Слуга Божји АЛЕКСАНДАРОТАЦ АРСЕНИЈЕ (1893-1973)јеромонах, политички затвореник, духовник

Објављује се уз одобрење преводиоца - Ане Смиљанић

Биографија

Увод

Први део

Логор

Логор "специјалног режима"

Барака

Болесници

Обични "поп"

Престаните!

Код мајора

Живот тече даље

"Где су двоје или троје сабрани у име моје..."

"Праведни" надзорник

Мајко Божја, не остави их!

Михаил

На чијој си страни, попе?

Сазиков

Исповест

"Нећу те оставити"

Тежак пут

У име Бога заповедам ти: престани!

Радост

Живот тече даље

Саслушање

Ствари се мењају

Растанак

Одлазак

Други део

Сећања

Увод

Сећам се

Белешке жене по имену Татјана

Поновни сусрет

Писма

Делови сећања О.С.

Повратак из прошлости

Сећам се

Ирина

Новинар

Музичар

Два корака у страну

Смрзавам се!

Чизме

Трећи део

Духовна деца оца Арсенија

Теби, Војвоткињи, поборнику нашем

Отац Матеј

Отац Платон Скорино

Мати Марија

Мајко Божја, помози!

На крову

Једно признање

Писмо

Помен

Једно искушење

Лена

Људа

Неколико сетних мисли

Павел Семјонович

Неколико речи за крај

Слуга Божји АЛЕКСАНДАРОТАЦ АРСЕНИЈЕ (1893-1973)

јеромонах, политички затвореник, духовник

ИЗВОР (ШТАМПАНО ИЗДАЊЕ)

Наслов: Father Arseny 1893-1973: Priest, Prisoner, Spiritual Father Аутор: Servant of God Alexander Превод: Vera Boutenoff Издато: 2000. Место: Crestwood, New York Издавач: "St. Vladimir's Seminary Press"

ИНТЕРНЕТ ИЗДАЊЕ

Објављено: 15. јул 2005. Издаје: © Svetosavlje.org Уредник: прот. Љубо Милошевић Превод: Ана Смиљанић Основни формат: Владимир Благојевић Дизајн странице: Иван Ташић Коректура: Иван Ташић

Отац Арсеније је рођен у Москви 1893. године. По завршеној гимназији 1911, уписао је Историјско-филолошки факултет на Краљевском Универзитету у Москви. Услед краће болести која га је задесила 1916. године, стекао је универзитетску диплому тек 1917. Још као студент написао је и издао своје прве радове на тему старе руске уметности и архитектуре. Затим је, у потрази за духовним животом отишао у манастир Оптину пустињу у коме је добио благослов да се замонаши. Могуће је да је у Оптини пустињи и примио монашки постриг. Када је 1919. године рукоположен за јеромонаха, додељена му је парохија у једној од московских цркава. С обзиром да монасима није било дозвољено да служе у парохијама, за ову службу је добио посебну дозволу од тадашњег патријарха московског, господина Тихона.

Крајем 1921. године, када је дотадашњи старешина Храма, отац Павел, премештен у други град, а потом и ухапшен, отац Арсеније је ступио на његово место старешине храма. За осам година службовања у тој парохији, окупио је око себе велико братство Православних хришћана и постао њихов вољени пастир и исповедник.

Отац Арсеније је први пут ухапшен 1927. године. Тада је послат у изгнанство на север земље. Две године касније, када му је дозвољен повратак из изгнанства, имао је забрану кретања и није смео да се приближи Москви у кругу од 100 км. Тада је почео да служи у градићу недалеко од Москве, но убрзо после тога, поново бива хапшен 1931. Овога пута је изгнан у вологдску област на пет година. По истеку овог рока, поново је ухапшен, осуђен на годину дана затвора и опет протеран и изгнанство.

Пошто је одслужио шест година у логору, дозвољено му је да се настани у архангелској, а затим у владимирској области. Било му је строго забрањено да служи у било ком храму, тако да је богослужења обављао код куће. У овом периоду је неколико пута у тајности путовао у Москву, где би се састајао са епископом Атанасијем (Сахаровим). Такође би присуствовао рукоположењу своје духовне деце у свештенички чин. Отац Арсеније се тајно дописивао са свом својом духовном децом и на тај начин одржавао везу са њима.

Године 1939. поново је послат у Сибир, а одатле у логор на Уралу. Крајем 1940. обрео се у уралском затвореничком логору. У марту 1941. пребачен је на принудни рад, такође у уралској области. Тада је скоро сасвим престала његова преписка са духовном децом, а када је исте године послат у логор ''специјалног режима'', који је уједно био и најстрожија врста логора у тадашњем Совјетском Савезу, онемогућена му је било каква веза са спољним светом. Читавих петнаест година се о њему ништа није знало, а његови пријатељи и духовна деца су били уверени да је отац Арсеније страдао негде на стратиштима логора. Добро се знало да из логора ''специјалног'' режима скоро нико није излазио жив.

Отац Арсеније је с Божјом помоћи успео да преживи логор, из кога је ослобођен тек 1958. године, када се настанио у Ростову, у дому своје духовне кћери Надежде Петровне.

Отац Арсеније се упокојио 1975. године. Сахрањен је на ростовском гробљу. На његовој надгробној плочи стоји једноставан натпис:

Отац Арсеније1894 - 1975

Казивања о своме духовном оцу саставио слуга Божји Александар.

УВОД

У новије време штампана су многа сведочанства о животу политичких затвореника у Русији у Стаљиново доба. Писали су их научници, припадници војске, писци, бивши бољшевици, образовани људи свих занимања, али и прости људи, сељаци и радници. Ипак, мислим да до данас нико није писао о милионима Православних који су оставили своје животе по стратиштима логора и казамата, који су били подвргавани најстрашнијим мучењима и ислеђивањима. Они су страдали и гинули за своју веру, у име Бога којега се никада нису одрекли. Умирући, они су Му појали хвалу и Он их није напустио.

Запечатити усне и ћутати о овоме значило би препустити забораву све патње, крстоносни пут и смрт милиона мученика који су пострадали Бога ради и ради нас који смо остали да на земљи живимо.

Наша је дужност пред Богом и пред Његовим људима да проговоримо о овим мученицима.

У ова претешка времена пострадали су најбољи мужеви Руске Православне Цркве: свештеници, епископи, старци, монаси и дубоко верујући народ у коме је горео неугасиви пламен вере. По својој снази, ова вера беше једнака оној коју су исповедали први мученици за Христа, можда чак и јача. У овој књизи сусрешћемо се са само једним од ових, још увек неканонизованих светитеља. А колико је много било оних који су нас ради страдали!

Двадесет је векова човечанство узрастало у Богопознању. Хришћанска вера је људима даровала светлост и живот; па ипак, у овом, двадесетом веку, било је и таквих људи који су свесно одбацили ово богато и свето наслеђе и који су се определили за зло. Умножавајући то зло у себи и другима, послали су милионе невиних људи у мученичко страдање и смрт.

Бог је благоизволео да са оцем Арсенијем проведем у логору само кратко време. Ипак, и то мало времена проведено са њим било ми је довољно да уђем у веру, да постанем његово духовно чедо, да кренем његовим путем, да будем сведок његовој дубокој љубави према Богу и људима, да схватим шта значи бити прави Хришћанин.

Прошлост се не сме заборавити - она је темељ садашњости и будућности. Зато осећам да ми је дужност да сакупим што више материјала о животном путу оца Арсенија. Да бих сабрао сва ова драгоцена казивања о њему, разговарао сам са његовом духовном децом, читао писма која им је писао и сведочења људи који су га познавали.

Духовне деце оца Арсенија је било много. Куд год га је Бог слао, стицао је нова духовна чада. Било их је у граду у коме је раније живео док је био историчар уметности, а касније рукоположен за свештеника и у коме је основао заједницу верујућих - Хришћанско братство, било их је у селима у којима је био протеран, било их је у градићу изгубљеном у шумовитом северу где је провео неколико година, а било их је и у злогласном логору "специјалног режима". Међу његовом духовном децом било је фабричких радника, сељака, интелектуалаца, криминалаца, политичких затвореника, бивших комуниста, као и логорских старешина разних чинова. Долазећи у додир са оцем Арсенијем, они су постајали његова духовна деца, пријатељи, верници и следбеници.

Да! Беше их много који су, када су га упознали, кренули за њим. Они које сам лично познавао испричали су ми оно што су о њему знали и чему су били сведоци.

Приликом сваког сусрета са оцем Арсенијем, покушавао сам да сазнам више о појединостима из његовог живота, но мада смо често разговарали, ретко је говорио о себи. Неке од тих разговора успео сам да забележим док је још био жив. Тада сам му давао своје белешке да их прегледа и питао га: "Је ли овако било?" "Да", одговарао би увек. А онда би увек додао: "Све

је нас Бог повео различитим стазама и путевима, и сваки човек има, ако се само потрудиш да дубински сагледаш његов живот, нешто о чему је вредно писати. Мој живот је, попут многих, увек био испреплетан са животима других људи и текао упоредо са њиховим. Свачега је ту било. Али све је Бог тако уредио."

Често се дешавало да понешто исправи у мојим белешкама. Тада сам, наравно, морао да мењам називе места и имена скоро свих људи о којима је било реч. Неки од њих су и даље међу живима и - ко зна? Зла времена се могу повратити.

Трагање за материјалом је било напорно, али је уродило плодом: многа казивања и сећања изнета су у овој књизи. Обрада књиге је далеко од савршенства, али успева да оживи пред нама лик оца Арсенија.

Када сам започео посао, нисам имао представу о количини материјала који ће ми бити доступан, нити сам знао које ће природе тај материјал бити. Сада, по обављеном послу, мишљења сам да је најкорисније да се књига подели на три дела: први део носи назив Логор, а други део, састављен из већ прикупљених записа, назвао би се Пут. Други део би садржавао писма, сећања и казивања људи који су познавали оца Арсенија. Што се трећег дела тиче, материјала има много, а биће потребно и много рада да се све то обједини. Нека би ми Бог помогао у томе.

Сујета би била рећи: "Ја сам сакупљао", "ја сам писао." Много је људи прикупљало, записивало и делило са мном сећање на оца Арсенија. За овај подухват заслужно је на десетине људи који су познавали и волели оца Арсенија. Ја сам само покушао, као и сви они које је отац Арсеније подигао и усмерио на пут вере, да му се макар мало одужим што ме је избавио од пропасти и дао ми нови живот.

По читању ове књиге, помолите се за здравље и спасење слуге Божјег Александра. То ће бити моја велика награда.

ПРВИ ДЕО

ЛОГОР

ЛОГОР "СПЕЦИЈАЛНОГ РЕЖИМА"

Мрак и сурови мраз су зауставили све. Све, осим ветра. Ветар је витлао облаке леденог снега који би се потом распршивали у кишу ледених иглица. Сваки пут када би наилазио на препреку, ветар би разбацивао гомиле снега, затим би са земље подизао нове сметове, и тако без престанка, даље... никуда.

Кадкад би се на трен све стишало, а онда би се однекуда из мрака наједном појавио огроман круг светлости. У том кругу назирали би се бескрајни низови барака које су се шириле свуда унаоколо као град. У даљини су се оцртавале стражарнице са рефлекторима и војницима који су чували логор. Километри и километри бодљикаве жице чинили су неколико заштитних редова између којих је злослутно бљештала светлост рефлектора. Полицијски пси су лено шетали између првог и последњег реда жице. Са стражарница су снопови светлости клизили по земљи, све даље, полако, по снегу, а затим се враћали натраг ка бодљикавој жици.

Војници су са стражарнице непрекидно мотрили на простор између редова жице. Тишине није било ни у једном тренутку. Ветар би се поново подигао, заклањајући снегом снопове светлости, чиме је још више долазио до изражаја мрачни и суморни изглед барака.

Логор је спавао дубоким сном.

Наједном се зачу ударање метала о метал, налик на звоњаву, прво на капијама логора, а затим, уз непрекидно одзвањање, и другде. Рефлектори убрзаше свој клизећи ход, капије логора се отворише и камиони пуни војника и логорских надзорника увезоше се унутра.

Возила се брзо размилеше по целом логору. Код сваке бараке из камиона искочише по четворица, који одмах стадоше да проверавају сваки делић грађевине како би се уверили да није било покушаја бекства. Пошто су утврдили да ништа није померено нити поремећено, надзорници откључаше бараке. За војнике на стражарницама ово је био најосетљивији део свакодневне процедуре. Светла почеше да се пале свуда, а стражари поскидаше пушке са рамена. Полицијски пси почеше нервозно да реже. У гулагу је започињао нови радни дан.

Мрак се једва мало подигао на почетку овог северног зимског јутра, а ветар је, као да не хаје што свиће дан, дувао и даље немилосрдно, из све снаге. Близу унутрашњег круга безбедносне зоне логора на неколико места се подизао пламен. На тим местима је горела ватра која је била неопходна ради лакшег отапања снега и леда који је прекривао земљу, како би људи могли да копају масовне гробнице. Беше то посао затвореника у логору.

БАРАКА

Када су затвореници почели да излазе из својих барака на прозивку, логор наједном оживе. Ледени ветар, мраз и мрак представљали су праву агонију за људе који се обреше напољу. Стојећи у врсти по баракама, затвореници добише свој дневни оброк и пођоше право на рад.

Бараке су сада биле празне, но мирис влажне одеће, људског зноја, измета и средстава за дезинфекцију и даље је испуњавао просторију. Чинило се као да су вика надзорника, псовке које раздиру душу, људска патња и окрутност злочинаца и даље присутни. Овај осећај свеопште потиштености, међу голим клупама и редовима лежаја унеколико је разбијала топлота, јер је, одајући утисак да ту ипак неко живи, ублажавала празнину.

На -27 степени удари ветра су изазивали страх не само код затвореника који су пошли на рад, већ и код оних који су, ушушкани у топлу одећу, мотрили на њих.

Тешким кораком и са свеприсутним страхом затвореници су полазили на свој свакодневни посао. Знали су да је тај посао намерно осмишљен тако да би им било што теже, и да је готово немогуће испунити норму коју је прописивала управа логора. Све је учињено како би се ови људи полако, али сигурно, послали у смрт. У овај логор су слали политичке затворенике, али и обичне криминалце који су били осуђени на смртну казну. Ретко ко је одатле излазио жив.

Отац Арсеније, чије световно име беше Пјотр Андрејевич Стрељцов, водио се као "зек" (затвореник) бр. 18376. Дошао је у логор пре шест месеци и већ сада му је било јасно да нема наде да ће одатле икада изаћи.

Ноћ се постепено претварала у мрачну зору, а потом у кратак, суморан дан. Рефлектори су и даље осветљавали логор. Отац Арсеније је непрекидно био на дужности: морао је да цепа дрва у близини бараке, а затим да их уноси унутра, да ложи пећи и да одржава ватру у њима.

"Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме грешног!" понављао је радећи. Дрва су била влажна и делимично замрзнута, па их је било тешко сећи. Пошто у логору није била дозвољена употреба секире, цепао их је тако што би у свако дрво, помоћу једне тешке цепанице, укуцавао зашиљени мањи комад дрвета. Наравно, напредовао је веома споро. Од исцрпљености и глади није ни могао да ради брже. Све му је било тешко и напорно. Па ипак, барака је морала бити чиста, уредна и пометена, а пећи топле. Ако све то не буде на време урађено, надзорник ће га послати у ћелију самицу, а засигурно ће га затвореници из његове бараке претући.

Политички затвореници су често добијали батине: надзорници су их на тај начин кажњавали, док су их криминалци тукли јер су у том, за њих уобичајеном "послу" уживали, истресајући из себе сав свој накупљени гнев и мржњу. Неко би сваког дана био претучен. За злочинце, то је била главна забава.

"Смилуј се на мене грешног, помози ми. У Тебе полажем сву своју наду, Господе, и у Тебе, Мајко Божја. Не остави ме, подај ми снаге." Овако се молио отац Арсеније, посрћући од умора, док је преносио нарамке дрва за огрев.

Дође време да се наложе пећи које се беху током ноћи охладиле, те из њих више није допирао ни трачак топлоте. Није било лако ложити ватру са влажним дрвима, а ни гранчице за потпалу нису биле суве. Претходног дана је отац Арсеније наишао на неколико сувих гранчица које је сакрио у угао собе, близу пећи, мислећи: "Сутра ћу лакше моћи да наложим ватру!" Но сада, када је пошао по суварке, виде да их је неко полио водом. Знао је, ако закасни да наложи пећи, да се бараке неће загрејати до повратка радника. Отац Арсеније пожури напоље, не би ли иза бараке пронашао гранчицу или било шта суво. Све време се молио: "Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме грешног", а затим би додао: "Нека буде воља Твоја!"

Гледао је свуда унаоколо, али ништа суво није могао да пронађе. Како сада да наложи ватру?

Док је отац Арсеније тражио суварке, прође поред њега постарији осуђеник који је радио у суседној бараци. Беше то криминалац, невероватно окрутан и моћан. Говорило се да се од његовог имена стрепело још у време пре револуције. Починио је толико кривичних дела да их се ни сам није могао сетити. О појединостима његових злочина није се много знало, но када је предат суду, судији је било познато довољно података о њему да га је одмах осудио на смрт стрељањем. Пресуда му је касније преиначена на издржавање казне у логору, што је било још горе од стрељања. У логору је смрт долазила споро и била веома болна. Они који би, којим случајем, преживели логор, излазили су из њега убогаљени и неспособни. Знајући за све ово, многи злочинци су постајали веома окрутни, а од те њихове окрутности страдали су највише политички затвореници: криминалци би их пребијали, често на смрт.

Овај злочинац беше "газда" у својој бараци. Прибојавали су га се чак и логорски надзорници. На само један његов миг, догодио би се "несрећни случај." Звали су га Сиви. Било му је шездесет година и био је наизглед мирне спољашњости. У почетку би се људима обраћао љубазно, понекад и шаљиво. Затим би почео ужасно да псује и да удара песницама.

Видевши да отац Арсеније нешто тражи, Сиви повика: "Попе! Шта тражиш?"

"Био сам припремио нешто сувих гранчица за потпалу, а неко ми их је уквасио. Тражим штогод суво. Дрва су влажна - не знам шта да радим."

"Тачно, попе, без суварака си готов", одговори Сиви.

"Ускоро ће се вратити, биће им хладно, тући ће ме..." рекао је, као за себе, отац Арсеније.

"Дођи, попе, даћу ти суварака", рече Сиви и поведе оца Арсенија до места где се налазила читава гомила дивних, сувих гранчица. Отац Арсеније најпре помисли да Сиви збија шалу са њим; познавао га је сувише добро и знао је да од њега не може очекивати никакву помоћ.

"Узимај, оче Арсеније, узимај шта ти треба", рече злочинац.

Отац Арсеније брзо узе неколико гранчица, све време мислећи: "Сада ће почети да виче за мном да сам му украо гранчице." Но тада наједном схвати да га је Сиви ословио са "оче Арсеније." Он се помоли и прекрсти у мислима и настави да скупља гранчице.

"Узми још, оче Арсеније, узми још!" рече Сиви. Потом се и он сагну и стаде да помаже оцу Арсенију, носећи гранчице у бараку и слажући их крај пећи. Отац Арсеније му се поклони и рече: "Бог те благословио."

Сиви ништа не рече, већ изађе.

Отац Арсеније наслага дрва у пећ и наложи ватру. Дрва почеше да пуцкетају. Имао је још само толико времена да наслаже још дрва на ватру, а онда је морао да пожури да почисти бараку, обрише столове, помете подове и донесе још дрва.

Већ се ближило три сата. Ватра се разгорела у пећима, барака је била загрејана. Смрад се сада још више осећао, али због топлоте, у бараци је владала домаћа и готово присна атмосфера. Док је отац Арсеније радио, у бараку у неколико наврата уђе надзорник. Као и увек, његове речи су биле пуне гнева и претње. Једном приликом, чак је ударио оца Арсенија комадом дрвета по глави.

Цепање и ношење дрва, као и сав остали посао много је исцрпео оца Арсенија. Од премора и слабости имао је јаку главобољу, откуцаји срца су му били неуједначени, а дисање отежано. Ноге су једва носиле уморно тело. "Не остављај ме, Боже мој", једнако је шапутао, повијајући се под теретом дрва.

БОЛЕСНИЦИ

Тога јутра отац Арсеније није био сам у бараци: са њим су остала још тројица осуђеника. Двојица беху озбиљно болесни, а трећи, беспосличар по имену Феђка, беше сам себе намерно повредио лопатом. Лежао је на кревету и дремао, а затим би се изненада пренуо из дремежа, вичући: "Није довољно топло! Ако не будеш радио свој посао како треба, премлатићу те!" Затим би поново тонуо у сан.

Двојица болесних налазили су се у веома тешком стању. У логорску болницу их нису послали јер је била препуна. Око поднева у бараку наврати болничар. Пошто је издалека погледао болеснике, он добаци оцу Арсенију: "Још мало па су и ови отегли папке. Ових дана их много умире. Хладно је, па зато!" Изговорио је то без имало обзира што су га болесници чули. А зашто би и имао обзира? У оваквом логору није ни предвиђено да затвореници дуго живе. Затим се примаче Феђки, коме је била повређена рука и који у том тренутку поче да јечи, да покаже како се страховито мучи. "Шта се ту пренемажеш!" повика болничар. "Сутра идеш на посао! Ако не одеш, има да те пошљемо у самицу, па се тамо излежавај!"

Отац Арсеније би с времена на време прекидао свој посао да би обишао двојицу болесника, да би им бар мало помогао, рекао им покоју реч и помолио се за њих. "Господе Исусе Христе! Помози, исцели их, покажи на њима дивну милост Твоју! Дај им да поживе док их не ослободе одавде!" опет и опет би шапутао, намештајући им тврде лежаје и покривајући их. Повремено би им давао воде или лек који је болничар побацао по њиховим креветима. У логору је једини лек био аспирин. Преписивао се за сваку болест.

Отац Арсеније даде слабијем од њих двојице комад хлеба, четвртину сопственог дневног оброка. Размекшавши хлеб с водом, давао је болесноме да једе, но овај, чим отвори очи и угледа оца Арсенија, одгурну му руку. Отац Арсеније тихо рече: "Једи. Нека ти Бог помогне, једи." Болесник прогута залогај и рече: "Шта хоћеш од мене с тим твојим Богом? Чему се надаш од мене? Надаш се да ћу да умрем, па да узмеш моје ствари, је ли? Немам ја ништа, не мораш да се трудиш!" Отац Арсеније на то не рече ништа, само га пажљиво покри и приђе другом болеснику да му помогне да се окрене. Затим настави да чисти бараку.

Одлучи да овај пут не сакрије суве гранчице које је прикупио захваљујући Сивом, већ их нагомила поред пећи. "Јуче сам покушао да их сакријем, и гле шта се догодило: неко их је поквасио. А данас ми је Бог помогао."

Пећи су се већ биле ужариле и отац Арсеније се радовао што ће радници, по повратку с посла, моћи да се одморе у топлој просторији. Док је тако размишљао, уђе надзорник. Имао је нешто више од тридесет година и пошто је увек био наизглед ведар и насмејан, осуђеници су га прозвали Оптимист, мада се презивао Пупков.

"Је ли, попе, шта мислиш ти? Загрејао си ову бараку као да је сауна! Трошиш огрев на народне непријатеље! Сад ћу ти ја показати!" И он удари оца Арсенија посред лица и отиде, смешкајући се и даље. Бришући крв са лица Отац Арсеније није престајао да се моли: "Не остављај ме, не окрећи лице Своје од мене грешника. Смилуј се на мене."

Беспосличар Феђка се усправи на својој постељи и рече: "Свиња! Треснуо те је из све снаге у сред губице, без разлога! Ни сам не зна зашто!" Кроз сат времена Оптимист поново уђе и повика: "Устај! Инспекција!" Феђка скочи из постеље, а отац Арсеније стаде у ставу мирно са метлом у руци.

"Кога још има овде?" упита надзорник, вичући, иако је то исто питање поставио још јутрос, те је врло добро знао кога је било у соби. "Два болесна, и један што ће сутра на посао!" настави, ходајући између редова кревета. Угледа ону двојицу болесника и виде да не могу да устану, но само да би показао своју силу и моћ, поче да урла на њих. Ипак, није им прилазио близу. Ко зна, можда су заразни?

"Боље би ти било, попе, да припазиш, да водиш рачуна да све буде под конац! Ускоро ћеш на саслушање - за све ћеш одговарати!" И отиде, псујући и хулећи.

Дан се ближио крају. Спуштала се ноћ, ускоро ће се вратити и остали. Увек су се враћали смрзнути, зловољни, исцрпљени и пуни гнева; чим би се докопали својих кревета, попадали би по њима као без свести. Са уласком радника у бараку усељавала се хладноћа, влага и нека свеопшта узнемиреност.

Пола сата након доласка, пуштали су их на вечеру. Време обеда је за многе затворенике представљало право мучење: злочинци би тада отимали храну политичким затвореницима, а они који би покушали да их у томе спрече били би испребијани. Слабији и они који нису били способни да се бране, често су остајали без вечере.

Политички затвореници су били бројнији од криминалаца, но убице и лопови беху физички надмоћнији. Свакога дана је неко од затвореника остајао без свог ионако оскудног оброка. То је изазивало страшне муке: уморни, изгладнели, дрхтећи од зиме, они су размишљали само о храни и сањали пуну трпезу.

Оброци које су добијали били су заиста бедни. Порције су биле мале, често плесниве и из неког разлога заударале су на керозин. Све је било смишљено тако да их полако, али сигурно убија.

Отац Арсеније је често остајао без јела, но никада се није жалио. Кад би му неко отео оброк, одлазио би у бараку, легао у кревет и молио би се. У почетку би му се вртело у глави, дрхтао би од хладноће и умора, мисао би му се мутила. Ипак, почињао би да по сећању чита јутарње молитве, акатист Мајци Божјој, светом Николају и светом Арсенију, помињао би имена своје духовне деце и свих упокојених чија је имена знао напамет. Молио би се тако читаву ноћ, а ујутро би осетио неку нову снагу, као да је сит и наспаван.

Отац Арсеније је имао много духовне деце у логору и ван њега, и у души је плакао за сваким од њих. Док је био у изгнанству и у обичном логору, могао је да од њих прима писма, али у овом логору смрти никакве пошиљке нису биле дозвољене. Његова духовна деца су била убеђена да отац Арсеније није више међу живима. Када би се распитивали за њега код државних органа, одговор је увек био исти: "Ако је послат у специјални логор, нећете га наћи ни на једном списку."

Већ беше пао мрак. Колоне затвореника улазиле су у логорски простор и сливале се у бараке. У бараку оца Арсенија људи су улазили љути и уморни, али чим су осетили топлоту, мало су омекшали. Данас нико не удари оца Арсенија, нити му оте хлеб.

Двојица болесника добише само по пола порције и отац Арсеније сакри мало рибе из свог тањира испод кошуље. Загреја мало воде са боровим иглицама у којој раствори аспирин и напоји их. Рибу и хлеб подели на два једнака дела и даде им да једу.

Кроз пет дана, двојица болесника осећала су се мало боље. Живот им више није био у опасности, али још нису могли да стану на ноге. Ноћу се отац Арсеније старао о њима, а када му је време допуштало, и дању. Наставио је да одваја део свог оброка и да их њиме храни.

Отац Арсеније није знао ништа о овој двојици болесних затвореника, осим да су недавно пребачени у њихову бараку из другог логора. Већ тада су били веома болесни. Негу оца Арсенија су прихватали нерадо, но ипак, да није било њега, не би преживели. О себи нису ништа говорили, а отац Арсеније их није ништа питао. Долазио је у додир са многим болесницима и свакога је неговао. Када су одлазили, ретко би о њима ишта више чуо.

Један од болесника му рече своје име: Иван Александрович Сазиков. Док се бавио око њега, отац Арсеније се тихо молио. Сазиков то примети и промрмља. "Молиш се, попе, је ли? Молиш се да ти се опросте греси, па нам зато помажеш! Плашиш се Бога! А зашто? Јеси ли Га икада видео?"

Отац Арсеније са благим чуђењем погледа Сазикова: "Како сам могао да Га не видим? Он је овде међу нама, са тобом и са мном."

"Шта причаш, попе? Бог у овој бараци?"

Отац Арсеније га погледа и тихо рече: "Да, видим Његово присуство. Видим и да ти је душа поцрнела од греха, али у њу још увек може да продре светлост. Светлост ће ти доћи, Сазикове, светлост и твој Светитељ - заштитник. Свети Серафим Саровски те неће напустити."

Сазиково лице се искриви, он задрхта и, пун мржње, зашишта: "Убићу те, попе! Убићу те! Није ми јасно, како знаш толике ствари? Мрзим те!"

Отац Арсеније се окрену и оде од њега, понављајући у себи: "Смилуј се на мене, грешника!" Док је обављао своје послове понављао је у себи акатист, своје келијско правило, молитве вечерње службе, јутрења, и сва она молитвословља која свештеници изговарају приликом служби.

Други од двојице болесника се у логору обрео из веома једноставног разлога: морао је бити смењен са руководећег положаја, како би на његово место дошао други. Његова је прича била слична многим причама из логора: учествовао је у Октобарској револуцији од 1917, лично је познавао Лењина, био командант бригаде 1920, био на важном руководећем положају у тајној служби, радио за НКВД, да би на крају био послат у логор "специјалног режима" да умре.

Неке су убијали због пар несмотрених речи, неке због исповедања вере, а било је и таквих као што је био овај болесник: комуниста - идеалиста који је некоме засметао и зато је био "склоњен." Свима њима је било суђено да пре или касније заврше свој живот у логору.

Један од таквих, смењених с власти, био је и извесни Александар Павлович Авсенков. Отац Арсеније га препозна чим чу његово име. То име се често појављивало у новинама -био је то шеф тајне службе који је оцу Арсенију потписао смртну пресуду стрељањем због кривичног дела спровођења антиреволуционарних активности. Касније му је казна преиначена у петнаест година тешког физичког рада у логору. Отац Арсеније је добро запамтио то име.

Авсенкову беше тада око четрдесет пет година, али на његовом лицу су се видели дубоки трагови боравка у логору. Глад, исцрпљујући рад, физичко злостављање, све је то бледело пред сазнањем да је пре само неколико месеци он био тај који је друге слао на ово место, убеђен да брани земљу од "народних непријатеља." Доласком у логор увидео је величину своје заблуде. Схватио је да је у смрт послао на десетине, на стотине хиљада невиних људи. Са свог руководећег места он беше изгубио сваки додир са истином. Веровао је извештајима иследника и ласкавим речима подређених; слушајући безумне наредбе људи са власти, изгубио је додир са животом и са људима.

Много је и стално патио, али да промени оно што је учинио није могао. Раздирало га је осећање духовне празнине и губитка. Био је тихе и благе нарави и све што је имао делио је са другима. Није се бојао ни логорских власти, ни криминалаца. Једино се плашио сопственог гнева, но никада није губио главу; покушавао је да брани невине и због тога је често морао да проводи дане у ћелији самици.

Авсенков је био привржен оцу Арсенију: волео га је због његове широкогрудости и топлине. Често би му говорио: "Ти имаш душу, баћушка. Имаш душу, видим ја то, али ја сам комуниста, а ти служиш твоме Богу, ти си свештеник. Различите су нам тачке гледишта! Теоријски гледано, требао бих да са тобом водим идеолошку борбу."

Отац Арсеније би се на то сам смејао и одговарао: "Е, мој пријатељу! Зашто би се борио? Водио си идеолошку борбу читавог живота, а куда те је довела твоја идеологија? Довела те је у овај логор, који само што те није прогутао! Што се мене тиче, ја сам имао веру у Христа и тамо, док сам био слободан, а имам је и сада. Бог је свуда исти и свакоме помаже. Верујем да ће помоћи и теби!"

Једном му је отац Арсеније рекао: "Нас двојица се познајемо већ дуго. Бог нас је још давно спојио и уредио да се у овом логору поново сусретнемо."

"Шта говориш? Зар се ми знамо од раније?"

"О да, знамо се, Александре Павловичу. Године 1933, када су комунисти покушали да искорене веру у народу, на стотине хиљада верника је послато у изгнанство, на стотине цркава је затворено. Тада сам први пут, по твом налогу, послат на робију. А 1939. смо се поново срели. Ја сам тада управо издао неки научни рад. Чим је изашао из штампе, ухапшен сам и доведен пред тебе. Осудио си ме на стрељање. Ипак, хвала ти: ублажио си ми казну и послао ме поново у логор. Од тада сам променио неколико логора и све време сам очекивао да те сретнем у једном од њих. И ево, коначно те сретох!

"Молим те, немој мислити да те осуђујем. Све је ово Божја воља, а мој живот је само кап воде у огромном океану. Наравно да не можеш да ме се сетиш. Међу десетинама хиљада који су прошли испред тебе, како да ме се сећаш? Само Бог зна све. Судбина људска је у Његовој руци.

ОБИЧНИ "ПОП"

Живот и рад у логору био је нељудски, ужасан. Смрт се сваким даном примицала све ближе. Свесни тога, многи затвореници су желели да избегну барем духовну смрт, па су водили унутрашњу борбу за очување духа. Међу затвореницима се понекад говорило о науци, животу, религији, понекад су се одржавала предавања о уметности или разним научним достигнућима, разговарало се о давно прочитаним књигама, рецитовала се поезија, ређала су се сећања о животу пре доласка у логор.

Усред окрутности, насиља, грубости, глади, умора и сталне свести о неизбежној смрти, уз стално присуство најокорелијих криминалаца, ово је изгледало уистину невероватно. Људи су тражили једни у другима ослонац који би им живот учинио макар мало сношљивијим.

У зависности од природе најновијег таласа хапшења, људи различитих профила су долазили у логор: инжењери, свештена лица, научници, уметници, земљорадници, писци, агрономи, лекари. То је условљавало спонтано образовање мањих група затвореника који су имали слична интересовања. Премда су сви без разлике били сломљени и исцрпљени, нико од њих није желео да заборави прошлост, ни своје пређашње занимање. Међу групама би се понекад развила жестока и острашћена препирка, људи би били у стању да виде само своје гледиште и расправљали би о томе, као да им сам живот од тога зависи.

Отац Арсеније није учествовао у овим расправама. Није се приклањао ниједној групи, нити се трудио да заступа било чије гледиште. Кад год би започела нека расправа, он се удаљавао и одлазио у кревет да се одмори и моли. Интелектуалци су на оца Арсенија гледали с висине. "Приглупи поп, прост, необразован. Има добро срце, хоће свима да помогне, али нема културу. Зато и верује у Бога. Нема ништа друго што би га испунило."

То беше мишљење већине затвореника о оцу Арсенију.

****

Често би се, после прозивке и након што би се барака ноћу закључала, састајала групица од десетак писаца, историчара уметности и сликара. Њихове расправе су увек биле ватрене. Овога пута тема је била древна руска уметност и архитектура. Један од учесника дискусије, повисок човек који је чак и у логору задржао извесну префињеност покрета и господски став, говорио је веома убедљиво на ову тему. Остали су га слушали са великим занимањем. Овај високи и импозантни мушкарац имао је изненађујуће знање и беше невероватно самоуверен: беседио је веома убедљиво. Отац Арсеније, идући ка својој постељи, прође поред њега.

Говорник, који је заправо био професор историје уметности, обрати се оцу Арсенију с висине: "Реците нам, драги оче: ви сте веома побожни и припадате црквеном клиру - можда бисте били љубазни да нам кажете како ви схватате утицај Православља на руску уметност и архитектуру. Постоји ли, уопште, такав утицај, шта велите?" Док је ово говорио, на лицу му је титрао самозадовољни осмех. Око њега се разлеже смех. Насмеја се чак и Авсенков, који је седео у близини.

Оцу Арсенију се ово питање учини бесмисленим. Неки су га гледали сажаљиво, док су други једва чекали прилику да се насмеју. Сви су сматрали да прост свештеник као што је отац Арсеније није у стању да одговори на овакво интелектуално питање. Будући да је извесно да не зна одговор, питање је имало за циљ да га понизи. Премда је био само у пролазу, отац Арсеније застаде, саслуша питање, погледа унаоколо у подсмешљива лица и рече: "Одговорићу вам чим завршим посао", и оде.

"Није он луд, гле како је лукаво избегао да се осрамоти!" добаци неко.

"Руском свештенику је одувек недостајала култура", рече други.

Но, кроз десет минута, отац Арсеније се врати и, прекидајући говорника, рече: "Завршио сам

са послом. Можете ли, молим вас, да поновите питање?"

Професор одмери оца Арсенија погледом којим би посматрао студента који је пао на испиту и полако рече: "Питање, оче Арсеније, је веома једноставно, но ипак занимљиво: како ви, као припадник руског клира, видите утицај Православља на стару руску уметност и архитектуру? Можда сте чули за уметничко благо Суздаља, Ростова, Переславља и манастира Ферапонтово. Можда сте имали прилике да видите репродукције Владимирске иконе Мајке Божје и Рубљовљеве Свете Тројице. Молим вас, објасните нам везу коју ви овде видите."

Сви присутни су схватили да је питање професорско и да није требало да га упути простодушном и добром баћушки. Видело му се по изразу лица да он на то питање не може да одговори.

Отац Арсеније се исправи, чак му се и изглед донекле измени, погледа професора у очи и рече: "Има много теорија о вези Православља и лепе уметности. О томе сте ви, професоре, доста писали, као што су, уосталом и други. Но, рекао бих да је већина ваших теорија и исказа искривљена и нетачна, срочена искључиво ради удовољења било читаоцу, било цензури. Начин на који сте управо поставили ово питање много је ближи истини него што то приказујете у вашим књигама у којима обрађујете ову тему.

"У вашим радовима ви тврдите да је руска уметност израсла из чисто секуларне основе и скоро сасвим негирате утицај Православља. Пишете о томе да су само економски и друштвени чиниоци, а не духовна основа руског народа и благотворни утицај Хришћанства деловали на развој руске културе од десетог до осамнаестог века. У десетом веку, руски клир је открио и усвојио Византијску културу, коју је потом пренео у Русију, те се може рећи да је Византија имала утицај на целу Русију оног времена. Донели су руском народу књиге, иконе, моделе грчких цркава и житија светих. То је тај утицај, та основа из које је касније изникла читава руска култура.

"Споменусте Владимирску икону Мајке Божје. Није ли нам ова икона, као и многе друге старе иконе, дошла из Православне Византије? Нису ли те иконе камен темељац на којима почива руски иконопис и сликарство?

"Свака руска икона је нераскидиво повезана са душом иконописца, као и са душом верника који икони приступа као према духовној и символичкој представи Христа, Његове Мајке, или Његових светих. За руски народ, икона није идол, већ духовни образ онога коме се он душом обраћа у молитви - радосној или тужној. Каже се да руку иконописца води сам ангео Божји. То је разумљиво, јер руски иконописац слика икону уз пост и молитву.

"Рус иконописац никад не потписује икону коју је осликао, јер сматра да је није створила његова рука, већ душа с благословом Божјим - а ви ту видите само социјалне и економске чиниоце.

"Упоредите западну "мадону" са било којој старом руском иконом Богородице. У нашим иконама се осећа дух вере, печат Православља; на западним сликама види се само жена, свакако духовна, али пуна обичне, земаљске лепоте. А погледајте само Богородицу Владимирску: погледајте јој очи и видећете несравњену духовну снагу, веру у Божју милост и наду у спасење."

Отац Арсеније је говорио јасно и изражајно. Док је изговарао ове речи, променило му се чак и држање. Говорио је о познатим иконама и објашњавао сваки пример, откривајући пред својим слушаоцима дух старог руског иконописа. Затим поче говорити о руској архитектури и њеној вези са Православљем, наводећи примере Суздаља, Владимира и московских цркава. На крају заврши овим речима: "Градећи цркве, Руси су учинили да и камен запоје хвалу Богу, да поучава људе о Њему, да Га слави."

Говорио је отац Арсеније скоро сат и по. Људи су га слушали у потпуној тишини. Са лица професора нестаде прикривени подсмех; сада више није деловао тако импозантно.

"Опростите", рече. "Одакле ви све ово знате? Познајете уметност, архитектуру, читали сте чак и моје књиге! Где сте студирали? Мислио сам да сте свештеник..."

"Човек је дужан да поштује и познаје своју отаџбину", одговорио је отац Арсеније. "Јако је важно да чак и "обични попови", како их ви називате, познају душу руске уметности. Пошто им је поверена брига о људским душама, дужни су да својој пастви прикажу истину. Ово је веома потребно нарочито стога што људи попут вас, професоре, лажима и теоријама искривљују ум људима и затрпавају оно што је у човеку најсветије и најдрагоценије. То искривљење истине, наравно, потиче из разлога сопственог интереса, и ради улагивања тренутним политичким правцима и настојањима."

Професор се сада сасвим преобрази и упита: "Ко сте ви? Како се зовете?"

"У свету сам се звао Пјотр Андрејевич Стрељцов, а сада сам јеромонах Арсеније, затвореник, као и ви, у "специјалном" логору.

Видно запрепашћен, професор замуца: "Пјотре Андрејевичу, моје извињење. Опростите ми. Нисам могао да претпоставим да разговарам са познатим историчарем уметности, писцем толиких књига и есеја, учитељем многих, познатим професором, а сада и свештеником, и да му постављам тако банално питање... Већ неколико година се не зна ништа о вама. Нико не зна где сте, само ваше књиге и радови и даље говоре уместо вас. Како је могуће да сте ви, чувени стручњак, одлучили да постанете свештеник?"

"Постао сам монах Арсеније зато што видим и осећам Божје присуство у свакој ствари. Када сам постао свештеник, схватио сам да "обичан поп" мора врло много тога да зна. И кад смо већ код "попова", ви барем знате да су "обични попови" представљали ону снагу која је створила Русију четрнаестог и петнаестог века и која је помогла народу да се ослободи Татара. Нажалост, истина је и то да је у шеснаестом и седамнаестом веку морал руског свештеника пао и да је у том периоду било тек неколико "светионика" вере у руској цркви. До тога доба, међутим, свештенство је било покретачка снага наше земље."

Рекавши то, отац Арсеније се повуче. Они који су га слушали, међу њима и Авсенков, и даље су стајали, задивљени и зачуђени. Неко рече: "Ето вам, пријатељи, ето нашег "обичног" попа. Разиђоше се и одоше на починак без иједне речи.

Авсенков примети да су од тога дана интелектуалци у логору другачије гледали на оца Арсенија. Очигледно је било да је многима од њих постала јаснија веза између Бога, науке и интелигенције. Авсенков је био убеђени комуниста и скоро фанатично је веровао у марксистичку идеологију. Прве године у логору држао се по страни, а касније је почео да општи и са другим затвореницима. Тада је увидео да су његови стари познаници - комунисти већином прижељкивали повратак старог начина живота, када је све било много једноставније и удобније. Нису имали више никакву жељу да се боре против неправедног Стаљиновог режима. Авсенкову се нису допадали овакви њихови ставови и он престаде да им се обраћа. Сада, када је почео да другачије посматра свој живот, схватио је да је свој идеализам изгубио пре много, много година, да је своје идеје заменио "формулама истине" које је попут папагаја понављао у свакој прилици и извршавао дата му наређења. Изгубио је сваки додир са човечанством - контакте са људима су му заменили кружоци и новински чланци.

Сада, као један од осуђеника у логору, Авсенков први пут после много година осети прави живот уместо вештачког. Допадао му се отац Арсеније због свог необичног понашања према људима, због његове спремности да свакоме помогне и истинске доброте. Умне способности оца Арсенија су га сасвим разоружале. У прво време је његова безгранична вера у Бога и непрестана молитва одбијала Авсенкова, а у исти мах га и привлачила. Уз оца Арсенија се увек осећао добро. Све тешкоће, потиштеност, депресивна атмосфера у логору, све је то у присуству оца Арсенија постајало сношљиво. Зашто? На то питање није имао одговор.

Иван Александрович Сазиков, један од болесника кога је отац Арсеније неговао, био је, како

су касније сазнали, познати криминалац. Имао је велику власт, био је веома окрутан, добро је познавао друштво злочинаца у логору и врло брзо их је потчинио себи. Сви су му се покоравали. Његова реч је била закон за све, сви су га се логораши бојали, но он није волео да се меша у њихове унутрашње ствари, већ се држао по страни.

Читава три месеца по оздрављењу, Сазиков није хтео да буде ни близу оца Арсенија. Правио се, штавише, да га и не познаје. Међутим, догоди се једног дана те Сазиков повреди ногу, што га је приковало за постељу неколико дана. Рана му се загноји, после чега убрзо наступи гангрена. Постојала је бојазан да ће остати без ноге. Здравствено особље га није присиљавало да иде на рад, но његово се стање није поправљало. И опет га је отац Арсеније хранио и неговао, те Сазиков оздрави.

После овога је Сазиков хтео да се одужи оцу Арсенију: покушавао је да му да новац, но отац Арсеније му са осмехом рече: "Не радим ја ово због новца, већ због тебе и ради тебе, због онога што јеси."

Сазикову се тада откравише осећања према оцу Арсенију и он му једном исприча целу своју животну причу. Том приликом му рече и ово: "Уопштено говорећи, ја не верујем људима. Свештеницима - још мање. Али вама, Пјотре Андрејевичу, вама верујем. Знам да ме нећете преварити. Ви живите у Богу и за Бога, и све што чините, не чините ради себе него ради других. Таква је била и моја мајка."

Ову причу су испричали Авсенков и Сазиков. Тачност приче је потврдио и један број бивших затвореника који су се затекли у логору у то време.

ПРЕСТАНИТЕ!

Напољу је беснело ужасно невреме. Многи су већ поумирали од мраза и хладноће, а на њихово место су стално доводили нове. То су били тешки дани, но најгоре су пролазили политички затвореници. Догодило се да су криминалци два дана за редом отимали храну од политичких затвореника. Те ноћи, након прозивке, пошто је барака закључана, настаде страшна туча око хране између те две стране.

На чело "политичара" стао је Авсенков, а криминалце је предводио Иван Смеђи, окорели злочинац, нерадник и вишеструки убица. Неколико пута је починио убиство и у логору. Волео је игре картама у којима је губитник плаћао животом.

Те вечери је туча, дакле, настала око следовања хране које су криминалци отимали као од шале од других затвореника, добацујући успут да им је служење туђим стварима прешло у навику. Управа логора и надзорници били су, из разлога сопствене безбедности, увек на њиховој страни.

У почетку су радиле песнице, затим су почели да се туку дрвима за ложење, док одједном у рукама неких од криминалаца нису севнули ножеви. Поседовање било каквих бодежа је, наравно, било забрањено. Затвореници су редовно били подвргавани претресу, но стража и надзорници као да нису примећивали те ножеве.

Прво су ранили једног младог војника. Неколико "политичара" завршише са разбијеним главама. Криминалци су умели да се држе заједно, док је овим другима било преостало једино да вичу - од страха нису смели да прискоче у помоћ својима. Криминалци су били много јачи и окрутнији. По поду поче да се разлива крв.

Отац Арсеније притрча Сазикову и стаде да га преклиње: "Помозите! Молим вас, помозите, Иване Александровичу! Избодоше људе ножевима! Крв лије на све стране! Молим вас, у име Бога, реците им да престану! Вас ће послушати..." Сазиков се на то само горко насмеја и рече: "Наравно, послушаће ме, али зашто ви и ваш Бог не учините нешто? Ево, Смеђи је већ убио двојицу, а Авсенков је једва жив. Ваш Бог као да ни не примећује шта се овде дешава!"

Отац Арсеније погледа око себе. Виде људе обливене крвљу, зачу крике, псовке, јауке и душа му се испуни неизрецивим болом.

Он приђе и закорачи тамо где је туча била најжешћа и снажним, разговетним гласом рече: "У име Бога, наређујем вам: престаните!" Затим их све осени знаком Крста и прошапута: "А сада, брзо помозите рањенима" и стаде крај свог кревета. Стајао је тамо, као да је у неком другом свету, као да је обасјан неком чудном светлошћу, погружен у молитву. Није чуо када су мртве однели до врата, нити када су покушавали да укажу помоћ рањеницима. Сва његова пажња била је усредсређена на молитву.

У бараци је сада владала потпуна тишина. Чуло се само како људи полако одлазе на починак, као и јечање једног од рањених. Сазиков тада приђе оцу Арсенију и рече му: "Опростите ми, оче Арсеније. Сумњао сам у вашег Бога. Сада видим да Он постоји. Осећам страх... Велика је моћ дата онима који верују. Опростите ми што сам вам се смејао."

Кроз два дана, оцу Арсенију приђе и Авсенков. "Хвала вам! Спасли сте ми живот. Посматрајући вас и ја почињем да схватам да Бог постоји."

Живот је наставио својим током. Затвореници су пристизали, тешко радили, умирали и на крају били сахрањивани у промрзлу земљу. На њихово место су долазили други и тако се круг понављао.

Од оног дана нико у бараци више није отимао храну, то је постало ново неписано правило у логору. Ако би неко од криминалаца случајно и заборавио на ово ново правило, други криминалци би га веома брзо подсетили.

Отац Арсеније је и даље веома тешко радио, али никада није клонуо духом. У бараку у којој је он живео довели су у то време мноштво људи најразличитијег порекла, са циљем да сви што пре поумиру. То је изазвало оштре сукобе између разних група, а отац Арсеније би се увек нашао да свакога утеши, да свакоме помогне. Топлим и благим речима умео је да ублажи бол и патњу. Међу новим затвореницима је било комуниста, верника, криминалаца и још многих других врста људи, али отац Арсеније би за сваког појединачно проналазио праве речи. Његове су речи продирале дубоко у душу човека и храбриле га да настави да живи, давале наду за будућност, а често му помагале да постане бољи.

На неки чудан начин, Авсенков и Сазиков су постали пријатељи. Шта има заједничко један комуниста - идеалиста са једним криминалцем? То да га на невидљив начин са њим спаја отац Арсеније.

Ову причу су испричали Авсенков, Сазиков и још тројица бивших затвореника.

КОД МАЈОРА

Надзорник поче често и без најаве да упада у бараку и да прозива оца Арсенија за сваку ситницу док је овај обављао своје редовне послове. Једног дана, у наступу несвакидашњег гнева, он удари оца Арсенија посред лица и мучки га опсова. Те вечери је отац Арсеније добио позив да се појави пред управником логора.

У логору је добро познато да ноћни позив не слути на добро. Говорило се да је неки нови мајор дошао на место управитеља логора. Позив у такозвани "сектор за специјална питања" је обично значио испитивање и покушај иследника да по сваку цену од оптуженог изнуди некакво признање, или убеђивање затвореника да постане "тајни сарадник управе", другим речима, шпијун. Ако би затвореник одбио такву врсту сарадње, уследило би бездушно батинање. Наравно, пребијање затвореника је било уобичајено и за време испитивања. Батине се једино нису добијале када би некога позвали у управу да му саопште да му је продужена казна. Сви су страховали од "специјалног сектора." Тамо је радило око 25 људи који су већином били подложни утицају алкохола. Они су били задужени за ислеђивање, а умели су и да туку. Узречица им је свима била: "Пропеваћеш!"

Отац Арсеније је најпре ушао у канцеларију неког младог наредника, који је одмах почео са уобичајеним питањима: име, очево име, презиме, разлог издржавања казне. Затим је уследила оптужба: "Признај да си ширио пропаганду у логору!"

Отац Арсеније одговори на сва питања у вези имена, а потом заћута. Поче да се моли у себи. Наредник је псовао, ударао песницом о сто и претио. Најзад устаде и рече: "Код мајора ћеш пропевати!" Изађе из собе и врати се после десет минута. Поведе оца Арсенија мајору, управнику логора. Отац Арсеније је знао да се то неће завршити на добро.

Када су ушли у канцеларију управника логора, мајор стаде да прелистава досије оца Арсенија. "Остави нас насамо", рече нареднику и овај изађе. Мајор устаде, провери врата, затим поново седе за свој сто и поче да чита досије. Отац Арсеније је за то време стајао и молио се: "Господе, смилуј се мени грешноме."

Када је завршио читање досијеа, мајор се обрати оцу Арсенију сасвим нормалним и љубазним тоном: "Седите, Пјотре Андрејевичу. Лично сам вас позвао да дођете овамо." Отац Арсеније седе и помисли: "Почиње..." Није престајао да се моли у себи: "Господе, смилуј ми се. Сву наду сада полажем у Тебе."

Мајор још једном провери фотографију у досијеу, затим откопча џеп на кошуљи, извади парче папира и пружајући га оцу Арсенију рече: "Ово је за вас. Послала вам је Вера Даниловна. Она је добро, здравље је добро служи. Прочитајте писмо!"

Драги оче Арсеније,

Безгранична је Божја милост. Бог вас је сачувао у животу. И многе је од нас сачувао. Не плашите се, само верујте! Молите се и даље за нас грешне. Вера

Отац Арсеније је био запањен. Вера Даниловна је била његова духовна кћерка, од све његове духовне деце њему најближа и најприврженија. Рукопис је, без сумње био њен. Нико други није могао да напише то писамце: још одавно су се договорили да, ако икада буду имали прилике да пишу један другом, у знак распознавања погрешно напишу реч "молите се."

