok je ovaj bio zauzet nečim drugim na drugom kraju barake.

Kada je napokon došao do svog kreveta, Muzičar ništa ne primeti dok mu ruka ne okrznu žice. On skoči na noge, zgrabi gitaru i stade da gleda okolo, sav zbunjen, ne znajući šta da misli. Zatim poče da podešava strune koje u početku nisu mogle da proizvedu zvuk, kao da su bile mrtve, no čim ih je valjano zategao i podesio, one oživeše.

Za to vreme kriminalci su igrali karte (špilove su pravili sami), neki su igrali domine, dok su drugi bacali kocku. Svi su psovali i hulili. Baraka se najednom ispuni muzikom. Psovači umukoše, odloživši karte. Nešto veliko, drago i poznato, pomalo tužno, no ipak svakom srcu blisko raširilo se barakom.

Svako je u tim zvucima prepoznao poznata i draga mesta, travnata polja, lica supruga i majki, dece i prijatelja zanavek izgubljenih.

Muzika je dotakla i oživela sve ono dobro i svetlo što je preostalo u dušama ovih ljudi. Odjednom smo mogli da čujemo zveckanje ledenih iglica na borovima, vodu kako čas tiho teče u planinskom potoku, čas huči preko stenja i kamenja. Muzika nam je prodrla u srca i donela svetlost, usred mraka koji nas je okruživao; donela nam je život i radost.

Zvuci su se razlegali barakom i spajali nespojivo. Pomno smo ih slušali, mada su snovi koji su u nama tog trenutka oživeli bili beskrajno daleko. Strune odjednom tužno zaječaše, kao da plaču, kao da jecaju. Surova stvarnost se sve više udaljavala od nas.

Začuše se teški koraci između redova ležaja. Odnekuda se pojavi visok, crnomanjast čovek, lica iskrivljenog i vlažnog od suza. Bio je to jedan od najokorelijih i najokrutnijih zločinaca u logoru. ʺPrestani da sviraš! Ne kidaj mi dušu! Prestani, ili ću te ubiti!ʺ Kriminalac pođe sa uzdignutom pesnicom prema Muzičaru, no u tom trenutku ga neki drugi kriminalac, koji je tu stajao, zgrabi za ramena i izbaci na hodnik. Kasnije smo ga čuli kako plače i rida na sav glas negde u uglu barake.

Muzika nam je pevala o stradanju, o nepodnosivom bolu, očajanju. Svima su nam se srca stezala u grudima, no tuga nas je postepeno napuštala i mesto nje se useljavao mir i spokoj. Muzičar je pronašao sebe ‐ bar tako je izgledalo. Izlivao je svoj život u tim zvucima, no svaki koji ga je slušao čuo je odjek sopstvenog života u njima. On odjednom prestade da svira i ostade da sedi nepomično. ʺPevaj nam!ʺ predloži neko.

138

Muzičar podiže glavu i poče da peva pomalo promuklim, no veoma izražajnim glasom. Pevao je staru rusku narodnu pesmu:

Našto ste pognuli glave, drugovi moji?

Ona me ne voli više ‐ pa šta?

Njenom srcu ja drag nisam više,

No vas, drugovi, neću ostaviti ja.

Svi najednom živnuše i nasmejaše se. Muzičarev glas nije bio glas pevača, no posedovao je veliku izražajnost kojom je plenio svoju neobičnu publiku. Posle ove pesme odsvirao je, u laganom tempu, dobro poznati valcer. Poznata melodija ih je na neki način sve ujedinila i među njima stvorila prisnost.

Nakon toga svi odoše na spavanje u tišini. Samo je Muzičar i dalje sedeo na krevetu, uspravno i mirno. Lice mu je sijalo i on je grlio gitaru nežno i s ljubavlju. Njegove krupne crne oči gledale su u mrak. Bio je veoma zahvalan što su mu pronašli gitaru.

Otac Arsenije je seo pored mene na krevet. Bio je zamišljen i ozbiljan. ʺZnaš li da je ovaj Muzičar duboko verujući čovek. Otvorio nam je svoju dušu svirkom.ʺ

Gitara je ostala u baraki dva dana. Za to vreme se muzičar potpuno preobrazio. Postao je vedar i komunikativan. Kriminalci mu nadenuše nadimak ʺUmetnikʺ i staviše ga pod svoju zaštitu.

Gitaru su mu oduzeli prilikom redovnog jutarnjeg pregleda barake. Neko ga je, očigledno, prijavio. Poslat je na tri dana u samicu. Muzičar je još neko vreme zračio mirom, pa čak i radošću, no posle toga poče ponovo da se gasi.

Jedne noći, otprilike tri nedelje posle ovih događaja, otac Arsenije se probudi iz sna. Neko ga je vukao za rukav. ʺMolim vas, oprostite mi što vas budim! Znam da je kasno, ali moram da govorim s vama. Znam da ste sveštenik, hteo sam i ranije da vam priđem, ali nisam smeo. Hvala vam za gitaru. Znam da je to bila vaša ideja. Slušajte me ‐ biću kratak.ʺ

On sagnu glavu i otac Arsenije je mogao da oseti njegov dah, topao i ubrzan. Govorio je brzo, kao da je hteo da odjednom izlije svoje misli. ʺBože, o Bože, kakav sam ja grešnik!ʺ ponavljao je tokom ispovesti. Bilo je očigledno da se dugo pripremao za ovo i da mu je bilo teško.

Suzama je kvasio ruku oca Arsenija. ʺBože, znam da sam grešan, ali muzika... zašto su mi uzeli muziku?ʺ

Otac Arsenije se dugo molio sa njim.

139

Nakon tri nedelje, prilikom rada, Muzičar je slomio ruku. Šaka mu je bila sasvim smrskana. Smestili su ga u bolnicu, odakle je uspeo da ocu Arseniju pošalje poruku preko prijatelja. U poruci je pisalo: ʺNe zaboravite me kad se budete molili Bogu. Smrt je pred vratima. Molite se Bogu za mene!ʺ

Ovo kazivanje je zabeleženo na osnovu sećanja pojedinih zatvorenika i samog oca Arsenija, 1959.



DVA KORAKA U STRANU

Oca Arsenija sam poznavao dugo: u logoru je godina smatrana dugim periodom vremena. Znali smo jedan za drugog, retko se viđali, međutim, o njemu se često govorilo.

Naše staze su se ukrstile 1953. godine.

Tog leta su nas privremeno poslali u neko zabito nenaseljeno mesto da gradimo barake i rudarsko okno. Mesto je bilo udaljeno oko četrdeset kilometara hoda. Do tamo nam je trebalo tri dana i dve noći pešačenja, a bili smo i prilično natovareni. Sunce je peklo, komarci su nas napadali kroz otvore na odeći. Bili smo obučeni od glave do pete, a vreme je bilo sparno i teško. Svrab po rukama i licu od ujeda komaraca i znoja bio je nesnosan.

Ovakvi marševi su često bili naporniji leti, nego zimi, kada se temperatura spuštala duboko ispod nule. Koraci su nam bili teški kao olovo, dok nas je teret koji smo nosili na leđima pritiskao sve većom i većom težinom i ranjavao nam kožu. Odeća nam se lepila za telo, još više nam otežavajući kretanje. Svi smo imali samo jednu želju: da se prostremo po zemlji i da više nikada ne ustanemo, bez obzira na posledice. No uprkos toj želji, kao da nas je neka nevidljiva sila nagonila da nastavimo da se krećemo kao automati, da vučemo noge, boreći se za svaku stopu.

Svi smo bili premoreni: i mi zatvorenici, i stražari, i policijski psi. Činilo nam se da je put beskonačan, mada su ga neki od nas prepešačili već nekoliko puta. Sa svakim smo korakom gubili snagu. Kolona se otegla, poredak se pokvario. Svako malo čuli su se povici stražara: ʺNe rasteži kolonu, zgusni redove!ʺ No i taj glas koji je izvikivao naređenja

140

zvučao je premoreno, dolazio je od čoveka umornog od težine oružja koje je nosio. Dosadilo mu je da motri na kolonu ljudi koja se sporo kreće po letnjoj sparini. Stopala su nam uranjala u naslage crvenkastog lišća koje je prekrivalo zemlju. Sa okolnih breza, jasika i bagrema otkidalo se lišće koje je lagano padalo svuda oko nas po putu kojim smo koračali.

Otac Arsenije je išao pored mene. Nekoliko puta sam se spotakao, a on mi je brižljivo pomagao da ponovo ustanem. Gledao sam u njega i mislio: ʺZar je moguće da on i dalje ide?ʺ Otac Arsenije je hodao uspravno, usredsređen na nešto, činilo se da ništa ne vidi. Usne su mu se micale i po tome sam znao da se moli.

Put je krivudao kroz brda. Obronci tih brda su sa obe strane bili prekriveni palim lišćem koje je razneo vetar. Tu i tamo rastao je poneki žbun. Ispred nas koračao je neki Tatarin izmučenog lika. Bio je prljav, sav u ritama i nosio je praznu torbu. Znalo se da je poreklom iz Kazana. Veoma je teško podnosio logor i već mu se video kraj.

U baraci je njegov krevet bio u blizini moga. Videći njegovo beznađe, mnogi od nas su pokušali da mu pomognu, ali uzalud. Za njega je već bilo kasno. Sada je išao ispred nas i neprestano je posrtao. Ruke su mu se trzale, teturao se kao da će svakog trenutka da padne.

Hoće li uskoro predah? pitao sam se. Ponekad bi se neko od zatvorenika srušio na zemlju, ostali bi ga zaobilazili, a stražari bi ga naterali da ustane udarcima nogu i kundaka.

Psi, koje su vodili za uzicu, izgledali su kao da ništa ne vide. Njuškali su put pred sobom i poslušno išli za stražarima. Koračali smo u tišini, nije bilo razgovora, povika ni pretnji, čuo se samo neujednačeni bat naših koraka. Bolele su nas noge, ruke, ramena, sve nas je bolelo, od glave do pete. Ja sam samo mislio na odmor. Od umora nisam mogao da vidim ispred sebe. Obrisi ljudi su nestajali u prašini i ponovo se, na kratko, pojavljivali.

Ovo je kraj! Ne mogu više ‐ pašću. Samo što sam to pomislio, začuh kako neko viče: ʺPobegao sam! Ja bežim!ʺ Pribravši se, ugledah Tatarina koji je dotle išao ispred nas kako pokušava da trči uz brdo, polako i nezgrapno, jer je bio na izmaku snage.

Čitava kolona se prenu, kao probuđena iz teškog dremeža. Stražari uperiše automate i počeše da pucaju u Tatarina. Meci se razleteše svuda oko njega i podigoše oblake prašine, no Tatarin je i dalje bežao.

Ovakva vrsta bekstva imala je poseban naziv: bekstvo u smrt. Dešavalo se da čovek više jednostavno ne može da izdrži, počinje da beži, da bi ga stražari ubili, samo da ne bi više živeo. Stražari su znali za ovu vrstu bekstva, ali su retko udovoljavali želji begunca, već bi ga uhvatili uz pomoć pasa, pretukli i silom naterali natrag u kolonu. Begunac bi samo u retkim slučajevima bio streljan, što je zavisilo od komandanta.

141

Tatarin se s teškom mukom vukao uzbrdo. Komandant straže, videvši da begunac jedva ide, naredi da puste pse na njega. Psi će ga uhvatiti, dobiće svoju porciju udaraca, dodaće mu još nekoliko godina u logoru ‐ i nastaviće da živi.

Zavlada muk. Razumeli smo da komandant ne želi da ga ubije. No tada se odjednom razleže paljba iz automata. Bio je to pun pogodak: vojnik koji je pucao, usmrtio je Tatarina prvim hicem. Dok je padao, nesrećnik je izgledao kao da pokušava da se uhvati za nebo: jednu je ruku ispružio prema suncu i skotrljao se niz padinu. Vojnik je nastavio da puca u njegovo mrtvo telo.

Sada je telo Tatarina je ležalo nepomično u prašini. Svi smo ga dobro videli. Lice mu je bilo razneto, odelo natopljeno krvlju, a onaj vojnik je i dalje pucao.

Kolona se odjednom razbi i zatvorenici, napeti i pod strahovitim emotivnim nabojem, krenuše prema stražarima. Vojnici im zapucaše iznad glava i komandant povika: ʺLezi! Svi na zemlju!ʺ

Ljudi popadaše po lišćem prekrivenom putu. Kiša kuršuma još jednom zatrešta i promukli glas komandanta još jednom zagrme: ʺLezi!ʺ i grdno opsova. U tišini koja je usledila čuo se glas vojnika koji je pucao: ʺDruže komandante, skinuo sam ga iz prve, kao snajperista!ʺ Glas je govorio tatarskim naglaskom.

U tom trenutku nekome iz kolone se ote uzvik: ʺPseto! Ubio si jednog od svojih! Trebalo bi i tebe ubiti!ʺ Vojnik se okrete i nanišani automat u pravcu odakle je čuo glas, no komandant viknu: ʺIbrahimov! Mirno!ʺ

Svi smo ležali ničice. Odjednom začuh nečiji plač. Okrenuh se i videh oca Arsenija kako kleči dok mi svi ležimo. Suze su mu se kotrljale niz lice i nešto je veoma tiho šaputao. Udario sam ga nadlanicom kako bih ga naterao da legne. ʺLezite, inače će pucati!ʺ rekoh mu. Nije me čuo. Klečao je i dalje i gledao u daljinu, šaputao i krstio se. Gurnuh ga i drugi put, no nije se obazirao. Nisam mogao ništa, samo da se nadam da nas neće pogoditi. Deset ili petnaest minuta je trajala uzbuna, vojnici su jurili tamo ‐ amo i na kraju nekuda odvukli telo. Zatim je usledila komanda: ʺDiži se! U kolonu po dvojica, brzo! Dva koraka u stranu i pucam!

Poustajali smo i nastavili put. Telo Tatarina je sklonjeno negde u stranu, mada su tragovi krvi po lišću još bili vidljivi. Stražari su bili besni: znali smo da će na svaki nepredviđeni korak odgovoriti rafalnom paljbom. Pogledah ponovo u oca Arsenija. Oči su mu i dalje bile vlažne, bio je ozbiljan i veoma tužan, no i dalje se molio.

Upitah ga: ʺDakle, Streljcov, zar stvarno do sada niste imali prilike da vidite ovako nešto?ʺ

ʺJesam. Nije mi ovo prvi put. Uvek je strašno i potresno kada ubiju čoveka bez krivice. Teško mi je kad tako nešto vidim, a ne mogu da pomognem.ʺ

142

Odgovorih mu, pomalo ironično: ʺZašto niste prizvali u pomoć tog vašeg Boga? A mogli ste i da prokunete ubicu. Možda to ne bi bilo od neke koristi, ali barem biste se osvetili na neki način.ʺ

ʺO čemu vi to govorite? Kako je moguće prokleti nekoga? Bog je mnoge od nas spasao, evo, čak i danas. Ubicu će stići kazna: anđeo smrti je već blizu njega. Gospode! Smiluj se meni grešnome!ʺ To je bio njegov odgovor. Bio je veoma tužan do kraja našeg puta.

Događaj oko ubistva Tatarina nas je unekoliko razdrmao i mi smo brže koračali, no niko ne prozbori ni reč.

Za jedan dan stigli smo na naše privremeno odredište. Trebalo je da tamo ostanemo mesec dana i da radimo od petnaest do osamnaest sati dnevno. Porcije hrane koje smo tamo dobijali bile su još manje nego u logoru. Komarci su nas proždirali. Svakog dana je poneko umirao, a mi smo morali da kopamo rake. Stanje je bilo takvo da su ljudi umirali na nogama, držeći lopate i sekire.

Kada bi neko pao, stražari bi mu jednostavno prišli, naredili najbližem zatvoreniku da prihvati njegovu lopatu ili sekiru i nogama bi udarali onog što je pao. Ponekad bi nesrećnik uspeo da se digne, no u većini slučajeva, stavljali bi ga na kolica i odvozili u stanicu gde bi ga lekar pregledao i konstatovao smrt. Tako je izgledao kraj mnogih zatvorenika.

Posmatrao sam Streljcova. Zadivio me je za vreme tog puta. Bilo mi je jasno da se radi o izuzetnom čoveku koji je izdržao tolike godine ropskog rada u istom logoru kao i svi mi, koji je bio star i iscrpljen, ali koji je uprkos tome i dalje bio živ. On je verovao u nešto i ta čvrsta vera je bila jedini razlog što je još uvek bio među živima. Ono što me je najviše zaprepašćivalo kod njega bila je činjenica da, iako je radio isto koliko i mi ostali, uvek je bio blagonaklon prema svima i svakome hteo da pomogne. Prema svakome se odnosio s pažnjom. Čak su ga i stražari na svoj način poštovali i izbegavali da ga povrede.

Radili smo mesec dana. Nas šest stotina je došlo u ovaj privremeni kazamat, a svega dve stotine se vratilo!

Povratak u logor je trajao četiri dana. Hodali smo veoma sporo, no čak su i stražari uvideli da je od nas ostala još samo duša. Po povratku u logor, dobili smo bolje i veće porcije i odobren nam je trodnevni odmor. Na svakom mestu se može naći po koje ljudsko biće, pa i u logoru.

Za vreme tih preteških mesec dana postao sam veoma prisan sa ocem Arsenijem. Kod njega je sve za mene predstavljalo otkrovenje. Imao je veliko srce. Svakome je pomagao, pogotovu kad bi video da je čovek na izmaku snage. Umeo je da nađe pravi trenutak kada da priđe čoveku. Činilo bi ti se da ne možeš više, hvatao bi te očaj, a on bi se najednom stvorio kraj tebe, stavio bi ti ruku na rame i rekao par prostih reči koje bi ti najednom unele

143

svetlost i toplinu u život i koje bi ti dale odgovor na pitanje zašto ti se sve ovo dešava i to baš u ovom trenutku.

Mnogima je na ovaj način pomogao, ne samo meni. Ljudi su umirali, novi su dolazili. Bio je to začarani krug.

Možda se pitate zbog čega sam ispričao ovu priču o ocu Arseniju i tom užasnom putu, kao i o ubistvu onog Tatarina. Ispričao sam je zbog toga što je za mene držanje oca Arsenija za sve to vreme bilo nešto veoma neobično. Za vreme tih strašnih mesec dana, njegova ljubav i samilost zapanjili su čak i stražare. Sećam se da su ga i neki od njih zvali ʺočeʺ, jer je uvek nekome pomagao.

Što se tiče tatarskog vojnika Ibrahimova, njega su ubili istog dana kada smo se vratili u ʺnašʺ logor. Ubili su ga njegovi sunarodnici, izvan logora i to na veoma svirep način, kako to umeju Tatari. O tome smo čuli kasnije. Kada sam saopštio tu vest ocu Arseniju, oneraspoložio se i rekao: ʺGospode! Kako je sve to strašno. Još jedna smrt ‐ svirepa i užasna. Poginuo je pre nego što je imao vremena da se pokaje i da pronađe mir u sebi.ʺ To je rekao i nekuda otišao. A ja, ja sam samo mogao da pomislim: ʺZa pseto ‐ pseća smrt!ʺ

Pušten sam iz logora tri godine pre oca Arsenija, no moj život se zauvek promenio zahvaljujući njemu. Zahvalan sam Bogu što mi je dao mogućnost da se upoznam sa njim. Video sam ga ponovo 1958., kada je oslobođen.

Ovo sećanje zabeležio je 1966‐67. godine čovek koga je otac Arsenije voleo i duhovno podizao.



SMRZAVAM SE!

Pjotr Andrejevič? Naravno da ga se sećam ‐ pamtiću ga dokle god sam živ. Sreli smo se, ako mogu tako da kažem, u prolazu. Toga dana smo napustili logor rano ujutru. Napolju je bilo 30o S ispod nule sa vetrom, a mi smo na sebi imali samo postavljene pamučne jakne. Trebalo je da prepešačimo svega desetak kilometara za nekih četiri do pet sati, budući da smo morali da nosimo i torbe sa namirnicama i opremom. Nije prošlo mnogo

144

vremena, a mraz mi se uvukao u kosti. Kroz dva sata bio sam već promrzao. Pogledao sam oko sebe i video da svi mrznu, čak i stražari, mada su bili obučeni u tople kapute. Policijski psi koji su nas pratili bili su prekriveni injem. Pokušali smo da hodamo brže ne bismo li se zagrejali, međutim osetio sam da su mi prsti na nogama i rukama potpuno promrzli, odrveneli. Kada bismo posustali, stražari bi odmah počeli da viču na nas: ʺBrže! Brže ili ćete se smrznuti!ʺ Počeo sam da posrćem, jer me noge više nisu slušale. Odjednom sam osetio da me neko pridržava za mišicu. Pogledam, kad ono pored mene neki starac, što me je veoma iznenadilo. Zašto li se on brine oko mene? Zamalo što nisam pao. Starac me drži za ruku tako čvrsto da ne mogu da padnem i govori mi: ʺNe očajavaj. Samo brže hodaj, tako će ti biti toplije. Tako ćemo brže stići tamo kuda idemo, s Božjom pomoći.ʺ Nastavio sam da hodam, no posle pola kilometra osetih da gubim svest. Nisam video put pred sobom, okliznuo sam se i pao. Pokušao sam da ustanem, ali ruke i noge kao da više nisu bile moje. Osvestio sam se od pada i shvatio da mi je došao kraj. Smrznuću se od zime i umreti. Video sam noge ostalih zatvorenika kako me obilaze. Starac je stao pored mene. Znam šta je sledeće: kada me mimoiđe i poslednji zarobljenik u koloni, prići će mi stražari i udarati me nogama. Ako ne budem mogao da ustanem, pucaće u mene, a u izveštaju koji će podneti logorskim vlastima napisaće da su bili prinuđeni da me ubiju jer sam pokušao bekstvo.

Ne znam zbog čega, ali starac i dalje stoji pored mene. Prilazi stražar i šutira me u stomak. ʺDižʺ se!ʺ dere se. Svestan sam svega, ali ne mogu ni da se pomerim. Čujem starca kako govori stražaru: ʺPomozite mu, druže. Smrznuće se.ʺ

Prilazi drugi stražar i pita svog komandanta: ʺDruže komandante! Možda da mu dam malo alkohola? Imam kod sebe pljosku...ʺ

Komandant naređuje da se ide napred i ostaje pored mene. Starac ih opet zamoli da mi pomognu. Čemu, kad sam već u polusmrznutom stanju, bilo bi im mnogo lakše da me jednostavno streljaju. Jedan logoraš manje ili više, koga je briga za mene? Nije mi jasno kako, ali starac nije nimalo uplašen. Ja sam pao, ali on je istupio iz kolone. Neće ni on izbeći streljanje. Komandant nešto govori stražaru koji skida automatsku pušku s ramena. Gotovo je. Sad će da nas ubiju. Stražar nam prilazi, dodaje pušku komandantu i obraća se starcu. ʺHajde deda, hajde da ga podignemo.ʺ Podižu me. Stražar vadi iz džepa pljosku i prinosi mi je ustima. Alkohol mi se sliva niz grlo. Vrlo brzo osetih kako mi unutrašnjost tela gori. Popio sam nekoliko gutljaja. Stražar i starac počeše da me dobacuju jedan drugom da bi mi proradio krvotok. To me je grejalo spolja, a alkohol me je grejao iznutra. Namerno su me bacili na zemlju i terali me da ustanem. Ruke su počele da me peku, osećao sam kao da mi prsti na nogama gore, što je bilo veoma bolno. Živnuo sam. ʺHvalaʺ, rekoh stražaru.

145

ʺNemoj meni da se zahvaljuješ, nego ovom ovde dedi, što se usudio da ostane pored tebe.ʺ Zatim se obrati starcu: ʺKako si smeo da istupiš iz kolone, kad znaš za pravilo: dva koraka u stranu ‐ smrt na licu mesta?ʺ

Starac se pokloni i reče: ʺA zašto bih se bojao? Svaki čovek ima dušu. Znao sam da ćete pomoći. Bog nikada ne ostavlja čoveka koji strada!ʺ

Stigli smo kolonu. Ljudi su bili zapanjeni što smo još živi. Nikad im nisam ispričao kako sam preživeo.

Taj starac je bio otac Arsenije. Tako smo se upoznali. U početku sam ga znao samo kao Pjotra Andrejeviča, tek kasnije sam saznao da je sveštenik. Otac Arsenije je ušao u moj život unoseći nešto veliko: veliku radost, svetlost, dobrotu i to do te mere, da sam se od tog doba sasvim promenio. Sećajući se ovog događaja, i sada često pomislim: ʺOtac Arsenije je bio u pravu ‐ mnogi ljudi imaju seme dobrote u sebi, samo što je ono ponekad skriveno. Naše je da pronalazimo dobro u ljudima, kao što je otac Arsenije osetio dobrotu kod stražara i komandanta.ʺ

Kad sam boravio u Kaluškoj oblasti 1963., slučajno naiđoh na komandira koji mi je onomad spasao život. Postao je civil i radio u fabrici kao mehaničar. Prišao sam mu i rekao: ʺDobro jutro, druže komandante.ʺ Nije me prepoznao, no kada sam ga podsetio na onaj događaj, obradovao se. Porazgovarali smo o prošlim vremenima i on reče: ʺDa, bila su to mučna vremena. Teško mi je i danas kad se setim...ʺ

Upitah ga: Kako to da nas tada niste ubili? I da mi je onaj stražar dao alkohola da se zagrejem?ʺ

ʺI mi smo ljudiʺ, odgovorio je. ʺI još nešto: zbunio nas je onaj starac. Znao je da se zbog takvog prestupa gubi glava, ali se nije bojao da vam pomogne. Reći ću vam istinu: mi stražari smo često spominjali tog starca. Bio je nekako poseban, srdačan, topao... Kažu da je bio sveštenik. Gde li je sada?ʺ

Rekoh mu da je otac Arsenije još živ. Razgovarali smo dugo, bivši komandant i ja. Svratili smo u kafanu i popili po votku, nastavljajući priču o prošlosti. Sa ocem Arsenijem sam bio u vezi sve dok se nije upokojio. Sačuvao sam sva njegova pisma. Prosto moram još jednom da ponovim: bio je to izuzetan čovek.

Napisao agronom, predsednik jednog kolhoza u kaluškoj oblasti.

146



ČIZME

Pitate li me da li se sećam? Naravno ‐ sećam se svega.

Sve je to već dobro poznata priča: saslušavanja, suđenje, logor, glad, batinanja, zločinci, svagdaprisutna smrt i neprestana čežnja za voljenim licima.

Sećate li se one pesme:

Ti si sada daleko, daleko,

Dele nas planine snežne

I samo ima četiri koraka

Do smrti neizbežne.

Tako je stvarno i bilo. Smrt je bila toliko blizu da si mogao skoro da je dotakneš rukom. Zla smrt je vrebala odasvud: ponekad bi uzela obličje produžene robije, ponekad bi kriminalac ubio slabijeg zbog komada hleba, katkad se prerušavala u glad. Imala je hiljadu lica.

Delio sam sudbinu sa stotinama nesrećnika sličnih meni. Nije od neke koristi da se svega sada sećam. Nisam jedini koji je prošao kroz sve to, ne smatram to nekim posebnim podvigom. S druge strane, baviti se svojim pozivom dok si na robiji ‐ to je retko ko mogao. Otac Arsenije je uspeo da pronađe svoje mesto u logoru, međutim, to nije bio jedini njegov podvig.

Teško je objasniti nekome ko nikada nije robijao u logoru šta zapravo podrazumeva ʺpodvigʺ u takvim okolnostima i upoređivati ga sa, recimo, herojstvom u ratu. U ratu se često dešava da čovek u nekom magnovenju, ili bez razmišljanja, stavi svoj život na kocku da bi spasao drugoga. Međutim, u logoru je smrt prisutna svakog trenutka u toku dana i noći. Pomagati ljudima u takvim uslovima je mnogo teže i predstavlja istinski podvig.

Sa ocem Arsenijem sam se prvi put susreo jedne zime, a povod za susret bile su čojane čizme. Pre toga nisam imao prilike da se upoznam sa njim. Zimi je, inače, bilo najvažnije da noge budu suve. No u logoru su nam čizme uvek bile vlažne iznutra, prsti na nogama

147

promrzli, bolni i izranjavljeni. Noću nismo smeli da ih ostavljamo pored peći da se osuše, jer bi ih neko svakako ukrao. Uveče nismo mogli da ih sušimo, jer je to vreme bilo rezervisano za kriminalce koji su tada ostavljali čizme pored peći. Kako je zima odmicala, to su mi prsti na nogama bili sve više promrzli, dok jednog dana nisam mogao da ustanem i da idem na rad.

Prethodne večeri, kada sam se vratio sa rada u baraku, peta mi se bila slepila za čizmu po kojoj se iznutra uhvatio led, jer sam toga dana zagazio u neku baru. Kad sam se napokon domogao barake, nisam više mogao da skinem čizme. Pao sam na krevet i pomislio: evo i mog kraja. Već sutra me neće biti. I tako, ležim na krevetu, nemam snage prst da pomerim, kad odjedanput osećam kako mi neko skida čizme. Prva pomisao mi je bila da su kriminalci procenili da sam ionako gotov, pa mi kradu čizme, no više me nije bilo briga. Taj neko mi je skinuo čizme jednu za drugom, a zatim polako počeo da skida krpe kojima sam bio povezao noge. Na moje zaprepašćenje, počeo je da mi masira noge. Nisam bio u stanju da reagujem, ali sam bio svestan svega. Povratila mi se cirkulacija u nogama. Nepoznati me je tada pokrio i otišao. Pomislih da mi je sigurno uzeo čizme i obojke. No, zašto bi me onda masirao i nečim mi namazao noge? Stopala su me i dalje bolela, ali sada znatno manje, tako da sam utonuo u san.

Ujutru me redar probudi udarcem u lice. ʺŠto ne ustaješ?ʺ

Uspavao sam se. Brzo ustadoh iz kreveta. Bio sam bos. Osvrnuh se oko sebe i u tom trenutku videh starca kako mi donosi čizme i obojke. Sve je bilo suvo. Bio sam veoma zbunjen, no brzo sam se obukao i otišao na rad. Uveče, starac ponovo dođe i odnese moje čizme i krpe da se suše. To se ponovilo nekoliko puta. Spasao mi je život. U početku sam ga samo posmatrao, a zatim zapodenuo razgovor s njim. Ubrzo sam se navikao na njega. Znate li kako mi je sušio čizme? Stavio ih je na peć, a onda je probdeo celu noć pored njih i čuvao ih da ih neko ne uzme. Za mene je to istinski podvig.

Mučila me je mračna pomisao da ću umreti u logoru i da više nikad neću videti porodicu. Znam da su i drugi imali slične misli. Starac, za koga sam saznao da se zove Pjotr Andrejevič ili otac Arsenije, jednog dana mi priđe i reče mi prosto: ʺSve će biti u redu sa vama i vašom porodicom. Uskoro ćete izaći odavde i videćete se sa vašima.ʺ Ne znam zašto, ali potpuno sam mu verovao.

Zaista sam i oslobođen nekih godinu dana posle toga. Uhapsili su me 1952., poslali u običan logor gde sam proveo dve godine, a zatim su mi ponovo pregledali dosije i poslali me u ʺspecijalniʺ logor. Neočekivano za mene, oslobođen sam 1955., nakon čega su mi vraćena sva prava i moj stari posao. Porodica mi je bila zdravo i dobro, baš kako mi je rekao otac Arsenije.

Sada posećujem oca Arsenija svakih šest meseci. Dolazim mu prazne duše, umoran. Razgovaramo, on me ispoveda i vadi prljavštinu koja mi se nakupila u duši. Vraća mi

148

život i ja s nestrpljenjem očekujem novi susret s njim. Vraćam se u Novosibirsk noseći sa sobom zavežljaj ljubavi i topline sa kojim me otac Arsenije svaki put ispraća i ja štedljivo trošim te darove. Član sam Partije, ali u isto vreme sam tajni Hrišćanin. Niko za to ne zna. Posao mi je odgovoran, ali se uvek trudim da ne ulazim u bilo šta što ima veze sa ateizmom ili antiverskom propagandom. Pokušavam da zaobiđem takve stvari.

Takav je bio moj susret sa ocem Arsenijem. Svet počiva na ljudima kao što je on. Posmatrao sam ga u logoru: mnogima je pomagao, a mi smo, ugledajući se na njega, pomagali drugima. Sigurno hoćete da me pitate kako sam posao vernik. Posmatrao sam njega kako živi i kako se ponaša i, eto ‐ poverovao sam i ja. Kasnije su mi i drugi pomogli u tome, govorili mi o veri, objašnjavali i razjašnjavali mi nedoumice. Tako sam saznao sve što mi je bilo potrebno da znam.

No, da se vratim na pitanje podviga. Svi danas rado koriste tu reč. Svi kažu, podvig, podvig! No šta je, stvarno, podvig? Preživeo sam rat, učestvovao u mnogim borbama. Bio sam dobrovoljac, počeo kao običan vojnik, iz rata izašao sa činom majora. Odlikovan sam ordenom časti, otadžbinskim ratnim ordenom i ordenom crvene zastave. Imam čak dva Lenjinova ordena, ne mogu ni da pobrojim koja sam još priznanja sve dobio. Bio sam komandant partizanske čete, bio ubačen među Nemce kao obaveštajac, četiri puta sam ranjavan. Sve to nije bilo ništa. Znao sam zbog čega sve to radim, znao sam da će moji prijatelji biti uvek uz mene. Ako umrem, znao sam da umirem za otadžbinu. A onda sam se obreo u logoru i saznao šta je pravo stradanje. Shvatio sam tada da nije najteža stvar na svetu dati život za određenu stvar, ideju. U logoru si sam, potpuno i savršeno sam, okružen očajničkom smrću. Oko tebe su ljudi kojima je takođe smrt za petama, ljudi prazni, očajni, gnevni. Njihovom stradanju nema kraja i oni, kao i ti, umiru potpuno bezrazložnom smrću.

Sad, čak i ako bi uspeo da pobegneš odatle ‐ kuda bi pošao? Prijatelja više nemaš, svi se plaše poznanstva sa tobom. Sam si. Verujte mi, podvig nad podvizima je kad neko u takvim uslovima nalazi snage da pomaže drugima, a sam umire od gladi, zime i iscrpljenosti. Podvig je kad neko daje drugome deo svog sledovanja, kad onako polumrtav obavlja posao umesto drugoga. Morate mi verovati. Vodio sam četu vojnika u juriš, vadio sam ljude iz požara, i mene su spasavali, ali sve je to bilo lako, jer sam znao zbog čega to činim. U ime čega bi neko pomagao ljudima u ʺspecijalnomʺ logoru, kad su svi tamo ionako osuđeni na smrt?

Otac Arsenije je mnogima spasao život. Činio je to u ime Božje i zarad Božjih ljudi. Nikada nije žalio sebe. Njegov podvig je bio podvig ljubavi prema ljudima. Nikad za to nije očekivao nagradu, niti bilo šta za uzvrat. O Bože! Kada bi svi ljudi bili kao otac Arsenije!

Zabeležio 1966‐67 čovek kome je otac Arsenije bio duhovni roditelj.

149



TREĆI DEO

DUHOVNA DECA OCA ARSENIJA

TEBI, VOJVOTKINjI, POBORNIKU NAŠEM... [1]

To veče sam se zadržala duže nego obično kod prijateljice. Dok smo još razgovarale, pogledah na sat i videh da je već 11 časova. Na brzinu se oprostih od nje i potrčah na stanicu. Stanica nije bila daleko. Morala sam prvo da prođem kroz selo, a zatim je do stanice put vodio kroz šumarak, no sve zajedno, put nije bio duži od sedam minuta. Mlad mesec je bio visoko na nebu i bilo je mračno, ali ja odbih da me isprate i odjurih na stanicu sama. Bila sam mlada i ničega me nije bilo strah. Dok sam žurila na stanicu, pomislila sam: ʺMajka će se ljutiti što kasnim. Sutra moram rano na liturgiju, a posle toga moram da radim.ʺ

Najpre sam išla žurnim korakom ulicama, a kad stigoh do šumice, potrčah. Bilo je veoma mračno i pomalo sam ipak osećala strah, no put mi je bio dobro poznat. Mnogo sam puta tuda prolazila. Prestadoh da trčim, pošto nikog nije bilo u blizini. Kada sam opet htela da potrčim, iznenada me neko zgrabi za ruke i prebaci mi nešto preko glave. Borila sam se da se oslobodim, pokušala sam da viknem, ali napadač mi je držao nešto preko usta. Borila sam se, otimala se rukama i nogama koliko sam mogla, međutim dobih udarac u glavu, što me je ošamutilo. Odvukli su me u stranu s puta i skinuli kaput koji su mi bili prebacili preko glave, no usta su mi i dalje bila začepljena nekakvom krpom. ʺZucneš li, iseći ćemo te na komade!ʺ pretio mi je muški glas. Pred očima mi sevnu nož. ʺLezi, budalo! Radi šta ti se kaže, pa ćeš ostati živa.ʺ Videh pred sobom dva muškarca. Jedan je bio visok, drugi malo niži. Obojica su zaudarala na alkohol.

Oslobodiše mi usta i prikovaše me za zemlju. ʺImajte milosti, pustite meʺ, prošaputah i pokušah da gurnem jednog od njih. Onaj visoki mi prisloni vrh noža na grudi i ubode me. Tada shvatih da mi nema spasa. ʺTi idi trideset koraka uz stazu i čekaj. Kad završim s njom, zvaću teʺ, čuh kako govori svom drugu. Onaj manji se izgubi u mraku.

150


Ležala sam tako na zemlji i znala da mi spasa nema. Šta da radim, kako da se odbranim? Pomislih: ʺGospode, pomozi!ʺ Nisam mogla da se setim reči nijedne molitve, no iznenada mi u glavi sinu molitva Majci Božjoj: ʺTebi, Vojvotkinji, poborniku našem...ʺ

Visoki mladić me baci na zemlju i stade da kida odeću sa mene. Zderao mi je haljinu i nadvio se nadamnom s nožem u ruci. Videla sam ga sasvim jasno, ali nisam prestala da se molim, ponavljajući molitvu Bogorodici. Verovatno sam se molila naglas, jer me je upitao: ʺŠta to mrmljaš?ʺ

Ja sam se molila, naglas. On me opet zapita: ʺO čemu ti to pričaš?ʺ

No odjednom, on ustade i pogleda nekud preko moje glave. Pogledavši pažljivo svuda okolo, ljutito me udari nogom u rebra, podiže me sa zemlje i reče: ʺHajdemo dalje odavde.ʺ Noseći i dalje nož i moju odeću u jednoj ruci, gurao me je ispred sebe drugom rukom, dok nismo stigli do udaljenog dela šume. Ponovo me je bacio na zemlju i nagnuo se nadamnom. Ja sam se i dalje molila.