"Господе, благодарим Ти што си допустио да сазнам нешто о својој деци, благодарим Ти на Твојој великој милости!" молио се, док је покушавао да сабере мисли.

Мајор узе папирић из руке оца Арсенија и баци га у ватру. Обојица су ћутали неко време. Отац Арсеније је био дубоко дирнут. Није могао да разуме шта се то догађа. Мајор је ћутао јер је осетио збуњеност и потрешеност оца Арсенија. Посматрао га је: пред њим је седео старац са ретком брадом, обријане главе, обучен у стару, на многим местима закрпљену

платнену кошуљу и подеране панталоне.

Мајор је, из прочитаног досијеа, схватио да је отац Арсеније сврстан у "озбиљне" случајеве: један члан његове породице је био познати научник, а сам Пјотр Андрејевич Стрељцов је дипломирао на московском универзитету и прочуо се по земљи и иностранству као сјајан историчар уметности. Био је писац познатих студија о старој руској уметности и архитектури, а касније се замонашио. Око себе је окупљао велику групу верника која се, мимо очекивања власти, није разишла чак ни након његовог хапшења. Исти старац који је сада седео пред њим умео је, некада када је живео на слободи, да сједини дубоку веру у Бога и научнички ум. Његове књиге су говориле о лепотама завичаја и училе читаоца да воли своју земљу. Међутим, сада је, очигледно, све то у њему умрло: био је прегажен, сломљен. Смрт му је била близу. Мајор је само на молбу своје жене, коју је безусловно волео и чије је савете слушао, као и на молбу Вере Даниловне која је некада много помогла његовој жени и кћерки, пристао да се изложи великој опасности и уручи писмо затворенику.

Вера Даниловна је била лекар. Својом стручношћу и пожртвовањем спасла је живот неколицини људи који су били блиски мајору. Ово што је мајор управо урадио било је веома опасно у овом "специјалном" логору у коме сви само вребају прилику да некога пријаве, не би ли на тај начин дошли до унапређења. Но, постојао је још један разлог због кога је мајор желео да се сусретне са оцем Арсенијем.

Отац Арсеније се молио са толиким усрђем да је изгледао потпуно одвојен од света. Ипак, он погледа мајора и рече му: "Хвала вам што сте ми донели писмо. Благодарим вам у име Господа."

Гледајући оца Арсенија, мајор постаде свестан да се сада пред њим више не налази уморни старац, већ човек крепког духа кога ни многе године по логорима нису успеле да сломију; напротив, само су учврстиле снагу његовог духа. У том тренутку, из очију оца Арсенија исијавала је светлост и снага какву мајор до тада никада није видео. Из његових очију изливала се безгранична благост и дубоко познавање људске душе.

Мајор осети да је отац Арсеније могао снагом духа да постигне све што је хтео. Његове очи су понирале у најдубља и најскривенија места људске душе и биле у стању да виде човекове мисли. Мајор је знао да га човек оваквог духа неће упитати како се усудио он, који је тек однедавно на руководећем положају у логору, да му преда писмо.

Тада мајор примети да отац Арсеније нетремице гледа у нешто иза њега. Наједном, отац Арсеније устаде, прекрсти се неколико пута и као да се некоме поклони. Сада је ушао и мајор, јер тог тренутка пред њим више није стајао старац са закрпљеном кошуљом и подераним панталонама, већ свештеник у свештеним одеждама који је вршио свето богослужење.

Мајор слегну раменима пред овим несвакидашњим догађајем. Одједном се сети давно заборављене слике: сети се како га је мајка, док је био мали, водила о великим празницима у дрвену сеоску црквицу. Наједном га обузе осећање топлине и благости.

Отац Арсеније седе и мајор поново виде пред собом уморног старца. Ипак, из његових очију се изливала светлост.

"Пјотре Андрејевичу! Недавно сам постављен за управника логора. Још док сам био у Москви, разговарао сам са Вером Даниловном и узео на себе да вам пренесем поруку од ње. Хтедох још да вас замолим да помогнете човеку који живи у истој бараци са вама..." Мајор застаде, тражећи речи.

"Разумем вас! Наравно, радо ћу помоћи Александру Павловичу Авсенкову. Пренећу му све што ми будете рекли. Знам да вам није лако на новом положају, Сергеје Петровичу, нисте још имали времена ни да се навикнете. Тешко је, врло је тешко навикнути се на овакав начин живота. Толико ужасних ствари се овде дешава! Но, будите благи колико год можете и тиме

ћете много помоћи затвореницима."

"Да, тешко је. Свуда је сада тешко, зато сам и доспео овде. Срце ме боли када видим шта се око нас дешава. Људи сумњичаво мотре једни на друге, друг друга пријављује без разлога, издају се тајна наређења која су у супротности са јавним...Чиним све што могу, али то је премало. Стид ме је да признам, али бојим се за себе.

"Надзорник Пупков ми стално шаље извештаје о вама; очигледно је да вас не воли. Ускоро ће на његово место бити постављен неко други, неко мало попустљивији. Знам колико вам је тешко, Пјотре Андрејевичу, и као што рекох, не могу вам много помоћи, али покушаћу колико год могу да вам бар мало олакшам живот. Од сада ћу вам уручивати позиве преко Маркова, наредника који вас је примио и довео мени. Марков је тежак човек, сумњичав. Због тога ћу му дати налог да на вас обрати посебну пажњу, и након испитивања да вас увек доведе мени. Не брините, његова запажања неће бити унета у ваш досије.

"Александар Павлович ме познаје као генерала Абросимова. Реците му да ми је одузет чин генерала и да сам сада само мајор. Многи се сећају Александра Павловича Авсенкова, али тешко да му ико сада може помоћи. Молбе за његово ослобођење су стигле чак и до Стаљина, но једини је одговор био: "Нека одседи још неко време у логору." За то време, човек који се домогао Авсенковог положаја сада покушава да га се заувек отараси како би осигурао своје место. Александар Павлович много зна, прави је идеалиста, искрен је. На такве људе власти не гледају благонаклоно. Властима би ишло у рачун да се он стреља, само што Стаљин још није наредио његову ликвидацију. Зато Стаљинови поданици желе да га "незванично" ликвидирају, преко криминалаца у логору. Говори се да је Ивану Смеђем дојављено да га некако уклони.

"Молим вас, предајте Александру Павловичу ово писамце са поруком од његове жене. То ће га окуражити, дати му снаге да истраје. Реците му да се посебно чува Савушкина из ваше бараке - тај смишља лажне оптужбе против њега.

"А сада, молим вас, потпишите извештај о нашем разговору. Извештај ћу саставити приликом следећег сусрета."

Отац Арсеније се потписа на празном листу хартије и рече: "Чините оно што морате."

Мајор устаде, приђе оцу Арсенију и рече: "Помените ме, молим вас..."

Пун утисака и осећања, хвалећи Бога у себи, отац Арсеније се врати у своју бараку и, уморан од свега што је доживео, леже одмах у постељу.

Сви затвореници у његовој бараци одахнуше када су га видели. Нису се надали да ће се отац Арсеније вратити из сектора за "специјална питања." А он се на својој постељи молио Богу и у себи појао псалме, благодарећи Господу и говорећи: "Нека су хваљена дела Твоја, Господе! Благодарим Ти што си ми показао дивну милост Твоју. Не остави ме, и даље ми буди милостив, мој Боже."

У логору постоји једно неписано правило: када се неко врати са "информативног разговора", нико му не прилази и нико га ништа не пита; ако је расположен, он ће сам рећи оно што буде хтео о свом испитивању. Ако га неки други затвореник нешто пита о ислеђивању, то је могло да се протумачи као да се дотични плаши да није и његово име можда споменуто приликом испитивања. Те ноћи, отац Арсеније није заспао; сав је био обузет радошћу због обилне милости коју је Бог тога дана излио на њега. Целу га је ноћ славио. Молио се и пресветој Божјој Мајци. Следећег јутра је устао и са лакоћом започео свој свакодневни посао.

Тога јутра, бану Пупков у бараку, осврну се око себе и рече: "Шта је, попе, још си ту? Не брини, докрајчиће те они, и то ускоро!" И оде, смејући се.

Када су се затвореници те вечери вратили са рада, отац Арсеније приђе Авсенкову и рече му: "Нећу стићи да на време исечем ове пањеве. Не могу сам. Хоћете ли да ми помогнете?"

До прозивке је остало још сат времена. Рефлектори су већ почели да клизе по логору. Поче већ да се смркава. Отац Арсеније рече Авсенкову: "Заједно са следећим пањем додаћу вам једну цедуљу. Прочитајте је, а затим је прогутајте. Све ћу вам објаснити касније."

Авсенков се запрепасти: "Какву цедуљу?"

Отац Арсеније му кришом, заједно са пањем, додаде цедуљу коју му је дао мајор. Авсенков је зграби и стаде да удара по пању великим комадом дрвета. Затим се сагну, као да хоће да погледа пањ изблиза и при слабој светлости зимског сумрака поче да чита писамце. Прочитао га је два пута. Из очију му грунуше сузе. Отац Арсеније тихо рече: "А сада, брзо прогутајте цедуљицу и покушајте да се савладате."

Наставили су да раде, и отац Арсеније успе да му пренесе цео разговор са мајором Абросимовим, о томе како њему, Авсенкову, пријатељи желе да помогну, али да је то готово немогуће и о опасности која му прети од криминалаца.

"Пјотре Андрејевичу, оче Арсеније!" рече Авсенков узбуђено. "До сада нисам веровао у Бога, али сада почињем да верујем. Добио сам писмо од моје Каће! Пише ми о једном веома драгом пријатељу који има положај на власти. Хоће да ми помогне, мада је свестан, ако неко сазна за то, да је пропао. Чак и у логору има добрих и благочестивих људи - нису сви заглибљени у блато. Каћа каже да се моли Богу за мене. Мора бити да Бог слуша њене молитве, јер ево, помаже ми преко вас! Ви сте ту, грејете ми срце, не остављате ме самог са мојим суморним и страшним мислима. Помажете и другима: гле, шта сте направили од окрутног злочинца какав је био Сазиков, који нам је свима утеривао страх у кости: сада је питом, као јагње! Слуша вас и верује вам. Ви то можда и не примећујете, али ја видим. И сада заиста верујем: то Бог чини преко вас. Не знам да ли ће икада од мене постати прави Хришћанин, али сада знам: Бог постоји."

Чим су унели дрва у бараку, притрча Сазиков да им помогне. Отац Арсеније и њему исприча о свом сусрету са мајором и о томе како у Москви постоји план да се Авсенков ликвидира преко логорских криминалаца.

Отац Арсеније је Сазикова звао крштеним именом Серафим. Није ни мало стрепео да би Сазиков могао пријавити њихов разговор. Сазиков се заиста много, много променио.

"Како је све то необично", рече Сазиков. "Добро, помоћи ћемо. Заштитићемо Александра Павловича. Добар је то човек, вредан. Не брините се, заштитићемо га. Имамо ми начина за то између себе."

Ову причу су испричали Авсенков, Сазиков и Абросимов, а део је преузет из записа самог оца Арсенија.

ЖИВОТ ТЕЧЕ ДАЉЕ

Зиме прође, наступи пролеће. У том периоду су многи затвореници оболели, а много их је умрло. Логорска болница је била препуна, те су болесни морали да остану у баракама. Отац Арсеније се осећао веома слабо, премда је и даље обављао своје дужности. После мраза и студени наступила је несносна влага. У баракама је морало да се ложи као и зими, како се на зидовима и одећи не би појавила мемла.

Мада је био потпуно исцрпљен и једва способан да се држи на ногама, отац Арсеније је и даље помагао коме год је могао. То је увек чинио са неочекиваном топлином која је свакога дубоко дирнула. Никада није чекао да га неко замоли за помоћ, већ би сам прилазио човеку, као да је знао коме је помоћ најпотребнија. Потом би се тихо удаљавао, не очекујући захвалност.

Као што је обећао, мајор је сменио Пупкова и на његово место поставио новог надзорника. Нови надзорник није много говорио. Био је строг, али правичан, због чега га затвореници убрзо прозваше "Праведни." Строго је захтевао да се поштују правила, нарочито хигијенска, но никога није ударио и сасвим је ретко псовао.

Прође и кратко, спарно лето са несносним најездама комараца који су по логору ширили заразу. Мада у том периоду није било потребно ложити пећи, оца Арсенија, због старости, нису послали напоље да копа гробове. Уместо тога, чистио је бараку, околне стазе и нужнике.

Два пута је позиван у "сектор за специјална питања." Први пут га је испитивао само наредник Марков и тада се није видео са мајором. Са њим се сусрео када су га други пут позвали у сектор. Мајор је деловао забринуто. Рекао је оцу Арсенију: "Тешка су времена. Правила су све строжија, свако сумња на свакога. Мој положај је веома утицајан, сви страхују од мене, али не могу много да помогнем. Немам поверења у људе који раде са мном. Не знам када ћу моћи поново да вас видим. Александар Павлович и ви сте ми стално на памети. Дајте му ову цедуљу, реците му да га се у Москви сећају... А сада, потпишите, молим вас, извештај о нашем разговору. Саставио сам га пре него што сте дошли."

Отац Арсеније је предао поруку Авсенкову, што га је веома орасположило.

"ГДЕ СУ ДВОЈЕ ИЛИ ТРОЈЕ САБРАНИ У ИМЕ МОЈЕ..."

Једне зиме у бараку оца Арсенија дође један младић, студент, по имену Алексеј. Имао је 23 године и био осуђен на двадесет година тешке робије у логору "специјалног" режима. Логорски живот му није био сасвим непознат, јер је у овај логор дошао из злогласног московског затвора "Бутирок." Но, будући веома млад, није знао шта га чека. Чим је дошао у логор, сусрео се са криминалцима.

С обзиром да је у затвору у Москви провео само неколико месеци, одећа овог младића је била још увек доста пристојна и наравно, одмах је привукла пажњу криминалаца, који сместа одлучише да се докопају његовог одела. Иван Смеђи предложи партију карата у којој губитник скида све са себе. Сви су одмах знали да ће Алексеј ускоро остати без одеће, али нико није могао ништа да учини да то спречи; чак се ни Сазиков није усудио да се меша. Спречити овакво коцкање или осујетити овакву намеру криминалаца значило је сигурну смрт, што се у логору веома добро знало.

Иван Смеђи, наравно, доби партију и са њоме, сву Алексејеву одећу. "Скидај све са себе, пријатељу," рече.

Тада ствари кренуше наопако. Алексеј, који је све то био схватио као шалу, одби да скине са себе одећу. Смеђи тада започе представу: најпре му се обрати тобож љубазно, а затим насрну на њега песницама. Алексеј замахну у самоодбрани, што само још више разјари Смеђега. Свима је било јасно да Алексеју нема спаса, да ће га Смеђи убити. Сви су скамењено стајали и посматрали како Смеђи на смрт пребија младића. Алексеј је био сав обливен крвљу, крв му је потекла и из уста. Већ је посртао. Неки криминалци су га изазивали, тобож навијајући за њега и бодрећи га.

Отац Арсеније није видео почетак борбе, јер је на супротном крају бараке слагао дрва. Наједном виде да Смеђи туче Алексеја који више није имао снаге да се брани, већ је само покрио лице рукама, јер га је Смеђи без милости ударао песницама. Отац Арсеније мирно одложи дрва, брзо им приђе и, на опште запрепашћење, зграби Смеђега за мишицу. Лице Смеђега се изобличи од беса: поп се умешао у тучу - мора умрети. Смеђи је одавно био испуњен мржњом према оцу Арсенију, но раније није смео да му приђе, јер се бојао осталих криминалаца. Сада је, међутим, имао ваљан разлог да га убије.

Он остави на тренутак Алексеја и зашишта: "У реду попе. Ово је крај - и за тебе, и за њега. Прво мали, па онда ти." У руци му севну нож и он се баци на Алексеја.

Нико није могао да објасни шта се тада догодило. Слабашни и кротки отац Арсеније наједном замахну и удари Смеђега по рамену таквом силом да му изби нож из руке. Затим га одгурну даље од Алексеја. Смеђи посрну, паде и удари лицем у ивицу кревета. Отац Арсеније се окрену Алексеју и рече му: "Иди, Аљоша, умиј се. Неће те нико више тући." Затим, као да се ништа није догодило, настави са својим послом.

У просторији је владао мук. Иван се полако подиже са пода. Нико од злочинаца не изусти ни реч. Смеђи је пред свима изгубио образ. Неко поче полако да брише трагове крви ногом. Алексејево лице је било потпуно смрскано, једно уво му је висило, а једно око било сасвим затворено, док му је друго било сво обливено крвљу. Сви су ћутали. Знали су да ће криминалци сада засигурно убити и Алексеја, и оца Арсенија.

Све је, међутим, испало сасвим другачије. За криминалце је поступак оца Арсенија био изузетно храбар и одважан. Премда су се сви бојали Ивана Смеђег, отац Арсеније није оклевао када је Смеђи насрнуо ножем на Алексеја, а криминалци су веома поштовали човека који није показивао страх. Раније је отац Арсеније био познат само по својој доброти и настраности, а сада су га поштовали због храбрости. Смеђи оде у кревет и поче да се дошаптава са својим пријатељима, но убрзо увиде да је код њих изгубио углед.

Прође ноћ. Ујутро сви отидоше на посао. Отац Арсеније је, као и обично, пословао око пећи, чистио их и скидао наслаге прљавштине са пода. Увече, само што су се затвореници вратили с посла, у бараку уђе надзорник са неколико војника.

"Мирно!" дрекну. Сви затвореници поскакаше са својих кревета и стадоше крај њих у ставу мирно. Надзорник крену између редова лежаја и стаде да гледа лево и десно. Када је дошао до оца Арсенија, окоми се на њега и поче да га удара. Војници зграбише Алексеја и стадоше да га вуку према излазу.

"Затвореници П18376 и П281 у казнену ћелију бр. 1 на четрдесет осам сати, без хране и воде, због кршења логорских правила и туче!" заурла надзорник.

Смеђи их је, дакле, пријавио. Међу криминалцима, пријављивање властима је важило за најнижи и најподлији начин разрачунавања.

Казнена ћелија бр. 1 беше кућица која се налазила на самом улазу у логорски комплекс. У кућици је било неколико ћелија самица, и једна ћелија у коју су могла да стану два човека. На средини те просторије налазила се, уместо лежаја, узана даска, ширине једва око четрдесет сантиметара. Зидови и под ћелије су били застрти лимом. Ширина просторије није била већа од три четвртине метра, а дужина јој је била два метра. Напољу је било -30о, мраз, дувао је јак северни ветар. Било је довољно да човек само на кратко изађе напоље, па да сав утрне од хладноће. Сви становници бараке су знали да боравак у казненој ћелији при оваквим временским неприликама значи сигурну смрт. При оваквој хладноћи, смрт наступа за два часа. Никада пре овога нису никога слали у казнену ћелију на оваквој хладноћи. Понекад би слали тамо затворенике на двадесет четири сата, при температури од неколико степени испод нуле. Овакву казну су могли да преживе само они који су били устању да све то време скачу горе - доле и да на тај начин загревају крвоток. Ко престане да скаче, смрзава се и умире. А тога дана је температура била -30о. Отац Арсеније је био стар и изнемогао, Алексеј сав испребијан. Обојица су били сасвим исцрпљени.

Стражари их обојицу одвукоше ка излазу. Авсенков и Сазиков се усудише да иступе из врсте и покушају да одврате надзорника: "Друже надзорниче, неће преживети мраз. Немојте их слати у самицу!" Надзорник распали песницом прво једног, па другог, толиком жестином да обојица полетеше, ошамућени, ка зиду.

Иван Смеђи обори поглед. Обузе га страх. Знао је да су његови бивши пријатељи у стању да га убију због овакве издаје.

Оца Арсенија и Авсенкова одвукоше у казнену ћелију и гурнуше их унутра. Обојица падоше на под. Унутра је био потпуни мрак. Отац Арсеније се први усправи и рече: "Ето нас, дакле, нас двојица скупа. Бог нас је саставио. Хладно је, Аљоша, свуда око нас је лим."

Чули су затварање врата и окретање кључа у брави, а затим и кораке стражара како се удаљавају. Од мраза су им се одузеле и руке и ноге, а дах у плућима се ледио. Гвоздене решетке на маленом прозору пропуштале су бледе снопове месечине.

"Смрзавамо се, оче Арсеније", зајеча Алексеј. "Ја сам крив за ово. Умрећемо обојица. Не бисмо смели да лежимо, морамо да скачемо горе - доле, али не можемо тако два дана... Ја се већ осећам тако слабо, сав сам изубијан. Ноге су ми већ промрзле. Умрећемо, оче Арсеније! Нељуди ... боље да су нас одмах стрељали." Отац Арсеније не рече ништа. Алексеј покуша да скаче, но то му ништа није помагало. Било је сасвим беспредметно одупирати се толиком мразу.

"Кажите ми нешто, оче. Зашто ћутите?"

Као из даљине, до њега допре глас оца Арсенија: "Молим се, Аљоша."

"Чему се молите, кад се смрзавамо?" једва чујно прошапута Алексеј.

"Сами смо, Аљоша. Нико нам неће ући наредна два дана. Молићемо се. Ово је први пут у

овом логору да је Бог допустио да се молимо наглас, пуним устима. Молићемо се, а остало нека буде Божја воља." Студен је постепено савлађивала Алексеја који помисли да отац Арсеније губи разум. Отац Арсеније се осени знаком Крста и поче нешто да говори тихим гласом, обасјан месечевом светлошћу. Алексејеве ноге и руке су сада биле сасвим обамрле од мраза, у њима више није било ни трунке снаге. Смрзавао се, више га није било брига ни за шта.

Отац Арсеније за тренутак заћута, а онда Алексеј сасвим јасно и разговетно чу његове речи и наједном схвати да су то речи молитве. Алексеј је до тада само једном, из радозналости, био у цркви. Премда га је баба крстила док је био још мали, у његовој породици није било побожности. Вера их уопште није интересовала, нити су знали шта је то. Алексеј је био студент, комсомолац. Какве је везе то имало са вером?

Упркос обамрлости тела и бола од задобијених удараца, Алексеј је јасно чуо речи оца Арсенија: "Боже, смилуј се на нас грешне! Свемилостиви Боже! Господе Исусе Христе, који си из Своје превелике љубави према нама постао човек да би нас спасао, спаси нас сада Својом превеликом милошћу, смилуј се на нас и избави нас од страшне смрти, јер у Тебе, Бога и Творца нашег верујемо!" тако су се изливале речи молитве и у свакој се речи осећала најдубља љубав и вера у Божју милост, безусловно поверење у Бога.

Алексеј поче пажљиво да прати речи молитве. У почетку су га збуњивале, но постепено поче да их схвата. Молитва му је уносила мир у душу, уклањала страх од смрти и сједињавала га са човеком који је стајао поред њега.

"Господе Боже наш, Исусе Христе! Ти си сам Својим пречистим устима рекао да ако се двоје или троје моле за једну ствар, онда ће Отац Твој небески услишити њихову молитву, јер "где су двоје или троје сабрани у име моје, тамо сам и ја са њима." Алексеј стаде да понавља речи оца Арсенија.

Хладноћа му је сасвим обузела тело и он беше сав обамро. Више није знао да ли седи, лежи или стоји. Ћелија у којој су се налазили одједном ишчезе, заједно са хладноћом, болом и страхом. Остао је само глас оца Арсенија. Где су се они то налазили? Алексеј окрете главу да погледа оца Арсенија и виде да све око њега одједном све преобразило. Паде му на ум страшна помисао: "Губим памет, ово је крај. Умирем."

Ћелија је постала шира и пространија. Месечине више није било. Сав обасјан неком чудном светлошћу, отац Арсеније се гласно молио са уздигнутим рукама, одевен у блиставо беле свештене одежде. Такве одежде је Алексеј само једном видео, давно, када је из радозналости био у цркви.

Сада су речи оца Арсенија биле лаке за разумевање, постале су му познате, понирале су му право у душу. Више није осећао никакву тескобу, ни бол, ни страх, само жељу да се поистовети са овим речима, да их разуме, да се сједини са њима. Ћелије више није било: налазили су се у цркви. Како су доспели тамо? Алексеј са дивљењем примети да нису сами. Оцу Арсенију су прислуживала два младића. Обојица су били одевени у исте блиставо беле одежде и обојицу је обасјавала иста необјашњива бела светлост. Није могао да им види лица, али је осећао њихову лепоту.

Молитва испуни читаво Алексејево биће. Он устаде и поче да се моли заједно са оцем Арсенијем. Било му је топло, дисао је лако, душу му је испуњавала неизрецива радост. Говорио је молитве за оцем Арсенијем, но то није било механичко понављање, већ се заиста молио заједно са њим. Чинио му се као да се отац Арсеније сав утопио у речи молитве, но знао је да га баћушка није заборавио и да му све време помаже да се моли. Алексеј је схватао сада да Бог заиста постоји, да је са њима, видео Га је очима душе. Повремено би му на ум долазила помисао да су обојица већ умрли, но разговетан глас и присуство оца Арсенија брзо би га враћали у стварност.

Није знао колико је времена прошло док су се тако заједно молили, када се отац Арсеније окрете ка њему и рече му: "Лези, Аљоша, уморан си. Ја ћу наставити да се молим, а ти ћеш ме чути." Алексеј леже на под застрт лимом, затвори очи и настави да се моли слушајући оца Арсенија. Речи молитве су испуњавале читаво његово биће: "...сабрани у име моје, Отац мој небески даће им..." Срце му је на хиљаду начина усвајало те речи. "Нисмо сами", помислио је Алексеј.

Све беше мирно и топло. Наједном се однекуда појави његова мајка. Гле, покрива га топлим покривачем. Рукама му грли главу, привија га уз себе. Хтеде да јој каже: "Мама! Чујеш ли? Можеш ли да чујеш оца Арсенија како се моли? Сазнао сам да Бог постоји, мама, поверовао сам у Њега!"

Као да је чула његове речи, мајка му одговори: "Аљошењка! Кад су те ономад одвели, и ја сам пронашла Бога. То ми је дало снаге да живим."

Сав ужас претходног дана је нестао, мајка и отац Арсеније су били уз њега. Речи молитве, до тада непознате, грејале су му душу и враћале га у живот. Хтео је да никад не заборави те речи, да их памти до краја живота. "Не желим никада да одем од оца Арсенија, желим да сам стално уз њега", мислио је Алексеј.

Лежећи у полусну крај ногу оца Арсенија, Алексеј је чуо прекрасне речи. Отац се молио, а двојица младића у светлим одеждама молила су се с њим и прислуживала му. Били су задивљени његовом молитвом. Отац Арсеније сада није ништа више искао од Бога у молитви, само Му је узносио славослов и благодарење. Колико је све то дуго трајало, није могао да оцени.

Све што је остало у Алексејевом памћењу биле су речи молитве, топла и радосна светлост, слика оца Арсенија, два младића у светлосним одеждама и свеобујмљујући, неупоредиви осећај топлине која му је давала нови живот.

Неко удари у врата, зашкрипа смрзнута брава и зачуше се неки гласови споља. Алексеј отвори очи. Отац Арсеније је и даље стајао у молитви. Младићи у светлим одеждама их благословише и лагано се удаљише. Светлост поче да бледи и ћелија поново постаде мрачна, хладна и суморна.

"Устани, Аљоша", рече отац Арсеније. "Дошли су по нас."

Алексеј устаде. Управник логора, лекар, начелник специјалног сектора и један стражар стајали су на вратима. Неко иза њих рече: "За ово нема оправдања - неко би могао да нас пријави Москви. Ко зна како ће они на ово гледати. Смрзнути лешеви - то није савремени начин..."

У казненој ћелији стајао је старац у искрпљеној кошуљи, а поред њега младић у исцепаној и крвавој одећи, сав у модрицама и подливима. На лицима им се огледао мир, а по одећи и читавом телу им се ухватио дебео слој леда.

"Живи су?!" запрепашћено изусти мајор. "Како је то могуће?"

"Живи смо, друже мајоре", одговори отац Арсеније.

Сви се згледаше у неверици.

"Претресите их!"

"Напоље!" повика један од надзорника. Отац Арсеније и Алексеј изађоше напоље. Стражари скидоше рукавице и стадоше да их претресају. И лекар скиде једну рукавицу, гурну је испод одеће оца Арсенија, а затим и испод Алексејеве и рече, сам за себе: "Невероватно! Како су успели? Тела су им топла." Лекар уђе у ћелију, погледа около и упита: "Чиме сте се грејали?"

"Вером у Бога и молитвом", одговори отац Арсеније.

"Обична халуцинација. Сместа их вратите у бараку!" нареди један од надзорника, видно узнемирен. Док су их одводили, Алексеј чу лекара како говори надзорнику: "Запањујуће! При температури од -30о смрт наступа најкасније за четири до пет сати. Ви, надзорници, сте данас заиста имали среће. Ово је могло да се заврши неповољно за све нас."

У бараци су их дочекали као да су васкрсли из мртвих. "Како сте се спасли?" сви су хтели да знају.

Њих двојица су само одговарали: "Бог нас је спасао."

Кроз неколико дана Иван, звани Смеђи, би премештен у другу бараку. Недељу дана после тога догодио се несрећан случај: док је радио напољу, једна стена се одвалила и згњечила га. Издахнуо је у страшним мукама. Пронео се глас по логору да су стену одвалили његови бивши пријатељи.

Алексеј је постао други човек, као препорођен. Кад год је могао, пратио је оца Алексеја у стопу и молио га да му прича о Богу и Православном богослужењу.

Ову причу је испричао Алексеј, а неколико сведока из бараке оца Арсенија је потврдило истинитост овог казивања.

"ПРАВЕДНИ" НАДЗОРНИК

Стари надзорник је смењен и на његово место је доведен нови, који због строгих захтева о спровођењу прописа у логору, као и због праведног приступа затвореницима, доби надимак "Праведни." Нови надзорник није испољавао никаква осећања према оцу Арсенију; ако му нешто не би било по вољи, имао би обичај да подругљиво каже: "Оче, врло је битно да се служба одвија према типику." Тада би одлазио и враћао би се кроз сат времена да би проверио да ли је отац Арсеније обавио посао на задовољавајући начин.

Тог лета, нешто се веома необично догодило "Праведноме." Једног дана, док је надзорник обављао редовни преглед барака са околином, отац Арсеније је чистио стазе између барака. Он одједном виде надзорника како, пошто је завршио преглед, вади из џепа новчаник. Извадио је нешто из новчаника, вратио га у џеп и изгубио се из вида.

Чистећи тако стазе, отац Арсеније дође до места где је "Праведни" застао и на земљи угледа црвену књижицу. Подиже је и виде да је то надзорникова партијска књижица. Отац Арсеније стави књижицу у џеп и, пошто заврши са чишћењем стазе, оде да поспреми бараку. Док је чистио, гледао је свако мало кроз прозор, не би ли угледао надзорника. Кроз два сата виде "Праведнога" како јури према њему у паници. Отац Арсеније изађе из бараке и пође му у сусрет.

У то време је губитак партијске књижице, посебно у логорима, значио смрт, и "Праведни" је то добро знао. Јурио је по стазама између барака, а на лицу му је био исписан ужас. Уплашено је бацао поглед лево и десно и видео да је неколико људи туда већ прошло. Отац Арсеније му приђе и рече му: "Друже надзорниче, дозволите ми да вам нешто кажем." Надзорниково лице се смрачи од гнева. "Склањај ми се с пута, попе!" повика и хтеде да га удари. Отац Арсеније му ћутећи пружи партијску књижицу, окрете се и пође према бараци.

Надзорник зграби књижицу и повика: "Стани!" Прилазећи му ближе, упита: "Ко те је видео?"

"Нико ме није видео, друже надзорниче. Пронашао сам књижицу пре отприлике два сата овде, на стази."

"Праведни" се окрете и оде. Ништа се није много променило, али сада његови захтеви према оцу Арсенију постадоше све строжији. Многи су помислили да је намислио да се реши оца Арсенија као опасног сведока. То је био чест поступак у логору; надзорник би усмртио затвореника, уз оправдање да га је овај напао. Често би се за тако нешто добијало и унапређење.

Постојало је много начина да се логораш ликвидира, а да нико из логорске управе за то не одговара.

Време је пролазило.

Испричао Андреј Иванович, некадашњи надзорник логора у коме је отац Арсеније провео много година. Коришћени су и описи које је забележио сам отац Арсеније.

МАЈКО БОЖЈА, НЕ ОСТАВИ ИХ!

Ову причу је испричао сам отац Арсеније најближим својим духовним чадима, међу којима сам био и ја.

Сведочанства која су ми оставили Авсенков, Сазиков и студент Алексеј (који је тада већ пуштен из логора), помогла су ми да саставим слећу цртицу из живота оца Арсенија. Сви су они били присутни у бараци када је отац Арсеније телесно умро и, према њиховом сведочењу, вратио се поново у живот.

Када сам завршио белешке о овом догађају, осетио сам да треба да покажем рукопис оцу Арсенију. Он га је прочитао и дуго затим ћутао, а када га упитах: "Зар није стварно тако било?" одговорио ми је:

"Велику милост су ми подарили Господ и Мајка Божја, показали су ми најсветије и најчудесније благо - благо људске душе испуњене вером, љубављу и добротом. Господ и Његова Мати су ми показали да вере на земљи никада неће нестати. Многи је људи носе у себи: неки са жаром, други са страхопоштовањем, а неки, опет, у себи крију само малену искрицу вере. Таквима је неопходно да имају доброг свештеника који ће им као добри пастир помоћи да се та искра у њима разгори у неугасиви пламен вере. Господ ми је показао да људи који у себи имају вере, а нарочито пастири људских душа, морају да се боре за сваког човека до последње капи снаге, до задњег свога даха. Основа борбе за душу јесте љубав, благост и помоћ ближњему, помоћ коју дајемо не ради себе, већ ради брата свога. Људи суде о вери, суде чак и о самоме Христу, на основу понашања својих ближњих. Такође је писано: "Јер ћеш због својих речи бити оправдан и због својих речи бити осуђен" (Мат. 12:37) и "Носите бремена један другога и тако испуните закон Христов" (Гал. 6:2).

"Оно што ми се том приликом догодило, за мене је представљало пре свега велики наук и опомену. Тај догађај ме је поставио на моје место. Пошто сам много времена провео по логорима, и пошто ме је толико пута милост Божја избављала од невоља, почео сам да умишљам како сам постао јак у вери. Но када сам окусио телесну смрт, Господ и Мајка Божја су ми показали да нисам достојан ни да се дотакнем одеће многих сужања у логору и да од таквих могу много да научим.

"Господ ме је понизио, поставио ме на моје место, тамо где сам требао све време да будем. Открио ми је моју велику недостојност и подарио ми је још времена да се поправим, да исправим своје грешке и заблуде. А да ли сам ја то учинио? Господе, помилуј!"

Рекавши ово, отац Арсеније узе рукопис од мене и врати ми га кроз неколико дана. Док сам га изнова читао, приметих да је неке речи променио, и да је понешто још додао. Пред вама је рукопис који ми је он вратио.

Кад ми је враћао рукопис, отац Арсеније ми је рекао: "Молим те, док сам жив, немој ово показивати никоме. А кад умрем, нека људи читају."

****

После исцрпљујућег и врелог лета са најездама комараца наступила је влажна, кишовита и хладна јесен. Тло се понекад замрзавало, а понекад би се претварало у потоке отопљеног муља. И у баракама је било хладно и влажно, што је чинило живот још тежим. Одећа затвореника никад није могла да буде сасвим сува, док су им ноге биле увек мокре и израњављене. Наступи тада епидемија грипа. Свакога дана умирало је у просеку по четворо људи. Дође ред и на оца Арсенија. Једног дана није могао да се дигне са постеље. Имао је високу температуру, преко 42о, подилазила га је језа, кашљао је, вода му је продрла у плућа, срце је отказивало.

У "специјалном" логору, када би наступиле епидемије грипа, болеснике нису ни слали у

амбуланту. Тамо си могао да идеш само ако ти је напрсла лобања, или са одсеченом или поломљеном руком или ногом. Правило у логору је гласило: ако можеш да се држиш на ногама, идеш на рад; ако не можеш, онда докажи да се не правиш да си болестан. Ако успеш то да докажеш, и ако логорске власти одобре, добићеш болничку негу.

У логору је постојао план по коме се одређивала количина посла коју је сваки осуђеник био дужан да обави. Ако би логорске власти успеле некога да натерају да пребаци прописану норму, тада је неко из власти примао за то новчану награду. Сужњи за ово, наравно, нису знали, али њихов рад је некоме доносио зараду. Логорским властима је, дакле, ишло у рачун да се придржавају норме и зато није било места болећивости према затвореницима.

У случају болести, осуђеник је прво морао да тражи дозволу да иде у амбуланту. Тамо би му мерили температуру. Ако му је температура била испод 40о, враћали би га на посао, а ако би се бунио, слали би га у казнену ћелију, а поред тога би добио још и неколико шамара од надзорника како би се подсетио где му је место. Ако му је температура прелазила 40о, тада је смео да остане у бараци да лежи, али је морао сваког дана да се јавља у амбуланту. Ако није имао снаге да дође до амбуланте, или ако би изгубио свест, долазио би болничар да му измери температуру и добаци му неки лек, најчешће аспирин. У том случају је болесник могао да остане у кревету, али тешко њему ако би наставио да лежи ако му се температура спусти испод 39,5 степени.

То је, дакле, било опште правило: ако можеш да ходаш, иди на посао, не позивај лекаре. Они су обично били запослени у државној служби и добро знали свој посао. Није им требало много да викну: "Шта се ту пренемажеш, одмах на посао, или у самицу!" Међу логорским затвореницима је било и лекара, али таквима није било дозвољено да лече људе у логору. Морали су да обављају физичке послове као и сви други затвореници, и то посебно тешке послове.

Трећег дана пошто се отац Арсеније разболео, прегледао га је један од затвореника у бараци који је био лекар по струци. Овај позва колегу, специјалисту за плућне болести да се са њим посаветује о случају оца Арсенија. Након тога обојица позваше Авсенкова и саопштише му: "Болесник има упалу плућа, пати од свеопште исцрпљености, озбиљне хиповитаминозе, а и срце му отказује. Стање је врло лоше. Највероватније ће живети још највише два дана. Потребни су му лекови, кисеоник, добра нега. Но, под оваквим условима, не можемо ништа да учинимо."

Отац Арсеније је изгледао као старац. Већ је дуго био у логору и за то време је много људи умрло, а на њихово место су дошли други. Било је једва дванаестак "ветерана" попут њега. Сви су им се чудили - како то да су ови староседеоци још међу живима?

Неко позва болничара. Болничар одмери оца Арсенија са два метра удаљености, баци му пар аспирина на кревет и даде Авсенкову термометар да му измери температуру. Кад виде да му је температура прешла 42о, рече: "Има грип", и оде.

Оцу Арсенију је било све лошије. Његовим пријатељима постаде јасно да му се крај приближио, да му је куцнуо час. Један од њих оде до амбуланте да покуша да дозове помоћ. Злочинци који су га волели покушаше да омекшају срца надзорника; успеше да набаве нешто праха од слачице за облоге и мало џема од малине. То је било све што су могли да нађу. Затвореник који је некако успео да се провуче до амбуланте, уз помоћ пријатеља, објаснио је лекару шта се догађа са оцем Арсенијем и молио га да му помогне и да пошаље лекове.

Лекар га саслуша и упита: "Колико је стар болесник и колико је дуго у логору?" Сужањ одговори да отац Арсеније има 49 година и да му је то трећа година у логору.

Лекар одговори: "Зар ти мислиш да је ово санаторијум, и да сви треба да се трудимо да осуђеници доживе стоту? Твој пријатељ је живео дуже од просека у овом логору и време му је да иде. Доста је живео. Нема лекова за њега, лекови су потребни војсци. "

Температура је још расла и отац Арсеније је почео да губи свест. Авсенков покуша да му да аспирин помешан са џемом од малине. Сазиков му је стављао облоге од слачице на груди и леђа. Лекари су му пружили онолико неге колико су могли, чим би дошли са рада, но стање оца Арсенија се само погоршавало. Понекад се чинило као да у њему више нема живота. Умирао је.

Смрт је у логору била честа појава и сви су на њу били навикли. Но ову смрт је свако осетио на посебан начин. (Са једног краја бараке на други прочуло се: "Отац Арсеније умире! Пјотр Андрејевич је на самрти!" Отац Арсеније је свакоме чинио добро, према свакоме показивао самилост. Умирао је један изузетан човек - то су и злочинци и политички затвореници подједнако схватали). Последњу реченицу, у загради, додао сам белешкама после кончине оца Арсенија. Њу су приложили Сазиков и студент Алексеј.

Отац Арсеније се молио. Премда је био на измаку својих снага, осећао је бригу којом су га окруживали пријатељи. Затим је полако заћутао.

"Одлази", неко рече. И сам отац Арсеније је осетио да умире. Ништа више није могао да види: просторија, Сазиков, Авсенков, Алексеј, доктор Борис Петрович - више никога није видео, све је нестало, избледело...

После извесног времена отац Арсеније осети како га обузима необична лакоћа. Постаде свестан потпуне тишине око себе. Осети спокојство. Отежано дисање, слуз која му се наталожила у грлу, врућица која му је сажижала тело, слабост и беспомоћност - све је нестало. Осети се здрав и пун снаге.

Отац Арсеније је стајао покрај своје постеље и на њој видео мршавог, исцрпљеног, необријаног и скоро потпуно седог старца испуцалих усана и полуотворених очију. Поред старца видео је Авсенкова, Сазикова, Алексеја и још неколико пријатеља које је познавао и много волео. Отац Арсеније се загледа у човека који је лежао на постељи и одједном, са запрепашћењем, препозна себе.

Пријатељи који су се окупили око његове постеље, огромна барака са бројним житељима, читаво пространство логора - све је то отац Арсеније сада видео сасвим јасно. Могао је да види не само њихова тела већ и душу.

Кроз тишину која га је испуњавала видео је покрете затвореника и, мада није могао да их чује, на неки начин је могао сасвим јасно да види и осети о чему говоре и шта мисле. Са чуђењем схвати да може да види стање душе свакога од њих, но спозна и то да више није са њима на овоме свету.

Невидљива линија га је одвајала од овога света и он више није могао да је пређе.

Гле, Авсенков му приноси чашу уснама и покушава да му да нешто да попије, али узалуд. Вода му се разлива по лицу. Авсенков и Алексеј нешто говоре са осталима. Отац Арсеније је стајао крај своје постеље посматрајући себе и те људе као да је странац. Убрзо схвати да је његова душа напустила тело и да је јеромонах Арсеније умро.

Отац Арсеније се осврну око себе у чуду. Барака је нестајала у мраку, но негде у даљини се видела бљештава светлост.

Прибравши се, отац Арсеније стаде да се моли и одмах осети мир. Би му јасно да треба некуда да иде. Он крену према јаркој светлости, но после неколико корака, окрете се и поново се врати у бараку, код своје постеље. Гледајући Алексеја, Александра Павловича, Иванова, Сазикова, Авсенкова и многе са којима је делио трновиту стазу бола и патње, схвати да не може да их остави. Заиста није могао да их остави.

Клекну и поче да се моли, преклињући Господа да не остави Алексеја, Авсенкова, Александра, Фјодора, Сазикова и остале са којима је живео у логору.

"О Господе, мој Господе! Немој их оставити. Помози и спаси их!" молио се. Посебно се

молио за заступништво Мајке Божје.

Док се молио, плакао је, преклињући Бога, Богородицу и све свете да се смилују на читав свет. Његова молитва беше без речи. Сада су му се барака и цео логор приказивали у сасвим другачијем светлу. Видео је, изнутра, читав логор са свим затвореницима и чуварима. Отац Арсеније је сада јасно видео душу сваког човека. Неке од тих душа гореле су вером, и пламен је прелазио на људе око њих, душе других, попут Авсенкова и Сазикова, гореле су мањим пламеном који се, међутим све више ширио. Неке душе су у себи носиле тек искрицу вере и беше им потребан само пастир који би могао да разгори ову искру у прави пламен. А било је и људи чије су душе биле мрачне и суморне, без и најмање искрице Светлости. Гледајући душе људи које му је Бог допустио да види, отац Арсеније је био веома ганут. "Господе! Живео сам међу овим људима, а нисам их чак ни примећивао. Колико лепоте они носе у себи! Колико правих подвижника вере има међу њима! Мада су окружени духовним мраком и неиздрживом људском патњом, они не само да се спасавају, већ дају своје животе и љубав онима који су поред њих, помажући тако ближњима речју и делом!

"А где сам био ја, Господе? Био сам заслепљен гордошћу и умишљао да су моја ништавна дела велика."

Отац Арсеније увиде да Светлост вере гори не само у душама сужања, већ и у душама неких чувара и логорских старешина који су, у границама својих могућности, чинили добро, што је за њих било веома тешко и врло опасно.

"Због чега се све ово дешава?" пролете му изненадна мисао кроз главу. "Због чега?"

Стајао је и посматрао духовни свет истих оних људи са којима је некада живео, разговарао, или које је само виђао. Како је зачуђујуће разноврстан и красан изгледао тај свет! Људе за које је отац Арсеније мислио, не издвајајући их из гомиле, да су духовно празни и безлични, сада је видео другачијим очима. Спознао је да они у себи носе толико вере, толико неисцрпне љубави за ближње, да чине толико добра и да носе свој крст без роптања. А он, јеромонах Арсеније, који је живео поред њих, није их ни примећивао, није се зближио са њима.

"Господе, где сам ја то био? Опрости ми и смилуј се на мене. Гледао сам само себе. Пао сам у прелест и нисам имао довољно вере у твоја створења."

Дуго се молио отац Арсеније припадајући к земљи. Када се дигао са колена, приметио је да се и даље налази у логору, али га више није видео у пређашњем светлу. Нестали су кревети и барака. Стајао је крај улаза у логор. Оштра светлост рефлектора клизила је по терену. Поред капије стајао је стражар. Била је ноћ. Логор је спавао.

Отац Арсеније се окрете према логору, благослови га и помоли се за све који су у њему живели.

"Господе! Како да их оставим? Како ћу без њих? Не остављај их, не ускрати им Твоју милост! Помози, Господе!" И поново клекну на снег да се моли.

Било је хладно, ветар је разносио снег, но отац Арсеније ништа од тога није осетио. Пошто се дуго молио, устаде и напусти логор. Прође поред стражарнице и изађе на пут. Негде у даљини виде јарку светлост која као да га је позивала и он крену према њој. Ходао је лако и мирно. Прошао је шуму и село и одједном се нађе у свом граду, у коме је стајала његова црква, његов храм у коме је, као млад свештеник први пут служио свету литургију, стари храм који је, радећи и трудећи се заједно са својом многобројном духовном децом, успео да обнови и да му поврати пређашњу лепоту. "Господе, Боже мој, како је ово могуће? Зашто сам овде?" прошапута и уђе у храм.

Прво што је угледао беше добро му позната стара и чудотворна икона Мајке Божје, чије су тужне очи са пажњом и дубином гледале свакога ко јој је прилазио. Све је у цркви било онако како је оставио, но сада је храм био препун људи. На лицима људи који су се молили огледала се радост док су гледали у икону Мајке Божје.

Док је отац Арсеније корачао према олтару, људи су се тискали лево и десно да би му ослободили пролаз. Ишао је према олтару лаким и радосним кораком. Када је ушао у олтар, хтеде да обуче свештене одежде и поче да скида са себе затвореничку одећу, али му неко ко се налазио у близини рече: "Немој то скидати! И то су свештене одежде."

Отац Арсеније погледа своју затворску кошуљу од фатираног памука. Бљештала је заслепљујућом белином. Он стави на себе епитрахиљ да би почео да служи и одједном се запањи. Олтар преплави чудесна светлост од које је сијала читава црква, а иконе на зидовима изгледаше посве необично, као да су ликови на њима живи. Мноштво људи беше погружено у дубоку молитву, а њихова молитва беше радосна.

Сада је Отац Арсеније служио литургију. Виде да са њим саслужују јеромонах Герман, свештеник Амврозије, ђакон Петар и још неки свештеници. Он, отац Арсеније, познавао је сваког од њих. По страни стајаху епископи Јона, Антоније и Борис, као и његов духовник и пријатељ, владика Теофил. Сви су га радосно гледали.

"Господе", помисли отац Арсеније. "Сви су они давно умрли, а сада су овде. Добро је бити овде са њима!"

Отац Арсеније је служио и његова душа се радовала; молитва га је целог испунила и уздигла.

Благосиљајући окупљене у храму видео је да и многе од њих познаје. Међу њима је било његове духовне деце, његових парохијана, али и других које је упознао по логорима и на разним другим местима; сви ти људи су делили његов живот. И сви су се они молили за некога, нешто су тражили у молитви. Посматрајући их пажљиво схватио је да су и ови људи, баш као и свештеници који служе са њим у олтару, умрли: неки давно, а неки скоро.

"Мајко Божја, како то може бити?" питао се отац Арсеније. Није чекао одговор, већ је наставио да се сабрано моли и да служи. Док је служио литургију осетио је да гори радошћу и унутрашњом топлином. Причестио се, завршио литургију, а затим клекнуо пред икону Пресвете Богородице Владимирске, молећи се за опроштај грехова.

"Мајко Божја, Отац Небески ме је позвао на суд, јер сам се Док се молио тако за опроштај сопствених грехова, преклињао је упокојио. Не остављај ме, већ ме заступај пред Твојим Сином. Не остави ме. Све уздање моје полажем у Тебе, ја, недостојни грешник. Богородицу да не напусти оне који су још међу живима. Молио се за своје стадо, за сужње са којима је живео и који су још у логору. Молио се за студента Алексеја, за Авсенкова, Сазикова, Абросимова, Алчевског и за многе друге. Изгубио је појам о времену и молио се са толиким усрђем да је осећао да се сви присутни у храму моле заједно са њим, понављајући: "Ти која си Бога родила, не заборави их, не окрећи лице своје од туге њихове!" Плакао је и ридао, сузе су му се сливале низ лице.

Срце га је болело и стезало му се у грудима - како да преживе они који су остали у логору? Опет и опет је молио Мајку Божју да их сачува, њих дуготрпељиве који подносе муке какве обичан човек не може поднети... Наједном, јасно чу глас, благ, но одлучан, како му говори: "Још није време за тебе да умреш, Арсеније. Потребно је да још неко време служиш народу. Гле, Бог те шаље назад међу људе Његове. Иди и служи! Ја те нећу оставити."

Отац Арсеније подиже главу и погледа икону. Учини му се као да је Мајка Божја сишла и Сама стала испред њега уместо иконе. Он клекну крај Њених ногу. Био је у стању само да понавља: "Мајко Божја, не остављај их! Смилуј се на мене грешног!" И опет чу Њен глас: "Подигни лице своје, Арсеније, погледај ме и реци ми шта иштеш, реци ми твоје мисли."

Отац Арсеније подиже главу, погледа у Мајку Божју и, дирнут Њеном добротом и величином која не беше од овога света, дубоко се поклони и рече: "Мајко Божја, нека буде воља Твоја, Твоја и Господа нашег. Ја сам стар и болестан. Хоћу ли бити у стању да служим људима онако како Ти, Владичице, то желиш?

"Ниси сам, Арсеније, има много људи који мени служе. И ти ћеш са њима служити и заједно

са њима, помоћи ћеш многима. Бог ти је управо показао да много људи чини добра дела у Име Његово. Открио ти је душе људи који живе у логорима. Вера је у многима жива, вера и љубав. Ниси сам у доброти коју поклањаш људима. Иди, и служи ми. Ја ћу ти помоћи!" И отац Арсеније осети додир Богородичине руке на својој глави.

Отац Арсеније устаде, скиде епитрахиљ, поклони се свима присутнима, народу и свештенству и опет виде да су му сви они добро знани, да је многе од њих он сам испратио до вечног пребивалишта; његов живот је на неки начин био спојен са њиховим. Стаде пред Царске Двери, начини земни поклон, замоли присутне за њихове молитве и крену према вратима храма. Народ га је благосиљао док је пролазио. Изашао је из цркве, а душа му је била препуна радости. Ходао је лаганим кораком. Корачао је према логору, према својој бараци. Шума, друм, кућерци, све је то пролазило поред њега великом брзином. Прође стражу, уђе у своју бараку, отиде до свог лежаја и виде себе како лежи на њему, док је мноштво затвореника и даље стајало окупљено око тела. Он леже на постељу и чу како неко говори: "Готово је. Већ се охладио. Умро је наш отац Арсеније. Скоро је пет сати, ускоро ће буђење. Морамо да јавимо надзорнику."

"Остадосмо сироти", неко додаде. "Он је многима помагао. Ето, ја сам се целог живота против Бога борио, а отац Арсеније ми Га је показао. Открио ми Га је својим делима."