Međutim, on ponovo ustade i stade da osluškuje i gleda nekuda preko moje glave. Dok sam prizivala u pomoć Majku Božju odjednom me je napustio strah. Nisam se više bojala. Mladić je gledao prema šumi i mrmljao: ʺŠta li se ova mota ovde?ʺ

On baci nož i podiže me. Išli smo kroz šumu u tišini, a mene ništa više nije iznenađivalo niti sam se ičega bojala. Znala sam da je Majka Božja uz mene i da me štiti. Znam, to je bila veoma smela pomisao, no ja sam zaista tako osećala.

Ubrzo se ukazaše svetla železnice. Dugajlija mi dobaci haljinu i reče: ʺObuci se. Neću gledati.ʺ On se okrenu u stranu, ja se obukoh. Onda nastavismo da hodamo prema stanici. Kupio mi je kartu za Moskvu, nakvasio maramicu na česmi i sprao mi krv sa lica.

Seli smo na voz. U vagonu nije bilo putnika osim nas dvoje. Sedeli smo u tišini. Nisam prestajala da ponavljam: Tebi, Vojvotkinji, poborniku našem ...ʺ

Kada je voz ušao u stanicu, on me zapita: ʺGde stanuješ?ʺ

Rekoh mu ime svoje ulice. Uhvatili smo tramvaj do Smolenskog Trga, a odatle otišli pešice do moje kuće. Molila sam se u tišini, s vremena na vreme gledajući u svog saputnika. Došli smo do moje zgrade i popeli se stepenicama do stana. Strah me je obuzeo tek kada sam izvadila ključ. Šta će on ovde sa mnom? Nisam htela da otvorim vrata, već sam samo stajala, a on me samo jednom pogleda i ode niz stepenice. Tada sam otključala vrata od stana i odmah otrčala u svoju sobu. Bacila sam se na kolena pred ikonu Majke Božje. Blagodarila sam joj i plakala toliko da sam probudila sestru koja me sanjivo upita: ʺŠta ti je?ʺ

Nisam mogla da joj odgovorim, Molila sam se dugo pred ikonom. Dva sata kasnije sam ustala, umila se i okupala, a onda sam se molila do jutra, blagodareći Majci Božjoj što me je

151

izbavila od napasti. Otišla sam potom na liturgiju i posle službe sve ispričala ocu Aleksandru. Saslušao me je i rekao mi: ʺVeliku milost ti je ukazao Hristos Gospod i Njegova Presveta Majka. Moramo im zablagodariti. Počinitelje će stići kazna.ʺ

Prošla je godina. Jednog vrelog i sparnog dana, dok sam učila pored otvorenog prozora oglasilo se zvonce na vratima. Majka i ja smo bile same u stanu. Čula sam je kako nekome govori: ʺDa, kod kuće je. Uđite.ʺ Zatim me viknu: ʺMarija! Neko te traži!ʺ

ʺZar baš sada?ʺ pomislih i viknuh: ʺSlobodno!ʺ

Mislila sam da je to sigurno neko od mojih prijatelja ‐ studenata. Vrata se otvoriše, a ja se sledih. Bio je to onaj čovek iz šume. Da me je neko pitao minut pre toga da opišem kako izgleda, ne bih umela. No, videvši ga pred sobom, odmah sam ga prepoznala.

Stajala sam nasred sobe, nisam mogla da se pomerim. On uđe u moju sobu, i ne osvrćući se na mene priđe zidu na kome je visila litografija Vladimirske Bogorodice ukrašena cvećem. Sve ikone smo držali zaključane u ormaru, jedino smo ovu okačili na zid pod izgovorom da je umetnička slika.

ʺTo je ona!ʺ reče moj posetilac. Stajao je i gledao u ikonu, a zatim mi priđe i reče: ʺNe bojte se, došao sam da vas molim za oproštaj. Oprostite, kriv sam pred vama, kriv sam, oprostite.ʺ

I dalje sam stajala nepomično, skamenjena na mestu, nesposobna da mislim. On mi priđe još bliže i reče: ʺOprostite.ʺ

Zatim se okrete i ode iz sobe. Ovaj susret me je silno uzdrmao. Šta hoće taj bandit od mene? Pade mi napamet da bih možda trebalo da pozovem policiju, da ga uhapse, no umesto toga otključah orman na čijim su unutrašnjim vratima stajale ikone, i stadoh da se molim Bogu.

Jedna misao mi, međutim, nikako nije davala mira: zašto je rekao: ʺTo je ona!ʺ kada je ugledao ikonu Bogorodice Vladimirske?

ʺZašto ga nisam pažljivije pogledala? Zašto me je molio za oproštaj? Možda hoće nešto od mene? Uopšte nije ni toliko visok, a nije me gledao kao razbojnik, već nekako upitno.ʺ

****

Rat je već uveliko besneo. Te godine smo bili stalno gladni. Radila sam kao medicinska sestra u bolnici dok sam pokušavala da dajem ispite na medicinskom fakultetu. Sestra mi je bila bolesna, ali je i dalje učila na Institutu. Majka je bila toliko slaba da je jedva mogla da hoda. Život je bio vrlo težak, no ja sam i dalje nekako nalazila snage da odem u crkvu.

152

Bitke su se vodile oko Moskve, na Kavkazu i oko Staljingrada. Bilo je proleće 1943. Toga dana sam u bolnici imala duplo dežurstvo, a kada sam došla kući, nije bilo ničeg da se jede. Majka i sestra ležale su bolesne.

Skinula sam kaput i pošla da naložim vatru u peći, no nisam mogla. Ruke su mi se tresle i bolele su me. Pokušala sam da se molim, da čitam Akatist Majci Božjoj, kad odjednom začuh kucanje. Na vratima je stajao mlad poručnik sa ogromnom torbom. Naslanjao se na štap. ʺDošao sam da vas vidimʺ, rekao je.

ʺKo ste vi?ʺ upitah. On ne odgovori odmah, već unese torbu u stan. ʺJa sam onaj... Andrej.ʺ Poznadoh napadača iz šume.

Majka nas je gledala sa jastuka. Andrej otvori torbu i sede na stolicu, premda ga nisam ponudila. Poče da vadi stvari iz torbe. Ubrzo su se na stolu našle stvari koje mesecima nismo videli: konzerve sa šunkom, kondenzovano mleko, mast, šećer i druge namirnice. Kad je sve izvadio iz torbe, on je ponovo zatvori i reče: ʺBio sam teško ranjen, proveo sam tri meseca u bolnici. Mislio sam da neću preživeti. Nogu mi i dalje previjaju. Dok sam ležao, stalno ste mi bili u mislima vi i Majka Božja. Molio sam se, kao što ste se vi onog dana molili. Čuo sam kako lekari govore među sobom da mi nema spasa, da ću umreti. No, ipak, živ sam. Preživeo sam. Ovu hranu mi je doneo brat u bolnicu, bio je srećan što je uspeo da me nađe. On radi blizu Moskve u kolhozu. Zamenio je neke stvari iz kuće za hranu i doneo mi.ʺ

Ostavila sam otvorena vrata od ormara gde su bile ikone. On priđe ikonama i prekrsti se. Zatim se okrete meni i reče: ʺOprostite mi, u ime Boga. Molim vas. Onaj događaj me stalno proganja. Osećam se užasno!ʺ

Pogledah u njega, pa u hranu i povikah: ʺNosite sve ovo odavde i smesta izlazite!ʺ Počeh da plačem.

Stajala sam tako i plakala. Majka nas je gledala sa svoje postelje, a sestra se takođe pridigla i gledala šta se dešava. Andrej me samo pogleda i reče: ʺNeću ništa da nosim.ʺ

On priđe peći, naslaže drva u nju, stavi malo suvih grančica i potpali vatru. Stajao je pored peći dok se vatra nije razgorela, zatim se pokloni i ode. Za to vreme nisam mogla da se savladam, plakala sam i jecala na sav glas.

Majka me upita: ʺŠta ti je? Ko je taj čovek?ʺ

Sve sam joj ispričala. Slušala me je pažljivo i kad sam završila, reče mi: ʺNe znam šta te je tog dana spaslo, no šta god da je bilo, ja vidim da je taj Andrej dobar čovek, veoma dobar. Moli se za njega.ʺ

Te 1943. godine, Andrej nas je sve izbavio od gladi. Nismo ga videle dve sedmice, no posle toga je nastavio da nam dolazi redovno u posetu. Sedeo bi sa mojom majkom i razgovarao

153

sa njom satima. Uvek nam je donosio mnogo hrane. Jedne večeri je došao kada sam bila kod kuće. Prišao mi je i upitao me: ʺHoćete li mi oprostiti?ʺ

Započeli smo razgovor. Ispričao mi je nešto o sebi. Prisećao se one noći kada su me njegov drugar i on videli u šumi i kako su me napali. Ispričao mi je kako se nagnuo preko mene i čuo da nešto šapućem. To ga je iznenadilo i zbunilo, no odjednom je video pored mene neku ženu. Žena ga je zaustavila zapovedničkim pokretom ruke. Kada me je po drugi put bacio na zemlju, ista žena me je ponovo zaštitila Svojom rukom. Tada je osetio strah. Odlučio je da me pusti da idem i odveo me na stanicu. Video je da sam u šoku, pa me je otpratio kući.

ʺSavest mi nije davala mira! Bio sam u stalnom košmaru. Shvatio sam da postoji razlog zašto se sve to desilo. Nisam prestajao da mislim na tu ženu. Ko je ona? Zbog čega me je zaustavila? Odlučio sam da dođem kod vas kući i da zatražim oproštaj. Bilo me je stid, bojao sam se, no ipak sam došao. Kada sam ušao u vašu sobu, video sam ikonu Majke Božje i prepoznao ženu koju sam tada video u šumi. Kada sam otišao od vas, raspitivao sam se gde god sam mogao o Majci Božjoj. Poverovao sam u Boga. Bilo mi je jasno da sam imao viđenje, ali i da je moj greh veoma velik. Sve mi je teže i teže padalo to osećanje krivice koje sam osećao pred vama. Znam da nema načina da vam to nadoknadim.ʺ

Andrej mi je još mnogo toga ispričao o sebi. Moja majka je, inače, bila verujuća žena velikog srca. Neposredno pre ove Andrejeve posete rekla mi je: ʺSlušaj, Marija. Bogomajka je ovog čoveka udostojila da svojim očima vidi veliko čudo. Udostojila je njega, a ne tebe. Ti si tada pretrpela veliki strah i nije ti ni samoj jasno zbog čega te je Bog spasao. Ti misliš da te je spasla molitva. Ali znaj, sama Majka Božja je zaustavila Andreja. Veruj mi, Ona se ne pokazuje nedostojnima. Mati Božja neće ostaviti Andreja, stoga mu i ti moraš oprostiti.ʺ Očigledno joj je Andrej sve ispričao.

Moja sestra Katarina se strasno zaljubila u Andreja. Što se mene tiče, ja sam i dalje prema njemu osećala odvratnost, pa i mržnju. Čak sam se i trudila da ne jedem hranu koju nam je donosio. No, posle ovog poslednjeg razgovora, neke stvari sam konačno uspela da shvatim i da prihvatim. Po prvi put sam ga tada videla u drugačijem svetlu i to me je smirilo. Prišla sam mu i rekla: ʺPromenili ste se, Andrej. Postali ste drugi čovek. Oprostite mi što toliko dugo nisam mogla da prestanem da vas mrzim.ʺ Pružila sam mu ruku.

Oprostili smo se. Poslali su ga nazad na liniju fronta posle nekoliko meseci oporavka. Kada je odlazio, majka je skinula sa lančića oko vrata ikonicu Majke Božje na čijoj je poleđini pisalo: ʺSpasi i sačuvaj.ʺ Prekrstila ga je ikonicom i poljubila se sa njim, po ruski, tri puta. Ušila mu je ikonicu u rever od šinjela. Kaća ga je stidljivo poljubila u obraz. Meni se samo duboko poklonio, kao što je uvek činio, i ponovio: ʺOprostite mi, Boga radi i Njegove Majke. Molite se za mene.ʺ

154

Prišao je ikoni Vladimirske Majke Božje i napravio nekoliko metanija pred njom, celivao je, još jednom nam se poklonio i otišao iz našeg stana.

Vrata se zalupiše za njim. Majka i Kaća su plakale, a ja, pošto ugasih svetlo, zadigoh zavesu kojom smo u to ratno vreme zamračivali stan. Gledala sam Andreja kako odlazi u noć. Prethodno se okrenuo prema našoj kući i nekoliko puta se prekrstio.

Otada ga više nisam videla. Samo je jedanput stiglo pismo od njega, 1952. godine kada sam već bila udata, na staru adresu. Pismo mi je donela majka. Bilo je kratko, bez povratne adrese, ali se na pečatu videlo da je poslato iz Saratova.

ʺHvala vam, hvala vam svima. Znam da sam se sramno poneo, no vi me niste odgurnuli od sebe. Kad mi je bilo najteže, pokazali ste mi ljubav i podržali me oprostivši mi moj greh. Presveta Bogorodica je pomogla i vama i meni. Vama je Bogomajka spasla život, a ja prema njoj osećam još i veću blagodarnost, jer mi je darovala veru, a vera jeste sam život, telesni i duhovni. Majka Božja mi je darovala život i sačuvala me u ratu, i ja sada živim kao Hrišćanin. Neka bi i vas uvek štitila i čuvala u sve dane vašeg života.

Andrej

To je bilo poslednje pismo koje sam od njega primila. Kada sam ovo sve ispričala ocu Arseniju, rekao je: ʺBog je izlio veliku milost na tog čoveka, a on je pokazao da je dostojan takve milosti. Bog ga je sačuvao radi velikih i slavnih dela.

NAPOMENE:

1. Kondak Bogorodici glas 8.: ʺTebi, Vojvotkinji, poborniku našem, mi sluge tvoje, Bogorodice, uznosimo pobedničke pesme i zahvalnost za izbavljenje od zala, a Ti, pošto imaš nepobedivu moć, oslobodi nas od svih opasnosti, da Ti kličemo: Raduj se Nevesto nenevestna!ʺ

155



OTAC MATEJ

Otac Arsenije se jedno vreme nije dobro osećao, pa je provodio veći deo dana u krevetu. Baš u to vreme dođe mu u posetu čovek od svojih 55 godina. Ne obazirući se na naše negodovanje, otac Arsenije ustade iz kreveta i radosno pozdravi svog posetioca. Posle večere koju je spremila Nadežda Petrovna, otac Arsenije i njegov posetilac se povukoše u sobu i provedoše čitavu noć u razgovoru. Sledećeg jutra nije bilo potrebe da se ocu Arseniju namešta krevet.

Tog jutra su otac Arsenije i otac Matej odslužili liturgiju zajedno. Nadežda Petrovna i ja smo prisustvovali službi. Posle toga su razgovarali ceo dan. Bilo je teško ubediti ih da na trenutak prekinu razgovor kako bi nešto pojeli.

Dok smo večerali, otac Arsenije je izgledao i osećao se mnogo bolje. Sve vreme je s ljubavlju gledao u oca Mateja. Otac Matej je mirno sedeo, razgovarao, kazivao nam svoje doživljaje i odgovarao na pitanja. Proveo je sa nama šest dana. Četvrtog dana boravka u kući Nadežde Petrovne ispričao mi je mnoge stvari o svom životu. Njegovi posleratni doživljaji kao i priča o tome kako je pronašao svoju porodicu i ponovo je izgubio ostavili su na mene nezaboravan utisak. Zamolila sam ga da mi dozvoli da zabeležim njegovo kazivanje, što je on učinio. Slede moje beleške.

***

Aprila 1941. iznenada sam mobilisan u Armiju. Imao sam tada 28 godina, a moja Ljudmila 25. Oženio sam se njome iz velike ljubavi. Nas dvoje nismo mogli da zamislimo život jedno bez drugoga. Prvih nekoliko meseci u vojsci nisam imao mira. Pisali smo jedno drugom svaki dan. Ljudmila mi je bila sve. Čini mi se da sam je voleo više od rođene dece. Ona je izuzetna osoba, izrazito snažne volje, dosledna, istinoljubiva i prostosrdačna. Znao sam da me voli koliko i ja nju. Naša ljubav nije počivala na fizičkoj privlačnosti, nego na dubokoj duhovnoj bliskosti i privrženosti.

Ja sam završio fiziku, a Ljudmila pedagošku školu. Predavala je nižim razredima srednje škole.

156

Rat, kao i svaka druga tragedija, zatiče ljude nespremnima. Od samog početka sam učestvovao u teškim i opasnim bitkama u kojima smo se ozbiljno tukli i čak nekoliko puta bili primorani da se povlačimo. Često sam joj pisao, ali sam mnogo kasnije saznao da moja pisma sa fronta nikada nisu stizala do nje. Ni ja tada nisam dobijao pisma. Nekoliko puta sam ranjavan. Oporavljao sam se po bolnicama na Uralu i u Sibiru i tada sam joj pisao i dobijao pisma od nje. No, čim sam ponovo poslat na front, pisma su prestala da stižu. U februaru 1945. ponovo sam teško ranjen, a 7. maja, po oporavku, poslali su me u Prag. Tu sam dočekao kraj rata. Grudi su mi bile okićene medaljama, no misli su mi uvek bile kod kuće. Nisam bio jedini koji se tako osećao, svi smo mislili na svoje porodice i domove. Rat se završio, odbranili smo Otadžbinu.

Šest dana po završetku rata iznenada sam uhapšen. Prvog juna sam osuđen na streljanje, a kazna mi je kasnije preinačena na dvanaest godina robije. Optužbu je izmislio jedan od mojih pretpostavljenih koji je tvrdio da sam vodio kampanju protiv svoje zemlje u saradnji sa neprijateljem. Pokušao sam da ubedim islednika, a kasnije sud, da to nije istina. Ništa nije vredelo. Slušali su samo mog pretpostavljenog. Kasnije sam saznao da je isto učinio i nekim mojim kolegama. Borio se, valjda, za veći položaj i bolju platu.

Osuđen sam i poslat na robiju. Promenio sam nekoliko logora do 1957. kada sam oslobođen.

U jednom od tih logora upoznao sam oca Arsenija i postao veoma vezan za njega. Zavoleo sam ga. Tada sam već poverovao u Boga. U tome mi je pomogao jedan prijatelj, takođe zatvorenik u logoru, divan čovek i pravi Hrišćanin. On mi je pružio veliku utehu dok sam živeo u logoru.

Nikad nisam uspeo da javim svojoj porodici da sam poslat u logor, ali sam se nadao da će Ljudmila to nekako uspeti da sazna kod državnih vlasti ili preko prijatelja. Proveo sam poslednje godine u jednom sibirskom logoru, odakle sam oslobođen 1957. Ostalo mi je još da izdržim tri meseca kazne u Norilsku. Odatle sam pisao u Moskvu i raspitivao se za porodicu, no nisam dobijao odgovor.

Očajnički sam tražio svoju porodicu. Najpre sam pokušavao da ih nađem zvaničnim putem, no to mi nije ništa pomoglo.

Najzad se obukoh što sam pristojnije mogao i sam se dadoh u potragu preko prijatelja. Saznadoh da je Ljudmila za vreme rata prebačena u grad Kostromu i da je tamo ostala. Bio sam veoma uzbuđen, jer je trebalo uskoro da ih vidim, pa sam se sve vreme pitao u kakvom stanju ću ih zateći. Šta li se njima sve dogodilo?

Evo Kostrome. Stigao sam u grad u sedam sati uveče i najpre sam morao da pronađem ulicu u kojoj stanuju. Kad sam je konačno pronašao i zakucao na vrata, bilo je već oko

157

devet časova. Otvorio mi je nepoznat čovek koji me je dugo gledao, stresao se, koraknuo unazad i najzad rekao: ʺUđite, Aleksandre Ivanoviču.ʺ

Uđoh u kuću i skidoh kaput. Čovek me je posmatrao u tišini, zatim se okrenuo prema vratima sobe i viknuo: ʺLjudmila! Imamo posetu.ʺ

Na vratima se pojavi Ljudmila. Čim me vide, pritrča mi i stade da viče: ʺSaša! Saša! Jesi li to ti? Gde si bio?ʺ

Ona me grli, ljubi me, a ja zaboravljam na sve, na ceo svet. Privijam je uz sebe, ljubim joj lice, ruke, osećam kako joj lupa srce. Koliko dugo je to trajalo, ne znam. No kada napokon pogledah čoveka koji mi je otvorio vrata, videh na njegovom licu izraz tako iskrene tuge, da to ne mogu ni opisati. Upitah: ʺJuda, ko je ovo?ʺ

Ona se odmaknu od mene, pogleda nas obojicu i plačnim, promuklim glasom reče: ʺMoj muž.ʺ U trenu shvatih da sam izgubio sve. Osećao sam se izgubljeno, slomljeno. Seo sam na stolicu i sve što sam mogao da pitam bilo je: ʺA ja?ʺ

Oboje su ćutali. Uhvatio sam se za glavu i počeo da plačem. Tresao sam se od plača, kao nikad do tada u životu. Kao da su se sve one godine stradanja, strepnje i iščekivanja ponovnog susreta svom težinom obrušile na mene. Bio sam očajan. Osetih nečiju ruku na ramenima i čuh glas: ʺSmirite se. Ispričajte nam šta se sve događalo sa vama svih ovih godina.ʺ

Podigoh glavu i shvatih da mi se obratio Ljudmilin muž. Seo je preko puta mene, dok je Ljudmila i dalje stajala. Gledao sam je, nesposoban da odjednom shvatim sve što se dogodilo. Misli su mi bile maglovite i nedefinisane. Dok sam je posmatrao sve je to nestalo i ja sam video samo nju, Ljudmilu. Lice joj je bilo bledo, a njene krupne oči pune suza i užasa. Stajala je tako i gledala naizmenično u mene i u Borisa ‐ kasnije sam saznao da se tako zvao njen muž.

Njeno drago i poznato lice bilo je i dalje veoma lepo. Moja žena, moja draga, moja jedina Ljudmila, bila je sada tuđa žena. Moja Ljuda, o kojoj sam neprestano mislio svih ovih godina. Preživeo sam dvanaest godina u logoru jedino zahvaljujući nadi da ću je ponovo videti. Sada sam je našao i istog trenutka je ponovo izgubio.

Pogledao sam Borisa i na njegovom licu videh odraz istog bola i izgubljenosti koje sam i sam osećao. ʺPričajte namʺ, ponovio je. ʺMolim vas.ʺ

Počeo sam da pričam sve od početka. Verovatno sam dugo govorio. Pričao sam im o ratu i o pismima koja sam pisao. Ispričao sam im o Pragu, o hapšenju, o suđenju i presudi: dvanaest godina robije u sibirskom logoru. Sve sam im ispričao, a zatim ponovo utonuo u ćutanje. Ćutali su i oni. U tom trenutku, kao kroz gustu maglu, probi mi se do svesti

158

pomisao o Bogu i ja Mu se nemo obratih: ʺGospode! Ti nam pomozi. Ti presudi po pravdi Tvojoj jer Ti jedini znaš šta je za nas dobro.ʺ

Ljudmila obiđe sto koji je stajao između nas, stade ispred mene i reče: ʺSaša, oprosti mi, kriva sam pred tobom. Kada sam prestala da dobijam od tebe pisma, raspitivala sam se o tebi kod vlasti i čekala sam. Odgovor je uvek bio: nestao u borbama.

ʺPomislila sam da si verovatno poginuo. Poslednje vesti od tebe dobila sam iz Praga. Samo sam na tebe mislila, ali onda sam upoznala Borisa i navikla se na njega. Zavolela sam ga i udala se za njega četiri godine pošto smo se upoznali. Rodila nam se devojčica, našim sinovima sestrica. Zove se Nina, sedam godina joj je. Oprosti mi. Samo sam ja kriva. Nisam dovoljno dugo čekala. Oprosti...ʺ nastavila je da govori kroz suze. Boris je ćutao.

Šta mi je bilo činiti u tom trenutku? Nisam znao, nisam video izlaz, a bilo je očigledno da izlaz ne vide ni njih dvoje. Tada ugledah na zidu sobe nekoliko uramljenih fotografija na kojima sam bio ja, pre nego što sam otišao u rat. Odjednom je sve izgledalo drugačije.

Nejasno osećanje gneva i osude iščeze i neka čudna blagost mi zagreja srce. Nije me zaboravila, sećala me se i za celu ovu situaciju niko nije bio kriv. No šta nam je sada činiti?

U sobi je vladala neprijatna tišina. Tišina teška i bolna. ʺGde su deca?ʺ upitah.

ʺOtišli su kod bake. Tamo će prenoćiti.ʺ

Pogledao sam moju ženu. Znao sam, bio sam ubeđen u to, da ako joj ovog trenutka kažem da pođe sa mnom, da će me poslušati. Da će uzeti decu i ostaviti Borisa. Znao sam to. U tom slučaju, mogao bih da zaboravim na tog njenog drugog muža i da je volim, isto kao i pre. Ali deca? Za ovih poslednjih osam godina, deca su se zbližila sa svojim očuhom i zavolela ga. Tu je, zatim, i devojčica. Kako bi deca reagovala na to? Da li bi mogla da me ponovo zavole? Da li bi mogla da shvate sve ovo što se dogodilo? Da li bi bila u stanju da tek tako zaborave na Borisa?

Što sam duže o tome razmišljao, sve sam više shvatao da bih na taj način uništio jednu složnu porodicu, porodicu u kojoj postoji ljubav i razumevanje. Zar sam imao šta da oprostim Ljudmili? Zbog čega je ona kriva? Čekala me je, tražila, patila se sama sa naša dva sina. Udala se tek pošto je bila sigurna da sam poginuo. No ni tada me ova nova porodica nije zaboravila: dokaz za to su bile moje slike koje su visile na zidu. Ja sam sada sam, a njih je četvoro. Zar sam polagao ikakva prava na njih? Ni ona, ni ja nismo bili krivi za ovo, a Boris još manje. Voleo sam Ljudmilu (i još je volim), no to mi nije davalo pravo da uništim jednu porodicu, zbog svojih sebičnih interesa. Time bih samo posejao zlo seme, zapatio bih tugu i razdvojio svoju decu od čoveka koji im je bio otac svih ovih godina. Moji sinovi sigurno vole Borisa. Da li vole mene? A šta sa devojčicom kojoj je Boris rođeni otac? Ponovo se u mislima obratih Bogu. Ne znam šta me je tada nateralo da odem u drugu sobu.

159

Video sam tri kreveta uza zid. Očigledno su tu spavala deca. Iznad uzglavlja najmanjeg kreveta na crvenoj pantljici visila je ikonica. Nisam mogao da vidim koji je svetitelj bio izobražen na njoj, ali sama pomisao da je Ljudmila, za koju sam znao da ne veruje u Boga, dozvolila da iznad detetove glave stoji ikona, ispunila mi je srce toplinom i radošću.

Dok sam bio u logoru, čovek koji me je uputio u Hrišćansku veru uvek mi je govorio da su dobra dela prema bližnjima jedini put k Bogu, a da je u isto vreme neophodno obuzdati ono naše ogromno, ljudsko ʺJAʺ koga svi neprestano isturamo ispred sebe.

Takav je bio, otprilike, tok mojih misli tada. Znao sam da postoji samo jedan pravi izbor: da odem odatle i da izađem iz Ljudmilinog i Borisovog života i iz života dece.

Ljudmila je izgedala jadno. Pritiskala ju je neizvesnost koja se tako iznenadno obrušila na nju. Lice joj je imalo izraz najdublje tuge, a Borisova glava je bila pognuta, pa je i on izgledao kao pritisnut teškim teretom. Osetih stid što ih oboje držim u neizvesnosti.

Ustadoh i rekoh im: ʺIdem. To je jedini pravi i pravedni izlaz iz svega ovoga. Vi ste sada porodica, a ja sam deo prošlosti. Ti, Ljuda, imaš dva sina i kćerku, a ja nemam ništa. Vi se volite. Idem. Ovo nije nikakva žrtva, već volja Božja.ʺ

Uzeo sam svoj kaput i obukao ga. Boris me je gledao zabrinuto, a Ljudmila povika: ʺNe, ne idi!ʺ U njenom glasu se osećala izvesna nesigurnost. Boris mi priđe, pruži mi ruku i reče: ʺTeško joj je. Pati zbog nas oboje i zbog dece.ʺ

Otišao sam iz njihovog stana, kao da se ovaj susret sa Ljudmilom i njenim mužem nikada nije ni odigrao. Sada je ostala samo prošlost. Ponovo sam bio sam. Žena koju sam voleo bila je za mene izgubljena zauvek.

Čekao sam, pun nade, toliko godina i jedino sam kroz tu nadu živeo i ostao živ. Pronašao sam Ljudmilu, a sada sam je izgubio zauvek. Lutao sam mračnim ulicama Kostrome, slomljen onim što sam upravo doživeo. Shvatao sam da drugog izlaza nema. No i dalje mi je pred očima bio samo Ljudmilin lik.

Bio sam veoma bolestan šest meseci. Pomogli su mi neki dobri ljudi, kakvih svuda ima. Za to vreme sam se privio uz Crkvu, što me je sprečilo da pođem pogrešnim putem i da donosim pogrešne odluke.

Zaposlio sam se kao fizičar na jednom institutu, posvetio sam se poslu i, hvala Bogu, postizao dobre rezultate. Postao sam čak i poznat u izvesnim krugovima, pa su moji naučni radovi štampani i ja sam dobro zarađivao. Sećanje na Ljudmilin lik me nije napuštalo.

Gradić u kom sam živeo nije bio mnogo velik. U njemu je ostala samo jedna crkva, sve ostale su porušene ili zatvorene. Crkva mi je bila spas, mesto gde sam mogao da odmorim

160

dušu i gde sam dobijao utehu. U toj crkvi sam upoznao jednog lekara, dobrog vernika koji mi je mnogo pomogao.

Njegov dom je, koliko se sećam, bio jedini koji sam tada posećivao i u kome sam mogao da se osećam prijatno i da razgovaram o duhovnom životu. Nisam pokušavao da pratim šta se dešavalo u Ljudmilinom životu. Smatrao sam da to ne bi bilo korisno ni za mene, ni za nju. Jednom sam samo pisao Borisu i zamolio ga da prime od mene materijalnu pomoć. Preko prijatelja koji je živeo u Kostromi, poslao sam im skoro sav svoj novac. Te godine su mi bile vrlo teške. Mnogo sam propatio, jer nisam bio u stanju da zaboravim Ljudmilu i decu.

Četiri godine nakon toga, saznadoh da je otac Arsenije živ. Pisao sam mu, a kasnije ga i posetio. Tako je otac Arsenije postao moj duhovni otac i savetnik. Mnogo kasnije, zamonašio sam se i primio sveštenički čin. To sam odavno želeo, ali otac Arsenije mi je savetovao da još nije vreme da se zamonašim. Dao mi je blagoslov tek pre dve godine.

Ostavio sam posao, na veliko zaprepašćenje mojih kolega, i počeo da služim u crkvi. Sada živim u malenom industrijskom gradiću i služim u jednoj maloj crkvi. Imam veliki broj parohijana od kojih su mnogi iskreni i dobri vernici.

Smirio sam se, prošlost se nekako zacelila; no pre otprilike pola godine desilo se nešto što me je duboko dirnulo i potreslo.

Vratio sam se kući jednog dana po odsluženoj liturgiji, a vlasnik stana mi reče da me je tražio neki sredovečni čovek koji nije ostavio ime. Rekao je da će navratiti ponovo oko četiri sata. Nisam obratio posebnu pažnju na to. Međutim, tačno u četiri sata oglasilo se zvonce na vratima. Na pragu je stajao čovek pedesetih godina, žut u licu i nekako sav iznemogao. Jedino su mu oči bile svetle i izražajne i u njima se ogledala dobrota. Čovek uđe u moj stan i pozdravi me, oslovljavajući me mojim svetovnim imenom. Odnekuda mi je izgledao poznat, ali nisam mogao da se setim odakle ga znam.

ʺZar me ne prepoznajete?ʺ upita me. Tada sam se setio. Bio je to Boris, Ljudmilin muž.

Boris odmah poče da govori. ʺDošao sam da vam javim neke novosti vezane za decu. Ja sam bolestan. Imam rak, dva puta su me operisali, a sada idem na hemoterapiju. Sav sam požuteo od nje, ali stanje mi se nije popravilo. Kažu da imam još najviše dva meseca života.

ʺNo to je samo uvod. Hteo bih, pre svega, da vam se zahvalim na pomoći. Vaša pomoć nam je mnogo značila. Poštovao sam vašu želju i nikad Ljudmili nisam rekao da ste nam vi poslali novac, no siguran sam da ona to i sama zna. Ona vas veoma dobro poznaje.

ʺVaši sinovi sada imaju svoju decu. Ljudmila je od njih dvojice napravila dobre ljude. Obojica su inženjeri. Naša kćerka Nina je upisala studije: Bog je dobar. Sva naša deca su

161

vernici. Ljudmila nekada nije verovala u Boga, no kad ste vi otišli u rat, to se u mnogome promenilo.

ʺDošao sam da vam se javim. Uvek sam se starao da znam gde živite. Mislio sam da je to važno, jer su naše sudbine tako bolno i čudno isprepletane. Znam koliko je vama bilo teško, no želim da znate da je sve ovo ostavilo rane i na mojoj i Ljudmilinoj duši. Ljudmila vas je volela i još uvek vas voli. Vaš odlazak ju je još više vezao za vas, jer ste svojom žrtvom pokazali snagu vaše ljubavi prema njoj.

ʺTeško mi je bilo da živom u senci njene ljubavi prema vama. Ali ne bi imalo smisla reći da me nije volela posle onog događaja. Nikad prema meni nije bila odbojna niti hladna, nikad me nije osuđivala. No sećam se, budio bih se ponekad noću i osetio da ona ne spava, da se samo pravi da spava. Znao sam tada da razmišlja o vama.ʺ

Zatim mi je podrobno ispričao sve o deci i na rastanku mi rekao: ʺNije mi ostalo još dugo da živim, dani su mi odbrojani. Ako u vašoj parohiji ima još koji sveštenik, rado bih se ispovedio. Pomozite mi!ʺ

Gledajući Borisa shvatio sam da mu je život posle mog odlaska bio vrlo težak i bolan, pun sumnja i briga. Uprkos tome, uspeo je da podigne našu decu i da ih vaspita u veri, a i da Ljudmilu uvede u veru. Njegov život je bio mnogo teži, odgovorniji i komplikovaniji od moga: pravi podvig.

Boris je ostao kod mene tri dana. Otac Andrej, moj sabrat u hramu u kome sam služio, ispovedio ga je i pričestio. Sećam se da mi je posle toga rekao: ʺDoveli ste mi dobrog čoveka. Dobar je čovek taj Boris. Retki su takvi.ʺ

***

Dok mi je otac Matej pričao o svom životu, otac Arsenije je pažljivo slušao njegovo kazivanje. Znam da je sve to već čuo ranije. Otac Matej je ostao sa nama još nekoliko dana. Više ga nikada nisam videla, ali se sećam da mi je, pet meseci posle njegove posete, otac Arsenije spomenuo da je od njega primio pismo. ʺTežak je i vrlo zamršen bio život oca Matejaʺ, rekao mi je otac Arsenije. ʺAli uprkos tome, uspeo je, uz Božju pomoć, da donese jedinu pravu odluku. Neka bi Bog uvek bio sa njim!ʺ

Životna priča oca Mateja me je duboko potresla i ostavila na mene snažan utisak. Neću ga zaboraviti dokle god budem živa.

162



OTAC PLATON SKORINO

Čitao sam u drevnom Paterikonu učenje Svetih Otaca da Bog daje svakom čoveku u toku života mogućnost da se osvrne iza sebe, da razmisli o smislu svog života i da sam odluči o svom odnosu prema Bogu. Čovek tada može da bira: da se okrene Bogu ili da se udalji od Njega. U toku čitavog našeg života mnoštvo događaja nam pruža mogućnost da spoznamo Boga i da Mu se približimo. Mi tada stojimo pred slobodnim izborom: da priđemo Bogu, ili da Ga odbijemo. Gospod, koji je uredio da se oko čoveka odigrava čitav niz krupnih i sitnih događaja i doživljaja, želi da pomogne svakome da nađe put do Njega. Odbacimo li naše spasenje, za to nije kriv niko drugi do nas samih.

Meni je Bog u nekoliko navrata davao mogućnost da se u raznim situacijama opredelim za put kojim ću ići. Ako se dobro sećam, dva puta sam odbio da krenem putem Istine koji mi je Bog tada nudio. No, u Svojoj prevelikoj Milosti, Gospod mi je opet i opet pomogao i ukazao mi na put vere. Blagodareći Njegovoj milosti i čovekoljublju, postao sam vernik, Hrišćanin, a kasnije i sveštenik.

Na svom putu uzrastanja u veri susreo sam se sa divnim ljudima, istinskim pomoćnicima Božjim, koji su mi na tom putu pomagali i učili me, na sopstvenom primeru, šta znači biti Hrišćanin.

(Tako je započeo svoju povest otac Platon. Dok mi je pričao svoju životnu priču, ponekad bi zastao, malo poćutao, a zatim polako nastavio da govori. Otac Platon je bio visok, krupan i, na tipično ruski način, lep čovek. Iz sivih očiju mu je izbijala upornost. Sa svojim uvek čvrsto stisnutim usnama odavao je utisak čoveka koji je vazda spreman da se uhvati u koštac sa svim životnim preprekama. U isto vreme, izraz lica mu je bio izrazito blag. U njegovim očima kao da se odslikavalo sve što se oko njega događalo. Zbog nečega mi se učinilo da bi taj čovek bio u stanju, ako je potrebno, da položi i svoj život za prijatelje, no kad bi se naljutio, da bi u svom gnevu bio strašan. To sam pomislila, dok je otac Platon nastavljao priču.)