Отац Арсеније дубоко уздахну, на шта се сви запрепастише, а многи и преплашише, и тихо рече: "Био сам у мојој цркви, а сада, видите, Мајка Божја ме је послала натраг к вама." Ове речи нису никога зачудиле, мада су сви и даље били запањени. Кроз отприлике две недеље, отац Арсеније је смогао снаге да устане. Све му је било необично: живот и људи, све је сада изгледало другачије. Свако је желео да му помогне, свако би му доносио део свог дневног следовања. Чак му је и "Праведни" послао по Сазикову мало маслаца.

Дигао се са постеље отац Арсеније, вратио се у живот. Страшна болест га је напустила. Господ и Мајка Божја су га вратили у живот да служи људима, послали су га натраг у свет.

МИХАИЛ

После вечерње прозивке, пошто је установљено да су сви затвореници на броју, закључавали би их у бараке. Пре спавања могли су мало да поразговарају, да поделе утиске о животу у логору, да играју домине или да само леже на постељама и да се сећају прошлости. Чак и два сата након што би барака била закључана, могао се чути разговор; затим би гласови полако замирали и бараком би завладала тишина.

Пошто су врата бараке закључана, отац Арсеније је дуго стајао у молитви поред свог лежаја, затим је легао и наставио да се моли. Напокон је заспао. Сан му никада није био превише дубок. Негде око један по поноћи осети како га неко дрма. Скочи из сна и виде непознатог човека како му шапуће:

"Дођите! Мој сусед је на самрти и зове вас!"

На сасвим другом крају бараке један човек је заиста умирао. Лежао је на леђима и тешко, испрекидано дисао. Очи су му биле неприродно разрогачене. "Опростите ми, молим вас!" рече оцу Арсенију. "Потребни сте ми. Ја умирем..." Затим нагло, скоро заповеднички, рече: "Седите!"

Отац Арсеније седе поред њега на лежај. Сијалица која је светлела између редова лежаја бацала је слабу светлост на лице умирућег које беше сво прекривено крупним грашкама зноја. Коса му је била сва мокра, а усне чврсто стиснуте. Био је исцрпљен, умирао је, но његове очи, попут две ужарене бакље, гледале су живо у оца Арсенија. У тим је очима живео, пламтео и као речна бујица протицао читав живот овог човека. Напуштао је овај свет, много је пропатио, био је преморен, но желео је да пред Господа изнесе свој живот.

"Молим вас, чујте сада моју исповест. Опростите ми грешном. Ја сам монах, тајни монах." Затвореници који лежаху у непосредној близини устадоше и потражише друго место за спавање. Било им је јасно да човек умире. Људи су, чак и у логору, увиђали да према умирућима ваља бити бар мало снисходљив и попустљив. Отац Арсеније се приклони к монаху, поправи подерано ћебе којим овај беше покривен и положи руку на његову главу, шапатом изговарајући молитву пре исповести. Сабравши своје духовне снаге, припреми се да саслуша исповест монаха.

"Срце ми отказује", рече човек, чије монашко име беше Михаил и поче да се исповеда.

Сагнувши се, скоро лицем уз лице са умирућим човеком, отац Арсеније је слушао скоро нечујно шапутање и гледао Михаила у очи. Каткад би шапат утихнуо и чуло се само шиштање, јер би се Михаил тада напрезао да удахне. Каткад би сасвим заћутао, чинило би се да га је душа напустила, но очима је и даље живо гледао оца Арсенија, који је у њима видео све што се болесник мучио да каже.

Многе је исповести отац Арсеније слушао од људи на самртној постељи, и увек би га свака исповест дубоко потресла, но сада, слушајући Михаилову исповест, јасно је видео да је пред њим човек необично великог духовног живота. Пред њим је умирао молитвеник, подвижник који је сав свој живот посветио Богу и ближњима. Умирао је праведник и отац Арсеније спозна да је он, јеромонах Арсеније недостојан да целива крајичак одеће монаха Михаила, да је ништаван у поређењу са њим.

Михаилов шапат постаде све више испрекидан, али очи монаха су гореле, зрачиле светлошћу, биле су живе. И опет је отац Арсеније могао да види у тим очима све што је монах покушавао да каже.

Михаил је приликом исповести био строг према себи, није штедео себе. С времена на време би се чинило као да се његова душа већ раставила од тела на постељи, да говори о себи ван тела. Отац Арсеније увиде да је овосветски живот монаха Михаила, попут лађе натоварене

свим његовим болима, бригама и патњама прошлим и садашњим, већ отпловио далеко од њега у далеки свет заборава и да је са њиме остало само оно најбитније, које је сада приносио Богу на суд. Пошто је одбацио све небитно, имао је сада да преда у руке свештеномонаха Арсенија све оно што је од значаја, а овај, влашћу којом га је оденуо Господ, имао је да га разреши и све му опрости.

У тих неколико минута што му беху преостали од живота, монах Михаил је морао све да принесе Господу, да призна сва своја сагрешења и да умије своју савест пре него што стане пред Божји суд.

Човек је умирао на начин на који су многи испуштали душе на рукама оца Арсенија. Но пред овом смрћу отац Арсеније је дрхтао, увидевши да му је Господ подарио велику милост допустивши му да саслуша исповест овог праведника.

Господ му је открио највеће Своје благо које је Он сам, са љубављу, однеговао. Открио му је до каквог савршенства човек може да се уздигне, човек који љуби Бога, који је понео "јарам и бреме" Хришћанског живота и носио га до краја. Све је то отац Арсеније видео и слагао у своје срце.

Михаилова исповест на самрти је помогла оцу Арсенију да увиди како је, чак и под невероватно замршеним околностима савременог живота, у сред великих политичких промена, сложених међуљудских односа, озваниченог безбожништва, гажења сопствене вере, пада моралних вредности, сталне сумњичавости и недостатка духовног руковођења, човеку могуће да победи све препреке које стоје између њега и Бога.

Монах Михаил није дошао до Бога путем живота у неком манастиру или скиту, већ живећи у суровим условима, у најокрутнијем времену у историји, тешком борбом против сила зла и против насилног атеизма. На том свом путу скоро да га нико није водио нити помагао; упознао је, можда, два или три свештеника и провео је једну радосну годину познанства са владиком Фјодором, од кога је и примио монашки постриг; након тога је Михаил од њега добио два или три кратка писма. Највише од свега, ка Богопознању га је водила његова неуништива, пламена жеља да се приближи Богу.

"Да ли сам пошао правим путем, да ли сам ишао како ваља? Или сам гдегод скренуо с пута - не знам..." говорио је Михаил.

Но отац Арсеније је знао да Михаил не само што није скренуо са пута који му је показао владика Фјодор, већ је тим путем стигао далеко, веома далеко, даље но што су отишли и сами његови духовни учитељи. Живот Михаилов је био борба за духовно и морално савршенство, све то у сред свакодневног живота овог времена и века. Отац Арсеније је видео да је Михаил добио ову битку, битку прса у прса са злом које га је са свих страна окруживало. Међу људима је у име Божје чинио добро, носећи у души речи апостолове које су гореле у њему као буктиња: "Носите бремена један другога и тако испуните закон Христов" (Гал. 6,2).

Отац Арсеније је схватао савршенство и величину Михаилову и увиђао сопствену ништавност. Молио се усрдно да му Бог подари снаге да олакша умирућем човеку последње тренутке живота. Осећао је немоћ, али у исто време и радост што је тако близу Михаила, и што му је Михаилова исповест открила чудесне путеве Божје, поучавајући га и усмеравајући на стазу најдубље вере.

А онда, наступи тренутак када Михаил предаде све што је носио на души оцу Арсенију, а преко овога, Господу. Он погледа упитно у оца Арсенија. Узевши бреме Михаилових грехова на своју свештеничку душу, отац Арсеније задрхта. И опет задрхта, видевши сопствену људску ништавност и немоћ. Пошто је изговорио разрешну молитву над Михаилом, најпре се заплака у себи, а потом, не могавши да се уздржи, зајеца пред човеком који је умирао.

Михаил подиже очи к њему, поглед му беше дубок. "Хвала вам!" рече. Будите опет спокојни. Час Божје воље је наступио. Молите се за мене док сте у овом животу. Ваш животни пут је

још увек дуг. Молим вас, узмите моју капу: у постави је зашивена цедуља са поруком за две особе. То су људи јаке вере, веома јаке. Ту су и њихове адресе. Кад изађете из логора, кад будете на слободи, дајте им поруку. Потребни сте им, а и они вама. Пришијте свој број на моју капу. Молите се Богу за монаха Михаила."

Оцу Арсенију се чинило као да су за време исповести били сами у бараци. Сама барака, атмосфера и људи у њој, све је то било негде далеко, ишчезло у небиће. Стање у коме су осећали близину Божју, молитвено созерцавање и тиху унутрашњу повезаност обузело их је и узнело к Богу. Сваки бол, немир и све људско напустило их је; остао је само Господ Бог, коме је један од њих двојице одлазио, док је другоме било допуштено да види велику тајну: смрт, одлазак из овоземаљског живота.

Михаил стегну руку оцу Арсенију и стаде да се моли. Молио се са толиким усрђем, да је оставио за собом све овосветско, а отац Арсеније, чија душа беше у молитвеном сагласју са Михаиловом, такође остави све бриге и са страхопоштовањем, стаде послушно да прати Михаилову молитву.

Дође и тренутак смрти. У очима умирућег Михаила засија тиха, радосна светлост и он прошапута: "Не остави ме, Господе мој!" Затим се усправи, испружи руке, скоро као да ће начинити корак напред и гласно понови два пута: "Господе! Господе!"

Затим, паде натраг на кревет. Рука која је стискала руку оца Арсенија сада се опусти; на лицу му се оцртавао спокој, но очи му беху и даље блиставе, гледајући радосно некуда горе... Оцу Арсенију се чинило као да сопственим очима види Михаилову душу како напушта тело.

Ганут, отац Арсеније припаде ка земљи и поче да се моли, али не за спас душе упокојеног, већ узносећи благодарност Богу, који га у Својој милости удостоји да својим очима види Невидиво, Несазнативо, Тајну над Тајнама: смрт праведника.

Отац Арсеније устаде и сагну се над телом. Михаилове очи и даље беху широм отворене и блиставе, но светлост се полако гасила. Очи му прекри једва видљива магла и оне се полако склопише; затим му преко лица пређе сенка, која даде читавом лицу величанствен, радостан и спокојан израз.

Отац Арсеније се и даље молио над телом покојног Михаила и, мада је само пре неколико минута видео његову смрт, није осећао због тога тугу, већ мир и унутрашњу радост. Упознао је праведника преко кога га је коснула Божја милост и слава.

Затим отац Арсеније са љубављу намести Михаилову одећу и начини земни поклон пред његовим телом. Опет и опет му је, попут муње, кроз ум пролетела мисао да је сам Бог Господ био овде и да је Он Сам примио Михаилову душу.

Почело је да свиће; ускоро ће сви бити будни. Отац Арсеније узе Михаилову капу, замени свој затворенички број са његовим и отиде затворенику чија је дужност била да пријављује мртве. Редар, најстарији међу криминалцима, затражи број умрлог и при том рече колико му је жао што је Михаил умро. Ускоро се врата бараке отворише и заточеници изиђоше напоље на прозивку. Испред бараке је стајало неколико надзорника. Редар им приђе и рече: "Имамо мртваца. Затвореник бр. 382."

Један од надзорника уђе у бараку, погледа мртваца, преврну га ногом и оде. Кроз два сата, по тело дођоше саонице. Један од болничара немарно погледа леш, подиже му очни капак рукавицом и рече с гађењем: ""Носите га напоље. Брзо!"

Неколико лешева је већ било натоварено на саонице. Изнеше Михаила и бацише га преко осталих телеса. Кочијаш се намести и ослони ноге на смрзнута телеса. Било је веома тихо. Мраз је штипао. Снег је лагано падао и прекривао лица мртваца, затим се полако топио, па је изгледало као да мртви плачу. Испред бараке стајали су надзорници, болничар и отац Арсеније, који се у себи молио, са рукама скрштеним на грудима.

Саонице кренуше, и отац Арсеније се поклони и осени мртве знаком Крста. Затим уђе у бараку.

Кочијаш, грдно псујући, повуче узде, ошину коње и саонице се полако изгубише из вида.

Ова повест је записана према казивањима самог оца Арсенија 1960. Године 1966. расуте белешке је сакупио и средио јеромонах Андреј.

НА ЧИЈОЈ СИ ТИ СТРАНИ, ПОПЕ?

Нови осуђеници у логору у почетку броје дане, затим недеље, а после годину дана заробљеништва обично престају да броје и само очекују смрт. Исцрпљујући рад, непрестана глад, туче, батинања, хладноћа, удаљеност од дома, све то човека отупљује и чини га способним да мисли само о својој предстојећој смрти. Отуда је морални суноврат честа појава код логорских осуђеника.

За многе од нас политичких затвореника, а поготову за криминалце, важило је правило да нам расположење расте или опада у зависности од околности као што су: посета надзорника, украдени комад хлеба, туча, нарочито тежак посао задат целој бригади, ћелија самица, промрзли прсти или смрт друга из бараке. У таквим околностима човек је био у стању само да размишља о овим стварима, мисли би му постајале животињске, примитивне. Једина жеља већине затвореника била је да се добро наједе, да спава два дана за редом, или да пронађе литар вотке, да се опије и да се после тога поново наједе. Наравно, све су ово били само пусти снови...

Међу политичким затвореницима беше неколико који су се трудили да остану људи. Држали су се по страни, помагали једни другима и нису желели да се спуштају на ниво криминалаца. Покушавали су, колико су им то допуштале прилике у логору, да живе достојанствено. Ови људи би се састајали у углу бараке и тамо држали предавања, рецитовали поезију или читали мемоаре, понекад би успели нешто и да запишу на парчићима папира до којих су некад успели да дођу. Често би се о одређеној теми развила жучна расправа; ипак, најватреније дискусије водиле су се на политичке теме. У овакве расправе су се понекад укључивали и криминалци, а придруживали би им се покаткад и они политички затвореници за које се мислило да их више ништа не интересује. У оваквим страсним препиркама избијала је мржња према противницима. Отац Арсеније никада није учествовао у овим расправама, али једном је, и против своје воље, био увучен.

Затвореници су, по правилу, избегавали да изразе своје мишљење, али би у јеку једне овакве расправе заборављали на страх и на могуће последице. Неки би чак говорили: "Па шта, ионако ћу ускоро да умрем, али барем ћу рећи шта мислим."

Те вечери, после прозивке, барака је, као и обично, закључана. Напољу је беснео ветар, дувајући на све стране. Снег је затрпао прозоре, унутра је било загушљиво и влажно, али ипак топло. Сијалице су веома слабо осветљавале просторију. Све је ово доприносило суморној и депресивној атмосфери. Људима је било доста самовања.

Сужњи стадоше да се сакупљају у групице и отпочеше разговор уз препирку, уз сећања. Злочинци су играли домине или се картали за новац или храну. Близу лежаја на коме се одмарао отац Арсеније окупило се неколико људи чији је разговор убрзо прерастао у страсну препирку на тему њиховог мишљења о властима. У следећих четврт сата у расправу се укључише још двадесеторица и препирка постаде ватрена. Људи су упадали једни другима у реч и постајали веома агресивни. Међу њима је било бивших чланова Компартије, школованих људи разних струка, неколико Власоваца[1]* и других. Зачули су се повици: "Зашто смо овде? Ни за шта! Где је ту правда? Требало би их све пострељати!" На лицима људи огледала се горчина и гнев. Неких петоро или шесторо бивших чланова Компартије покушавало је да изрази своје неслагање са овим и да објасне како је по среди велика и трагична грешка која ће се једног дана исправити. По њима, све је то било резултат подривања од стране непријатеља у редовима Партије, за које чак ни Стаљин није знао, па је на тај начин био преварен.

"Он преварен, а пола Русије у логорима! Ово је смишљено уништавање владиних службеника!" повика неко.

"Зна Стаљин, зна. Он је сам ово наредио", сложи се други.

Један затвореник, кога су ухапсили због неподобног понашања и ковања завере против Стаљина, био је нарочито љут. Лице му се искривило, а глас подрхтавао. Власовци су урлали, оптужујући све и свакога.

"Те комунисте би све требало побити, повешати!"

Један старац, тврдокорни Бољшевик још од 1917, разјарено је викао на другога, који је неко време ратовао на страни Немаца.

"Издајниче!" викао је. "Требало те је убити, а ти овде седиш, још си жив! Знаш ли колико сам таквих као што си ти сопственим рукама пострељао и повешао? Много! Само ми је жао што нисам на тебе још онда наишао! Ја овде испаштам своје грешке, а своје кости треба да оставим заједно са твојима, издајниче!"

"Ја издајник? Ја издајник? Ја сам се борио за совјетску власт!"

"Можеш ти да вичеш "ја", "ја" колико хоћеш, али тебе су стрпали у логор као издајника. Ето докле те је довела та твоја "власт"!

Затвореници који су стајали по страни почеше да се смеју, но свађа није престајала. Онда неко рече: "Уништили су нам цркве, погазили веру." Неко примети оца Арсенија који је седео у близини и позва га. "Је ли, Пјотре Андрејевичу, а какав је став Цркве према властима?"

Отац Арсеније не хтеде да одговори, но неколико учесника расправе дођоше по њега и посадише га међу оне који су се свађали. Пријатељи оца Арсенија беху забринути, јер су знали шта ће им отац Арсеније одговорити.

Власовци су се држали по страни од осталих. Ничега се нису бојали; знали су разлог због којег су осуђени и били су свесни да им је крај веома близу. Један од њих рече: "Ајде, попе! Причај!"

Отац Арсеније застаде за тренутак, а онда поче да говори: "Ви овде веома ватрено расправљате. Ваша полемика је постала жучна, чак и агресивна. Стварно је тешко живети у логору; сви ми знамо шта нас овде чека. Зато је овај разговор и постао толико жучан. То је разумљиво. Само, никога не би требало убијати нити уништавати. Сви ви за ово окривљујете некога: власти, суд, ове или оне људе; чак сте и мене увукли у расправу да бих једнима држао страну, а самим тим провоцирао друге.

"Кажете да су комунисти похапсили верни народ, да су затворили цркве, погазили веру. Да, на први поглед то заиста тако изгледа, али хајде да се загледамо мало дубље у овај проблем, хајде да се подсетимо мало на прошлост. Многи су Руси изгубили веру и престали да поштују нашу прошлост. Изгубили смо много тога доброг и вредног. А ко је за то крив? Власти? Не, ми смо сами криви, ми сада само жањемо оно што смо сами посејали.

"Сетимо се лоших примера које су нам давали чланови интелигенције, племства, трговци, државни чиновници. Ми свештеници смо били најгори од свих.

"Деца свештеника су постајала атеисти, револуционари, из простог разлога што су у својим породицама гледала лаж и недостатак праве вере. Свештеници су, још много пре револуције, изгубили право да се називају пастирима људи, видарима људске савести. Свештенички чин је постао професија. Било је много свештеника атеиста и алкохоличара.

"Од свих манастира у земљи, само пет или шест су остали светионици Православља: Манастир Валаам, Оптина Пустиња са њеним великим старцима, женски манастир Дивејево и Саровски манастир. Други манастири су постали обичне заједнице са врло мало вере.

"Шта су могли људи да науче у таквим манастирима? Какав пример су ти манастири давали?

"Нисмо народ образовали како треба, нисмо му пружили основу за јаку веру. Упамтите то!

Зато су ти људи тако брзо заборавили на нас, своје свештенике, на своју веру, зато су учествовали у рушењу цркава, а понекад чак и предводили њихово уништавање.

"Кад све ово знам, како могу да упирем прстом у власт? Семе безверја је пало на тле које смо ми сами припремили. Све остало ниче са тог тла: логор, наше муке, страдање невиних. Но, кажем вам сасвим отворено: шта год се догађало у мојој земљи, ја сам њен грађанин. Као свештеник, увек сам учио своју духовну децу да је наша дужност да бранимо и помажемо Отаџбину. Овоме што се сада догађа мора једном доћи крај: оно је једна велика грешка која ће се пре или касније исправити."

"Значи наш поп је комуниста. Требало би те згњечити као буву кад тако проповедаш. Правиш се ту да си светац, а у ствари си дупли играч, шириш пропаганду. Сигурно радиш за власт." Рече један и грубо избаци оца Арсенија из круга оних који су полемисали.

Преприка се настави истом жестином, но неки учесници почеше да одлазе.

После овог догађаја, поједини затвореници почеше да нападају оца Арсенија. Неколико пута је претучен ноћу, једном му је неко просуо мокраћу по кревету, крали су му следовање хране. Ми који смо му били пријатељи покушавали смо да га заштитимо од те групе нападача, знајући да су то људи изгубљени и стога способни за све.

Једне вечери припадник те групе, неки Жора Григоренко из Кијева, дође по оца Арсенија и поведе га к Житловском, који беше главни међу Власовцима. Житловски је необавезно разговарао са својим другарима, заваљен на кревет.

"Добро, попе, хоћеш ли да будеш са нама или са комуњарама? Радиш за управу логора - то знамо. Исповедаш људе, па их после пријављујеш. Има да те уцмекамо врло брзо, али за сада ћемо само да те пребијемо, за пример осталима. Хајде, Жора. Но прво, чујмо шта поп има да нам каже."

Жору Григоренка нико није волео. Био је здепасте грађе и широких рамена. Изгледао је као да нема врат. Имао је велики ожиљак који му је изобличавао лице, те је изгледало као да се стално смеје. Због свега тога, свима је био гадан. Говорило се да је у немачкој армији радио као џелат, премда је у логор послат искључиво као припадник Власовског покрета.

Отац Арсеније је мирно гледао Житловског. "Само Бог одлучује о животима људи. Ви не одлучујете. Ја не припадам ниједној групи", рече, затим седе на лежај наспрам Житловског и настави: "Не покушавајте да ме заплашите. Викање, батине, претње смрћу, све ми је то јако добро познато. Бог је тај у Кога ја безусловно верујем, Који је свакоме од нас одредио меру страдања и колико ћемо поживети на земљи. Ако се мој живот овде и сада прекине, значи да је то воља Божја. То не можемо ни ви, ни ја да променимо. А обојица ћемо на крају морати да станемо пред суд Божји и да поднесемо рачун за сва наша дела.

"Верујем у Бога и вероваћу до последњег свог даха. А ви? Где је ваш Бог? Где вам је вера? Стално и много причате о томе како треба заштитити невине, али до сада сте само прогањали, убијали и понижавали људе. Погледајте своје руке - крваве су вам до лаката!"

Житловски подиже руке и загледа се у њих мутним погледом. Затим одмери оца Арсенија. Спустивши руке на крило заурла: "Не покушавај да ме убеђујеш ни у шта!" и прострели га страшним погледом.

Са горњег лежаја огласи се Григоренко: "Аркадиј Семјоновичу! Поп је, изгледа, добио напад речитости. Хоћемо ли да завршимо с њим једном за свагда?"

"Умукни, Григоренко! Нека каже шта има, па ћемо га средити. У опису радног места му је причање, баш као и комуњарама."

Отац Арсеније настави да говори: "Једном ми је неко рекао да сте верник. У шта верујете? Сећам се, једном сте говорили о Достојевском - рекосте да вам је то омиљени писац, душа руског народа. Сада ћу да вам цитирам речи старца Зосиме из "Браће Карамазова." Ево шта је

старац окупљенима поручио са самртног одра: "Немојте мрзети атеисте, учитеље зла, материјалисте, чак ни зле људе, јер их има веома добрих, поготову у нашем времену. Љубите Божји народ. Верујте и држите високо образ вере. Чините свима људима добро и помажите им да подносе своја страдања." А ви, ви свој живот проводите у мржњи и гневу. Но, сваком човеку је дато време да поразмисли о свом животу, па и вама."

Рекавши ово, отац Арсеније устаде и крену према својој постељи, но Григоренко скочи са свог лежаја, зграби оца Арсенија и стаде да га гуши. У то се кроз окупљену гомилу проби висок и снажан мушкарац, који у бараци беше стекао надимак "Морнар." Он је заиста и био морнар из Одесе. Осуђен је на петнаест година робије због "политике." Био је неустрашив, увек расположен, добар друг и неким чудом, никада није изгубио здрав изглед, мада је водио исти живот као и сви.

Одгурнувши оне који су му стајали на путу, Морнар шчепа Григоренка, подиже га као врећу и баци га у сред гомиле људи који су стајали око Житловског.

"Еј, ти! Зaборавио си да ниси више са Немцима - сад си овде, у нашем логору." Затим се окрену ка Житловском, зграби га за руку и запрети му на дијалекту каквим говоре у Одеси: "А сада, драги мој, смири ове твоје другаре. Ако их не смириш, пререзаћемо вас где сте најтањи, све вас!"

Житловски и његова дружина били су видно заплашени. Однекуда се појави повећа група затвореника спремних да бране оца Арсенија и Морнара.

Морнар се затим обрати Григоренку: "Да се ниси усудио да пипнеш Пјотра Андрејевича. Деси ли му се нешто, ја ћу те лично убити, а претходно ћу од тебе направити пире.

"Хајдемо, Пјотре Андрејевичу, да их више не бисмо изазивали. Моје поштовање свима вама - видимо се у нека боља времена."

Кроз отприлике три недеље Жора Григоренко је пребачен у другу бараку. Након тога, Житловски се смирио и чак постао љубазнији. Расправе су се и даље водиле, но оца Арсенија више нико није приморавао да у њима учествује. Ипак, његове речи о одговорности свих нас за оно што се десило у Русији дуго су остале у памћењу становника бараке.

НАПОМЕНЕ:

1. Власовци: Руси који су се под генералом Власовим придружили немачкој војсци да би се борили против комунизма споља. Доцније су их савезници вратили у Русију, где је већина осуђена на смрт вешањем, а остали изгнани у логоре смрти.

САЗИКОВ

Време је пролазило, а Сазиков се све више везивао за оца Арсенија, старао се о њему и причао му о себи, о свом детињству. Његова породица, родом из Ростова, беше образована, а он сам је завршио ростовски индустријски институт и постао инжењер. Затим је, сасвим случајно, почео да се дружи са неким "пријатељима", који су га повукли за собом у свет подземља, после чега му је цео живот кренуо низбрдо, те је скоро дванаест година живео у међу најгорим криминалцима. Понекад би се освртао на свој живот и питао како се све то догодило, али није успео да смогне снаге да изађе из тог круга.

Једну варијанту своје животне приче испричао је логорским властима и својим пријатељима, но оцу Арсенију је испричао истину о свом животу, не тајећи ништа.

На крштењу су му дали име Серафим, по Св. Серафиму Саровском. Мајка му је била побожна жена, водила га је са собом у цркву и учила га вери, све до његове четрнаесте године. Умрла је кад му је било двадесет две. Отац их беше давно напустио. Када му је мајка умрла, Серафима као да је понела бујица: као што то обично бива, почео је са ситним крађама, које су касније прерасле у оружане пљачке, пијанке, жестоке туче и на крају убиства. Злочинима није било краја. Кад се једном крене овим путем, више нема заустављања. Ако неко и покуша да изађе из овог кола, "пријатељи" ће се врло брзо побринути да се врати натраг.

Заборавио је шта га је мати учила; стварни живот се много разликовао од њених поука. О Богу никада није мислио. Да ли је уопште могуће пронаћи Бога у свету злочина? Осим тога, било је толико много других ствари о којима је морао да брине.

Повремено је имао сукобе са Сивим. Сиви је био чудан човек: невероватно окрутан, но понекад би из њега синуо бљесак његове истинске душе - заиста је имао компликовану нарав.

Сазиков је раније радио на пословима где се крао велики новац. Запошљавао би се у великим фирмама, робним кућама или на другим местима где је свакодневни промет новца био велики. Док је радио свој посао, помно би пратио начин рада дотичне фирме. Жене су му биле од нарочите помоћи, јер је био висок и наочит, лепо обучен и речит. Своје послове је обављао беспрекорно, па су га претпостављени увек хвалили. Сви његови папири и радне дозволе увек су били у савршеном реду. Имао је и велико знање - школовао се за инжењера. Добро је познавао и економију, те је постао веома цењен у робним кућама и сматран за великог стручњака. Увек би добро проучио одлике свог радног места, добро би упознао начин пословања фирме, и на крају би му полазило за руком да присвоји огромне количине новца из касе.

У већини случајева крађе су пролазиле глатко, мада је неколико пута одлежао казну по затворима и логорима. Обично су га хватали у ситнијим крађама, док се за проневере у којима се радило о баснословним количинама није ни знало. Ипак, један "пријатељ" је под претњом иследника одао властима да је Сазиков учествовао у великим крађама новца. Тада је осуђен на смрт стрељањем, но уместо тога га послаше да умре у "специјалном" логору.

"Кад сам вас упознао, оче Арсеније, запањили сте ме", рече Сазиков једног дана. "Све што чините, ради других чините. У почетку сам мислио да сигурно имате неке користи од тога, или да нисте при здравој памети. Но, посматрајући вас, схватио сам да ме подсећате на мајку. Многе ствари које ме је учила кад сам био дечак почеле су да ми се враћају. Запрепастио сам се кад сте ме назвали крштеним именом - Серафим. Мислио сам, да нисам можда бунцао у сну, или док сам био болестан, но после сам увидео да се сличне ствари догађају и другима, када сте ви у питању.

"Пажљиво сам вас посматрао, све док нисам сасвим јасно схватио да ви не живите себи, него другима, а све у име вашег Бога. Тада сам и ја почео да се осврћем на свој живот и увидео да

сам увек живео само за садашњи тренутак, без имало бриге за будућност. И, мислио се - куда ме је то одвело? Немам правих пријатеља - само "другаре." Никоме нисам потребан, а ако ми неко и помогне, то чини само из страха.

"Дирнули сте ме у срце. Потпуно сте разоружали својим примером. Одлучио сам да раскрстим са прошлошћу. Ипак, то је веома тешко - кад се окренеш од оваквих "пријатеља", они ти зарију нож у леђа. Иначе, само да знате да вас и Сиви посматра. Криминалци су у логорима душе изгубљене, нарочито у специјалним логорима. Не боје се ничега, пошто знају да ће ионако умрети. Ми смо, у нашој бараци, успоставили некакав ред, али са оваквим људима то није лако. Знам да ћу скончати свој живот у овом логору, али хтео бих да пођем вашим путем, хтео бих да верујем."

ИСПОВЕСТ

Једног дана Сазиков приђе оцу Арсенију и, као да се снебива, поче говорити о неким неважним стварима. Онда изненада рече: "Оче Арсеније, ако дозволите, желео бих да се исповедим. Осећам да ми је крај близу и да нећу изаћи одавде, а носим тешко бреме грехова, веома тешко."

У логору је тешко провести насамо са неким сат или два. Човек је увек под присмотром, што је један од разлога што се овакви логори зову "специјалнима." Ипак, Сазиков некако успе да дође оцу Арсенију на исповест. Били су сами, остало је два сата до прозивке. Да су их ухватили да разговарају насамо, обојицу би послали у самицу на најмање пет дана. И један и други су то знали.

Серафим паде на колена: био је изгубљен. Отац Арсеније положи своју руку на његову главу и отпоче, као и увек с пажњом, да чита молитву. Прошло је неколико минута. Серафим поче да говори, испочетка испрекидано и невезано. Био је веома напет. Отац Арсеније ништа није рекао, није га водио кроз исповест, нити му помагао, већ га је само слушао и молио се Богу, јер је знао да човек мора сам да пронађе себе, без ичије помоћи. За време издржавања логорске казне Отац Арсеније је многе исповедио, но исповест окорелог криминалца, "безнадежног" случаја, чак је и за њега је била заиста велика реткост.

Већина злочинаца који су му долазили на исповест били су људи који су све изгубили, чије су душе остале празне и пусте. Савест, љубав, истина, вера у било шта, све је то одавно ишчезло из њихових душа. Беху то људи сломљени, окрвављени, окамењени у својој суровости и распусном животу. Из прошлости нису црпели никакву радост, већ само страх. Нису били у стању да се истргну из друштва себи сличних, те су стога проводили те последње дане свога живота у гневу и окрутности, без наде у било шта. Пред су стајале само две могућности: смрт или успешно бекство из логора.

Њихове исповести, кад би до њих долазило, биле су све сличне. Разликовало се само детињство, све остало је било слично: пљачке, убиства, пијанчење, недолично понашање, а изнад свега, страх. Но, ипак, разликовала се дубина пада сваког од њих. Некима је било јасно да чине велико зло, но нису могли томе да се одупру, већ су тонули све дубље и дубље; други су се поносили својим злоделима и настављали да живе насилничким животом, сматрајући себе исправнима, чак и херојима, уживајући у туђем страдању.Трећи су, са годинама, почињали да размишљају о свом животу, али нису знали како даље живети. Серафим је увидео дубину свога пада и покушао да га заустави, али није знао да нађе пут којим би изашао из света злочинаца.

Отац Арсеније је све ово схватао.

Сазиков је говорио, но исповест никако да потече. Док се спремао за исповест, размишљао је о томе шта ће и како говорити, али сада је све то заборавио. Био је веома збуњен. Желео је да буде сасвим искрен, али није био у стању да проговори из душе. Тако је његова исповест изгубила везу са душом и прерасла у обичну причу. И ово је отац Арсеније схватио, но желео је да Серафим сам, својим снагама, добије ту битку са својом прошлошћу, што би му отворило пут ка истинском покајању.

Видно потрешен и нервозан, Серафим је, кроз плач, наставио да говори, но исповест још увек није потекла из душе. Борба између његове прошлости и садашњости беше толико велика, да отац Арсеније осети да је Серафиму потребна помоћ, да му је потребна сламчица спаса која, мада крхка и танка, ипак може да спасе дављеника који се за њу хвата. И отац Арсеније пружи Серафиму ту "сламку", рекавши му: "Сећаш ли се како те је она жена молила за милост, а ти јој се ниси смиловао, па си се после стидео од самог себе?"

Серафим у тренутку схвати да отац Арсеније види и зна све о њему. Увиде да не мора да бира

речи којима би описао самога себе. Требало је само да без страха отвори своју душу оцу Арсенију, и овај би тада све могао да види, да разуме и да одмери, и да му каже има ли опроштаја његовим греховима или не.

Серафим оконча своју исповест, предавши у руке оца Арсенија читаву своју душу. И даље је био на коленима, а лице му беше влажно од суза. Беше то први пут у његовом животу да се сасвим отворио, да је открио читав свој живот; сада је чекао да чује пресуду за своју кривицу.

Приклонивши главу над Серафимом, отац Арсеније се молио. Није могао да нађе речи којима би могао да подари Серафиму очишћење и просветљење, речи којима би могао да га усмери у његовом новом животу.

Ова исповест је била толико искрена, а свест о сопственој огреховљености толико снажна, но Серафим ипак беше починио толико ужасних злодела, толико је људи ојадио и задао много бола и страдања; све је то било измешано, а отац Арсеније је сада морао да све то извага и измери, да одвоји једно од другога и да процени тежину грехова.

Свештеномонах Арсеније коме беше дата моћ да разреши и опрости грехе овом грешнику у име Божје, сада се налазио у отвореном сукобу са човеком Арсенијем, који као људско биће није био у стању да прихвати и опрости сва Серафимова злодела. "Господе, Боже мој! Подај ми снаге да сазнам Твоју вољу. Помози ми да Серафиму покажем пут, да му помогнем да нађе себе. Мајко Божја, помози нам обојици, грешнима! Помози, Боже..."

И док се молио, дође му на ум сазнање да не треба ништа да каже, ништа да одмерава, нити да одлучује. Исповест овог човека, Серафима, који беше погубио све везе са Господом, била је толико дубока и искрена, толико је открила његову душу и показала да тај човек, не само да се окренуо ка Богу, већ Га је и нашао, те да ће од сада па надаље ходити само ка Њему. Серафим ће за своје грехе дати одговор на Суду пред Богом и пред својом савешћу.

Отац Арсеније устаде и пригрливши Серафимову главу уз своје груди изговори разрешну молитву: "Ја, недостојни јеромонах Арсеније, силом која ми је дата, опраштам ти и разрешавам те од свих твојих грехова, чедо Серафиме. Иди и чини људима добро и Бог ће ти показати пут."

По окончању исповести и загрливши Серафима још једанпут, отац Арсеније, као да види будућност, рече: "Нећу те оставити докле год будеш жив, Серафиме. Бог ће нам помоћи."

Након овог догађаја, неке невидљиве врпце заувек су повезале оца Арсенија и Серафима Сазикова.

"НЕЋУ ТЕ ОСТАВИТИ"

Једном, за време једног од многобројних разговора са оцем Арсенијем, Сазиков рече: "Оче Арсеније, видим да изговараш молитве напамет, пошто немаш црквених књига. А ми смо чули да можемо да ти набавимо неке књиге. Сиви је нешто напоменуо својим људима, а они му рекоше да је то изводљиво."

"За има Бога, молим вас да не узимате ничије књиге - грех би био на моју душу."

"Наравно да нећемо, оче Арсеније, зар мислиш да бисмо ми то учинили? Све ћемо уредити тако да нико не страда. Постоји место где логорски службеници држе све ствари које се одузимају чим неко нови стигне у логор. Чули смо, из поузданих извора, да тамо има и књига, које тамо леже већ дуго. Момци су одлучили да "дигну" цео сандук са књигама, а ја сам им рекао да узму и верске књиге, чак сам им рекао и које."

Ово је веома забринуло оца Арсенија. Како то да прихвати? Ту ноћ је пробдео у молитви, а пред јутро га ухвати лаган сан. Он виде тада како у бараку улази неки стари монах који га благослови и рече му: "Не бој се, Арсеније! Узми шта ти треба, и моли се Светом Митрополиту Алексеју Московском!" Осенивши га поново знаком крста, монах изађе, лагано и достојанствено.

Другог дана у бараки наста велика гужва. Поче општи претрес, а неки затвореници су одмах послани у специјални сектор на испитивање. Власти су откриле да су криминалци украли сандук са конфискованим стварима.

После десет дана, Сазиков даде оцу Арсенију две књижице: Свето Јеванђеље и Требник. Отац Арсеније их прими са страхом Божјим, оде до своје постеље, отвори књигу Јеванђеља и задрхта пред несхвативом милошћу Божјом: са унутрашње стране повеза налазио се мали комад свиле, површине не веће од 5 квадратних сантиметара; материјал беше стар и већ пожутео. Испод комада свиле стајао је натпис: "Антиминс[1]*, мошти Св. Алексеја, Митрополита Московског, 1883." Поред овога, у повез беше урезана сребрна иконица, величине новчића од двадесет копејки. Отац Арсеније начини земни поклон пред овом светињом и заблагодари Богу: "Господе, Твојом милошћу сам још жив, велика су дела Твоја", и заплака од радости.

"Оче Арсеније, сваки пут кад завршиш молитву уз помоћ ових књига, дај их мени или Сивоме. Код нас их нико неће наћи, али ако буде претреса, код тебе ће их одмах открити, и одузеће ти их. Не брини, нећемо ништа оскрнавити, само ћемо их чувати на безбедном."

После овога, настаде време велике радости за оца Арсенија. Обављао је своје послове, а увече би уз дрхтаву светлост свеће читао Јеванђеље и служио редовне службе. Када је било време за устајање, враћао би књиге Сазикову.

Прошло је два месеца, претреси су се проредили. Отац Арсеније би понекад задржавао Јеванђеље код себе и преко дана, но тада би га увек скривао иза једне даске на зиду, како му је саветовао Сазиков. Чинило му се да је то место безбедно, чак и приликом ноћних и дневних претреса. Једном, када је завршио свој посао у бараки, док се други затвореници још нису вратили, он извади јеванђеље из скровишта и поче да чита. Одједном се уз тресак отворише врата и у бараку бануше наредник, три војника и надзорник звани "Праведни." Отац Арсеније у првом тренутку није могао да се снађе, но онда сакри Јеванђеље у унутрашњи џеп фатиране памучне кошуље коју је носио на себи и поче да се моли Богу у себи.

Војници испретураше целу бараку. Са пода повадише све расклимане даске. Поскидаше и даске са зидова, а затим наредише завереницима да свако истресе садржај своје торбе на под. Дођоше и до оца Арсенија. Наредник из специјалног оделења нареди Праведном: "Претражи попа, надзорниче!" и настави даље са војницима да врши претрес.

Праведни стаде да претреса оца Арсенија и, наравно, одмах напипа Јеванђеље. Рука му се мало задржа на њему, затим га извуче и неприметно стави у свој џеп, а онда настави са претресом. Кад је завршио, рече нареднику:

"Нема ништа."

"Пребрзо си га претресао! Скидај се, попе! Сад ћеш да видиш шта је претрес!"

Отац Арсеније свуче све са себе и војници стадоше да прегледају његову одећу, да проверавају шавове. Најзад побацаше на под све што се налазило по џеповима. Наравно, ништа нису нашли. Наредник је био веома љут. Опсова оца Арсенија и оде.

Отац Арсеније се обуче. Све време се молио у себи и плакао ради ове неочекиване милости коју му је Бог показао. Покупи своје ствари са пода и закрпи шавове које су војници поцепали, а затим се даде на посао чишћења бараке након претреса.

Кроз отприлике сат и по, Праведни уђе у бараку и упита оца Арсенија: "Има ли кога овде?"

"Сви су на послу", одговори отац Арсеније.

Праведни погледа унаоколо, завири испод кревета, а затим брзо врати књигу оцу Арсенију и рече: "Ово је једна од украдених књига, зар не?"

Отац Арсеније је ћутао.

"Одговори ми. Одакле ти књига?"

"То је једна од књига које су нестале", рече отац Арсеније.

"Јеси ли луд? Размисли мало! Ако држиш код себе Јеванђеље, мораш га сакрити! Да га је наредник пронашао, убио би те од батина." Затим настави, шапатом: "Опростите ми, оче! Тешко је овде, у логору. Није тешко само вама затвореницима, него и нама, нама којима је преостала још понека мрвица савести. Знам, оче Арсеније, све знам. Знам колико је живот овде тежак за све вас. Али молим вас да се сетите да смо и ми приморани да радимо овде, у овом кругу пакла, и то не зато што смо кукавице или слабићи. Помоћи ћу вам, покушаћу чак и да вас пошаљем некуда где ће вам живот бити мало подношљивији, али за све то треба времена. Све што будем радио, мораћу да радим у највећој тајности, а пред другима ћу морати да будем нарочито груб. Мораћете да ме извинете... Опростите!"

Рекавши ово, Праведни оде, не осврћући се за собом.

Отац Арсеније је гледао за надзорником и осетио стид због свог неповерења у Божју милост, у Његове несазнативе путеве. Поново увиде како је људска душа богата и пуна, како је у свакој души могуће пронаћи искрицу Божје љубави. Стаде да се моли: "Помилуј ме, Боже, по неизрецивој љубави Твојој и по великој милости Твојој. Господе, Боже мој, велики си и препрослављен у делима Твојим. Ево помагача о којима ми је говорила Пресвета Твоја Мати. Зар сам икада могао да помислим да је овај надзорник од Тебе послат ради помоћи мени бедноме? Зар сам могао...?"

Отац Арсеније се сети да је надзорниково име Андреј и стаде да се моли за њега, и док се молио, читав Андрејев живот се отворио пред њим и он увиде да је то добар и великодушан човек.

НАПОМЕНЕ:

1. Антиминс: икона насликана на комаду свиле у коју су уткане мошти светитеља. Да би свештеник могао да служи свету литургију, он мора да има антиминс.

ТЕЖАК ПУТ

Прозорљивост оца Арсенија је запрепашћивала многе који су к њему долазили, а неке је чак и плашила, но он сам није могао то да разуме, нити је сматрао да му је Бог подарио неко посебно познавање људске душе. Ја сам вазда проводио време крај оца Арсенија и увидео да он искрено верује да је разумевање људске душе својствено сваком свештенику. Био је убеђен да не поседује никакву нарочиту способност читања мисли, већ да само добро разуме људе који сами хоће да своје мисли поделе с њим и да му их пренесу. Имао је огроман и невероватан утицај на људе који би му долазили. Они који су му често долазили и знали како он живи били су задивљени дубином и снагом његове Богом дане прозорљивости. Авсенков ми је испричао два догађаја која га беху дубоко потресла, којима је био сведок када је, под утицајем оца Арсенија, почео да верује у Бога.

Једне вечери, нешто пре последње прозивке, довели су већу групу нових затвореника у логор. Администрација логора стаде да их разврстава по баракама, према броју празних лежајева.

"У нашу бараку су тада послали око двадесет петоро", сећао се Авсенков. "Видело се да су дуго пешачили. Угурали су их у бараку. Личили су више на сени него на људе. Једва су стајали на ногама, а живот им се полако гасио. Напољу је било ледено, хране им нису давали два дана. Три ноћи нису спавали.

"Међу њима је било највише интелектуалаца, "народних непријатеља", инжењера, агронома и лекара, али и неколико криминалаца.

"Довели су их пре прозивке, пошто су нам већ били поделили вечерњи оброк састављен од хлеба и ретке супе. Службеници који су радили у логорској администрацији су већ били отишли или су завршавали посао.

"Стражари су најпре помислили да би новима требало дати нешто да поједу, да би потом закључили да је тако нешто сувише компликовано. "Морали бисмо понови да ложимо ватру", гунђали су. "Да грејемо супу, откључамо складиште, нарежемо хлеба, па онда још и да пишемо извештај колико је чега потрошено..."

"То је заиста био компликован посао. Договорено је да нови затвореници могу да причекају до сутра - има времена. Командант логора чак изјави: "На крају крајева, нису они гости па да их дворимо, него непријатељи народа. Ништа им неће бити." Тако су, дакле одлучили. Наравно, знали су да ће многи од њих умрети још те ноћи, а да ће у извештајима морати да слажу како су ти људи умирали у распону од неколико дана, да не би били окривљени за смрт великог боја затвореника одмах по доласку. У том случају, одговорност за њихову смрт сносио би логор.

"И тако, нови осуђеници дођоше у нашу бараку. Као што је познато, новајлије нису нигде добродошле. То почиње већ у школи, задиркивањем нових ученика у разреду, затим на послу, где се радници подсмевају приправницима и праве им непријатности, а у логорима је то нарочито изражено. Тако да смо их и ми само погледали - новодошли затвореници нису ни личили на људе, него на некакве остатке људских бића; нису били у стању ни да стоје. Није нам било јасно како су уопште могли да дођу до логора. Стајали су наслоњени на зидове, или су се придржавали за кревете.

"Затвореник задужен за ред у нашој бараци им рече: "Идите, лезите на празне кревете." Сви смо знали да су једини слободни лежајеви они који се налазе најдаље од пећи. Тамо је било веома хладно и није било начина да се новопридошли тамо загреју.

"Старији становници бараке су се већ спремали за починак. Неки су већ били легли, док су други и даље играли карте. Криминалци су одмах одмерили новодошле, а кад су видели да од њих нема шта да се узме, заборавили су на њих.

"Отац Арсеније је лежао и молио се. Када су нови затвореници ушли, он устаде и упути се ка главним криминалцима. Њихова реч је била закон за све криминалце, као и за политичке затворенике; ако би се неко оглушио о њихове заповести, свашта је могло да се догоди.

"Отац Арсеније се обрати тим вођама криминалаца, "тешким случајевима", како смо их називали: "Мора се помоћи новима. Промрзли су, гладни и изнемогли. Ако им не помогнемо сада, многи од њих ће засигурно умрети ноћас."

" "Тешки случајеви" су познавали оца Арсенија добро и поштовали га. Пошто су са њиме провели неколико година, волели су га на свој начин; но овај пут један од криминалаца пљуну на под и рече: "Ма нек" цркну. И ми ћемо ускоро. Нећу да делим своју храну ни са ким. Разумеш ли, попе?"

"Остали су ћутали. Човек се тешко растаје од онога што је његово, поготову на оваквом месту где је уобичајено да се помаже само пријатељима. Сви смо гледали у оца Арсенија. Како ће се ово завршити? Новодошли су и даље стајали збијени у групицама и немо нас посматрали.

"Отац Арсеније је и даље мирно гледао криминалаце у очи, затим се прекрсти и рече: "Договорено је: уступамо лежајеве близу пећи новима, а ми ћемо спавати тамо где је хладније. Шта год ко има од хране, нека донесе овамо на сто. Загрејаћемо воде - пећи су и даље топле. Хајде, брзо."

" "Тешки случајеви" устадоше без речи и почеше да праве нови распоред спавања у бараци. Вадили су остатке хране и стављали на сто. И остали учинише исто. Неки од злочинаца су покушали да сакрију хлеб, али остали су то приметили и запретили им.

"Мрву по мрву, сакупило се довољно хране да се двадесет пет новајлија нахрани. Загрејали смо воду у лименкама на пећи. Отац Арсеније раздели сакупљену храну новим затвореницима и они полегаше у своје постеље. Сви су преживели, што није могло да се каже за несрећнике који су размештени по другим баракама. За отприлике четири дана, новодошли су се довољно повратили, па су и њих послали на рад.

"Запрепастила ме је мирноћа и усредсређеност оца Арсенија када је изговорио те речи: "Хајде брзо!" Он се тада обраћао људима који нису имали шта да изгубе. Он им је сасвим мино рекао шта да ураде, а они су га послушали - као да се радило о наређењу.

"Често сам размишљао о томе", сећао се Александар Павлович Авсенков. "Откуда оцу Арсенију снаге да тако нешто уради? Да ли је успевао да дирне у савест људи, или им је напросто налагао да, у име Бога, изврше оно што им је ионако била дужност?" Авсенков закључи да се снага оца Арсенија састојала из тога што је све тражио у име Бога.

У ИМЕ БОГА ЗАПОВЕДАМ ТИ: ПРЕСТАНИ!

Ево још једног догађаја који је Авсенков испричао, који је оставио на њега можда још дубљи утисак.

"Закључавању бараке увек је претходила прозивка. Све би нас истерали напоље. Морали бисмо да се постројимо у врсту и да чекамо прозивку. Температура је могла бити двадесет пет степени испод нуле, могла је да пљушти киша, комарци су могли да нас уједају без милости, али правило се никада није мењало: сви су безусловно морали да изађу напоље на пребројавање.

"Те вечери смо сви, као и увек, пожурили у врсту испред бараке. Било је веома хладно, али морали су да нас преброје два пута: један затвореник је недостајао. Смрзавали смо се, а надзорнике је обузео гнев. Почели су да нас пребројавају по трећи пут, кад из бараке одједном истрча младић од својих 25 година и покуша да на брзину пронађе своје место у врсти. Није имао времена да стане у ред, јер су се надзорници истом бацили на њега и стали да га шутирају. Младић покуша да објасни зашто је закаснио, но надзорници су га немилосрдно ударали. У свима нама је кључао гнев, али нико се није усудио да изусти реч.

"Стајао сам у врсти поред оца Арсенија и наједном га видео како излази из врсте, осењује се знаком Крста, затим како крстообразно благосиља надзорника који је тукао младића. Чух јасно његов глас: "У име Бога, заповедам ти: престани! Престани са тим!" Затим нас све благослови широким знаком Крста и врати се у врсту. Надзорник сместа престаде да туче младића и поново поче да пребројава затворенике; младић се несигурно усправи и стаде на своје место.

"Касније упитах човека који је стајао поред мене: "Јеси ли видео шта је Пјотр Андрејевич учинио кад су тукли оног младића?"

"Учинио? Шта је учинио? Стајао је као кип!"

"Све је ово оставило на мене огроман утисак; био сам сведок моћи којом је Бог обдарио оца Арсенија. Да није можда у питању хипноза, помислио сам, но тада ми сину одговор: "Наравно да није. Отац Арсеније овакве и сличне ствари не чини ради себе, већ ради других.""

У логору је било много различитих људи. Неки су били фанатици, скренули с ума. Били су посве уверени у своје ставове и као последица тога, гледали на остале као на изгубљене овце. Овакви фанатици би често помагали људима, но стицао се утисак да су помагали ради себе и своје користи, а не за добро других.

Отац Арсеније је био вољен. Неки су покушавали да га убеде да погрешно верује, на шта би отац увек одговарао: "Покушавам ли ја да те убедим да ти криво верујеш? Слушај своју душу шта ти говори и открићеш истину. Сећај се речи светог апостола Павла: "носите бремена једни других и тако испуњавајте закон Христов." Зло можеш победити само добрим.

И ја сам увек осећао: управо то што је носио бремена других, омогућавало му је да трпи сопствено страдање. То је људе привлачило к њему, а њему самоме давало снагу духа којом је приморавао друге да извршавају оно што би им налагао да ураде у име Бога. Пример за то су ова два случаја која сам овде изнео.

РАДОСТ

Строги режим је и даље владао у логору. Људи су умирали, на њихово место су долазили други, да би и они потом умирали. Свако је чекао свој ред. Скоро нико није доживео да из "специјалног" логора буде пуштен на слободу. Било је само неколико случајева када су ослобађани изузетно чувени научници или моћници Компартије који су раније радили у савезним органима. Причало се да су за три године пуштена свега десеторица, од којих је један добио срчани напад и умро када је чуо вест о свом помиловању.