Kažem vam, kad čovek priča svoju životnu priču, sve izgleda vrlo komplikovano. U životu je sve mnogo jednostavnije. Rođen sam u Lenjingradu, a odrastao u sirotištu. Završio sam sedam razreda osnovne škole, a onda sam morao da se zaposlim. Radio sam

163

kao metalac u vojnoj fabrici, zbog čega nisam bio obavezan da služim vojni rok u mirnodopskim uslovima. Nisam imao vremena ni da se učlanim u Partiju, imao sam svega 23 godine kada je rat počeo. Dok sam još išao u školu, bio sam Komsomolac. Voleo sam da se ističem da igrankama, sletovima i izletima. Moram priznati da sam se tada mnogo interesovao za devojke, a i one za mene. U to vreme je bilo veoma popularno učestvovati u anticrkvenoj propagandi i ja nisam ni malo zaostajao u takvim i sličnim aktivnostima.

Kada je počeo rat 1941., odmah sam se prijavio kao dobrovoljac. Bio sam snažan i zdrav, pa su me poslali u izviđački odred. Prvih godinu dana sve je bilo dobro: ne samo da nisam ranjen, već nisam zadobio ni jednu ogrebotinu. Mislio sam tada da je to bila čista sreća. Kada je naš komandant poginuo, na njegovo mesto je došao jedan mladi poručnik . Nama se činio kao intelektualac, jer je bio nekako suviše ʺčist.ʺ Bio je srednjeg rasta, mršav, ne mnogo snažan i nikada nije psovao. Njegove naredbe su bile kristalno jasne, kao da ih je crtao olovkom na papiru. Bio je uvek veoma precizan i očekivao od nas poslušnost. Mi ostali smo smatrali da znamo više od njega, jer smo duže vremena proveli u ratu. Lako je bilo njemu da izdaje naređenja iz bunkera ‐ no kad dođe vreme da se zađe u neprijateljsku teritoriju, videćemo kakav je na delu!

Kad smo prvi put izašli iz bunkera, veoma nas je iznenadio. Za dobrog vojnika se obično ne kaže da se dobro bori, već da dobro ʺradi.ʺ Ovo je posebno važilo za našeg poručnika: ʺradioʺ je majstorski. Bio je neustrašiv, oprezan, precizan. Umeo je da se šunja kao mačka i da puzi na stomaku kao zmija. Svoje ljude je štitio, nije se sakrivao iza njih. Kad god je mogao, išao je prvi.

Tri nedelje po njegovom dolasku dobili smo zadatak da zađemo daleko u nemačku teritoriju. Bio je to veoma opasan poduhvat. Znalo se, preko radio operatera, da se na takve zadatke obično šalje šest do deset vojnika, i da se retko ko vraća sa zadatka ‐ svi ginu. Za ovu ekspediciju izabrano je nas osmoro, zajedno sa poručnikom. Dvojicu smo izgubili već pri prelasku linije fronta. Pošto smo se domogli šume, počeli smo da radimo na svom izviđačkom zadatku. Zadržali smo se tamo šest dana. Slali smo telegrafske poruke svaki dan i izgubili još trojicu naših. Ostalo nas je svega trojica: poručnik Aleksandar Aleksandrovič Kamenjev, narednik Seregin i ja. Dobismo naređenje da se vratimo. Kako to jednostavno zvuči: ʺVratite se u bazu.ʺ Nemci znaju da smo u okolini, traže nas. Verovatno će nas i naći. Znaju zbog čega smo u šumi. Dokopali smo se njihove linije fronta i tamo proveli noć. Ležali smo na zemlji i pokušavali da procenimo odakle je najbolje da pređemo na našu teritoriju. Našu liniju i nemačku delio je brisani prostor koji smo morali da pređemo puzeći. Upravo dok smo pokušavali da pređemo taj brisani prostor, spazili su nas Nemci i otvorili vatru. Oko nas zašištaše svetleće rakete i zapljuštate kuršumi i mi se brzo ukopasmo u krater od bombe. Seregin uspe nekako da se izvuče iz kratera i da otpuzi do naše linije, a poručnik i ja ostadosmo. Mene je ošamutio vazdušni udar, te sam gubio svest, a poručnik je bio ranjen u nogu. U jednom trenutku, kad mi se povratila svest, pomislio sam: i on će uraditi isto što i Seregin ‐ ostaviće me. Znao sam da

164

mu ništa drugo ne preostaje. Ali na moje zaprepašćenje, poručnik razvi ćebe koje je nosio na leđima i stade da me gura na to ćebe. Bilo mu je teško da to radi, jer je krater u kome smo ležali bio dosta plitak. Kada je pala noć, krenuo je prema našoj strani vukući ćebe i mene na njemu. ʺNemoj, ostavi me ovde, inače ćemo obojica poginutiʺʺ, molio sam ga. Nije me slušao. ʺTežak sam, ne možeš me vući.ʺ

ʺNišta, Bog će pomoćiʺ, odgovorio je i nastavio da me vuče. Do naše linije bilo je oko dvesta metara. Nemci primetiše kretanje i zasuše nas mecima i granatama, još žešće nego prvi put. Zrna šrapnela su odskakivala po zemlji. Žestina rafalne paljbe je primorala poručnika da se zastane i da se pritaji, dok je oko nas prašina letela kao vatromet od svakog ispaljenog metka, a ja sam ponovo izgubio svest. Kad sam došao sebi, čuo sam zvuk eksplozija kao kroz maglu i osećao da me neko i dalje vuče po zemlji. Gde me to nose? Našima? Nemcima? Kasnije su se moji prijatelji divili kako je omaleni poručnik uspeo da izvuče na ćebetu mene, koji sam bio mnogo teži i krupniji od njega. O tome se danima pričalo. Poručnik i ja smo obojica dobili po medalju za hrabrost. Zavoleo sam svoga poručnika i hteo da mu se nekako zahvalim. On mi odgovori sa osmehom: ʺVidiš, Platone, Bog nam je ipak pomogao!ʺ

Čim sam se oporavio, dobih naređenje da idem u još jednu izviđačku misiju. Ponovo su nas poslali na neprijateljsku teritoriju. Nemci su u međuvremenu postali još oprezniji i sada se sa izviđačkih zadataka niko više nije vraćao. Stoga je i nama bilo jasno da nas ovaj put šalju u sigurnu smrt. Međutim, naređenje je naređenje, morali smo da idemo. Bilo nas je šestorica i, reći ću vam ovo unapred: sva šestorica smo se vratili sa zadatka, na opšte zaprepašćenje cele divizije. Uspeli smo da saznamo i prenesemo važne informacije, kao i da zarobimo jednog nemačkog vojnika od koga su kasnije dobijene još važnije informacije. Za mene je ovaj zadatak bio od posebnog značaja, jer je predstavljao, na neki način, početak mog novog života. Tada sam prvi put shvatio da ne živim svoj život kako treba.

Ovako je bilo: bili smo zašli čak trideset kilometara u neprijateljsku teritoriju i našli se kod nekog sela. Na domaku sela, blizu šume, stajala je crkvica. Četvorica naših odoše u izviđanje, a poručnik i ja krenusmo prema crkvi. Svuda oko nas je tišina, mlad mesec na nebu, a krst na kupoli se presijava plavičastom svetlošću. Odjednom mi na um pade pomisao da ne bi trebalo biti rata, da ljudi ne bi trebali da ubijaju jedni druge. No, o ramenu mi je i dalje visila automatska puška, o bedrima nož, na leđima su mi bili ukršteni redenici, a smrt je i dalje vrebala sa svih strana. Poručnik se kretao prema crkvi, sakrivajući se iza drveća, a ja sam pošao prema groblju, ali nisam uspeo da do njega dođem, pa sam se vratio na mesto odakle sam pošao. Imao sam šta i da vidim. Moj poručnik stoji u senci jednog drveta, gleda crkvu i krsti se. Gleda gore, krsti se, i nešto šapuće. Nisam mogao da verujem. Moj poručnik, školovan čovek, neustrašiv i hrabar vojnik, odjednom pokazuje nekakvo zaostalo sujeverje, odsustvo svesti. Slomih jednu grančicu, priđoh mu i rekoh:

165

ʺZnači, druže poručniče, vi verujete u bogove.ʺ

On se trže, pogleda me preplašeno, a zatim se savlada i odgovori: ʺNe, ja ne verujem u bogove. Ja verujem u Boga.ʺ Od toga dana, među nama se stvorio zid nepoverenja i počeli smo da se ophodimo jedan prema drugom sa oprezom.

I, da skratim priču, posle toga smo se bezbedno vratili u bazu. Kako rekoh, prošli smo kroz pakao. Svi su mislili da smo opet imali sreće. Sada vidim da je to sve bila Božja promisao. Vratili smo se, dakle, a mene je jednako mučila misao: ʺKako sovjetski čovek može da veruje u Boga? Obrazovan je i školovan i sigurno je čitao dela Jaroslavskog i Stjepanova u kojima je jasno dokazano da nema Boga. A ako uprkos tome i dalje veruje, znači da poseduje buržoasku svest, iz čega nepobitno sledi da je on neprijatelj naroda.ʺ

ʺVuk je to, u jagnjećoj kožiʺ, mislio sam. ʺSamo se pravi da je vojnik. Bez sumnje je hrabar, čim mi je spasao život, a svakako su od velike važnosti i informacije koje je preneo sa neprijateljske teritorije. Ali, šta ako je to samo kamuflaža, kojom on uspešno prikriva svoje pravo lice? Neprijatelj je lukav i nikad ne spava!ʺ Ta misao mi nije davala mira. Reših da ga prijavim vojnoj upravi. Primio me je neki potporučnik pred kim sam izneo svoje sumnje. Bio je vrlo zadovoljan i odmah me je odveo kod svog šefa. Šef je bio major, Litvanac i izgledao je umorno i potišteno. Saslušao je mladog potporučnika koji mu je preneo moje sumnje da se među nas uvukao neprijatelj po imenu Kamenjev i da ga treba pod hitno ukloniti iz naših redova. Zatim me je pitao kako se poručnik Kamenjev ponaša prema svojim vojnicima van zadatka, a kako kad je na zadatku. Posle kratkog razmišljanja se posavetovao sa nekim preko telefona i naredio: ʺPotporučniče, poćićete danas u izvidnicu na neprijateljskoj teritoriji i prikupićete mi informacije o ponašanju poručnika Kamenjeva. Slobodni ste! A vi, Skorino, ostanite.ʺ Potporučnik preblede i pokuša nešto da kaže, no major ga ućutka.

Kada se vrata zatvoriše, major se okrete prema meni: ʺSlušaj, Skorino! O izviđanju znam mnogo, a znam dosta i o poručniku Kamenjevu i o tebi. Nego, reci mi, molim te: je li to glava što nosiš na ramenima, ili prazna kanta?ʺ i on mi kucnu kažiprstom po čelu. ʺPa ti si stvarno budala! Pa šta, ako je vernik? Šta ako se krsti? Video si ga u akciji. Radio si s njim. Spasao ti je život, zar ne? Doneo nam je dragocene podatke o Nemcima. I ti mi sad nešto izmišljaš, kako je on, tobož, neprijatelj. Znaš, 1941. sam pešačio od granice do svoje kuće. Svojim očima sam gledao povlačenje. Video sam kako je neprijatelj opkolio naše ljude, video paniku, strah, hrabrost, pravu neustrašivost i istinsku ljubav prema otadžbini. U takvim situacijama ljudi pokazuju svoje pravo lice. Voleo bih kada ste bi se svi vi borili kao Kamenjev. Znaš li da je Kamenjev na početku rata izveo čitav konvoj ranjenika iz okupirane teritorije? Znaš li da je na rukama preneo jednog ranjenog generala? Ako po sitnicama sudiš ljudima, znači da ništa ne znaš o ljudskoj prirodi. Danas ideš na zadatak sa ovim podporučnikom i sa Kamenjevim. Dobro posmatraj i jednog i drugog na zadatku! Izbi iz glave te tvoje glupave ideje o neprijatelju u našim redovima i da ti nije palo

166

napamet da slučajno o ovome nekome pričaš! Idi sada, i nauči se da pametnije sudiš o ljudima. Kad sam bio mlad, i ja sam bio prepametan, i mnogo sam puta udario glavom o zid. Sad mi je zbog toga žao. Idi!ʺ

Bio sam zapanjen posle ovog razgovora. Te noći smo pošli na zadatak. Trebalo je da uhvatimo i zarobimo nemačkog vojnika koji bi mogao da nam oda informacije o njihovom kretanju. Iste noći mi bi jasno da je onaj mladi potporučnik najobičnija kukavica. Krio se iza nas, nije se usuđivao da podigne sa zemlje, odbijao je da ide napred i stalno nas je zadržavao. Zarobili smo jednog Nemca i krenuli sa njim natrag u bazu. Tek tada je potporučnik potrčao, onako uzbuđen, prema našoj borbenoj liniji. I baš tada mu neprijateljska granata raznese glavu.

Sledeće nedelje smo ponovo dobili naređenje da se prebacimo u neprijateljsku teritoriju. Sve je bilo dobro dok najednom nismo naišli na grupu nemačkih vojnika u šumi. Bilo je gusto, jedva smo ostali živi. Kada smo došli do ugovorenog sastajališta, podelili smo se u dve grupe. Poručnik me je uzeo sa sobom, ostali odoše drugim putem. Pešačili smo dva dana ili, bolje rečeno, dve noći. Videli smo nekoliko tenkova koje smo morali da zaobiđemo i da procenimo silu kojom je raspolagao neprijatelj u tom trenutku. Jedva smo uspeli da se vratimo, za to nam je trebalo nekoliko dana.

Dok smo se vraćali, naišli smo u šumi na jamu zatrpanu lišćem. Onako iscrpljeni, odlučili smo da tu predahnemo i da malo odspavamo, na smenu. Međutim, nijedan od nas dvojice nije mogao da zaspi. Tada odlučih da mu priznam da sam pre neki dan pokušao da ga prijavim. Takođe sam hteo da mu iznesem svoje mišljenje o religiji.

Sve sam mu ispričao, a kad sam završio, on je ćutao. Odjednom me upita: ʺZnaš li ti šta je vera?ʺ

Nije čekao da mu odgovorim, već je nastavio. Dok je govorio, predamnom kao da se otvori neki novi put, nešto sasvim novo. U početku mi je sve to delovalo kao zanimljiva i primamljiva bajka, dok mi je pričao o životu Gospoda Isusa Hrista. Međutim, potresao sam se kada je počeo da mi govori o značenju Hrišćanskog života. Rekao mi je šta je cilj ljudskog života, pričao o nedostatku vere i o antireligijskoj propagandi. Tada sam prvi put drugačije doživeo pojam vere: shvatio sam da to nije primitivizam, ni sredstvo za manipulaciju naroda, ni izmišljotina, kao što su nas učili. Razgovarali smo tri sata dok smo ležali prekriveni lišćem u jami, sve dok sunce nije počelo da izlazi. Sećam se da sam ga tada pitao: ʺAli, priča se da su popovi prevaranti i da samo gledaju sopstvenu korist. Kakve to veze ima sa verom?ʺ

ʺMnogo toga što se danas priča o našim sveštenicima je lažʺ, odgovorio je poručnik. Ima ih, istina i takvih, ali ne mnogo. Uostalom, na svakom mestu ima zlikovaca koji pokušavaju da se okoriste na bilo koji način.ʺ

167

ʺJeste li vi sin sveštenika, druže poručniče?ʺ

ʺNe. Otac mi je lekar, a majka učiteljica. Oboje su verujući ljudi. Ja živim za svoju veru. Vidiš, i to što si pokušao da me prijaviš je Božja volja. Čuo si šta ti je major rekao. I tamo, na vrhu, ima dobrih ljudi.ʺ

Nikada neću zaboraviti taj naš razgovor. Toga dana vratili smo se na mesto sastanka. Ostali su već bili stigli tamo pre nas. Telegrafisali su poruke u bazu, a zatim pokušali da se vrate. Proveli smo još dva dana obilazeći neprijateljske položaje i pokušavajući da pređemo liniju fronta. Međutim, Nemci su rasturili našu izviđačku jedinicu. Od nas šestoro, preživeli smo samo poručnik Kamenjev i ja. Ni danas mi nije jasno kako smo uspeli da se vratimo u bazu.

Mnogo sam zavoleo poručnika, no ubrzo posle toga on dobi unapređenje i premeštaj. Moje poznanstvo sa njim je ostavilo trajan pečat na mojoj duši i pripremilo me da primim veru. Od tog doba sam počeo drugačije da razmišljam. Bio je to izuzetan čovek.

Mnogo vremena kasnije, poslat sam u bolnicu u blizini Vjatke, u kirovskoj oblasti. U bolnici sam ostao pet meseci, nakon čega sam prebačen u sanatorijum na dva meseca. Dok sam bio u bolnici, inficirala mi se rana i nastupila je sepsa. Lekovi nisu pomagali. Po izrazima lica lekara video sam da nema nade za moje ozdravljenje. Prebačen sam u sobu u kojoj sam ležao sam, što je samo po sebi značilo da samo čekaju da umrem. Naravno, ja sam želeo da živim, ali već sam bio umoran i izmučen od stradanja, bolova, operacija, i svih ostalih užasnih i nepoznatih stvari. Nisam imao strah od smrti, već od nepoznatog.

U bolnici je radila medicinska sestra po imenu Marina. Bila je sitna i mršava i imala je smeđe oči. Uvek je bila vesela, ljubazna i pažljiva prema svakom bolesniku. Svi smo je voleli zbog te njene osetljivosti i spremnosti da pomogne svakome. Svi vojnici na oporavku bili su zaljubljeni u nju. Mada je prema svakome bila ljubazna, držala je svakog udvarača na pristojnom odstojanju.

Kada su me odneli u ʺsobu iz koje nema povratkaʺ, bio sam uglavnom sve vreme u nesvesti. Svaki put kada bih na trenutak došao sebi, video bih Marinino lice. Davala bi mi injekciju, ili bi mi brisala znoj sa lica, ili bi mi presvlačila odeću. Jednom, dok sam tako ležao zatvorenih očiju, u sobu uđe vizita: načelnik odelenja sa svojim mlađim kolegama. Lekar koji je bio zadužen za mene pročita izveštaj o mom stanju i zaključi: ʺNe može se ovde više ništa uraditi: nastupila je sepsa, pacijent ima infekciju krvi.ʺ Načelnik odeljenja me takođe odmeri i reče: ʺDa, na žalost, ovde više nema nade.ʺ

Iako sam bio u stanju polusvesti, sve sam čuo i razumeo.

Kasnije, ne znam da li je bio dan ili noć, dođoh sebi i u jednom trenutku osetih da sestra Marina stoji kraj mog kreveta. Kvasila mi je čelo sunđerom i nešto šaputala. Molila se za

168

moje zdravlje. Otvorih oči, a ona mi tada reče: ʺBiće sve u redu, Platone. Ozdravićeš.ʺ Dade mi malo vode da popijem.

Kasnije sam saznao da mi je davala osvećenu vodu.

Marina je često dolazila i molila se kraj moje postelje. To je trajalo otprilike dve nedelje. Sa sobom bi uvek donosila flašicu sa svetom vodom i po malo osvećenog hleba, prosfore. Time me je hranila i pojila svaki dan. Čim bi se približila mojoj postelji počinjala bi da se moli. Dolazila mi je čak i kada nije bila dežurna. Ona me je izlečila, ona je izmolila moje ozdravljenje od Boga.

Kad mi je bilo bolje, počela je da mi priča pomalo o veri. Naučila me je nekim molitvama. Iz bolnice sam izašao kao verujući čovek, Hrišćanin. Poručnik Kamenjev i Marina su zaista preokrenuli moj život.

Voleo sam Marinu kao rođenu majku, mada je bila istih godina kao ja. Kada mi je napisao uput za sanatorijum, načelnik odeljenja mi reče: ʺIzvukli smo te iz ʺonog svetaʺ, ali bez sestre Marine ne bismo mogli ništa da uradimo. Njoj duguješ veliku zahvalnost.ʺ

To sam već i sam znao, ali znao sam i nešto drugo: da me je Neko izlečio preko sestre Marine. Tada sam dao sebi zavet da ću, ako preživim rat, postati sveštenik. Svoju odluku saopštio sam i sestri Marini.

Rat se konačno završio. Kraj rata sam dočekao u Berlinu, gde sam demobilisan. Vratio sam se u moj rodni Lenjingrad i pošao da upišem bogosloviju. Predao sam dokumenta, a oni ih pogledaše i vratiše mi ih. Nisu hteli da me prime, uprkos svim mojim molbama i ubeđivanjima. Uskoro su me pozvali pred Ratnu komisiju. Tamo su me ismevali i pokušali da me odvrate od moje namere: ʺHej Skorino! Jesi li sišao s uma? Nosilac si svih mogućih ordena i medalja za hrabrost, čin poručnika si dobio, i sad hoćeš u popove! Sramotiš Armiju!ʺ

No, bio sam veoma uporan i na kraju me primiše. Bilo mi je vrlo naporno, jer sam bio neškolovan: završio sam samo sedam razreda osnovne škole i to davno. Da, bilo je teško. Ponekad mi se činilo da mi ljudi namerno smetaju da učim. Završih nekako tu bogosloviju i odlučih da se zamonašim. Sad su počeli da mi se smeju ovi iz bogoslovije: ʺŠta? Vidi kakav si, pucaš od zdravlja, zar ti da budeš monah? Bolje ti je da se ženiš, tako ćeš bar moći da postaneš sveštenik.ʺ Iskreno govoreći, bili su u pravu. Nisam ja za monaha, a osim toga, gde bih mogao da se pripremim za monaški život?ʺ

Valjalo mi je, dakle, oženiti se. Samo što sam završio bogosloviju, nisam ni rukopoložen, a već su odlučili da me pošalju na parohiju u Irkutsk. Znači, pod hitno moram naći sebi nevestu. To je bilo teško. Nisam se tada kretao u društvu devojaka. Pre rata sam imao mnogo prijatelja, no svi su se udaljili od mene kada sam krenuo u bogosloviju. Dok sam učio bogosloviju, devojke me nisu interesovale i nisam pomišljao na ženidbu, a sada sam

169

morao da nađem ženu. Otišao sam u crkvu da se pomolim Bogu da mi pomogne. Proveo sam dugo vremena u molitvi.

Kad sam izašao iz crkve, ugledao sam čoveka sa jednom nogom kako polako ide ulicom pomoću štaka. Kad sam mu prišao malo bliže, prepoznao sam bivšeg kapetana puka u kome sam služio. Zaboravio sam da napomenem da sam u ratu stigao do čina poručnika, a počeo sam kao prost vojnik. Pritrčah kapetanu i on mi se veoma obradova. Pozva me odmah u svoj stan. Dugo vremena smo proveli sećajući se ratnih dana, a zatim prešli na probleme svakodnevice. Kapetan je bio veoma dobar i veseo čovek, pravi domaćin. Kad sam mu rekao da sam završio bogosloviju i da tražim devojku da se oženim njome, pomislio je da se šalim. ʺImam pravu ženu za tebe! Moja rođaka Ninaʺ reče, nadovezujući se na ʺšalu.ʺ

Sa Ninom sam se upoznao dva dana posle toga. Dopala mi se, a izgledalo je da se i ja njoj dopadam. Odlučih da je ženim, pa joj to u predložih kroz nekoliko dana. Prethodno joj ispričah sve o sebi. U početku joj je bilo teško da prihvati da ću biti sveštenik, ali kad je malo razmislila, prihvatila je. Samo je rekla: ʺPlatone, ali ja ne verujem u Boga.ʺ

Šta, pomislih u sebi. Ni ja nisam verovao! Otišao sam u bogosloviju i rekao im da sam našao ženu. Saslušali su me i na kraju mi dali blagoslov da se ženim. Venčali smo se dve nedelje posle toga, a zatim sam najpre rukopoložen za đakona, a posle za prezvitera. Valjalo nam je uskoro da otputujemo za Irkutsk. Međutim, Nina reče: ʺIdi ti, Platone. Ja moram da ostanem još godinu i po u Lenjingradu da završim srednju školu.ʺ

Ne znam kako sam mogao da zaboravim da ona još ide u školu. Rekla mi je, ali sam zaboravio. Ipak, morao sam da idem. Dogovorili smo se da će mi se ona pridružiti čim završi školu. Da budem iskren: teško mi je bilo da je ostavim. Zavoleo sam je. Ipak, nisam sumnjao u to da će doći.

Sada bih želeo da kažem nešto i o mojoj Nini. Nije mnogo visoka, do ramena mi je. Tanka je, ali skladno građena. Ima krupne sive oči. Vrlo je lepa. Nema dlake na jeziku, ume da odgovori.

Otišao sam u Sibir, u jedno selo iza Irkutska. Selo je bilo dosta veliko, ali su crkvu morali da zatvore jer im je stari sveštenik umro. Pošto se niko nije brinuo o zgradi crkve, to je ona bila u prilično lošem stanju. Pokušao sam da tamo zavedem neki red i da koliko ‐ toliko popravim zgradu. Pomagale su mi dve starice. Počeo sam da služim, ali na službama je bilo uvek samo troje ljudi, pa sam se zabrinuo. Gde su parohijani? Odlučio sam da služim svaki dan. Služio sam nedelju dana, mesec dana, tri meseca. I dalje niko nije dolazio. Pao sam u očajanje. Otišao sam kod vladike, rekao mu da služim svaki dan, ali da mi niko ne dolazi. Vladika me je pažljivo saslušao i na kraju mi rekao: ʺSve u svoje vreme. Bog je milostiv!ʺ

170

Kad sam odlazio iz vladičanskog dvora, svratio sam u gradsku crkvu. Sačekao sam kraj službe i prišao starom svešteniku koji je tamo služio. Ispričao sam mu svoju tužnu priču. Pozvao me je svojoj kući i veoma me lepo primio. Rekao mi je: ʺBog vas je prizvao u svešteničku službu. Sve će biti u redu, dolaziće vam parohijani, uskoro će vam doći i žena, samo se molite! Što više se molite Bogu!ʺ

Sprijateljio sam se sa ocem Petrom i često ga posećivao. Mnogo mi je pomogao u tim prvim danima moga službovanja, a bio je i vrlo duhovan čovek.

Prošlo je pola godine, a ja sam imao samo osam parohijana, ali nisam prestajao da služim svaki dan. Jedva sam imao novca da se prehranim, pa sam u slobodno vreme počeo da radim. Nekome bih popravio krov, drugome bih doneo drva, trećem promenio bravu. Dok sam radio, razgovarao sam sa domaćinima. Njima je bilo zanimljivo da razgovaraju sa sveštenikom. Neki su počeli da se raspituju za veru. Radovalo me je kad sam mogao nešto da im kažem o veri. Slušali su me, a neki su čak došli u crkvu. U početku su samo došli da razgledaju, a onda su počeli da dolaze na službe.

Radio sam savesno i pošteno. Valjda sam i naučio nešto za sve one godine rada u fabrici u Lenjingradu. Počeli su da me traže i ubrzo su se umnožili pozivi za popravke po kućama. Do kraja godine u moju crkvu je dolazilo 80 ‐ 90 ljudi, uglavnom starijih godina, a druge godine su počeli da mi dolaze i mladi.

U početku, kad sam stigao u selu, ljudi me nisu najbolje prihvatili. Išao bih, na primer, ulicom, a deca bi vikala za mnom: ʺEno popa, uhvati se za dugme!ʺ Često bih čuo i psovke na svoj račun. Često sam bio meta ismejavanja. Ušli bi u crkvu i počeli da se smeju i zavitlavaju, ometali mi službu. Uvek sam ih učtivo molio da izađu, a oni bi odlazili uz najgrđe psovke. Mislili su da ne mogu da se branim. Jednom me je grupa mladića presrela i pretukla. Šetao sam se jedno veče kad su me napali. Dok su me udarali, samo sam ih molio: ʺNemojte, molim vas! Prestanite!ʺ Valjda im je bilo zabavno da biju popa.

Teško je bilo. Nedostajala mi je Nina. Kada je napokon došla, bio sam veoma srećan, ali i njoj je u početku bilo teško. Nikad joj nije palo napamet da će se udati za seoskog sveštenika i živeti u nekoj seoskoj zabiti. Sada je imala diplomu, i vrlo je lako dobila posao tehnologa u velikoj fabrici mleka. Međutim, kad su saznali da je žena sveštenika, nije joj bilo lako na poslu. Bila je odličan radnik, imala veliko znanje i u svemu je bila primerna.

Jedne večeri kada smo se Nina i ja vraćali kući, napala su nas četvorica polu‐pijanih mladića. Trojica su počeli da me tuku, a jedan je bio više zainteresovan za Ninu. Molio sam ih da nas ostave na miru. Nina je počela da vrišti i da zove u pomoć.

Ona trojica su počeli ozbiljno da me tuku. Video sam da je jedan oborio Ninu na zemlju, a da su još dvojica prišla odnekuda i da gledaju. Tada rekoh samome sebi: ʺEhej, oče Platone! Znaš da se biješ, bio si u ratu, a i jak si, brate. Šta čekaš?ʺ Pa kad sam navalio na

171

njih! Jednog sam bacio preko ramena, drugog sam udario u stomak, trećeg sam nadlanicom samo lako udario u vrat, a zatim sam prešao na onog što je hteo da napastvuje moju Ninu. Bio sam strašno ljut, pa sam ga dobro isprašio i bacio ga u žbunje. Nina nije mogla da veruje svojim očima. Ona dvojica posmatrača pokušaše da pomognu svojim drugarima, no dok sam jednog sređivao, onaj drugi pobeže. Zatim sam se vratio na onu trojicu što su me napali, pa sam ih još malo izlupao. Nisu se tome nadali. Mislili su da je pop slabić i lak plen. Rešio sam da im očitam bukvicu. Naterao sam ih da puze pedeset metara ‐ sada me je toga stid. Kad su počeli da se bune, opet sam krenuo da ih bijem. Nina mi je posle rekla, smejući se: ʺNisam znala da si takav, oče Platone!ʺ Ali bio sam tada veoma ljut.

Posle ovog događaja, ljudi su počeli da me poštuju. Oni momci što su hteli da me biju posle toga su mi prišli i rekli: ʺDruže Platone, mislili smo da ste samo nekulturni pop, a ono ispade da ste sportista!ʺ Godinu dana kasnije, jednog od njih sam venčao u crkvi, a drugome krstio dete.

Znam da sam kriv za ovu tuču, jer sveštenik ne sme da se tuče. Ali nisam imao izbora. Da sam bio sam, to bi bila sasvim druga stvar, ali sa mnom je bila Nina. Kada sam kasnije to ispričao episkopu, on se nasmejao i rekao: ʺU ovom slučaju pravo si postupio. No ubuduće bih te molio da ne zloupotrebljavaš svoju snagu! Bog će ti oprostiti!ʺ

***

Živeli smo u tom selu nekoliko godina, a 9. maja 1965. slavila se godišnjica pobede nad fašizmom i završetka rata. Predsednik kolhoza i predsednik seoske opštine su obojica bili ratni veterani i organizovali su svečanu proslavu u klubu. Pozvani su svi koji su učestvovali u ratu, sa napomenom da obavezno dođu sa ordenjem i medaljama koje su u ratu dobili.

ʺPlatone, moraš ići na proslavu!ʺ nagovarala me je Nina.

I tako, obukao sam civilno odelo i prikačio sva svoja odlikovanja. Bilo ih je mnogo: tri ordena Slave, četiri sa Crvenom Zvezdom, orden Lenjina, orden Boraca Crvenog Barjaka,, tri medalje za hrabrost i još neke.

Kad sam ušao u klub, predsednik kolhoza me prvo nije prepoznao, a posle me je pitao: ʺOdakle vam to silno ordenje?ʺ

ʺKako mislite, odakle? Dobio sam ih u ratu!ʺ rekoh.

Sada je predsednik bio u nezgodnom položaju: svi oni koji su imali medalje trebalo je da se popnu na tribinu, a ja sam, istina, imao više medalja i ordenja nego bilo ko na toj proslavi, ali... ja sam sveštenik. Predsednik se posavetova sa još nekima, pa me onda pozva: ʺDruže

172

Platonove, molim vas, dođite i sedite na tribinu.ʺ U to vreme su me mnogi zvali ʺPlatonovʺ, kao da mi je to prezime. Postavio me je da sednem u drugi red.Trebalo je da svako od veterana ko je učestvovao u borbama ispriča poneki događaj ili ratnu anegdotu. Razmislio sam i odlučio da i ja nešto kažem. Naravno, znao sam da bi to moglo da mi napravi neprilike kod crkvenih vlasti, ali sam žarko želeo da pokažem tim ljudima da vernici i sveštenici nisu neobrazovani i glupi, već da zaista veruju u Boga, da žive Hrišćanskim životom, trudeći se na svom putu ka Bogu uprkos svim teškoćama i da u tome ne traže niti nalaze nikakvu materijalnu korist. Posle ovoga sam se čak i sprijateljio sa predsednikom kolhoza, koji je počeo da me ceni. Kasnije mi je pričao da je imao neprilike sa vlastima što je pustio sveštenika da govori na proslavi.

Ostali smo u tom selu dvanaest godina. Bog nam je bio milostiv, nije nas nikada ostavio. Crkva je bila puna ljudi, voleli su me, a vlasti mi nisu mnogo smetale. Moja se Nina nije odmah prilepila za crkvu, no danas je ona jača u veri od mene. Postala je iskreni vernik, dobro poznaje sve crkvene službe i mnogo mi pomaže.

Sada sam premešten u veliki grad, što mi teško pada, ne mogu da se naviknem, ali trudim se.

To je sve što mogu da kažem o svom životu i o putu koji me priveo k Bogu.

Čekajte, nečeg sam se setio! Oprostite, upravo sam se setio kako sam prvi put od jednog vernika čuo za Boga. Taj susret mi je ostavio dubok utisak i naterao me da razmislim. Često sam se vraćao na ovaj događaj i mislio o njemu. No, u to vreme sam imao samo četrnaest godina i još uvek sam živeo u sirotištu.

U to vreme nam je predavao sociologiju profesor po imenu Natanail Aronovič ‐ ne sećam se njegovog prezimena. Organizovao nam je večernja druženja, diskusione klubove, konferencije, vodio nas je po muzejima i osnovao klub za anti‐versku propagandu. Stalno je bio sa nama i mi smo ga voleli.

Tada je u naše sirotište došao dečak mojih godina, Vovka Balačov, očigledno iz školovane porodice. Bio je dobar đak, ali nije voleo mnogo da priča, bio je povučen. Proveo je u sirotištu šest meseci kada jedan od dečaka primeti da se Vovka krsti i, naravno, prijavi ga odmah dežurnom nastavniku. Ne znam šta mu je tom prilikom rečeno, ali u to vreme su u modi bile debate i diskusije. Bilo je to ovako: organizovali bismo, tobož, suđenje književnim likovima kao što su Čackin, Evgenije Onjegin, Tatjana Larina, Bazarov i drugi. Jedan učenik bi predstavljao tužioca, drugi

odbranu, a treći, naravno, optuženog junaka iz knjige. ʺSuđenjuʺ bi obavezno prisustvovao nastavnik, koji se trudio da se ne meša u diskusiju. Bilo je poželjno da ʺsudski procesʺ vodimo sami, bez pomoći.

173

Toga dana Natanail Aronovič nam saopšti da će ʺoptuženiʺ na sledećem suđenju biti Isus Hristos. Odlučeno je da će ulogu Isusa Hrista dobiti Vovka Balačov. Čak su rešili da ga umotaju u čaršav, da bi više ličio na Hrista. Natanail Aronovič nas je dobro pripremio za ʺsuđenjeʺ, dajući nam ideje kakve sve ʺoptužbeʺ da iznesemo na račun Isusa Hrista. Tužilac je bio Jura Škurin, odbranu je predstavljala Zina Fomina, a predsedavajući je bio Kolja Ostrovski. Bilo je sedam svedoka, a u publici su bila dva razreda.

Svi smo bili zaposleni oko ovog ʺsudskog procesa.ʺ Pripreme su trajale deset dana, a Vovka nije znao šta radimo. Iza leđa smo ga čak prozvali ʺMali Hristos.ʺ O njegovoj ulozi u ʺsudskom procesuʺ smo mu rekli tek dan pre nego što je suđenje počelo. Vovka je pokušao da odbije, ali niko ga nije slušao. Kasnije smo saznali da su mnogi nastavnici bili protiv ovoga, ali da je ʺsuđenjeʺ izvedeno jer je Natanail Aronovič bio veoma uporan. Primetili smo da je Vovka, od trenutka kad smo mu saopštili vest, postao vrlo uznemiren, činilo se kao da je za jedan dan oslabio.

Sutradan smo otišli u ʺsudnicuʺ, i sud je počeo da zaseda. Predsednik je otvorio slučaj. Vovka nije dopustio da ga uviju u čaršav. Stajao je na sred sale, bio je bled, bez kapi krvi u licu. Devojčicama ga je odmah bilo žao, a ni mi ostali se, kao publika, nismo osećali prijatno. Predsedavajući upita Vovku: ʺPriznajete li da ste krivi?ʺ

Vovka je trebalo da odgovori: ʺNe, ne priznajem!ʺ i onda bi otpočela diskusija. Bilo bi zanimljivo, kao i uvek, na ovakvim ʺsuđenjima.ʺ Podupirali bismo svoje argumente citatima iz knjiga. Uvek smo na ovakvim skupovima sticali nova iskustva i znanja, kao i bolje razumevanje književnih ili istorijskih likova. Zato je diskusija bila veoma važna. No ovaj put nas Vovka sve iznenadi odgovorom: ʺJa sam vernik! Ne prihvatam ovo suđenje. Svaki čovek ima pravo na svoja ubeđenja!ʺ Zatim sede na stolicu.

Počeli su da ga ispituju. Vovka je ćutao. Nismo znali kako dalje da vodimo diskusiju, ustanovljena procedura ovog puta očigledno nije mogla da se primeni. Natanail Aronovič došapnu predsedavajućem da održi pripremljeni govor. Jurka ustade i poče: ʺOstaci trulog kapitalizma: kulaci, popovi i intelektualci...ʺ i završi svoj govor rečima da su sve to truli ostaci kapitalizma. Svi smo mu tapšali. Zatim ustade Zona Fomina, koja takođe održa govor. Osvrnula se na kapitalistički ološ, na nedostatak kulture, a spomenula je i loš uticaj na društvo u celini. Iako je imala ulogu branioca, njen govor je više imao prizvuk optužbe. I njoj smo tapšali.

Zatim predsedavajući pozva svedoke. Svako od njih je citirao autore knjiga o anti‐verskoj propagandi. Neko je čak doneo karikaturu Isusa Hrista isečenu iz stripa. Svi su se zabavljali i učestvovali u igri. Predsedavajući se odjednom seti da je prvo trebalo da svedoci iznesu svoje dokaze, pa tek onda da se jave branilac i tužilac, ali već je bilo kasno da se to ispravi. Bio je zadovoljan tokom suđenja, pa je na kraju ponudio Vovki Balačovu da kaže nešto u svoju odbranu.

174

I Natanail Aronovič je bio zadovoljan. Kao i uvek kada je bio dobrog raspoloženja, trljao je ruke.

Svi smo očekivali da će Vovka ćutati. On, međutim, ustade, ispravi se i, kao da mu je spao neki nevidljivi teret sa ramena, poče da govori. Slušali smo ga kao opčinjeni. Govorio nam je o dobrom i o zlu i o učenju Gospoda Isusa Hrista. Objasnio nam je zašto on veruje u Boga. Rekao nam je da nas žali što nemamo vere, da su nam prazne i duše i glave. Rekao nam je da on nikada nije sam, da je Bog uvek sa njim, Bog, njegova nada i njegova snaga! Izgledalo je kao da će da zaplače.

Natanail Aronovič dade znak predsedavajućem da zaustavi Vovku, ali ovaj, iz nekog razloga nije hteo da ga prekida. Vovka završi svoje izlaganje rečima: ʺDa, ja verujem u Boga, i to je moja stvar. Niko nema prava da mi sudi zbog toga. Svako od nas ima svoju savest, koja je slobodna, i niko nema prava da natura svoje ideje drugome. Verujem u Boga i ponosim se time!ʺ Ostao je da stoji.

Govorio je tako lepo i tečno, da smo ga svi sa pažnjom slušali i bili veoma dirnuti time što je rekao. Dugo smo mu tapšali i vikali ʺBravo!ʺ Niko od nas nije očekivao da Vovka može tako da odgovori. Odakle mu reči za tako nešto, gde li ih je našao?

Ni tužilac, ni branilac, ni predsedavajući nisu znali šta da rade. Deca su u suštini iskrena, pa smo i mi, tj. publika, dobro razumeli Vovkine reči. Bilo nam je jasno da niko nema prava da osuđuje ljude zbog njihovih ubeđenja. Povrh svega, Vovkin govor je bio pun iskrenosti i neizveštačen.

Natanail Aronovič skoči sa stolice i povika predsedavajućem: ʺPročitajte presudu!ʺ Kolja Ostrovski mu odgovori: ʺAli, on nije kriv!ʺ

Pitanje koje se niko nije usudio da postavi je glasilo: ʺKo nije kriv? Vovka Balačov ili Isus Hristos?ʺ Zaključili smo, među sobom, da niko od njih dvojice nije kriv.

Natanail Aronovič je bio toliko besan, da su mu po licu izbili crveni pečati, glas mu je drhtao i on zašišta: ʺDosta! Ovo je farsa! Nema Hrista! Hrišćanstvo je samo neuspela imitacija Judaizma. Sve je ovo laž, Balačov je izgovorio opasne laži! Pročitajte presudu!ʺ

Predsedavajući, Kolja Ostrovski, se posavetova sa svojim ʺkolegamaʺ i na kraju izjavi: ʺSud nije stanju da donese presudu zbog okolnosti koje su izvan naše kontrole.ʺ

Svi smo napustili salu sa nekim gorkim ukusom u ustima. Nije bilo nimalo zabavno. Kasnije smo često razgovarali o ovom događaju, jer se na neki način kosnuo srca svakog od nas.

Kroz dve nedelje, Balačov je premešten u dom za ʺproblematičnuʺ decu. Natanail Aronovič nije više uživao naklonost među nama đacima i nerado smo učestvovali u njegovim aktivnostima.

175

Kad pogledam u prošlost, tek sada vidim na koliko načina me je Bog zvao k sebi! Vovka Balačov, poručnik Kamenjev, sestra Marina, izviđačka jedinica, bogoslovija, Nina, iskušenja koja sam imao na početku svešteničke službe, i još mnogo, mnogo toga... Sve su to koraci kojima me je Bog vodio Sebi.

ʺA kako ste upoznali oca Arsenija?ʺ upitala sam oca Platona. ʺU crkvi gde sada služim imam jedno duhovno čedo koje je dobar prijatelj sa ocem Arsenijem. Zamolio je oca Arsenija za blagoslov da me dovede k njemu, i evo me. Blagodarim Bogu zbog ovog susreta. Poverio sam čitav svoj život ocu Arseniju, i sada sam drugi čovek. Čim se vratim kući, pokušaću da ubedim Ninu da i onda dođe da ga vidi. Tako mi je rekao otac Arsenije!ʺ



MATI MARIJA

Duge godine našeg života, sa svim radostima, brigama, tegobama i žalostima, vremenom se pretvaraju u sećanja koja svako od nas nosi u sebi. Svetla i radosna sećanja obasjavaju dalji životni put čovekov, njima se duša hrani. Mračne i turobne godine ‐ njih pokušavamo da zaboravimo. No pamćenje nam često ne dozvoljava da ih potisnemo, i onda nas ta sećanja progone, muče i nanose nam bol. Tako se proživljene godine života neizbežno pretvaraju u sećanje.

Želim da kažem nešto o ljudima čiji život ne pripada dalekoj prošlosti, već je i danas veoma stvaran i aktuelan, mada je već našao svoje mesto u mome sećanju. Istinska ljubav obogaćuje čoveka, donosi radost i večito se preporađa u drugim ljudima. No, ako postoji snaga veća od snage ljubavi, to je onda samoodricanje radi bližnjih, blagost i dobrota, bezgranična vera u Boga i molitva.

Otac Arsenije i mati Marija su oboje bili ljudi upravo takvog kova. Želim da vam pričam o njima, jer je potrebno da se zna da postoje i takvi ljudi koji u sred teških iskušenja pomažu drugome, poučavaju, ublažuju bol i privode Bogu. Sigurna sam da će ko god bude čitao o životu oca Arsenija i mati Marije i o njihovim delima, kroz njihov primer pronaći novi

176

život i istiniti put. Zbog toga životna priča oca Arsenija i mati Marije ne predstavlja memoare, već sam život. Njih dvoje su izvor žive vode koja nam daje snagu vere i koja nas obnavlja, kako bismo mogli da živimo tom verom.

Pri zapisivanju ovih sećanja oslanjao sam se na dnevnik koji sam u to vreme vodio gotovo svakodnevno. Zbog toga će neke moje zabeleške možda delovati subjektivno, jer su zapisane pod utiskom raspoloženja u kom sam se tada nalazio. Prepisujući iz ovih beležaka trudio sam se da izostavim svoje lične komentare, ali to nije uvek bilo moguće.

***

Došao sam da provedem svoj godišnji odmor kod oca Arsenija. Voleo sam gradić u kome je živeo, i šetao bih njegovim ulicama dan. Voleo sam da obilazim stare crkve i drevne manastire od kojih su mnogi bili u ruševinama. Šetajući tako, našao bih se čas u četvrtom veku, čas u kitnjastom osamnaestom, čas u strogom devetnaestom. Upoznao sam se sa kustosima muzeja, čime mi se pružila prilika da zavirim u skrivene tajne drevnih predmeta koje većina turista, kao ni stanovnika ovog grada, nije videla.

Tada sam imao samo dvadeset sedam godina i mogao sam da pešačim kilometrima po gradiću i njegovoj okolini. Uveče, kada bi otac Arsenije bio slobodan, molio bih se sa njim ili razgovarao, a ponekad bih samo sedeo i slušao njegove razgovore sa drugima. Svaki put bih naučio nešto o duhovnom životu i o veri. Uvek bi se, po odlasku od oca Arsenija, osećao duhovno bogatijim.

Jednog jutra odlučim da obiđem jedan manastir iz šesnaestog veka. Veći deo zdanja je i dalje stajao na mestu, ali je bio u stanju raspadanja. Naročito je lepa bila glavna crkva, u kojoj je još uvek stajao ikonostas iz sedamnaestog veka. Kada sam se vratio kući bio sam umoran, pa sam legao da se malo odmorim. To veče dođe ocu Arseniju u posetu neka nepoznata devojka i predade mu pismo. Otac Arsenije pročita pismo i reče mi: ʺSutra ujutru krećemo za Moskvu. Jevdokija Ivanovna mi javlja da je monahinja, mati Marija, njena poznanica, teško bolesna. Moramo da uhvatimo jutarnji voz koji polazi oko pet sati ujutro. Molim vas, kupite tri karte i pođite sa mnom. Ostaćemo možda četiri dana u Moskvi.ʺ Zatim se okrenu i poče da razgovara sa tom mladom devojkom.

Nisam imao vremena ni da pogledam tu devojku, jer sam odmah pošao da pripremim stvari koje će nam biti potrebne za put. Nadežda Petrovna, u čijoj kući je otac Arsenije živeo, pomogla mi je prilikom pakovanja. Kad sam ponovo ušao u sobu oca Arsenija, njega nije bilo.

Nepoznata devojka je šetala po njegovoj sobi, zagledajući knjige na stolu i po policama, kao i uljana platna i ikone na zidu. Posmatrala je sve to nekako s visine. Nije se obazirala na mene kada sam ušao u sobu, već je nastavila da razgleda stvari po sobi. Kada je

177

napokon ponovo sela u fotelju, obrati mi se i reče: ʺKo bi rekao da se jedan sveštenik interesuje za umetnost, medicinu, filosofiju i marksizam. Mislila sam da oni samo znaju crkvene službe i Bibliju. Baš me iznenađuje ovaj vaš Pjotr Andrejevič.ʺ Ona me zatim odmeri od glave do pete i reče, pomalo podrugljivo: ʺA, jeste li vi jedan od ʺonihʺ, kao što je Pjotr Andrejevič?ʺ

Ovaj bezobrazluk me je uvredio, a najviše me je boleo njen stav prema ocu Arseniju. Odgovorih: ʺDa, ja sam jedan od ʺonih!ʺ No, pre nego što nastavite da govorite o ocu Arseniju tim tonom, predlažem vam da pogledate knjige koje je on napisao.ʺ

ʺKnjige?ʺ upita ona iznenađeno.

Otvorih plakar i pokazah joj neka njegova dela. Ona uze jednu i stade da je prelistava, zastajući da pročita po nešto. ʺVeoma obrazovan čovek, nema šta. Obrazovan, a sveštenik! Kakva neobična kombinacija. Život napreduje, materijalizam je priznat u skoro celom svetu, prodro je u umove skoro svih ljudi. Mnogo knjiga je napisano u kojima se dokazuje apsurd religije, a religija i dalje postoji...

ʺVeruju naučnici, veruju pisci i slikari, lekari i profesori i učitelji veruju. Milioni obrazovanih na zapadu ‐ i oni veruju. Crkve su nam pune, i u njih ne idu samo babe. Kako su me nervirale te babe kad sam bila mala! Stalno bi pokušavale da me uteraju u red.ʺ

Nastavila je da govori, kao za sebe: ʺDa, da....Mnogo je toga napisano, a niko još nije uspeo da dokaže da Bog ne postoji.ʺ

Zatim se okrete prema meni i reče: ʺZnate, pročitala sam mnogo knjiga o naučnom ateizmu, ali imam utisak da autori tih knjiga nikada ništa nisu u stanju da dokažu. Oni ili pokušavaju da ocrne religiju, ili se svađaju sa Bogom i pokušavaju da Mu dokažu da On u stvari ne postoji... Moja baka Kaća bezuslovno veruje. Kad biste vi znali moju baku! Bolja je od svih ljudi koje poznajem, čak i od mojih roditelja. Kada bi svi mogli tako da veruju kao ona...ʺ

Devojka me iznenadi pitanjem: ʺA vi? Šta vi mislite o Bogu?ʺ

Htedoh da joj odgovorim, no tada primetih oca Arsenija na vratima, kako posmatra devojku sa osmehom i sa očinskom nežnošću. Odlučih da ne kažem ništa.

ʺJeste li se spakovali?ʺ pitao me je.

ʺJesam, otićiću na stanicu sutra u četiri ujutru, a vas dvoje biste morali da stignete na voz do pet.ʺ

Sledećeg jutra, kad smo seli u voz, među nama je vladala tišina. Otac Arsenije je gledao kroz prozor. Videlo se kako pored nas promiču šume, planine, stanice, raskrsnice i zgrade.

178

Po seoskim putevima videli su se ljudi. On nije bio svestan svega toga, jer je bio utonuo u molitvu.

Devojka, koja je pošla na put sa nama, učila je nešto iz debelog medicinskog udžbenika. Zvala se Tatjana. Ja sam pokušavao da pratim roman koji sam poneo sa sobom. Otac Arsenije je nekoliko puta oslovio Tatjanu i nešto je pitao. Putovali smo nekoliko sati.

Moskva je veoma bučan grad i primetio sam da je otac Arsenije, naviknut na život u varošici, izgledao nekako izgubljeno i nesigurno. Kad smo ušli u taksi, nije umeo da zatvori vrata i začuđeno je posmatrao tramvaje, trolejbuse i automobile kako jure ulicama. Zaustavili smo se ispred nove višespratnice oko koje se orio dečji žagor, a iz jednog stana je dopirala muzika sa radija. Čuli smo lupu vrata od lifta, udaranje potpetica po asfaltu i videli prolaznike kako žure i podozrivo gledaju na starce koji su sedeli na klupi blizu ulaza u soliter.

Stan u koji smo ušli je bio tih, sunce je ulazilo kroz prozore. Otišli smo u kupatilo da se osvežimo posle puta dok je Tanja obišla svoju baku u drugoj sobi i iznela čaj. Puna energije, Tanja je iznela na sto kriške hleba, sira i malo ribe. Za tili čas, na stolu se nalazilo verovatno sve što su imali u kući od hrane. Seli smo za sto i poslužili se.

Onda smo otišli u drugu sobu. Tamo je, na krevetu sa rukama sklopljenim na čaršavu, ležala starica ozbiljnog i pomalo tužnog lica. Njene krupne, sive oči su nas posmatrale sa blagom radoznalošću.

ʺBabuška, dovela sam ti prijatelje Jevdokije Ivanovne!ʺ

ʺDa! Čula sam vas iz sobe da ste stigliʺ, reče bakica.

ʺSedite, baćuška!ʺ reče ona ocu Arseniju. ʺA ti, dragi moj, sedi i ti ovde, sedi i slušaj. Tanja neka ide da poradi malo u kuhinji.ʺ

U sebi sam se pitao zašto me je ova starica nazvala ʺdragi moj.ʺ Seli smo. Prvih nekoliko trenutaka smo ćutali. Izgledalo je kao da se otac Arsenije zamislio i da nešto posmatra.

ʺBaćuška, sedite bliže. Ne mogu glasno da govorim. Rekla bih vam prvo nešto o sebi, a onda bih želela da me ispovedite.ʺ

Otac Arsenije primaknu stolicu bliže njenom krevetu. Primetio sam da vrlo pažljivo posmatra lice ove neobične bakice. Bilo mi je jasno da je svu svoju duhovnu snagu usredsredio na predstojeći razgovor. Znao sam da se moli Bogu, jer su mu se usne jedva primetno micale.

U sobi je vladala neka čudna tišina. Ni otac Arsenije, ni mati Marija nisu progovarali. Sunce je obasjavalo sobu kroz prozračne bele zavese. Na zidu je bilo nekoliko reprodukcija Nesterovljevih slika. U uglu sobe, iznad kreveta, nalazila se ikona Vladimirske Majke

179

Božje, prekrivena belim vezenim ubrusom. Ubrus je bio tako namešten, da je ikona prema potrebi, mogla brzo da se pokrije.

Lice mati Marije je bilo vrlo neobično. Bilo je očigledno da je u mladosti bila veoma lepa. Lepota je i dalje prosijavala kroz mrežu bora koje su joj prekrivale lice. Ipak, izraz joj je bio tužan i umoran. Njene sive oči posmatrale su oca Arsenija molećivo i sa nadom.

Mada se njene tanke i izdužene ruke se nisu pomerale sa kreveta, videlo se da je veoma napeta. Izgledalo je kao da će ih svakog časa upotrebiti da se pridigne na krevetu i uspravi. Nepokretnost njenih ruku i ta napetost davali su utisak da ruke pripadaju nekoj statui. Posmatrajući njene ruke, pokušao sam da zamislim njen karakter, sećajući se portreta akademika Pavlova koga je naslikao Nesterov: i njegove ruke, sklopljene na stolu, govorile su o njegovom karakteru.

ʺBlagoslovi me, oče. Blagoslovi monahinju Mariju. Na krštenju su mi dali ime Ekaterina. Hoću prvo da vam kažem nešto o sebi, da biste znali, kad me budete ispovedali, ko sam ja. Možda će vam ovo biti čudno, ali moj duhovni otac, baćuška Jovan, mi je rekao jednom: ʺKad dođe vreme da umreš, moraš da ispričaš sve o sebi svešteniku koji te bude ispovedao. Ne smeš to da zaboraviš!ʺ Zato hoću da uradim onako kako mi je on rekao. Ne ljutite se na mene, baćuška, što ću malo duže da govorim.ʺ

Otac Arsenije joj priđe bliže. Pokloni se i blagoslovi je veoma pažljivo. Ona primi njegov blagoslov sa strahopoštovanjem i osećanjem nedostojnosti.

ʺBaćuška, siroče sam od svoje šeste godine. Uzela me je kod sebe moja baka, sirota seljanka. Morali smo da prosimo hleb po kućama i pokoju paru ispred crkve. Od toga smo živeli. Vlastelinka na obližnjem imanju, Jelena Petrovna, Bog da joj dušu prosti, uzela me je da radim kod nje. Kad su se navikli na mene, dozvolili su mi da se igram sa njenom kćerkom, Natalijom Sergejevnom. Postale smo prijateljice i zavolele smo jedna drugu. Jelena Petrovna je bila blaga i pravedna. Starala se o celokupnom gazdinstvu. Volela me je kao svoje dete, bila mi je kao roditelj. Učila sam zajedno sa njenom kćerkom. To su bili lepi dani, baćuška! Lepi dani.

ʺStasala sam. Imala sam sedamnaest godina, a Bog mi je dao lepo lice i vitak stas. Dešavalo se ponekad da gosti misle da sam gazdaričina kćerka. To nimalo nije smetalo Jeleni Petrovnoj i Nataši. Svetiteljke su to bile, baćuška!

ʺSad, Jelena Petrovna je imala muža koji je bio ženskaroš i koji joj je mnoge brige zadavao sa svojim nevaljalstvima. No, nije bio loš čovek, Bog dušu da mu prosti.

ʺDok sam odrastala, Sergej Petrovič me je voleo kao sopstveno dete, mazio me je i grlio, ali kad sam već postala devojka, pokušavao je da ostane samnom nasamo. Shvatila sam šta se dešava, pa sam ga izbegavala. Bilo me je strah i stid od Jelene Petrovne i od Nataše. One su se prema meni ponašale kao prema svojoj rođenoj kćerki i sestri.

180

ʺOd najranijeg detinjstva sam verovala u Boga i želela da se zamonašim. Jelena Petrovna me je čak u šali zvala ʺmonahinjice moja.ʺ Volela sam duge molitve i često sam se molila. Sergej Petrovič je pokušavao da me odvrati od molitve, a ja sam ga samo molila da me ne dodiruje. Jednom mi je rekao: ʺBudalo mala! Ne znaš ti šta je prava sreća!ʺ

ʺJednom su Jelena Petrovna i Nataša otišle nekome u posetu, a Sergej Petrovič nije bio kod kuće. Ja sam otišla u svoju sobu, jer mi nije bilo dobro, bolela me je glava. Odjednom, vrata moje sobe se otvoriše i u sobu upade Sergej Petrovič, sav uzbuđen i poče da mi govori: ʺKaća, ja te volim! Hajdemo odavde! Vodiću te u Sankt Peterburg, u Pariz!ʺ Htede da me zagrli, no ja sam počela da se branim. Onda me on ljutito baci na zemlju i stade da mi kida haljinu, sve vreme dahćući i izgovarajući sablažnjive reči. Gurala sam ga od sebe koliko god sam mogla i naglas se molila: ʺMajko Božja, spasi me, čuvaj me, Bogorodice moja, pomozi!ʺ On, kao da je poludeo, poče da mi cepa donju suknju. Ja sam se branila i kroz suze vikala: ʺNemojte, Sergeje Petroviču, nemojte, meni ništa ne treba, ne sramotite porodicu! Ovo je greh, strašan greh! Ne skrnavite me! Ja samo hoću da idem u manastir!ʺ

ʺOn se onda razbesne kao zver, a ja, šta sam drugo mogla, nego da se molim na sav glas: ʺMajko Božja, smiluj se na mene!ʺ Uto se vrata širom otvoriše i Jelena Petrovna povika: ʺNapolje! Neću više da te vidim u mojoj kući!ʺ

ʺJa skočih na noge. Kosa mi je bila sva raščupana, haljina sva u ritama, no htela sam da pobegnem što pre. No ona me zaustavi i povika: ʺNe ti, Kaća! Ne ti, već on! Ne želim da ga više vidim!ʺ vrištala je. I stvarno ga je i izbacila iz kuće. Nije dolazio čitavih godinu dana.

ʺOna me tada zagrli i, plačući, reče. ʺOprosti mi, Kaća. Sumnjala sam u tebe. Posmatrala sam te i sad, kad se ovo dogodilo, bila sam sve vreme iza vrata. Čula sam te. Sve sada razumem.ʺ Ljubila me je po licu, a ja sam ridala, toliko da nisam mogla da prestanem. Svetica je bila ta žena, kad vam kažem.

ʺPosle toga nisam ostala dugo u toj kući. Htela sam u manastir, no Jelena Petrovna se nije sa tim slagala. Htela je da me uda: jedan mladi inženjer, sin njenih prijatelja, bio se zagledao u mene i ona je dugo pokušavala da me ubedi da se udam za njega. Htela je čak i miraz da mi da. Ja sam htela samo u manastir, i tako sam joj uvek odgovarala na njena ubeđivanja. Konačno, Jelena Petrovna me odvede u manastir u kome je jedna njena rođaka bila igumanija. Dala je veliki prilog manastiru i tako postadoh iskušenica.

ʺNa rastanku su i Jelena Petrovna i Nataša plakale. Ni ja nisam mogla da se suzdržim. Gospode, kakvim si me dobrim ljudima okružio! Tvoja slava se na njima preslikava!

ʺU manastiru sam bila veoma srećna. Mnogo sam toga naučila i shvatila. Mnogo sam dobrih ljudi upoznala koji su me upućivali i poučavali na putu k Bogu. Pevala sam u horu, upoznala se sa manastirskim službama, naučila sam i da šijem. Sve mi je to kasnije dobro došlo. Međutim, nisam se dugo zadržala u manastiru: došla sam 1914. a 1919. godine

181

vlasti su najurile sve iskušenice iz manastira. Godinu dana sam stanovala sa još nekim sestrama u privatnom stanu. U blizini su stanovale još neke monahinje. Tu sam ostala godinu dana, a onda sam morala da odem, jer mi se udvarao predsednik kolhoza koji nije hteo da me ostavi na miru.

ʺOtišla sam u Rjazan, gde sam čistila crkvu. Sveštenik je bio dobar: zvao se otac Jovan. Blagoslovio mi je da živim kao monahinja. Imao je veliku dušu i mnogo se molio, ali ni tamo nisam mogla dugo da ostanem. Vlasti su zatvorile crkvu, a oca Jovana prognali u Sibir. Dopisivali smo se neko vreme. On je bio vrlo star i nije mogao dugo da preživi u izgnanstvu. Od njega sam mnogo naučila. Možda je greh ovo što ću sada reći, ali od njega sam naučila više nego u manastiru.

ʺPreselila sam se u Kostromu, jer sam tamo imala poznanike. Stanovala sam blizu crkve i u početku je sve bilo dobro, no onda se otac Gerasim iznenada zaljubio u mene. Jedne večeri, dok sam čistila crkvu posle bdenija, napao me je i pokušao da me siluje. Branila sam se, gurala ga i molila ga da me ostavi na miru. Bio je uporan, i strašno je psovao. Ošamarih ga, a on se na to razbesne i prebi me. Uspela sam da pobegnem. Kroz dve nedelje, upade mi policija u kuću. Uhapsili su me, jer me je otac Gerasim prijavio da agitujem protiv vlasti. Bila sam u zatvoru tri meseca, a onda sam puštena, pošto su se neki prijatelji zauzeli za mene.

ʺOtišla sam iz tog grada. Teškom mukom sam uspela da se zaposlim u fabrici odeće. Umela sam lepo da šijem. Kasnije sam upisala školu za medicinske sestre. Kad sam završila školu, dobila sam posao u operacionoj sali jedne bolnice. Kasnije sam se preselila u Moskvu, gde mi je pomogla jedna monahinja koja je i sama radila u bolnici kao medicinska sestra. U toj bolnici sam ostala do 1924. godine, kada sam otišla u penziju.

ʺSve vreme sam se dopisivala sa Natašom i Jelenom Petrovnom. Život je i njih razdvojio. Sergej Petrovič se upokojio 1919., a Jelenu Petrovnu smo ispratili u večni život 1927. Godinu dana pre toga je operisana u našoj bolnici. Nataša me je često posećivala u Moskvi. Ona je imala težak život i mnogo je stradala. Njenog muža i nju su streljali 1937.

ʺDok sam radila u bolnici zbližila sam se sa jednom lekarkom, po imenu Vera Andrejevna. Bila je to žena srednjih godina. Muž ju je ostavio sa dvoje dece, Aleksejem i malom Valentinom. Valentina je Tanjina majka. Moja Tanja vas je danas dovela ovde.

ʺPreselila sam se kod nje i pomagala joj da podigne decu. Nije bilo lako, no Bog nas nije napuštao. Lepo smo ih odgajile. Aleksej je 1943. godine mobilisan i skoro odmah poginuo.

ʺVera Andrejevna je radila u vojnoj poliklinici, a ja sam bila medicinska sestra u gradskoj bolnici. Valentina je želela da stupi u vojnu službu, no kasnije je i ona završila medicinu i udala se. Prvo je dobila kćerku po imenu Ksenija, a onda je rodila Tatjanu. Ja sam im bila druga baka.

182

ʺEto, to je moj život, Baćuška, proveden uglavnom po bolnicama, ili kod kuće, čuvajući decu. Je li to monaški život? Vidite i sami. Moj život je bio običan, svetski. Neka mi Bog oprosti! Zaboravila sam da vam kažem ono najvažnije: primila sam i monaški postrig, u tajnosti, 1935. Na monašenju sam dobila ime Marija. Moja porodica je tek kasnije čula za to. Živela sam u svetu, bila monahinja samo po imenu. Znam da je to veliki greh. Nikad nisam živela pravim monaškim životom, mada sam mnogo volela da se molim i da idem u crkvu.

ʺU bolnici sam često dežurala noću. Taman što bih stala na molitvu, zazvonilo bi zvonce. Ili bih po čitavu noć morala da provedem kraj postelje nekog teškog bolesnika, ili pacijenta koji je tek operisan. U operacionoj sali sam morala sve vreme da mislim na instrumente koje dodajem hirurgu. Kod kuće sam morala da čuvam decu, da kuvam, da se bavim njima.

ʺNikada nisam došla čak ni blizu prave molitve. Kada bih išla nekuda, molila bih se putem. Ponekad bih u toku jednog dana uspela svega desetak puta da izgovorim: ʺGospode Isuse Hriste, Sine Božji, pomiluj me grešnu!ʺ Noću bih počinjala da se molim, no ubrzo bih utonula u san, nemajući snage da nastavim. Nisam čak mogla da činim dobra dela, toliko sam bila zauzeta svakodnevnim poslovima. Kad sam se penzionisala, imala sam više vremena za molitvu, no tada više nisam mogla nikome da pomognem. Sada sam stara i bolesna. Vidite, iako sam mnogo želela da budem monahinja, nisam mogla da ispunim zavet koji sam dala Bogu i zbog toga sam mnogo grešna.

ʺPre mnogo godina, dok sam još živela u manastiru jedan starac mi je rekao: ʺČini dobro ljudima i moli se više, to je spas monaha. Ekaterina, tvoj put ka monaštvu će biti dug. Mnoge ćeš prepreke morati da prebrodiš, no Bog te neće napustiti.ʺ Isto mi je rekao i otac Jovan. Nisam ispunila njihove savete. Mnogo sam grešila, a 1930. godine zamalo da se udam, no sam Bog me je sprečio.

ʺOd detinjstva sam želela da postanem monahinja. Ta me je želja pratila i kada sam postala iskušenica. Od tada mi je trebalo dvadeset godina da se zamonašim, a kad sam se zamonašila, nisam uopšte živela monaškim životom. Eto mog života, baćuška! Sve sam vam ispričala, jer mi je tako rekao moj duhovni otac, da bi, kad me budete ispovedali, znali čiju ispovest slušate.

ʺTeško mi je bilo da vas pozovem, i nisam smela ni da se nadam da ćete mi doći. Prekjuče sam bila u crkvi i dobro sam se osećala, ali kad sam došla kući, izdala me je snaga i osetila sam da mi je kraj blizu. Rekla sam Valentini i njenom mužu da ću umreti u utorak. Smejali su mi se i govorili: ʺŠta pričaš, babuška?ʺ

ʺAli, onda je došao lekar i poslušao mi srce. Rekao je da mi je srce veoma slabo. Znala sam to, kao što znam i da mi nema pomoći. Veoma sam zahvalna Jevdokiji Ivanovnoj što je pristala da pošalje Tanju po vas sa pismom. Ne izmišljam: znam da ću umreti. Valentinu i

183

Tanju sam vaspitala u veri. Ali one veruju kao intelektualci. Moj greh je što nisam umela da im prenesem ono što znam i moraću da dam odgovor za to pred Bogom.

ʺAndrej Ivanovič, Valentinin muž, je veoma dobar čovek. On mnogo pomaže ljudima i nikad ne govori loše o drugima. Ali, živim sa njima već, evo, trideset godina i još uvek ne znam da li on veruje u Boga ili ne. Možda i veruje, ali je vrlo povučen u sebe. Molim vas, baćuška, sad me ispovedite. A ti, dragi moj, idi u drugu sobu. Idi kod Tanje.ʺ

Dok je govorila, otac Arsenije je bio vrlo ozbiljan i usredsređen, a u isto vreme, oči su mu izgledale nekako pune svetlosti. Dok sam izlazio iz sobe, čuo sam ga da govori mati Mariji: ʺMilost Božja je uvek sa nama i Njegova volja je na nama.ʺ

Izašao sam iz sobe i seo pored prozora u dnevnoj sobi. Biću iskren: životna priča mati Marije nije na mene ostavila neki poseban utisak. Njen život ni po čemu nije bio izuzetan. Znao sam za slučajeve ljudi koji su živeli i podvizavali se u mnogo težim i kolmplikovanijim uslovima, podnosili bol i druge nedaće. Nije mi bila jasna ozbiljnost sa kojom je otac Arsenije slušao njenu priču. Njen život je bio tako običan.

Tanja je u kuhinji spremala ručak. Posedeh još malo u dnevnoj sobi, a zatim otidoh u kuhinju kod Tanje. Na sebi je imala kecelju i ljuštila je krompir. Na stolu je stajao otvoren udžbenik iz medicine u koji je s vremena na vreme gledala.

ʺZnači, ispričao si se sa njima, a sad si došao ovde da mi smetaš. Ja ovde kuvam i učimʺ, reče Tanja. Okretoh se da izađem iz kuhinje. ʺŠto se odmah ljutiš? Mnogo se lako vređaš ‐ primetila sam to juče kad sam te pitala jesi li i ti možda od ʺonih.ʺ Uzmi nož i ljušti krompire. Zar nećeš, na kraju, i ti da jedeš s nama?ʺ Dade mi nož i svoju kecelju, a onda me upita, pomalo zabrinuto: ʺKako je babuška?ʺ Ja samo slegoh ramenima ‐ otkud sam znao?

Tatjana poče da mi priča o mati Mariji. ʺKad bi samo znao kakva je to žena! Toliko je učinila za moju drugu baku, za mog oca, za Kseniju i mene. Ona nas je odgajila, Nas dve smo se oslanjale na nju sve ove godine. Znaš li koliko je ljudi ona pomogla? Mnogo!

ʺZnala je da provede po čitavu noć sa bolesnicima, a da je niko nije pitao, i nikad nije htela da primi ni jednu paru. To je činila i sa poznatima, i sa nepoznatima. Nikad nije pitala: ʺTreba li vam pomoć?ʺ već je jednostavno pomagala. Nijednog trenutka nije živela za sebe. Moj otac je vrlo povučen čovek, ali on babušku voli više nego što voli moju majku, mene i Kseniju, više nego rođenu majku. A to nije samo zbog toga što ga je negovala kad je imao srčani udar. On nju voli i poštuje zbog njenih dobrih dela, zbog njene nesebičnosti i požrtvovanosti prema ljudima. Niko ne zna koliko je ljudi od nje dobilo pomoć, i ne samo pomoć, nego i ljubav. Ona je to sve plaćala svojim vremenom, snagom, zdravljem, snom. Moje drugarice bi dolazile kod mene, malo bi porazgovarale sa njom, a onda bi se vraćale da je pitaju za savet, kao da im je majka. Volela je i da daje poklone. Uvek je znala da

184

odabere pravi poklon za čovekove potrebe. Mi smo, kao njeni najbliži, bili navikli na nju i nismo uvek obraćali pažnju na to što radi, no drugi ljudi su uvek bili zadivljeni njenom dobrotom.

ʺNije njoj bilo lako da živi sa nama. Na primer, ne usuđuje se da stavi svoje ikone na zid. Neće. Tata joj je nekoliko puta rekao: ʺMolim vas, okačite ih na zid, nećemo nikoga puštati u vašu sobu.ʺ No, ona neće da ih okači da nas ne bi sramotila pred ljudima, i zato uvek kaže tati: ʺNeka, ja ionako idem u crkvu. Tamo ima puno ikona.ʺ

ʺZnam da je boli što nismo vernici. To nije istina, mi verujemo, ali ne onako kako babuška veruje. Mi verujemo na svoj način.ʺ Dok je govorila, Tanja poče da plače, nije joj smetalo što sam ja u sobi. Kasnije smo prešli u dnevnu sobu. Nestrpljivo je čekala da otac Arsenije izađe iz sobe. Nije prestajala da mi priča o mati Mariji.

Tri sata kasnije, otac Arsenije izađe iz sobe i reče Tanji da uđe kod babuške. Skide sa sebe epitrahilj i sede u fotelju. Bio je duboko zamišljen i nije primećivao šta se oko njega događa. Tanja izađe iz sobe i pozva lekara, koji ubrzo dođe. Otac Arsenije je za to vreme bio i dalje zaokupljen svojim mislima. Mislio sam da se moli, pa da mu ne bih smetao, otišao sam u kuhinju. Pošto je ispratila lekara, Tanja uđe u kuhinju.

ʺŠta je rekao otac Arsenije?ʺ upita me, šapatom.

ʺNe znam, nisam ga ništa pitaoʺ, odgovorih joj, takođe šapatom.

ʺLekar kaže da joj je srce još više popustilo. Poslušala sam je i ja. Zvala sam roditelje da dođu. Tanja nasloni glavu na sto i tiho zajeca.

Pre tri sata, priča mati Marije mi je izgledala nezanimljiva i obična, poput priče stotine ljudi. No sada mi je Tanja svojom pričom pokazala mati Mariju u sasvim drugom svetlu. Životi ovih ljudi se odjednom spojiše sa mojim životom i ja osetih potrebu da u svemu tome učestvujem.

Otac Arsenije je dotakao živote mnogih ljudi, uzimajući na sebe njihova stradanja. Mirio ih je, bilo sa životom, bilo sa smrću. Otac Arsenije se uvek sećao tih ljudi, osećao je njihov bol i stradanje, pokušavao je da pomogne živima, a za mrtve se uvek molio. Znao sam da je otac Arsenije video i preživeo užasne stvari dok je bio u logoru, kao da je i tamo dolazio u dodir sa ljudima koji su po mnogo čemu bili izuzetni. Događaji i susreti iz tog doba su na njega ostavili neizbrisiv pečat i meni se činilo da ga više ništa ne može iznenaditi. Šta li je to sada na njega proizvelo toliki utisak?

Uskoro dođe kući Valentina Ivanovna, Tatajnina majka. Pošto je razmenila nekoliko reči sa Tanjom i pozdravila se sa ocem Arsenijem, otišla je u sobu kod mati Marije. I Andrej Fjodorovič ubrzo dođe kući, pozdravi se sa nama i ode kod babuške. Iz sobe se čuo njegov

185

glas. Kroz deset minuta Valentina Ivanovna izađe iz sobe i, obraćajući se ocu Arseniju, reče: ʺBabuška vas moli da uđete.ʺ

ʺOče Arsenije, hoću da se pozdravim sa svima vamaʺ, rekla je mati Marija. Lice joj je bilo radosno, ozareno svetlošću, ležala je na krevetu u obučena u crno. Oproštaj je za njene bližnje bio veoma bolan. Svi su joj prilazili i ona je svakog ponaosob osenjivala znakom krsta, izgovarajući reči koje su za njega ili nju bili od posebnog značaja.

Andrej Fjodorovič je plakao kao malo dete. Nije mogao da se odvoji od mati Marije. Ja sam stajao pored oca Arsenija. Mati Marija me najednom primeti.

ʺDođi, mili moj! Dođi da se pozdravimo, da ne kažu posle da si uzalud dolazio! Priđi bliže.ʺ

Prekrstila me je i rekla mi: Čuvaj moju Tanju. Nemoj da mi je povrediš!ʺ Nisam razumeo šta je htela da kaže.

Otac Arsenije, koji je stajao u uglu sobe, priđe mati Mariji posle mene. On je blagoslovi tri puta svojim naprsnim krstom, zatim pred njenom posteljom načini tri metanije. Zatim se uspravi i ostade tako da stoji, a u očima mu je sijala neka radosna svetlost. Činilo se kao da je video nešto veliko i važno, neku veliku tajnu, i da se boji da je ne izgubi.

***

Sahrana je završena. U meni je neko bolno osećanje tuge. U glavi su mi reči koje sam čuo od mati Marije, njen razgovor sa nama, opraštanje sa njom. Lica njenih najbližih su tužna i izgubljena, dok se na licu oca Arsenija vidi da mu je pažnja i dalje usredsređena na nešto što mi ne vidimo. Bolan rastanak sa mati Marijom me je veoma dirnuo i uznemirio. Hteo bih nekako da pomognem, da dam nešto od sebe kako bih im malo olakšao bol. Ali ne mogu.

Vreme je već i da se rastanemo. U stanu je samo porodica i njihova prijateljica Jevdokija Ivanovna.