Оца Арсенија су 1952. позвали у "специјални" сектор на испитивање. Примио га је прво наредник, а затим мајор. Мајор га је радосно поздравио: "Добро јутро, Пјотре Андрејевичу, оче Арсеније! Имам за вас добре вести: Александар Павлович Авсенков ће бити ослобођен. Његови пријатељи су то успели да издејствују с тешком муком. Сутра ћу га позвати да му то саопштим, али бојим се да ће га та вест много потрести. Он има слабо срце; молим вас, припремите га пажљиво да прими вест. Ја ћу му то саопштити пред дежурним официром, па ћу морати да будем груб. Реците му да не треба да брине. Не само што ће га ослободити, него ће га и вратити на његов положај у Партији - тако је наредио сам Стаљин.

"Међутим, што се вас тиче, вести нису добре. Ви сте повезани са црквом. У вашем досијеу налази се посебан печат са назнаком: доживотна казна. Волео бих да могу да вам помогнем, али то није у мојој моћи. Из овог логора људи као што сте ви излазе само по налогу Берије[1]* , или њему равних. По питању вашег предмета не могу ништа да учиним. Ако вас ослободим без њиховог одобрења, знајте да ће ме сместа пријавити и стрпати у исти овај логор. Но, уколико се било шта промени, учинићу све да издејствујем слободу за вас, а помоћи ће и Александар Павлович.

"Добио сам премештај за Москву. "Опростили" су ми, ако могу тако да се изразим, и вратили ми чин генерала. Поново ми је додељен положај у Тајној служби безбедности.

"Волео сам своју земљу и бранио је читавог живота. За време последњег рата радио сам у извиђачкој јединици и успео да спасем хиљаде живота, а онда сам некоме засметао па су ме пријавили Стаљину. Осуђен сам на казну стрељањем због наводне сарадње са Немцима...

"Стаљин је наредио да се мој предмет поново размотри, а затим наложио да ме пошаљу у овај логор. Кад сам дошао овде, био сам престрашен. Нисам могао да будем ни од какве помоћи, јер су од самог почетка будно пратили сваки мој корак. У животу нисам помишљао да постоје ствари које сам овде видео: како људи уништавају друге људе. Немам власт да било шта променим. Једном сам спречио ликвидацију невиног човека. Сместа је у Москву послат извештај о томе како "ометам извршење правде." Ужасно! Због чега се све то дешава? Никад нећемо знати. Пјотре Андрејевичу, молим вас, реците ми коме бих могао да помогнем пре него што одем. Реците ми, и ја ћу се постарати. Само ми је жао што нисам у могућности да вама помогнем."

Отац Арсеније је замишљено посматрао мајора. "Хвала вам", рече. "Хвала вам. Знам да ми ви не можете помоћи; када за то дође време, помоћи ће ми Бог. У међувремену, помозите Авсенкову да изађе из логора, помозите студенту Алексеју Никонову, лекару Денисову и бившем злочинцу Трифонову. Постарајте се да их преместе у обичан логор - тамо ће им живот бити лакши, а и лакше ће моћи да им помогну споља.

Отац Арсеније не спомену Сивог. "Сергеје Петровичу!" рече, гледајући га у очи. "Када стигнете у Москву, учините све што можете да више не радите за "службу безбедности." Тражите премештај, или ћете доживети слом. Пошто сте видели и схватили шта се овде догађа, постали сте други човек. Спасите душу!"

Абросимов је посматрао старца. Ни њему самом није било јасно каква ће изгледати његова будућност, но чинило му се да отац Арсеније зна више о њему од њега самог. Поново га

преплавише сећања из детињства. Да, отац Арсеније је прави Хришћанин. Некада давно је читао о таквим људима...

Сергеја Петровича обузе осећање дубоке туге. Он устаде, приближи се оцу Арсенију и, веома ганут, рече му: "Не знам да ли ћу вас икада више видети, но ви сте на мени оставили неизбрисив печат. Ја сада другачије посматрам живот. Верујем вам, верујем Вери Даниловној и својој супрузи. Све разумем. Знам да се непрестано молите. Не заборавите ме, Пјотре Андрејевичу, не заборавите ме!"

Отац Арсеније устаде са столице, приђе Абросимову, загрли га и рече: "Нека вас Бог чува, Сергеје Петровичу! Не заборављајте на друге, помажите им, чините добро, ма где се налазили. Помажите људима. А ви и ја ћемо се срести поново једног дана."

Затим се поклони дубоко и изађе. Док је излазио, Абросимов је имао утисак да није он био тај који је позвао оца Арсенија на разговор, већ да је отац Арсеније позвао њега.

Абросимов никада није заборавио своје сусрете са оцем Арсенијем. Када га је први пут срео, видео је пред собом старца у искрпљеној памучној јакни, уморног, изнемоглог, који је деловао сломљено и празно. Но када га је погледао у очи, схватио је да је отац Арсеније пун живота, вере и преобилне љубави према свакоме. Није био ни сломљен, ни празан. Горео је неком унутрашњом снагом коју је штедро делио са другима, олакшавајући тиме њихова страдања и одгонећи од њих осећања страха и очајања. Преносио је своју веру на друге.

Абросимову би јасно да је снага духа оца Арсенија, храњена и укрепљивана вером, толико велика да би, уколико би само хтео, могао да учини да буде пуштен на слободу, или да издејствује било шта друго што би сматрао да је корисно за њега или друге.

Овде, у овом логору смрти, мада је и сам живео тешким животом осуђеника, отац Арсеније је извршавао свој хришћански подвиг.

Посао који је обављао Абросимов био је веома тежак; читав његов живот био је тескобан, а као последица тога, изгубила се његова веза са Богом. Сусрет са оцем Арсенијем потресао му је душу, натерао га да поново размисли о себи и свом животу и да своју прошлост другачије вреднује. Пред њим се и даље налазио дуг пут до Бога, но захваљујући оцу Арсенију, учинио је први корак на том путу. Много година касније, Абросимов је изнео своја сећања: "Мој повратак у Москву је био веома мукотрпан. Све ми је враћено: чин, посао... Ипак, нешто се испречило између мог старог живота и новог. На крају сам дубоко размислио о свом животу и оставио посао. Бићу искрен са вама: починио сам многа злодела, толико много ужасних ствари, а све време док сам их чинио, сматрао сам да чиним добро.

"Александар Павлович Авсенков ми је помогао. Пре свега, помогао ми је да одмрсим ствари у својој глави. Када сам схватио шта сам све учинио, био сам убеђен да за моје грехе нема опроштаја. Међутим, тада ми Александар Павлович предаде поруку од оца Арсенија који је тада већ био ослобођен. Порука је гласила: "Памти и немој сумњати! Бог који нас кара ради наших грехова такође нас и разрешава од њих, безграничном Својом милошћу. Нема тако тешког греха нити клетве која не може бити искупљена добрим делима и молитвом."

"Отац Арсеније ми је много помогао да схватим веру. Наравно, нисам достигао ниво друге његове духовне деце, но ипак сам се трудио да ходим ка Богу.

"Отац Арсеније, коме сам поверио све своје сумње и недоумице у погледу наше вере и верских обреда, увек би ми говорио: "Ако се осврнеш на своју прошлост, на своје дуго потуцање кроз живот у коме ниси имао ниједну унутрашњу тачку ослонца, сасвим је разумљиво што те муче сумње и недоумице. Но зар је то важно? Ти разумеш и осећаш да Бог заиста постоји, знаш пут к Њему. Само веруј, и све што је неважно ће једноставно нестати." Изузетан човек је био отац Арсеније. Истински Хришћанин."

Отац Арсеније се врати у своју бараку. Био је пун радости због Александра Павловича, Сазикова, Алексеја, Денисова и Трифонова, што ће напокон бити пуштени из логора и што ће

бити слободни, но нека туга му начас помрачи душу: одлазили су му пријатељи...

Имаће мање блиских људи око себе. Веровао је да га Бог неће напустити и да ће на место оних који одлазе доћи нови. Исте вечери је саопштио Авсенкову вест о ослобађању. Разговарали су целу ноћ, а ујутро се опростили. Боравак у логору и познанство са оцем Арсенијем, све је то сасвим променило Авсенков поглед на свет и на друге људе. Када је прво доспео у логор, хтео је да изврши самоубиство; беспомоћни очај је овладао њиме, изгубио је вољу. Сада, одлазећи из логора, осећао се духовно богатим, јаког духа, тврде и постојане вере у Бога, са новим разумевањем и поштовањем према страдањима других.

Те ноћи су пробдели заједно на молитви. Загрливши оца Арсенија, Авсенков је понављао: "Не заборави ме, оче Арсеније, потражићу твоје пријатеље, јер то су сада и моји пријатељи. Моли се за нас!" Ујутро се Авсенков опростио са Сазиковим и Алексејем, јер је знао да му неће бити допуштено да се врати у бараку када му саопште да је ослобођен.

Кроз отприлике четири недеље, и Сазиков, Алексеј, Трифонов и Денисов позвани су у главни сектор. Више се нису вратили у бараку. Остали су покушавали да одгонетну шта се са њима догодило. Мајор, сада генерал Абросимов, одржао је своју реч.

НАПОМЕНЕ:

1. Берија - шеф Стаљинове тајне службе, познат по својој окрутности.

ЖИВОТ ТЕЧЕ ДАЉЕ

Логорски живот је пролазио. Непрестано су и систематски довожени нови затвореници на место оних који су одвожени у масовне гробнице. Смрт је била свакодневни посетилац и сваки дан односила нове жртве. Сутрашњица је била без изненађења: доносила је глад, умор, тескобу, лавину подругљивих речи, и трајала је дуго, предуго. Отупелост, незаинтересованост и чежња за смрћу представљали су већи део свакодневице за већину сужања. Отац Арсеније је наставио да живи својим подвижничким животом молитвеника.

Недостајали су му студент Алексеј, Сазиков и Авсенков. Беше их заволео, навикао се на њихово присуство и подршку. Појављивали би се нови људи са којима би се зближио, али који би потом били премештани у друге бараке, или умирали, или послани у руднике при неком од других логора.

Као и увек, отац Арсеније је помагао свима у својој близини, пружајући им и физичку помоћ, али и духовну утеху. Многима је постао незаменљив. На неки чудесан начин је постајао део живота многих људи, носио њихова бремена, ублажавао страдања и сопственим примером учио их да је могуће преживети и у логору са вером да Бог увек стоји поред нас и да га увек можемо призвати у помоћ.

Тих дана се криминалац кога су звали "Сиви" озбиљно разболео. Имао је ужасне болове у цревима. Када су болови постали неиздрживи, послали су га логорским лекарима. Тамо су му дали аспирин и равен (познат као средство за чишћење). Ништа није помогло. Нико га није ни прегледао како треба, а када су то коначно учинили, установили су да већ дуго болује од рака јетре који је у метастази. Умирао је болном смрћу. Нису га одвели у болницу. Имало је ужасне болове, но свеједно је морао да устаје на прозивку и у нужник. Отац Арсеније га је стрпљиво неговао и покушавао да му помогне, онако како је само он умео. Ишао је чак и лекарима да тражи од њих средство за умирење болова, али никада му ништа нису давали.

Сиви је био пун гнева према свакоме и свему, али је с кротошћу прихватао пажњу оца Арсенија. Волео је његове посете, молио га да поседи на његовој постељи. Када је отац Арсеније био с њим, Сиви би му причао о свом животу и тако понекад успевао да заборави на болове.

На два дана пре него што ће умрети, он позва оца Арсенија и рече му: "Умирем и мучим се оволико зато што сам то заслужио. Многима сам нанео бол, убијао сам... Скренуо сам на погрешну стазу још у детињству. Не могу ни да се кајем, јер сам толико злих дела починио, да их је немогуће све и побројати. Знам да ми нема опроштаја, а и чему то, кад једва и верујем у Бога. Имам неко своје сујеверје, али знам и осећам да Бога има, јер ти, Оче Арсеније, верујеш у Њега и живиш Њиме.

"Из свештеничке сам породице. Отац ми је био ђакон. Ни он није веровао у Бога, служио је само ради плате, јер други посао није могао да нађе. Радио је као професионалац.

"Одрастајући, виђао сам око себе само лаж и превару. Пили су вотку, јурили жене, ругали се на рачун Бога и црквених обреда, а у исто време сакривали се иза тог истог Бога. Мој отац је једно говорио, а друго чинио. Понекад би после службе долазио кући и бројио новац, па би послао некога по вотку. Исмевао би светињу и грдно би псовао. Свима би причао како је украо новац са таса и како је преварио неку просту бабушку.

"Ни ја нисам веровао у Бога, мада сам учио богословију. Кад сам завршио, почео сам да крадем. Неколико пута сам био у затвору. Онда је дошла Револуција, са проблемима и нередима. Почео сам да пијем, да пљачкам, да трошим отето. Пљачкај, уби, Бога нема, сам си свој газда. Нашло се и "одговарајуће" друштво и, ето, тако је то почело. Почело је прво са ситним преступима, да би дошли све већи злочини, док најзад нисам пролио крв. А онда ме више ништа није могло зауставити. Тако је то било, оче!

"Много сам крви пролио. Вазда сам смишљао крађе, или како ћу да се проведем са женама, или се довијао да избегнем затвор. Нисам имао времена ни да се упитам: "Има ли Бога?" Искрен да будем, нисам ни хтео да размишљам о Њему. Упознао сам тебе у логору; мислио сам да си будала која покушава нешто да ућари својим понашањем. Онда сам видео како си преобратио душе Авсенкова и мог другара Сазикова, и тада сам схватио, да ти заиста верујеш у Бога. И још нешто, схватио сам да Бога има. Како Га не би било, кад је чак и црква у којој је служио мој отац била увек пуна народа? Сећам се тога, јер сам као мали прислуживао у олтару као чтец.

"Знам да Бог постоји, али за мене нема пута к Њему. За моја злодела нема опрошатаја.

"Ја умирем, но не бојим се смрти. Ипак, једна ствар ме плаши: ни сам не знам шта је то. Неко време сам помишљао да тебе, оче, замолим да ме исповедиш. Али, познавајући те, знам да ми не би опростио грехе. Заправо, ни не кајем се. Шта се десило, десило се.

"Међутим, има две ствари које ми не дају да спавам; понекад ми и у сну долазе да ме прогоне. Негде тридесетих година, требало је да убијем једног дечака, дете од седамнаест година. За мене је то била ситница. Молио ме је на коленима, преклињао ме, плакао, а ја сам се био налио вотком и хтео сам да се покажем пред пријатељима, па сам га исмевао. Сада, чим затворим очи, видим њега, то дете, како ме моли да му поштедим живот, а лице му обливено сузама.

"Па онда, има једна жена која ме не оставља на миру. Долази ми два - три пута недељно, а у последње време сваки дан. Овако је то било: кренули смо да опљачкамо један стан, за који смо мислили да је празан, требало је да сви буду на послу. Упали смо унутра, а неко је био у стану: жена - красна, стасита, складно грађена, што би се рекло, права лепотица.

"Чим смо упали унутра, као да је сва схватила у трену. Потрчала је к прозору. Гурнули смо је у једну собу и закључали. У стану је било свачега, чак и злата. Почели смо да скупљамо плен. Кад смо завршили, ваљало нам је побећи, али... она нас је видела. Морали смо је убити. Није било друге - могла је касније да нас све препозна на суду. Моји другари нису хтели да то учине; никада раније нису никога убили.

"Ушао сам у собу у коју смо је закључали. Како сам отворио врата, погледала ме је и одмах схватила своју судбину. Очи су јој биле разрогачене од страха. Зграбио сам је, одмерио и решио да је имам. Довикнух својим пријатељима да ме причекају у другој соби. Ошамарила ме, а затим, одједном некако достојанствена, мирно ми рекла: "Ниси ти човек - ти си животиња. Ради шта хоћеш. Само брзо!" У очима јој је севала мржња, што ју је чинило још лепшом. Силовао сам је. Затим се маших за нож. Стајала је наслоњена о зид и чекала ударац. Окренула се према углу собе у којој је стајала икона, неколико пута се прекрстила, затим изустила: "Убиј ме. Бог је са мном. Мајко Божја, не остављај ме!"

"Осећао сам сажаљење према њој, али шта сам друго могао да учиним? Много смо тога покрали из стана. Зарио сам јој нож испод груди. Она полако склизну низ зид и прекрсти се још једном, шапућући: "Господе, помилуј!" Такву је виђам сваки дан.

Док је слушао речи Сивога отац Арсеније није престајао да се моли. Ипак, жмарци су га подилазили од ужасних појединости ове страшне исповести. Толико окрутности, гнева, цинизма и потпуно одсуство сваког осећања ретко се виђа чак и у логору. Док је умирао, лице Сивога беше изобличено од болова, а можда и од унутрашњег гнева. Када је најзад испустио душу, на лицу му је остао израз несвакидашњег гнева.

Повест о Сивом забележена је 1965, на основу казивања самог оца Арсенија. Причу је забележио А.Р. који је у то време живео у истој бараци са оцем Арсенијем, Сивим и осталим криминалцима.

САСЛУШАЊЕ

По одласку мајора Абросимова, на његовом месту сменила су се још два начелника који су се на том положају задржали само кратко време. Напослетку, место начелника је заузео веома строг, средовечан човек, који је у специјалном логору запослио и неколицину својих пријатеља. Логорска правила постадоше још строжија, а живот затвореника просто неиздржив.

Многи су позивани у специјално одељење на саслушање. Претње, батинања, као и ћелија самица постали су део свакодневице. Апсурдно је било помислити да се од тих несрећника, такорећи осуђеника на смрт, могло било шта извући, али иследници су се и даље трудили да буду награђени од Москве за "разоткривање" нових и нових "злочина."

Злогласно "специјално одељење" је радило прековремено: измишљаване су нове оптужбе, откриване "завере", досијеи поново отварани, донесене нове одлуке, а многи затвореници послати на стрељање. У марту је и отац Арсеније позван на саслушање. Испитивао га је мајор по имену Одинцов. Беше то човек средњег раста, ћелав, безбојних очију, чије су натечено лице пресецале танке усне. Одело му је увек било уредно и испеглано. Свако саслушање би увек започињао учтивим тоном, но затим би својом окрутношћу утеривао страх у оне које би испитивао. Затвореници су му дали надимак "Љубазни" и "Почнимо, дакле."

Отац Арсеније уђе у његову канцеларију и стаде крај врата. Иследник је био заузет листањем некаквих папира и испрва дуго није обраћао пажњу на оца Арсенија; најзад се окрете на столици и обрати му се: "Драго ми је да вас видим, Пјотре Андрејевичу! Баш ми је драго! Вероватно сте чули за мене - Одинцов."

"Да, чуо сам за вас, друже иследниче" одговори отац Арсеније.

"Но, добро, баћушка! Почнимо, дакле. Све да ми кажете и признате, у противном, купаћете се у сопственој крви. Моје су методе врло познате. Почнимо, дакле: признајте све!"

"О чему да говорим?"

"Да говориш, попе, о тајној организацији која делује унутар овог логора, која спрема заверу о убиству друга Стаљина. Знамо ми све - наши доушници су нам све рекли. Ако си чуо шта се прича о мени, нећеш ми, ваљда, траћити време."

Отац Арсеније осети као да му се живци везаше у чвор. Он сабра сву своју умну снагу у молитву. Молио се Мајци Божјој да га не остави, да му пода снаге да издржи ово саслушање. "Господе, Боже наш! Не остави мене, грешнога! Укрепи, Владичице Небеска, немоћни дух мој!

"Ја не знам ништа о било каквим заверама нити организацијама и немам шта да признам."

"Знаш шта, попе? Нећу да играм с тобом никакве игре; пошто си ионако већ полу-мртав и свеједно ти је да ли ћеш сада да умреш или сутра, а за мене и моју будућност је врло битно да откријем заверу. Према томе, има да седнеш и пишеш шта ти будем диктирао."

"Друже иследниче, дозволите ми једно питање."

"Мени се не постављају питања; мени се одговара кад ја питам. Али, питај, пошто си већ ионако полу-мртав."

"Друже иследниче, ја вас молим да прегледате мој досије. Видећете да никада, ни на једном саслушању, нисам никога издао, упркос батинању, тешком батинању."

Одинцов устаде, обиђе сто и стави пред оца Арсенија лист хартије и перо. "Ко те је то саслушавао - не занима ме. Али кад ја ислеђујем, благо мени, писаћеш оно што ти диктирам."

"Не. Нећу ништа написати. У овом логору не постоји никаква завера. Ваш једини циљ је да отворите нови "предмет" и да пострељате невине људе, људе који ће ионако ускоро и сами умрети."

Одинцов стаде сасвим близу оца Арсенија; искривљене усне су му подрхтавале, а његове безбојне очи бљеснуше и он готово промуца: "Драги мој, не знаш ти шта тебе сада чека."

"Господе, помози!" Отац Арсеније је једва имао времена да у мислима изговори молитву, када га снажан ударац у лице обори са столице на којој је седео. Пре но што му се свест помрачи од ужасног бола, знао је да је с њим готово, да ће га Одинцов убити. Осећао је ударце када би на кратко долазио себи. Одинцов га је чизмама шутирао у главу, ударао по глави металном копчом на каишу. Повремено му се враћала свест и тада би се молио Божјој Мајци, но затим би поново губио свест, док најзад није остао сасвим непомичан.

Када је, на неколико тренутака, дошао себи, осетио је како га вуку назад у бараку. Затим се опет накратко освести и осети да лежи на својој постељи и да му неко брише лице влажном крпом. Чуо је глас који је говорио: "Претукли га на смрт, њега - старца! Неће преживети до сутра." Неко је с мржњом спомињао име "љубазног" Одинцова.

Отац Арсеније по трећи пут дође себи. Мислио је, у том стању полусвести, да је саслушање настављено, јер му се учинило као да му неко сече главу. Хтео је да призове Име Божје, но кад год би се ухватио за почетак молитве, она би нестајала из свести. Неиздржив бол га је раздирао. Очекивао је нове ударце и повике. Чекао је смрт.

Будио се из несвести све у свему око десет пута. Кад год би био при свести, покушавао би да се моли, али није могао да почне: јаки болови су му мутили свест.

У једном од тих периода свесног стања, отац Арсеније се побојао да ће умрети без молитве, без покајања. Но, убрзо осети како му неко окреће главу, осети како нешто пече, затим убод. Он чу нечије речи: "Брзо, дајте му две инјекције камфора, пажљиво с јодом, да му не уђе у очи. Ушићемо посекотине. Избријте му главу, само пажљиво!"

Отац Арсеније осети како му неко полако окреће главу и како наг лежи на нечему тврдом.

Затим се поново онесвести. Касније су му причали да је лежао без свести три дана у логорској болници. Када се коначно пробудио, покушао је да схвати где се налази, да ли код иследника, или у својој бараци. Коначно увиде да је у болници. Покуша опет да се моли, но поново утону у мрак. Провео је неколико дана у борећи се за молитву и губећи свест.

Сваким даном успевао је да уграби, дословно да уграби, коју реч молитве више, док му најзад молитва није преовладала у свести.

Очи су му биле повезане завојима, али је стално осећао благи додир нечијих руку. Чуо је нечији глас који је с њиме разговарао с љубављу. Неко му је давао да једе.

Глас је говорио са благим јеврејским нагласком: "Све је у реду. Живи сте. Мислио сам да нећете преживети. Сутра ћу вам скинути завоје са очију. И сам сам преживео неколико сличних испитивања. Познати су ми ти њихови "разговори." Али, лепо смо вас зашили. Бићете као нови."

Ускоро су му скинули завоје са очију и лица. Лекар, по имену Лев Михаилович, усрдно се бринуо око оца Арсенија, саветовао га и умиривао. "Само полако, да видимо. Драги мој, скоро да нећете имати ни ожиљке! Ово изгледа добро, баш ме радује."

Два кратковида ока, на кротком и благом лицу, посматрала су оца Арсенија иза дебелих наочара. "Постараћу се да останете овде што дуже", рече Лев Михаилович. "Покушаћу да вас држим у болници, да не бисте опет наишли на ону звер. Молите се своме Богу, иначе ће вас онај убити."

Отац Арсеније је остао у болници више од четрдесет дана. Када је најзад морао да је

напусти, обојица су плакали. Лев Михаилович беше добар човек и одличан лекар. Загрливши оца Арсенија, рече му са чврстим уверењем: "Ово се не може наставити. Доћи ће крај овоме, и ви и ја ћемо се избавити овог пакла. Срешћемо се једног дана поново." И заиста, 1963. су се поново видели.

Када се отац Арсеније вратио у своју бараку, скоро сви које је познавао били су премештени на друго место. Сазнао је да је премештен и мајор Одинцов.

Три месеца након изласка из болнице, оца Арсенија су поново позвали у специјално одељење. Тамо га је дочекао нови начелник, крупан човек строгог изгледа који га је подробно одмерио од главе до пете. "Преживео си - чак ни Одинцов није успео да те ликвидира. Добро је то. Имам нови налог из Москве: да те пустим да живиш. Не знам зашто, вероватно нешто проверавају. Кад је тако, онда, ето ти - па живи. Даћу налог да те не шаљу на тежак рад. "

Од тренутка овог разговора са начелником до Стаљинове смрти отац Арсеније више ниједанпут није позван у "специјални сектор." Ожиљци по телу и глави су му остали за успомену на саслушање.

Ову повест је отац Арсеније пренео лично својим пријатељима и духовној деци.

СТВАРИ СЕ МЕЊАЈУ

Вест о Стаљиновој смрти допрла је до затвореника тек три дана након што се догодила, и то сасвим случајно, преко стражара. Управа логора из непознатих разлога није хтела да се ова вест обелодани.

Био је март месец, ледена зима, снежне олује су беснеле логором и понекад онемогућавале било какву везу са спољним светом. Заједно са вести о Стаљиновој смрти у логор се поткрало и опште осећање нелагодности, бриге, стрепње, а највише неизвесности. Свако се питао: "Шта ће се сада десити? Хоће ли све бити као пре, или ће се ствари променити, можда нагоре? Хоће ли нас све послати на стрељање?" Сви су у тишини чекали да се нешто догоди.

Прва два месеца после пристизања вести живот у логору се одвијао као и пре, а после тога је нешто почело да се једва приметно дешава: као да је неко почео да гура клипове у точкове механизма који је до тада добро функционисао. Сви су и даље тешко радили, исхрана је и даље била лоша, затвореници су и даље умирали, али више нису доводили нове осуђенике у логор. У понашању чланова логорске управе назирала се извесна доза несигуности, а стражари су чак почели да са затвореницима размењују шале.

Отприлике годину дана после Стаљинове смрти, промене су постале видљивије. Храна је постала боља, није више било псовања ни батинања затвореника. Надзорници су постали уљуднији. Инспектори су сада долазили из Москве. Са капа и рукава скинути су бројеви и затвореници су прозивани по имену. Поједини случајеви су поново разматрани, саслушавани су нови сведоци, а неки затвореници су чак слати у место где им је изречена пресуда на поновно суђење. Примање писама, па чак и пакета, било је сада дозвољено. Затвореници су почели да добијају плату за рад, као и квалитетнију одећу и храну.

Први пут до тада у логор је дошла комисија, испитала неколико стотина затвореника, а затим отишла. Кроз два месеца, појавила се нова комисија, која се у логору сместила на дуже време, а затим појединачно испитала случај сваког затвореника понаособ. Најпре су ослобођена војна лица, затим чланови Компартије, а за њима научници и виђенији земљопоседници.

Прошло је још неко време, а онда су ослобођени криминалци: објављена је општа амнестија свих злочинаца. Логор више није носио назнаку "специјални" - сада се водио као обичан логор. У њему су остали само бивши припадници полиције, власовци, криминалци са тешким преступима који нису помиловани општом амнестијом, као и они политички затвореници чије би ослобађање угрозило нечији живот.

У року од године и по дана, у логору је остала само десетина пређашњих становника. Многе бараке су остале сасвим празне, број стражара и надзорника је преполовљен. Одлучено је да се смањи површина логора. Осматрачнице са рефлекторима су измештене, бодљикава жица је сада окруживала много мању површину. Бараке које су остале изван заштићеног простора зјапиле су празне; на крају су спаљене. За све то време, отац Арсеније је премештан из једне бараке у другу. Сви његови пријатељи су отишли. Он је и даље непрестано пребивао у молитви, и даље је помагао свима. Сада је могао да пише својој духовној деци, нестрпљиво очекујући њихов одговор. Затвореници који су са њим остали у логору беху огорчени и вазда пуни гнева. Тешко је било спријатељити се са било киме. Она два - три свештеника и неколико верујућих које је отац познавао осећали су се изгубљеним и угњетеним, без наде да ће бити ослобођени. Писали су жалбе властима и из неког разлога држали се по страни од осталих. Нису говорили ни са ким.

Ово је за оца Арсенија било можда најтеже време. Око њега је била све сама пустош. Остала му је само молитва, и њоме је живео, но беше му веома тешко. Посебно му је тешко падало што је горео жељом да помогне, да чини добро, али није имао коме.

Средином 1956. статус оца Арсенија је промењен: добио је дозволу да повремено излази из

логора ради одласка у оближње село. Ослобођен је тешког рада и пребачен у инвалидску команду.

У марту 1957, логор беше скоро сасвим пуст. Неколико пута је смањивана површина логора, многе бараке спаљене, а иза бодљикаве жице могли су се видети димњаци нагарављени од ватре. Навоји зарђале бодљикаве жице налазили су се свуда, разбијена прозорска стакла су се пресијавала на сунцу, а цигле су биле разбацане свуда по земљи.

Отац Арсеније је примао много писама, што му је причињавало велику радост. Писма су у почетку стизала од Вере Даниловне, затим од Алексеја, Ирине, Серафима Сазикова и Александра Авсенкова. Касније, веома неуобичајеним путевима добио је поруку од Абросимова, који је сада носио чин генерал-лајтнанта. "Све памтим!" писао је Абросимов. "Ништа нисам заборавио. Трудим се, али много тога ми стоји на путу. Сећам се свега, сећам се вас! Уздам се да ћемо се ускоро срести под другачијим околностима. Не губите наду!"

Отац Арсеније је одговарао на сва писма. Дубоко је преживљавао оно што се дешавало у животима његове духовне деце. Често би из писама људи које није видео много година сазнавао толико много, да му се чинило као да се они налазе ту, поред њега.

Надзорник кога су назвали "Праведни" отишао је из њиховог логора. Овај простодушни човек много је недостајао оцу Арсенију.

У логор су, због нових преступа, поново доведени неки од амнестираних криминалаца. Ови су били посебно жестоки и бахати и нису ни мало страховали од логорских стражара. Начелник логора је изненада смењен и све се изнова променило. Услови рада су постали строжији, али је квалитет хране побољшан. Казне за непослушност биле су веома ригорозне, али насиља, окрутности и понижења више није било.

Живот је текао даље. Отац Арсеније се помирио са Божјом вољом.

Била је то последња барака у коју је смештен пре ослобађања. У њој није било ни једног од његових пријатеља. Сви су били или ослобођени, или премештени другде. Многи су помрли.

РАСТАНАК

Година jе била 1957. Више нисам био под строгим надзором и било ми је дозвољено да на кратко излазим из заштићене зоне. По завршетку рада, излазио бих из логора и полако одлазио у оближњу шумицу или поред блатњавог поточића. Сео бих на неки суви пањ и почињао молитву. Глас би ми се разлегао кроз ретко растиње, кроз брезово и врбово грање које се повијало према води, кроз четинаре и по трави. Ту, у шуми, било је тако мирно и тако лако молити се: грубост логорског живота је ишчезавала, надомештавана могућношћу сједињавања са Богом кроз молитву. У таквим тренуцима, осећао бих као да су моја духовна деца и моји пријатељи, који тада већ беху на слободи, окупљени тамо око мене. Сећао сам се и умрлих, оних које сам волео и оних које сам случајно сретао по логорима и у изгнанству и које сам испратио у вечно обиталиште.

Време беше топло, комарци су једнолично зујали, сачињавајући сиви облак који је покушавао да се увуче испод мреже. Изненадни налет ветра би их растерао, но кроз неколико тренутака, када би се ветар стишао, тај облак комараца би се поново свио око мене. Одмах бих заборављао на логор, бараке, криминалце и непрестани надзор. Постојало би само безгранично плаво небо, шума, трава која се лелујала на ветру, пој птица, и молитва која је све то сједињавала са Богом и целокупном Његовом творевином.

Није ми увек било дозвољено да напустим логор. Дан о коме ћу вам приповедати беше један од тих дана када ми је одобрен излазак. Оставио сам иза себе заштићену зону и кренуо према реткој шумици која се простирала иза логора. У доба када је у логору чамило на хиљаде затвореника, тамо је на неколико места непрестано горела ватра, како би се спречило замрзавање тла, ради копања плитких јама у које би бацали умрле логораше.

Стратиште беше огромно. Цела његова површина, која је некада била заштићена бодљикавом жицом сада беше отворена. На неким су местима стубови срушени, а ту и тамо су комади жице и даље жалосно висили. Са неравномерно распоређеним и запуштеним хумкама, ова масовна гробница је више личила на огромни, напуштени повртњак. На њима су некада били пободени коци са маленим лименим таблицама на којима су били исписани бројеви. Те таблице су сада већином биле разбацане по земљи, бројеви затвореника на њима избледели, и само на неколицини таблица су се назирали делови бројева или слова.

Корачао сам даље. На појединим местима, земља је била толико влажна да су ми стопала тонула у блато слепљено са увелом травом и лишћем. Било је напорно ходати. Морао сам да прескачем оборене коце, да прелазим хумке и да заобилазим уздигнућа или удолине где су се налазиле заједничке гробнице. Пролазио сам гробљем, придржавајући се за витка стабла дрвећа.

Топло пролећно сунце се ближило заласку. Стао сам, погледао око себе и крстообразно благословио све оне који су ту почивали. Почео сам да се молим. Душа ми је била препуна бола и туге. Ветар беше стао и ретко жбуње, младе брезе и чворновате јеле нису се мицале. Чинило се као да се ветар притајио негде близу земље и да чека да се нешто догоди.

Ишао сам тим пољем полако, заборављајући на све око себе, усредсређен једино на молитву за оне који ту почивају. Они почеше да се појављују ту предамном, и мене одједном преплавише сећања, мучна, болна сећања.

Толико много људи које сам познавао, са којима сам проводио последње тренутке док су лежали на самрти, који су ми поверавали своје животе приликом исповести, људи са којима сам пријатељевао, сви су они сада почивали под земљом овог поља смрти.

Сећао сам се њихових ликова: измучених, изгубљених, болних, оних који су се молили и оних чије су очи гореле мржњом. Сваки од њих је имао свој живот, а ја сам те животе дотакао и, будући свештеник, узимао на себе њихове грехе када сам их исповедао.

Низала су се сећања. Молио сам се наглас и дивне речи наших заупокојних молитви летеле су преко гробља, раздирући ми душу.

На хиљаде, на десетине хиљада људи који овде почивају, страдали су због сурових услова живота у логору; њихови животи су се полако гасили, послани у смрт од других људи. Младићи, старци, верници, борци за отаџбину коју су оросили својом крвљу, обичан свет који је у послат у логор без неког посебног разлога, зато што их је неко пријавио - сви су они почивали овде, на овом мочварном земљишту.

Иста земља је покривала и издајнике, убице, џелате, припаднике тајне полиције и жестоке криминалце.

Негде у даљини чуо се звук булдожера који је поравнавао хумке и јаркове, како би се затро сваки траговој масовној гробници и како би се угасило свако сећање на њу.

Негде на овом месту су немарно бачена тела владике Петра, архимандрита Јоне, праведног монаха Михаила, монаха Теофила из манастира Оптине пустиње, тела многих и многих праведника и молитвеника. Ту је негде почивало и тело доктора Левашова који је многима помогао, професора Глухова, дрводеље Стјепина који је до последњег даха чинио добро свима и тела многих које сам познавао.

Молио сам се и спомињао имена усопших; но у једном тренутку, речи молитве као да одједном пресахнуше у мени и ја се нађох насред овог огромног поља изгубљен, сам, притиснут сећањима, сумњом и празнином без дна. Шта је остало од оних који су отишли? Зарђала таблица са бројем, кост која је вирила из земље, исцепан комад одеће.

Закопавање тела умрлих је овде обављано увек у журби, тло је често било замрзнуто, па су и раке биле веома плитке; често је и по неколико телеса бацано у једну раку.

Зими су телеса умрлих затрпавана снегом помешаним са земљом; а у лето, посебне радне бригаде имале су задатак да натрпају земљу преко костију руку и ногу које су вириле из земље. Још и сада се у ваздуху осећо задах труљења.

Било је загушљиво, влажно и тихо. Сунце беше загрејало земљу, а изнад поља се вила лагана и скоро прозирна измаглица. Ваздух је подрхтавао; чинило се као да нешто лагано и пространо лебди над гробљем.

"О, Господе, Господе!" чуо сам свој глас. "Вију ли се ово душе умрлих над местом њиховог страдања?" Срце и душу ми стисну изузетно оштар бол. У грлу ми застаде вапај, сузе ме заслепеше, а срце у мени беше стешњено као да ће сваког тренутка престати да куца. Осећање потпуне безнадежности, бола срца и дубоког очаја ме обузе свог, загосподари целим мојим бићем, очајање ме је опрхвало до те мере да сам се осетио изгубљеним, као да се нешто у мени сломило. Неиздржив бол који ми је цепао душу оте ми се уз снажан вапај: "Мој Господе, зашто си ово допустио?"

Одједном, пољем се разлеже плач, гласан и отегнут лелек. Почео је као тихи, дрхтави јецај, налик на људско плакање, које се час стишавало, час постајало јаче. Тужан је био тај лелек, дугачак и треперав. Прекрио је цело оно бесконачно поље, а моју душу испунио болом каквим никада до тада нисам осетио. Вапај престаде, но после само неколико тренутака опет се, истом снагом, разлеже пољем.

Осећао сам се стешњено, живци ми беху сасвим истањени, у мени је постојао само бол, страшни бол.

"Господе, мој Господе, покажи ми Твоју милост!" завапио сам, крстећи се.

Као да се у том тренутку наједном ослободио ветар који се дотле крио негде у шуми и у трави: дуну ми у лице, а трава и дрвеће поново оживеше и стадоше да се лелујају. Све се у трену измени, пробуди, оживе.

Тужни лелек престаде. Чуо сам само птице, ваздух више није био загушљив, већ поново лак и прозрачан.

Оно осећање збуњености, бол срца који је тиштао и очајање, све ме је то у трену напустило. Исправих се, стресох са себе страх и у дашцима ветра осетих струјање живота. Ветар ми донесе свежину, мирис траве и дрвећа, сећања на рано детињство и тиху радост.

Испоставило се да је оно јецање које сам чуо у пољу заправо било вибрирање кружне тестере коју су баш тада били пустили у погон у логорској пилани. Ветар је постајао све јачи, ваздух је био пријатан и чист. Однекуд излете шева и полете у висину, а њен цвркут на небу чуо се час гласно, час тихо и ја спознах да живот тече даље и да ће увек тећи, као што је текао и пре него што су скончали сви ови људи.

Живот се наставља и увек ће тако бити. То је закон Божји, и природа, коју је Он створио, влада се према Његовом Божанском нацрту. Оно очајање и осећање бескрајног бола било је последица једино моје слабе вере.

Било ми је тада сасвим јасно да је свештеномонах Арсеније попустио пред искушењем унинија и туге. Клекнух тада крај хумке која беше нечији гроб, ослоних се на младу брезу да бих могао да саберем сву своју умну и телесну снагу и стадох да се молим Богу, Божјој Мајци и Светом Николају Чудотворцу.

Постепено, на мене поче силазити истински мир, но испрва је молитва тешко потекла. Као и пре тога, предамном се простирало поље смрти, хумке одроњене кишама, огромне баре пуне устајале воде, лимене и дрвене таблице са избледелим именима мртвих, комадићи људских костију, сломљени део лопате којом су копали раке. Земља је и даље покривала на десетине хиљада побијених и умрлих логораша, од којих су многи били заувек нашли место у мом срцу. И даље ми је душу испуњавао људски бол за умрлима, али оно надируће осећање очајања и малодушја које беше у једном тренутку загосподарило мноме, ишчезло је са повратком молитве.

Дуга молитва ми је очистила душу и свест, дато ми је да схватим да Творчева воља није да се ми, Његова створења, предајемо духу чамотиње и очајања, већ да се молимо за душе умрлих, да чинимо добра дела у Његово Име, у име Његове Мајке и у име свих људи на земљи.

Завршио сам молитву и полако кренуо са гробља. Зимско сунце је полако залазило иза шуме. Шума се простирала уз обронке околних брда, a затим се спуштала низ обронке толико стрмо да су крошње четинара личиле на огромну тестеру која пресеца небо. Ветар се поново био притајио, над гробљем је владала потпуна тишина. Издалека би се, само на кратко, чуо звук трактора, а кружна тестера беше замукла.

Са ивице шуме допирала је тужна песма кукавице. Чим је престала, издалека се огласила друга кукавица. Чије ли је године одбројавала?[1]* Да није можда певала онима који леже покопани на овом пољу смрти, онима који више не броје године, нити рачунају време? Или је певала мени, који сам остао да таворим у логору? Само је Богу познат крај мога живота...

Вратио сам се у логор преплављен сећањима. С времена на време ток мисли би ми прекинуо зов кукавице, што ме је враћало у детињство. Шетам са мајком по шуми, а она ми прича о дрвећу, цвећу, разним травама и о птицама. И тада је певала кукавица. Сетио сам се своје прве исповести, пријатеља којих одавно више нема, цркве у којој сам служио много година. Да ли сам у то време могао и да помислим како ћу једнога дана слушати песму кукавице на стратишту логора где је лежало толико много људи, већином невиних, чијој смрти сам био сведок? Да ли сам могао да претпоставим да ћу постати део свега што се у логору дешавало, и да ћу, баш као и они који сада леже мртви, и ја поћи стрменом стазом страдања и унижења?

Због чега је ово све, Господе? Ради чега су пострадали ови силни људи - верници, безбожници, невини и злочинци чије преступе људски ум није кадар да схвати? Зашто?

Добих одговор: ово је једна од Твојих тајни, Господе, која нама, поробљенима грехом, није

дата да је разумемо. То је Твоја тајна. Несазнативи су путеви Твоји. Теби Јединоме је познат животни пут сваког од нас; наше је само да у Твоје име чинимо добро, да ходимо у заповестима јеванђелским и да се Теби молимо. Тако се једино могу победити силе зла. Јер где је двоје или троје сабрано у име Твоје, тамо си и Ти са њима. Смилуј се на мене, Господе, по великој милости Својој и опрости ми грех унинија, слабост духа и колебљивост у вери.

Тада сам на све четири стране крстообразно благословио све који су на том пољу почивали и, уз дубоки поклон, опростио се од њих. Упокој, Господе, душе уснулих слугу Твојих.

Памтићу, докле год сам жив, оне који почивају на овој земљи.

Сећао сам се имена свих оних које сам познавао, молио се за покој њихових душа, и док сам тако чинио, предамном су се јасно појављивали њихови ликови.

Беше година 1957. Сваким даном логор је постајао све празнији. Негде у близини изградило се село, у које почеше да долазе људи из свих крајева Русије, да раде уместо затвореника којих више није било. Појавише се и улице, редови кућа и тргови. Људи који су насељавали то село нису знали да је ту донедавно постојао злогласни "специјални" логор, нити су знали за блатњаво и мочварно стратиште где су почивале кости многих...

Прошлост је ишчезавала у памћењу људи.

Нека им је вечна памет!

НАПОМЕНЕ:

1. Према руском народном предању, кукавица кука онолико пута колико је ономе који је слуша преостало година живота.

ОДЛАЗАК

Ближио се крај 1957. Оцу Арсенију беше преостало још шест година до истека затворског "рока", јер му је 1952. године казна продужена на још десет година. Неколико пута је позиван у управу логора. Тамо су га испитивали, водили записе, попуњавали формуларе, чекали упутства и коначно, у пролеће 1958. године, саопштили му да је пуштен на слободу, због опште амнестије. То му је речено, иако је, неколико година раније, већина осталих затвореника ослобођена истом таквом амнестијом.

Вест о ослобађању саопштили су му веома немарно, као да му поручују да је за њега стигао пакет, нико ни не спомену да је отац Арсеније у том логору провео много, много година без икакве кривице. Само један од њих, члан надлежне комисије, рекао је са извесним дивљењем: "Види ово! Стари је још жив - ред је да га пустимо!"

И тако, отац Арсеније доби преобуку, путну исправу, новац који је зарадио последњих година, као и уверење помоћу кога ће му бити издата лична документа кад буде стигао у своје место боравка. Место боравка? Где је то? Када су му издавали путну исправу питали су га куда иде. Отац Арсеније рече име старе вароши у близини Јарослава, коју је често посећивао и где је једно време живео док је био студент. Био је потпуно ненавикнут на слободу, живот изван логора није могао ни да замисли и у том тренутку скоро да му је било свеједно куда иде.

Притискао га је неизрецив умор и исцрпљеност. "Све је у Божјим рукама", рекао је. "Бог ће се о свему постарати."

Требало му је одмора да би могао да прикупи снагу; потребно му је било да неко време проведе сам, да пронађе мир и да се сабере у молитви. Тек тада ће моћи да се поново види са својој духовном децом. Тренутно није имао ни мало снаге, одржавала га је само молитва.

Северно пролеће је нагло почело, топао ветар топио је снег са брда и по путевима. Било је суво, најезде комараца још нису почеле, птице селице су се вратиле, ваздух је струјао надом и енергијом. Са торбом у којој је носио оно мало својих ствари, у новим ципелама, црним панталонама и новој ватираној памучној јакни, са капом "ушањком" на глави, изашао је отац Арсeније кроз логорску капију. Топао, радостан поветарац мрсио му је косу, испуњавајући јутро пријатном свежином и поигравајући се са прашином на путу.

Када је прошао контролни пункт, окренуо се према логору и уз дубоки поклон благословио га знаком крста. Стражари су га посматрали у чуду: одлазио је старац који је у логору преживео многе године.

Кренуо је, затим, путем који је водио узбрдо, поново се окренуо и посматрао логор. Призор је био јадан. Неколико кула са бодљикавом жицом - то је све што беше остало од логора. Иза бодљикаве жице могле су се видети гомиле цигли, полу-спаљене бараке, порушени стубови и остаци стражарница. Отац Арсеније је памтио овај логор у његовој првобитној величини, када он беше препун људи који су у њему живели страшним, тешким животом.

Отац Арсеније се склони са пута и поче да се моли, сећајући се многих који су на том месту оставили своје животе, као и оних којима је Бог подарио слободу. Многе и премноге тескобом испуњене године су прошле од дана када је отац Арсeније први пут ступио у логор, но Бог га никада није напуштао, већ га је спасао и дао му да, у том мору туге и бола, спозна лепоту и величину људске душе. Упознао је овде многе људе који су му показали чему Хришћанска душа треба да стреми и шта да тражи.

Овде је, окружен људским страдањем и болом, научио да се у тишини моли међу људима. Овде је, поучен примерима праведника и обичних људи, научио да и он мора да узме на себе страдања других и да их носи, да је то Христов закон. Отац Арсеније у молитви заблагодари Богу и Мајци Божјој, као и свима онима који су овде живели, који су му помогли и од којих је

учио.

Неки камионџија повезе оца Арсенија до оближњег села у коме је сада живео и радио, као обичан службеник, бивши логорски надзорник кога су звали "Праведни." Лако је пронашао његову кућу.

Тешко је било навикнути се на атмосферу слободног села. Није било вике, ни криминалаца, ни дневног распореда, ни псовки.

"Праведни", чије име беше Андреј Иванович, заједно са својом женом испрати оца Арсенија до железничке станице. За два дана, колико беше провео код Андреја Ивановича, отац Арсеније је једва успео да схвати да се заиста налази на слободи. Андреј Иванович доплати возну карту оца Арснија, како би му пут био угоднији. Отац Арсеније доби доњи лежај у вагону за спавање. Он стави своју торбу под главу и затвори очи.

Воз је поскакивао на шинама, точкови су клопарали у уједначеном ритму. Напољу је пролазила тајга, смењивале се сибирске реке и језера. Пред његовим затвореним очима ређали су се ликови људи, од којих већина беху покојни, мада су неки још били међу живима. Имаће прилике да их види. Нови живот му је изгледао врло неизвестан, све му је било непознато. Но, Бог је увек био ту, и уз Његову помоћ ће успети некако да започне нови живот. Ове расејане мисли престадоше да га тиште и он поче да се моли.

Наједном зачу нечији шапат: "Морамо да припазимо. Овај је логораш. Могао би да нас опљачка!" Други глас одговори, такође шапатом: "Никако не разумем зашто их пуштају. Требало би их све пострељати." Отац Арсеније отвори очи и виде преко пута себе млади пар...

Воз се кретао. Иза њих су остајале станице, реке, градови. Људи су на перонима слободно ходали, и разговарали, водили свој живот.

Отац Арсеније се помоли за почетак новог живота и за оне који су заувек остали у логору.

Знаци пролећа постајали су све очигледнији што су се више кретали према југу. Када су почели да се приближавају Москви, све је већ било у цвету. Страшна прошлост везана за "специјални" логор нестаде, да се више никад не поврати. Дошао је крај периоду ужасних страдања које је Русија претрпела.

Гледајући кроз прозор и не видећи ништа, отац Арсеније се молио и благодарио Богу, Пресветој Богородици и свима светима за милост и помоћ која му је дарована. Молио је за помоћ свима онима које је знао и које је волео.

Воз се приближавао месту у коме ће отац Арсеније почети нови живот и у коме ће наставити да служи Богу и својим ближњима.

ДРУГИ ДЕО

УВОД

У овом делу сакупљена су и објављена сећања на оца Арсенија и сведочанства о њему, као и о људима који су на овај или онај начин били у додиру са њим и чије животе је дотакао. Неки од њих су значајни и виђенији људи, а други обичан народ. У овом делу ће читалац моћи да препозна неке од личности о којима је писано у првом делу, но сусрешће се и са новим ликовима. Неки од њих су духовна деца Оца Арсенија, а неки су, пошто су га упознали, отишли у свет са чврстом вером у Бога, са свешћу о томе шта значи бити верујући човек који у животе других уноси радост, доброту и помаже им у свим животним потешкоћама.

Отац Арсеније је умео да узме на себе тегобе и грехе других, умео је и да их научи молитви да би на тај начин сами могли да нађу пут к Богу. Умео је да пробуди веру у људима и да им покаже колика је радост помагати другоме у невољи. Никада нећемо знати тачан број људи којима је он помогао и које је подржао у најтежим тренуцима живота, као што нећемо знати ни колико људи је привео к Богу и усмерио на прави пут који води к Њему. Знамо једино да је тај број огроман. Читајући сећања која су овде сакупљена, видећете и разумети какав је био живот оца Арсенија, а упознаћете се и са животима других људи који нам могу послужити као пример. Велику благодарност дугујемо духовној деци оца Арсенија, његовим пријатељима и познаницима који су пристали да напишу своја сећања и да опишу своје познанство са њим.

Док пребира по сећањима на оца Арсенија, читаоцу не може да промакне изузетна и света љубав коју је он имао према Мајци Божјој, којој се вазда молио за нас грешне.

Пресвета Богородице, моли Бога за нас!

СЕЋАМ СЕ

Воз је пристао и отац Арсеније сиђе на перон. Беше пролеће 1958. године, раздрагано, весело, радосно пролеће. Јутро беше светло, а боје јасне. Ту и тамо се на земљи још увек задржало по мало неотопљеног снега, а у плаветним и сјајним барицама огледало се пролећно небо.

Отац Арсеније пође пероном и убрзо се нађе на тргу преко пута станице. Осврну се око себе. Кроз чист и прозрачан ваздух могао је да види далеке звонике цркава на чијим куполама крстови беху искривљени или сломљени.

Одевен у памучну јакну, са ретком седом брадом, са капом "ушањком" на глави и торбом на леђима, отац Арсеније је на први поглед личио на колхозника који је дошао у град по храну; но пажљивијем посматрачу не би промакли детаљи на одећи, при ходу и говору, који су јасно указивали на управо ослобођеног логораша.

Варош је била иста као и пре двадесет пет година, само оронула, прљава и некако тужна. Чак ни пролећно сунце није могло да је оживи, напротив: само је неумољиво упирало своје зраке на неокречене сиротињске куће које су биле у врло лошем стању, рупе на калдрми, смеће по улицама, бедни изглед дућана и киоска, као и свеопште одсуство боја.

Отац Арсеније извуче из џепа цедуљу са адресом извесне Надежде Петровне и пође да је тражи. Све му је изгледало непознато: људи, њихов начин говора, теме разговора, понашање, па и сама варош коју је некада тако добро познавао, често посећивао и чак поживео у њој неко време.

Улице које су некада носиле називе Манастирска, Заречна, Вртларска, сада су се звале: Енгелсова, Маратова, Совјетска, Лењинова...

Отац Арсеније препешачи целу варош, распитујући се неколико пута за правац и коначно, на врху једне узбрдице, наиђе на улицу коју је тражио. Пронашао је број куће, дошао до капије, зазвонио и чекао.