Valentina Ivanovna traži blagoslov od oca Arsenija, Ksenija takođe, no vidi se da joj je pomalo neprijatno. Tatjana, širom otvorenih očiju, prilazi ocu Arseniju, uzima ga za ruku, zatim ga grli i tri puta ljubi. Lice oca Arsenija se ozari blagim osmehom, osmehom svojstvenim čoveku udubljenom u ozbiljne misli. Andrej Fjodorovič očigledno ne zna kako da se pozdravi sa sveštenikom, sa sveštenikom koji mu se dopada i kome je zahvalan, jer je ispunio želju mati Marije i došao da je vidi na samrti. Ne znajući kako da izrazi svoju zahvalnost, on mu pruža ruku, a zatim se dugo rukuje sa njim, pozivajući ga da opet dođe u posetu. Na kraju pokušava da mu da novac. Ruka ostaje da mu visi u vazduhu, a otac Arsenije ga grli i ljubi ga obraz.

186

Sa mnom se svi pozdravljaju kao da me već dugo poznaju. Pozivaju me da opet dođem. Tatjana ponavlja poziv. Pošto se sa svakim ponaosob pozdravio, otac Arsenije, uz dubok poklon, kaže: ʺʺHvala vam što ste me pozvali. Pružili ste mi mogućnost da upoznam jednu izuzetnu osobu, pravu podvižnicu, Hrišćanku koja je ljudima pružala samo dobrotu i radost. Mnogo sam naučio od mati Marije o savršenstvu. Hvala vam! To je retka i izuzetna žena.ʺ

Pošto se još jednom poklonio porodici, otac Arsenije, Jevdokija Ivanovna i ja napustismo stan. Otac Arsenije je i dalje bio veoma ozbiljan. ʺHajde da prošetamo po Moskviʺ, reče mi. Dadoh torbu sa našim stvarima Jevdokiji Ivanovnoj koja je krenula kući, a nas dvojica pođosmo u šetnju moskovskim ulicama. Pošli smo Baštenskim Krugom, a zatim uzanim i krivudavim uličicama, prolazili kraj oronulih starih kuća sa kojih se ljuštila boja i pored novijih zgrada, okruženih dvorištima i drvećem.

ʺŽeleo bih da vidim Moskvuʺ, reče otac Arsenije.

Pozvao sam taksi. Odvezli smo se prema Kremlju. Vreme je sunčano i malo vetrovito, vazduh je lak i prozračan. Ulazimo kroz Borovicku kapiju, penjemo se uzbrdo, pored zida, obilazimo velike crkve i dolazimo do zvonika Ivana Velikog. Puštam oca Arsenija ispred sebe, jer mi se čini da bi voleo da bude neko vreme sam. On polako obilazi zvonik i zagleda svaki kamen na njemu, svaku oblinu, istesanu pre mnogo stotina godina.

U sabornom hramu Uspenja Presvete Bogorodice danas nema mnogo sveta. Gledamo freske, ikone, gvozdenu kapiju vrhunske umetničke izrade, natpise na grobovima, mošti svetitelja... U ovom hramu počiva celokupna prošlost i veličina ruskog naroda, njegova vera i nada, njegovi razbijeni snovi.

Otac Arsenije dugo stoji pred ikonama i freskama, izgubljen u mislima, izgleda ozbiljno i zamišljeno. Evo zida duž kojeg su sahranjeni moskovski arhijereji, među njima mitropolit Aleksej i Petar.

Otac Arsenije lagano prilazi grobovima, čini tri velike metanije pred njima, krsti se. Sa razdaljine od nekoliko metara čuje se strogi glas: ʺDruže! Ovo je narodni muzej! Nije dopušteno moliti se.ʺ Otac Arsenije se ne osvrće, već nastavlja da stoji ispred mesta gde su pre nekoliko vekova sahranjene mošti moskovskih svetitelja.

Zatim lagano prelazi naos i posmatra ikonostas i likove svetitelja na njemu. Dugo vremena stoji na jednom mestu, a zatim se ponovo vraća i stoji ispred nekih ikona.

Odlazimo, zatim, u Saborni hram svetih Arhangela, a zatim preko Crvenog Trga dolazimo do hrama svetog Vasilija. Tu uzimamo taksi. Dok se vozimo, otac Arsenije izgovara imena ulica kojima prolazimo, a onda zaustavlja taksi da bi pogledao neke crkve. Dugo ih i pažljivo posmatra. Crkava ima mnogo. Neke su zatvorene. Crkvica sv. Mučenika Trifuna je otvorena, kao i Andronovski i Donski manastir.

187

Vozač me pita: ʺJe li stari turista, ili naučnik?ʺ

ʺNaučnikʺ, odgovaram.

Obilazimo tri groblja. Otac Arsenije provodi oko pola sata na svakom: prvo na Vagankovom, zatim na Vavedeljskim visovima i na kraju na Pjatnickom groblju.

Taksista, mlad čovek, postaje nervozan. ʺNe briniteʺ, kažem mu. ʺPlatićemo vam koliko bude trebalo.ʺ

Vraćamo se u centar grada, kružimo poznatim ulicama i trgovima stare Moskve. Zaustavljamo se pokraj starih kuća i ubogih brvnara u poluraspadnutim stanju zidanih u dvorištima kuća.

Na nekim mestima vidimo novu kuću, sagrađenu na mestu stare, koju je otac Arsenije poznavao. Prolazimo Molčanovkom, zatim Taganjkom, a zatim uzbrdo ka crkvici sv. mučenika Nikite. Blizu crkve je stara, oronula kuća pred kojom otac Arsenije zastaje, posmatrajući njene prozore, dvorište, okolne kuće. Tada mi se učinilo da je sa lica ubrisao jednu suzu.

Konačno zađosmo u Zamoskovorečje, gde se nalazio stan Jevdokije Ivanovne. Ona poče da nam priprema nešto za jelo, no u tom trenutku otac Arsenije se diže i reče: ʺVratiću se brzo.ʺ

Ponudio sam mu da pođem s njim, no on je hteo da ide sam. Jevdokija Ivanovna i ja ostadosmo u stanu, pomalo zabrinuti. Dok smo ga čekali da se vrati, prisećao sam se nedavnih događaja: iznenadnog puta u Moskvu, smrti mati Marije, svog susreta sa Tatjanom, sahrane, neobičnog raspoloženja oca Arsenija i njegovog obilaska Moskve.

Moskva je bila grad njegovog detinjstva, njegove mladosti, mesto u kome se oblikovala njegova ličnost i učvrstila njegova ubeđenja. U ovom gradu je još kao srednjoškolac napisao svoje prve radove, a kasnije i knjige. Postao je poznati naučnik. U Moskvi se zamonašio, a kasnije postao jeromonah. Dugo je služio u Moskvi, a posle je prešao u obližnji gradić gde je stvorio bratstvo , zajednicu verujućih, koje je voleo i pomagao. Još dok je živeo u Moskvi, postavio je temelj vere u dušama mnogih ljudi, i na tom je temelju kasnije izgradio svoje bratstvo.

U gradić u kome je živeo često su dolazili kod njega iz Moskve, a i članovi njegovog bratstva su većim delom bili Moskovljani.

Voleo je taj gradić, ali Moskva je za njega bila i ostala grad njegovog detinjstva i sazrevanja, grad u kome je počeo da se izgrađuje kao vernik. U ovom gradu je naučio da voli ljude i zbog toga je Moskva za njega imala poseban značaj. Zbog toga je bio vidno potresen danas kada je obilazio krajeve svog detinjstva, deliće svoje prošlosti. No, zašto je bio onako neuobičajeno ozbiljan, zašto?

188

Mada ova strogoća i izrazita ozbiljnost nije bila svojstvena ocu Arseniju, na njemu se osećala skrivena tuga. Sigurno se sećao ljudi koje je voleo i kojih više nema. Ali, i danas u Moskvi žive ljudi koje on poznaje i voli. Zašto nije nikoga od njih pozvao u posetu kod Jevdokije Ivanovne? Zašto nije otišao u posetu kod nekog od svoje duhovne dece, kao što je uvek imao običaj da čini, kad god je nekuda putovao? Odgovorih sam sebi pitanjem: ʺA da li je za mene korisno da znam odgovore na sva ova pitanja?ʺ

Otac Arsenije se vratio oko devet sati sav radostan. Ispričao nam je kako je otišao u svoju crkvu, kako je tamo naišao na mnogo svojih prijatelja i poznanika (on ih nikada nije nazivao duhovnom decom, već uvek prijateljima).

ʺKad su me videli, bili su zaprepašćeni: otkud ja u Moskvi, i to još u crkvi? Jevdokija Ivanovna, vi ćete mi oprostiti ‐ rekao sam im da sam odseo kod vas, pa ću verovatno večeras imati posetu.ʺ Nije prošlo mnogo, a zvonce na vratima se oglasilo i u stan uđe šesnaestoro ljudi. Neke sam i ja poznavao. Otac Arsenije ih je ispovedao i razgovarao sa njima. To se nastavilo do kasno u noć. Sledećeg jutra smo napustili Moskvu u jedanaest sati. Pre polaska na stanicu, još nekoliko ljudi je došlo da vidi oca Arsenija, a sa nekima se čuo telefonom. Bili su to njegovi ʺdrugovi iz logora.ʺ

Otac Arsenije je otišao iz Moskve umoran i neispavan, no izuzetno radostan. Mislim da su svi oni koji su znali da je u Moskvi došli ga isprate na voz. Došla je čak i Tatjana, pošto ju je neko obavestio o našem odlasku.

Po povratku kući, otac Arsenije je morao da se odmara dva dana. Samo je Nadežda Petrovna mogla da uđe kod njega. Kasnije nam je pričala da je sve to vreme proveo čitajući pravilo i moleći se.

***

Nakon nedelju dana, otac Arsenije me pozva da idemo u šetnju. Izašli smo iz grada i krenuli prema rečici, a odatle u polja. Uzani seoski drum je krivudao, a onda se najednom prekinuo i mi ugledasmo pred sobom ogromno žitno polje. Ptice su veselo lepršale po polju, vetrić je povijao zrelo klasje i mrsio nam kosu. Pronašli smo jedan uzani puteljak i pošli njime, sve vreme ćuteći. Sunce je već bilo daleko odskočilo, pa su nam senke bile duže. Vazduh je bio blag, lako smo disali.

Otac Arsenije je išao ispred mene, zamišljen i kao otrgnut od sveta. Pogled mu je klizio po zrelom žitu, po izduženim senkama rastinja i narandžastoj sunčevoj lopti. Ko bi znao o čemu je sve razmišljao? Ili se možda molio? Činilo mi se kao da je zaboravio na mene dok smo išli kroz žitno polje. Klasje nam je dopiralo do ramena i zakrivalo nam vidik. Dođosmo do jednog brdašca, a kada se uspesmo na njega, pred sobom videsmo šumicu, a iza sebe, svuda naokolo žitna polja.

189

Tada se otac Arsenije okrete k meni i reče: ʺSećaš li se kada je umrla Mati Marija?ʺ Nije sačekao moj odgovor, već je odmah nastavio. ʺZnaš, mnogo toga sam video u svom životu. Sretao sam mnoge ljude i prilikom svakog susreta mi je darovano nešto jedinstveno i izuzetno, nešto novo i poučno, nešto što mi je u tom trenutku bilo veoma potrebno. Uvek sam u tim susretima prepoznavao Volju Božju, Njegovu promisao i premudrost.

ʺNema važnih i nevažnih susreta. Čovek je uvek čovek, ko god da je, sazdan je prema liku i podobiju Božjem i taj lik je uvek u njemu. Sad, taj lik usled grehova ponekad bledi, a ponekad, sila kojom se čovek u ime Boga trudi može da učini da taj čovek zasija kao anđeo Božji. Tri puta mi je u životu dato da provedem neko vreme u prisustvu takvih velikih služitelja Božjih i svaki od tih susreta je za mene predstavljao veliku duhovnu radost, bogatstvo i Božje otkrivenje.

ʺTako sam ja od svakog čoveka koga sam u životu sreo naučio nešto, od svakog sam poneo sa sobom nešto lepo i dobro, najbolje od onoga što je taj čovek imao u sebi. Ipak, ispovest monaha Mihaila u logoru, susret sa prostim seoskim baćuškom, ocem Jovanom daleko na Severu, i sada sa mati Marijom, ta tri susreta su za mene predstavljala otkrovenje, duhovnu prekretnicu koja mi je otvorila oči da sagledam život u celini i ljude, kao i svoj sopstveni životni put.

ʺČuo si životnu priču mati Marije. Osetio sam da te nije nešto posebno dotakla i da je u početku možda nisi ni razumeo. Tebi je njen život izgledao tako obično, da ne kažem ‐ banalno. Nisi jedini: i njena porodica je na nju gledala na isti način. To je razumljivo: čovek koji stoji u podnožju planine vidi kamenje i stenje od koga je planina sazdana, ali ne vidi planinu kao celinu. Tako je i sa životom svakog pojedinca.

ʺAli porazmisli malo dublje o njenom životu: on se sastojao iz potpunog samoodricanja. Ona nije postojala radi sebe, već radi Boga i radi ljudi. Još kao devojčica, sirotica, osetila je želju da pripadne Gospodu. Živela je u kući kod bogatih ljudi, ali je i dalje želela da se posveti Bogu. Bila je iskušenica u manastiru, čistačica u crkvi čiji je starešina bio nasilnik, radnica, medicinska sestra. Gde god da je živela, misli su joj uvek bile okrenute Bogu i ona je svoje ʺjaʺ sasvim potisnula, rastvorila ga u životima bližnjih. To je ono što nisi uspeo da osetiš u njenoj priči, što te nije dotaklo.

ʺMene je njena priča duboko dirnula. Iznenadila me je snaga njenog duha i postojanost čežnje da pripadne Bogu, koja joj je pomogla da pređe preko svih prepreka i da prebrodi sva stradanja. Njena ispovest pred smrt mi je još više otkrila njenu savršenost i duboku smirenost u duši. Video sam tada koliko je ona volela ljude. Sve se to događalo usred najobičnije svakodnevice, među najobičnijim ljudima, u svetu koji je ogrezao u sujetu. Činjenica što je njen podvig ostao neprimećen od većine ljudi, kao i njena smirenost i osećanje ništavnosti, samo još bolje svedoče o veličini njenog truda pred Bogom.

190

ʺMati Marija je umela da trpi. Za Hrišćanina je najvažnije od svega da nauči da trpi, a da pri tom ne misli da je postigao nešto veliko. Kada činiš dobro ljudima moraš uvek imati na umu da je onaj kome pomažeš u nevolji ‐ tvoj brat, koji strada i kome je teško. Ti mu pružaš, dakle, pomoć, ali ne od sebe, nego od Boga i u ime Boga. Mati Marija je umela baš tako da pomaže, ne misleći na sebe. Dok sam slušao njenu ispovest, osetio sam veliku radost, uzdigao sam se duhom. Čak su i njeni gresi, a bilo ih je, svedočili o veličini njenog truda: njeni napori da prevaziđe ove grehe dokaz su da je dobru borbu vodila, svedoci su pobede duha nad ploti i vere nad grehom. Nemoj nikad da zaboraviš njenu porodicu. Mati Marija je mnogo učinila za njih. Nemoj da ih zaboraviš!ʺ

Nisam ih zaboravio. Tanja i ja smo se venčali godinu dana posle toga. Danas pomažemo jedan drugom.

Otac Arsenije zastade i, kao da se uz veliki napor odvojio od svojih misli, pogleda na žitno polje koje se prostiralo pred nama. Činilo se kao da je tek sada video da se nalazimo u sred polja, da sunce zalazi, da je oko nas miris nane i pelena i da nas dvojica hodamo uzanim krivudavim puteljkom u toplo letnje veče. Zastao je da pomiluje poneki klas žita, da ubere cvetić, a onda se nasmeja i reče: ʺNije mi još dugo ostalo od života, i zato mi je ovaj susret sa mati Marijom veoma mnogo značio. Bog je tako uredio da baš u ovom trenutku svog života susretnem ženu pravednicu našeg vremena da bi me, po ko zna koji put, smirio!ʺ

Krenusmo kući. Otac Arsenije je gledao obrise grada i kupole crkava sa zvonicima. Ispričao mi je ponešto o ljudima koje je imao prilike da upozna i koje je voleo. Bio je radostan, lice mu je svetlelo, ali u očima je i dalje imao izraz tuge.

Na ulasku u grad on se najednom okrete prema meni i reče: ʺIstina je! Šta sve čovek ne može da postigne uz Božju pomoć... Mati Marija, mati Marija...ʺ Ponovio je njeno ime nekoliko puta, a onda, nadovezujući se na samo njemu poznatu misao, poče da recituje ove stihove:

ʺVideti sve, sve razumeti,

znati sve, sve u sebe primiti,

očima svojim gutati svaki oblik i svaki cvet

svu zemlju pohoditi gorućim korakom

sve opaziti, i svemu dati novu plot.

ʺTu je pesmu ispevao jedan divan čovek i izuzetan pesnik, po imenu Maksimilijan Vološin. Voleo je ljude, pomagao im, išao putem svetlosti na način koji je samo njemu bio poznat. Bog je za njega predstavljao apstrakciju i zbog toga je njegov životni put bio veoma krivudav, večno se vraćao na početak puta. Da li je ikada stigao kuda je namerio? Samo Bog zna ‐ ali taj čovek je imao dobru dušu i dobar život.

191

ʺPoznavao sam ga, bilo je to oko 1925. godine. No ta vremena su bila za njega veoma teška, mnogo se kolebao.

ʺMati Marija je bila prosta Ruskinja, a on poznati pesnik. Išli su oboje prema istom cilju, ali kako su različiti bili njihovi putevi! Gospode, smiluj se na nas!ʺ

I tako dođosmo do kuće u kojoj je stanovao.

Zabeležio K.S.



MAJKO BOŽJA, POMOZI!

Drugog dana rata moj suprug je mobilisan i poslat na front, a ja sam ostala kod kuće sa Kaćom.

Noćne uzbune, protivavionska paljba, blješteća svetlost reflektora na nebu, zavijanje sirena, baražni baloni iznad grada, zabrinjavajuće vesti o povlačenju naših iz velikih gradova i čitavih oblasti, sve je to uticalo na sumorni i zabrinuti izgled ljudi.

Tako je izgledala Moskva 1941.

Svaki put kada je bila uzbuna, bežala sam sa malom Kaćom u sklonište ispod kuće i ostajala tamo do kraja uzbune. Prošla sam kroz to možda hiljadu puta. Živela sam u neprekidnom strahu i stalno osećala da će se nešto užasno i nepopravivo desiti. Od muža sam veoma retko dobijala pisma; on moja nije dobijao uopšte. Divizija u kojoj se borio se stalno selila iz mesta u mesto, tako da moja pisma nisu ni imala vremena da dođu do njega. Muž me je pitao u svojim pismima zašto mu nikada ne pišem, a ja nisam imala načina da mu objasnim da on moja pisma ne dobija!

Mnoga su deca evakuisana iz Moskve tada. Evakuisano je čitavo odeljenje vrtića koji je Kaća pohađala, ali pošto je tada bila bolesna, ostala je kod kuće samnom. Morala sam da radim, pa su je čuvali neki moji dobri prijatelji. U septembru je evakuisano čitavo

192

preduzeće u kome sam radila, ali pošto je Kaća i dalje bila bolesna, nismo mogle da pođemo sa njima. Kasnije je Kaći bilo bolje, no tada je već bilo kasno i nije više bilo mogućnosti za evakuaciju.

Nemci su probili front i napredovali prema Moskvi. Svi smo osećali da nam se približava nešto strašno, neka velika tragedija. Grad je opusteo, ljudi su odlazili vozom, kolima, ili pešice. Mada je bilo veoma naporno i opasno, i mi smo krenuli iz grada. Put je bio prava noćna mora. Svako je svakoga pokušavao da na neki način istera iz voza: bilo je guranja, psovki, neke su terali da menjaju voz, neki su jednostavno bili gurnuti iz voza. Nemci su gađali voz tri puta, a kod Rjazana mi je neko ukrao kofer sa stvarima. Voz je bio toliko krcat ljudima, da nije moglo da se diše. Svako je svakoga mrzeo i sumnjičavo gledao. Ona stara poslovica: ʺČovek je čoveku vukʺ se tada pokazala istinitom. Ne znam zbog čega, ali tih dana nisam upoznala nijednog pristojnog čoveka. Kaća mi se na putu prehladila, imala glavobolje i bila vrlo neraspoložena i plačljiva.

Prešli smo Ural i obreli se u Sibiru. Vozili smo se snegom prekrivenim stepama i samo bi retko prolazili kroz stanice. Vetar je bio jak, napolju je duvala mećava. Konačno smo stigli do odredišta. Pokupile smo sve što smo imale sa sobom i izašle iz voza. Iza perona se video neki grad, hladan, nepoznat. Nalazile smo se u srcu Sibira.

Kuda da pođemo? Gde da prenoćimo? Kako da preživimo? Tada shvatih da nije bilo baš pametno što sam pristala da odem iz Moskve gde sam imala stan, prijatelje, posao i platu. Osvanulo je jutro, a stepski vetar je nemilosrdno šibao. Stajala sam na sred perona sama sa detetom i uplašena, a oko mene zaglušujuća buka železničke stanice. Nisam imala novca, ni odeće, ni kupona za hranu. Krenuh prema šalteru vojne komande, no ispred njega se već otegao beskrajan red. Probala sam da pođem na razne strane, ali niko se nije obazirao na mene. Kada sam konačno uspela da se probijem do jednog majora i da mu objasnim da mi je muž na frontu, da sam dobegla iz Moskve sa papirima i da imam dete, on mi je odgovorio: ʺGrad je pun izbeglica. Moraćete sami da se snađete.ʺ Ipak, dao mi je dva bona za hranu. Otišle smo da nešto pojedemo, a zatim sam morala da pronađem pijacu i da pokušam da prodam jedino što sam imala: džemper koji sam imala na sebi. Nudila sam ga prolaznicima, ali niko ga nije hteo. Nisam bila jedina: mnogi su stajali i pokušavali da prodaju delove odeće, ali kupaca nije bilo.

Počelo je da se smrkava. Kaća je plakala: bilo joj je hladno, bila je umorna i htela je da spava. Odlučih da se vratimo na železničku stanicu i da tamo prenoćimo. O svemu ostalom, razmišljaću sutra. Popeli smo se na tramvaj. Tramvaj je klizio nepoznatim ulicama. Prozori na tramvaju bili su zaleđeni i kroz njih se nije ništa videlo, no znala sam da je treba da siđem na poslednjoj stanici. Duvala sam u prozor i tako uspela da otopim malo leda. Kroz rupicu koju sam napravila pogledala sam kroz prozor. Tramvaj iznenada stade i ostade dugo da stoji. U meni se kuvalo osećanje gneva, prema svemu i svakome. Provirih još jednom kroz prozor i videh da tramvaj stoji ispred crkve na kraju jedne ulice.

193

Ispred crkve je bilo mnogo ljudi i svi su se gurali unutra. Ni sama ne znam zašto, tek ja ustadoh i izvedoh Kaću za ruku iz tramvaja. Ušle smo u crkvu.

Unutra se odvijala neka služba. Crkva se punila narodom, i ja se probih napred i stadoh ispred jedne velike ikone. Bilo je toplo. Skinula sam Kaći šal i otkopčala joj kaputić. U glavi mi je bila samo jedna misao: ʺŠta da radim, kuda da pođem? Kaća mi je gladna i umorna, hladno joj je. Šta da radim s njom?ʺ Da sam bila sama, ne bih se toliko bojala, ali moje četvorogodišnje dete je bilo samnom. Htela sam da plačem, da vrištim, da molim, da zahtevam, ali kome? Kome da se obratim? Zašto smo uopšte došle na ovo mesto?

Ne znam koliko smo dugo tu stajale. Kaća poče da me vuče za rukav i da plače: ʺMama! Umorna sam!ʺ

Oko mene ljudi počeše da šapuću. Neka starija žena mi reče: ʺA vi, što dovodite dete ovako kasno u crkvu! Baš ste našli gde ćete da stanete!ʺ i pokuša da me gurne dalje od ikone.

Crkva se još više punila i nisam imala kuda da se pomerim. ʺI odavde hoće da me oterajuʺ, pomislih. ʺBar bi na ovom mestu trebalo da imaju obzira prema nama...ʺ

Pogledala sam ikonu ispred koje sam se našla. Sa ikone su me posmatrale oči Majke Božje. Lice joj je bilo nagnuto prema Detetu koje je prislanjalo svoj obraz uz Njen. U tom zagrljaju sam osetila neverovatnu ljubav i brigu Majke prema svome Detetu, koja Ga je štitila i grejala svojom ljubavlju, ljubavlju koja je svojstvena samo majkama. Bogomajčine oči su bile tako tople i svetle da je svako ko je posmatra mogao da oseti mir i utehu. I nas dve je Majka Božja gledala tužnim očima punim topline i saosećanja. To mi je davalo nadu i utehu. Moja vera je uvek bila veoma slaba, neznatna. Kad sam bila dete, majka me je učila da se molim ʺza mamu i tatuʺ i naučila me ʺOče našʺ i ʺBogorodice Djevo.ʺ Posle sam sve zaboravila i sve se to preselilo u prošlost, u pomalo smešno, a donekle i tužno sećanje.

Kada bi se ljudi smejali crkvenim stvarima, smejala bih se i ja sa njima, no negde je, duboko u meni, tinjalo neko nejasno osećanje da Bog možda ipak postoji. Možda.

Oči Bogomatere koje su me sada posmatrale odjednom izazvaše pravu buru u mojoj duši i ja shvatih, uprkos bezizlaznoj situaciji u kojoj sam se nalazila, da mi je Ona jedina nada. Počela sam da se molim. Nisam znala reči nijedne molitve, već sam je jednostavno molila da nam pomogne. Verovala sam da će nam pomoći. Kako sam mogla ja, ateista, da poverujem u tako nešto u tom trenutku, ni danas mi nije jasno. Mislim da me je neobična, Božanska toplina Njenog izraza uverila da će nam Ona zaista pomoći.

Kaća je sedela na podu crkve, ona žena mi je nešto šapatom dobacivala, a ja sam se molila. Sećam se sada da se čitava moja molitva sastojala samo iz traženja pomoći za Kaću: ʺMajko Božja, pomozi nam, pomozi nam!ʺ ponavljala sam stotinu puta. Suze su mi tekle niz lice. Gledala sam ikonu, molila se tako i drhtala.

194

Služba se završila i ljudi su počeli da odlaze. Ja sam i dalje stajala pred ikonom i molila se. Crkva se skoro ispraznila, Kaća je spavala na podu, a ja se nisam odvajala od ikone. Ugledah sveštenika kako ide prema izlazu. Priđoh mu i zamolih ga za pomoć, a on samo bespomoćno raširi ruke i, zakopčavajući kaput, žurnim korakom izađe iz crkve.

Kada je sveštenik otišao, ona žena koja je nekoliko puta htela da me odgura od ikone, iznenada zgrabi Kaću za okovratnik kaputa i stade da viče kako ovo nije javna spavaonica, nego crkva i da sam ja jedna najobičnija propalica. Kaća se probudila i počela da plače. Ja se vratih još jednom kod ikone. Celivala sam je i još jedanput zamolila Bogorodicu da nas ne ostavi. Čvrsto sam verovala da će nam pomoći. U trenutku dok sam otvarala vrata crkve, iz mraka mi priđe jedna žena, uze me pod ruku i reče: ʺIdemo.ʺ Izašle smo iz crkve i ja pomislih: ʺI ova hoće da nas otera...ʺ

No žena me je čvrsto držala pod ruku i nekuda nas vodila. Bilo je veoma hladno, čini mi se da mi se mraz uvukao u kosti. Pod nogama nam je škripao sneg. Ulice su bile gotovo puste, jedino bi pored nas projurio pokoji automobil. Išli smo pored niza omanjih ograđenih kuća. Palo mi je napamet da je upitam kuda nas vodi, ali se nisam usuđivala. Nadala sam se da će sve ispasti na dobro. Nije me napuštala misao da nas Majka Božja neće ostaviti i dok smo išle ulicama, ja nisam prestajala da se molim. Nailazile su mi razne pomisli u vidu strepnje, brige i straha od neizvesnosti, no čim bih zatvorila oči, videla bih pred sobom ikonu Majke Božje i sve te pomisli bi odstupile od mene i nestajale.

Najzad se zaustavismo pred kućom sa visokom ogradom. Kapija zaškripa i mi se nađosmo u malenom, snegom pokrivenom dvorištu. Kuća je imala samo jedan sprat. Žena potraži ključeve i pusti nas unutra.

ʺUđite brzo i skinite kapute. Okačite ih u hodniku i sedite, molim vas, na ovu klupu. Sačekajte tu, jer možda imate vaške. Pozvaću vas, da se operete. Moje ime je Nina Sergejevna.ʺ

Zatim začuh da neko iz susedne sobe pita, ljutitim glasom: ʺNina, koga si to dovela?ʺ

ʺDovela sam onoga koga nam je Bog poslao.ʺ

Zatim odnekuda začuh kloparanje kofa za vodu, omirisah kuvani krompir. Tresla sam se od umora i šoka. Kaća je spavala, privijena uz mene. Šta li će sada da se desi? Daće mi da prespavam ovde, a onda? Tresla sam se sve više.

Otvoriše se vrata i Nina Sergejevna me pozva: ʺDraga moja, dođite da mi pomognete.ʺ

Ustadoh i uđoh u kuhinju. Peć je bila topla, a na njoj se u velikim loncima grejala voda. Blizu peći je stajala emajlirana kada. ʺStavite vruće vode, a onda je dodajte malo hladne. Ja ću okupati malu. U crkvi sam čula njeno ime. A kako je vaše?ʺ

195

Rekoh joj kako se zovem. ʺZovete se isto kao i ja ‐ Ninaʺ, reče ona. ʺA znate li kad vam je imendan?ʺ

Nisam znala. ʺMorate to znati, draga moja, kad već idete u crkvu. Sveta Nina se praznuje samo jednom u godini, 27. januara.ʺ

Nije mi bilo jasno zašto ona to meni priča. Kuhinja je bila topla, miris dima i hrane koja se kuvala je bio vrlo prijatan. Punila sam kadu vodom. Bilo mi je neprijatno što sam se našla u kući kod nepoznatih ljudi i što im stvaram neprilike. Rekoh to Nini Sergejevnoj koja ne htede da me sluša. ʺNemojte biti tako osetljivi. Donesite malu da je okupam. Obe ste prljave posle tolikog puta, a možda ste zaradile i vaške.ʺ

Svukla sam odeću sa Kaće, koja je bila vrlo pospana. Kada sam je stavila u kadu sa vodom, ona zaciča od radosti i zapljeska ručicama, a zatim ih, onako mokre, savi Nini Sergejevnoj oko vrata, i stade da čavrlja. Stala sam pored peći, skoro u nesvesti. Sve je izgledalo tako nestvarno, kao da sanjam. ʺSada je red na vasʺ, kroz maglu dopre do mene glas Nine Sergejevne.

Ona iznese Kaću iz sobe, a ja se svukoh i uđoh u kadu. Toliko sam se tresla da mi je sunđer ispadao iz ruke i jedva sam se držala na nogama. Nina Sergejevna ponovo uđe u kuhinju. Bilo mi je neprijatno. ʺNemojte se stideti. Ja sam lekar. Slušajte, draga moja, vi se ozbiljno tresete. Brzo se operite ‐ bolesni ste. Odjednom, sve mi se zamuti pred očima: i Nina Sergejevna i kuhinja. Iz daleka sam osećala da me neko kupa, da me briše i oblači u spavaćicu. S vremena na vreme čujem nečji glas koji me hrabri.

Odvode me nekuda, polažu me u postelju, stavljaju mi nešto toplo na grudi i daju mi malo vode...

Kasnije su mi pričali da sam povratila svest tek posle četiri dana, i to samo na kratko. Od svega se sećam samo da mi je pred očima bila ikona Bogorodice i da sam joj se molila, za sebe, za Kaću i za Ninu Sergejevnu koja nas je uzela kod sebe. Sanjala sam da je neko pokušavao da me odgura od ikone, a ja sam se branila i vikala: ʺMajko Božja, ne ostavljaj nas!ʺ Neko me je stalno gurao, a ja sam pružala ruke k Njoj i uspevala da napravim par koraka prema njoj, i tada bi se Njeno lice ozarilo svetlošću, a ja bih u sebi osetila mir, no potom bi me neko opet gurnuo od nje i sve bi ponovo postajalo mračno i borba bi ponovo počinjala. U snu sam se mnogo plašila, obuzeo bi me užas pri pomisli da će me neko odvojiti od ikone Majke Božje.

Znala sam da nam samo Ona može pomoći. Ako nam pruži ruku i ukaže Milost, živećemo. Kada bih samo mogla da objasnim sebi, kako je moguće da sam mogla da se molim dok sam bila u nesvesti! Kada mi se konačno povratila svest, prvo što sam čula bili su otkucaji velikog zidnog sata. Zatim sam čula škripanje drvenog poda i nečiji šapat. Bila sam toliko slaba da nisam mogla da pomerim ni prst, i jedva sam uspela da otvorim oči.

196

Videla sam da se nalazim u nepoznatoj sobi sa prozorom preko koga je bila navučena zavesa. Polako pokrećem oči, i na svoju veliku radost vidim ikonu Majke Božje pred kojom u svetluca kandilo u zelenoj čašici. Bila je to ista ona ikona koju sam videla u crkvi. Kasnije sam saznala da je to ikona Bogorodice Vladimirske.

Pogledala sam u ikonu i jedino što sam mogla bilo je da ponavljam iste reči koje sam izgovarala dok sam bila u nesvesti: ʺMajko Božja, ne ostavi nas!ʺ Plačem. Osećam kako mi neko utire suze i ja tonem u san, po prvi put mirna i bez straha.

Probudila sam se ujutru. Kada sam otvorila oči, ponovo sam čula otkucavanje sata i neki šušanj. Iz druge sobe se čuo glas moje Kaće i još jedan glas, koji joj je čitao bajku. Pokušala sam da pozovem Kaću. Ponovo sam otvorila oči i videla ikonu. Osetila sam mir i ponovo pokušala da dozovem Kaću i Ninu Sergejevnu. Pod zaškripa. Iznad sebe ugledah lice sa naočarima, prijatno i blago. ʺKaća je ovde, a Nina Sergejevna je u bolnici, danas se vraća kasno. Dobro je da ste se probudili. Sada će sve biti u redu. Majka Božja vam je pomogla. Stalno ste je dozivali u pomoć dok ste bili u nesvesti. Nepoznata žena me pogladi po glavi. ʺImali ste upalu pluća, influencu i šok, sve u isto vreme. Znate, Nina Sergejevna i ja smo dobre prijateljice. Obe smo iz Moskve. Moje ime je Aleksandra Fjodorovna. I ja sam lekar, internista. Kaća i ja smo se sprijateljile. Nina i ja smo se dogovorile da je najbolje da ostanete kod nas.

Ostala sam u krevetu pet dana. Tek tada mi je Nina Sergejevna dozvolila da ustanem.

Sasvim nepoznati ljudi su nas uzeli kod sebe i negovali me dok sam bila bolesna, hranili me i pojili, čuvali mi Kaću. Šta me je navelo da uđem u crkvu ono veče? Zašto sam stala baš ispred ikone Majke Božje? Kako to da mi je palo napamet da je molim za pomoć? I kako to da sam bila sigurna da će nas Ona izbaviti? Zašto je Njeno lice bilo pred mojim očima sve vreme dok sam bila bolesna? Kako to da sam prvo ugledala ikonu kad sam se probudila iz nesvesti, i to baš ikonu Vladimirske Majke Božje? Zaključila sam da je sve što mi se dogodilo bilo istinsko čudo kojeg su Bog i Njegova Majka udostojili mene grešnu. Kada sam to shvatila, obuzela me je još veća blagodarnost i ljubav prema Njoj koja nas je spasla i kao i prema ženama koje su nam pomogle.

Sve sam ovo ispričala Nini Sergejevnoj i Aleksandri Ivanovnoj, još dok sam ležala u krevetu. Njih dve su mi mnogo pomogle i uputile me na put vere. Krstile su Kaću i naučile nas svemu što nam je bilo potrebno da znamo kako bismo zaista postale Hrišćanke. Ostale smo kod njih tri godine. Za to vreme sam radila u fabrici. Onda sam morala da se vratim u Moskvu da ne bih izgubila stan. Kaća je ostala kod njih. Tamo je završila školu i institut 1960. i tek tada se, zajedno sa njih dve, sa njenim babuškama Ninom i Sašom, vratila u Moskvu.

Nema potrebe opisivati kakve su bile ove dve žene. Pišući o ovom periodu svog života, suštinski važnom za mene, mislim da sam sve rekla o ovim dvema Hrišćankama. Dodaću

197

još samo to da su obe bile duhovne kćerke oca Arsenija koje su morale da napuste Moskvu 1936. godine kako bi izbegle talas hapšenja koji je u to vreme besneo.

Sa ocem Arsenijem su me upoznale 1958., pošto je pušten iz logora. Po dolasku u Moskvu, Nina Sergejevna i Aleksandra Ivanovna su kupile malu kuću, međutim više su vremena provodile sa Kaćom i njenom porodicom.

Blagodarim ti, Bože, za veliku milost koju si mi pokazao. Blagodarim i Vladičici našoj, Presvetoj Bogorodici, za čudo vere koje je pokazala na meni i kojim me je privela Crkvi, veri i izvoru života. Blagodarim ti, Majko Božja, što si mi u pravi čas poslala dve tvoje kćeri i što si mi dala duhovnog oca i učitelja, oca Arsenija.

Slava Tebi Bože naš, slava Tebi!



NA KROVU

Život je u to vreme bio težak, pun iznenadnih opasnosti i strahova koji su neprestano ugrožavali naš život, fizički i duhovni. No, Bog i Majka Božja su nam bili milostivi u trenucima neposredne opasnosti i nikada nam nisu uskraćivali Svoju pomoć. Svaki put kada bih se udaljila sa puta Gospodnjeg, On bi mi poslao nekoga ko mi je pomagao da se vratim na pravi put i učio me da izbegavam greške i stranputice. Uvek bih u trenucima životne opasnosti prizivala Ime Božje i On bi mi uvek slao pomoć. Mnogo puta u životu sam se uverila da je jedini istinski spas u molitvi, iskrenoj molitvi, a molitva Majci Božjoj mi je uvek bila najspasonosnija zaštita i najpouzdanije izbavljenje od svakoga zla, duhovnog i telesnog.