Позвонио је неколико пута, но иако се звоњава чула изнутра, нико му не изађе у сусрет. Отац Арсеније се беспомоћно осврну око себе, не знајући шта да ради. Захладнело је, а он је већ био уморан од пута, од доживљаја, од неизвесности. Осећао се изгубљено, све је ово било превише за њега, навикнутог на строги режим специјалног логора: нашао се одједном суочен са слободом. Све му је то одгонило мир и сабраност мисли. Стајао је тако пред затвореном капијом и осећао се изгубљено. Куда да пође? Шта да ради? У овом граду није познавао никога. Имао је негде код себе још једну адресу, али није успео да је нађе, мада је претражио све џепове. Ваљало му је сада пронаћи некога ко ће му помоћи да пронађе собу за издавање. Био му је потребан одмор и да буде неко време сам, како би могао да се навикне на овај нови живот који му је, после толико година, постао сасвим стран. Тек тада ће моћи да се јави својој духовној деци и пријатељима. Но, шта му је сада чинити? Можда Надежда Петровна више не станује овде? Поред кућне ограде угледа клупу коју обриса вуненом рукавицом и, сав исцрпљен, седе на њу.

"Почео сам да размишљам", причао је касније отац Арсеније, "и схватих тада да сам пао у гордост. Ето, мислио сам да могу сам да се старам о себи, без помоћи моје духовне деце и пријатеља. Чинило ми се да ћу се брзо навићи на овакав живот. Но, Бог ми је показао да није тако, указао ми је на моју грешку. Око мене је све изгледало застрашујуће, непознато, страно. Једино сам се у Бога надао."

У узаној уличици једва да је било пролазника. На клупи, леђима окренут огради, седео је погрбљени старац у бедној памучној јакни, са торбом о рамену и изгледао као да дрема. Варош и улица ишчезоше, и он се сав предаде молитви Богу и Светој Богомајци. Отац Арсеније се молио да му се опрости грех гордости и непоуздања у помоћ ближњих.

Време је пролазило. После отприлике три сата нека жена изађе из суседне куће и упита: "Кога чекате, друже?" Отац Арсеније је згрануто погледа и одједном схвати да се налази на клупи, у непознатој улици пред непознатом женом. Брзо се пренувши, извади цедуљу из џепа и одговори: "Чекам Надежду Петровну." Но питања се наставише: "Ко сте ви? Одакле сте? Зашто? Колико сте већ дуго у овом граду?"

Отац Арсеније је избегавао одговоре на ова питања. "Ја сам њен пријатељ. Дошао сам у посету, пошто се нисмо дуго видели." Већ му се чинило му се да не може да заустави бујицу знатижељних питања, но у тај мах приђе друга жена и отац Арсеније помисли да би то морала бити Надежда Петровна.

Тако је отац Арсеније дошао у ову варош и тако је први пут срео исту ону Надежду Петровну у чијем ће дому провести последњих петнаест година свог живота.

Прича Надежде Петровне је веома необична. Одрасла је у учитељској породици и са шеснаест година се учланила у Партију. Учествовала је у Револуцији, активирала се у партијској организацији, завршила Институт Црвених Професора и започела рад на такозваном "идеолошком пољу." Чланци, брошуре и књиге које је написала постали су веома познати. Радила је раме уз раме са најзнаменитијим члановима Партије и неколико пута била бирана за делегата на разним конгресима, но 1937. изненада би ухапшена, послата у логор, из којег је пуштена тек 1955., када јој је било 55 година. Од њено троје деце, само је кћерка Марија била још у животу. Када су Надежду Петровну ослободили из логора, Марија је већ дуго била у браку са војним лекаром. Пошто је провео неколико година у сиротишту, Надеждин син Јуриј је мобилисан и са 19 година погинуо у рату. Најмлађи син, Сергеј, умро је у градском сиротишту једне мале вароши. Надежда Петровна није хтела да настави живот у Москви, већ је одлучила да се настани у вароши у којој је сахрањен мали Сергеј. Њена убеђења, љубав, животна интересовања, прошлост - све јој је то одузето, избрисано бројним саслушавањима, понижењима, боравком у логору. Само је бескрајни бол испуњавао њену душу. Кућицу у којој је становала, заједно са малим вртом, купили су јој кћерка и зет.

Отац Арсеније је 1952. у логору упознао мужа Надежде Петровне. Име му је било Павел. Био је тешко болестан, али је до краја радио, и то у веома тешким условима. Спријатељио се са оцем Арсенијем и замолио га да, ако се икад нађе на слободи, пронађе његову супругу и да јој исприча све о њему. Молио је оца Арсенија да помогне Надежди Петровној на било који начин.

Крајем 1956., док је још био у логору, отац Арсеније је писао пријатељима и молио их да пронађу Надежду Петровну. Нашли су је, после много потешкоћа; тада је већ живела у кућици у којој ју је отац Арсеније касније пронашао. Написао јој је дугачко и детаљно писмо у коме јој је пренео све што је знао о Павелу, о његовом животу у логору и данима пред смрт. Надежда Петровна му је одговорила и позвала га да станује код ње када буде ослобођен из логора.

Надежда Петровна је лепо примила оца Арсенија, који јој је подробно говорио о мужевљевом животу, стоичком трпљењу, о његовим мислима изреченим пред смрт. Много тога јој је отац Арсеније испричао. Слушала га је, кадкад у сузама, кадкад у гневу, стално понављајући: "Какав човек је био мој Павел! Људина! Уништили су га. Систематски га уништили. Ђубрад!"

Отац Арсеније остаде код ње неколико дана, али му се учини да неће моћи ту да остане дуже, због тога што му је све у њеној кући било веома страно. Устручавао се у време молитве и осећао се као гост, мада је имао своју собу.

У међувремену је пронашао цедуљицу са другом адресом. После неколико дана, захвалио се Надежди Петровној и упутио се код Марије Сергејевне, његове познанице и духовне кћерке још из доба када је живео у Москви.

"После десет дана, отишла сам да посетим оца Арсенија", причала је Надежда Петровна. "Имала сам шта видим - стара кућа, скоро у стању распадања, а отац Арсеније спава у соби величине плакара на поломљеном лежају на расклапање, под истањеним ћебетом. Марија Сергејевна је већ била стара, и њој је требала помоћ и нега... Другим речима, видех да слепац води слепца. Стадох да га молим да се врати код мене.

"Он ме погледа кротко и рече: "Мислите ли да је то могуће? Ви знате да сам ја свештеник, много времена проводим у молитви и служим у својој соби црквене обреде. А ви не верујете у Бога, атеиста сте. Осим тога, долазиће ми у посету пријатељи, и то не мали број. Имаћу честе посете. Не бих био добар подстанар у вашој кући."

"Видела сам да је и Марија Сергејевна против тога да е он пресели код мене. Но, ни сама не знам због чега, осећала сам страховито сажаљење према њему, па сам се идућег дана вратила и одвела га својој кући. Дала сам му већу собу, чији су прозори гледали на башту. Тамо је мирно и тихо, почела сам да га негујем. Видите, ја живим сама. Кћерка и зет ме обилазе највише једанпут месечно, а унука може да ме посећује само за време зимског распуста. Имам слободног времена на претек. Много читам. Ово је била прилика да се бавим нечим другим. Схватила сам и то да је отац Арсеније веома интересантан човек, некако посебан. У почетку нисам могла да схватим шта је то што га је чинило посебним. Молио се по читав дан, читаво вече, читаву ноћ, а затим ујутру поново. Од Марије Сергејевне је добио иконицу коју је ставио у угао собе и пред њом запалио кандило које је стално горело. Мени је све то било врло чудно: нисам ништа разумела. Мислила сам да је необразован, можда чак и фанатик чији је ум оштећен дугим живљењем у логору. Међутим, после разговора са њим, видела сам да је не само врло интелигентан, већ и високо образован. Посматрала сам га. Често бисмо водили дуге разговоре и тада бих видела пред собом човека великог знања и културе. Поврх свега, још нешто сам приметила код њега: био је веома духован и имао је срце какво до тада нисам видела. Требало ми је око месец и по дана да дођем до ових закључака.

"Посматрајући оца Арсенија, видела сам да је још ненавикнут на слободу и да га живот у логору, са свим својим стравичним појединостима, прогања и даље. Мада ми је рекао да ће примати посете, нико тада није долазио да га види. Чак није добијао ни писма, нити их је писао. Касније сам сазнала да је замолио Марију Сергејевну да никоме не говори где је смештен.

"Прве три недеље није провирио из куће, а касније је почео да излази и да седи на клупици близу капије.

"Могла сам да претпоставим у каквом се стању налазио. И ја сам, као и многи моји пријатељи који су провели неколико година по логорима, пролазила кроз слична искуства. Неки моји пријатељи су се затварали у себе, други су стално измишљали себи послове и обавезе, да би касније пали у тешку депресију.

"Почела сам да разговарам са оцем Арсенијем", сећала се касније Надежда Петровна. "Молила сам га да ми прича о себи, да ми дозволи да будем у соби док се моли или служи и тада бих видела пред собом сасвим другог човека. Никада до тада нисам упознала сличну особу.

"Сећам се, једне вечери сам замало имала слом живаца. Осећала сам се депресивно, тешка ме је туга савладала. Сергеј и Јуриј, моја деца, појављивали су ми се непрестано пред очима. Размишљала сам о мужу и нешто мрачно ми се неприметно увукло у душу. Хтела сам да се бацим на под и да ударам главом о њега, да плачем, да ридам због свега што сам заувек изгубила. Живот ми се чинио беспредметним, бесциљним. Ради чега да живим? Ради чега? Тумарала сам тамо - амо по соби, бацила се на кревет, гризла јастук, затим устала и дуго плакала. Сузе су ми текле низ лице. Ко ће да ми помогне? Ко ће одговарати за оно што сам преживела? Ко?

"Осећала сам се толико бедно да сам хтела да умрем. Сетила сам се колико деца пате и кроз

шта све пролазе по сиротиштима, сетила сам се ужаса кад су ме ухапсили и када сам морала да се опростим од своје деце, видела сам њихове очи које су биле пуне страха док су ме молили да их не остављам, и јецали, гледајући како ме НКВД одводи. Потом се сетих и смрти мога мужа, безбројних саслушавања, сопственог живота у логору, све ми је то са неумољивом тачношћу и немилосрдном веродостојношћу пролазило кроз главу. Пожелела сам да могу тог тренутка некуда да одјурим и да тражим одговор на питање: зашто се све ово догодило?

"Била сам сама у кући. Пјотр Андрејевич је и сам био уморан од живота и засигурно не би могао да ми помогне, али никог другог у близини није било, те сам у сузама отишла у његову собу. Осећање празнине и гнева сасвим ме је запосело и ја уђох у његову собу без куцања. Пјотр Андрејевич је стајао у углу пред иконом Мајке Божје; кандило је светлуцало, а он се молио наглас. Није се чак ни осврнуо, мада сам упала у собу врло грубо, без куцања. Стала сам поред врата и јасно чула речи молитве коју је он тако разговетно изговарао:

"Преблага Царице моја, надо моја, Мајко Божја, заштитнице сиротих и помоћнице болних, спаситељко оних који гину и плачућим утехо, ти видиш мој бол, тугу моју и усамљеност видиш. Помози мени немоћноме, укрепи мене који страдам. Ти знаш мој бол, моје страдање знаш, пружи ми руку, јер друге наде немам до Тебе, заштито моја и пред Господом предстатељнице! Мада безмерно сагреших и пред Тобом и пред свима људима, буди ми мајка, буди ми утешитељка и помоћница. Заштити ме и спаси, одагнај од мене бол, тугу и униније. Помози ми, Мајко Господа мога!"

"Када је завршио молитву, отац Арсеније је прекрстио, направио неколико појасних поклона, затим изговорио другу молитву чије речи нисам упамтила, и на крају се подигао са колена. Ја сам дотле стајала, држећи се за кваку и ридала на сав глас, док су ми се сузе сливале низ лице у потоцима. У глави су ми одјекивале речи његове молитве Мајци Божјој. Тог тренутка сам упамтила речи молитве за цео живот. Када је завршио, успела сам грцајући, да завапим: "Осећам се ужасно! Помозите ми!"

"Отац Арсеније ме није ништа питао, само ме је склонио са врата и посадио на столицу. Почела сам, кроз плач, да говорим најпре гневно, затим раздражљиво, и најзад сам се смирила. Цео мој живот се, до најситнијих појединости, налазио пред мојим очима и ја сам њиме просто запљуснула оца Арсенија. Говорила сам му о себи, о свом мужу и о деци, о свом болу и страдању, а потом и о читавом свом животу, грешкама, амбицијама, послу. Моја обнажена прошлост је стајала предамном у сасвим новом светлу. Док сам говорила о себи, видела сам људе који су због мене страдали, које сам омаловажавала и чију сам можда чак и смрт изазвала. Све сам то видела пред сопственим очима. Речи молитве коју управо бејах чула биле су невидљиво присутне све време док сам говорила оцу Арсенију и осветљавале су мој бол.

Провела сам тада неколико сати са оцем Арсенијем. Он ме је слушао, седећи непомично са рукама склопљеним на столу, није ме прекидао нити исправљао. Када сам напокон завршила, и мене је саму изненадило што сам успела да кажем то што сам рекла. Тада отац Арсеније устаде, приђе икони и намести кандило, затим се неколико пута прекрсти и поче да говори. Није дуго говорио. Али оно што ми је тада рекао помогло ми је да сву своју патњу сагледам у другачијем светлу, на начин на који је до тада нисам посматрала. Схватила сам и то да су моја дела узрок страдању које сам поднела, да су и други људи много пропатили због мене, али да до тада нисам о томе размишљала. Заборавила сам на њих и на њихов бол. Зашто би, онда, мени било боље него њима?

"Отац Арсеније ми рече: "Добро је што сте ми испричали цео свој живот, јер је отвореност и пуна искреност почетак очишћења савести у човека. Ви ћете наћи себе, Надежда Петровна." Затим ме је три пута благословио. Вера се није тада још увек није родила у мени, но постало ми је јасно да постоје ствари које сам вазда гурала од себе и одбијала. Бог и отац Арсеније су ми помогли да дођем до тог сазнања.

"Ваљало ми је најпре да се навикнем на њега. Касније ми је постао драг; видела сам у њему изузетног човека дубоке духовности, вере и љубави према људима. Нисам могла ни да помислим да ће онај измучени старац, који ме је оног дана чекао пред вратима у логорској јакни имати толики утицај на мене и да ћу и ја једног дана постати верник - ја која сам одбијала Бога и гонила вернике.

"Разговор који смо тога дана водили нас је зближио. Отац Арсеније се није више устручавао предамном, откравио се, заинтересовао за околину. Два месеца након што је дошао код мене написао је првих неколико писама, а пар дана после тога неколико људи му је дошло у посету. Морам да признам да су ми ти људи деловали чудно, али само у почетку. Касније сам их боље упознала и вероватно постала налик на њих. Са многим сам се спријатељила и једноставно их заволела.

"За пет или шест месеци и ја сам постала духовно чедо оца Арсенија. Исповедала сам се код њега. Међутим, издвојила бих један догађај који се догодио раније и који је на мене имао велики утицај.

"Мој супруг и ја имали смо веома блиског пријатеља по имену Николај. Он је ухапшен у исто време кад и мој супруг и изречена му је иста казна. Пуштен је из логора 1955. и рехабилитован, а затим му је враћен некадашњи статус.

"Једном је Николај путовао за Харков преко Москве, те је одлучио да ме посети. Нисам га видела од кад је ослобођен, само смо се дописивали. И дошао је! Питала сам га о свему, причала му о себи, о томе због чега сада живим у овом граду, о деци. Он је говорио о свом хапшењу, о логору и о саслушањима. Сећао се ко га је пријавио са измишљеном оптужницом. Распитивао се за моју кћерку, а онда ме уз осмех, упитао: "Надежда, да се ниси можда поново удала? Када сам остављао капут, видео сам мушко одело и капу. Чији су?"

"Кренула сам да му одбрусим, али се ипак уздржах. Рекох му да имам подстанара, човека који је познавао мог Павела у логору. "Ко је он?" упита ме Николај. "Свештеник", рекох ја. "Пјотр Андрејевич Стрељцов, не знаш га, јер сте Павел и ти провели последње четири године у различитим логорима."

"Николај скочи са столице и узвикну: "Шта? Отац Арсеније! Овде? Где је?"

"Он одјури у собу оца Арсенија. Мало затим чух повике: "Оче Арсеније! Оче Арсеније!"

"Пошла сам за Николајем код оца Арсенија и видела њих двојицу како се грле. На моје запрепашћење, Николај је плакао. Још су ме више запрепастиле његове речи: "Господе! Каква радост да вас поново сретнем! Распитивао сам о вама, покушавао да вас нађем преко пријатеља, али нико није знао где сте. Благословите, оче, Бога ради.

"Њих двојица седоше и почеше да разговарају. На мене су потпуно заборавили. Изашла сам из собе и кренула да спремим чај. Док сам стајала крај штедњака, размишљала сам: "Шта ли се то догодило са Николајем и мојим Павелом? Због чега ли су обојица напросто полудели око оца Арсенија?" Послужила сам их чајем. Нису га ни окусили. Тек увече је Николај дошао до мене. Све време док је био са оцем Арсенијем, ја сам се питала: "Добро, знам да је отац Арсеније добар човек, али зашто Николај тражи од њега благослов? То ме ногу да разумем..."

"Не знам о чему су толико причали тог дана. Много касније, пошто је прошло неколико година, Николај ми је рекао да га је отац Арсеније тада исповедио.

"Када је Николај поново дошао да разговара са мном, лице му је било светло. Првих неколико минута није ништа говорио, а затим је почео да прича о оцу Арсенију и наставио тако Читаву ноћ. Ово ми је у почетку сметало. Дошао је мене да види, толике године се нисмо срели, а онда ме оставио саму неколико сати. Отац Арсеније је свакако добар човек, али није требао да ме остави, мене, која сам толико много пропатила... Заиста то није било нимало увиђајно с његове стране. Могао је да сачека и да после разговара са оцем Арсенијем. Рекох му хладно: "Слушај, Николај. Видим и сама да је отац Арсеније веома добар човек, али чему толико

поштовање с твоје стране, зашто тражиш од њега благослов, зашто ме остављаш саму да би разговарао са њим? Забога, толике године се нисмо видели!"

"Николај ме погледа помало зачуђено и стаде да ми говори о оцу Арсенију. Дуго је говорио и ја сам почела да посматрам Пјотра Андрејевича у сасвим другом светлу.

"Сећам се неких његових речи. "Нађа, боравак у логору ме је научио другачијем поимању живота. Почео сам сасвим другачије да посматрам људе, њихове мисли, ставове, догађаје, па чак и сопствену прошлост. И ти си била у логору, стога знаш неко може да ти буде добар пријатељ и имаш поверења у њега, док је на слободи. Када се исти тај човек нађе у логору, испостави се да је себичан, да је у стању да било кога пријави, да је издајник - једном речју, ђубре. Такав не би имао милости ни према рођеној мајци. У логору смо виђали такве људе, и управо захваљујући таквима смо и провели толико година по логорима и изгубили своје најдраже у њима.

"Овај човек, Нађа, отац Арсеније, избавио је многе од пропасти. Како? Тешио их благом речи, помагао, неговао. И теби је познато, исто као и мени, колико значи морална подршка када си у логору. Она је потребнија и од хране.

"У логору смо сви покушавали да се држимо оних који су нам били по нечему слични: чланови Партије са члановима Партије, школовани са школованима, сељаци са сељацима, лопови са лоповима, убице са убицама. Ако смо случајно и хтели да некоме помогнемо, помагали бисмо само онима који су били из наше "групе." Но будимо искрени: нисмо се баш претргли да помогнемо свакоме. А отац Арсеније је помагао свима. За њега није било добрих и лоших људи, већ само оних којима је потребна помоћ. Тако је дошао до мене и твога Павела. Били смо очајни, хтели смо да побегнемо, а ти знаш шта би то значило за нас. Никоме нисмо о томе говорили. Један дан пре него што смо били планирали бекство, пришао нам је и почео да разговара са нама.

"Нас двојица смо били запањени. Како је могао да сазна за наш план? Били смо збуњени и уплашени. Убедио нас је да не покушавамо немогуће, али то је учинио тако благо и са толико љубави, да смо се смирили и прихватили његов савет.

"Када сам у бараци чуо за њега да је свештеник, почео сам да га презирем. Спољни изглед му није одавао баш неки утисак. Но, после годину дана проведених са њим у истој бараци, он је Павелу и мени постао као звезда водиља. Погледај га добро, Нађа, упознај га, па ћеш и ти тражити од њега благослов!"

"Николајева прича ме је веома дирнула. У то време сам се већ била доста везала за оца Арсенија само сам била повређена и љубоморна што ме је Николај оставио саму."

БЕЛЕШКЕ ЖЕНЕ ПО ИМЕНУ ТАТЈАНА

Соба коју је Надежда Петровна дала оцу Арсенију била је веома пространа. Прозори су се отварали према дворишту, где су расле јабуке и трешње. Суседни врт се није видео с прозора, само се мали његов део назирао кроз оголеле делове жбунова.

Рано ујутру тамно-црвени петао би узлетео на ограду и почео одважно да кукуриче. Отац Арсеније би тада устајао на јутарњу молитву. Затим би поново легао у кревет, до седам сати када би почињао да служи. Служба је трајала до девет. Ако би се неко од његове духовне деце затекао у кући и они би се у то време молили са њим. Понекад би им се придруживала и Надежда Петровна. После службе, разговарао би са онима који су му дошли у посету, или би писао писма, а понекад би их диктирао, кад се не би добро осећао. Много је читао, нарочито о уметности и писао је чланке.

Много људи га је посећивало.

Вера Даниловна је била један од редовних посетилаца. Висока, беле косе и озбиљна, деловала је недостижно, но уствари је била веома блага. Она је била можда најближи пријатељ оцу Арсенију и једна од првих његових духовних чада. По занимању је била лекар и скоро сви смо били њени пацијенти. Оцу Арсенију су долазиле још две лекарке, Људмила и Јулија, које су биле приближно истих година.

Оцу Арсенију је долазила и једна веома лепа жена по имену Ирина, такође лекарка. Имала је око 45 - 50 година. Долазила је с мужем и децом. И она се старала о здрављу оца Арсенија и понекад би успела да га наговори да проведе неколико дана на клиници у Москви. Отац Арсеније би се увек противио одласку у болницу, али притисак на њега је био велики и морао је да попусти. У тим приликама Надежда Петровна би му спаковала ствари и заједно са лекарком "изгурала" оца Арсенија из куће. Отац Арсеније би увек говорио: "Ја сам потпуно здрав, ви само умишљате..."

Ирина је била изузетна особа: блага и необично добра. Нико за њу не би рекао да је чувена докторка, професор на универзитетској катедри. Није ми позната њена прича, међутим, било је јасно да је отац Арсеније веома цени.

Сећам се и посета инжењера Сазикова, згодног и лепо одевеног, који је напросто обожавао оца Арсенија. Волео је да шета по врту са њим и да разговара. Сазиков беше духовит, паметан и наизглед ведар; ипак, у његовим смеђим очима крила се туга. Често је долазио. За време једне посете разговарао је са мном. Испричао ми је тада да је провео неколико година у логору са оцем Арсенијем као криминалац, окорели крадљивац.

То ме је веома изненадило и ја рекох: "Ви се вероватно шалите", но Сазиков ми сасвим озбиљно одговори: "Не шалим се. Ја сам бивши криминалац. Отац Арсеније ме је извео из света криминала." Сазиков је изгледао потпуно везан за своју веру и свој посао. О њему ништа друго нисам знала. Отац Арсеније нас је научио да никада никога не испитујемо. Четири године после првог сусрета, случајно сам срела Сазикова у Москви и од тада је он радо виђен гост у нашој породици и у нашем дому. Приликом првог сусрета је мени и мом супругу испричао своју животну причу.

Сећам се још једног посетиоца, човека седе косе и снажног лица. Имао је војнички став и проницљив поглед. Отишао је право к оцу Арсенију, а све нас који смо били окупљени код Надежде Петровне без речи поздравио.

Отац Арсеније је примао свакога срдачно и са радошћу, но овог човека је поздравио са посебном топлином и усрдношћу. Нисмо знали ко је он, и наравно - нисмо ни питали.

Једног дана отац Арсеније ме позва себи и рече: "Ово је Иван Александрович Абросимов. Упознајте се. Када умрем, немојте га оставити самог."

Почех одмах да се противим овим речима, но отац Арсеније још једном јасно и разговетно понови: "Немојте га оставити! Иване Александровичу, будите пријатељ са Татјаном, будите јој добар пријатељ. Када ја одем, нађите другог свештеника."

Тако смо се упознали са Иваном Александровичем.

Код оца Арсенија је често долазио Аљоша, студент из логора. Не морам о њему посебно да причам. Ми га сада знамо као оца Алексеја који служи и ради у парохији у којој је некада служио отац Арсеније.

Ипак, не могу да одолим, а да не напишем нешто и о њему, нашем оцу Алексеју.

Док је отац Арсеније још био жив, весели, пријатни, плавооки Аљоша био је његов ослонац и нада. Аљоша је био благ и доброг срца, увек осетљив на страдања других. Био је са свима љубазан; добро је познавао службе и увек се веома усрдно молио. Ко би могао да помисли да ће једног дана Алексеј постати духовни отац многима од нас?

Сећам се како су се Сазиков и Абросимов срели код оца Арсенија; сећам се и како су се њих двојица срели са Алексејем. Поздравили су се на онај посебан начин који је могућ само када међу људима постоје дубоке везе, много дубље од обичног пријатељства; нисам сигурна да тако изгледа сусрет чак и међу рођеном браћом која љубе један другог. Сазиков и Абросимов су много волели Алексејевог синчића, Пећу, кога су засипали играчкама и другим поклонима.

Код оца Арсенија су долазили земљорадници, писци, песници, машинбравари. Долазиле су старе, образоване жене, а једном и неки стари научник са женом из Лењинграда. Долазио би понекад и стари, болесни владика Јона, који је био у пензији, но врло бистрог ума и памћења. Одлично је познавао службе, а његова специјалност је била Историја цркве.

Долазило је много људи и немогуће је писати о сваком понаособ, али не смем да заборавим Надежду Петровну која је многима од нас помогла, избављала нас из разних неприлика и водила рачуна о нама у време када је отац Арсеније био у логору.

Карактер Надежде Петровне био је плах и ватрен и она је увек била у послу. Једном сам је посматрала док је разговарала са једном од духовних кћери оца Арсенија. Не сећам се о чему су разговарале, али добро памтим руке Надежде Петровне. Час би савила своју кошчату руку у песницу, час би лупкала прстима по наслону од фотеље; затим би исцртавала измишљене кругове по столу, играла се са ивицом столњака - било је очигледно да су нерви и мишићи на њеној руци у директној вези са њеним мислима. Као да је покушавала покретима руке да слушаоцу објасни шта хоће да каже и да га убеди у нешто важно. Када је разговор достигао врхунац, њене руке су преносиле снагу њених мисли, ватреност душе. Нисам чула њене речи, али сам разумела о чему се разговор води и колико је то за њу важно. Понекад би подигла руке к небу: ово је обично значило да је њен саговорник не разуме, затим би јој се руке постепено смиривале, да би на крају починуле на наслону фотеље, што је, опет, значило да је Надежда Петровна успела да убеди свог сабеседника.

Људи су долазили и одлазили, писали писма и добијали одговоре. По одласку, са собом би понели мир, веру, наду у нешто боље и делић душе самог оца Арсенија. Често сам примећивала да је и отац Арсеније добијао понешто од сваког посетиоца и да је с нестрпљењем свакога очекивао да поново дође.

"Сваки човек на кога наиђеш обогаћује те, доноси ти мало светлости и радости. Чак и ако ти донесе само свој бол, открићеш у свему вољу Божју. Када видиш да се тај човек помирио са својим болом, и ти се радујеш заједно с њим. Ипак, нека од мојих духовних чада ми обнављају снагу сваки пут када дођу. Они су моја светлост и моја радост!"

Често сам се молила заједно са оцем Арсенијем. Стајали бисмо у полумрачној соби. Пред иконама на зиду би треперела кандила. Отац Арсеније би служио. Читао је молитве веома разговетно, тако да је свака реч била разумљива. Био је потпуно погружен у молитву, а ја, тек сишла с воза, још увек осећајући у себи вреву спољњег света, полако сам му се

прикључивала, заборављајући на све око себе. Видела сам само иконе на зидовима и чула речи молитве. Негде дубоко у мени засијала би светлост заједничког учешћа у великој тајни служења Богу.

Отац Арсеније би коленопреклоно читао свештеничке молитве. Мир и тишина уселили би се у душу онога који се молио заједно са њим и који би и сам почео да моли Господа да му се смилује, да му дарује опроштај грехова и да услиши његове прозбе. За онога који се молио са оцем Арсенијем соба би престала да постоји, нашао би се у сред цркве, међу кандилима и светим ликовима Казањске и Владимирске Мајке Божје које благим погледима милују верника - покајника, док га отац Арсеније води у топлој и светлоносној молитви. За све нас је заједничка молитва са оцем Арсенијем представљала велику радост.

Ова сећања су забележена руком Т.П. која је упознала оца Арсенија 1959. године и која каже да нема довољно речи којима би исказала све што би хтела о оцу Арсенију.

ПОНОВНИ СУСРЕТ

Пјотр и ја смо били отприлике истих година. Он је био годину дана старији, ишли смо у исту школу, само у различита одељења. Тада смо се само површно познавали, право пријатељство међу нама се родило тек у вишим разредима гимназије, након чега је свако од нас пошао својим путем. Он је уписао историју уметности на московском универзитету, а ја сам отишао на вишу техничку школу. Пјотр је увек био добар и озбиљан младић. Много је читао, волео уметност, позориште, сликарство и музику, но никада код њега нисам приметио занимање за веру. Неколико година нисам био у вези са њим, и тек сам по завршетку студија сазнао да је Пјотр дипломирао и издао књигу, производ дугогодишњег научног рада. Био сам веома изненађен када сам, неколико година касније, чуо да се замонашио и постао свештеник.

Пошто сам био лудо заљубљен, оженио сам се, но после само годину дана жена ме остави и удаде се за једног мог пријатеља. Ово је за мене био толико изненадан, неочекиван ударац, да сам почео да губим присебност. Нисам могао да се помирим са тиме, размишљао сам и о самоубиству. Тражио сам помоћ. Понекад сам се и опијао.

Сетио сам се Цркве; отишао сам код свештеника, али то ме није задовољило. Онда ми паде на памет Пјотр и ја одлучих да га потражим. Сазнао сам у ком храму служи, па сам отишао тамо да га нађем. Та црква није била много велика, а била је стара. Сећам се: ушао сам тада први пут и стао са стране. Пјотр је служио литургију, а мноштво људи је с пажњом стајало на молитви. Већина од њих су изгледали као интелектуалци.

Литургија се заврши и сви приђоше да целивају Крст и да узму благослов. Видех да свако целива Пјотра у руку, а да се он свакоме обраћа с љубављу. Све ми је ово деловало веома чудно, нисам био навикнут на овакве односе, а било ми је тешко и да све то повежем са оним Пјотром Андрејевичем кога сам некада познавао.

Пошто је свакоме дао благослов, вратио се у олтар. Кроз неколико тренутака поново је изашао, овај пут само у мантији, пошто одложио свештене одежде. Упутио се право према мени, као да је све време знао да сам ја тамо.

У цркви је и даље било много људи. Тога јутра сам био доста попио, што ми се вероватно и осећало у задаху, јер су ме сви заоблилазили, но није ме било брига за то.

"Шта се десило?" упита ме Пјотр.

То питање (као и чињеница да је био уверен да сам у његову цркву дошао зато што ми се нешто страшно догодило) прилично ме је наљутило.

"Ништа, сасвим сам случајно овде", одговорих. Сам сам себи изгледао незграпан и глуп.

Пјотр је и даље стајао са мном. Замолио је некога да му позову Оца Јована, другог свештеника у тој цркви, и рекао му: "Оче Јоване, хоћете ли, молим вас, ви да одслужите молебан, ја не могу." Затим се окрену мени и рече: "Хајдемо код мене кући."

Живео је недалеко одатле. Ишли смо улицом у тишини. Када смо дошли у његов стан, све сам му испричао; није морао чак ни да ми поставља питања - мој бол и патња сами су излазили из мене. Говорио сам и плакао, делимично и због тога што нисам био сасвим трезан.

Отац Арсеније (схватио сам тада да се више не зове Пјотр) ме је пажљиво слушао. Није ме прекидао, нити је покушавао да ме утеши. Док смо разговарали, људи су улазили и покушавали да му нешто кажу, но он им је одговарао да је заузет.

Кад сам коначно дошао до краја своје дуге и компликоване приче, отац Арсеније ми спонтано и једноставно рече: "Сам си крив за то. Сам си одгурнуо своју жену, ниси водио рачуна о њеној души, њеним стремљењима и жељама." Говорио ми је свега неколико минута и ја

наједном осетих стид од његових речи: као да ми је са очију спала завеса, одједном сам спознао неке ствари којих раније нисам био свестан, које чак нисам ни хтео да видим. Скоро да сам осетио олакшање. Остао сам код њега три дана и отишао у миру. Пронашао сам Бога, веру и Цркву.

Од тог доба, мој дугогодишњи пријатељ је постао мој духовник и саветник.

Године су пролазиле и мој живот се променио; оженио сам се поново, волео сам своју нову жену, добио сам почасну титулу и имао успеха у свом послу, више него што сам то стварно заслужио; но сваки пут када бих ишао код оца Арсенија, осећао бих се као млад, неискусан студент пред чувеним, седим професором. У исто време, он ми је био и најбољи пријатељ.

Дуге године изгнанства и боравка у логору одвојили су га од нас од нас, но он је увек био у нашим срцима. Када смо сазнали да се после многих година у логору настанио у вароши Р., често сам одлазио да га посетим. Желео бих да овде изнесем нешто о тим сусретима.

Данас идем да посетим оца Арсенија. Као и увек, узбуђен сам и не могу да се скрасим. Са великом радошћу очекујем сусрет с њим.

Воз полако улази у станицу и ја се припремам, како бих први изашао из воза. Мала железничка станица је пуна живота и бучна. Свуда око мене људи журе носећи тежак пртљаг: кофере, торбе, пакете и корпе пуне намирница из Москве. Ја сам, ваљда, једини који носи само торбицу са пар књига и чоколадом коју ме је Надежда Петровна замолила да донесем.

Мала варош делује чисто, присно и весело. Куполе на црквама се и даље не поправљају, већ су и даље намерно запуштене, што даје неку посебну драж овом градићу који има изглед као из бајке.

Изашао сам из станице и пожурио оцу Арсенију. Јутарњи ваздух је био свеж, ветар је доносио мирис шуме и поља, што ме је испуњавало радошћу и снагом. Знао сам да ће ме овај сусрет обогатити нечим новим и да ће ме натерати да се више трудим.

Ево његове улице. Кућица у којој живи отац Арсеније је мој крајњи циљ, извор са кога ћу понети са собом "воду живу", воду без које нема ни вере, ни наде, ни љубави.

Ево, прозорска окна се пресијавају кроз крошње дрвећа. Прозрачне, беле завесе дају кућици тајанствен и привлачан изглед, као да маме путника да застане и уђе унутра. У исто време, понекад ме је и страх да прођем кроз та врата, јер у мени вазда тиња сумња у исправност мојих дела и мисли.

Ево капије са великим гвозденим прстеном у устима лава, дело руку вештих руских ковача. Отварам капију, ослушкујем познато шкрипање и пролазим стазицом посутом речним песком. Звоним на врата и удишем мирис опалог лишћа, увеле траве и топле земље. Оскоруше које расту уз ограду тешке су од гроздова богатих црвеним бобицама и мени се чини као да се више не налазим у маленом градићу у који сам пре двадесетак минута стигао брзим возом, већ да сам залутао у прелепо и несвакидашње царство дуго очекиване радости.

Пењем се уз степенице, заустављам се испред врата и чекам да ми Надежда Петровна отвори. Чујем њене кораке и њен глас како разговара са мачком која јој се вазда мота око ногу, због чега стално пази да му не стане на реп. Врата се отварају: лице Надежде Петровне је строго, но када ме види на прагу, оно се озари и она ме топло дочекује. Улазим, скидам капут, у стању сам радосног усхићења због скорог сусрета са оцем Арсенијем. Стално мислим: сада ћу да видим човека који ми је најближи од свих људи на свету, кроз неколико тренутака поверићу му све своје сумње, грехе, мисли и снове. Нико ми није тако близак као отац Арсеније, но упркос томе, и даље сам некако напрегнут.

Обично, ако је неко већ у соби код оца Арсенија, чекам у ходнику, понекад доста дуго. Ако је сам, Надежда Петровна лагано куцне на врата његове собе и јавља му да сам стигао. Тада се, за неколико тренутака врата широм отварају и он, мој отац Арсеније, иде мени у сусрет,

радостан и светлог лица. Узимам благослов од њега, а затим се грлимо и неколико пута љубимо. Затим седамо и започињемо разговор. Он се распитује о Москви, о нашим заједничким пријатељима и познаницима, новим издањима књига, о новостима - углавном оним који су везани за Цркву. Редом поставља питања, а ја одговарам. Понекад, кад чује нешто смешно, насмеје се слатко; смех му је заразан.

Разговарамо. Посматрам собу која ми је већ добро позната, кауч и радни сто са фотељом, иконе Маје Божје у углу собе пред којима горе кандила. На зидовима су познати портрети, а свуда по соби су књиге: на полицама, на столу и по поду. Све је увек исто, а у исто време је све ново, драгоцено, упрокос чињеници што сам све то видео много пута.

Делим са њим све своје новости, а онда почињем да ћутим. Имам ја још тога да му причам, али бојим се да не замарам оца Арсенија, да му не одузмем превише времена. И он ћути, гледа у мене и у нешто што се налази изнад мене. Његов поглед чини да се осећам нелагодно. Кроз главу убрзано почињу да ми пролазе недавни догађаји, а највише моји грехови.

Тада би ме отац Арсеније питао: "Зашто? Зашто си повредио тог човека? Ти и ја смо Хришћани, не смемо тако да се понашамо."

Очекивао сам да чујем ове речи од њега, и зато сам био онако усплахирен док сам долазио. Стидео сам се својих дела: учинио сам нешто што ме је он учио да не смем никада чинити. Почео сам да му објашњавам шта се заправо догодило, покушавајући да пронађем изговор за оно што сам учинио, да наведем разлоге због којих сам тако поступио, али док сам слушао сопствене речи, било ми је сасвим јасно да је кривица само моја.

Када је дошло време за исповест, осетих стид. Отац Арсеније се скоро и наљути, очи му потамнеше. Пожелео сам да се земља отвори и да ме прогута, јер сам схватио дубину свог греха. Дуго смо се молили заједно. Молитва оца Арсенија је увек текла лако. Кад год сам се молио са њим, та молитва је била лековита, чистила ме је изнутра и подизала. Он ме је учио, указивао на прави пут вере, и никад није престајао да ми буде најближи пријатељ коме сам могао да поверим оно најважније: своју веру и животни пут.

Причао ми је доста тога и о сопственом животу, о себи, о људима које је сретао и који су га на неки начин обогатили, који су га научили да воли све људе и да се моли Богу. Отац Арсеније је безусловно волео свакога, видећи у сваком човеку образ Божји.

После исповести бисмо поново сели и разговарали. Из тих разговора сам црпео знање о вери, као и духовну снагу и путоказ.

Одлазио сам од њега као нов. Живео сам од сусрета до сусрета и придржавао се савета које ми је давао. Чинило ми се да је он само са мном тако пажљив и пун љубави; наравно, ово је била веома наивна и погрешна помисао с моје стране.

Многа његова духовна деца и пријатељи су долазили код њега. Са сваким је био подједнако пажљив и пун љубави, као што је био са мном. Свако је осећао да је отац Арсеније баш његов пријатељ. О оцу Арсенију се већ тада много говорило. Људи су препричавали чуда која су му се догађала. Сећам се да сам га приликом једног од наших разговора упитао да ми каже нешто о тим чудима.

Он се наједном онерасположи, замисли и потом рече: "Чуда? Не, никада ми се није догодило нешто што би се могло назвати чудом. Сваком свештенику који исповеда, причешћује, испраћа оне који су на самрти, који познаје своју духовну децу, догађају се чудеса, са духовне тачке гледишта. Исто тако, много тога необичног се догађа и сваком верујућем човеку, но ми врло често нисмо способни да увидимо величину догађаја нити да распознамо у њему Божју вољу, руку Његову, промисао, руковођење. Наравно, то што се мени догађало или што се дешавало око мене, често би ме потресало и утеривало у мене страх. Тада сам јасно почео да увиђам Вољу Господњу. Нисам никада размишљао нити сам се питао: је ли ово чудо Господње или стицај необичних околности у животу. Чврсто сам веровао, и још увек верујем

да је Бог тај који нас води кроз све наше животне путеве и да стога морамо веровати да је све Воља Божја, без обзира који пут ми изабрали.

"Човек је у стању да спозна Божју вољу тек када на овај начин посматра ствари. Било је много догађаја којима сам био сведок или у којима сам имао удела, а који су ме задивили и ја сам често говорио себи: "Ово је чудо." Но када сам увидео сопствену ништавност, схватио сам да мени није дато да видим чудеса.

"Све је у животу чудо: највеће чудо од свих јесте то што човек, Божјом вољом, живи на земљи. Веруј у то!"

Схватио сам да је моје питање узнемирило оца Арсенија. Другом приликом сам га упитао: "Оче Арсеније! Ми, ваша духовна деца, понекад разговарамо о томе како духовници често имају дар прозорљивости и, опростите ми, чини нам се да и ви имате тај дар и..."

Отац Арсеније ме нагло прекиде. "Не говорите даље! Ви не знате шта је то права прозорљивост. Свештеник који стално ради са људима, који учествује у њиховим мукама и радостима свакако добро познаје и људску душу. Ако је искрен у својој љубави према својој деци, ако памти оно што о њима зна, он и нехотице почиње да примећује сваки покрет њихове душе, јер их познаје и у сталном је додиру са њима.

"Узмите, на пример, мајку малог детета: она посматра све што дете ради и може да предвиди шта ће оно помислити или учинити, јер то је њено дете и она га воли. На исти начин и свештеник запажа посебности сваког свог духовног детета и зна шта је тај човек хоће да каже приликом исповести. Но, све ово није прозорљивост, већ духовно посматрање човека, својствено многим свештеницима. Истинска прозорљивост је дар који Бог даје само изабранима, као што је отац Јован Кронштатски, а никако нама грешнима. Прекинимо сада. Овај разговор не води ничему", заврши отац Арсеније.

Од оца Арсенија сам увек одлазио с миром и радостан, али увек ми је било тешко да се опростим од њега. За време тих неколико дана које бих проводио с њим, кућа, улица и варош постајали би моји, а соба оца Арсенија била би као манастир. Но, морао сам ићи. На растанку бих га загрлио и он би ме благословио. Увек бих био свестан тога да нешто губим, али вазда бих живео у очекивању новог сусрета.

ПИСМА

Делови сећања О.С.

Често сам долазила и проводила дуже времена код оца Арсенија, те сам тако изблиза и упознала његов начин живота.

Отац Арсеније је примао много писама. Људи су му у својим писмима писали о својим радостима, страдањима, чежњама, патњама, молили га за помоћ, тражили утеху за бол, молили га да одагна њихове сумње и да усади у њих дубоку веру. Иза сваког писма стајао је жив човек, свако писмо је било огледало нечије душе. Неки би у писмима оцу Арсенију сасвим отварали душу, други су радије изналазили оправдања за себе, а неки су покушавали да му отворе душу у недовршеним реченицама и фразама. Неки су, пак, само подсећали оца Арсенија на свој случај, сигурни да он већ зна шта их мучи и како би требало да поступе.

Писма скоро никада нису стизала поштом. Већина је слата пријатељима у Москви, који би затим давали писма Надежди Петровној када би долазили у посету оцу Арсенију. Писма су долазила из разних крајева, јер су многи пријатељи оца Арсенија издржавали казне по логорима и по ослобађању били расејани по читавој Русији, од Владивостока до Калињинграда. Он је свако писмо читао са великом пажњом, а сваки пошиљалац је знао да ће засигурно добити одговор који му је био преко потребан да му укаже на правац његовог живота.

Посматрајући оца Арсенија док чита писма, често бих примећивала да он својим унутрашњим видом обухвата све што зна о животу особе која му пише. Као да је та особа, са својом прошлошћу и садашњошћу, била присутна у очевој соби, као да је стајала крај њега и говорила му о стварима о којима у писму није било помена. Пошто би прочитао писмо, отац Арсеније би се дубоко замислио. Седећи за столом, често би гледао кроз прозор у крошње дрвећа које су се повијале на ветру. Чинило се као да слуша исповест човека чије је писмо управо прочитао.

Одсецајући свој ум од свега што га је окруживало, отац Арсеније би почео да пише одговор; понекад би се прекрстио и помолио за писаћим столом и тек тада би започео да одговара на писмо.

За оца Арсенија није било "обичних" писама - свако је било важно. Он је, иза сваког писма, видео тужног или бригама обремењеног човека.

Понекад би отац Арсеније неколико пута покушавао да започне одговор на неко писмо, па би га на неко време одлагао, а затим би изнова почињао. Тада би се на његовом лицу видело да је забринут или несигуран. Понекад би дуго седео размишљајући и молећи се. У соби су треперала кандила која су горела пред иконама, а стона лампа је, отргавши од мрачне собе круг светлости, осветљавала недовршено писмо. У тим тренуцима је лице оца Арсенија изгледало тужно и нерасположено, очи су му почивале на пламичку кандила. Он тада није био свестан ни своје собе, ни писаћег стола на коме је лежало недовршено писмо, ни мене која сам у том тренутку ушла у собу. Видео је само човека који му је путем писма поверио своју несрећу. Свом душом је био уз њега, и молио се, размишљао о томе како да измоли од Бога помоћ том заблуделом страдалнику. Осећао би истински бол за тог човека, молио се и плакао. Није престајао да се моли ту особу која је страдала од духовне или телесне беде и којој је била потребна помоћ. У тим тренуцима, погружен у молитву, забрављајући на околину, као да је стајао поред тог страдалца, душом осећајући његову патњу, жеље и заблуде. А онда, лице би му се наједном озарило, те би устајао, стао пред иконе, начинио неколико дубоких поклона, осењујући се знаком крста, а затим би спокојно сео и довршио писмо.

Својом љубављу према нама, својој духовној деци, отац Арсеније би увек испросио за нас од Бога и Његове Мајке помоћ. Ко би могао да изброји сате и бесане ноћи које је проводио молећи се за нас све. Био је пребогат љубављу, у њему је било довољно љубави за све оне који су му долазили. Но, до ове љубави он није дошао нимало лако. Године и године исцрпљујућег рада, дуге молитве, тешка искушења у логору, подражавање Светим Оцима, као и савети и искуства верујућих, све је то допринело да отац Арсеније прими од Бога свеобујмљујући дар љубави према ближњем. Милост Божја је била с њим.

Једном приликом ушла сам у собу док је отац Арсеније писао писма. Писање очигледно није ишло како ваља. Дао ми је благослов, а затим рекао: "Опростите, али не могу сада да разговарам са вама. Растројен сам. Господ ме кара: не могу да саставим писмо, а тако је потребно да што пре одговорим. Причекајте мало, молим вас." Почео је да се моли, а ја сам села у фотељу. Дуго се молио, а затим поново сео за сто и почео да пише. Написао је једну страну, затим одложио перо.

Ја сам за то време задремала. Пробудиле су ме његове речи: "Унутар мене се понекад појављује расцеп. Човек и свештеник у мени се каткад разилазе, а то не може бити. У овом тренутку свештеник у мени говори једно, а моја људска осећања друго. Човечји пут је тежак и многострадалан. Разумети себе, проценити своју снагу - то је сложен подухват и не може га свако са успехом извршити. Моја је дужност да, као духовник, одмерим шта је и колико дотична особа способна да узме на себе и да јој у датом тренутку укажем на оно што треба да учини. Погреши ли духовник - човек је изгубљен, изгубљена је његова душа. За духовника је недопустиво да се ослања на сопствену моћ расуђивања и на сопствене снаге. Његов једини ослонац је Божја воља коју може пронаћи у молитви и само у молитви.

"Примера ради, данас сам добио писмо од једног доброг човека који је водио тежак и за светске појмове леп живот, који је многе и тешке битке у себи водио и добио и који ме сада моли да му дам благослов да се рукоположи за свештеника. А живот свештеника, правог свештеника увек је био тежак. То посебно важи за данашње време. Неки мисле да бити свештеник подразумева само служење у храму, али то није тачно. То је један тежак и свеобухватајући начин живота. Човек мора сасвим да заборави на себе и да се преда другима; да узме на себе стотине душа и да их води. Није свакоме дато да живи таквим животом. Многи мисле да је свештеничка служба лак посао. Лак је, наравно, ако не дајеш себе другима, у супротном је тежак. Тешко ми је да саветујем овог човека да не постане свештеник. Он чезне за тим, но то није за њега. Много ће више људи имати користи од њега ако не постане свештеник. Људи у његовој околини, знајући колико је он добар, наговарају га на свештенство." Отац Арсеније се окрете од мене и, гледајући у иконе, рече: "Знам, Господе, и верујем да ћеш помоћи овоме човеку." Затим стаде да се моли.

Сећам се, нека писма су му причињавала радост и он би благодарећи славио Бога. Понекад би његова радост била налик на детињу и тада би из свег срца узносио благодарне молитве Богу и његовој мајци.

И сама сам често писала оцу Арсенију, делећи с њим многе безначајне појединости из свог живота и тек када сам својим очима видела са колико озбиљности се отац постављао према свему што бисмо му писали, схватила сам своју неувиђајност што га оптерећујем својим ситницама.

Одговарајући на писма отац Арсније је изливао душу, откидао је делић своје душе и давао је другоме. Дешавало се понекад да од њега добијете писмо и да наједном сазнате нешто о себи што раније нисте знали. Обузимао би вас страх и уздрмало би вас то сазнање о нечему чега нисте чак били ни свесни. Никоме о томе нисте причали, и само сте површно о томе размишљали, покушавајући, понекад да то сакријете и од себе. Одједном би вам постало јасно да је његов савет једино решење, једини пут за вас.

Отац Арсеније никада није приморавао своју духовну децу да примају његове савете. Он би

предложио решење, а затим би чекао да човек сам одлучи. Имао је одлично памћење. Сећао се свега што су му поједини људи рекли у било ком тренутку у прошлости, знао је свачију адресу. Ако му се неко дуго не би јављао, бринуо би и сам би тој особи написао писмо.

Сведок сам томе да је понекад на литургији, коју је служио у својој соби, спомињао нека мени непозната имена, на пример уснулог слугу Божјег Сергеја, или болесну слушкињу Божју Антонину. Кроз неколико дана, добио би писмо у коме су му јављали да се представио извесни Сергеј Георгијевич, или би га посетила извесна Антонина и испричала му како је била тешко болесна. О чему се овде радило? Да ли је то била његова интуиција, или знање? Нисмо се усуђивали да га питамо о томе, али такве ствари су се заиста дешавале.

Када бисте долазили њему на исповест и почели да му говорите о себи, дешавало би се понекад да вас прекине и да доврши вашу мисао, или би одговорио на питање које још нисте стигли да му поставите, или би вам рекао шта мисли о вашим поступцима. Једном сам ушла код њега у собу, а он ме је дочекао са овим речима: "Нисам очекивао да ћете се посвађати са братом због мајке, заиста нисам то очекивао! Та ви сте приснији са мамом, морали бисте да имате више разумевања." Ја сам тада само стајала пред њим, желећи да се земља отвори и прогута ме - толико ме је било стид.

Многи су приметили да је отац Арсеније био посебно везан за људе које је упознао у логору. Кад сам му то једанпут споменула, одговорио ми је: "У праву сте. Веома сам везан за њих. У логору сам научио да људе посматрам у другачијем светлу, видео сам милост Божју у њима и појединости за које никада, док сам био на слободи, нисам знао.

"У логору је све огољено, све се преживљава изузетно бурно, људско страдање је доведено до крајњих граница. Тамо је свако осуђен на смрт. За све то време дугог и болног умирања човеку је изузетно тешко да смогне снаге да у себи пробуди веру, или жељу да некоме помогне. Но, такви људи ипак постоје, упознао сам многе од њих и никада нећу престати да им се дивим. Они су ми помогли да пронађем Бога у ужасним околностима, показали ми шта је јака вера у Бога и љубав према Његовим људима. Ти људи су ме избавили од духовне смрти, од сумње и очајања, помогли ми да останем духовно жив у логору, научили ме да се молим у сред вике, туче, псовки. Веома сам благодаран својим пријатељима из логора, као што сам благодаран и Богу и Његовој Мајци што су ме упутили на те људе. Увек кад их сретнем, сетим се онога што су ми дали и што су за мене и за многе друге учинили. А све што су чинили, чинили су у Име Божје и зарад ближњих својих; због тога осећам велику присност према њима."

Рекавши ово, удубио се у мисли. Ја сам, за то време, размишљала о боравку оца Арсенија у логору и о оним силним људима којима је он сам помогао и привео вери.

Последње године живота, када отац Арсеније више није имао снаге да сам пише писма, читала сам му писма која су му и даље стизала и записивала одговоре на њих које је он говорио наглас. Нисам могла да се надивим његовој мудрости. Понекад би ми се учинило да се његови одговори не слажу са питањима из писама. То сам му неколико пута чак и рекла. Он би тада застао и не би могао да настави са одговором, па бисмо морали да одложимо писмо. После сам схватила да нисам била у праву: у писмима која су касније стизала, људи би му се захваљивали за драгоцени савет који им је упутио, иако то није био савет који су конкретно тражили. Схватила сам тада његову мудрост и прозорљивост, његово дубоко познавање људске природе.

У опхођењу према људима увек је био веома благ, док је према себи, на путу који је изабрао, био строг. Основа његовог духовног подвига била је молитва и живот ради других.

НАПОМЕНЕ:

1. Минеј; књига која садржи службе свим светитељима који се славе сваког дана у току једног месеца. Постоји дванаест књига Минеја, једна за сваки месец у години.

ПОВРАТАК ИЗ ПРОШЛОСТИ

Оцу Арсенију су се снага и здравље враћали веома постепено. Чак и након три године живота на слободи, он се није много променио. Пошто је био доста висок и мршав, и будући да се увек држао усправно, одавао је утисак здравог човека. Пажња и срдачност са којом је свима приступао чиниле су да људи понекад забораве да је отац Арсеније болестан и да је веома уморан.

У његовим очима се само понекад назирала туга и тада се чинило као да у себи и даље носи патње и страдања многих душа. Било је опште познато да отац Арсеније никад не заборавља човека кога је једном упознао. Док је боравио у "специјалном" логору никада се није обазирао на сопствену болест, мада је боловао теже и више од многих. Но сада су, на слободи, његове болести биле очигледније: артритис у зглобовима и изненадни напади тахикардије су понекад везивали оца Арсенија за постељу неколико дана. Но, то није мењало његов начин живота: он би, чак и у кревету, примао посете. Скривао је своју болест од присутних и само је будно око докторке Ирине могло да примети погоршање његових болести. Премда је отац Арсеније увек негодовао, докторка Ирина га је често приморавала да остане у кревету. Посетиоци су долазили свакодневно, а о празницима их је било још више, па отац Арсеније није имао времена за молитву. Будући да без молитве није могао да живи, молио се ноћу, смањујући време намењено за спавање.

Пријатељи су га много волели, но кад год би му долазили у посету или му писали своја дугачка, предугачка писма, сваки од њих је био уверен да само он пише оцу Арсенију или га посећује. Ово је представљало огроман терет на плећима оца Арсенија. Иако смо га много сви волели, могуће је да смо га и нехотице уништавали.

Понекад је отац Арсеније морао да путује у други град да би се видео са неким од својих духовних чада.

Крајем 1960 одлучио је да пође у Лењинград да пронађе двоје људи чије адресе му на самрти беше дао монах Михаил. Пошла сам с њим на пут. Стигли смо у Лењинград у рано јутро и пошто отац Арсеније није желео да свратимо код пријатеља да се мало одморимо, кренули смо да право са станице тражимо адресу коју му је монах Михаил дао. Молила сам га да то не чини: нисмо знали ни да ли ти људи и даље станују тамо или не. Понудила сам да прво сама одем и проверим тачност адресе, но он ми рече: "То не би имало никаквог смисла. Хајдемо. Наћићемо их."

Сишли смо с воза и као и увек у непознатом граду, све нам се чинило компликовано. Отац Арсеније одби мој предлог да узмемо такси, распита се за аутобуску станицу и просто ме одвуче за собом. Возили смо се аутобусом у тишини. Отац Арсеније је пажљиво посматрао улице, људе и куће. Изашли смо из аутобуса на Невском Проспекту и скренули у једну од бочних улица. Зграда пред којом смо се зауставили била је велика, са око шест спратова и имала је два импозантна улаза. Један од њих красила је бронзана плоча на којој су била исписана имена: то је био знак да су у згради некада становали знаменити људи - научници и професори. Попели смо се лифтом до четвртог спрата. На вратима је стајала плочица са именом особе коју смо тражили. Позвонили смо.

Врата нам је отворила жена од својих 45 година. "Кога тражите?" упита нас. Отац Арсеније јој рече име, очево име и презиме власника стана.

Жена обриса руке о кецељу и рече љубазно: "Уђите, молим вас. Само тренутак." Затим оде до једних врата која су била мало отшкринута и позва: "Сергеје Сергејевичу! Неко је дошао да вас види." Скоро истог тренутка из собе изиђе висок човек лепог, префињеног лица и црне браде. Имао је крупне црне очи које су нас посматрале са изузетном живошћу и пажњом.

"Како могу да вам помогнем?" упита нас.

"Имам поруку за вас", рече отац Арсеније.

Он одговори: "Тако ми је драго. Молим вас, скините капуте."

Остависмо капуте у ормар који је већ био пун и ушли у велику собу из које Сергеј Сергејевич управо беше изашао.

Огроман радни сто крај прозора заузимао је скоро четвртину собе. По соби је био размештен антички намештај. Зидове су красиле уметничке слике и старе иконе. Полице су биле пуне књига. Књиге су се налазиле свуда - чак и по фотељама. На средини собе налазио се сто покривен белим столњаком. Изглед те собе ми се урезао у памћење, јер је много говорио о власнику стана.

"Дакле, шта могу да учиним за вас?" упита Сергеј Сергејевич и понуди нас да седнемо. Жена која нам је отворила врата такође уђе у собу и стаде крај радног стола.

Отац Арсеније поче да говори: "Године 1952. имао сам прилику да сретнем човека по имену Михаил Терпугов. Упознали смо се у "специјалном" логору из кога сам ослобођен тек 1958. Приликом исповести Михаил ми је дао ваше име и адресу и замолио ме да вас посетим. Рекао је да ће то бити од велике важности и за мене и за вас. Рекао ми је да вас замолим да га поменете у вашим молитвама. Такође је желео да вам испричам о његовим последњим тренуцима на земљи."

Сергеј Сергејевич само што не скочи са столице. У тренутку је изменио изглед: деловао је одједном веома напето, а његове ионако тамне очи као да још више потамнеше. Очигледно је био веома узрујан. Леденим гласом рече оцу Арсенију: "Жао ми је. Дошли сте на погрешну адресу. Ја нисам тај кога тражите, ви зацело тражите неког другог."

Жена, која је све време стајала крај стола, начини један корак према њему и скоро заплака: "Серјожа!"

"Нека, Лиза. Дошли су на погрешну адресу. Жао ми је! Не могу вам понудити да останете. У питању је грешка..." Био је веома сметен. Нас двоје устадосмо и брзо кренусмо према вратима. У соби је владао мук. Додала сам оцу Арсенију капут и узела свој. Жена беше остала у соби, но и она брзо изађе и ухвати оца Арсенија за руку. "Молим вас, реците ми, ко сте ви? Како се зовете?"

"Пјотр Андрејевич Стрељцов - јеромонах Арсеније." Отац Арсније представи и мене. "Дошли смо из Р. да би смо вас видели."

"Чекајте, немојте ићи! Вратите се, молим вас, седите! Сачекајте двадесет минута! Серјожа, немој се љутити." Жена журно изиђе из собе и пође на телефон.

Стајали смо у ходнику, не знајући шта да радимо. Из собе се чуо глас жене која је говорила телефоном са неким: "Ја сам, Лиза. Молим те, остави све и одмах дођи. Хитно је. Све ће ти бити јасно кад дођеш. Требаш нам!"

Сергеј Сергејевич је сео за сто и одсутно гледао на другу страну. Жена отрча у кухињу и за пет минута се врати са послужавником на коме су биле шоље чаја и колачи. Неко време је владала тишина, што је атмосферу у соби чинило непријатном и тескобном. Покушала сам да разбијем тишину и започела разговор о уметничким сликама на зиду. Сергеј Сергејевич, уз видан напор, наброја имена неколико сликара чија су дела висила на зиду. За то време отац Арсеније устаде и стаде испред једне иконе Богородице. Дуго је посматрао икону. "Дивна икона. Уметност и духовност: на такав савршени склад људског и божанског на лицу Мајке Божје заиста се ретко наилази."

"И Серјожи се допада та икона, но не може да утврди када је насликана. Знате ли штогод о иконама?" рече жена.

"Нешто мало", одговори отац Арсеније. Приђе још ближе икони и стаде да је пажљиво

посматра. "Смем ли да је скинем са зида? Волео бих да је подржим у рукама", упита Сергеја Сергејевича који није изгледао нимало одушевљен тим питањем. Он сам скиде икону са зида и показа је оцу Арсенију. Очигледно није могао да допусти да непознат човек додирује његово благо. Но, потом се предомисли и веома пажљиво му пружи икону.

Погледала сам оца Арсенија у чуду: његове руке, погнута глава и читав његов став били су толико молитвени, као да му је неко у руке ставио путир са самим Телом и Крвљу Христовом. Наравно, то је приметио и Сергеј Иванович.

Са иконом у руци, отац Арсеније приђе прозору и стаде да је пажљиво загледа. Поглед му је био веома озбиљан и молитвен, дуго се задржавајући на изображеном лику. Гледао је лик при дневној светлости, а затим пажљиво окренуо икону и загледао полеђину, да би видео на који начин је препарирана дрвена даска. Није вратио икону у руке Сергеја Сергејевича, већ ју је пажљиво положио на сто.

Дневна светлост је падала на бели столњак и на икону. Мени се замало оте усклик дивљења, јер је лик Мајке Божје изгледао предивно при сунчевој светлости, што се није примећивало са места на зиду где је икона висила. Син је седео у наручју Своје Мајке која га је нежно привила уз себе и гледала своје Дете погледом благим и пуним љубави. У исто време се у Њеним очима назирала дубока туга, јер је знала судбину свога Сина, знала је ради чега Га је родила и због чега Га подиже. Знала је за Његову предстојећу смрт на Крсту. Изгледало је као да се у Њој сједињују материнска љубав и Божанска мудрост са животом Њеног Сина и Његовим Крсним страдањем. Лик јој је био озарен радошћу материнства, а у исто време, преплављен тугом.

Отац Арсеније није ништа говорио док је Сергеј Сергејевич гледао у икону пун усхићења. Никад је раније није видео на тај начин.

Танушна златна нит којом је била проткана одежда Мајке и Богомладенца истицала је и увеличавала Њену лепоту и неземаљску славу. У слатком полуосмеху Богородитељке очитавала се милост. "Дођите к мени сви који сте уморни и натоварени и ја ћу вас одморити" (Мат. 11:28).

Једва успех да одвојим поглед од иконе. Погледах у Сергеја Сергејевича. Он је, пун дивљења, посматрао икону, видећи на њој нешто што до тада није видео. Мало касније он се загледа у оца Арсенија. Очигледно је сада веровао да је отац Арсеније заиста човек који је познавао Михаила.

Отац Арсеније се исправи и, поново управивши поглед према икони, рече:

"Зар је заиста толико важно када је ова икона написана и чијом руком? Такве ствари интересују само историчаре уметности. Само погледајте ликове Мајке Божје и Богодетета и биће вам јасно, ако сте верник, да човек никада не би могао да напише овакву икону без Божје помоћи. Само погледајте!

"А кад је иконописана? На почетку седамнаестог века. Ко је иконописац? Бог сам зна, Бог који је уметнику даровао надахнуће. Даска је веома стара и преко ње је насликано неколико слојева икона. Ова последња икона је рестаурирана веома давно. Но, све је то неважно, јер ова икона живи Духом Божјим. Погледајте! Каквим само миром зраче ликови Богомајке и Њеног Сина! Иконописац је био испуњен љубављу и вером у Христа, па је поверени му таланат умножио вером и љубављу. Због тога је лице свете Богоматере тако духовно и толико стварно, да оно теши све оне који су притиснути тугом и сваком бедом, који су гладни, голи, сироти, у тамницама, који су изгубили веру у људску правду, који су немоћни. Такве људе Њен лик враћа у живот, враћа им наду, подсећа их на постојање једног другог живота, у коме нема ужаса ни страха, ни крви, ни свог зла овог света. Лик Мајке Божје нас зове и пружа нам наду у спасење."

У то се зачу звоно у ходнику. Јелисавета Андрејевна (како нам је касније представи Сергеј

Сергејевич) пожури да отвори. Зачусмо неко шапутање. Две жене су разговарале у ходнику, а једна је скидала капут. Сергеј Сергејевич је био видно напет, било је очигледно да га је поново напала сумња да отац Арсеније није човек за кога се представља.

Отворише се врата и Јелисавета Андрејевна уђе поново у собу, а за њом друга жена, која одмах притрча оцу Арсенију узвикујући: "Оче Арсеније! Оче Арсеније! Дивно је што сте дошли! Боже мој! Зашто нисте јавили да ћете доћи? Лиза каже да је Сергеј Сергејевич мислио да сте агент. Причала сам јој о вама и хвала Богу што се сетила да ме позове! Већ дуго намеравам да их обоје доведем код вас! Ово је невероватно! Молим вас, дајте ми благослов!"

Све се у трену измени. Отац Арсеније је остао у кући Сергеја Сергејевича четири дана. Ја сам успела да пронађем другог Михаиловог пријатеља, па је и он дошао да се упозна са оцем Арсенијем.

Када смо путовали кући, отац Арсеније ми рече: "Чудни су путеви Господњи! Колико лепоте ми је даровано приликом овог сусрета. Толико ми је ово све било потребно!" После овог догађаја, Сергеј Сергејевич, Јелисавета Андрејевна и Михаилов пријатељ су често посећивали оца Арсенија.

НАПОМЕНЕ:

1. Минеј; књига која садржи службе свим светитељима који се славе сваког дана у току једног месеца. Постоји дванаест књига Минеја, једна за сваки месец у години.

СЕЋАМ СЕ

Сећам се... Никада нећу заборавити "специјални" логор. Чак и сада, када је прошло толико година, живо се сећам логора и сваке, па и најмање појединости живота у њему. Ноћу ми се те слике враћају и прогоне ме у сновима.

Хапшење, бројна саслушавања, мучење, затворска ћелија... Дуго и исцрпљујуће пешачење у колони према логору на леденој јесењој киши, уз стражу наоружану машинкама и са полицијским псима за петама... Повици: "Два корака у страну и пуцамо без упозорења!" Све то је било ужасно и преужасно, но постојала је нада да ће, када коначно стигнемо до логора, живот бити мало лакши. Када смо најзад доспели у злогласни логор било ми је јасно да је све што сам до тада преживео била дечја игра према ономе што ме је тамо чекало. Осам месеци у логору "посебног режима" су за мене били тешко искушење.

Ноћ је, барака је закључана. Дуж редова лежаја једва тињају сијалице. Кроз снегом натрпане прозоре се понекад назире кружно кретање рефлектора по логору. Напољу је ледени мраз, 30 степени испод нуле, а прозори се тресу под ударима ветра који час цвили, час завија, час урличе. Иако у бараци има много људи, ти си тамо сам, потпуно сам. Око тебе су странци, и ти си странац свакоме од њих. Свуда је ноћ, бескрајна ноћ. Сви звуци се стапају у један и нестају, мртва тишина је око тебе и безнадежни ужас који те не напушта читаву ноћ. Неки од затвореника у сну испуштају крике, неки болно јече, други псују, но све то чини тишину још страшнијом - као да си отргнут од живота. Понекад ти се чини да би рукама могао да додирнеш ту стравичну и лепљиву тишину која ти заробљава мисли окивајући их у страх и очај. Пређашњи дан носи само ужасна сећања: стално присуство смрти, батинања, понижења, глад и уништавање људске душе.

"Гњидо једна, сад ћеш у самицу! На стрељање!" урлали су логорски стражари, лица искривљених од беса. "Убићу те! Задавићу те!" урлали су криминалци. Сви смо знали да то нису пука застрашивања, већ да се то све свакодневно догађало у логору, пред нашим очима. Ноћу никада ниси могао да се одмориш, јер те је ноћ исцрпљивала том тескобном тишином; ноћу се пролазило кроз још горе муке него по дану. О изласку из логора се није смело ни размишљати. Чим би се рок на који си осуђен приближио крају, додали би ти још неколико година, без икаквог објашњења.

Једног дана пребацили су ме у другу бараку. Четвртог дана по пресељењу, док сам се враћао из нужника, приметио сам човека који је без престанка стајао крај своје постеље. Због чега ли стоји тамо по читаву ноћ? Рекоше ми да се тај човек моли. Други затвореници би му у пролазу често добацивали заједљиве речи.

Сви ћемо ионако да поумиремо у овом логору. За шта ли се овај моли? Због чега? Док сам још био на слободи чуо сам да неки људи верују у Бога и да их због тога шаљу на рад по логорима. У мојој породици су религија и празноверје изједначавани и сматрани недостатком културе и интелигенције. Какве користи човек има од вере? У шта човек да верује овде, на овом месту где су сви осуђени на смрт? На крају ме је савладао очај и ја одлучих да одузмем себи живот. У мојој породици су ионако већ сви мислили да сам негде погинуо: кад су се распитивали за мене у Москви, сигурно су добијали одговор: "Нема га на списку." Моја одлука је била коначна. Нећу да умрем кад стражари или злочинци одлуче да ме убију, нити желим да скапам од глади или зиме. Хоћу да умрем сада. Доста сам страдао - време је да учиним крај свему томе. Да ли је то кукавичлук? Не, већ нужност. Кад постоји нада, постој и могућност да се човек бори за живот. За логораша не постоји нада, постоји само сигурна, мученичка смрт. Једне ноћи отишао сам у нужник и тамо угледао греду коју су многи пре мене употребили у исту сврху. Однекуда сам украо комад ужета које сам носио до себе. Завршићу са собом, нећу више да живим. Одлучио сам.

Док пролазим између редова кревета, видим старца који, као и обично, стоји крај свог

кревета и моли се. Остали спавају. Старац је толико удубљен у молитву да ме ни не примећује. Још само да га заобиђем ... Док идем према нужнику старац се одједанпут окреће и полази за мном. Хвата ме за руку и шапуће: "Седи! Ниси сам овде. Има нас много који се осећамо као и ти, али с нама је Бог!"

Послушао сам га и сео на његов кревет. Седим тако и слушам га. На своје изненађење, одговарам на његова питања. Осећам према њему мржњу, јер ми је омео план. Мој живот је моја брига, а не његова. Старац почиње да ми прича о мом животу износећи све појединости и мене почиње да спопада страх. Откуд он то све зна?

Смирује ме, пун је разумевања, зна да ми је тешко. Уморан сам, болестан, понижен, гладан. Но, све се то може победити, и мора се победити - ако се определим за тај пут, победа ће бити моја.

Сада сам веома љут на њега, имам жељу да га повредим. Уз пар неприличних речи устајем, али он ме и даље држи за руку и наставља да говори. Прекидам га, но он не престаје да ми прича. Објашњава ми да човек нема права да узме сам себи живот, да је дужан да се бори да га сачува. Почињем да га слушам и да схватам да старац заиста жели да ми помогне. Ништа се није променило у мом животу, али ја више нисам сам.

Не покушава да ми о Богу говори на силу, само Га спомиње. Помаже ми, једноставно речено. Осећам да он поседује неку унутрашњу снагу коју ја немам. Такође осећам да овај старац узима на себе сав мој очајнички бол и сву тежину логорског живота која ме свом силином притиска. Све он то носи заједно са мном. На крају се нисам обесио о греду као што сам намеравао, већ сам остао поред старца. Касније сам сазнао да он уопште и није стар, већ да само изгледа као старац пошто је у логору провео неколико година. Неки су га звали "Пјотр Андрејевич", а други "Отац Арсеније." Никада нећу заборавити те дане, нити његов лик који ми се тада урезао у сећању.

Отац Арсеније ми је открио нови живот, привео ме је к Богу и препородио моје унутрашње биће. Због тога бих желео да изнесем своја најосновнија запажања о њему. О њему би човек могао да прича без престанка, јер су безбројна његова добра дела, а та његова дела се своде на две ствари: на Бога и на љубав - љубав којом је љубио све људе у име Бога. Сећам се ових његових речи: "Сваки човек, пре него што умре, мора нешто да остави иза себе, некакав траг. То може бити кућа коју је саградио сопственим рукама, дрво које је засадио, књига коју је написао... но шта год да је оставио за собом, то мора бити нешто што је урадио, не ради себе, већ ради других људи. Све што су твоје руке створиле, биће печат који ће остати после твоје смрти. Људи ће посматрати дело твојих руку и ти ћеш и даље живети у радости коју си им причинио. Они ће те се сећати и благосиљати те. Није важно шта ћеш створити, важан је твој труд и љубав. Твоје дело ће у себи носити делић тебе, уколико си га направио зарад Бога и љубави према људима. Најважније је помагати другима, олакшавати им бремена и молити се за њих."

Тако је живео отац Арсеније и тако је учио све оне који долазили к њему. Давао је од себе оно најдрагоценије: топлину душе, веру, искуство Хришћанског живота.Учио нас је како да се молимо и разгорео у сваком од нас онај жижак вере који је Бог усадио у свакоме од нас. Да ли ико ко га је познавао може да заборави све што је учинио? Многи су к њему долазили и односили са собом све те драгоцене дарове. Много мира и радости нам је штедро даровао наш отац Арсеније.

Све ово о чему пишем, осетио сам на себи. И на другима сам видео како их познанство са оцем Арсенијем мења, обнавља и даје им снагу. Одлазили су из логора као верници и односили са собом трачак оне топлине којом их је даровао. С обзиром на мој случај, могао сам и сам да преносим на друге оно што сам добио од оца Арсеније: веру, љубав, доброту.

Они који су живели у његовој близини нису одлазили са овог света гневни, без наде, већ просветљени вером у Бога, а стравичан логорски живот није за њих представљао неправедно

страдање, већ незаобилазно искушење на путу ка Богу.

Често се догађало да ти исти људи, пре одласка из овог живота, пренесу светлост другима. Уколико би до првог сусрета са оцем Арсенијем дошло када је човек био на самрти, он је олакшавао том човеку болове и муке, и човек би мирно прешао у други живот. Отац Арсеније је овај таланат од Бога умножавао чинећи многа добра дела и делио га великодушно са другима. Никад због тога није осиромашио, напротив, то га је богатило, а да сам није био свестан тога. Када би отац Арсеније говорио о твом животу, било би ти јасно да он о теби зна више него што ти сам знаш о себи. Знао је чак и шта те чека. Очи су му биле благе и пажљиве. Гледајући у њега, у тебе се постепено усељавао мир, добијао си снагу. Када би говорио, глас му је био тако уверљив да си морао имати поверења у њега, знао си да је у праву.

У свему је био храбар и јак, ничега се није бојао. Бог и само Бог је био његова снага, његово уточиште и надање. У Богу је био јак, и у Богу је стајао чврсто у сред оне све беде и страдања.

По примању монашког пострига добио је име Арсеније. "Арсеније" значи - храбар. Име му је савршено одговарало.

Мене су из логора пустили неколико година пре њега. Редовно сам му писао. Када сам чуо да је ослобођен, тражио сам га свуда и на крају га нашао у малој варошици у којој се био настанио.

Увек ће ми у памћењу остати она кућица и соба у којој је живео. Наравно, они радосни дани и сати које сам са њим проводио остаће заувек утиснути у мом сећању. Чим се уђе у собу оца Арсенија, виде се најпре иконе Владимирске и Казанске Мајке Божје, Нерукотворени Образ Господа Исуса Христа и ликови св. Јована Богослова и Св. Николаја Чудотворца; старе иконе, врхунске израде. Пред њима увек горе два кандила: црвено и зелено. На сточићу испред икона је стаклена ваза у којој се увек налази свеже цвеће. На истом сточићу, прекривени белом салветом, налазе се и Свето Писмо, Псалтир, још неке богослужбене књиге, као и одговарајући Минеј[1]*. На његовом радном столу поред прозора налази се мноштво књига: о теологији, историји уметности, древној архитектури, савременој и класичној поезији, чак и атеистичке књиге.

Дуж целог једног зида простире се полица крцата књигама, а уз други зид је кауч ма коме се отац Арсеније дању одмара, а ноћу спава.

Намештај у соби допуњују три удобне старе фотеље. На зиду су платна познатих савремених сликара, дарови самих уметника оцу Арсенију. На скоро свима је представљена природа. На једној слици је насликана жена испред логорске бараке. Женино лице је лепо и привлачно: мада је видно исцрпљена, у очима јој сија живот, снага и несаломива воља.

У позадини слике је још једна барака. Жена је одевена у маслинасто-сиво одело, на глави има похабану капу и на први поглед се стиче утисак крајње беде, но ако се поново загледаш у њене очи, осећаш да је жива, упркос свим страдањима кроз која пролази, упркос смрти која је прати на сваком кораку. Јасно ти је, кад је гледаш, да се она не предаје, да се никад неће одрећи Онога у Кога верује. Премда скрхана животним искушењима, у њој и даље живи Дух Божји и она ће увек бити жива: њене очи су ватрено сведочиле ову истину. Портрет је насликао чувени руски уметник, пријатељ оца Арсенија.

Не знам име те жене, знам само да је била духовна кћерка владике Макарија, која је умрла у логору.

Када се отац Арсеније вратио из логора, није више служио у цркви. Првих неколико месеци живео је веома повучено и усамљено, но касније се око њега обрела велика духовна породица, чији су чланови били распрострањени широм Русије.

Људи су долазили, писали му писма (наравно, нису му писали на кућну адресу, јер би то

представљало опасност и за њих и за њега, већ су му писма доносили пријатељи који би му долазили у посету - на овај начин је дневно примао око двадесетак писама). Сваког дана долазило би му по двоје или троје људи, а суботом и недељом чак и до десеторо! Када је имао неуобичајено велики број посетилаца, Надежда Петровна се веома бринула за његово здравље.

Духовна деца оца Арсенија била су врло многобројна. Свако од њих га је посећивао бар два пута годишње. Надежда Петровна је у једној соби наместила два кревета за посетиоце. Уколико је више људи остајало да ноћи, морали су да спавају на поду.

Отац Арсеније није губио интересовање за уметност. Користио је своје слободно време да прати најновија издања, међутим, слободног времена је имао веома мало. Ипак, успео је да напише неколико чланака, мада ниједан издавач није прихватио да штампа његове радове, јер је аутор био свештено лице. Ипак, један од његових пријатеља је покушао да преко својих познаника у издаваштву обезбеди штампање неких његових радова, како се не би заборавило име Пјотра Андрејевича Стрељцова.

Отац Арсеније је устајао свако јутро у шест сати, а одлазио на спавање у поноћ. Непрестано се молио, служио свакодневне литургије, исповедао људе и разговарао са посетиоцима.

Кандила су горела док се тихо молио у својој соби. За мене је молитва са њим увек представљала велику духовну радост; у тим тренуцима сам осећао како се Божја благодат излива и на мене. Његова молитва је била веома духовна, веома дубока, нарочито кад се молио Пресветој Богородици.

Кад је он читао акатист Богородици Владимирској, заборављао сам ко сам и где се налазим. Са завршним речима акатиста: "Радуј се, Пресвета Владичице Богородице, ти која нам пројављујеш благодат и милост иконом својом", отац Арсеније је славио безмерно савршенство Богомајке и пред њом спомињао имена све своје духовне деце, молећи се за њих.

Једном недељно служио би парастос. Том приликом би се молио за хиљаде уснулих у Господу и те службе су увек биле веома потресне за све присутне. Док се молио за мртве било је очигледно да он сваког од њих појединачно чува у сећању и да осећа њихово присуство. Понекад би плакао и ми који смо се са њим молили осећали бисмо колико их је волео и колико су они за њега били живи.

Људи који би долазили к њему одлазили су са обновљеном снагом и вером, са жељом да постану бољи и да помажу другима.

За време оних дугих година које је отац Арсеније провео у кампу, његова духовна породица се смањила. Многи су умрли, многи су били болесни, а неки су га напустили из страха од власти. Ипак, већина њих је остала верна оцу Арсенију. Појављивала су се нова "деца": били су то људи које је упознао у логору, а неке су доводили пријатељи, као што је био случај самном. Познавао сам многе од њих и сваког се сећам, но споменућу само оне које сам упознао приликом посета оцу Арсенију, или оне које знам још из логора и које сам заволео.

О некима од њих је већ било речи: о докторки Ирини, оцу Алексеју (некадашњем студенту из логора), Абросимову, Сазикову, Авсенкову и Надежди Петровној - све су то били дивни, изузетни људи.

Сећам се посете владике Н. која се збила 1962. Владика је био познати теолог, филозоф и, по речима многих, веома добар исповедник. Долазио је код оца Арсенија на исповест. Многа духовна деца оца Арсенија ишла су у цркву у којој је он служио.

Остао је два дана у посети код оца Арсенија. За то време су исповедили један другог. После су разговарали о судбини и будућности Цркве у Совјетском Савезу и о томе шта је битно за вернике у данашње време. "Верујућем човеку требају само Свето Писмо и дела Светих Отаца", рекао је владика Н., гледајући библиотеку оца Арсенија. "Ништа друго није вредно

његове пажње."

Отац Арсеније је ћутао неколико тренутака, а затим одговорио: "У праву сте, Преосвећени. Оно најважније за вернике налази се у тим књигама, но морамо имати на уму да човек данашњице има много другачији развојни пут него што су то имали људи у четвртом веку. Хоризонт знања је данас неупоредиво шири, а наука нам објашњава ствари које тада није била у стању да објасни. Данас свештеник мора много да зна како би могао да помогне вернику да се избори са супротностима са којима се сусреће на сваком кораку. Свештеник мора да разуме теорију релативитета, научни атеизам, да прати најновија открића у биологији, медицини, као и савремену философску мисао. Пошто комуницира са медицинарима, хемичарима и физичарима, једнако као и са фабричким радницима, он мора свакоме од њих да одговори на постављена питања, а да при том то не буде анахронизам или некакав полуодговор.

Отац Арсеније је пребивао у сталној молитви. Кад је размишљао о нечему, шетао или ишао некуда, усне би му се једва приметно мицале, изговарајући Исусову молитву: "Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме грешног."

Живео је да би помагао другима. Чак и у логору, када је и сам био гладан и исцрпљен, помагао је другима, радио уместо њих, неговао болесне, делио са њима свој мршави оброк.

Када је ослобођен, путовао је куда год би га позвали; његова једина жеља је била да помаже, да даје себе другима. Често смо покушавали да га убедимо да не расипа снагу, да се не исцрпљује до крајњих граница. Материјалну помоћ је одбијао, сматрајући да је његова дужност да се сам стара о себи. Ипак, покушавали смо да му помогнемо преко Надежде Петровне, што је он вероватно знао. Не могу се избројати они којима је помогао, испуњавајући до краја јеванђељску заповест: "Носите бремена једни других и тако испуњавајте Христов закон" (Гал. 6:2).

Изнео сам оно што знам о оцу Арсенију. Други ће написати више о томе како им је помогао. Што се мене тиче, знам да ми је отац Арсеније дао оно најдрагоценије: удахнуо је у мене веру и љубав.

Знам да је својим молитвама и светим животом осветљавао и још увек осветљава пут многим и многим душама.

Према сећањима А. Р. Ш., 1967 - 1969

НАПОМЕНЕ:

1. Минеј; књига која садржи службе свим светитељима који се славе сваког дана у току једног месеца. Постоји дванаест књига Минеја, једна за сваки месец у години.

ИРИНА

Децембар 1956. године је био изузетно хладан и ветровит. Логор је био скоро сасвим празан, ускоро ће и отац Арсеније бити пуштен. Примање писама је сада било дозвољено, што је за њега значило велику утеху. Добијао је много писама.

Једног дана он доби писмо од Ирине: лепо писмо, непосредно и пуно радости - као да је Ирина саму себе послала у њему.

Пјотре Андрејевичу!

Од бабушке Љубе сазнадох да сте живи! Бог вас је избавио. Осећала сам, на неки начин, да ћете имати довољно снаге да издржите све муке. Многима сте веома потребни, а мени највише. Прошлост, страшна прошлост, полако бледи и ја се уздам да ће будућност бити боља.

Деца су сада велика. Тања је велика девојка, Алексеј учи пети разред. Њега нисте ни видели.

Петнаест година нисам имала никакве вести од вас и за то време многе промене су се десиле у мом животу. Као што сте ми предлагали, постала сам лекар. Муж ми је и даље најбољи пријатељ. У њему постоје искрице вере, а ја ћу се постарати да се искре разгоре у пламен. Он зна све о вама и често ми каже: "Сећај се оца Арсенија и не заборављај шта је добро. Према људима се опходи као он што се опходио."

Дођите брзо, мада знам да то не зависи од вас. Доћи ћу по вас и просто ћу вас ухапсити и довести да живите са нама. Мајка Божја нас чува. Спасила ми је Татјану, а мени вазда помаже. Ваша бабушка Љуба ми је толико много пружила! Заменила ми је мајку.

Господе, како сам срећна што сам вас упознала!

Ана

Ово писамце испуни срце оца Арсенија сећањима и даде му прилику да се очима душе загледа у прошлост и да се, по ко зна који пут, задиви путевима Господњим.

Отац Арсније поче да се присећа:

Година беше 1939. Неколико година пре тога издржао је казну у логору, да би по истеку тог рока изненада био послан у изгнанство. Селио се из костромске у архангелску област, из архангелске у пермску и најзад доспео у вологодску област. То су били веома удаљени крајеви и једино је те, 1939. године живео близу железнице. Село у које је био послан било је мало, но испоставило се да је старица код које је отац Арсеније живео била верујућа жена, добра и самилостива. Убрзо је постала духовна кћерка оца Арсенија.

Четрнаестог августа, на дан празника Изношења Часног Крста, отац Арсеније кришом напусти своје пребивалиште и упути се у један мали град код једне своје духовне кћери, Наталије Петровне Астахове.

За његов долазак знало је само њих седморо најближих пријатеља. Стан Астахових се налазио на трећем спрату велике стамбене зграде. Договорено је да отац Арсеније неће излазити на улицу. Наталија Петровна и њен супруг одлазили су сваког јутра на посао, а отац Арсеније је остајао сам у стану. Договор је био да ником не отвара врата, а уколико би дошао неко од њих седморо, позвонили би на договорен начин, и отац Арсеније би тада без питања отворио врата.

Његов долазак у то место је био тајна. Отац Арсеније је званично био у изгнанству у једном

месту на северу земље. Овде је дошао да би се састао са два епископа и неколико јереја и да би са њима поразговарао о будућности Цркве у овим смутним временима. Састанак је требало да се одржи у селу Абрамцову, у кући једног познатог сликара.

Тога дана је био празник Преображења Господњег. За све време свог боравка код Астахових, отац Арсеније је писао писма пријатељима и духовној деци. Писма би давао једном од седморо пријатеља који су знали за његов долазак, а они би их предавали другима, који би се постарали да их лично уруче примаоцима. Они којима су писма била намењена нису ни сумњали да их је отац Арсеније писао из изгнанства и да су оданде, преко пријатеља, нашла пут до њих.

Првих шест дана његовог боравка била су мирна. Отац Арсеније је одслужио предпразнично бденије, исповедио своје пријатеље, а следећег јутра одслужио празничну литургију на којој су се сви причестили Светим Тајнама. После тога његови су пријатељи отишли на посао и отац Арсеније остаде сам. Након празничне службе осећао је мир и радост у души. Није било разлога за бригу. Од Марте Андрејевне није стигао телеграм, што је значило да нико није приметио његов одлазак (било је договорено да му Марта Андрејевна овим путем јави уколико неко буде приметио његово одсуство). Ни овде, у стану, није имао разлога за бригу.

Отац Арсеније паде на колена и стаде да узноси благодарне молитве Богу за милост којом га је даровао, допуштајући му да служи свету литургију на велики празник уз учешће његових најближих. У стану беше мирно и тихо. После молитве отац Арсеније седе за сто да пише писма. Писао је на узаним листићима папира, јер су они могли лакше да се сакрију. Његов ситан и уредан рукопис испуњавао је танке листиће који су његовој духовној деци доносили поуке од животне важности. У њима је он поучавао, убеђивао, упозоравао, смиривао, објашњавао. Сваки прималац је са великим нестрпљењем чекао да добије узани листић хартије од оца Арсенија, јер му је тај папирић доносио мудре очеве речи и савете. Повремено би се отац Арсеније дизао од стола, одлазио до прозора и кроз завесу посматрао другу страну улице. У једном тренутку му се учини да је жену која је шетала испред излога продавнице виђао и ранијих дана. Жена је застала и пажљиво гледала у правцу прозора за којим је он стајао.

"Да ли ме то неко посматра, или ми се само чини?" питао се отац Арсеније. Из куће није излазио, није приметио да га прате када је допутовао и само седморо његових поверљивих пријатеља су знали да је он овде. "Постајем параноичан", рече потом сам себи и седе опет за сто да пише. Већ је било скоро једанаест часова. Отац Арсеније доли још уља у кандило чији је пламичак поигравао и у неколико наврата се замало угасио. Затим стаде да чита благодарни акатист Мајци Божјој.

Молитву му наједном прекиде бучна звоњава на вратима. Незнани посетилац је звонио према уговореном знаку: једном дугачко, три пута кратко, једном дугачко, једном кратко. "Ко ли то може бити? Никога не очекујем данас. Шта ли се догодило?" запита се отац Арсеније.

Звоно се опет огласи, овај пут нестрпљиво.

Забринут, отац Арсеније пође према вратима; знао је да само његови пријатељи знају за уговорени знак звона, но ипак је био збуњен.

"Сигурно телеграм од Марте Андрејевне", помисли отац Арсеније.

У ходнику се прекрсти још једанпут, призове у помоћ Мајку Божју и отвори врата. Непозната млада жена од својих двадесетак година гурну врата ногом, одгурну оца Арсенија у страну и грубо упаде у кућу. Отиде право у дневну собу.

"Ја сам из совјетске администрације. Ево моје легитимације. Ви сте Стрељцов, Пјотр Андрејевич и живите овде већ шест дана. Послали су ме овде да мотрим на вас преко дана. Ноћу ме замењује неко други."

Отац Арсеније се наједном осети изгубљеним. Знао је да се на столу налазе писма његовим

пријатељима, знао је да нема дозволу за боравак у овом граду. Стрепео је за безбедност својих пријатеља који би могли због овога силно да настрадају.

"Боже мој, Мајко Божја, помози ми!" молио се у себи. Једна ствар му је била на памети: много људи ће због њега бити ухапшено...

Жена је била млада, лепа и очигледно интелигентна. Била је одевена сасвим обично, вероватно да не би привлачила пажњу.

"Разумете ли ме? Ја сам из администрације. Мој задатак је да мотрим на вас са улице. Али мени се лично нешто страшно десило: кћерка ми се озбиљно разболела. Телефонирала сам кући и рекли су ми да има врућицу преко 42о, да су јој крајници толико отекли да је сва поплавела и једва дише. Све се то десило сасвим изненада. Јутрос, кад сам одлазила од куће, било јој је добро, а сада ми мајка каже да моја Тања умире. Звала сам централу да их питам да ме пусте кући, међутим одбили су ме. Забранили су ми да напустим своје место. Но, шта да радим? Кћерка ми умире, морам јој некако помоћи, морам по доктора, моја мајка не зна шта треба да ради. Замена ће доћи у пет сати поподне. Имам за вас велику молбу: немојте никуда да идете. Дајте ми реч да нећете никуда отићи! Не напуштајте стан, молим вас, иначе ћете ме уништити. И још нешто: ако вам неко дође у посету, морам знати ко је то био, да бих могла да јавим у централу. Ваши људи, који раде за нас, кажу да сте добри и да помажете људима. Молим вас, немојте никуда да идете. Реците да нећете... Моја Татјана је болесна и морам бити са својим дететом, а они ми не дају..."

Отац Арсеније све схвати у трену. Није морала ништа више да му говори. У очима јој је видео много више него што је могла сама о себи да каже.

"Идите вашој кћерки. Нећу напуштати стан. Ако неко буде долазио, јавићу вам. Идите."

"Хвала вам, друже Стрељцов! Хвала! Вратићу се до три, бићу опет на свом месту!" узвикну жена и још додаде: "Зовем се Ана!"

Врата се залупише. Отац Арсеније остаде сам. Кандила су и даље горела, његов молитвеник је био отворен, а свуда по столу налазила су се писма.

Значи, НКВД зна све: знају да је овде, држе га под присмотром, а мотре и на друге. Циљ им је да сазнају ко све код њега долази, како би могли да их похапсе. Ана, која је упала у кућу и која је знала за уговорени знак, која је, упркос наређењима, морала код своје болесне кћерке, њене ужасне речи: "ваши људи који раде за нас", планирани састанак са епископима, изненадна болест Анине кћерке, све је то отац Арсеније протумачио као низ догађаја које је Бог уредио Својим премудрим промислом.

Тежина овог догађаја се свом жестином обрушила на рамена оца Арсенија и замало га није смрвила силином осећања и мисли. Бојао се; осећао је велику одговорност за судбину других, за оно што их можда чека. Схватио је да је његов долазак овде био велика грешка.

Отац Арсеније извади свој молитвеник, припаде коленима и стаде да чита акатист Владимирској Мајци Божјој, настављајући да чита тамо где га је прекинуло звоно. Међутим, реченице су некако чудно звучале, и он као да није успевао да схвати значење речи које је толико добро знао и волео. Мало по мало успео је да се савлада, да заборави на своје земаљске бриге и да се сасвим погрузи у молитву. Провео је тако у молитви око четири часа.Читао је Акатист и друге молитве, затим је одслужио благодарствени молебан.

Тај догађај није био ништа друго до потврда Божје милости и старања према оцу Арсенију и његовим пријатељима, његовој духовној деци. Сви страхови и све бриге одступише од њега.

У три сата поново се зачу звоно и отац Арсеније отвори врата. Ана журно уђе у стан и промуца:

"Хвала Богу, још сте ту."

"Ту сам, нисам никуда ишао, нити је ико долазио да ме посети. Вратите се на своје место, Ирина."

Жена је изгледала врло измучено и уморно, но када је отац Арсеније назва именом Ирина, она се тргну и рече узнемирено: "Зашто сте ме назвали Ирина?"

"Идите, Ирина, идите!" уместо одговора понови отац Арсеније.

У очима јој засијаше сузе и она прошапута: "Хвала вам."

"Господе! Ти си ми рекао да је њено право име Ирина! Ти си једини Свезнајући, о Свемогући Боже!"

Преко пута улице, могао је да види Ирину како наставља да шета испред излога продавнице. У пет сати на њено место дође неки човек.

Отац Арсеније одлучи да ништа не каже Наталији Петровној ни њеном мужу, као ни осталим пријатељима. То ионако не би променило ситуацију, само би им натоварио бригу на врат. Неки унутрашњи глас му је говорио да сачека до сутра и да је све у Божјим рукама.

Отац Арсеније поче да се припрема за оно најгоре: спалио је сва писма која је претходно био написао и примио, а такође је замолио Наталију Петровну да спали било шта што би могло да их угрози.

Следећег јутра одслужио је рану литургију и, пошто су Наталија Петровна њен супруг отишли на посао, почео је да се моли, али молитва му није текла лако. Није имао мир, био је забринут.

У једанаест сати огласило се звоно. Отворио је врата и опет угледао Ирину. Пустио ју је у собу, сео за сто и чекао.

"Дошла сам да вас видим. Успела сам, уз велике проблеме, да сместим Тању у болницу. Много се бринем за њу. Хвала вам за оно јуче. Телефонирала сам у централу и јавила им да јуче нико није долазио код вас."

"Седите, Ирина! Веома сам изненађен што сте се усудили да дођете да ме видите, мене који сам под присмотром. Вероватно ме сматрате непријатељем?"

"Немојте ме се плашити. Верујте ми, дошла сам зато што сам сама хтела, болест моје кћерке није некаква измишљотина. Реците ми ко сте, ко су ваши пријатељи и зашто се толико борите против власти? Они ваши пријатељи који су у контакту са нама кажу да стално помажете људима и да сте веома добри. Пуно лепих ствари кажу за вас, међутим, од њих смо чули и да сте фанатик, непријатељ народа, да окупљате око себе црквене људе.. Кажу да је ваша доброта опасна за нашу совјетску власт.

"Имам три сата слободног времена. До два сата поподне нико неће долазити да ме проверава. Реците ми, дакле, нешто о себи. С времена на време ћу погледати на улицу и, ако видим нешто сумњиво, одмах ћу отићи."

Гледајући је у очи, отац Арсеније поче да говори Ирини о вери и о верујућим људима. Покушао је да јој објасни због чега се комунизам бори против вере, као и да је увери да се Хришћани не боре против режима.

Док је разговарао са њом, отац Арсеније није осећао страх. Чега да се плаши? Било му је сасвим јасно да Ирина зна много више о њему и његовим пријатељима него што би он могао да јој каже. Отац Арсеније се толико удубио у своје речи да је заборавио ко то седи пред њим. Разговарао је са Ирином као са било којим другим људским бићем и, знајући да је у праву, бранио је своју веру.

Мада јој је било тешко да га разуме, Ирина га је пажљиво слушала. Слушала је много о опасности хришћанских братстава по совјетску власт, знала је да су верници непријатељи

народа, а сад јој, ево овај човек, говори супротно. Где је истина?

НКВД је поседовао многе информације о њима, и само се чекало да се сазна идентитет свих чланова ове заједнице, па да се изда налог за хапшење сваког од њих, те да се пошаљу у логоре или изгнанство. Сви они су морали бити ухапшени због својих анти-комунистичких активности. Но, Ирини се сада чинило да ту заправо нема никакве "активности", већ да ове људе спаја искључиво вера.

"У централи организују курсеве за нас на којима учимо да сте нам ви непријатељи. А кад вас слушам и гледам све је другачије: изгледате ми као људи из неког другог времена. На курсевима нам говоре о вашој организацији, показују нам ваша писма, из којих се види једино ваша брига за друге и у којима пишете о Богу. То је сигурно нека шифра.

"Неки од "ваших" раде за нас и прослеђују нам информације. Рећи ћу вам њихова имена."

"Не, немојте ми говорити њихова имена, не желим да их знам!" прекиде је отац Арсеније.

"Али ја хоћу да вам кажем ко су они! Не волим издајнике, исти ти људи би сутра могли да издају и мене! Једанпут сам присуствовала саслушању. Згадило ми се: очи су им клизиле лево и десно, увијали су се као црви, дрхтали од страха, но све су записали што се од њих тражило. Ја сам све то посматрала са стране и то што су говорили звучало ми је као нека полу-истина. Издајници су: Кравцова, ђакон Камушкин, Гускова и Пољушкина."

Отац Арсеније задрхта и једва се уздржа да не повиче: "То није истина! Ти људи нас никада не би издали!" Но, у Ирининим очима се видело да говори истину. Заплакао се. Дуго је и горко плакао.

"Но, шта је с вама, друже Стрељцов? Истину вам говорим. Лично сам, 16. августа, пошла са другарицом Кравцовом у централу. Све је истина што сам вам рекла. Смирите се - ти људи нису вредни ваше пажње.

"Можда није требало да вам све ово кажем, али било ми вас је жао. Немојте се узнемиравати. Ја сада идем. Доћи ћу поново сутра. Нећете бити ухапшени због овога. Њима је само важно да сазнају имена свих оних који раде са вама. Сада идем да телефонирам из говорнице да видим како ми је кћерка. Жао ми је што сам вас оволико узнемирила."

Отац Арсеније остаде сам, уздрман и сломљен.

Није могао да заустави сузе, а мрачне мисли навалише на њега.

Каћа! Каћа Кравцова, особа према којој је осећао толику блискост! Каћа, која му је толико помагала, која је имала златно срце, која се стално молила, која је знала све службе напамет! Каћа је знала све о њиховој малој заједници верујућих. Шта је то могло да је натера да постане доушник НКВД-а, да се претвори у издајника? Каћа, лепа и паметна Каћа, коју су звали Бела, да би је разликовали од осталих које су носиле исто име. Шта ју је нагнало да то учини? Страх? Разочарање? Изненадна слабост духа? Претње?

Па онда... ђакон Камушкин, његов духовни син и саслужитељ, а затим Лидија Гускова и Зина Пољушкина, његове верне духовне кћери. Шта ли им се то догодило, те су толико пале? Зар само због страха? "Можда сам ја, као њихов духовни отац, нешто пропустио, можда сам могао да спречим оволики њихов пад? Можда је све ово моја кривица? Господе, смилуј се на мене грешног, исправи пут мој! Ја сам крив, смилуј се на моју духовну децу и све их спаси!"

Сећајући се њихових исповести и разговора које је водио са њима, отац Арсеније покуша да се присети појединости које су их, евентуално, могле довести до овако страшног пада.

Да! Он, јеромонах Арсеније, није приметио шта се у њиховим душама догађа, а требало је да покуша да смири њихову колебљивост и да им укаже на грешке. Отац Арсеније се стаде коленопреклоно молити Богу и Његовој Пресветој Мајци за помоћ. "Господе!" вапио је. "Господе, не остави ме, испружи руку Своју и милостив буди, спаси моју децу од пропасти!"

Ирина је поново дошла следећег дана. Стање њене кћерке се много погоршало. Поред гнојног абцеса у грлу, добила је још и упалу плућа, те је једва дисала. Лекари су рекли да јој нема спаса. Иринини налогодавци јој нису дозвољавали да се удаљи са свог места осматрања. Преко дана, са девојчицом је била, а Ирина је бдела крај ње ноћу. Чим је ушла у собу, Ирина бризну у плач.

"Смирите се, смирите се! Бог је милостив и ваша Тања ће оздравити", тешио је Ирину отац Арсеније. Видео је пред собом сасвим изгубљену жену, тужну, очајну, празну, без наде.

"Нема наде! Татјана умире. Има две тешке болести, доктори кажу да ће умрети, а ја не могу да будем са њом!" јецала је.

Отац Арсеније стаде пред иконе, упали још једно кандило и рече: "Молићу се Богу за вашу Тању, просићу од Њега здравље вашем детету."

"Хоћу и ја да се молим том вашем Богу, на све сам спремна. Желим само здравље свом детету, али не знам како да се молим. Не знам ништа о Богу."

Светлост кандила је титрала пред иконама, обасјавајући нарочито лик Богородице Владимирске. "Ирина, молићемо се заједно, молићемо се Мајци Божјој, нашој заштитници. Молићемо је да ваша Тања оздрави." И он отпоче молитву, гласно и разговетно. Док се молио, отац Арсеније није примећивао Ирину. Заборавио је на њу, осећао је само њен огромни људски бол. Отац Арсеније се молио за дете Татјану свом својом душом и са свом влашћу која му је као свештенику дата.

(Када ми је, скоро 25 година касније отац Арсеније причао о овом догађају, рекао ми је: "Ти знаш да ја ретко плачем, али тада сам плакао и молио Бога и Његову Мајку за помоћ. Молио сам се "со дерзновенијем" и, не само да сам се молио, већ сам - бојим се и да изговорим ове речи - захтевао. Да, захтевао сам да Бог испуни моју прозбу, јер је Иринин бол био страшан. У њој није било ни наде, ни вере, но ја сам у њеним очима видео доброту и љубав. Молио сам се да Бог чује моју молитву, молио сам се за исцелење детета и да Ирина прими светлост вере и наде у Христа. Касније сам исповедио ово своје "дерзновеније" епископу Јони.)

После двочасовне молитве, отац Арсеније се осврну око себе и виде Ирину на коленима, како и даље плаче, гледа икону Мајке Божје и миче уснама. Срце му се испуни самилошћу.

Приђе јој, положи јој руку на главу и рече јој: "Идите сада, Ирина! Бог ће помоћи. Молили смо се заједно, ви и ја. Мајка Божја, наша предстатељница, неће се окренути од нас. Помоћи ће нам."

Ирина устаде, узе оца Арсенија за руку и рече: "Пјотре Андрејевичу! Ја од сада верујем, и вероваћу. Верујем вама, верујем Њој. И Она је мајка, и ако је све тако како ви кажете, Она ће помоћи. Мајко Божја, спаси моју Татјану. Све ћу учинити, само је спаси!"

Отац Арсеније настави да се моли све док се Наталија Петровна и њен муж нису вратили с посла. Увече, док су седели са још двоје пријатеља, телефон је зазвонио. Отац Арсеније подиже слушалицу и рече: "Слушам вас, Ана." Са друге стране жице чуо је Иринин глас: "Зовем вас из говорнице. Хвала! Хвала! Добро је! Помогла ми је! Ја од сада верујем. Хвала вам!"

Отац Арсеније се прекрсти и рече: "Велику милост су указали Бог и Његова Мајка, не само мени, већ једном новорођеном човеку. Нико неће знати с ким сам разговарао, на свету има много Ана." И он отиде пред иконе и заблагодари Богу.