Želela bih da vam ispričam nešto o snazi molitve koju je imao naš duhovni otac i o jednom događaju koji je ostavio veliki utisak na nas.

U Moskvi je vladala glad. Dobijali smo kupone za osminu vekne hleba dnevno, a hleb koji bi nam davali bio je plesniv. Po dućanima nije bilo ničega: ni krompira, ni žitarica, ni kupusa, a ulje i maslac nismo videli mesecima. Rublja nije imala nikakvu vrednost; seljaci su prodavali hranu isključivo za robu. ʺCenaʺ im je bila basnoslovna. Prema građanstvu su

198

se odnosili kao prema dušmanima, i mi smo bukvalno morali da ih molimo da nam daju veknu hleba ili vrećicu krompira za zlatan lanac ili krzneni kaput. Bili smo gladni, smrzavali smo se i živeli smo u večitom strahu.

Saša, Kaća i ja odlučismo da zamolimo našeg duhovnika, oca Mihaila, za blagoslov da idemo u selo po hranu. Mnogi su tada išli u selo sa svojim stvarima i vraćali se sa hranom. Otac Mihailo nas je pažljivo saslušao, sa negodovanjem vrteo glavom, zatim stao pred ikonu Bogorodice pred kojom se dugo molio. Na kraju, kad je završio molitvu, reče nam: ʺStavljam vas u zaštitu naše Zastupnice, Majke Božje. Svaka od vas neka ponese ikonicu na put. Molite se sve vreme puta. Bogomajka i Sveti Georgije će vas sačuvati. Biće teško. Ja ću se odavde moliti za vas.ʺ Zatim reče, kao za sebe: ʺMajko Božja! Ugodniče Božiji, sv. Georgije! Pomozi, sačuvaj ih i zaštiti od svake opasnosti, straha i hule.ʺ Dade nam blagoslov i zaćuta.

Kao da je zaboravio na nas, otac Mihail se ponovo okrete ikonama i nastavi da se moli.

I tako smo nas tri krenule na put. Zapitale smo se međusobno, zašto je otac Mihail rekao da će nas na putu čuvati Sv. Georgije. Bilo smo mlade, život nam se činio veoma jednostavnim i nismo se ničega bojale. Naravno, o životu nismo znale skoro ništa. Uvek smo živele u gradu, roditelji su nam bili školovani i nismo poznavali nikoga sa sela. Sve tri smo studirale na fakultetu, a vezivala nas je Crkva. Naši roditelji se nisu slagali sa time da idemo na selo, ali smo na kraju ipak otišle. Iz Moskve smo otputovale stojeći između vagona voza. Bio je kraj septembra.

Uspele smo da nabavimo vreće od oko petnaest kilograma brašna i trideset kilograma pšenice. Sve smo same nosile, mada su vreće bile veoma teške. Nije nam bilo lako, ali bile smo tako srećne. Nabavile smo hranu! Kako će se obradovati naši roditelji! Međutim, voz se iznenada zaustavi negde podaleko od Moskve. Znalo se da svuda po okolini patroliraju ʺanti‐profiterskeʺ jedinice koje oduzimaju ljudima hranu koju su nabavili sa sela. Nisu puštali narod u vozove. Železnica je u to vreme bila rezervisana samo za vojsku.

Svuda oko nas su bili ljudi bolesni od tifusa, gladni. Bilo je užasno. Voz se nije pomakao tri dana. Za to vreme smo jele mladi luk i žvakale sirovu pšenicu. I danas osećam taj ukus u ustima. Treće noći u stanicu uđe dugačak voz. Pronese se glas da je to vojni voz koji ide za Moskvu. Ujutru se vrata od vagona otvoriše i vojnici poskakaše iz voza da zamene ono što su imali kod sebe za hranu: jabuke, cveklu ili luk. Htele smo da ih pitamo da li možemo da se ukrcamo na njihov voz, no bilo nas je strah. Žene koje su bile sa nama rekoše nam da je opasno voziti se sa vojnicima. Od njih smo čule užasne priče. Govorile su još i da su beloarmejci probili front i da sada napreduju ka nama, da bande dezertera pljačkaju i siluju sve živo po okolini, a čule su i kako je u blizini izbila epidemija kolere. Slušajući ih, činilo nam se da nam nema spasa i da je sve izgubljeno. Tada smo se setile reči našeg oca Mihaila. Vagoni su bili puni vojnika, konja i artiljerijskog oružja. Vojnici su sedeli svuda: po sedištima, ležajima, po podu i u hodniku, pušili su i grickali semenke i dobacivali

199

ženama na peronu: ʺEhej, hajde s nama, povešćemo vas! Uskoro polazimo!ʺ Bilo nas je veoma strah. Neke žene se ipak odlučiše da pođu sa njima. Vojnici im pomogoše da unesu svoje torbe i zavežljaje u voz, dobacujući i smejući se sve vreme. Poslednja vest je glasila da se do daljnjeg obustavljaju svi vozovi za Moskvu. Nas tri pokušavamo da na brzinu odlučimo šta nam valja činiti. Ljudi su već počeli da se penju na krovove vagona. Krovovi su puni ljudi. Iz vagona dopire smeh i svirka harmonike. Kažu da taj voz putuje sa Serpukov.

Jedna grupa žena, među kojima smo i nas tri, odlučuje da se popne na krov voza, jer drugog načina da se ode odatle nema. Teškom mukom smo uspele da se popnemo na krov. Pomagale smo jedna drugoj i vukle preteške vreće sa namirnicama. Bilo nam je veoma vruće. Nekako smo uspele da se smestimo na metalnom krovu jednog od vagona.

Stadoh da se molim Majci Božjoj, pokušavajući da se neprimetno prekrstim, Saša i Kaća takođe. Svuda po krovu su ljudi i žene. Iz lokomotive kulja dim koji nas štipa za oči i za nos, jer lože drva. Uto voz stade najpre da se drmusa, kao da ne zna da li da pođe napred ili nazad. Konačno ipak polako krećemo. Voz se zahuktava i počinje da ide sve brže.

Prolazimo kroz neku stanicu sa koje ljudi očajnički pokušavaju da se bace na naš voz. Većina ne uspeva. Evo nas gde prolazimo kroz nenaseljenu stepu čiju uvelu travu preseca jedna jedina pruga.

Povremeno iz lokomotive grune gust crni dim koji nas zasipa čađu, a po nama padaju varnice, koje nas peku po licu i rukama i koje prave rupe po našim torbama. Pokušavamo da otresemo varnice sa sebe, da ih oteramo kao muve. Otresamo ih sa sebe i jedna sa druge. Osećam mir, čak i zaboravljam na molitvu. Posmartam stepu i krovove vagona načičkane ljudima. Saša ne prestaje da se moli, lice joj je ozbiljno, a usne joj se jedva primetno miču. Ugledajući se na nju, molimo se Kaća i ja. To nam daje sigurnost. Saša nam daje znak da legnemo tako da nam se glave dodiruju. Tako i učinismo, a ona poče da izgovara reči Akatista Presvetoj Bogorodici Vladimirskoj koji je znala napamet. Niko je ne čuje, jer voz strašno tandrče, svaki vagon za sebe. Saša se neprekidno moli: ʺMati Božja, pod pokrov Tvoj pribegavamo, u Tebe se nadamo i Tobom hvalimo. Ogradi i spasi nas bespomoćne od svake bede, ne ostavi nas i Tvojom nas milošću pokrij. U Tvoje ruke predajemo sebe, jer si nam ti jedino spasenje i nada naša.ʺ

Osećam, pri svakoj reči molitve, da nismo same, već da je sa nama Majka Božja i da će nas Ona sačuvati.

Vrućina je velika i sa mukom uspevamo da sa sebe stresemo varnice, a da se istovremeno držimo za krov voza. Vreće neprestano klize i moramo da ih čvrsto držimo i vučemo ka sebi da ne bi spale sa voza. Voz povremeno staje u stanici da bi vojnici natovarili drva. Kada se lokomotiva napuni vodom, polazimo. Prolazimo tu i tamo pored neke brvnare ili seoceta, ali uglavnom se sve vreme vozimo kroz suvu stepu. Vozili smo se tako neko

200

vreme, a onda je voz najednom stao. Ljudi počeše da iskaču iz voza i da o nečemu raspravljaju. Iako se voz ne pomera, i dalje ležimo na krovu. Malo je svežije, pošto je sunce već na zalasku, ali sada počinje da nas muči žeđ. Vrata vagona se otvaraju, vojnici izlaze napolje i odlaze u žbunje. Smeju se i psuju. Odjednom, jedan od njih reče: ʺHajdemo gore gde su žene! Vidi šta ih ima po krovovima!ʺ

Njihovo raspoloženje se odjednom promeni. Vagoni se isprazniše, a vojnici stadoše da se penju na krovove.

ʺGospode, Bože moj! Šta sada?ʺ pomislih. Neki vojnici već su bili na krovu, a za njima počeše da se pojavljuju i drugi. Čuje se plač i kuknjava: ʺŠta to radiš, nesrećniče! Mogu majka da ti budem!ʺ

ʺNemojte mi samo uzimati hranu, deca su mi gladna i čekaju me da im donesem...ʺ

ʺNe zanima nas hrana! Dobro nas hrane u vojsci!ʺ

Po krovu se razleže bat vojničkih cokula. Premrle smo od straha. Neka žena histerično plače i kuka, neke skaču s krova na ledinu i naravno, ozleđuju se. Na našem krovu još nema vojnika, no iznenada se pojavljuje nekoliko njih. Molim se Majci Božjoj, moli se i plače Kaća pored mene, a Saša samo seva očima. Znam našu Sašenjku, nikad im se neće dati. Lice joj je prkosno, ali znam da se iz sve snage moli. Setih se reči oca Mihaila pred put, znam da mnogo može molitva duhovnika, a setih se i kako nam je spomenuo svetog Georgija. Obraćam se i njemu sa molitvom da nam bude u pomoći. Uzdam se u Sašinu molitvu. Ozbiljna je i mirna i nastavlja da leži, dok smo se nas dve uspravile i sele. Jedan vojnik obilazi neke žene i ide prema nama. Ima visoke jagodice i ćelav je, a u njegovim iskošenim očima nema ni traga od bilo kakvog osećanja ili misli. Hvata me za ruku i vuče dole. ʺLezi i neću ti ništa!ʺ

Guram ga od sebe i uspevam da se nekoliko puta prekrstim, sve vreme ga gledajući u oči. Dobro je, izgleda, raspoložen, pa mu je to smešno. U međuvremenu, neke žene se i dalje opiru, a neke su se predale. Vrlo je bučno. Mnogo je vojnika, dobro se provode, sve im je ovo veoma zabavno. Njihov puk se hrabro borio i sada su dobili otpust, idu na zasluženi odmor. Na frontu su gledali smrt u oči, bili izloženi nebrojenim opasnostima, a sada verovatno misle da imaju prava na sve. Otpor koji im žene pružaju samo im još više raspaljuje niske strasti. Navikli su, prolazeći kroz sela, da siluju sve što im padne pod ruku, naročito ustrašene žene, koje se otimaju. Ovo sam, zaključila, naravno, tek kada smo stigli u Moskvu.

Vojnik mi se opet približi i ja koraknuh unazad. ʺPazi!ʺ povika Kaća. ʺBlizu si ivice!ʺ

Okretoh se i videh da više ne mogu nazad. U tom trenutku se na krov pope jedan mornar. Na širokim grudima mu je mornarska majica. Oči su mu užagrene. Kreće se sa tolikom odlučnošću prema meni i sa takvim izrazom gneva na licu, da me spopada užas. To lice

201

mi ostaje urezano u pamćenju za sva vremena. Nemam kud: jedan je ispred mene, drugi mi se približava otpozadi.

Mornar me hvata za ramena, gura me u stranu i govori: ʺSmiri se. Za skakanje sa krova uvek ima vremena. Pričekaj, sad ću da raščistim stvar.ʺ

Prilazi onom vojniku, zadaje mu poprilično jak udarac u grudi, uz povik: ʺGubi se odavde!ʺ Vojnik beži i skače u prostor između vagona. Mornar prilazi drugom vojniku koji je legao preko neke žene i viče: ʺŠta radiš to, smrdljivi pacove! Sramotiš sovjetsku armiju!ʺ

Vojnik se diže, psujući pokušava da udari mornara, no ovaj mu odvali šamar. Vojnik ponovo zamahnu da ga udari, a mornar poteže revolver i usmrti ga jednim hicem. Telo vojnika se otkotrlja na ledinu.

ʺDrugovi!ʺ povika mornar. ʺMi smo vojnici Revolucije, ovde smo da branimo i štitimo sovjetsku vlast! Mi smo za narod, i mi smo iz naroda! Šta radite? Sram vas bilo! Crvena Armija štiti radničku klasu, a mi se ovde sramotimo. Ko siluje, zaslužuje da bude streljan na mestu! Možda na krovu nekog drugog voza sede naše supruge, sestre i majke! A sad, vi koji se smatrate komunistima ‐ za mnom!ʺ

Vojnici se bune, neki pokušavaju i da ga udare, ali svi silaze sa krova. Okupljaju se svi da rasprave šta se dogodilo. Mornar drži govor, rečit je i lepo se izražava. U početku su neki vojnici počeli da se bune i da potežu oružje, ali pobuna je brzo savladana, jer su uz mornara ubrzo stali komandujući oficiri i drugi vojnici. Sve se ubrzo stišalo.

Žene nisu silazile sa krova. Vojnici brzo zakopaše mrtvog druga i vratiše se u vagone. Mornar se ponovo pope na krov i pozva nas: ʺDevojke, izvolite dole u vagon ‐ biće vam udobnije.ʺ Saša ustade i reče nam: ʺIdemo.ʺ

Voz je putovao čitavih 48 sati. Vojnici su bili dobri prema nama. Dali su nam da jedemo čorbu od ječma i čaj koji je imao zagoreli ukus. Mornar nam reče da se zove Jurij[1]* Nikolaevič Tulikov. Bio je partijski komesar puka. Sedeo je pored nas, a Saša, koja je inače bila veoma ćutljiva i tiha, nije prestajala da priča. Činilo mi se da nije baš pametno što mu priča o nama, o Crkvi, o fakultetu, o našem prijateljstvu. Ispričala mu je i kako smo se molile Majci Božjoj i svetom Georgiju da nas sačuvaju na putu. Mornar nas je slušao i nije se smejao, niti nas kritikovao.

Spavale smo u uglu vagona. Razgovarale smo i molile se zajedno, pogotovu Saša.

Dva puta smo nailazili na barikade, no vojnici su ih oba puta uspešno otklonili. Najzad stigosmo u Podolsk. Bila je to poslednja stanica. Jurij i još neki vojnici smestiše nas u lokalni voz kojim smo stigli u Moskvu.

202


Dok smo se pozdravljali, Jurij nam reče na rastanku: ʺMožda ćemo se negde ponovo sresti! Život je pun iznenađenja.ʺ

Saša, naša tiha i povučena Saša, poznata po umerenim rečima i ponašanju, stade pred Jurija, zagrli ga oko vrata i reče mu: ʺNeka te Bog sačuva za dobra dela. Samo nastavi da pomažeš ljudima. Neka Bi Bog dao da uvek imaš ovako veliko i dobro srce.ʺ Duboko mu se poklonila. Ovakvo ponašanje nije bilo svojstveno našoj Saši.

Naši roditelji su bili presrećni kada su nas ugledali. Čim smo se umile i oprale, požurile smo kod oca Mihaila.

Na vratima nas je dočekao otac Pavel. ʺBaćuška zna da dolazite, pa me je poslao da otvorim vrata. Sve ovo vreme se molio za vas!ʺ

Uđosmo u kuću. Otac Mihail skoči od radosti kad nas ugleda, zagrli nas, dade svakoj blagoslov, a zatim se okrete ikonama Presvete Bogorodice i svetog Georgija i otpoče da čita blagodarnu molitvu. Posle toga smo mu ispričale naš doživljaj. Dok smo govorile, otac

Mihail se molio. Na kraju je rekao: ʺBlagodarim Ti, Bože, zbog Tvoje velike milosti. Da niste slučajno zaboravile na mornara Jurija, koji u sebi nosi iskricu vere. Molite se za njega. Jednoga dana ćete se ponovo sresti i tada će biti potrebno da vi njemu pomognete.ʺ

Od tada je prošlo više od dvadeset godina. Ponovo je došao rat, godina je bila 1943. Otac Mihail je stradao u logoru, a naša ljubljena Saša je takođe umrla u izgnanstvu. Za nas je rastanak od oca Mihaila bio veoma bolan i težak. Ponekad bi nam, preko prijatelja, stiglo pisamce od njega. Oca Mihaila su uhapsili 1928. zbog ʺverske propagande.ʺ Posetila sam ga nekoliko puta, a jednom prilikom provela mesec dana u mestu blizu logora u kome je bio zatvoren. Saša je, ostavivši sve, prešla da živi u mesto u koje je kasnije izgnan.

Te godine su bile pune tragičnih događaja. Mnogi ljudi su izgubili život. Bilo je teško bez oca Mihaila, no on nas beše poverio duhovnoj brizi oca Arsenija, koji mu je bio duhovni sin i koji je živeo blizu Moskve.

Saša je umrla, a Kaća se još odavno udala. Ostale smo u vezi. Te ratne, 1943. godine, radila sam kao hirurg u vojnoj bolnici, ponekad i po dvadeset sati dnevno. Nedeljama nisam uspevala da odem kući. U crkvu sam mogla da svratim sam povremeno. Molila sam se kad god sam mogla.

U tom užasu rata, mnoge ranije uspomene su počele da blede i da se gube iz sećanja. Skoro sam sasvim zaboravila na ono naše putešestvije na krovu vojnog vagona. U to ratno vreme radila sam kao hirurg u bolnici za više oficire. Imala sam toliko posla da nisam imala vremena ni da pogledam lice ranjenika: obraćala sam pažnju samo na ranjeni deo tela.

203

Jedne večeri unesoše nekog pukovnika čija je rana bila pod infekcijom. Morala sam hitno da ga operišem iste noći. Operacija je trajala četiri sata, a za to vreme smo morali nekoliko puta da mu dajemo krv. Kada je operacija napokon završena, svi smo bili iscrpljeni, jedva smo stajali na nogama. Zaspala sam na stolici, nisam se ni presvukla. Spavala sam četiri sata, a zatim otišla da pregledam pukovnika.

Oporavljao se, ali veoma sporo. Nekoliko puta je zapadao u krizu i mnogo smo se namučili da bi mu spasli život.

Dvadesetog dana posle operacije dođoh da ga posetim. Bio je vrlo slab, bled i izmučen, žive su mu bile samo oči. Pogledao me je i polako, s mukom progovorio: ʺMašenjka! Tako me često posećuješ, a još me nisi prepoznala!ʺ

To me je malo naljutilo, i ja mu odbrusih: ʺJa za vas nisam Mašenjka, već vojni hirurg.ʺ Bilo mi je neprijatno što me je tako oslovio pred kolegama koji su pošli sa mnom u vizitu.

On se samo osmehnu i reče: ʺO, Mašenjka, a ja sam tebe, Kaću i Sašu dobro zapamtio i nisam vas zaboravio!ʺ

Prošlost mi najednom sinu pred očima i ja povikah: ʺJurij!ʺ Stadoh da ga grlim. Lekari i sestre se neprimetno povukoše.

Grlila sam ga i plakala kao malo dete. Zatim pogledah natpis iznad kreveta gde je stajalo njegovo ime: Jurij Nikolaevič Tulikov. Zar je moguće da nisam obratila pažnju na ime bolesnika?

Oči su mu sijale. ʺIdi, završi vizitu, pa se vrati.ʺ

Redovno sam ga posle toga posećivala kad god bih imala vremena. O svemu smo razgovarali. Prvo što me je pitao bilo je da sam i dalje pri Crkvi. Pričala sam mu o ocu Mihailu, o pokojnoj Saši i o Kaći i njenoj porodici. Ispričala sam mu i za oca Arsenija koji je tada već bio u logoru.

I on je meni pričao o sebi. Život mu nije bio lak, no njegova je duša uvek bila čista i otvorena. Sašine reči prilikom rastanka u vozu su mu se utisnule u pamćenje i nikada ih nije zaboravio. Pomogle su mu da upozna veru i da se prema ljudima odnosi sa pažnjom i dobrom voljom.

ʺKada je počeo rat, već sam bio stekao čin pukovnika, ali tada su me poslali u logor. Tamo sam sretao razne ljude, dobre i zle, ali od svih najbolje pamtim jednoga koji se prema ljudima odnosio sa takvom dobrotom, blagošću i toplinom, da su ga svi voleli, čak i kriminalci. On me je priveo k Bogu. Zvao se Gleb. Umro je u logoru 1941., a mene su oslobodili iste godine u avgustu i ponovo poslali na front. Morao sam ponovo da zaradim čin pukovnika. Komandovao sam jednom divizijom dok nisam ranjen. Kad ozdravim,

204

opet ću u rat. Bio sam do sada u mnogim ratovima ‐ u Španskom ratu, Finskom i sada u Otadžbinskom.

Jurij i ja smo se rastali kao najbolji prijatelji. Dugo smo se dopisivali, sve do kraja rata. Kada se 1948. godine sa porodicom preselio u Moskvu, često smo se posećivali. Sada je u penziji, živi na svojoj daći u blizini Moskve, okružen unucima. I sada se viđamo, najčešće u Troicko‐Sergijevskom manastiru u Zagorsku. Kako su čudni putevi Tvoji, Gospode! Otac Mihail je bio u pravu one daleke 1920. godine, kada je rekao da ćemo se ponovo sresti. Mnogo može molitva Bogu, a još više molitva duhovnika za svoju decu. Milostiva je Majka Božja prema nama grešnicima. Svojim toplim molitvama Bogu i Majci Božjoj, otac Mihail nas je sačuvao od smrti i od greha, a kroz nas, priveo veri i mornara Jurija. Presveta Bogorodice, spasi nas!

Prepisano iz beleški M.N.A.

NAPOMENE:

1. Jurij je ruska varijanta imena Georgije



JEDNO PRIZNANjE

Pisati o ocu Arseniju uvek znači pisati i o sebi, o svom životu i o sopstvenim delima koja su na neki način povezana sa njim, našim duhovnim ocem. Njegov neobično bistar um, poznavanje ljudske prirode i života uopšte, koje se može drugačije nazvati i intuitivnim znanjem, njegova neprekidna molitva i potpuno predavanje sebe drugima, sve te osobine su doprinele da u mom životu on stekne posebno mesto među mnogim sveštenicima koje sam imala prilike da upoznam. Bilo je nemoguće od njega sakriti ili izostaviti nešto prilikom ispovesti, čovek je jednostavno morao sve da mu kaže. Stojiš tako pred njim, i osećaš da on vidi tvoju dušu u celini i da čak zna i ono što mu nisi rekao.

205

Pre rata bio je u izgnanstvu, no imao je dozvolu da prima posete. Moja majka i ja smo često odlazile kod njega i ja sam tada postala njegova duhovna kćerka. Tada sam imala osamnaest godina. Kasnije je otac Arsenije prebačen u logor ʺspecijalnogʺ režima, te smo od njega vrlo retko dobijali pisamca sa duhovnim savetima. Međutim, 1949. godine smo izgubili svaki dodir sa njim, nismo čak znali ni da li je živ. Ovom prilikom ću izneti nekoliko svojih sećanja na oca Arsenija, no pošto su događaji koje ću opisati isuviše lične prirode, izostaviću svoje ime.

Udala sam se četrdesetih godina za verujućeg čoveka. Bio je povučen, krotak, tih i veoma dobar. Nije mnogo govorio, čak ni sa mnom. Bio je deset godina stariji od mene.

Otadžbinski rat se bio završio. Muku teških posleratnih godina između 1946. i 1952. nismo osetili na sopstvenoj koži. Imali smo dve kćerke, a sa nama je živela i moja majka. Muž me je voleo na miran i postojan način. Bio je dobar otac, posvećivao je mnogo vremena deci i vaspitavao ih u duhu naše vere. Živeli smo udobno, često se molili zajedno, a subotom i nedeljom odlazili u crkvu gde je služio naš dobri otac Georgije. U našoj porodici je, naizgled, vladao savršeni mir i sloga.

Zatim je došlo proleće 1952. godine, a ono što se tada dogodilo ostavilo je duboku brazdu u mom životu. Ta brazda je imala dve strane: počinila sam težak greh koga sam bila potpuno svesna, za koga sam se iskreno pokajala i koji sam ispovedila svom duhovniku, a sa druge strane sam osetila neopisivu sreću, punotu radosti koju pruža jedino prava ljubav. Ovaj drugi sloj moga greha leži sakriven duboko u meni, pokriven kajanjem, ali živi i dalje i ja sam svesna njegovog postojanja. Svoj sam greh ispovedila ocu Georgiju, misleći da sam ispovešću očišćena od tog greha iz prošlosti.

Nema reči da se opiše radost koju smo mi, duhovna deca oca Arsenija, osetili kada je on oslobođen iz logora, 1958. godine. Izgledalo je kao da smo svi odjedanput bliži Bogu, preporođeni. Svi smo tada išli na ispovest kod oca Arsenija, ali ja nisam bila u stanju da ipovedim pred njim šta se dogodilo 1952. godine. Osećala sam ogroman stid i bojala sam se da će me odbaciti kad bi znao šta se dogodilo.

A evo šta se dogodilo: kao što već rekoh, moja porodica je bila veoma složna. Iznenada, te 1952. godine, ja sam se zaljubila i ta me je ljubav celu progutala. Čovek u koga sam se zaljubila bio mi je, gledano iz jednog ugla, sasvim stran: nije verovao u Boga. Bio je, s druge strane, veoma inteligentan, prostosrdačan, prijemčiv. Imao je jaku volju. Ljubav se pojavila iznenada. Privlačnost sam prva osetila ja: taj me je čovek osvojio nežnošću, iskrenim prijateljskim staranjem i pažnjom koja ljudima, a naročito ženama veoma prija i potrebna im je. Nažalost, moj muž prema meni nikada nije bio ni nežan, ni pažljiv. Bio je umeren u svemu i veoma uzdržan.

U početku me je Fjodorova (ne koristim njegovo pravo ime) pažnja i nežnost iznenađivala, a pomalo i plašila. Ipak, osetila sam privlačnost: poželela sam da ga bolje upoznam, da

206

saznam šta mu je u duši, da saznam tajne njegovog bića. Želela sam da mu pomognem, mada nisam znala kako i čime. O Bože! Koliko čoveku, a posebno ženi, znači lepa reč i pažnja! Moj bračni život je bio nekako rutinski i umeren. Znalo se ko će šta reći kada dođe kući. Znala sam šta će me muž pitati, a šta ćemo mu ja ili deca odgovoriti. U svakoj porodici interesovanja njenih članova vremenom postaju nepromenljiva i nikada više ne prevazilaze očekivanja koja se tokom zajedničkog života uspostave.

Fjodor je bio veoma širokih interesovanja i znanja, bio je visok i snažan, pun energije. Imao je lepo i pravilno lice. Ljudi su ga voleli, no on je uvek bio prilično miran i povučen. Koliko znam, žene ga nisu zanimale. Voleo je samo jednu ženu, a to je bila njegova supruga, koja je ujedno bila i moja dobra prijateljica. Ana je te godine napunila 43, a Fjodor 46 godina. Živeli su skromnim i umerenim životom, baš kao i nas dvoje. Anjuta me je podsećala na mog supruga: i ona je bila ćutljiva, povučena u sebe, pedantna, štedljiva, i nije imala nežnosti u sebi.

Fjodor je bio zaljubljenik u svoj posao. Posao nam je bio donekle sličan; mada smo bili zaposleni u različitim sektorima preduzeća, viđali bismo se na sastancima i ponekad sarađivali na različitim projektima. Fjodor i Ana su nas često posećivali, kao i mi njih. Fjodor i ja bismo zapodenuli razgovor o poslu, a onda bi se Anjuta ljutila: ʺZar mora i kod kuće da se govori o poslu?ʺ Na kraju bi ipak bila primorana da zapodene razgovor sa mojim suprugom ili drugim gostima, s obzirom da Fjodor i ja nismo prekidali razgovor o poslu. Naše bi prijateljstvo verovatno nastavilo da traje još mnogo godina, samo da se nešto užasno nije dogodilo...

... Da, samo da se nije dogodilo nešto užasno. U proleće 1952. trebalo je da moj suprug i ja odemo na odmor u jednu banju koju smo rado posećivali. Voleli smo krajolik u kome se banja nalazila i mnogo smo puta tamo boravili. No pred sam put, sprečen nepredviđenim okolnostima na poslu, moj muž bi prinuđen da otkaže put. Morao je da ide na dugačak službeni put negde daleko. Da mu ne bi propala rezervacija u banji, odlučismo da je ponudimo Fjodoru, pošto je ovaj imao mesec dana neiskorišćenog godišnjeg odmora. ʺTako nećeš biti sama, imaćeš društvoʺ, rekao mi je muž.

Bio je početak maja, vreme je bilo sunčano i toplo, a drveće već olistalo, odeveno u prozirne zelene tonove. U daljini su se zelenela brda, a svuda okolo je bila šuma. Poljsko cveće je taman procvetalo. Sve je to doprinosilo nekakvom opštem ushićenju i uzbuđenju. Sunce se kupalo u malenim jezercima i potočićima, a banja je bila polu‐prazna. Bilo je mirno i ceo ambijent me je podsećao na liku Nesterova ili Levitina. Sve je izgledalo savršeno. Prvih pet dana našeg boravka u banji Fjodor i ja smo se šetali po okolini i razgovarali o svemu i svačemu. Kao da je onaj tihi i povučeni Fjodor nestao. Naši su razgovori sada bili živi i raznovrsni. Pričali smo o religiji, veri i prirodnim lepotama. Voleli smo iste stvari. Bila sam srećna i sve mi je to veoma prijalo. Počela sam da nekako drugačije posmatram Fjodora: videla sam ga kao talentovanog intelektualca, a pri tom

207

nežnog i osećajnog muškarca. Šestoga dana boravka u banji ceo moj prethodni život se jednostavno srušio, započeo je novi život u kome sam nestrpljivo iščekivala susret sa njim, u kome me je grejala svetlost njegovog prisustva i u kome sam po prvi put osetila ogromnu, sveobuhvatajuću ljubav.

Muž, deca, vera, reči mog duhovnog oca, osećanje stida, sve je to nestalo pred vihorom snažne ljubavi kakvu nikada do tada nisam okusila. Bila je to ljudska, zemaljska ljubav kakvu čovek može samo jedanput u životu da doživi. Nisam bila u stanju da je odgurnem od sebe, niti da se okrenem od nje, štaviše, nisam ni želela. Svaki dan proveden sa Fjodorom bio je prepun sreće, i za mene predstavljao izvor nikad do tada doživljenih osećanja i radosti. Svet oko mene je bio lep i sve ono što je nekada izgledalo sivo i tmurno dobilo je novu boju, sjaj i lepotu.

Ponesena bujicom novootkrivenih osećanja zaboravila sam na sve što sam ranije volela i što mi je nekada nešto značilo. Sa nestrpljenjem sam iščekivala svaki novi susret, razgovor i prisnost. Nikada prema svome mužu nisam osetila tako nešto, uprkos njegovoj postojanoj ljubavi prema meni i našem zajedničkom životu u veri. Moja veza sa Fjodorom nije mogla ni sa čime da se uporedi. Osećanje ljubavi me je sažižalo, zaboravila sam na svakoga i na sve, a osetila sam da se i njemu isto događa, možda čak i sa većim intenzitetom. U mojim očima on je bio preobražen ‐ drugi čovek.

Možda zvuči neverovatno, ali za tih sedam meseci koliko je naša veza trajala, nisam nijednom osetila kajanje niti grižu savesti. Za mene on nije bilo samo muškarac koga sam volela: u svojoj opčinjenosti njime otkrila sam jedan za mene do tada nepoznat svet. Izgubila sam sposobnost kritičkog mišljenja. Nisam više bila u stanju da razmišljam kao Hrišćanka. Pokušavam da opišem, najrealnije i najistinitije što mogu, kako sam se tada osećala. Fjodor se, kako rekoh, preobrazio: posedovao je zadivljujuću količinu energije, a njegovo ogromno znanje i iskustvo, koje je do tada bilo uspavano negde u dubinama njegovog uma, sada je postalo dostupno drugima. Na poslu je postao veoma uspešan: naučna otkrića su se nizala jedno za drugim. Iznenadio je svoje kolege, koje ga nisu poznavale takvog.

Jednom prilikom je na mojoj potkošulji primetio prikačenu ikonicu i krst. ʺTi, znači, veruješ u Boga?ʺ upitao me je, iznenađeno. Ni ovo njegovo direktno pitanje nije uspelo da u meni probudi prošlost, niti mi je tada palo na pamet da zastanem i razmislim.

Odmor u banji je proleteo kao vihor. Kada smo se vratili kući, bili smo sasvim drugi ljudi. Nastavili smo da se sastajemo. Naša veza je postala još jača i čvršća. U početku smo se viđali u tajnosti na raznim mestima, a kasnije smo iznajmili sobu u kojoj smo mogli da se sastajemo. Plašili smo se da se za našu vezu ne sazna, da nas poznanici ili kolege ne primete da smo zajedno. Odlazili bismo sa posla u različito, pod izgovorom da idemo u biblioteku ili na neki poslovni sastanak, a zatim bismo se sastajali u našoj sobi. Krali smo

208

ljubav od svojih porodica, krili se od sopstvene savesti, pred ljudima, a ja još i pred Bogom.

Ponekad sam se osećala kao lopov u tuđoj kući. Krala sam nešto dragoceno i strepela da ću biti uhvaćena na delu. Trzala sam se na svaki šušanj, na svaki zvuk vrata koja su se otvarala. Najviše od svega sam se plašila da moja svekrva ne sazna za moju vezu. Iste misli su me proganjale i u snu. Izbegavala sam svaku pomisao o tome šta se zapravo sa mnom događa. U tom slučaju, moja prošlost bi preplavila sadašnji trenutak i ja bih izgubila smelost koja je se temeljila na ukradenoj sreći. Tada bih, zacelo, pala u ambis sumnje, patnje i bola... Mnogi su me strahovi tih dana proganjali: strah od bola koji bi nastupio ako bih ostala bez svoje velike ljubavi, strah od krivice koju bih osetila ako bi se moja porodica raspala usled moje prevare... Mogla sam, dakle da nastavim da ga volim jedino u najvećoj tajnosti i samo pod uslovom da ne razmišljam ni o čemu. Lagala sam svoga muža, svoju majku, zapostavila decu, izbegavala obaveze, sve to da bih se sastajala sa Fjodorom. Nisam mogla da prestanem da ga viđam. Mislila sam da moj muž ništa nije primećivao, i do dana današnjeg, nisam sigurna da li jeste, ili nije. On je uvek samo ćutao. Nikada nije postavljao pitanja kada sam se izgovarala količinom posla ili dugim sednicama, ili kada sam bila razdražljiva. Tada bi se samo povlačio i posvećivao se deci. Mnogo se molio.

Ne znam koliko je još mogla da traje moja veza da se, sedam meseci pošto je sve to počelo, moja starija kćerka nije teško razbolela. Pokušali smo da je lečimo kod kuće. Nega za bolesno dete, neprospavane noći, dogovori sa lekarima, sve je to palo na pleća moje majke i moga muža. Kada joj se stanje pogoršalo, morali smo da je odvedemo u bolnicu. I tada je veći deo tereta pao na moga muža. Čak i tada, kada je život moje kćeri bio u opasnosti, nalazila sam vremena da se sastajem sa Fjodorom. Osećala sam da imam prava, sada kada prolazim kroz tešku krizu, da na nekoliko trenutaka zaboravim na sve svoje probleme.

Jednoga dana majka me pozove na posao da mi javi da je detetu mnogo gore i da je nastupila kriza. No, ja sam imala ugovoren sastanak sa Fjodorom koji, uprkos vestima iz bolnice, nisam imala nameru da otkažem. Posle sastanka, na putu za bolnicu svratila sam kući da uzmem hranu koju je majka pripremila za moju kćerku i tada ugledah mog muža na kolenima, pred ikonama i upaljenim kandilom, kako se moli iz sveg srca.

ʺGospode! Ne okreni lice Svoje od nas grešnih, poseti i isceli sluškinje Tvoje (i on reče moje ime i ime naše kćerke), i izli na njih blagodat Tvoju!ʺ

Ja se iskradoh iz sobe, uzeh paketić sa hranom i odjurih u bolnicu. Tada mi se po prvi put pojavi jasna misao o mom strašnom duhovnom i moralnom padu. Kao da je tog trenutka spala neka teška zavesa sa mojih očiju. Ja, Hrišćanka, verujuća žena, duhovno čedo oca Arsenija koji u ovom trenutku strada u zloglasnom logoru i koji se moli za mene i za moje spasenje, pala sam niže i od bezbožnika na koje sam gledala sa prezirom, umišljajući da sam bolja od njih, jer verujem u Boga!

209

Stigla sam u bolnicu trčeći. Pored kćerkine postelje zatekoh muža. Htedoh da je zagrlim, no on me zaustavi: ʺNemoj da je budiš. Dali su joj injekciju i sada spava.ʺ Zatim me odvede do prozora.

ʺČekam te od jutros da dođešʺ, reče. ʺSada kada je prošlo ono najgore, obe ste se vratile.ʺ

Ovo me je veoma začudilo. Šta je hteo time da kaže: ʺObe ste se vratile?ʺ

U trenutku pomislih da je dete umrlo i da moj muž ne zna šta govori. Počeh da plačem. On me zagrli i, držeći me za ramena, reče: ʺSve je sada u redu, sve.ʺ

Shvatila sam da je dete živo, ali činilo mi se kao da njegove reči znače još nešto, nešto što je imalo veze sa mnom. Nije mi bilo jasno, kako to da je u bolnici od jutra ‐ zar ga nisam videla kod kuće pre pola sata? Šta se to dešava sa mnom?

Proveli smo čitavu noć kraj postelje naše kćerke. Ćutali smo sve vreme, ali oboje smo duboko razmišljali. Čitav moj život je te noći prošao pred mojim očima. Videla sam sebe onakvom kakva zapravo i jesam. Muža nisam smela ni da pogledam. Njegova smirenost i trpeljivost su učinili više od bilo kakvog osuđivanja, greha i svađe.

Od toga dana prekinula sam vezu sa Fjodorom. Shvatila sam da sam sve vreme bila igračka u rukama nečastivoga i osećala sam ogroman stid što sam se toliko udaljila od Boga, što sam zaboravila na sve reči i pouke oca Arsenija i što sam se opredelila za put neverstva i prevare.

Mnogo je godina prošlo od tada, Ja sam se veoma iskreno pokajala i dobro shvatam dubinu i težinu svoga greha za koji se i danas molim Bogu da mi oprosti, no uprkos tome, ne mogu da žalim zbog onoga što sam učinila. Ljubav koju sam davala i dobijala je bila suviše lepa, suviše iskrena i suviše istinita. Pogrešila sam, znam; zastranila sam veoma, no ja sam tog čoveka istinski volela.

Neki su mi rekli: ʺAko tako govoriš, znači da se nisi stvarno pokajala, da nisi shvatila dubinu svoga pada.ʺ To nije tačno. Sve shvatam, ali nisam u stanju, i ne želim, da proklinjem prošlost. Ko hoće da mi sudi, može da posmatra moj slučaj iz mnogo različitih uglova.

***

Nastavila sam da živim sa mužem kao i pre, samo što sam sada postala drugačija. Nevidljiva linija nikad izrečene tajne delila me je od njega, no meni se činilo da on nije bio svestan te linije. I dalje je malo govorio, bio je, kao i uvek tih i povučen. Znala sam da me voli, no isuviše racionalno i tiho ‐ kao da sam drag komad nameštaja u stanu. Za njega sam bila i ostala majka njegove dece, ali nikada supruga, nikada žena.

210

Što se Fjodora tiče, više nije imao mesta u mom životu. Nikada više nismo ni spomenuli našu raniju vezu. I dalje su nam dolazili u posetu, Ana i on, ili smo mi odlazili njima. Nije dolazilo u obzir da prestanemo da se porodično družimo, jer bi njegova žena i moj muž shvatili da nešto nije u redu. Prekid naše veze je ozbiljno poremetio Fjodorov život: odjedanput je izgubio svoju novostečenu energiju, postao je lenj i inertan, što se odrazilo na njegov posao. Povratio se tek posle osam godina. Najgore od svega je bilo što mi je Anjuta, posle svega, jednom prilikom poverila svoje sumnje da je 1952. godine Fjodor imao vanbračnu vezu sa nekom ženom. Bilo mi je veoma teško i osećala sam ogroman stid.

***

Prošlo je pet godina od kada je otac Arsenije pušten iz logora. Išla sam kod njega jednom mesečno, ispovedala se, razgovarala sa njim i dobijala od njega savete. Uvek bih odlazila od njega sa osećanjem spokoja, mirna i kao preporođena, no teret prošlosti me je i dalje pritiskao.

Oktobra 1963. ponovo sam otišla da ga posetim. Otac Arsenije je tada izgledao posebno veseo i oran. Molili smo se zajedno u njegovoj sobi gde je služio večernju. Posle toga sam se ispovedila, iskreno i duboko. Za vreme ispovesti, otac Arsenije je bio neobično ćutljiv. Kada sam završila svoju dugu ispovest, upitao me je: ʺJe li to sve?ʺ

ʺTo je sveʺ, odgovorila sam.

On uzdahnu duboko i ponovo upita: ʺJe li to sve?ʺ i pošto nije bilo odgovora, pokri mi glavu epitrahiljem i pročita razrešnu molitvu.

Idućeg jutra sam se na svetoj liturgiji pričestila zajedno sa još nekolicinom vernika koji su bili došli kod oca Arsenija. Napolju je bilo lepo i sunčano, pa sam, mirna i radosna posle ispovesti i pričešća, izašla napolje i malo posedela sa Anjom na klupici ispred kuće.

Posle toga, Nadežda Petrovna nam je poslužila ručak: prženi krompir (kakav je samo ona umela da pripremi), čaj i kolač. Za vreme ručka smo razgovarali i razmenjivali sećanja. Posle ručka se otac Arsenije malo odmorio, a posle toga izrazio želju da se prošeta šumom, koja je bila oko jedan kilometar udaljena od kuće. Doktorka Irina se nije slagala sa time, jer je počeo da duva vetar, a vreme se naoblačilo, no otac Arsenije ipak obuče kaput i stavi kapu na glavu. Irina i Anja su htele da pođu sa njim u šetnju. Svi smo, naravno, želeli da idemo sa njim, no pošto su se njih dve prve javile, ostali su ćutali. Dok je otac Arsenije još bio u svojoj sobi, njih dve se obukoše za šetnju, no kada je izašao iz sobe, pogledao je u mene i rekao: ʺIći ću sa L. Njoj je potrebnije.ʺ

211

Izašli smo iz kuće i krenuli ulicom, pored kuća okruženim baštama, pored skladišta ispred kojeg su radnici bojili cigle i uskoro se nađosmo u polju. Snažan vetar je čupao travu i povijao granje, a nad zemljom su se nadvili teški, crni oblaci. Suvo lišće je vitlalo svuda oko naših nogu pod snažnim udarima vetra. Vetar je fijukao, a lišće šuštalo pod našim nogama. Imala sam utisak kao da hodam po nečem živom.

Nisam se osećala prijatno. Pogledala sam oca Arsnija. On je išao napred mirno, zadubljen, kao i uvek, u svoje misli. Ponekad samo na licu bi mu zaigrao osmeh.

Do šume je vodio uzan puteljak. Vetar se u šumi čuo još jače. Drveće se povijalo, grane kao da su se borile sa snažnim vetrom. Suvo lišće koje je pokrivalo zemlju, čas je letelo unaokolo i sudaralo se sa stablima drveća, čas je padalo po zemlji, da bi se ponovo razletelo pod novim naletom vetra. Sve je to doprinelo da se osećam neraspoloženo i potišteno. Nešto je počelo da me muči: ʺZašto me je baćuška pozvao u šetnju?ʺ neprestano sam mislila. On nikada ne čini ništa bez valjanog razloga. Uvek je mislio o tome kako da nas, svoju duhovnu decu, upućuje i učvršćuje na stazi vere. Sigurno postoji razlog zašto me je pozvao da pođem s njim. Juče ispovest, danas Sveto pričešće.... odjedanput mi sećanja na događaje iz 1952. bljesnuše kao munja pred očima.

ʺOče Arsenijeʺ, pozvah ga. ʺImam nešto da vam kažem...ʺ I ja počeh da mu pričam sve od početka kako je bilo, sve u jednom dahu. Otac Arsenije stade pored mene. Slušao me je sa pažnjom i gledao blago. Kada je čuo prvih nekoliko rečenica, prekinuo me je. Priklonio je glavu, prekrstio se i rekao mi: ʺNemoj. Nema potrebe. Tvoj greh je velik, ali Bog ti je oprostio, a sem toga, ispovedila si se već ocu Georgiju. Ne ponavljaj ispovest.ʺ

Plakala sam, gušila se u suzama dok sam pokušavala da nastavim. Drhtala sam od nekog unutrašnjeg straha i od stida.

ʺNemoj. Sve sam razumeo. To što ništa nisi rekla mužu je i dobro i nije dobro. On te voli: da si mu rekla, duboko bi ga povredila i izazvala bi ozbiljne probleme u porodici. A on to ionako zna. Svi smo mi grešni, pamti ovaj tvoj greh koji si učinila pred Bogom i pred svojom porodicom. Moraš se moliti, bez prestanka moliti za oproštaj. Moliću se i ja. Najvažnije je da si imala hrabrosti da sve kažeš tvom duhovnom ocu. Istina čisti čoveka iznutra, naročito istina izgovorena prilikom ispovesti. Idemo sada.ʺ I on me blagoslovi.

Okrenuli smo se da pođemo kući. Nismo mnogo duboko zašli u šumu. Vetar je i dalje zavijao i lomio granje, lišće je i dalje šuštalo i vitlalo u krug, oni crni oblaci se nisu razišli, ali u mene se uselio mir kakav nisam osetila još od 1952. Više me ovo ružno vreme nije plašilo niti je uticalo na moje raspoloženje. Dok smo se vraćali kući, otac Arsenije je bio radostan i čio. Ispričao mi je žitije sv. Marije Egipatske. Svaka njegova reč je imala svoju težinu i poseban značaj za mene.

212

Kada smo došli kući, otac Arsenije je i dalje bio u tom radosnom raspoloženju. Pričao nam je o raznim ljudima koje je upoznao u logoru, navodio nam delove Jevanđelja i misli svetih otaca. Govorio nam je o neispoveđenim gresima i o molitvi. Najviše se zadržao na molitvi. Govorio nam je o snazi molitve, kada se dvoje ili više ljudi okupi i dogovori da moli za istu stvar. Prisetio se kako se u logoru molio za izbavljenje prijatelja. Aljoša, tada još student, a sada sveštenik Aleksej, reče na to: ʺDa, oče Arsenije. Sećate li se kako smo nas dvojica preživeli dva dana i dve noći u kaznenoj ćeliji? Naša zajednička molitva je učinila da se na čudesan način izbavimo od sigurne smrti!ʺ

Uvek ću pamtiti reči oca Arsenija da kad se dvoje ili troje okupe na i mole Bogu za istu stvar, i ako je njihova molitva iskrena i potiče iz čistog srca i jake vere, takva molitva mnogo može pred prestolom Božjim i pred Njegovom Presvetom Majkom.

ʺOgromna većina ljudi ne može da izbegne grehʺ, rekao je otac Arsenije, ʺjer živimo na zemlji. No najvažnija stvar na svetu jeste ‐naš odnos prema Bogu. Moramo uvek da Mu pribegavamo u molitvi, iskrenoj i neusiljenoj, u pokajanju, ispovesti, da Mu se približavamo kroz dobra dela, kroz ljubav jedni prema drugima, prema celoj Njegovoj tvorevini!

ʺSećajmo se uvek Pisma: ʺNe činite osvetu za sebe, ljubljeni, nego podajte mesto gnjevu Božjem, jer je napisano: moja je osveta, ja ću vratiti, govori Gospodʺ (Rim. 12,19). Starajmo se da nas osećanje osvetoljubivosti nikada ne poseti, a ako nam ipak dođe, borimo se protiv njega molitvom, sećajući se Svetih Otaca i kako su se oni borili sa ovom strašću i pobeđivali je.

Ukoliko osetimo u sebi žeđ za osvetom, otac Arsenije nas je savetovao da odmah stavimo sebe na mesto onoga kome želimo da se osvetimo, kako bi što pre shvatili nerazumnost ove želje.

Te večeri nam je govorio i o pažnji sa kojom treba da se odnosimo jedan prema drugom, o tome kako treba da slušamo s pažnjom kada nam neko priča o svojim mukama, makar se i ne slagali sa tom osobom. Moramo pokušati da sagledamo život očima te osobe, duboko i bez osuđivanja. Život je ponekad toliko komplikovan da čovek često ne može da predvidi svoje postupke.

Dok je govorio, otac Arsenije bi često gledao u mene. Osećala sam tada, kao da gledajući mene vidi celu moju dušu.

Greh koji sam počinila nije nestao. Nisam ga izbrisala ispovešću i pokajanjem. Znam da ću za njega morati da dam odgovor na Sudu, no ispovest i pokajanje su mi omogućili da u potpunosti sagledam svoj postupak. Priznavši ga pred duhovnikom osetila sam se kao prikovana za ʺstub sramaʺ, no to mi je pomoglo da se rascep koji se usled moga greha stvorio u duši zaleči, kao i da uvidim sopstvenu ništavnost.

213

Otac Arsenije mi reče na rastanku: ʺNe prestaj da se moliš za oproštaj, moli se stalno. Ne zaboravljaj nikad koliko si zgrešila mužu i praštaj mu sve.ʺ

Osećala sam se mnogo lakše. Celim putem do kuće pokušavala sam da shvatim kako je otac Arsenije znao da sam svoj greh ispovedila ocu Georgiju, kad ja nikome nisam rekla za tu ispovest. Otac Arsenije je zaista umeo da čita naše duše. Njegove duhovne oči su mogle da vide i naše najskrivenije tajne.

Kada je otac Arsenije umro, ostavio nas je sirotima. Umro je i moj muž, pred kojim sam bila toliko kriva, a deca su otišla od kuće. Sada imam dovoljno vremena za razmišljanje i za sećanje. Stoga sam i odlučila da zapišem svoje uspomene na oca Arsenija i na duhovnu utehu kojom nas je krepio u najtežim trenucima života.



PISMO

Dali su mi pismo koje je trebalo da odnesem ocu Arseniju. Na putu sam ga izgubila. Kada? Kako? Ni sama ne znam. Otkrila sam da nema pisma tek kada sam došla kod njega.

Bilo mi je veoma krivo, osećala sam se užasno. Odmah sam mu rekla da sam izgubila pismo koje bilo njemu namenjeno. Znala sam da je osobi koja mu je pisala bilo veoma stalo da odgovor dobije što pre i da se radilo o nečemu veoma važnom. No nisam imala ni približnu ideju o čemu se radilo i šta je pisalo u tom pismu.

Kada me je saslušao, otac Arsenije reče: ʺI to je volja Božja!ʺ

Sledećeg jutra, kada sam odlazila, blagoslovio me je, dao mi je pismo i rekao: ʺNemojte i ovo da izgubite!ʺ

Otišla sam i čim sam stigla kući, otrčala sam do M. Pre nego što sam joj dala pismo, rekoh joj da sam izgubila njeno. M. se sneveseli i poče čak i da plače. No kada je pročitala pismo oca Arsenija ona ponovo zaplaka, ali ovaj put od radosti. Stalno je ponavljala: ʺGospode,

214

kakva radost! Otac Arsenije mi je poslao odgovor na ono što sam ga pitala u svom pismu! Sve mi je napisao! Zašto si se šalila sa mnom i rekla mi da mu nisi predala moje pismo?ʺ

A ja pomislih u sebi: ʺKako je ovo moguće?ʺ



POMEN

U rano jutro 21. marta, otac Arsenije je služio liturgiju. U subotu je kod njega došlo troje ljudi, a večernjim vozom još četvoro.

Pričestio je sve nas koji smo se ispovedili, pročitao otpust, a zatim nam rekao da možemo, ako želimo da popijemo čaj sa Nadeždom Petrovnom. Objasnio nam je da mora da odsluži pomen i da će nam se pridružiti za sat vremena.

Niko od nas nije izašao iz njegove sobe. Otac Arsenije poče da služi pomen za novopredstavljenog slugu Božjeg Kirila. Plakao je dok je služio. Pomen je bio molitveni vapaj njegove duše, usrdna molitva za spas duše nekog ko mu je bio veoma drag. Izgledalo je kao da je potpuno sam u sobi, nije nas primećivao. Za njega je postojala samo bezgranična molitva za milost i oproštaj grehova novopredstavljenog Kirila. Niko od nas nije znao o kome se radi, ali smo shvatili da je taj Kiril svakako veoma blizak prijatelj oca Arsenija.

Po odsluženoj zaupokojnoj službi, otac Arsenije skide odežde i sede da popije čaj sa nama. Bio je veoma tužan. Nikome nije bilo do priče, popili smo čaj u tišini. I otac Arsenije je ćutao. Zatim je otišao u svoju sobu da se odmori, a mi smo ostali za stolom.

Oko tri sata popodne stigao je telegram na ime oca Arsenija. U njemu je pisalo: ʺDana 21. marta u sedam časova ujutru umro je moj otac Kiril od srčanog napada. Potpis ‐ sin Igor.ʺ

Telegram je došao iz Jaroslava.

215

Tek tada smo znali da se radi o Kirilu Sergejeviču, dobrom i pobožnom čoveku koga je otac Arsenije poznavao još iz logora.

Svi smo se pogledali i pomislili isto: kolika je prozorljivost oca Arsenija! Znao je za smrt svog duhovnog sina pre nego što je vest stigla do njega.

Velika je sila Tvoja, Bože, u izabranima Tvojima!



JEDNO ISKUŠENjE

Pošto je provela dve nedelje kod oca Arsenija, Nataša se vratila u Moskvu sa čitavom gomilom pisama koje je trebalo što pre uručiti onima kojima su pisma namenjena.

Zamolila me je da ja uzmem polovinu pisama i da ih raznesem.

Vremena su tada bila veoma teška. Mnogi od naših prijatelja su bili u zatvoru, a nas ostale su često pratili i pozivali na saslušanja. Zbog toga je raznošenje pisama bio opasan zadatak.

Nataša nam je pričala da je kuća Nadežde Petrovne pod prismotrom. Nadežda Petrovna i neki od suseda su čak pozivani na ʺinformativni razgovorʺ: pitali su ih ko dolazi kod njih u kuću, da li Pjotr Andrejevič služi crkvene obrede u kući, da li prima pisma i niz drugih pitanja.

ʺDok sam putovala kući vozom, stalno sam imala osećaj da je neko iza mene. Voz je bio pun, nekoliko ljudi je ušlo u voz zajedno sa mnom, ali pažnju mi je privukla jedna žena koja je uvek ʺslučajnoʺ stajala ili sedela pored mene.

ʺSve vreme sam razmišljala: šta da radim sa pismima ako me uhapse? Nisam znala kako da postupim, no tešile su me reči oca Arsenija koje mi je rekao na rastanku, uz blagoslov: ʺBog će te sačuvati, biće sa tobom. Nemoj ničega da se plašiš. Sve će biti dobro!ʺ

216

ʺKada sam sišla sa voza u Moskvi, nisam više imala osećaj da me neko prati. Mirno sam otišla kući. Napetost je nestala i pomislila sam da mi se samo učinilo da me neko uhodi.ʺ

Tako mi je pričala Nataša kad sam otišla kod nje po pisma. Stavile smo pisma na sto, a zatim ih razvrstale u dve gomile. Jednu gomilu će raznositi ona, a drugu ja. Te noći sam spavala kod Nataše. Čitavu noć smo pričale o ocu Arseniju i o njegovom načinu života.

Rano sledećeg jutra sam krenula da raznesem pisma. Obukla sam kaput, a na glavu vezala maramu. Bila je nedelja, te na ulici nije bilo mnogo ljudi. Korak mi je bio lak i veseo. Pismo koje mi je otac Arsenije poslao mnogo mi je značilo, ohrabrilo me je i smirilo moja dotadašnja kolebanja.

Nekih sto metara pošto sam napustila Natašinu kuću, osetila sam da me neko prati. Zastadoh i pogledah, tobož neobavezno oko sebe, i spazih iza mene ide jedna žena. Odlučih da proverim da li me žena zaista prati, ili mi se to samo pričinjava. Ubrzah korak i skretoh u bočnu ulicu. Iza mene su se čuli koraci. Krajičkom oka videh da me žena i dalje prati. Srce poče da mi lupa, noge me nisu više slušale. Nisam znala šta da radim. Imala sam kod sebe u torbi mnogo pisama, i ako mi ih oduzmu, mnogi ljudi će nastradati. Nekoliko metara dalje odlučih da pređem ulicu. Nepoznata žena je takođe prešla ulicu. Išla je za mnom na razdaljini od oko 20 ‐ 30 metara. Sada mi je bilo potpuno jasno da me neko prati. Pade mi napamet da bih mogla da izručim sva pisma iz svoje torbe u kantu za otpatke i da pobegnem ‐ no potom shvatih da bi pisma u tom slučaju bila odmah pronađena, a mene bi lako našli, jer znaju da sam izašla iz Natašine kuće.

Uspela sam nekako da savladam paniku i počela sam da se molim. Nije mi bilo lako, morala sam mnogo da se trudim da usredsredim misli na molitvu. Usporila sam hod i sabrala misli.

Sada znam da je to možda bilo suviše smelo, ali ovako sam se molila Presvetoj Bogorodici: ʺMajko Božja, svu svoju nadu sada polažem u Tebe. Samo mi Ti možeš pomoći, samo me Ti možeš izbaviti, u Tvoje ruke stavljam svoj život, pomozi mi!ʺ

Tako sam išla ulicom i molila se. Postepeno me je napuštao strah. Bila sam uverena da nisam sama. Majka Božja je sa mnom, a ako mi se nešto desi, šta god da mi se dogodi ‐ znači da je Bog tako hteo. ʺNeka bude volja Božja!ʺ molila sam se. Više se nisam bojala. I dalje sam čula korake iza sebe. Više nisam žurila, jer sam shvatala u kakvoj se bezizlaznoj situaciji nalazim. Svu sam svoju nadu položila u Bogorodicu, stoga sam bila veoma mirna i spokojna. Nisam više obraćala pažnju kuda idem. Mislila sam samo na svoju Spasiteljku, Majku Božju. Čula sam kako mi se koraci približavaju. Došla sam do raskrsnice i skrenula iza ugla. Kad tamo, čeka me neka druga žena, koja je obučena istovetno kao ja: potpuno ista marama, isti kaput, o ramenu ista torba. Žena mi se pridružuje i korača pored mene. Pošto je okrenula glavu prema meni, pogledala sam je. Bila je veoma lepa, lice joj je bilo nekako svetlo i bila mi je odnekuda poznata.

217

Pogledah je još jedanput. Morala sam da okrenem lice, nisam mogla da je gledam, jer joj je lice zaista blistalo. Išle smo tako zajedno, a ja sam se radovala što više nisam sama. Nastavila sam da se molim,mada sam i dalje čula iza sebe zloslutni bat potpetica žene koja me je pratila. Kada smo došle do druge raskrsnice, moja nepoznata saputnica mi reče: ʺStani ovde i nemoj dalje da ideš. Ja ću nastaviti da idem ulicom umesto tebe.ʺ Glas joj je bio strog, ali lice joj je bilo blago i puno dobrote, i neobično svetlo. Zastala sam na uglu, a ona je nastavila ulicom. Njena pojava je bila potpuno ista kao moja, svaki detalj odeće je bio isti. Sve mi je to bilo veoma čudno, no ja sam je poslušala. U međuvremenu do ugla stiže i žena koja me je pratila. Kada dođe blizu mene, zastade, pogleda me unezvereno, a zatim požuri za mojom saputnicom, koja je hodala veoma brzo.

Žena koja me je pratila je imala natmuren i gnevan izraz lica, kao da je mrzela ceo svet.

Stajala sam dugo na tom ćošku, nisam imala snage da se odmah pokrenem. Dok sam mogla, gledala sam za svojom ʺdvojnicomʺ koju je sada pratila agentkinja. Na sledećoj raskrsnici obe su skrenule na desno, i nestale mi iz vida. Tek tada se osvestih i smogoh snage da se okrenem i pođem natrag. Do dva sata popodne, uručila sam sva pisma koja je trebalo da raznesem prijateljima.

Do dana današnjeg se pitam i čudim se: koga mi je to Mati Božja poslala da me izbavi u onom kritičnom trenutku?

Godinu dana nakon ovog događaja su me uhapsili. Na saslušanju je islednik zahtevao da mu kažem ko je žena koja mi je pravila društvo onog dana i kuda smo obe pobegle. Na saslušanje su doveli čak i agentkinju koja me je pratila. Kada su je ispitivali, rekla je: ʺDruže naredniče, ja sam je pratila sve dok joj se nije pridružila jedna žena koja je bila potpuno isto, identično, obučena kao ona: ista marama, isti kaput, iste čizme, ista torba; i ne samo to: hodala je na isti način i imala isti položaj glave. Pratila sam ih, ali više nisam znala koju sam prvo pratila, a koja joj se naknadno pridružila. Zato sam pošla za onom koja je nastavila da hoda, pratila sam je još deset minuta, a ona je onda nestala! Istinu govorim, kunem vam se! Nestala ‐ tek tako! Kao u cirkusu!ʺ

Šta sam mogla da kažem na to? Islednik je, sav iskrivljen od besa, vikao, čak me je i udario. Ja sam samo ćutala. Moj jedini odgovor je bio: ʺNe znam!ʺ Molila sam se Bogu i ćutala, a na kraju nisam više mogla da ćutim, nego sam rekla: ʺNisam se nikuda sakrila, nisam nestala. Spasla me je Majka Božja kojoj sam se sve vreme molila.ʺ

Kazne su u to vreme bile veoma surove, no ponovo mi je Majka Božja pomogla: dobila sam najblažu moguću kaznu ‐ trogodišnje izgnanstvo iz Moskve.

Koga mi je Majka Božja poslala u pomoć onog dana? Da li je to bila Ona sama? Ili je to možda bio moj Anđeo čuvar? Možda mi je neka svetiteljka došla u pomoć i zavarala trag

218

agentkinji koja me je uhodila? To nikada neću saznati, ali znam da sam je videla, da sam čula njen glas: uostalom, sve to stoji zapisano u mom dosijeu.

Posle ovog događaja, oca Arsenija sam videla samo još jedanput, 1958. godine. Ispričala sam mu za ovaj čudesan događaj i upitala ga šta misli o tome.

ʺPresveta Bogorodica, naša zastupnica i zaštitnica, čula je tvoje molitve i ukazala ti je veliku milost. Čudo i veliku milost je izlila na tebe, ali i na mene i na druge, jer da su zaplenili ona pisma, mnogi bi bili pohapšeni i ‐ ko zna? Možda bi završili u logoru.

ʺSlava Tebi, Bože naš, slava Tebi! Presveta Bogorodice, spasi nas! Uvek nosi sa sobom Kazansku ikonu Majke Božje. Nosi je sa sobom i moli se!

Zapisano prema sećanjima A. V. R.



LENA

Odlučio sam da posetim oca Arsenija i da mu ispričam svoj život, da se ispovedim i od njega dobijem duhovni savet i odgovor na mnogobrojna životna pitanja koja su me mučila. No, kada sam došao kod njega, nije se osećao dobro, pa sam morao da ostanem nekoliko dana u gostima kod Nadežde Petrovne i da sačekam da ocu Arseniju bude bolje.

Jedan dan posle mog dolaska u posetu ocu Arseniju je stigao jedan bračni par: Jurij Aleksandrovič, koji je imao oko četrdeset godina i njegova supruga Jelena Sergejevna, kojoj je moglo biti oko trideset pet. Oboje su bili naočiti i visoki; bili su pomalo uzbuđeni i verovatno zbog toga malo bučniji, no među njima je vladalo očigledno jednomislije u svemu što se ticalo vere, života i odnosa prema ljudima. Dopali su mi se.

Sledećeg dana pošao sam sa njima u obilazak starih crkava i manastira po okolini. Čitav dan smo proveli u živom razgovoru, i ja sam im, a da toga ni sam nisam bio svestan, do kraja dana ispričao kako sam dospeo u Crkvu i kako sam poverovao. Kada sam završio svoju priču, upitao sam ih, pomalo netaktično i nepromišljeno: ʺA kako ste vi počeli da

219

idete u crkvu?ʺ Jurij pogleda u svoju ženu i odgovori: ʺPa, preko nje!ʺ Iz nekog razloga, oboje se nasmejaše.

Predložio sam im da mi ispričaju svoju priču, ali oni se ponovo pogledaše i promeniše temu razgovora.

Trećeg dana našeg boravka još smo se više zbližili. Otac Arsenije se sada bolje osećao, pa je mogao da provede neko vreme sa nama u razgovoru. Ostali smo još dva dana, nakon čega nam je Nadežda Petrovna priredila, kako je sama imala običaj da kaže, ʺoproštajni čajʺ, kome je prisustvovao i otac Arsenije. Bilo mu je bolje, pa nije više morao da leži.

Irina, njegova duhovna kćerka koja je u isto vreme bila i njegov lekar, budno je motrila na svaki njegov korak. Otac Arsenije se interesovao za vesti iz Moskve, a sam nam je ispričao mnogo zanimljivih i korisnih stvari. Sa ljubavlju je gledao Jurija i razgovarao sa njim. Odjednom reče: ʺNije trebalo da odbijete da ispričate Aleksandru Aleksandroviču (tako se ja zovem) kako ste dospeli u Crkvu. Podelite sa njim svoju priču, ili je zapišite, pa mu je pošaljite. Nemojte zaboraviti!ʺ

Svi smo se čudili kako je otac Arsenije znao da sam postavio pitanje na koje nisam dobio odgovor.

Kada smo se vratili u Moskvu, Jurij i Lena su nas često posećivali. Veoma ih je interesovala moja zbirka starih knjiga. Dva meseca pošto smo se upoznali kod oca Arsenija, Jurij mi je, pomalo stidljivo, predao pismo u kome je napisao svoju priču. Sa njegovim i Leninim dopuštenjem i blagoslovom oca Arsenija, prilažem njegov zapis.

***

Završio sam gimnaziju i upisao se na fakultet. Sport, pozorište, knjige i planinarenje bile su moje strasti u to vreme. Bezbrižno sam uživao u životu, no bio sam i dobar student. Posle diplomiranja, upisao sam post‐diplomske studije. Pošto sam dao magistraturu, bio sam pun sebe i otputovao sam u drugi grad da se bavim naučnim radom. Ozbiljno sam se bavio svojim poslom, ali sam se i dalje planinario, kao u studentskim danima. Sakupio sam, već tada, veliku zbirku starih knjiga. No, nisam bio zadovoljan: nešto je i dalje nedostajalo u mom životu. Stalno sam tražio i pokušavao da nađem to ʺneštoʺ, novo i lepo, u svom životu.

Provodeći vreme u prirodi, imao sam prilike da posmatram bezgranični svet planina, oblaka, vazduha, planinskih livada i šuma odevenih u jesenje ruho, kao i neverovatne oblike stena. Voleo sam da posmatram prozračnu maglu kako se spušta na planinske vrhove i lagano sve prekriva svojom tajanstvenom i veličanstvenom lepotom. Svaki susret sa tim nedokučivim savršenstvom i lepotom dirnuo bi me skoro do bola. Hteo sam da se

220

poklonim pred prirodom, da joj blagodarim za takvu lepotu kojom badava daruje nas ljude. Guste šume na severu su me vraćale u svet detinjstva, u svet drevnih ruskih bajki. Često sam se osećao kao patuljak koji je zalutao u zemlju divova.

Dok smo se odmarali na tim planinskim ekskurzijama, pevali smo ruske pesme koje su tada bile popularne. Lepo nam je bilo, život je bio veoma zanimljiv, no svaki put kada bih se vratio kući posle takvog izleta, osećao bih se prazno, patio sam i žalio za nečim, ali nisam znao za čim.

Nekoliko puta sam se zaljubio i svaki put pomišljao da je to ʺono pravo.ʺ No, vreme bi prolazilo i ja bih se hladio, a ljubav bi ustupala mesto ravnodušnosti i dosadi. Mnoge sam na taj način ožalostio, a i sam sebe sam nekoliko puta doveo do ivice očaja, no uvek sam razmišljao samo o sebi. Nikada nisam ni pomišljao da su moji postupci izazvali nečiju patnju. Ponekad bi ljubav nastupala kao neka zarazna bolest i ja bih drhtao, postajao slep i gluv za sve oko sebe; ponekad bi se neprimetno uvukla u moj život bezbojna, dosadna ljubavna veza, koja mi je služila samo da ubijem vreme.

Takav je bio moj život. Spolja je izgledao veoma privlačno: bio sam uspešan mlad čovek i živeo dinamično, no iznutra, moj život je bio prazan, a ja sam samo ponekad bio svestan toga.

U odseku za građevinu mog preduzeća radila je devojka od svojih dvadeset pet godina. Bila je veoma talentovana, odlučna i pomalo svojeglava. Kolege su je oslovljavale zvanično: Jelena Sergejevna. Pričali su mi, kada je počela da radi, da su pokušali da joj tepaju Lena ili Lenka. Ona im je ozbiljno rekla: ʺZašto komplikujete stvar? Zovite me prosto ‐ Jelena Sergejevna.ʺ Tako je i bilo. Često sam radio sa njom, no nikada me nije interesovala kao žena. Bila je vrlo ozbiljna i stručna u svom poslu, pa sam na nju gledao kao na još jednu intelektualku. Godinu dana sam radio sa njom, a da je nisam ni primećivao.

Jednom je naše preduzeće organizovalo izlet do Rostova. U Rostovu sam bio nekoliko puta, no ovaj put sam hteo da pošto‐poto izbegnem neku rođendansku proslavu, pa sam se i ja prijavio za putovanje.

Krenuli smo autobusom rano izjutra. Putnici su većinom bili stariji ljudi, bilo je samo nas četvoro mladih. U našem društvu bila je i Lena. Kada smo stigli, krenuli smo prvo u obilazak znamenitosti grada, a to su bili muzeji i crkve. Mada smo imali vodiča koji nam je sve objašnjavao, primetio sam da se Jelena Sergejevna izdvojila i da sama posmatra ikone, freske i druge detalje po crkvama. Ni mene nije interesovalo da slušam vodiča, pa sam joj se pridružio.

ʺZašto ga ne slušate? Priča vrlo zanimljive stvariʺ, pitao sam je.

ʺJa na drugačiji način tumačim staro rusko slikarstvoʺ, odgovorila mi je.

221

Pošli smo zajedno u obilazak muzeja. Govorila je skoro kao vodič, s tim što joj je ton bio sasvim drugačiji. Kada je pričala o istorijskim događajima i životima svetitelja, glas joj je bio iskren i topao. Osećao se u njenom glasu prisni odnos vernika prema Bogu i prema veri, i sve se to odslikavalo u njenom predstavljanju ikona. Kad god bismo ušli u neku crkvu, bila je puna poleta i njeno tumačenje rostovskih ikona mi je otvorilo neke do tada sasvim nepoznate vidike.

Ona je crkvenu arhitekturu i umetnost posmatrala na nekoj višoj ravni, na ravni duhovnosti i sve je povezivala sa verom i sa životom Ruskog čoveka, njegovom sadašnjošću i prošlošću.

Zainteresovala me je. Posle toga sam na poslu često zastajao kraj njenog radnog stola da popričam sa njom. Ubrzo smo zajedno posetili Suzdalj i Ugljič. Svaki od tih izleta mi je predstavljao nešto sasvim novo i posebno. Kada sam je pitao kako to da se toliko razume u rusku umetnost, odgovorila mi je: ʺInteresovalo me je, pa sam pročitala neke knjige o tome.ʺ Tada sam se zagrejao za nju i mislio da ću je vrlo brzo pridobiti.

Jednom, kada sam je pratio kući, grubo sam je zgrabio, i pokušao da je poljubim. Ona se tada otrgla od mene, odgurnula me i otišla. To me je još više zagrejalo za nju. Na poslu sam pokušavao da joj se približim, no od tada me je stalno izbegavala i nije htela sa mnom da razgovara. Jednom, posle posla, pošao sam za njom i stigao sam je. Ni tada nije htela da govori sa mnom. Samo mi je rekla: ʺNisam mislila da ćete biti takvi. Vas umetnost uopšte ne interesuje ‐ bio je to samo izgovor.ʺ Od tada je odlazila kući uvek u društvu koleginica.

Kolege na poslu, a naročito neke žene kojima nikada ništa ne može da promakne, počele su da me zadirkuju. ʺDošla maca na vratanca!ʺ dobacivale su mi.

Došlo je leto i godišnji odmor. Otputovao sam na jug, gde sam upoznao jednu devojku. Nije mi bilo teško da se zaljubim, u planinskom ambijentu gde smo kampovali. Zaboravio sam Lenu na neko vreme. No, po povratku u Moskvu, shvatio sam da jednostavno ne mogu da živim bez nje. Bila mi je potrebna, hteo sam da razgovaramo, sve sam učinio da joj se ponovo približim, ali uzalud. Odbijala je svaki razgovor, a ako bih je upitao nešto o poslu, odgovarala mi je jednosložnim rečenicama.

Jednom odlučih da je presretnem na ulici i pokušam da razgovaram sa njom. Pratio sam je kada je pošla kući s posla. Sela je na tramvaj i sišla na sledećoj stanici, a zatim odatle, bočnim ulicama otišla do jedne male crkve. Ušla je u crkvu, a ja za njom. Celivala je ikonu i nekoliko puta se prekrstila i poklonila pred njom. Kasnije sam saznao da je to bila ikona sv. Nikolaja Čudotvorca. Zatim je popela u hor i počela da peva sa njima. Stajao sam sa strane i posmatrao je. Nikad je nisam video takvu. Lice joj je bilo preobraženo, svetlo i sabrano.

222

Od toga dana redovno sam odlazio u tu crkvu, u tajnosti, svake subote. Stajao bih među vernim narodom i gledao nju. No, posle mesec i po dana, primetila me je. Hteo sam da joj priđem, da joj se izvinim, ali ništa nije vredelo. Uskoro je zbog mene napustila posao, što naravno nije promaklo mojim koleginicama.

Nastavio sam da odlazim u onu crkvu. Zaintrigiralo me je da saznam šta je to nagonilo savremenu, mladu ženu poput Lene, da veruje u Boga. Pokušavao sam da proniknem u reči molitava, da ih razumem. Poželeo sam da shvatim značenje službi. Bilo mi je jasno da čovek može da se interesuje za umetnost, arhitekturu i istoriju, da voli stare stvari, ali kako može neko ko živi u današnjem svetu i veku da poveruje u Boga, pa još i da se moli? Kako neko može da stoji u gomili starog sveta, većinom baba, i da sluša sveštenika koji peva i čita nešto nerazumljivo i krajnje neubedljivo? Naravno, pevanje je veoma lepo, ali da bi uživao u lepom pevanju, čovek može da ode i na koncert, na kome nastupaju profesionalci, a još uz to i da sedi, kao civilizovano biće, a ne da stoji, kao ovde.

Odlučio sam da podrobnije ispitam i proučim prirodu verovanja u Boga kod savremenog čoveka. Želeo sam da saznam šta je to što čoveka privlači i nagoni da veruje. Lena je, pošto me je primetila u crkvi, prestala da dolazi, no ja sam i dalje odlazio tamo, kako bih izbliza mogao da proučavam fenomen vere. Primetio sam tada da u crkvu ne dolaze samo stari ljudi, već da ima i dosta mladih. Zdravi momci, normalno obučeni, devojke, majke sa decom, mladi ljudi koji su ličili na intelektualce, takođe su redovni posećivali službe. Šta li ih je to privlačilo? Šta je privuklo Lenu ovamo? Poželeo sam da razgovaram sa nekim o tome.

U početku sam dolazio samo subotom, a zatim sam počeo da dolazim i drugim danima. Pažljivo sam pratio službe. Pokušavao sam da razumem šta se peva ili čita, ali uspevao sam da uhvatim samo pokoju reč ili izraz. No, kasnije bih razmišljao o onome što sam čuo. Teško mi je bilo da pronađem u tim rečima smisao. A onda sam pomislio: već je prošlo dve hiljade godina kako ljudi veruju u Isusa Hrista i u Majku Božju, mole se, klanjaju do zemlje, ginu za svoju veru. Ne čine to sve valjda zato što ih je neko naterao? Mora biti da u čoveku postoji urođena potreba za verom. Možda se radi i o nekom neistraženom psihološkom ili psihičkom fenomenu?