(Овде вреди напоменути да су оца Арсенија, приликом каснијих саслушавања, упорно испитивали ко је Ана).

Отац Арсеније је био приморан да промени своје планове због ових непредвиђених догађаја. Након много размишљања и молитава, он одлучи да откаже свој састанак са епископима и да се 25. августа врати у место изгнанства. Дотле неће излазити из стана. Морао је да заштити

оне који су му и даље били верни, и да на неки начин изолује доушнике.

Ирина је, све до његовог одласка, редовно долазила к оцу Арсенију у једанаест сати сваког јутра и остајала до два. Постављала би му разна питања, причала би му о себи, али највише је волела да седи и да га слуша. Први пут у животу се исповедила и причестила. Постала је духовна кћерка оца Арсенија. Договорили су се да му Ирина пише и да се потписује као Ана. Она му је дала адресу своје рођаке, коју је отац Арсеније запамтио, на коју ће моћи да јој одговара на писма. Још јој је отац Арсеније дао адресу извесне бабушке Љубе, да би Ирина могла од ње да учи о вери и о Цркви. Послао је поруку бабушки Љуби, која није била члан њиховог братства, али која је била тврдо верујућа жена: "Помозите овој младој жени, водите је, немојте је остављати. Молите се заједно са њом." Пре него што су га послали у логор "специјалног" режима, одакле није могао никоме да пише, отац Арсеније је написао Ирини неколико писама.

После сусрета са оцем Арсенијем, Ирина је престала да ради за Компартију и уписала медицину. По дипломирању, запослила се у једној од великих московских болница.

Отац Арсеније је сазнао за ово тек пошто је пуштен из логора. Тог децембра 1956., неколико месеци пред ослобађање, присећао се оних дана августа 1939. Још му је у памћењу био свеж онај бол са којим је размишљао о ђакону Камушкину и о сестрама Лидији и Зини. Било му је јасно да ничим није могао да спречи њихов пад, јер ни једног тренутка у току исповести или разговора са њима није био свестан њихових намера.

Сећао се и исповести Каће Кравцове, 23. августа те године. При крају исповести, отац Арсеније је чекао, јер је желео да она сама каже шта је учинила, но она не рече ништа. Отац Арсеније се молио. Каћа је очекивала да чује разрешну молитву и није могла да разуме зашто отац Арсеније оклева. "Оче, завршила сам!" рекла му је и тек тада јој отац Арсеније прочита разрешну молитву.

Исповест се завршила, али не и разговор.

"Каћа, шта те је то натерало да пријавиш властима наше братство? Зашто си им говорила о нашем раду? Зашто? Тиме си уништила многе животе. А била си ми узданица и једна од мојих највољенијих духовних кћери."

Каћино лице обузе страх, стид, ужас. Њене крупне очи напунише се сузама и она стаде да се уједа за усне.

"Како сте сазнали? Ко вам је рекао? Оче Арсеније, они су све већ знали и пре него што сам им рекла. Знали су да сте дошли овамо. Ја сам им само рекла пола истине, ја... " Она се наједном уозбиљи. "Хтела сам само да спасем наше братство, да га заштитим... Лагала сам на информативним разговорима, али они много тога знају. А сада сам се до гуше упетљала у ово..."

Разговор је трајао дуго и завршио се договором да Каћа мора напустити братство, што је она и учинила. Неколико година касније, Каћа се удала и престала да се виђа са својим старим пријатељима. Оца Арсенија је поново видела тек 1958.

За време ригорозних саслушавања 1942. године, отац Арсеније је имао прилике да се још једанпут увери у то да је Ирина говорила истину када му је открила идентитет потказивача.

Бивши ђакон Камушкин је до шездесетих година уживао висок положај у Московској Патријаршији.

Пре одласка, отац Арсеније је дуго разговарао са Вером Даниловном и Наталијом Петровном. Рекао им је разлог због кога је дошао, али им није спомињао Ирину нити им је објашњавао како је сазнао за издају. Рекао им је за ђакона, Зину и Лидију, али Каћу, Белу Каћу, није спомињао. Веровао је да није издајица, мада је тешко сагрешила.

Било му је јасно да ће веома брзо бити ухапшен, но било је веома важно, зарад других, да се

то хапшење не догоди на том месту, већ тамо где му је званично место пребивања - у сеоцету у које је био изгнан. Нека га саслушавају, нека га стрпају у самицу, нека га туку у показују му потписане изјаве сведока - он неће признати да је икада напустио своје званично пребивалиште. Ирина му је купила карту за 25. август. Вече пре поласка отац Арсеније је провео пишући писма, од којих је једно било намењено Каћи Кравцовој. Каћа је 1966. године дала то писмо Вери Даниловној и том приликом јој испричала како је дошло до тога да је постала агент Компартије.

Ево одломка из тог писма:

Молим се Богу за тебе. Учвршћуј се у молитви и немој престајати да молиш Мајку Божју за помоћ. Пала си, сада мораш наћи снаге да се поново дигнеш. Разумем твоју грешку и не кривим те. Ти си јака, одлучна, чврста. Када су те позвали, веровала си да си довољно јака и да ћеш моћи да им се одупреш. Твоја грешка састоји се у томе што си веровала у себе, а не у Бога. Да си више веровала Богу, само тада би ти твоја снага и одлучност помогле да се одупреш злу. Овако је твоје јуначење завршило прво као грешка, а онда као велико зло.

Престани да се бавиш тиме. Одупири се злу и победићеш. Знам да је то тешко. Бори се против зла.

Утеху нађи у молитви. Мајка Божја је наша заштитила и предстатељница пред Богом.

Нека те Бог чува.

Твој духовни отац

Јеромонах Арсеније

Доћи ће дан када ћемо се поново срести. Увек се молим за тебе. Бог те благословио.

У једанаест часова 25. августа, док је Ирина чувала стражу преко пута улице, отац Арсеније је отишао на станицу и остао тамо до поласка вечерњег воза. Иринина мајка је дошла да га испрати. Донела му је хране. Била је веома пријатна и пажљива.

Овај одлазак је за оца Арсенија био веома болан. Изгубио је три духовна чеда. Но, у Каћу је имао поверења. Веровао да ће се повратити.

Ирина се поздравила са њим ујутру и замолила га да се моли за њу и њену породицу. За оца Арсенија је представљало велику радост што је један нови човек пришао вери, извору наде и живота.

Сећам се, неко је једанпут упитао оца Арсенија: "Како сте могли одмах да имате поверења у Ирину?" Одговорио је: "Јер су путеви Господњи чудесни, а милост Његова неизмерљива."

Записано према казивањима оца Арсенија, Ирине, Вере Даниловне и Наталије Петровне. Саставила особа која је учествовала у овим догађајима.

НОВИНАР

Тај је све је бележио. Од некуда је набавио комад грубе, сиве хартије, пресавио је до величине нотеса, прeрезао странице ножем и зашио их. По повратку с посла на брзину би појео порцију бљутаве хране коју би добијао са комадом старог, замрзнутог хлеба. И даље полугладан, исцрпљен од умора, сео би на ивицу кревета и почињао би да пише патрљком који је преостао од оловке. Оловка би клизила по папиру и исписивала уредне редове уредних речи састављене од уредних слова.

Некоме би можда изгледало као да је послат у логор по задатку, да извештава о животу затвореника, као да је требало да проникне у психу логораша и логорских администратора и да касније обједини своје чланке у извештај са насловом: "Профил затвореника у логору специјалног режима." Но то је само тако изгледало. Он је био обичан затвореник, "зек[1]*" број К-391, који је, према 58. члану Закона, био осуђен на двадесет година робије у овом логору. За годину дана колико је провео у логору, нашао је времена да испуни неколико оваквих бележница и да у њима, веродостојно и поштено, опише стварност у логору. Кад год би срео неког новог логораша, зграбио би га и засуо питањима: "Ко си? Одакле си? Због чега си овде? Ко ти је саставио досије?" Премда је било логично да следеће питање буде: "Какви су ваши утисци о овом логору?" он такво питање није никад постављао. Одговор је био сувише очигледан. Уз помоћ криминалаца успевао је да сакрије своје бележнице. Морао је да им плаћа тако што им је давао део свог следовања.

Повремено би стражари налазили ове његове бележнице и одузимали би му их. Слали би га у самицу, али то га није спречило да и даље пише.

Посматрао је свет очима новинара. Да је био осуђен на стрељање, тај би до последњег тренутка живота бележио на папиру своја осећања и реакције. Такав је био. Посматрајући логор, покушавао је да осмисли то што види око себе. Предмет његове анализе била је барака и разноврсност њеног становништва. Био је један мали број људи које није "интервјуисао", међу којима је био и отац Арсеније.

Прозвали су га "новинар" и он се поносио својим надимком. Заиста је, док је живео на слободи, и био новинар; радио је за велике новинске куће као што су Известија, Правда и Труд.

Његови жустри манири, нервоза, незадржива жеља да се о свему распитује, изазивали су сумњу код многих, али с обзиром да је био добре нарави и лако заподевао разговоре, људи су га на крају прихватили, како политички затвореници, тако и криминалци. Полицајци и власовци, међутим, били су против њега.

После неког времена проведеног у логору, знао је више и ређе је интервјуисао људе. Док је писао, видело се како размишља и вреднује ствари око себе.

Са оцем Арсенијем упознао се у бараци. Чуо је за њега да је свештеник и историчар уметности са универзитетским образовањем. Видео је да оца Арсенија многи затвореници поштују и да он има утицаја код многих. Но, чињеница да је отац Арсеније свештено лице, била је довољна да га Новинар презире и жали.

Новинар је био чврсто уверен да је отац Арсније сасвим законито у логору, јер је знао да верници агитују против власти. Мислио је да су полицајци, сарадници Немаца и верници део једне исте групе, па се није ни трудио да га интервјуише.

Био је уверен да су њега самог ухапсили због лажне издаје и вређало га је то што се налази међу "њима." Он, који је увек био на страни истине, сада је био приморан да живи у истом кошу са свештеницима и домаћим издајницима, једном речју, непријатељима.

Но, до интервјуа са оцем Арсенијем је ипак, једног дана, дошло. Десило се да се Новинар

једном разболео, па је морао да остане у бараци и да помаже оцу Арсенију. Заједно су чистили бараку и ложили пећи. Радили су у тишини. Новинар није проговарао; носио је дрва, вадио пепео из пећи и прикупљао суварке. Био је млад и снажан, па је радио много брже од оца Арсенија. Отац Арсеније је и даље доносио дрва, а он је већ би спреман да заложи ватру. Кресао је шибицу за шибицом, али није успео да потпали ватру. Отишао је до друге пећи, али ни ту није имао успеха. Потрошио је целу кутију шибица, али ватру није успео да наложи. Почео је да га обузима стах, јер је знао да барака мора бити топла када се остали врате са рада.

Отац Арсеније унесе и последњи нарамак дрва, поређа их у пећи и додаде кресиво. Била му је потребна само једна шибица да потпали ватру. Он примети да Новинар није запалио ни једну.

"Могу ли да вам помогнем?" упита он Новинара. Одговор је био љутит и раздражљив: "Молим вас, не мешајте ми се у посао. Не треба ми никаква помоћ." Отац Арсеније се склони у страну, но остаде да га посматра.

Новинар је постајао све нервознији. Почео је да губи живце. Знао је веома добро да ће од осталих затвореника, кад се врате са рада, добити батине и он и отац Арсеније. Када је прошло двадесетак минута, отац Арсеније, који се до тада молио, ћутке приђе Новинару, обиђе га, извади кресиво и дрва из пећи, затим све то правилно послага у пећ, кресну шибицу и ватра се одмах разгори. Затим приђе другој пећи и исто то учини. Новинар је ишао за њим без речи и пажљиво гледао шта отац Арсеније ради. Трећу пећ је успео сам да наложи. По завршетку посла, лице му је било чађаво, но ипак задовољно. "Хвала што сте ме научили. Мислио сам да је једноставно ложити пећ, а сада видим да је то уметност."

"Ја сам наложио стотине ових пећи од кад сам овде. Савладао сам ту уметност."

Сада су пећи лепо гореле и требало је само додавати дрва. Почели су разговор. Новинар је хтео да интервјуише оца Арсенија, но на крају испаде да је он оцу Арсенију причао о свом животу. Изненадио се томе веома. Испричао је оцу Арсенију, човеку кога није познавао, читав свој живот до најситнијих детаља, и зачудо, то му је веома пријало. Осећао је мир у души.

Остали почеше да се враћају са рада и ускоро се барака испуни жагором. Неколико пута су морали да излазе на прозивку, потом је барака закључана. Новинар је лежао на свом кревету широм отворених очију и размишљао: "Како је до свега овога дошло? Зашто сам овом човеку испричао свој живот?" Од тог времена отац Арсеније му је постао веома драг и присан.

Један разговор је водио ка другом и полако, неприметно, Новинар повери своју душу у руке оца Арсенија. У почетку је говорио: "Отац Арсеније је толико јак! Има душу која је велика као читав свет, у њој има места за све!" Касније је говорио: "Отац Арсеније је човек са великом душом, у њему има толико много доброте. Коначно сам својим очима видео правог, верујућег Хришћанина." Међу њима се тада изродило доживотно пријатељство.

Новинар је много волео поезију. Многе је песме знао напамет и увече би их рецитовао сам себи или другима. Имао је добру дикцију и леп глас којим је умео да открије душу песника. Волео је Блока, Брусова, Пастерњака, Симонова, Гумиљева, Љермонтова и Јесењина. Док је рецитовао, глас му је био јасан и изражајан, гласом је давао посебан значај свакој речи и реченици. Чак су и свима добро познати стихови звучали другачије када би их он говорио. Сећам се, једне вечери нам је рецитовао Блокову "Незнанку."

О давним, прошлим временима

Приповеда тешка свила на њеним раменима,

И шешир њен, с нојевим перјем,

И танка јој рука с прстењем.

Лагано крочи она међ" пијанима,

Вечно без друга и сама.

А око ње облак се мириса слегао

Док се смешта крај прозора у угао.

Слушали смо га, и око нас је све нестало: барака, глад, зима, затвор, били смо сами са Блоковом "Незнанком."

Када би нам говорио Јесењинове песме, умео би да нам пренесе несрећну, болну душу песника, његову дубоку, но посве исцрпљену осећајност, духовност његове поезије, туговање и јадиковање над животом проживљеним без смисла и циља.

Новинар нам је много стихова рецитовао, но једна Симоновљева песма ми је остала урезана у памћењу: "Чекај ме и ја ћу доћи." Те вечери, седео је и разговарао са мањом групом људи. Неко му предложи да рецитује. Он се замисли, као да се нечега присећао и рече: "Ево једне Симоновљеве песме. Сећам се, он ми је сам рецитовао ту песму 1942. на фронту. То је ратна песма:

Чекај ме и ја ћу доћи,

Само ме чекај.

Чекај ме и онда када жуте кише

Буду доносиле тугу.

Чекај ме и када снегови дођу,

Чекај ме и када сунце жари.

Чекај ме и онда када друге

Више не буду чекали,

Када их забораве.

Чекај ме и онда када из далеких места

Писма не буду стизала.

Чекај ме, ти сама, и када се они који су ме некада чекали

Уморе од чекања.

У почетку смо га слушали необавезно и равнодушно, но потом нас потресе топлота његовог гласа и дубински смисао песме. Логорски живот, безнађе и јад око нас, очај, све нас је то подсећало на наше ближње, пробудило у нама одјеке далеке прошлости.

Чекај ме. Упркос свему,

Ја ћу се вратити.

Нека кажу они који ме не буду чекали

Да је у питању срећа.

Звонки глас Новинарев је испунио скоро целу бараку, те су се кругу слушалаца придружили и други затвореници. Задубљени у своја сећања, нису се усуђивали ни да дишу, да не би пропустили коју реч. Размишљали су о својим породицама, домовима, о онима који живе на слободи: "Чекају ли ме? Сећају ли ме се? За власти сам званично мртав. Избрисан сам са свих спискова."

Новинарев глас је наставио:

Они који нису чекали никад неће разумети

Како си ме у сред огња спасла

Својим чекањем.

Само теби и мени биће знано

Како сам успео да преживим:

Ти си, просто, умела да чекаш

Као ни једна друга.

Новинар заврши песму, погну главу и утону у своје мисли. Око њега људи полако почеше да се разилазе и враћају у своје кревете.

Један повисок човек од својих четрдесетак година наједном рече: "Преживео сам рат, лежао по болницама, поново се борио за Русију. Писао сам жени: "Вратићу се, чекај ме!" И ево ме овде, жена ме још чека. Чему све то? Остадосмо закопани у овом логору заувек." Затим неочекивано додаде: "Ко зна? Можда ћемо заиста једног дана изаћи одавде?"

Новинар је дочекао да види Стаљинову смрт. Нико није знао како, али по ослобођењу је успео да задржи све своје белешке. Данас је његово име веома познато и његови чланци се штампају у дебелим часописима и водећим листовима. Прочитао сам неколико његових књига у којима сам препознао догађаје у којима сам и сам учествовао, приче о страдањима и о његовим разговорима са оцем Арсенијем са којим је остао у чврстом пријатељству до краја живота. Данас се често састајем са Новинарем. Заједно се сећамо живота у логору, оца Арсенија и свих оних који су, упркос свему, изашли из логора и наставили да живе. Но, најважније од свега је да обојица верујемо у Бога и да нам је отац Арсеније променио живот.

У овој књизи коришћене су многе Новинареве забелешке из логора.

НАПОМЕНЕ:

1. Зек: затвореник

МУЗИЧАР

Појавио се једног дана у нашој бараци: мршав, у искрпљеном оделу какво смо сви носили, изгледао је измучено. Лице му је било увело, кожа на лицу му беше као распета преко јагодичних костију, једино је још у његовим крупним црним очима пуним туге било живота. Оне су вазда биле загледане некуда у даљину, одсутне за сва дешавања око њега. Пошто није успевао да достигне норму у раду, није добијао пун оброк, тако да је из дана у дан све више слабио. Вратио би се с посла, полако јео оно мало хране што је добијао, затим би сео на кревет и дуго посматрао беду логора кроз прљаво окно прозора. Ни са ким није разговарао. Само понекад би му лице живнуло, и тада би, као по некој замишљеној клавијатури, прстима прелетао по коленима.

О себи је говорио мало, такорећи ништа, но једне вечери, сасвим случајно, сазнадосмо нешто о њему. Ово се догодило пошто је већ пола године провео са нама у бараци, и пошто смо се сви навикли на његову одсутност и ћутљивост.

Те вечери се међу једном мањом групом затвореника заподенуо разговор. У разговору је учествовао и отац Арсеније. Испочетка се разговарало о логору, но после извесног времена тема разговора се променила и они почеше да причају о прошлости. Сећали су се позоришних представа, а затим се разговор наставио о музици. У разговор се тада укључише и они затвореници који никада нису проговарали ни о чему.

Разговор о музици постаде озбиљан. Људи су расправљали о утицају музике на душу човека, неки су заступали мишљење да се одређена врста музике користи за пропаганду. Отац Арсеније обично није учествовао у оваквим расправама, но овај пут он изрази своје мишљење: да музика, она која поседује дубоко унутрашње значење, може да изврши позитиван утицај на човекову душу, да таква музика има моћ да оплемени човека уносећи му у душу елементе религијског осећања.

Онај ћутљиви и повучени човек као да наједном оживе: очи му засијаше, глас му постаде јачи, и он стаде говорити са видним ауторитетом. Говорио је уверљиво и присно, надограђивао се на мисао оца Арсенија о утицају музике на човекову душу.

Један од затвореника који је стајао у групи загледа се пажљиво у њега и одједном узвикну: "Чекајте, па ја вас знам! Ви сте клавириста..." и он рече име и презиме познатог концертног пијанисте.

Музичар задрхта и рече, помало стидљиво: "Када бисте само знали колико ми недостаје музика! Ех, кад би сте знали... Уз музику бих могао и ово да преживим."

Неко постави уобичајено питање: "Због чега сте овде?"

"Један пријатељ је посведочио лажно против мене. Уствари, овде сам из истог разлога као и сви ви", одговори он и удаљи се.

Након овог разговора, као да је постао још потиштенији и одсутнији. Поглед му постаде празан, одазивао се само ако би га неколико пута позвали. Видело се да је овај човек изгубио свако интересовање за живот, што је било исто као да је сам себи потписао смртну пресуду.

Прође месец дана. Музичар, како смо га звали од тог доба, поче да слаби, било му је веома тешко да обавља послове које је налагала администрација логора и због тога је добијао све мање и мање порције хране.

Отац Арсеније је у неколико наврата покушавао да са њим разговара, да му помогне, но његов труд беше узалудан. Музичар би му одговорио било шта, тек да му одговори, и одмах би се удаљавао. "Тај човек не може да живи без музике", рекао је једном отац Арсеније. "Како да му помогнемо?"

Неки криминалац који је волео оца Арсенија рече: "У црвеном кутку сам видео поломљену гитару. Пробаћу да је украдем."

У нашем логору, као и у свим совјетским институцијама, постојао је "црвени кутак", где се упркос његовој намени, никад нису организовали образовни скупови, нити било шта везано за рекреацију. Тамо се налазило неколико књига које затвореници нису смели ни да дотакну, а на полици за књиге је стајала поломљена гитара. "Црвени кутак" је увек био закључан, али је засигурно у логорским извештајима био наведен као "кључни начин политичког преваспитавања осуђеника." Једног дана, на само њима познат начин, криминалци су успеше да украду гитару из "црвеног кутка" и да је донесу у бараку. Гитара је била напукла, имала је само пет жица, лак и боја на њој су скоро сасвим избледели, једном речју, изгледала је јадно. Сви смо знали да гитара неће дуго остати у бараци, да ће је надзорници приликом већ приликом прве инспекције пронаћи и одузети. Ипак, за све нас доношење гитаре у бараку представљало је догађај.

Неко од вештијих затвореника залепи резонаторску кутију туткалом и очисти гитару. Док се лепак сушио, држали су је на скровитом месту два дана. Трећег дана, после последње прозивке и инспекције, положили су гитару на Музичарев кревет док је овај био заузет нечим другим на другом крају бараке.

Када је напокон дошао до свог кревета, Музичар ништа не примети док му рука не окрзну жице. Он скочи на ноге, зграби гитару и стаде да гледа около, сав збуњен, не знајући шта да мисли. Затим поче да подешава струне које у почетку нису могле да произведу звук, као да су биле мртве, но чим их је ваљано затегао и подесио, оне оживеше.

За то време криминалци су играли карте (шпилове су правили сами), неки су играли домине, док су други бацали коцку. Сви су псовали и хулили. Барака се наједном испуни музиком. Псовачи умукоше, одложивши карте. Нешто велико, драго и познато, помало тужно, но ипак сваком срцу блиско раширило се бараком.

Свако је у тим звуцима препознао позната и драга места, травната поља, лица супруга и мајки, деце и пријатеља занавек изгубљених.

Музика је дотакла и оживела све оно добро и светло што је преостало у душама ових људи. Одједном смо могли да чујемо звецкање ледених иглица на боровима, воду како час тихо тече у планинском потоку, час хучи преко стења и камења. Музика нам је продрла у срца и донела светлост, усред мрака који нас је окруживао; донела нам је живот и радост.

Звуци су се разлегали бараком и спајали неспојиво. Помно смо их слушали, мада су снови који су у нама тог тренутка оживели били бескрајно далеко. Струне одједном тужно зајечаше, као да плачу, као да јецају. Сурова стварност се све више удаљавала од нас.

Зачуше се тешки кораци између редова лежаја. Однекуда се појави висок, црномањаст човек, лица искривљеног и влажног од суза. Био је то један од најокорелијих и најокрутнијих злочинаца у логору. "Престани да свираш! Не кидај ми душу! Престани, или ћу те убити!" Криминалац пође са уздигнутом песницом према Музичару, но у том тренутку га неки други криминалац, који је ту стајао, зграби за рамена и избаци на ходник. Касније смо га чули како плаче и рида на сав глас негде у углу бараке.

Музика нам је певала о страдању, о неподносивом болу, очајању. Свима су нам се срца стезала у грудима, но туга нас је постепено напуштала и место ње се усељавао мир и спокој. Музичар је пронашао себе - бар тако је изгледало. Изливао је свој живот у тим звуцима, но сваки који га је слушао чуо је одјек сопственог живота у њима. Он одједном престаде да свира и остаде да седи непомично. "Певај нам!" предложи неко.

Музичар подиже главу и поче да пева помало промуклим, но веома изражајним гласом. Певао је стару руску народну песму:

Нашто сте погнули главе, другови моји?

Она ме не воли више - па шта?

Њеном срцу ја драг нисам више,

Но вас, другови, нећу оставити ја.

Сви наједном живнуше и насмејаше се. Музичарев глас није био глас певача, но поседовао је велику изражајност којом је пленио своју необичну публику. После ове песме одсвирао је, у лаганом темпу, добро познати валцер. Позната мелодија их је на неки начин све ујединила и међу њима створила присност.

Након тога сви одоше на спавање у тишини. Само је Музичар и даље седео на кревету, усправно и мирно. Лице му је сијало и он је грлио гитару нежно и с љубављу. Његове крупне црне очи гледале су у мрак. Био је веома захвалан што су му пронашли гитару.

Отац Арсеније је сео поред мене на кревет. Био је замишљен и озбиљан. "Знаш ли да је овај Музичар дубоко верујући човек. Отворио нам је своју душу свирком."

Гитара је остала у бараки два дана. За то време се музичар потпуно преобразио. Постао је ведар и комуникативан. Криминалци му наденуше надимак "Уметник" и ставише га под своју заштиту.

Гитару су му одузели приликом редовног јутарњег прегледа бараке. Неко га је, очигледно, пријавио. Послат је на три дана у самицу. Музичар је још неко време зрачио миром, па чак и радошћу, но после тога поче поново да се гаси.

Једне ноћи, отприлике три недеље после ових догађаја, отац Арсеније се пробуди из сна. Неко га је вукао за рукав. "Молим вас, опростите ми што вас будим! Знам да је касно, али морам да говорим с вама. Знам да сте свештеник, хтео сам и раније да вам приђем, али нисам смео. Хвала вам за гитару. Знам да је то била ваша идеја. Слушајте ме - бићу кратак."

Он сагну главу и отац Арсеније је могао да осети његов дах, топао и убрзан. Говорио је брзо, као да је хтео да одједном излије своје мисли. "Боже, о Боже, какав сам ја грешник!" понављао је током исповести. Било је очигледно да се дуго припремао за ово и да му је било тешко.

Сузама је квасио руку оца Арсенија. "Боже, знам да сам грешан, али музика... зашто су ми узели музику?"

Отац Арсеније се дуго молио са њим.

Након три недеље, приликом рада, Музичар је сломио руку. Шака му је била сасвим смрскана. Сместили су га у болницу, одакле је успео да оцу Арсенију пошаље поруку преко пријатеља. У поруци је писало: "Не заборавите ме кад се будете молили Богу. Смрт је пред вратима. Молите се Богу за мене!"

Ово казивање је забележено на основу сећања појединих затвореника и самог оца Арсенија, 1959.

ДВА КОРАКА У СТРАНУ

Оца Арсенија сам познавао дуго: у логору је година сматрана дугим периодом времена. Знали смо један за другог, ретко се виђали, међутим, о њему се често говорило.

Наше стазе су се укрстиле 1953. године.

Тог лета су нас привремено послали у неко забито ненасељено место да градимо бараке и рударско окно. Место је било удаљено око четрдесет километара хода. До тамо нам је требало три дана и две ноћи пешачења, а били смо и прилично натоварени. Сунце је пекло, комарци су нас нападали кроз отворе на одећи. Били смо обучени од главе до пете, а време је било спарно и тешко. Свраб по рукама и лицу од уједа комараца и зноја био је несносан.

Овакви маршеви су често били напорнији лети, него зими, када се температура спуштала дубоко испод нуле. Кораци су нам били тешки као олово, док нас је терет који смо носили на леђима притискао све већом и већом тежином и рањавао нам кожу. Одећа нам се лепила за тело, још више нам отежавајући кретање. Сви смо имали само једну жељу: да се простремо по земљи и да више никада не устанемо, без обзира на последице. Но упркос тој жељи, као да нас је нека невидљива сила нагонила да наставимо да се крећемо као аутомати, да вучемо ноге, борећи се за сваку стопу.

Сви смо били преморени: и ми затвореници, и стражари, и полицијски пси. Чинило нам се да је пут бесконачан, мада су га неки од нас препешачили већ неколико пута. Са сваким смо кораком губили снагу. Колона се отегла, поредак се покварио. Свако мало чули су се повици стражара: "Не растежи колону, згусни редове!" Но и тај глас који је извикивао наређења звучао је преморено, долазио је од човека уморног од тежине оружја које је носио. Досадило му је да мотри на колону људи која се споро креће по летњој спарини. Стопала су нам урањала у наслаге црвенкастог лишћа које је прекривало земљу. Са околних бреза, јасика и багрема откидало се лишће које је лагано падало свуда око нас по путу којим смо корачали.

Отац Арсеније је ишао поред мене. Неколико пута сам се спотакао, а он ми је брижљиво помагао да поново устанем. Гледао сам у њега и мислио: "Зар је могуће да он и даље иде?" Отац Арсеније је ходао усправно, усредсређен на нешто, чинило се да ништа не види. Усне су му се мицале и по томе сам знао да се моли.

Пут је кривудао кроз брда. Обронци тих брда су са обе стране били прекривени палим лишћем које је разнео ветар. Ту и тамо растао је понеки жбун. Испред нас корачао је неки Татарин измученог лика. Био је прљав, сав у ритама и носио је празну торбу. Знало се да је пореклом из Казана. Веома је тешко подносио логор и већ му се видео крај.

У бараци је његов кревет био у близини мога. Видећи његово безнађе, многи од нас су покушали да му помогну, али узалуд. За њега је већ било касно. Сада је ишао испред нас и непрестано је посртао. Руке су му се трзале, тетурао се као да ће сваког тренутка да падне.

Хоће ли ускоро предах? питао сам се. Понекад би се неко од затвореника срушио на земљу, остали би га заобилазили, а стражари би га натерали да устане ударцима ногу и кундака.

Пси, које су водили за узицу, изгледали су као да ништа не виде. Њушкали су пут пред собом и послушно ишли за стражарима. Корачали смо у тишини, није било разговора, повика ни претњи, чуо се само неуједначени бат наших корака. Болеле су нас ноге, руке, рамена, све нас је болело, од главе до пете. Ја сам само мислио на одмор. Од умора нисам могао да видим испред себе. Обриси људи су нестајали у прашини и поново се, на кратко, појављивали.

Ово је крај! Не могу више - пашћу. Само што сам то помислио, зачух како неко виче: "Побегао сам! Ја бежим!" Прибравши се, угледах Татарина који је дотле ишао испред нас како покушава да трчи уз брдо, полако и незграпно, јер је био на измаку снаге.

Читава колона се прену, као пробуђена из тешког дремежа. Стражари уперише аутомате и

почеше да пуцају у Татарина. Меци се разлетеше свуда око њега и подигоше облаке прашине, но Татарин је и даље бежао.

Оваква врста бекства имала је посебан назив: бекство у смрт. Дешавало се да човек више једноставно не може да издржи, почиње да бежи, да би га стражари убили, само да не би више живео. Стражари су знали за ову врсту бекства, али су ретко удовољавали жељи бегунца, већ би га ухватили уз помоћ паса, претукли и силом натерали натраг у колону. Бегунац би само у ретким случајевима био стрељан, што је зависило од команданта.

Татарин се с тешком муком вукао узбрдо. Командант страже, видевши да бегунац једва иде, нареди да пусте псе на њега. Пси ће га ухватити, добиће своју порцију удараца, додаће му још неколико година у логору - и наставиће да живи.

Завлада мук. Разумели смо да командант не жели да га убије. Но тада се одједном разлеже паљба из аутомата. Био је то пун погодак: војник који је пуцао, усмртио је Татарина првим хицем. Док је падао, несрећник је изгледао као да покушава да се ухвати за небо: једну је руку испружио према сунцу и скотрљао се низ падину. Војник је наставио да пуца у његово мртво тело.

Сада је тело Татарина је лежало непомично у прашини. Сви смо га добро видели. Лице му је било разнето, одело натопљено крвљу, а онај војник је и даље пуцао.

Колона се одједном разби и затвореници, напети и под страховитим емотивним набојем, кренуше према стражарима. Војници им запуцаше изнад глава и командант повика: "Лези! Сви на земљу!"

Људи попадаше по лишћем прекривеном путу. Киша куршума још једном затрешта и промукли глас команданта још једном загрме: "Лези!" и грдно опсова. У тишини која је уследила чуо се глас војника који је пуцао: "Друже команданте, скинуо сам га из прве, као снајпериста!" Глас је говорио татарским нагласком.

У том тренутку некоме из колоне се оте узвик: "Псето! Убио си једног од својих! Требало би и тебе убити!" Војник се окрете и нанишани аутомат у правцу одакле је чуо глас, но командант викну: "Ибрахимов! Мирно!"

Сви смо лежали ничице. Одједном зачух нечији плач. Окренух се и видех оца Арсенија како клечи док ми сви лежимо. Сузе су му се котрљале низ лице и нешто је веома тихо шапутао. Ударио сам га надланицом како бих га натерао да легне. "Лезите, иначе ће пуцати!" рекох му. Није ме чуо. Клечао је и даље и гледао у даљину, шапутао и крстио се. Гурнух га и други пут, но није се обазирао. Нисам могао ништа, само да се надам да нас неће погодити. Десет или петнаест минута је трајала узбуна, војници су јурили тамо - амо и на крају некуда одвукли тело. Затим је уследила команда: "Дижи се! У колону по двојица, брзо! Два корака у страну и пуцам!

Поустајали смо и наставили пут. Тело Татарина је склоњено негде у страну, мада су трагови крви по лишћу још били видљиви. Стражари су били бесни: знали смо да ће на сваки непредвиђени корак одговорити рафалном паљбом. Погледах поново у оца Арсенија. Очи су му и даље биле влажне, био је озбиљан и веома тужан, но и даље се молио.

Упитах га: "Дакле, Стрељцов, зар стварно до сада нисте имали прилике да видите овако нешто?"

"Јесам. Није ми ово први пут. Увек је страшно и потресно када убију човека без кривице. Тешко ми је кад тако нешто видим, а не могу да помогнем."

Одговорих му, помало иронично: "Зашто нисте призвали у помоћ тог вашег Бога? А могли сте и да прокунете убицу. Можда то не би било од неке користи, али барем бисте се осветили на неки начин."

"О чему ви то говорите? Како је могуће проклети некога? Бог је многе од нас спасао, ево, чак

и данас. Убицу ће стићи казна: анђео смрти је већ близу њега. Господе! Смилуј се мени грешноме!" То је био његов одговор. Био је веома тужан до краја нашег пута.

Догађај око убиства Татарина нас је унеколико раздрмао и ми смо брже корачали, но нико не прозбори ни реч.

За један дан стигли смо на наше привремено одредиште. Требало је да тамо останемо месец дана и да радимо од петнаест до осамнаест сати дневно. Порције хране које смо тамо добијали биле су још мање него у логору. Комарци су нас прождирали. Сваког дана је понеко умирао, а ми смо морали да копамо раке. Стање је било такво да су људи умирали на ногама, држећи лопате и секире.

Када би неко пао, стражари би му једноставно пришли, наредили најближем затворенику да прихвати његову лопату или секиру и ногама би ударали оног што је пао. Понекад би несрећник успео да се дигне, но у већини случајева, стављали би га на колица и одвозили у станицу где би га лекар прегледао и констатовао смрт. Тако је изгледао крај многих затвореника.

Посматрао сам Стрељцова. Задивио ме је за време тог пута. Било ми је јасно да се ради о изузетном човеку који је издржао толике године ропског рада у истом логору као и сви ми, који је био стар и исцрпљен, али који је упркос томе и даље био жив. Он је веровао у нешто и та чврста вера је била једини разлог што је још увек био међу живима. Оно што ме је највише запрепашћивало код њега била је чињеница да, иако је радио исто колико и ми остали, увек је био благонаклон према свима и свакоме хтео да помогне. Према свакоме се односио с пажњом. Чак су га и стражари на свој начин поштовали и избегавали да га повреде.

Радили смо месец дана. Нас шест стотина је дошло у овај привремени казамат, а свега две стотине се вратило!

Повратак у логор је трајао четири дана. Ходали смо веома споро, но чак су и стражари увидели да је од нас остала још само душа. По повратку у логор, добили смо боље и веће порције и одобрен нам је тродневни одмор. На сваком месту се може наћи по које људско биће, па и у логору.

За време тих претешких месец дана постао сам веома присан са оцем Арсенијем. Код њега је све за мене представљало откровење. Имао је велико срце. Свакоме је помагао, поготову кад би видео да је човек на измаку снаге. Умео је да нађе прави тренутак када да приђе човеку. Чинило би ти се да не можеш више, хватао би те очај, а он би се наједном створио крај тебе, ставио би ти руку на раме и рекао пар простих речи које би ти наједном унеле светлост и топлину у живот и које би ти дале одговор на питање зашто ти се све ово дешава и то баш у овом тренутку.

Многима је на овај начин помогао, не само мени. Људи су умирали, нови су долазили. Био је то зачарани круг.

Можда се питате због чега сам испричао ову причу о оцу Арсенију и том ужасном путу, као и о убиству оног Татарина. Испричао сам је због тога што је за мене држање оца Арсенија за све то време било нешто веома необично. За време тих страшних месец дана, његова љубав и самилост запањили су чак и стражаре. Сећам се да су га и неки од њих звали "оче", јер је увек некоме помагао.

Што се тиче татарског војника Ибрахимова, њега су убили истог дана када смо се вратили у "наш" логор. Убили су га његови сународници, изван логора и то на веома свиреп начин, како то умеју Татари. О томе смо чули касније. Када сам саопштио ту вест оцу Арсенију, онерасположио се и рекао: "Господе! Како је све то страшно. Још једна смрт - свирепа и ужасна. Погинуо је пре него што је имао времена да се покаје и да пронађе мир у себи." То је рекао и некуда отишао. А ја, ја сам само могао да помислим: "За псето - псећа смрт!"

Пуштен сам из логора три године пре оца Арсенија, но мој живот се заувек променио

захваљујући њему. Захвалан сам Богу што ми је дао могућност да се упознам са њим. Видео сам га поново 1958., када је ослобођен.

Ово сећање забележио је 1966-67. године човек кога је отац Арсеније волео и духовно подизао.

СМРЗАВАМ СЕ!

Пјотр Андрејевич? Наравно да га се сећам - памтићу га докле год сам жив. Срели смо се, ако могу тако да кажем, у пролазу. Тога дана смо напустили логор рано ујутру. Напољу је било 30о С испод нуле са ветром, а ми смо на себи имали само постављене памучне јакне. Требало је да препешачимо свега десетак километара за неких четири до пет сати, будући да смо морали да носимо и торбе са намирницама и опремом. Није прошло много времена, а мраз ми се увукао у кости. Кроз два сата био сам већ промрзао. Погледао сам око себе и видео да сви мрзну, чак и стражари, мада су били обучени у топле капуте. Полицијски пси који су нас пратили били су прекривени ињем. Покушали смо да ходамо брже не бисмо ли се загрејали, међутим осетио сам да су ми прсти на ногама и рукама потпуно промрзли, одрвенели. Када бисмо посустали, стражари би одмах почели да вичу на нас: "Брже! Брже или ћете се смрзнути!" Почео сам да посрћем, јер ме ноге више нису слушале. Одједном сам осетио да ме неко придржава за мишицу. Погледам, кад оно поред мене неки старац, што ме је веома изненадило. Зашто ли се он брине око мене? Замало што нисам пао. Старац ме држи за руку тако чврсто да не могу да паднем и говори ми: "Не очајавај. Само брже ходај, тако ће ти бити топлије. Тако ћемо брже стићи тамо куда идемо, с Божјом помоћи." Наставио сам да ходам, но после пола километра осетих да губим свест. Нисам видео пут пред собом, оклизнуо сам се и пао. Покушао сам да устанем, али руке и ноге као да више нису биле моје. Освестио сам се од пада и схватио да ми је дошао крај. Смрзнућу се од зиме и умрети. Видео сам ноге осталих затвореника како ме обилазе. Старац је стао поред мене. Знам шта је следеће: када ме мимоиђе и последњи заробљеник у колони, прићи ће ми стражари и ударати ме ногама. Ако не будем могао да устанем, пуцаће у мене, а у извештају који ће поднети логорским властима написаће да су били принуђени да ме убију јер сам покушао бекство.

Не знам због чега, али старац и даље стоји поред мене. Прилази стражар и шутира ме у стомак. "Диж" се!" дере се. Свестан сам свега, али не могу ни да се померим. Чујем старца како говори стражару: "Помозите му, друже. Смрзнуће се."

Прилази други стражар и пита свог команданта: "Друже команданте! Можда да му дам мало алкохола? Имам код себе пљоску..."

Командант наређује да се иде напред и остаје поред мене. Старац их опет замоли да ми помогну. Чему, кад сам већ у полусмрзнутом стању, било би им много лакше да ме једноставно стрељају. Један логораш мање или више, кога је брига за мене? Није ми јасно како, али старац није нимало уплашен. Ја сам пао, али он је иступио из колоне. Неће ни он избећи стрељање. Командант нешто говори стражару који скида аутоматску пушку с рамена. Готово је. Сад ће да нас убију. Стражар нам прилази, додаје пушку команданту и обраћа се старцу. "Хајде деда, хајде да га подигнемо." Подижу ме. Стражар вади из џепа пљоску и приноси ми је устима. Алкохол ми се слива низ грло. Врло брзо осетих како ми унутрашњост тела гори. Попио сам неколико гутљаја. Стражар и старац почеше да ме добацују један другом да би ми прорадио крвоток. То ме је грејало споља, а алкохол ме је грејао изнутра. Намерно су ме бацили на земљу и терали ме да устанем. Руке су почеле да ме пеку, осећао сам као да ми прсти на ногама горе, што је било веома болно. Живнуо сам. "Хвала", рекох стражару.

"Немој мени да се захваљујеш, него овом овде деди, што се усудио да остане поред тебе." Затим се обрати старцу: "Како си смео да иступиш из колоне, кад знаш за правило: два корака у страну - смрт на лицу места?"

Старац се поклони и рече: "А зашто бих се бојао? Сваки човек има душу. Знао сам да ћете помоћи. Бог никада не оставља човека који страда!"

Стигли смо колону. Људи су били запањени што смо још живи. Никад им нисам испричао како сам преживео.

Тај старац је био отац Арсеније. Тако смо се упознали. У почетку сам га знао само као Пјотра Андрејевича, тек касније сам сазнао да је свештеник. Отац Арсеније је ушао у мој живот уносећи нешто велико: велику радост, светлост, доброту и то до те мере, да сам се од тог доба сасвим променио. Сећајући се овог догађаја, и сада често помислим: "Отац Арсеније је био у праву - многи људи имају семе доброте у себи, само што је оно понекад скривено. Наше је да проналазимо добро у људима, као што је отац Арсеније осетио доброту код стражара и команданта."

Кад сам боравио у Калушкој области 1963., случајно наиђох на командира који ми је ономад спасао живот. Постао је цивил и радио у фабрици као механичар. Пришао сам му и рекао: "Добро јутро, друже команданте." Није ме препознао, но када сам га подсетио на онај догађај, обрадовао се. Поразговарали смо о прошлим временима и он рече: "Да, била су то мучна времена. Тешко ми је и данас кад се сетим..."

Упитах га: Како то да нас тада нисте убили? И да ми је онај стражар дао алкохола да се загрејем?"

"И ми смо људи", одговорио је. "И још нешто: збунио нас је онај старац. Знао је да се због таквог преступа губи глава, али се није бојао да вам помогне. Рећи ћу вам истину: ми стражари смо често спомињали тог старца. Био је некако посебан, срдачан, топао... Кажу да је био свештеник. Где ли је сада?"

Рекох му да је отац Арсеније још жив. Разговарали смо дуго, бивши командант и ја. Свратили смо у кафану и попили по вотку, настављајући причу о прошлости. Са оцем Арсенијем сам био у вези све док се није упокојио. Сачувао сам сва његова писма. Просто морам још једном да поновим: био је то изузетан човек.

Написао агроном, председник једног колхоза у калушкој области.

ЧИЗМЕ

Питате ли ме да ли се сећам? Наравно - сећам се свега.

Све је то већ добро позната прича: саслушавања, суђење, логор, глад, батинања, злочинци, свагдаприсутна смрт и непрестана чежња за вољеним лицима.

Сећате ли се оне песме:

Ти си сада далеко, далеко,

Деле нас планине снежне

И само има четири корака

До смрти неизбежне.

Тако је стварно и било. Смрт је била толико близу да си могао скоро да је дотакнеш руком. Зла смрт је вребала одасвуд: понекад би узела обличје продужене робије, понекад би криминалац убио слабијег због комада хлеба, каткад се прерушавала у глад. Имала је хиљаду лица.

Делио сам судбину са стотинама несрећника сличних мени. Није од неке користи да се свега сада сећам. Нисам једини који је прошао кроз све то, не сматрам то неким посебним подвигом. С друге стране, бавити се својим позивом док си на робији - то је ретко ко могао. Отац Арсеније је успео да пронађе своје место у логору, међутим, то није био једини његов подвиг.

Тешко је објаснити некоме ко никада није робијао у логору шта заправо подразумева "подвиг" у таквим околностима и упоређивати га са, рецимо, херојством у рату. У рату се често дешава да човек у неком магновењу, или без размишљања, стави свој живот на коцку да би спасао другога. Међутим, у логору је смрт присутна сваког тренутка у току дана и ноћи. Помагати људима у таквим условима је много теже и представља истински подвиг.

Са оцем Арсенијем сам се први пут сусрео једне зиме, а повод за сусрет биле су чојане чизме. Пре тога нисам имао прилике да се упознам са њим. Зими је, иначе, било најважније да ноге буду суве. Но у логору су нам чизме увек биле влажне изнутра, прсти на ногама промрзли, болни и израњављени. Ноћу нисмо смели да их остављамо поред пећи да се осуше, јер би их неко свакако украо. Увече нисмо могли да их сушимо, јер је то време било резервисано за криминалце који су тада остављали чизме поред пећи. Како је зима одмицала, то су ми прсти на ногама били све више промрзли, док једног дана нисам могао да устанем и да идем на рад.

Претходне вечери, када сам се вратио са рада у бараку, пета ми се била слепила за чизму по којој се изнутра ухватио лед, јер сам тога дана загазио у неку бару. Кад сам се напокон домогао бараке, нисам више могао да скинем чизме. Пао сам на кревет и помислио: ево и мог краја. Већ сутра ме неће бити. И тако, лежим на кревету, немам снаге прст да померим, кад одједанпут осећам како ми неко скида чизме. Прва помисао ми је била да су криминалци проценили да сам ионако готов, па ми краду чизме, но више ме није било брига. Тај неко ми је скинуо чизме једну за другом, а затим полако почео да скида крпе којима сам био повезао ноге. На моје запрепашћење, почео је да ми масира ноге. Нисам био у стању да реагујем, али сам био свестан свега. Повратила ми се циркулација у ногама. Непознати ме је тада покрио и отишао. Помислих да ми је сигурно узео чизме и обојке. Но, зашто би ме онда масирао и нечим ми намазао ноге? Стопала су ме и даље болела, али сада знатно мање, тако да сам утонуо у сан.

Ујутру ме редар пробуди ударцем у лице. "Што не устајеш?"

Успавао сам се. Брзо устадох из кревета. Био сам бос. Осврнух се око себе и у том тренутку видех старца како ми доноси чизме и обојке. Све је било суво. Био сам веома збуњен, но брзо

сам се обукао и отишао на рад. Увече, старац поново дође и однесе моје чизме и крпе да се суше. То се поновило неколико пута. Спасао ми је живот. У почетку сам га само посматрао, а затим заподенуо разговор с њим. Убрзо сам се навикао на њега. Знате ли како ми је сушио чизме? Ставио их је на пећ, а онда је пробдео целу ноћ поред њих и чувао их да их неко не узме. За мене је то истински подвиг.

Мучила ме је мрачна помисао да ћу умрети у логору и да више никад нећу видети породицу. Знам да су и други имали сличне мисли. Старац, за кога сам сазнао да се зове Пјотр Андрејевич или отац Арсеније, једног дана ми приђе и рече ми просто: "Све ће бити у реду са вама и вашом породицом. Ускоро ћете изаћи одавде и видећете се са вашима." Не знам зашто, али потпуно сам му веровао.

Заиста сам и ослобођен неких годину дана после тога. Ухапсили су ме 1952., послали у обичан логор где сам провео две године, а затим су ми поново прегледали досије и послали ме у "специјални" логор. Неочекивано за мене, ослобођен сам 1955., након чега су ми враћена сва права и мој стари посао. Породица ми је била здраво и добро, баш како ми је рекао отац Арсеније.

Сада посећујем оца Арсенија сваких шест месеци. Долазим му празне душе, уморан. Разговарамо, он ме исповеда и вади прљавштину која ми се накупила у души. Враћа ми живот и ја с нестрпљењем очекујем нови сусрет с њим. Враћам се у Новосибирск носећи са собом завежљај љубави и топлине са којим ме отац Арсеније сваки пут испраћа и ја штедљиво трошим те дарове. Члан сам Партије, али у исто време сам тајни Хришћанин. Нико за то не зна. Посао ми је одговоран, али се увек трудим да не улазим у било шта што има везе са атеизмом или антиверском пропагандом. Покушавам да заобиђем такве ствари.

Такав је био мој сусрет са оцем Арсенијем. Свет почива на људима као што је он. Посматрао сам га у логору: многима је помагао, а ми смо, угледајући се на њега, помагали другима. Сигурно хоћете да ме питате како сам посао верник. Посматрао сам њега како живи и како се понаша и, ето - поверовао сам и ја. Касније су ми и други помогли у томе, говорили ми о вери, објашњавали и разјашњавали ми недоумице. Тако сам сазнао све што ми је било потребно да знам.

Но, да се вратим на питање подвига. Сви данас радо користе ту реч. Сви кажу, подвиг, подвиг! Но шта је, стварно, подвиг? Преживео сам рат, учествовао у многим борбама. Био сам добровољац, почео као обичан војник, из рата изашао са чином мајора. Одликован сам орденом части, отаџбинским ратним орденом и орденом црвене заставе. Имам чак два Лењинова ордена, не могу ни да побројим која сам још признања све добио. Био сам командант партизанске чете, био убачен међу Немце као обавештајац, четири пута сам рањаван. Све то није било ништа. Знао сам због чега све то радим, знао сам да ће моји пријатељи бити увек уз мене. Ако умрем, знао сам да умирем за отаџбину. А онда сам се обрео у логору и сазнао шта је право страдање. Схватио сам тада да није најтежа ствар на свету дати живот за одређену ствар, идеју. У логору си сам, потпуно и савршено сам, окружен очајничком смрћу. Око тебе су људи којима је такође смрт за петама, људи празни, очајни, гневни. Њиховом страдању нема краја и они, као и ти, умиру потпуно безразложном смрћу.

Сад, чак и ако би успео да побегнеш одатле - куда би пошао? Пријатеља више немаш, сви се плаше познанства са тобом. Сам си. Верујте ми, подвиг над подвизима је кад неко у таквим условима налази снаге да помаже другима, а сам умире од глади, зиме и исцрпљености. Подвиг је кад неко даје другоме део свог следовања, кад онако полумртав обавља посао уместо другога. Морате ми веровати. Водио сам чету војника у јуриш, вадио сам људе из пожара, и мене су спасавали, али све је то било лако, јер сам знао због чега то чиним. У име чега би неко помагао људима у "специјалном" логору, кад су сви тамо ионако осуђени на смрт?

Отац Арсеније је многима спасао живот. Чинио је то у име Божје и зарад Божјих људи.

Никада није жалио себе. Његов подвиг је био подвиг љубави према људима. Никад за то није очекивао награду, нити било шта за узврат. О Боже! Када би сви људи били као отац Арсеније!

Забележио 1966-67 човек коме је отац Арсеније био духовни родитељ.

ТРЕЋИ ДЕО

ДУХОВНА ДЕЦА ОЦА АРСЕНИЈА

ТЕБИ, ВОЈВОТКИЊИ, ПОБОРНИКУ НАШЕМ... [1]

То вече сам се задржала дуже него обично код пријатељице. Док смо још разговарале, погледах на сат и видех да је већ 11 часова. На брзину се опростих од ње и потрчах на станицу. Станица није била далеко. Морала сам прво да прођем кроз село, а затим је до станице пут водио кроз шумарак, но све заједно, пут није био дужи од седам минута. Млад месец је био високо на небу и било је мрачно, али ја одбих да ме испрате и одјурих на станицу сама. Била сам млада и ничега ме није било страх. Док сам журила на станицу, помислила сам: "Мајка ће се љутити што касним. Сутра морам рано на литургију, а после тога морам да радим."