Slušao sam i pamtio molitve kao što su: ʺIsuse Hriste, Svetlosti tiha...ʺ, ʺSada otpuštaš slugu Tvojega...ʺ, ʺBlagoslovi, dušo moja, Gospoda...ʺ Pamtio sam reči, a onda žurio da ih zapišem i da razmišljam o njima. Postepeno sam ih, kao neki stari rukopis, odgonetao. Mnogo mi se od svega toga pojasnilo, ali sam i dalje bio u mraku. Kada su ljudi pevali u crkvi, pevao sam i ja sa njima, osećao sam se radosno i lepo. Pokušavao sam da saznam što sam više mogao o Hrišćanstvu. Savremene knjige o ikonografiji i arhitekturi mi nisu mnogo pomogle. Tražio sam više od toga. Nabavio sam Sveto Pismo i neke knjige o Crkvi koje su štampane pre revolucije. Razgovarao sam i sa nekim rođacima i prijateljima.

223

Neke stvari su mi se razjasnile, no bio sam zbunjen kada bih čitao Jevanđelje. Misli iznesene u Jevanđelju su bile razumljive i blage, ali za savremenog čoveka nekako naivne. Otišao sam u biblioteku i pronašao neke naslove o religiji, no u njima sam naišao samo na ismevanje i kritikovanje vere i svega što ima veze sa Crkvom. Osetio sam da je pristup veri u takvim delima ʺnaučnog ateizmaʺ površan, neiskren i neistinit. Međutim, nikoga nisam poznavao u crkvi i nisam znao koga da pitam da mi razjasni sve moje nedoumice. Jednog dana u domu svojih rođaka naišao sam, sasvim slučajno, na jedan stari katihizis. Knjigu sam odmah pročitao od korica do korica, posle čega su mi mnoge stvari postale jasnije. Mada je taj katihizis bio napisan zvaničnim i suvoparnim jezikom, teškim za razumevanje, ipak sam u njemu pronašao tumačenja i objašnjenja molitvoslovlja i službi. Najviše sam saznao o večernjoj i o jutrenju, jer sam na te službe uglavnom išao.

I tako, počeh strasno da se bavim proučavanjem Hrišćanstva. To me je uvelo u svet koji mi je do tada bio nepoznat. Taj svet nije bio odvojen od savremenog života, već ga je, na moje veliko iznenađenje. u sebe uključivao.

I dalje sam voleo prirodu i planinarenje, no sada je u moj život stupilo nešto novo, nešto što je svemu tome davalo značenje i smisao, nadahnuće i punoću. Još uvek mnoge svari nisam razumevao, još uvek mi se mnogo toga činilo neprikladnim za ovo vreme. Lenu nisam već dugo sreo. Tražio sam je po drugim crkvama, ali nje nije bilo.

Trebalo mi je duže od godinu dana da shvatim o čemu se radi u crkvenim službama i da usvojim osnove Pravoslavne vere, no i dalje sam veoma malo znao.

Napustio sam veliki deo svojih navika i običaja iz prošlosti, sada sam imao drugačija interesovanja. Počeo sam da za vreme odmora i praznika posećujem Trojicko‐Sergijevski manastir. Tamo bih iznajmio sobicu i svaki dan odlazio u manastir. Jednom sam kod moštiju Sv. Sergija upoznao studenta bogoslovskog fakulteta. On mi je odgovorio na mnoga pitanja i razjasnio mi mnoge stvari. Bio je to za mene veoma radostan susret.

Došao je dan kada sam konačno shvatio zašto ljudi veruju u Boga. Nekada sam dolazio u crkvu da bih video Lenu, a sada sam dolazio zato što nisam mogao da ne dolazim. Jesam li tada verovao? Ili sam se navikao da dolazim na službu? Teško mi je sada da odgovorim na to pitanje. U svakom slučaju, nisam više samo slušao reči molitve, sada sam puštao da njihovo značenje prodre u mene, a poneki put uhvatio sebe da se i ja molim. Posle službe mi reči molitava i pesama ostajale duboko urezane u duši.

Prošle su dve godine od kako sam počeo da odlazim u crkvu. Prvo sam išao zbog Lene, zatim sam nastavio da idem iz radoznalosti, a sada idem kao vernik.

Vaskrs je. Završio se Časni Post. Služi se jutrenje i svuda unaokolo je radost. Svi pevaju: Hristos Vaskrse iz mrtvih, smrću pogazivši smrt...ʺ Pevam i ja. Pun sam neke neobjašnjive

224

i neiskazive radosti. Ta me radost celog obuzima, duša hoće da mi poleti. Imam želju da svakoga grlim, da svakoga volim. Nema mesta umoru, negativnim osećanjima, brigama.

Po odsluženoj Vaskršnjoj Liturgiji, ljudi su počeli da se razilaze. Na glavnim vratima je bila velika gužva i ja odlučih da izađem na sporedna vrata. Tada na stepenicama ugledah Lenu. Nisam bio nimalo iznenađen što je vidim. ʺHristos Vaskrse!ʺ pozdravih je. Ona me pogleda i lice joj se odjednom ozari. Oči joj zasijaše radošću, videlo se da se iskreno obradovala. ʺHristos Vaskrse, Lena!ʺ ponovih. ʺVaistinu Vaskrse!ʺ odgovori mi ona i priđe mi. Poljubili smo se tri puta, a zatim potrčali zajedno niz stepenice i krenuli ulicom.

Sunce samo što je bilo izašlo, grad je još spavao, a vazduh je bio blag i svež. Uzeo sam Lenu pod ruku i rekao joj: ʺLena, počeo sam da odlazim u ovu crkvu pre dve godine zbog tebe, prvo iz znatiželje, a sada dolazim zato što verujem!ʺ Pričam joj o sebi, o svojim lutanjima, ne mogu da prestanem. Duša mi je ispunjena Vaskršnjim molitvama i srce mi peva: ʺHristos Vaskrse!ʺ

Lena korača pored mene i sluša me. Gledam je i pričam joj. Idemo bočnim ulicama, glavnim ulicama, bulevarima, šetamo bez cilja. Ako je i bilo drugih prolaznika na ulici, ja ih nisam video. Bio sam pun Vaskršnje radosti, a moram da priznam, i radosti što sam u Leninom društvu. Danas je sve lepo: Vaskrs, život, raspoloženje, Lenino prisustvo. Osećam se kao da sam se ponovo rodio. Razgovaram sa Lenom o Vaskrsu, o veri, o svom životu i o njoj. Ona ide pored mene, drži me pod ruku, povremeno me gleda, ali ništa ne govori. Njeno ćutanje počinje pomalo da me brine, no ne prestajem da pričam: ʺZnaš šta, Lena? Znaš li šta hoću da ti kažem?ʺ stalno ponavljam, no ne nalazim snage da dovršim rečenicu.

Ona me gleda pomalo stidljivo onim njenim krupnim crnim očima i odgovara mi: ʺZnam, Jurij.ʺ

Ako je bilo prolaznika, verovatno su bili iznenađeni scenom: jedan krupan momak na sred ulice grli devojku. Možda nas i niko nije video, ko zna?

ʺJurijʺ, reče Lena. ʺZnala sam sve vreme da ideš u moju crkvu. Sada će to biti naša crkva. Naša!ʺ

Ništa nisam odgovorio, samo sam je još jače zagrlio i tako smo još dugo išli ulicama, dok se ponovo nismo našli ispred crkve. Sada je tamo bila u toku druga služba. Ušli smo unutra i celivali ikone, pomolili se zajedno i otišli.

ʺHajdemo kod moje majke, čeka me da dođem posle službeʺ, pozva me Lena.

To je priča o tome kako sam počeo da idem u crkvu. Sve ostalo je došlo samo po sebi.

Sa ocem Arsenijem nas je upoznala Lenina majka pre dve godine. Od tada ga često posećujemo i svaki put odlazimo od njega sa osećanjem radosti koje se ne može ni sa čim

225

uporediti, sa radošću Bogopoznanja. Otac Arsenije nas uči i savetuje kako da hrišćanski živimo u današnjem svetu.

Zapisao sam ovu svoju priču jedne duge večeri, prisećajući se svoje prošlosti. Ta prošlost i nije tako davna: Lena i ja smo u braku tek četiri godine.



LjUDA

U mojoj porodici poštovala se crkva i vera, ali samo površno, bez dubljeg razmišljanja. Crkva postoji, da, ali zbog čega? Radi koga? O tome nismo razmišljali.

Moj otac je bio skeptik, pomalo se šalio na račun crkve i njenih obreda, a sveštenike nazivao ʺdugokosima.ʺ

Moja majka je imala običaj da svrati u crkvu na Božić i Vaskrs, kao i kada bi se dogodila neka nesreća. Odlazila je na sahrane i parastose prijateljima i članovima porodice. Retko me je vodila u crkvu (tako se to tada radilo i takav je bio red), ali me je ipak kod kuće naučila ʺOče našʺ i ʺBogorodice Djevo.ʺ Uvek mi je govorila da treba da se molim za mamu i tatu. To je bilo jedino što sam znala o veri sve do svoje petnaeste godine.

Pohađala sam školu u koju su išla deca iz različitih sredina: deca radnika kao i deca obrazovanih roditelja. Kao i svuda, privlačile su nas savremene stvari i kretanja, dok smo sa nipodaštavanjem gledali na prošlost i na sve od ʺpre rata.ʺ Deca su ismevala sveštenike i monahe, a ja nisam bila izuzetak. Tada sam se sprijateljila sa jednom devojčicom po imenu Sonja. Vrlo brzo smo postale nerazdvojne prijateljice.

Jednom, za vreme letnjeg raspusta, nismo imale šta da radimo, pa smo odlučile da odemo u obližnju crkvu da vidimo šta se tamo dešava. Bio je 19. avgust, praznik Preobraženja Gospodnjeg. Nismo znale ni šta je to. Probile smo se napred da bolje vidimo. Ništa nismo razumele, ali nam se mnogo dopalo. Služba nas je privlačila i nekako nas uzdigla, te smo se osećale lagano i radosno. Ostale smo do kraja.

226

Kada smo izašle iz crkve, Sonja mi reče: ʺLjuda, baš se lepo osećam!ʺ Kasnije smo često odlazile u tu crkvu. Sonja se čak upoznala sa nekim od parohijana i razgovarala sa njima. Otišla je na ispovest, a zatim me ubedila da se i ja ispovedim.

Pripremila sam se da upoznam sveštenika sa svojim načinom razmišljanja, svojim idejama i raspoloženjima. Ispovedao me je jedan visoki i mršavi sveštenik. Klekla sam pred ikonu, a onda ga pogledala i videla da je dosta mlad. Iz nekog razloga odjednom mi bi veoma neprijatno, i ja zaboravih šta sam htela da mu ispričam. Čekao je. Ćutali smo oboje neko vreme, a onda me on upita, blago i ljubazno: ʺZbog čega si došla?ʺ Počeh da mu pričam o sebi, a zatim o Sonji. Onda stadoh da mu nabrajam šta mi se u crkvi dopada, a šta ne. Na kraju sam mu rekla da mi se crkvene službe čine vrlo komplikovanim i da ništa ne razumem.

Sveštenik me je slušao i nije me prekidao, na čemu sam mu bila veoma zahvalna. Kada sam završila, pitao me je da li znam šta je vera i šta je cilj čovekovog života. Pošto sam na većinu njegovih pitanja ćutala, ne znajući šta da kažem, on mi je sam davao odgovore. Govorio mi je o molitvi, o grehu, o ljubavi prema bližnjima i o svemu što je dobro. Pitao me je da li me nešto muči ili brine. Slegla sam ramenima i rekla mu da me ništa ne muči i ništa ne brine.

Tada on reče: ʺUpoznaću te sa jednom dobrom i prijatnom osobom koja će ti pomoći da naučiš malo više o Pravoslavnoj veri. Druži se sa njom. Ona će ti pomoći da neke stvari razumeš i objasniš. Posle toga ćeš pristupiti svetoj tajni ispovesti, koja čisti dušu od svakoga zla i greha. Ali, moraš prvo da naučiš neke stvari.ʺ Dao mi je blagoslov, ali mi nije pročitao razrešnu molitvu, objasnivši mi da nisam bila spremna za ispovest.

Dok je trajala služba, sve vreme sam se pitala, sa kim to sveštenik ima nameru da me upozna? Bojala sam se da nije neka ʺbabuškaʺ koja će me daviti sa pridikama o ponašanju današnje omladine.

Na kraju me sveštenik, otac Arsnije upozna sa Natalijom Petrovnom. Imala je tada dvadeset četiri godine. Veoma sam joj zahvalna, jer je u mene uložila veoma mnogo svog vremena i energije. Mogu zaista da kažem da je od mene napravila iskrenu vernicu i pomogla mi da saznam mnoge stvari. Uvek sam je oslovljavala punim imenom, Natalija Petrovna. Tek pre deset godina sam se usudila da je od milošte nazovem ‐ Nataša.

Šest meseci pošto sam se upoznala sa Natalijom Petrovnom otišla sam na ispovest ocu Arseniju, sada već shvatajući značaj i neophodnost ove svete tajne.

Slušala sam njegove propovedi, odlazila na predavanja, učestvovala u duhovnim razgovorima i čitala duhovne knjige koje mi je preporučivala Natalija Petrovna. Prolazile su godine, i ja sam naučila mnogo o crkvi o njenim službama. Usvojila sam jedan drugačiji način mišljenja i ponašanja. Postala sam, kako mi se tada činilo, prava Hrišćanka.

227

Roditelji su mi se smejali prvih nekoliko godina. Smatrali su moje odlaženje u crkvu beskorisnom, no ipak bezopasnom detinjarijom. Tata se, kao i uvek, prema svemu tome odnosio sa nipodaštavanjem, pričao je viceve o sveštenicima i manastirima i često je citirao Volterove misli o religiji.

Kasnije je bilo još gore. Zabranjivali su mi da postim, ometali me kada sam pokušavala da se molim. Jednog dana je moja majka otišla u crkvu sa namerom da razgovara sa ocem Arsenijem. Nije mi ništa rekla o svojoj nameri. Čekala je da se završi služba, no tek je sledećeg dana, posle službe, uspela da dođe do njega.

Kada sam ugledala majku u crkvi, veoma sam se zabrinula i očekivala da će se nešto neprijatno desiti, ali Natalija Petrovna mi šapnu: ʺNe brini. Samo se uzdaj u Boga.ʺ Posle njenog razgovora nije više bilo uvredljivih komentara kod kuće, a moja majka je počela redovno da odlazi u crkvu.

Tako smo majka i ja postale duhovna deca oca Arsenija. Tata nam se nije više smejao, verujem da su mama i on razgovarali o tome. Smirio se i prihvatio novo stanje u kući. Tata je bio veoma dobar i pošten čovek, izuzetno obrazovan i inteligentan, ali nije imao svoje mišljenje, već se oslanjao na mišljenje moje majke koju je bezuslovno voleo. Čak je i došao nekoliko puta u crkvu da porazgovara sa ocem Arsenijem.

Vera je dala smisao mom životu. Zahvaljujući veri, život mi je miran i srećan, uprkos velikim iskušenjima koja sam imala.

Nisam bila miljenica oca Arsenija, no nisam bila ništa manje omiljena od ostale njegove duhovne dece. On nas je sve podjednako voleo. Ipak, nekima od nas je bilo dato da mogu više da daju svojoj Crkvi, nego ostalima. Ja sam bila od onih koji su primali: crkvi sam prišla da bih dobila utehu, duhovnu pouku i savet, kao i da se napojim sa izvora žive vode. Crkva mi je mnogo dala, mnogo sam naučila i shvatila, ali uvek mi je bila potrebna pomoć, savet, rukovođenje, morala sam uvek da se oslanjam na nekoga ko je jači i zreliji od mene u veri. Bog se postarao da se uvek neko takav nađe u mojoj blizini.

Krajem dvadesetih godina otac Arsenije me je blagoslovio i rekao mi: ʺLjuda! Bog ti je mnogo dao, imaš mnogo uspeha u životu, ali u pitanjima vere, biće ti uvek potreban neko da te vodi.ʺ Tada me je upoznao sa jednom ženom koja mi je bila oslonac u veri čitavog života.

228



NEKOLIKO SETNIH MISLI

Za vreme dvadesetih, tridesetih, pa i četrdesetih godina, bili smo mladi, puni energije, otvoreni i iskreni. Goreli smo od želje da jedni drugima pomažemo. U početku je sa nama bio otac Arsenije, vodio nas je i poučavao, čak i kada je bio u izgnanstvu. Pošto su nam zatvorili crkvu, bili smo prinuđeni da se okupljamo po kućama i da tamo služimo. Naše malo bratstvo je živelo i radilo u tajnosti.

Mnogi od nas su hapšeni, neki su slani u izgnanstvo, a neki u jedan od zloglasnih sovjetskih logora. Neki su, zbog straha da se i njima nešto slično ne desi, napustili naše bratstvo.

Zatim je došao rat i sve nas razdvojio: usled gladi, zbegova i mobilizacije rasuli smo se po celoj Rusiji. O ocu Arseniju ništa nismo znali. Neki su čuli da je umro od gladi u logoru, neki da je streljan. Čak i u to teško vreme nas nekoliko duhovnih čada oca Arsenija pokušavali smo da se držimo zajedno.

Po završetku rata, svi smo se ponovo našli u Moskvi. Sastajali smo se, molili se zajedno, pokušavali da jedni drugima pomažemo kao nekad, trudili se da čitamo, da se obrazujemo i da negujemo bolesne među nama, ali to je sve nekako teško išlo.

Duhovna deca oca Arsenija koji su posle rata postali sveštenici otišli su iz Moskve, te je i kontakt sa njima bio veoma otežan.

Pri kraju četrdesetih shvatili smo, najedanput, da smo ostarili, da smo izgubili duhovnu snagu. Postali smo bezosećajni, neosetljivi, netrpeljivi. I dalje smo govorili kako je važno voleti i pomagati bližnje, no mi smo zapravo želeli da nama drugi pomognu. Promenili smo se.

Svako od nas je imao svoju porodicu, posao, probleme, bolesti, decu, i sve su te ovosvetske brige umnogome razvodnile i oslabile našu veru i naše dobre namere. Nije bilo nikoga ko bi mogao da nas upućuje i da nas ispravlja.

Jedna mala grupa sastajala se oko one duhovne dece oca Arsenija koja su bila najjača u veri, a drugi su nas napustili, verujući da im je bolje i bezbednije da posećuju otvorene,

229

ʺzvaničneʺ crkve. Viđali smo se samo retko, o velikim crkvenim praznicima i sahranama. Tada smo razgovarali o zdravlju i razmenjivali novosti: ko se oženio, ko je umro, ko je dobio dete ili unuče, a kome je dodeljen stan. Razgovori o veri i zanimljive teološke rasprave pripadale su prošlosti.

Svetlost je utihnula, naš duhovni život se skoro ugasio. ʺUdariću pastira i ovce će se razbeći...ʺ (Zah. 13:7)

A onda smo, iznenada, saznali da je otac Arsenije živ i da je pušten iz logora. Bilo je to 1958. Naš prvi susret sa njim, naši razgovori i ispovesti bili su za sve nas događaj nesravnjene radosti. Svi smo hrlili u kućicu u kojoj se nastanio posle izlaska iz logora, svi smo žurili da se ponovo nađemo pod njegovim roditeljskim staranjem. Zapravo, skoro svi: jedan mali broj naše braće i sestara je usled straha i ravnodušnosti otišao od nas. Bili smo ogorčeni zbog neblagodarnosti, zbog okamenjenosti srca i zaborava nekih ljudi. Otac Arsenije je mnogo propatio zbog nas.

Prošla je godina i broj posetilaca u malenoj kući u dalekom gradiću je rastao. Nismo ga posećivali samo mi, već i prijatelji koje je otac Arsenije stekao tokom dugogodišnjeg zarobljeništva u logoru. Povratak oca Arsenija je za nas značio povratak u život. Odjednom smo dobili neku novu snagu i uspeli da otresemo sa sebe prljavštinu ovosvetskog života i da se ponovo približimo Crkvi. Kao i ranije, pripadali smo različitim moskovskim crkvama, ali smo svoje duše odnosili na lečenje ocu Arseniju i ostavljali kod njega sve svoje brige, sumnje, bol i ogorčenost. Donosili smo mu svoje grehe, a za uzvrat dobijali duhovni savet, pouku i utehu. To nam je pomoglo da se održimo u veri.

Nikada neću zaboraviti reči oca Arsenija: ʺU svetu idite samo stazom Božjih zapovesti. Budite milostivi jedni prema drugima, u mislima i delima upodobljavajte se monasima, mada plovite burnim morem života u svetu. Tada će Božja milost uvek biti sa vama.ʺ Rekao nam je još i ovo: ʺMolitva Majci Božjoj je jedna od najmoćnijih i najvažnijih molitvi. Svakoga dana proveravajte svoje postupke i dajte odgovor za njih pred sobom i pred Gospodom.ʺ

Mada je otac Arsenije bio sa nama i mnogima od nas dao novi život, ipak smo se promenili. Nismo više bili mladi, život nas je umorio i slomio. Činilo mi se kao da sada u molitvama više tražimo od Boga nego što Ga proslavljamo. Nekada nije bilo tako.

Pitala sam oca Arsenija jednom: zbog čega nam se ovo dešava? Odgovorio mi je, pomalo setno: ʺNa neki način to je prirodno. Ljudi su kroz svašta prošli, mnoge su teškoće preživeli. Sve je učinjeno da se iz duša ljudi iskoreni vera. Uslovi su bili takvi da je bilo neophodno sve svoje snage usmeriti na preživljavanje, na prevazilaženje prepreka. Pogledaj samo kakav je danas život: radio, televizija, časopisi, novine, bioskopi, i pozorišta: sve to stvara jedan standardni način mišljenja, isti za sve i čini da čovek ne može ni trenutak da ostane sam sa svojim mislima, da oseti Božje prisustvo.

230

ʺBrzina života danas, stalni pritisak, sve to čini da danas ljudi misle na način koji im neko drugi propisuje. Čovek nikada nije sam, čak i kada ode u banju ili odmaralište, jer i tamo postoji određeni ritam i program koji se mora poštovati, i tamo neko drugi odlučuje umesto njega. Ljudima se govori i daje ono što neko drugi misli da im je potrebno. Ljudi žive zajedno, no otuđeni jedan od drugoga usled svakodnevne borbe za preživljavanje.

ʺSve ovo je imalo uticaja i na vernike, približilo ih ʺnormiʺ, učinilo da postanu ravnodušni. Propisani način mišljenja sputava rađanje vere kod čoveka i održavanje iste te vere kod verujućih. No, ne zaboravi: Crkva Hristova će u svim, pa i u ovim uslovima živeti, ona će živeti večno. Čuvajte veru, borite se da zadržite ispravno mišljenje o svemu, više se molite, čitajte Sveto Pismo i Bog će vas sačuvati. Neće dopustiti da izgubite jasnoću misli, niti dozvoliti da se pretopite u bezličnu masu hladnih ljudi koji misle onako kako im je propisano.



PAVEL SEMJONOVIČ

Bog nas je sačuvao Svojom milošću i nije odstupio od nas. Kada je otac Arsenije odlučio da se za stalno nastani kod mene, u početku nije viđao nikoga, niti je kome pisao. Kasnije je počeo da piše pisma, a zatim su ljudi krenuli da dolaze. Preko nedelje bi imao nekoliko poseta, a subotom i nedeljom bi se u mojoj kući sakupilo i do desetoro posetilaca.

Ispočetka sam podsećala oca Arsenija da je ovakvo okupljanje opasno, no on je sve prepustio Bogu. Ja sam, ipak, brinula i pokušala da uvedem nekakav red u posete, da ljudi dolaze jedan po jedan, naročito nedeljom i praznicima, kako se ne bi privlačila pažnja vlasti. U našoj ulici su živeli i dobri ljudi, ali bilo je i onih drugih ‐ na žalost, mnogo.

Istina, vremena su, posle Staljinove smrti, počela da se polako menjaju nabolje, no činjenica je da smo i otac Arsenije i ja oboje hapšeni i slani na robiju. Uz to, otac Arsenije je sveštenik koji ne pripada ni jednoj zvaničnoj, od vlasti odobrenoj crkvi. Svašta je moglo da se desi.

231

Godinu dana posle dolaska oca Arsenija u moju kuću, na vrata mi je zakucao inspektor iz naše pomesne policijske stanice. Zvao se Pavel Semjonovič, no meštani su mu nadenuli nadimak ʺgrabljivac.ʺ Bilo mu je oko 35 godina, bio je srednjeg rasta, riđ, plavook, i uvek nasmejan. Priznajem da smo ga se svi pribojavali upravo zbog tog osmeha. Pavel Semjonovič je umeo da naplati kaznu ili da uruči opomenu od vlasti, sve sa osmehom na licu.

Jednog dana mi je ušao u kuću, pozdravio se, upitao me za zdravlje, a zatim počeo da se raspituje za mog podstanara. Ko je? Odakle je? Ja se nasmejah i rekoh mu: ʺDruže Semjonoviču, moj podstanar je i zvanično prijavljen policiji. O njemu se sve zna. Recite mi, šta vam, zapravo treba?ʺ

ʺNe treba mi ništa. Vapi susedi pričaju da je kod vas uvek puna kuća. Znamo da je vaš podstanar svešteno lice. Da ne služi možda crkvene službe u kući? Vi znate da je to strogo zabranjeno zakonom. Za takve aktivnosti postoje zvanične crkve.ʺ

Dok smo razgovarali, u sobu uđe otac Arsenije, pozdravi se sa posetiocem i sede sa nama.

ʺRaspitujete se za mene?ʺ

Pavel Semjonovič se iznenadi ovim iznenadnim pitanjem oca Arsenija, ali se pribra i odgovori: ʺDa, druže Streljcov. Pitao sam drugaricu da li služite crkvene službe u kući. Čujem da ste bili u logoru?ʺ

Poče razgovor. Pavel Semjonovič je najpre sa razumevanjem slušao odgovor oca Arsenija na njegovo pitanje o logoru, a zatim sam poče da priča o nekakvoj sekti iz inostranstva koja hara njegovim rodnim gradom. Spomenuo je Jehovine Svedoke, rekao i neku reč o Bogu, a otac Arsenije ga je slušao i živo razgovarao sa njim. Na moje iznenađenje, izgledalo je kao da uživa u tom razgovoru. Inspektor provede sa nama oko sat vremena u razgovoru uz čaj i kolače. Kad je odlazio, dala sam mu nešto novca, oko sto rubalja. Novac nije hteo da dodirne, morala sam da mu ga stavim u džep. Pravio se kao da nije video.

Odlazeći, poručio nam je: ʺPripazite na kućne posete.ʺ

Posle ovoga, dolazio nam je redovno jedanput mesečno. Prvi put je proveravao broj kuće, drugi put je, tobože pregledao da li nam je ograda oko kuće u ispravnom stanju i raspitivao se da li držimo psa. Imala sam osećaj da on prosto želi da porazgovara sa ocem Arsenijem.

Ispostavilo se da je to stvarno želeo. Otac Arsenije bi svaki put kada on dođe izašao iz svoje sobe i seo sa nama. Proveli bi neko vreme u razgovoru.

Ti razgovori su bili veoma neobični. Iz meni nerazumljivog razloga, otac Arsenije bi pričao Pavelu Semjonoviču o svom životu u Moskvi, o istoriji naše varošice, a Pavel Semjonovič

232

bi mu rekao ponešto o sebi i o svojoj porodici, ili bi se nadovezivao na razgovor o temama koje je otac Arsenije načinjao.

Nisu mi se dopadale ove posete, ni ovakvi razgovori. ʺZašto se upuštate u razgovor sa njim?ʺ upitala sam jednom oca Arsenija. ʺSvaki put kada dođe, njuška oko kuće, nešto proverava, zagleda svaki ćošak i još nam uzima novac!ʺ

Otac Arsenije me pogleda veoma ozbiljno i odgovori: ʺNadežda Petrovna, vi ga niste pogledali dovoljno pažljivo. Kada ga dobro osmotrite, videćete da taj čovek u sebi nosi iskru Božje ljubavi, koja uopšte nije mala.

Nisam mogla ni da zamislim gde je mogla da se krije iskra Božje ljubavi u ovakvom čoveku.

Posete Pavela Semjonoviča su se nastavile čitave dve godine. Svaki put bi popričao sa ocem Arsenijem, popio čaj i ručao sa nama. Mada je u početku uzimao novac koji sam mu davala, posle nekog vremena nije više želeo da ga prima. Uprkos tome, ja i dalje nisam volela te posete, bojala sam se i nisam imala poverenja u policijskog inspektora. Otac Arsenije se, pak, radovao ovim susretima i reklo bi se da je uživao u njima.

Posle tri godine, ne samo što nije hteo da uzima novac, već je počeo da nam donosi poklone u vidu hrane koja nije bila dostupna običnim ljudima. Odbijao je da mu platimo, i uvek govorio: ʺOvo je moj poklon za vas.ʺ Prolazilo je vreme. Otac Arsenije je počeo da ga poziva u svoju sobu. Svi njegovi prijatelji, uključujući i mene, govorili su mu da to ne čini, no on se na to samo mirno osmehivao.

Desilo se nekoliko puta da nam Pavel Semjonovič poruči da određenog dana ne primamo posete ni pod kojim uslovima. Tada bih otrčala na stanicu i javila onima koji su dolazili u posetu da moraju da se vrate. Baš tih dana, primetila bih da nam je kuća pod prismotrom. Desilo bi se, na primer, da nam neki pijanac kao ʺslučajnoʺ upadne u dvorište i počne da zagleda okolo...

Ne znam o čemu su sve otac Arsenije i Pavel Semjonovič razgovarali, no postalo je sasvim primetno da se Pavel sve više vezuje za oca Arsenija.

Novembra 1963., Pavel Semjonovič dođe kod nas jedno popodne. Bio je veoma neraspoložen: majka mu je bila na samrti. Seo je za sto i počeo da plače. Otac Arsenije je pokušao da ga uteši.

ʺMajka je uvek verovala u Boga, ali zbog prirode mog posla nije smela da ide u crkvu, pa se molila kod kuće. Bilo joj je krivo što radim za policiju, no šta sam mogao? Molim vas, dođite da je ispovedite i da je pričestite, dođite sa Nadeždom Petrovnom. Moja majka me je zamolila da vas pozovem. Dođite večeras, čekaću vas kod kapije, neće vas niko videti.ʺ

233

Krenuli smo oko osam sati te večeri. Ne znam zbog čega, ali otac Arsenije je bio veoma radostan. Veče je bilo kišno. Već je pao mrak. Došli smo do kapije gde nas je, prema dogovoru, već čekao Pavel. Odmah nas je uveo u kuću. Njegova majka, Marija Karpovna, zaista je izgledala veoma loše. Jedva je govorila, bila je mršava i suva, i samo su joj oči bile žive.

Otac Arsenije je ostao u sobi sa njom, a mi smo izašli napolje. Pavelova supruga je plakala i stalno ponavljala: ʺTakvu ženu nikada niste videli. Pomagala nam je, odgajila nam decu... U crkvu nije smela zbog nas, ali nam to nikada nije prebacivala. Imala je ikone kod kuće i pred njima se molila.ʺ

Otac Arsenije izađe iz sobe dva sata kasnije i pozva nas da uđemo. Marija Karpovna kao da je malo živnula posle ispovesti. Zamolila nas je da joj pomognemo da se uspravi na jastuku, a zatim reče: ʺOče Arsenije, ne zaboravite na moju decu, Pavela i Zinu. Molim vas, u ime Boga, ne zaboravite ih. Dobra su to deca. Pavel se trudi da pomogne kome može, iako radi za policiju.

Zatim se obrati meni i reče mi: ʺGolubice, Nadežda Petrovna, ostanite sa mnom i čitajte mi molitvu za ishod duše iz tela. Znam da ću danas umreti, pa vas molim da mi učinite ljubav.ʺ

Nikada ranije nisam čitala ovu molitvu, pa sam zbunjeno pogledala u oca Arsenija koji mi reče: ʺOstanite sa njom. Poneo sam psaltir.ʺ Umela sam da čitam crkvenoslovenski, a psaltir sam mnogo puta do tada već pročitala. Otac Arsenije me je naučio da čitam molitve kada sam poverovala u Boga.

Ostala sam u sobi, mada priznajem da sam se bojala. Zina je ispratila oca Arsenija, a Pavel je ostao u sobi sa mnom. Upalili smo sveće i počeli da čitamo. U početku sam grešila, zamuckivala i spoticala se o nepoznate reči, no ubrzo sam se savladala i čitala tečno.

Marija Karpovna je ležala mirno, širom otvorenih očiju. Ponekad bi se samo prekrstila, teškom mukom. Pavel je stajao pored mene, a u sobu je malo kasnije ušla i Zina, pošto se vratila i stavila decu na spavanje.

Bilo je kasno, a ja sam bila veoma umorna, no uprkos tome, nastavila sam da čitam. Pogledah u jednom trenutku Mariju Karpovnu i videh da hoće nešto da mi kaže.

Sagnuh se bliže, a ona mi šapnu: ʺMolim vas, prestanite da čitate na trenutak. Hoću da se oprostim od Pavela i Zine, a onda i od vas.ʺ

Osećala se neumitnost rastanka i tuga. Lice Marije Karpovne bilo je ozbiljno, sabrano i blago; na njemu nije bilo ni traga od straha. Pavel i Zina su joj poljubili ruke i tiho plakali. U njihovim očima videla se duboka ljubav i svest o tome da smrt bližnjeg nije nešto užasno, već neizbežna stvarnost koju smo dužni da obasjamo svojom ljubavlju i molitvom,

234

da njihova majka koja sada odlazi od njih kreće na dugo putovanje, i da se njihov odnos prema njoj neće prekinuti njenom smrću.

Kada sam joj najzad i ja prišla, ona mi šapnu: ʺNe zaboravite ih, molite se za mene, oprostite mi.ʺ

Nastavila sam da čitam Psaltir. Negde oko šest sati sledećeg jutra, Marija Ivanovna tiho predade dušu Gospodu.

Vratila sam se kući. To veče otac Arsenije je odslužio pomen Mariji Karpovnoj. Posle svekrvine smrti, Zina je počela da dolazi kod oca Arsenija da se moli sa njim i njegovom duhovnom decom koja bi se tu zatekla. Pavel je uvek dolazio sam, javljajući nam unapred kada će doći.

Godinu dana posle ovog događaja, Pavel je upisao pravni fakultet. Po diplomiranju, odselio se iz našeg mesta i postao sudija u nekom drugom gradu. Dolazio je kod oca Arsenija sve do njegove smrti, 1973. Po smrti oca Arsenija postao je duhovno čedo oca V., kod koga ga je otac Arsenije uputio.

Otac Arsenije mi je mnogo puta govorio da Pavel Semjonovič poseduje izuzetno čistu i dobru dušu. Polazilo mu je za rukom da čini dobro čak i kada je radio za policiju.

Jedne večeri, kada smo razgovarali o snazi vere rekao nam je: ʺSvaki čovek poseduje moć vere u sebi, vere koju mu Bog daruje prema naravi, unutrašnjim silama čovekovim i duhovnom podvigu daruje Bog. Monahu ili svešteniku koji se podvizava pod rukovodstvom duhovnog oca mnogo je dato, ali će se mnogo i tražiti od njega.

ʺPogledajte Zinu i Pavela, šta je njima bilo dato? Skoro ništa. No u njihovim dušama je gorela Božanska iskra. Tu iskru je u njima zapalila i održavala Pavelova majka.

ʺČak i pre nego što su postali svesni Boga, oni su pomagali ljudima oko sebe i bili dobri prema svima, kao što smo čuli od drugih po njihovom odlasku iz grada. A sada, kada se plamen vere razgoreo u njima, zasijali su jače i svetlije od onih koji su, možda, radili u vinogradu ʺod prvoga časaʺ (Mat. 20:1‐16). Bog mi je često davao da se sretnem sa ovakvim ljudima čiste dušeʺ, zaključio je otac Arsenije.

Pavela Semjonoviča sam videla nedavno u Moskvi, početkom ove godine.

Kazivanje Nadežde Petrovne

235

236



NEKOLIKO REČI ZA KRAJ

U ovoj knjizi nam se kroz priče različitih ljudi otkrivaju pojedini trenutci iz života oca Arsenija. Upoznali smo blagog i jednostavnog čoveka, otvorenog i iskrenog, koga ovaj svet ogrezao u laži, samovolji, sujeti i surovosti nije uspeo da promeni, kao što je promenio mnoge od nas koji smo dozvolili da nas oblikuje prema svome ʺliku i podobiju.ʺ Otac Arsenije je bio odvažan i čvrsto privržen onome u šta je verovao. Nikada nije postao žrtva mračnih i okrutnih sila od kojih je sam teško stradao i bio surovo gonjen, već je po svojoj slobodnoj volji izabrao put Gospodnji. Tim putem je dostojanstveno hodio do kraja života, sa jednostavnošću i uz stalno samoodricanje.

Obratite pažnju sa kakvom mudrošću, sa kolikom tugom i sa kakvom duhovnom brigom on gleda u oči i srca najokrutnijih ljudi, zlotvora koji seju strah svuda oko sebe. Otac Arsenije pokušava da, čak i kod takvih, pronađe put do njihovog srca, da u njima pronađe onu iskricu vere, seme koje je Bog posejao u svakom čoveku, da ispravi njihov put i da ih upravi prema Dobru. Koliko je samo ljudi izbavio od večne propasti u najtežim trenucima života, pa čak i na samrtnoj postelji njihovoj. Stari, mladi, vojnici, profesori, radnici, seljci, lekari, inženjeri: jasni obrisi njihovih likova, uklesani kao u kamenu, promiču pred našim očima dok čitamo ovu knjigu: pred nama se, kao na dlanu, otkrivaju njihovi životi. U isto vreme, knjiga nam pruža mogućnost da spoznamo okrutnu i mračnu stvarnost u kakvoj je živeo otac Arsenije. Svedočenje o njemu i drugim Bogougodnim ljudima njegovog vremena ne može i ne sme da se zaboravi.

Čitajući ova kazivanja i sećanja na te dane, setimo se u molitvi svih onih koji su postradali za Pravoslavnu veru i za nas grešne.

Sluga Božji Aleksandar - Otac Arsenije (Svetac u logoru)

Documents

Transcript of Sluga Božji Aleksandar - Otac Arsenije (Svetac u logoru)