Најпре сам ишла журним кораком улицама, а кад стигох до шумице, потрчах. Било је веома мрачно и помало сам ипак осећала страх, но пут ми је био добро познат. Много сам пута туда пролазила. Престадох да трчим, пошто никог није било у близини. Када сам опет хтела да потрчим, изненада ме неко зграби за руке и пребаци ми нешто преко главе. Борила сам се да се ослободим, покушала сам да викнем, али нападач ми је држао нешто преко уста. Борила сам се, отимала се рукама и ногама колико сам могла, међутим добих ударац у главу, што ме је ошамутило. Одвукли су ме у страну с пута и скинули капут који су ми били пребацили преко главе, но уста су ми и даље била зачепљена некаквом крпом. "Зуцнеш ли, исећи ћемо те на комаде!" претио ми је мушки глас. Пред очима ми севну нож. "Лези, будало! Ради шта ти се каже, па ћеш остати жива." Видех пред собом два мушкарца. Један је био висок, други мало нижи. Обојица су заударала на алкохол.

Ослободише ми уста и приковаше ме за земљу. "Имајте милости, пустите ме", прошапутах и покушах да гурнем једног од њих. Онај високи ми прислони врх ножа на груди и убоде ме. Тада схватих да ми нема спаса. "Ти иди тридесет корака уз стазу и чекај. Кад завршим с њом, зваћу те", чух како говори свом другу. Онај мањи се изгуби у мраку.

Лежала сам тако на земљи и знала да ми спаса нема. Шта да радим, како да се одбраним? Помислих: "Господе, помози!" Нисам могла да се сетим речи ниједне молитве, но изненада ми у глави сину молитва Мајци Божјој: "Теби, Војвоткињи, поборнику нашем..."

Високи младић ме баци на земљу и стаде да кида одећу са мене. Здерао ми је хаљину и надвио се надамном с ножем у руци. Видела сам га сасвим јасно, али нисам престала да се молим, понављајући молитву Богородици. Вероватно сам се молила наглас, јер ме је упитао: "Шта то мрмљаш?"

Ја сам се молила, наглас. Он ме опет запита: "О чему ти то причаш?"

Но одједном, он устаде и погледа некуд преко моје главе. Погледавши пажљиво свуда около, љутито ме удари ногом у ребра, подиже ме са земље и рече: "Хајдемо даље одавде." Носећи и даље нож и моју одећу у једној руци, гурао ме је испред себе другом руком, док нисмо стигли до удаљеног дела шуме. Поново ме је бацио на земљу и нагнуо се надамном. Ја сам се и даље молила.

Међутим, он поново устаде и стаде да ослушкује и гледа некуда преко моје главе. Док сам призивала у помоћ Мајку Божју одједном ме је напустио страх. Нисам се више бојала. Младић је гледао према шуми и мрмљао: "Шта ли се ова мота овде?"

Он баци нож и подиже ме. Ишли смо кроз шуму у тишини, а мене ништа више није

изненађивало нити сам се ичега бојала. Знала сам да је Мајка Божја уз мене и да ме штити. Знам, то је била веома смела помисао, но ја сам заиста тако осећала.

Убрзо се указаше светла железнице. Дугајлија ми добаци хаљину и рече: "Обуци се. Нећу гледати." Он се окрену у страну, ја се обукох. Онда настависмо да ходамо према станици. Купио ми је карту за Москву, наквасио марамицу на чесми и спрао ми крв са лица.

Сели смо на воз. У вагону није било путника осим нас двоје. Седели смо у тишини. Нисам престајала да понављам: Теби, Војвоткињи, поборнику нашем ..."

Када је воз ушао у станицу, он ме запита: "Где станујеш?"

Рекох му име своје улице. Ухватили смо трамвај до Смоленског Трга, а одатле отишли пешице до моје куће. Молила сам се у тишини, с времена на време гледајући у свог сапутника. Дошли смо до моје зграде и попели се степеницама до стана. Страх ме је обузео тек када сам извадила кључ. Шта ће он овде са мном? Нисам хтела да отворим врата, већ сам само стајала, а он ме само једном погледа и оде низ степенице. Тада сам откључала врата од стана и одмах отрчала у своју собу. Бацила сам се на колена пред икону Мајке Божје. Благодарила сам јој и плакала толико да сам пробудила сестру која ме сањиво упита: "Шта ти је?"

Нисам могла да јој одговорим, Молила сам се дуго пред иконом. Два сата касније сам устала, умила се и окупала, а онда сам се молила до јутра, благодарећи Мајци Божјој што ме је избавила од напасти. Отишла сам потом на литургију и после службе све испричала оцу Александру. Саслушао ме је и рекао ми: "Велику милост ти је указао Христос Господ и Његова Пресвета Мајка. Морамо им заблагодарити. Починитеље ће стићи казна."

Прошла је година. Једног врелог и спарног дана, док сам учила поред отвореног прозора огласило се звонце на вратима. Мајка и ја смо биле саме у стану. Чула сам је како некоме говори: "Да, код куће је. Уђите." Затим ме викну: "Марија! Неко те тражи!"

"Зар баш сада?" помислих и викнух: "Слободно!"

Мислила сам да је то сигурно неко од мојих пријатеља - студената. Врата се отворише, а ја се следих. Био је то онај човек из шуме. Да ме је неко питао минут пре тога да опишем како изгледа, не бих умела. Но, видевши га пред собом, одмах сам га препознала.

Стајала сам насред собе, нисам могла да се померим. Он уђе у моју собу, и не осврћући се на мене приђе зиду на коме је висила литографија Владимирске Богородице украшена цвећем. Све иконе смо држали закључане у ормару, једино смо ову окачили на зид под изговором да је уметничка слика.

"То је она!" рече мој посетилац. Стајао је и гледао у икону, а затим ми приђе и рече: "Не бојте се, дошао сам да вас молим за опроштај. Опростите, крив сам пред вама, крив сам, опростите."

И даље сам стајала непомично, скамењена на месту, неспособна да мислим. Он ми приђе још ближе и рече: "Опростите."

Затим се окрете и оде из собе. Овај сусрет ме је силно уздрмао. Шта хоће тај бандит од мене? Паде ми напамет да бих можда требало да позовем полицију, да га ухапсе, но уместо тога откључах орман на чијим су унутрашњим вратима стајале иконе, и стадох да се молим Богу.

Једна мисао ми, међутим, никако није давала мира: зашто је рекао: "То је она!" када је угледао икону Богородице Владимирске?

"Зашто га нисам пажљивије погледала? Зашто ме је молио за опроштај? Можда хоће нешто од мене? Уопште није ни толико висок, а није ме гледао као разбојник, већ некако упитно."

****

Рат је већ увелико беснео. Те године смо били стално гладни. Радила сам као медицинска сестра у болници док сам покушавала да дајем испите на медицинском факултету. Сестра ми је била болесна, али је и даље учила на Институту. Мајка је била толико слаба да је једва могла да хода. Живот је био врло тежак, но ја сам и даље некако налазила снаге да одем у цркву. Битке су се водиле око Москве, на Кавказу и око Стаљинграда. Било је пролеће 1943. Тога дана сам у болници имала дупло дежурство, а када сам дошла кући, није било ничег да се једе. Мајка и сестра лежале су болесне.

Скинула сам капут и пошла да наложим ватру у пећи, но нисам могла. Руке су ми се тресле и болеле су ме. Покушала сам да се молим, да читам Акатист Мајци Божјој, кад одједном зачух куцање. На вратима је стајао млад поручник са огромном торбом. Наслањао се на штап. "Дошао сам да вас видим", рекао је.

"Ко сте ви?" упитах. Он не одговори одмах, већ унесе торбу у стан. "Ја сам онај... Андреј." Познадох нападача из шуме.

Мајка нас је гледала са јастука. Андреј отвори торбу и седе на столицу, премда га нисам понудила. Поче да вади ствари из торбе. Убрзо су се на столу нашле ствари које месецима нисмо видели: конзерве са шунком, кондензовано млеко, маст, шећер и друге намирнице. Кад је све извадио из торбе, он је поново затвори и рече: "Био сам тешко рањен, провео сам три месеца у болници. Мислио сам да нећу преживети. Ногу ми и даље превијају. Док сам лежао, стално сте ми били у мислима ви и Мајка Божја. Молио сам се, као што сте се ви оног дана молили. Чуо сам како лекари говоре међу собом да ми нема спаса, да ћу умрети. Но, ипак, жив сам. Преживео сам. Ову храну ми је донео брат у болницу, био је срећан што је успео да ме нађе. Он ради близу Москве у колхозу. Заменио је неке ствари из куће за храну и донео ми."

Оставила сам отворена врата од ормара где су биле иконе. Он приђе иконама и прекрсти се. Затим се окрете мени и рече: "Опростите ми, у име Бога. Молим вас. Онај догађај ме стално прогања. Осећам се ужасно!"

Погледах у њега, па у храну и повиках: "Носите све ово одавде и сместа излазите!" Почех да плачем.

Стајала сам тако и плакала. Мајка нас је гледала са своје постеље, а сестра се такође придигла и гледала шта се дешава. Андреј ме само погледа и рече: "Нећу ништа да носим."

Он приђе пећи, наслаже дрва у њу, стави мало сувих гранчица и потпали ватру. Стајао је поред пећи док се ватра није разгорела, затим се поклони и оде. За то време нисам могла да се савладам, плакала сам и јецала на сав глас.

Мајка ме упита: "Шта ти је? Ко је тај човек?"

Све сам јој испричала. Слушала ме је пажљиво и кад сам завршила, рече ми: "Не знам шта те је тог дана спасло, но шта год да је било, ја видим да је тај Андреј добар човек, веома добар. Моли се за њега."

Те 1943. године, Андреј нас је све избавио од глади. Нисмо га виделе две седмице, но после тога је наставио да нам долази редовно у посету. Седео би са мојом мајком и разговарао са њом сатима. Увек нам је доносио много хране. Једне вечери је дошао када сам била код куће. Пришао ми је и упитао ме: "Хоћете ли ми опростити?"

Започели смо разговор. Испричао ми је нешто о себи. Присећао се оне ноћи када су ме његов другар и он видели у шуми и како су ме напали. Испричао ми је како се нагнуо преко мене и чуо да нешто шапућем. То га је изненадило и збунило, но одједном је видео поред мене неку жену. Жена га је зауставила заповедничким покретом руке. Када ме је по други пут бацио на земљу, иста жена ме је поново заштитила Својом руком. Тада је осетио страх. Одлучио је да

ме пусти да идем и одвео ме на станицу. Видео је да сам у шоку, па ме је отпратио кући.

"Савест ми није давала мира! Био сам у сталном кошмару. Схватио сам да постоји разлог зашто се све то десило. Нисам престајао да мислим на ту жену. Ко је она? Због чега ме је зауставила? Одлучио сам да дођем код вас кући и да затражим опроштај. Било ме је стид, бојао сам се, но ипак сам дошао. Када сам ушао у вашу собу, видео сам икону Мајке Божје и препознао жену коју сам тада видео у шуми. Када сам отишао од вас, распитивао сам се где год сам могао о Мајци Божјој. Поверовао сам у Бога. Било ми је јасно да сам имао виђење, али и да је мој грех веома велик. Све ми је теже и теже падало то осећање кривице које сам осећао пред вама. Знам да нема начина да вам то надокнадим."

Андреј ми је још много тога испричао о себи. Моја мајка је, иначе, била верујућа жена великог срца. Непосредно пре ове Андрејеве посете рекла ми је: "Слушај, Марија. Богомајка је овог човека удостојила да својим очима види велико чудо. Удостојила је њега, а не тебе. Ти си тада претрпела велики страх и није ти ни самој јасно због чега те је Бог спасао. Ти мислиш да те је спасла молитва. Али знај, сама Мајка Божја је зауставила Андреја. Веруј ми, Она се не показује недостојнима. Мати Божја неће оставити Андреја, стога му и ти мораш опростити." Очигледно јој је Андреј све испричао.

Моја сестра Катарина се страсно заљубила у Андреја. Што се мене тиче, ја сам и даље према њему осећала одвратност, па и мржњу. Чак сам се и трудила да не једем храну коју нам је доносио. Но, после овог последњег разговора, неке ствари сам коначно успела да схватим и да прихватим. По први пут сам га тада видела у другачијем светлу и то ме је смирило. Пришла сам му и рекла: "Променили сте се, Андреј. Постали сте други човек. Опростите ми што толико дуго нисам могла да престанем да вас мрзим." Пружила сам му руку.

Опростили смо се. Послали су га назад на линију фронта после неколико месеци опоравка. Када је одлазио, мајка је скинула са ланчића око врата иконицу Мајке Божје на чијој је полеђини писало: "Спаси и сачувај." Прекрстила га је иконицом и пољубила се са њим, по руски, три пута. Ушила му је иконицу у ревер од шињела. Каћа га је стидљиво пољубила у образ. Мени се само дубоко поклонио, као што је увек чинио, и поновио: "Опростите ми, Бога ради и Његове Мајке. Молите се за мене."

Пришао је икони Владимирске Мајке Божје и направио неколико метанија пред њом, целивао је, још једном нам се поклонио и отишао из нашег стана.

Врата се залупише за њим. Мајка и Каћа су плакале, а ја, пошто угасих светло, задигох завесу којом смо у то ратно време замрачивали стан. Гледала сам Андреја како одлази у ноћ. Претходно се окренуо према нашој кући и неколико пута се прекрстио.

Отада га више нисам видела. Само је једанпут стигло писмо од њега, 1952. године када сам већ била удата, на стару адресу. Писмо ми је донела мајка. Било је кратко, без повратне адресе, али се на печату видело да је послато из Саратова.

"Хвала вам, хвала вам свима. Знам да сам се срамно понео, но ви ме нисте одгурнули од себе. Кад ми је било најтеже, показали сте ми љубав и подржали ме опростивши ми мој грех. Пресвета Богородица је помогла и вама и мени. Вама је Богомајка спасла живот, а ја према њој осећам још и већу благодарност, јер ми је даровала веру, а вера јесте сам живот, телесни и духовни. Мајка Божја ми је даровала живот и сачувала ме у рату, и ја сада живим као Хришћанин. Нека би и вас увек штитила и чувала у све дане вашег живота.

Андреј

То је било последње писмо које сам од њега примила. Када сам ово све испричала оцу Арсенију, рекао је: "Бог је излио велику милост на тог човека, а он је показао да је достојан такве милости. Бог га је сачувао ради великих и славних дела.

НАПОМЕНЕ:

1. Кондак Богородици глас 8.: "Теби, Војвоткињи, поборнику нашем, ми слуге твоје, Богородице, узносимо победничке песме и захвалност за избављење од зала, а Ти, пошто имаш непобедиву моћ, ослободи нас од свих опасности, да Ти кличемо: Радуј се Невесто неневестна!"

ОТАЦ МАТЕЈ

Отац Арсеније се једно време није добро осећао, па је проводио већи део дана у кревету. Баш у то време дође му у посету човек од својих 55 година. Не обазирући се на наше негодовање, отац Арсеније устаде из кревета и радосно поздрави свог посетиоца. После вечере коју је спремила Надежда Петровна, отац Арсеније и његов посетилац се повукоше у собу и проведоше читаву ноћ у разговору. Следећег јутра није било потребе да се оцу Арсенију намешта кревет.

Тог јутра су отац Арсеније и отац Матеј одслужили литургију заједно. Надежда Петровна и ја смо присуствовали служби. После тога су разговарали цео дан. Било је тешко убедити их да на тренутак прекину разговор како би нешто појели.

Док смо вечерали, отац Арсеније је изгледао и осећао се много боље. Све време је с љубављу гледао у оца Матеја. Отац Матеј је мирно седео, разговарао, казивао нам своје доживљаје и одговарао на питања. Провео је са нама шест дана. Четвртог дана боравка у кући Надежде Петровне испричао ми је многе ствари о свом животу. Његови послератни доживљаји као и прича о томе како је пронашао своју породицу и поново је изгубио оставили су на мене незабораван утисак. Замолила сам га да ми дозволи да забележим његово казивање, што је он учинио. Следе моје белешке.

***

Априла 1941. изненада сам мобилисан у Армију. Имао сам тада 28 година, а моја Људмила 25. Оженио сам се њоме из велике љубави. Нас двоје нисмо могли да замислимо живот једно без другога. Првих неколико месеци у војсци нисам имао мира. Писали смо једно другом сваки дан. Људмила ми је била све. Чини ми се да сам је волео више од рођене деце. Она је изузетна особа, изразито снажне воље, доследна, истинољубива и простосрдачна. Знао сам да ме воли колико и ја њу. Наша љубав није почивала на физичкој привлачности, него на дубокој духовној блискости и привржености.

Ја сам завршио физику, а Људмила педагошку школу. Предавала је нижим разредима средње школе.

Рат, као и свака друга трагедија, затиче људе неспремнима. Од самог почетка сам учествовао у тешким и опасним биткама у којима смо се озбиљно тукли и чак неколико пута били приморани да се повлачимо. Често сам јој писао, али сам много касније сазнао да моја писма са фронта никада нису стизала до ње. Ни ја тада нисам добијао писма. Неколико пута сам рањаван. Опорављао сам се по болницама на Уралу и у Сибиру и тада сам јој писао и добијао писма од ње. Но, чим сам поново послат на фронт, писма су престала да стижу. У фебруару 1945. поново сам тешко рањен, а 7. маја, по опоравку, послали су ме у Праг. Ту сам дочекао крај рата. Груди су ми биле окићене медаљама, но мисли су ми увек биле код куће. Нисам био једини који се тако осећао, сви смо мислили на своје породице и домове. Рат се завршио, одбранили смо Отаџбину.

Шест дана по завршетку рата изненада сам ухапшен. Првог јуна сам осуђен на стрељање, а казна ми је касније преиначена на дванаест година робије. Оптужбу је измислио један од мојих претпостављених који је тврдио да сам водио кампању против своје земље у сарадњи са непријатељем. Покушао сам да убедим иследника, а касније суд, да то није истина. Ништа није вредело. Слушали су само мог претпостављеног. Касније сам сазнао да је исто учинио и неким мојим колегама. Борио се, ваљда, за већи положај и бољу плату.

Осуђен сам и послат на робију. Променио сам неколико логора до 1957. када сам ослобођен.

У једном од тих логора упознао сам оца Арсенија и постао веома везан за њега. Заволео сам

га. Тада сам већ поверовао у Бога. У томе ми је помогао један пријатељ, такође затвореник у логору, диван човек и прави Хришћанин. Он ми је пружио велику утеху док сам живео у логору.

Никад нисам успео да јавим својој породици да сам послат у логор, али сам се надао да ће Људмила то некако успети да сазна код државних власти или преко пријатеља. Провео сам последње године у једном сибирском логору, одакле сам ослобођен 1957. Остало ми је још да издржим три месеца казне у Норилску. Одатле сам писао у Москву и распитивао се за породицу, но нисам добијао одговор.

Очајнички сам тражио своју породицу. Најпре сам покушавао да их нађем званичним путем, но то ми није ништа помогло.

Најзад се обукох што сам пристојније могао и сам се дадох у потрагу преко пријатеља. Сазнадох да је Људмила за време рата пребачена у град Кострому и да је тамо остала. Био сам веома узбуђен, јер је требало ускоро да их видим, па сам се све време питао у каквом стању ћу их затећи. Шта ли се њима све догодило?

Ево Костроме. Стигао сам у град у седам сати увече и најпре сам морао да пронађем улицу у којој станују. Кад сам је коначно пронашао и закуцао на врата, било је већ око девет часова. Отворио ми је непознат човек који ме је дуго гледао, стресао се, коракнуо уназад и најзад рекао: "Уђите, Александре Ивановичу."

Уђох у кућу и скидох капут. Човек ме је посматрао у тишини, затим се окренуо према вратима собе и викнуо: "Људмила! Имамо посету."

На вратима се појави Људмила. Чим ме виде, притрча ми и стаде да виче: "Саша! Саша! Јеси ли то ти? Где си био?"

Она ме грли, љуби ме, а ја заборављам на све, на цео свет. Привијам је уз себе, љубим јој лице, руке, осећам како јој лупа срце. Колико дуго је то трајало, не знам. Но када напокон погледах човека који ми је отворио врата, видех на његовом лицу израз тако искрене туге, да то не могу ни описати. Упитах: "Јуда, ко је ово?"

Она се одмакну од мене, погледа нас обојицу и плачним, промуклим гласом рече: "Мој муж." У трену схватих да сам изгубио све. Осећао сам се изгубљено, сломљено. Сео сам на столицу и све што сам могао да питам било је: "А ја?"

Обоје су ћутали. Ухватио сам се за главу и почео да плачем. Тресао сам се од плача, као никад до тада у животу. Као да су се све оне године страдања, стрепње и ишчекивања поновног сусрета свом тежином обрушиле на мене. Био сам очајан. Осетих нечију руку на раменима и чух глас: "Смирите се. Испричајте нам шта се све догађало са вама свих ових година."

Подигох главу и схватих да ми се обратио Људмилин муж. Сео је преко пута мене, док је Људмила и даље стајала. Гледао сам је, неспособан да одједном схватим све што се догодило. Мисли су ми биле магловите и недефинисане. Док сам је посматрао све је то нестало и ја сам видео само њу, Људмилу. Лице јој је било бледо, а њене крупне очи пуне суза и ужаса. Стајала је тако и гледала наизменично у мене и у Бориса - касније сам сазнао да се тако звао њен муж.

Њено драго и познато лице било је и даље веома лепо. Моја жена, моја драга, моја једина Људмила, била је сада туђа жена. Моја Људа, о којој сам непрестано мислио свих ових година. Преживео сам дванаест година у логору једино захваљујући нади да ћу је поново видети. Сада сам је нашао и истог тренутка је поново изгубио.

Погледао сам Бориса и на његовом лицу видех одраз истог бола и изгубљености које сам и сам осећао. "Причајте нам", поновио је. "Молим вас."

Почео сам да причам све од почетка. Вероватно сам дуго говорио. Причао сам им о рату и о писмима која сам писао. Испричао сам им о Прагу, о хапшењу, о суђењу и пресуди: дванаест

година робије у сибирском логору. Све сам им испричао, а затим поново утонуо у ћутање. Ћутали су и они. У том тренутку, као кроз густу маглу, проби ми се до свести помисао о Богу и ја Му се немо обратих: "Господе! Ти нам помози. Ти пресуди по правди Твојој јер Ти једини знаш шта је за нас добро."

Људмила обиђе сто који је стајао између нас, стаде испред мене и рече: "Саша, опрости ми, крива сам пред тобом. Када сам престала да добијам од тебе писма, распитивала сам се о теби код власти и чекала сам. Одговор је увек био: нестао у борбама.

"Помислила сам да си вероватно погинуо. Последње вести од тебе добила сам из Прага. Само сам на тебе мислила, али онда сам упознала Бориса и навикла се на њега. Заволела сам га и удала се за њега четири године пошто смо се упознали. Родила нам се девојчица, нашим синовима сестрица. Зове се Нина, седам година јој је. Опрости ми. Само сам ја крива. Нисам довољно дуго чекала. Опрости..." наставила је да говори кроз сузе. Борис је ћутао.

Шта ми је било чинити у том тренутку? Нисам знао, нисам видео излаз, а било је очигледно да излаз не виде ни њих двоје. Тада угледах на зиду собе неколико урамљених фотографија на којима сам био ја, пре него што сам отишао у рат. Одједном је све изгледало другачије.

Нејасно осећање гнева и осуде ишчезе и нека чудна благост ми загреја срце. Није ме заборавила, сећала ме се и за целу ову ситуацију нико није био крив. Но шта нам је сада чинити?

У соби је владала непријатна тишина. Тишина тешка и болна. "Где су деца?" упитах.

"Отишли су код баке. Тамо ће преноћити."

Погледао сам моју жену. Знао сам, био сам убеђен у то, да ако јој овог тренутка кажем да пође са мном, да ће ме послушати. Да ће узети децу и оставити Бориса. Знао сам то. У том случају, могао бих да заборавим на тог њеног другог мужа и да је волим, исто као и пре. Али деца? За ових последњих осам година, деца су се зближила са својим очухом и заволела га. Ту је, затим, и девојчица. Како би деца реаговала на то? Да ли би могла да ме поново заволе? Да ли би могла да схвате све ово што се догодило? Да ли би била у стању да тек тако забораве на Бориса?

Што сам дуже о томе размишљао, све сам више схватао да бих на тај начин уништио једну сложну породицу, породицу у којој постоји љубав и разумевање. Зар сам имао шта да опростим Људмили? Због чега је она крива? Чекала ме је, тражила, патила се сама са наша два сина. Удала се тек пошто је била сигурна да сам погинуо. Но ни тада ме ова нова породица није заборавила: доказ за то су биле моје слике које су висиле на зиду. Ја сам сада сам, а њих је четворо. Зар сам полагао икаква права на њих? Ни она, ни ја нисмо били криви за ово, а Борис још мање. Волео сам Људмилу (и још је волим), но то ми није давало право да уништим једну породицу, због својих себичних интереса. Тиме бих само посејао зло семе, запатио бих тугу и раздвојио своју децу од човека који им је био отац свих ових година. Моји синови сигурно воле Бориса. Да ли воле мене? А шта са девојчицом којој је Борис рођени отац? Поново се у мислима обратих Богу. Не знам шта ме је тада натерало да одем у другу собу.

Видео сам три кревета уза зид. Очигледно су ту спавала деца. Изнад узглавља најмањег кревета на црвеној пантљици висила је иконица. Нисам могао да видим који је светитељ био изображен на њој, али сама помисао да је Људмила, за коју сам знао да не верује у Бога, дозволила да изнад дететове главе стоји икона, испунила ми је срце топлином и радошћу.

Док сам био у логору, човек који ме је упутио у Хришћанску веру увек ми је говорио да су добра дела према ближњима једини пут к Богу, а да је у исто време неопходно обуздати оно наше огромно, људско "ЈА" кога сви непрестано истурамо испред себе.

Такав је био, отприлике, ток мојих мисли тада. Знао сам да постоји само један прави избор: да одем одатле и да изађем из Људмилиног и Борисовог живота и из живота деце.

Људмила је изгедала јадно. Притискала ју је неизвесност која се тако изненадно обрушила на њу. Лице јој је имало израз најдубље туге, а Борисова глава је била погнута, па је и он изгледао као притиснут тешким теретом. Осетих стид што их обоје држим у неизвесности.

Устадох и рекох им: "Идем. То је једини прави и праведни излаз из свега овога. Ви сте сада породица, а ја сам део прошлости. Ти, Људа, имаш два сина и кћерку, а ја немам ништа. Ви се волите. Идем. Ово није никаква жртва, већ воља Божја."

Узео сам свој капут и обукао га. Борис ме је гледао забринуто, а Људмила повика: "Не, не иди!" У њеном гласу се осећала извесна несигурност. Борис ми приђе, пружи ми руку и рече: "Тешко јој је. Пати због нас обоје и због деце."

Отишао сам из њиховог стана, као да се овај сусрет са Људмилом и њеним мужем никада није ни одиграо. Сада је остала само прошлост. Поново сам био сам. Жена коју сам волео била је за мене изгубљена заувек.

Чекао сам, пун наде, толико година и једино сам кроз ту наду живео и остао жив. Пронашао сам Људмилу, а сада сам је изгубио заувек. Лутао сам мрачним улицама Костроме, сломљен оним што сам управо доживео. Схватао сам да другог излаза нема. Но и даље ми је пред очима био само Људмилин лик.

Био сам веома болестан шест месеци. Помогли су ми неки добри људи, каквих свуда има. За то време сам се привио уз Цркву, што ме је спречило да пођем погрешним путем и да доносим погрешне одлуке.

Запослио сам се као физичар на једном институту, посветио сам се послу и, хвала Богу, постизао добре резултате. Постао сам чак и познат у извесним круговима, па су моји научни радови штампани и ја сам добро зарађивао. Сећање на Људмилин лик ме није напуштало.

Градић у ком сам живео није био много велик. У њему је остала само једна црква, све остале су порушене или затворене. Црква ми је била спас, место где сам могао да одморим душу и где сам добијао утеху. У тој цркви сам упознао једног лекара, доброг верника који ми је много помогао.

Његов дом је, колико се сећам, био једини који сам тада посећивао и у коме сам могао да се осећам пријатно и да разговарам о духовном животу. Нисам покушавао да пратим шта се дешавало у Људмилином животу. Сматрао сам да то не би било корисно ни за мене, ни за њу. Једном сам само писао Борису и замолио га да приме од мене материјалну помоћ. Преко пријатеља који је живео у Костроми, послао сам им скоро сав свој новац. Те године су ми биле врло тешке. Много сам пропатио, јер нисам био у стању да заборавим Људмилу и децу.

Четири године након тога, сазнадох да је отац Арсеније жив. Писао сам му, а касније га и посетио. Тако је отац Арсеније постао мој духовни отац и саветник. Много касније, замонашио сам се и примио свештенички чин. То сам одавно желео, али отац Арсеније ми је саветовао да још није време да се замонашим. Дао ми је благослов тек пре две године.

Оставио сам посао, на велико запрепашћење мојих колега, и почео да служим у цркви. Сада живим у маленом индустријском градићу и служим у једној малој цркви. Имам велики број парохијана од којих су многи искрени и добри верници.

Смирио сам се, прошлост се некако зацелила; но пре отприлике пола године десило се нешто што ме је дубоко дирнуло и потресло.

Вратио сам се кући једног дана по одслуженој литургији, а власник стана ми рече да ме је тражио неки средовечни човек који није оставио име. Рекао је да ће навратити поново око четири сата. Нисам обратио посебну пажњу на то. Међутим, тачно у четири сата огласило се звонце на вратима. На прагу је стајао човек педесeтих година, жут у лицу и некако сав изнемогао. Једино су му очи биле светле и изражајне и у њима се огледала доброта. Човек уђе у мој стан и поздрави ме, ословљавајући ме мојим световним именом. Однекуда ми је

изгледао познат, али нисам могао да се сетим одакле га знам.

"Зар ме не препознајете?" упита ме. Тада сам се сетио. Био је то Борис, Људмилин муж.

Борис одмах поче да говори. "Дошао сам да вам јавим неке новости везане за децу. Ја сам болестан. Имам рак, два пута су ме оперисали, а сада идем на хемотерапију. Сав сам пожутео од ње, али стање ми се није поправило. Кажу да имам још највише два месеца живота.

"Но то је само увод. Хтео бих, пре свега, да вам се захвалим на помоћи. Ваша помоћ нам је много значила. Поштовао сам вашу жељу и никад Људмили нисам рекао да сте нам ви послали новац, но сигуран сам да она то и сама зна. Она вас веома добро познаје.

"Ваши синови сада имају своју децу. Људмила је од њих двојице направила добре људе. Обојица су инжењери. Наша кћерка Нина је уписала студије: Бог је добар. Сва наша деца су верници. Људмила некада није веровала у Бога, но кад сте ви отишли у рат, то се у многоме променило.

"Дошао сам да вам се јавим. Увек сам се старао да знам где живите. Мислио сам да је то важно, јер су наше судбине тако болно и чудно испреплетане. Знам колико је вама било тешко, но желим да знате да је све ово оставило ране и на мојој и Људмилиној души. Људмила вас је волела и још увек вас воли. Ваш одлазак ју је још више везао за вас, јер сте својом жртвом показали снагу ваше љубави према њој.

"Тешко ми је било да живом у сенци њене љубави према вама. Али не би имало смисла рећи да ме није волела после оног догађаја. Никад према мени није била одбојна нити хладна, никад ме није осуђивала. Но сећам се, будио бих се понекад ноћу и осетио да она не спава, да се само прави да спава. Знао сам тада да размишља о вама."

Затим ми је подробно испричао све о деци и на растанку ми рекао: "Није ми остало још дуго да живим, дани су ми одбројани. Ако у вашој парохији има још који свештеник, радо бих се исповедио. Помозите ми!"

Гледајући Бориса схватио сам да му је живот после мог одласка био врло тежак и болан, пун сумња и брига. Упркос томе, успео је да подигне нашу децу и да их васпита у вери, а и да Људмилу уведе у веру. Његов живот је био много тежи, одговорнији и компликованији од мога: прави подвиг.

Борис је остао код мене три дана. Отац Андреј, мој сабрат у храму у коме сам служио, исповедио га је и причестио. Сећам се да ми је после тога рекао: "Довели сте ми доброг човека. Добар је човек тај Борис. Ретки су такви."

***

Док ми је отац Матеј причао о свом животу, отац Арсеније је пажљиво слушао његово казивање. Знам да је све то већ чуо раније. Отац Матеј је остао са нама још неколико дана. Више га никада нисам видела, али се сећам да ми је, пет месеци после његове посете, отац Арсеније споменуо да је од њега примио писмо. "Тежак је и врло замршен био живот оца Матеја", рекао ми је отац Арсеније. "Али упркос томе, успео је, уз Божју помоћ, да донесе једину праву одлуку. Нека би Бог увек био са њим!"

Животна прича оца Матеја ме је дубоко потресла и оставила на мене снажан утисак. Нећу га заборавити докле год будем жива.

ОТАЦ ПЛАТОН СКОРИНО

Читао сам у древном Патерикону учење Светих Отаца да Бог даје сваком човеку у току живота могућност да се осврне иза себе, да размисли о смислу свог живота и да сам одлучи о свом односу према Богу. Човек тада може да бира: да се окрене Богу или да се удаљи од Њега. У току читавог нашег живота мноштво догађаја нам пружа могућност да спознамо Бога и да Му се приближимо. Ми тада стојимо пред слободним избором: да приђемо Богу, или да Га одбијемо. Господ, који је уредио да се око човека одиграва читав низ крупних и ситних догађаја и доживљаја, жели да помогне свакоме да нађе пут до Њега. Одбацимо ли наше спасење, за то није крив нико други до нас самих.

Мени је Бог у неколико наврата давао могућност да се у разним ситуацијама определим за пут којим ћу ићи. Ако се добро сећам, два пута сам одбио да кренем путем Истине који ми је Бог тада нудио. Но, у Својој превеликој Милости, Господ ми је опет и опет помогао и указао ми на пут вере. Благодарећи Његовој милости и човекољубљу, постао сам верник, Хришћанин, а касније и свештеник.

На свом путу узрастања у вери сусрео сам се са дивним људима, истинским помоћницима Божјим, који су ми на том путу помагали и учили ме, на сопственом примеру, шта значи бити Хришћанин.

(Тако је започео своју повест отац Платон. Док ми је причао своју животну причу, понекад би застао, мало поћутао, а затим полако наставио да говори. Отац Платон је био висок, крупан и, на типично руски начин, леп човек. Из сивих очију му је избијала упорност. Са својим увек чврсто стиснутим уснама одавао је утисак човека који је вазда спреман да се ухвати у коштац са свим животним препрекама. У исто време, израз лица му је био изразито благ. У његовим очима као да се одсликавало све што се око њега догађало. Због нечега ми се учинило да би тај човек био у стању, ако је потребно, да положи и свој живот за пријатеље, но кад би се наљутио, да би у свом гневу био страшан. То сам помислила, док је отац Платон настављао причу.)

Кажем вам, кад човек прича своју животну причу, све изгледа врло компликовано. У животу је све много једноставније. Рођен сам у Лењинграду, а одрастао у сиротишту. Завршио сам седам разреда основне школе, а онда сам морао да се запослим. Радио сам као металац у војној фабрици, због чега нисам био обавезан да служим војни рок у мирнодопским условима. Нисам имао времена ни да се учланим у Партију, имао сам свега 23 године када је рат почео. Док сам још ишао у школу, био сам Комсомолац. Волео сам да се истичем да игранкама, слетовима и излетима. Морам признати да сам се тада много интересовао за девојке, а и оне за мене. У то време је било веома популарно учествовати у антицрквеној пропаганди и ја нисам ни мало заостајао у таквим и сличним активностима.

Када је почео рат 1941., одмах сам се пријавио као добровољац. Био сам снажан и здрав, па су ме послали у извиђачки одред. Првих годину дана све је било добро: не само да нисам рањен, већ нисам задобио ни једну огреботину. Мислио сам тада да је то била чиста срећа. Када је наш командант погинуо, на његово место је дошао један млади поручник . Нама се чинио као интелектуалац, јер је био некако сувише "чист." Био је средњег раста, мршав, не много снажан и никада није псовао. Његове наредбе су биле кристално јасне, као да их је цртао оловком на папиру. Био је увек веома прецизан и очекивао од нас послушност. Ми остали смо сматрали да знамо више од њега, јер смо дуже времена провели у рату. Лако је било њему да издаје наређења из бункера - но кад дође време да се зађе у непријатељску територију, видећемо какав је на делу!

Кад смо први пут изашли из бункера, веома нас је изненадио. За доброг војника се обично не каже да се добро бори, већ да добро "ради." Ово је посебно важило за нашег поручника: "радио" је мајсторски. Био је неустрашив, опрезан, прецизан. Умео је да се шуња као мачка и

да пузи на стомаку као змија. Своје људе је штитио, није се сакривао иза њих. Кад год је могао, ишао је први.

Три недеље по његовом доласку добили смо задатак да зађемо далеко у немачку територију. Био је то веома опасан подухват. Знало се, преко радио оператера, да се на такве задатке обично шаље шест до десет војника, и да се ретко ко враћа са задатка - сви гину. За ову експедицију изабрано је нас осморо, заједно са поручником. Двојицу смо изгубили већ при преласку линије фронта. Пошто смо се домогли шуме, почели смо да радимо на свом извиђачком задатку. Задржали смо се тамо шест дана. Слали смо телеграфске поруке сваки дан и изгубили још тројицу наших. Остало нас је свега тројица: поручник Александар Александрович Камењев, наредник Серегин и ја. Добисмо наређење да се вратимо. Како то једноставно звучи: "Вратите се у базу." Немци знају да смо у околини, траже нас. Вероватно ће нас и наћи. Знају због чега смо у шуми. Докопали смо се њихове линије фронта и тамо провели ноћ. Лежали смо на земљи и покушавали да проценимо одакле је најбоље да пређемо на нашу територију. Нашу линију и немачку делио је брисани простор који смо морали да пређемо пузећи. Управо док смо покушавали да пређемо тај брисани простор, спазили су нас Немци и отворили ватру. Око нас зашишташе светлеће ракете и запљуштате куршуми и ми се брзо укопасмо у кратер од бомбе. Серегин успе некако да се извуче из кратера и да отпузи до наше линије, а поручник и ја остадосмо. Мене је ошамутио ваздушни удар, те сам губио свест, а поручник је био рањен у ногу. У једном тренутку, кад ми се повратила свест, помислио сам: и он ће урадити исто што и Серегин - оставиће ме. Знао сам да му ништа друго не преостаје. Али на моје запрепашћење, поручник разви ћебе које је носио на леђима и стаде да ме гура на то ћебе. Било му је тешко да то ради, јер је кратер у коме смо лежали био доста плитак. Када је пала ноћ, кренуо је према нашој страни вукући ћебе и мене на њему. "Немој, остави ме овде, иначе ћемо обојица погинути"", молио сам га. Није ме слушао. "Тежак сам, не можеш ме вући."

"Ништа, Бог ће помоћи", одговорио је и наставио да ме вуче. До наше линије било је око двеста метара. Немци приметише кретање и засуше нас мецима и гранатама, још жешће него први пут. Зрна шрапнела су одскакивала по земљи. Жестина рафалне паљбе је приморала поручника да се застане и да се притаји, док је око нас прашина летела као ватромет од сваког испаљеног метка, а ја сам поново изгубио свест. Кад сам дошао себи, чуо сам звук експлозија као кроз маглу и осећао да ме неко и даље вуче по земљи. Где ме то носе? Нашима? Немцима? Касније су се моји пријатељи дивили како је омалени поручник успео да извуче на ћебету мене, који сам био много тежи и крупнији од њега. О томе се данима причало. Поручник и ја смо обојица добили по медаљу за храброст. Заволео сам свога поручника и хтео да му се некако захвалим. Он ми одговори са осмехом: "Видиш, Платоне, Бог нам је ипак помогао!"

Чим сам се опоравио, добих наређење да идем у још једну извиђачку мисију. Поново су нас послали на непријатељску територију. Немци су у међувремену постали још опрезнији и сада се са извиђачких задатака нико више није враћао. Стога је и нама било јасно да нас овај пут шаљу у сигурну смрт. Међутим, наређење је наређење, морали смо да идемо. Било нас је шесторица и, рећи ћу вам ово унапред: сва шесторица смо се вратили са задатка, на опште запрепашћење целе дивизије. Успели смо да сазнамо и пренесемо важне информације, као и да заробимо једног немачког војника од кога су касније добијене још важније информације. За мене је овај задатак био од посебног значаја, јер је представљао, на неки начин, почетак мог новог живота. Тада сам први пут схватио да не живим свој живот како треба.

Овако је било: били смо зашли чак тридесет километара у непријатељску територију и нашли се код неког села. На домаку села, близу шуме, стајала је црквица. Четворица наших одоше у извиђање, а поручник и ја кренусмо према цркви. Свуда око нас је тишина, млад месец на небу, а крст на куполи се пресијава плавичастом светлошћу. Одједном ми на ум паде помисао да не би требало бити рата, да људи не би требали да убијају једни друге. Но, о рамену ми је и даље висила аутоматска пушка, о бедрима нож, на леђима су ми били укрштени реденици, а

смрт је и даље вребала са свих страна. Поручник се кретао према цркви, сакривајући се иза дрвећа, а ја сам пошао према гробљу, али нисам успео да до њега дођем, па сам се вратио на место одакле сам пошао. Имао сам шта и да видим. Мој поручник стоји у сенци једног дрвета, гледа цркву и крсти се. Гледа горе, крсти се, и нешто шапуће. Нисам могао да верујем. Мој поручник, школован човек, неустрашив и храбар војник, одједном показује некакво заостало сујеверје, одсуство свести. Сломих једну гранчицу, приђох му и рекох:

"Значи, друже поручниче, ви верујете у богове."

Он се трже, погледа ме преплашено, а затим се савлада и одговори: "Не, ја не верујем у богове. Ја верујем у Бога." Од тога дана, међу нама се створио зид неповерења и почели смо да се опходимо један према другом са опрезом.

И, да скратим причу, после тога смо се безбедно вратили у базу. Како рекох, прошли смо кроз пакао. Сви су мислили да смо опет имали среће. Сада видим да је то све била Божја промисао. Вратили смо се, дакле, а мене је једнако мучила мисао: "Како совјетски човек може да верује у Бога? Образован је и школован и сигурно је читао дела Јарославског и Стјепанова у којима је јасно доказано да нема Бога. А ако упркос томе и даље верује, значи да поседује буржоаску свест, из чега непобитно следи да је он непријатељ народа."

"Вук је то, у јагњећој кожи", мислио сам. "Само се прави да је војник. Без сумње је храбар, чим ми је спасао живот, а свакако су од велике важности и информације које је пренео са непријатељске територије. Али, шта ако је то само камуфлажа, којом он успешно прикрива своје право лице? Непријатељ је лукав и никад не спава!" Та мисао ми није давала мира. Реших да га пријавим војној управи. Примио ме је неки потпоручник пред ким сам изнео своје сумње. Био је врло задовољан и одмах ме је одвео код свог шефа. Шеф је био мајор, Литванац и изгледао је уморно и потиштено. Саслушао је младог потпоручника који му је пренео моје сумње да се међу нас увукао непријатељ по имену Камењев и да га треба под хитно уклонити из наших редова. Затим ме је питао како се поручник Камењев понаша према својим војницима ван задатка, а како кад је на задатку. После кратког размишљања се посаветовао са неким преко телефона и наредио: "Потпоручниче, поћићете данас у извидницу на непријатељској територији и прикупићете ми информације о понашању поручника Камењева. Слободни сте! А ви, Скорино, останите." Потпоручник пребледе и покуша нешто да каже, но мајор га ућутка.

Када се врата затворише, мајор се окрете према мени: "Слушај, Скорино! О извиђању знам много, а знам доста и о поручнику Камењеву и о теби. Него, реци ми, молим те: је ли то глава што носиш на раменима, или празна канта?" и он ми куцну кажипрстом по челу. "Па ти си стварно будала! Па шта, ако је верник? Шта ако се крсти? Видео си га у акцији. Радио си с њим. Спасао ти је живот, зар не? Донео нам је драгоцене податке о Немцима. И ти ми сад нешто измишљаш, како је он, тобож, непријатељ. Знаш, 1941. сам пешачио од границе до своје куће. Својим очима сам гледао повлачење. Видео сам како је непријатељ опколио наше људе, видео панику, страх, храброст, праву неустрашивост и истинску љубав према отаџбини. У таквим ситуацијама људи показују своје право лице. Волео бих када сте би се сви ви борили као Камењев. Знаш ли да је Камењев на почетку рата извео читав конвој рањеника из окупиране територије? Знаш ли да је на рукама пренео једног рањеног генерала? Ако по ситницама судиш људима, значи да ништа не знаш о људској природи. Данас идеш на задатак са овим подпоручником и са Камењевим. Добро посматрај и једног и другог на задатку! Изби из главе те твоје глупаве идеје о непријатељу у нашим редовима и да ти није пало напамет да случајно о овоме некоме причаш! Иди сада, и научи се да паметније судиш о људима. Кад сам био млад, и ја сам био препаметан, и много сам пута ударио главом о зид. Сад ми је због тога жао. Иди!"

Био сам запањен после овог разговора. Те ноћи смо пошли на задатак. Требало је да ухватимо и заробимо немачког војника који би могао да нам ода информације о њиховом кретању. Исте ноћи ми би јасно да је онај млади потпоручник најобичнија кукавица. Крио се иза нас, није се

усуђивао да подигне са земље, одбијао је да иде напред и стално нас је задржавао. Заробили смо једног Немца и кренули са њим натраг у базу. Тек тада је потпоручник потрчао, онако узбуђен, према нашој борбеној линији. И баш тада му непријатељска граната разнесе главу.

Следеће недеље смо поново добили наређење да се пребацимо у непријатељску територију. Све је било добро док наједном нисмо наишли на групу немачких војника у шуми. Било је густо, једва смо остали живи. Када смо дошли до уговореног састајалишта, поделили смо се у две групе. Поручник ме је узео са собом, остали одоше другим путем. Пешачили смо два дана или, боље речено, две ноћи. Видели смо неколико тенкова које смо морали да заобиђемо и да проценимо силу којом је располагао непријатељ у том тренутку. Једва смо успели да се вратимо, за то нам је требало неколико дана.

Док смо се враћали, наишли смо у шуми на јаму затрпану лишћем. Онако исцрпљени, одлучили смо да ту предахнемо и да мало одспавамо, на смену. Међутим, ниједан од нас двојице није могао да заспи. Тада одлучих да му признам да сам пре неки дан покушао да га пријавим. Такође сам хтео да му изнесем своје мишљење о религији.

Све сам му испричао, а кад сам завршио, он је ћутао. Одједном ме упита: "Знаш ли ти шта је вера?"

Није чекао да му одговорим, већ је наставио. Док је говорио, предамном као да се отвори неки нови пут, нешто сасвим ново. У почетку ми је све то деловало као занимљива и примамљива бајка, док ми је причао о животу Господа Исуса Христа. Међутим, потресао сам се када је почео да ми говори о значењу Хришћанског живота. Рекао ми је шта је циљ људског живота, причао о недостатку вере и о антирелигијској пропаганди. Тада сам први пут другачије доживео појам вере: схватио сам да то није примитивизам, ни средство за манипулацију народа, ни измишљотина, као што су нас учили. Разговарали смо три сата док смо лежали прекривени лишћем у јами, све док сунце није почело да излази. Сећам се да сам га тада питао: "Али, прича се да су попови преваранти и да само гледају сопствену корист. Какве то везе има са вером?"

"Много тога што се данас прича о нашим свештеницима је лаж", одговорио је поручник. Има их, истина и таквих, али не много. Уосталом, на сваком месту има зликоваца који покушавају да се окористе на било који начин."

"Јесте ли ви син свештеника, друже поручниче?"

"Не. Отац ми је лекар, а мајка учитељица. Обоје су верујући људи. Ја живим за своју веру. Видиш, и то што си покушао да ме пријавиш је Божја воља. Чуо си шта ти је мајор рекао. И тамо, на врху, има добрих људи."

Никада нећу заборавити тај наш разговор. Тога дана вратили смо се на место састанка. Остали су већ били стигли тамо пре нас. Телеграфисали су поруке у базу, а затим покушали да се врате. Провели смо још два дана обилазећи непријатељске положаје и покушавајући да пређемо линију фронта. Међутим, Немци су растурили нашу извиђачку јединицу. Од нас шесторо, преживели смо само поручник Камењев и ја. Ни данас ми није јасно како смо успели да се вратимо у базу.

Много сам заволео поручника, но убрзо после тога он доби унапређење и премештај. Моје познанство са њим је оставило трајан печат на мојој души и припремило ме да примим веру. Од тог доба сам почео другачије да размишљам. Био је то изузетан човек.

Много времена касније, послат сам у болницу у близини Вјатке, у кировској области. У болници сам остао пет месеци, након чега сам пребачен у санаторијум на два месеца. Док сам био у болници, инфицирала ми се рана и наступила је сепса. Лекови нису помагали. По изразима лица лекара видео сам да нема наде за моје оздрављење. Пребачен сам у собу у којој сам лежао сам, што је само по себи значило да само чекају да умрем. Наравно, ја сам желео да живим, али већ сам био уморан и измучен од страдања, болова, операција, и свих

осталих ужасних и непознатих ствари. Нисам имао страх од смрти, већ од непознатог.

У болници је радила медицинска сестра по имену Марина. Била је ситна и мршава и имала је смеђе очи. Увек је била весела, љубазна и пажљива према сваком болеснику. Сви смо је волели због те њене осетљивости и спремности да помогне свакоме. Сви војници на опоравку били су заљубљени у њу. Мада је према свакоме била љубазна, држала је сваког удварача на пристојном одстојању.

Када су ме однели у "собу из које нема повратка", био сам углавном све време у несвести. Сваки пут када бих на тренутак дошао себи, видео бих Маринино лице. Давала би ми инјекцију, или би ми брисала зној са лица, или би ми пресвлачила одећу. Једном, док сам тако лежао затворених очију, у собу уђе визита: начелник оделења са својим млађим колегама. Лекар који је био задужен за мене прочита извештај о мом стању и закључи: "Не може се овде више ништа урадити: наступила је сепса, пацијент има инфекцију крви." Начелник одељења ме такође одмери и рече: "Да, на жалост, овде више нема наде."

Иако сам био у стању полусвести, све сам чуо и разумео.

Касније, не знам да ли је био дан или ноћ, дођох себи и у једном тренутку осетих да сестра Марина стоји крај мог кревета. Квасила ми је чело сунђером и нешто шапутала. Молила се за моје здравље. Отворих очи, а она ми тада рече: "Биће све у реду, Платоне. Оздравићеш." Даде ми мало воде да попијем.

Касније сам сазнао да ми је давала освећену воду.

Марина је често долазила и молила се крај моје постеље. То је трајало отприлике две недеље. Са собом би увек доносила флашицу са светом водом и по мало освећеног хлеба, просфоре. Тиме ме је хранила и појила сваки дан. Чим би се приближила мојој постељи почињала би да се моли. Долазила ми је чак и када није била дежурна. Она ме је излечила, она је измолила моје оздрављење од Бога.

Кад ми је било боље, почела је да ми прича помало о вери. Научила ме је неким молитвама. Из болнице сам изашао као верујући човек, Хришћанин. Поручник Камењев и Марина су заиста преокренули мој живот.

Волео сам Марину као рођену мајку, мада је била истих година као ја. Када ми је написао упут за санаторијум, начелник одељења ми рече: "Извукли смо те из "оног света", али без сестре Марине не бисмо могли ништа да урадимо. Њој дугујеш велику захвалност."

То сам већ и сам знао, али знао сам и нешто друго: да ме је Неко излечио преко сестре Марине. Тада сам дао себи завет да ћу, ако преживим рат, постати свештеник. Своју одлуку саопштио сам и сестри Марини.

Рат се коначно завршио. Крај рата сам дочекао у Берлину, где сам демобилисан. Вратио сам се у мој родни Лењинград и пошао да упишем богословију. Предао сам документа, а они их погледаше и вратише ми их. Нису хтели да ме приме, упркос свим мојим молбама и убеђивањима. Ускоро су ме позвали пред Ратну комисију. Тамо су ме исмевали и покушали да ме одврате од моје намере: "Хеј Скорино! Јеси ли сишао с ума? Носилац си свих могућих ордена и медаља за храброст, чин поручника си добио, и сад хоћеш у попове! Срамотиш Армију!"

Но, био сам веома упоран и на крају ме примише. Било ми је врло напорно, јер сам био нешколован: завршио сам само седам разреда основне школе и то давно. Да, било је тешко. Понекад ми се чинило да ми људи намерно сметају да учим. Заврших некако ту богословију и одлучих да се замонашим. Сад су почели да ми се смеју ови из богословије: "Шта? Види какав си, пуцаш од здравља, зар ти да будеш монах? Боље ти је да се жениш, тако ћеш бар моћи да постанеш свештеник." Искрено говорећи, били су у праву. Нисам ја за монаха, а осим тога, где бих могао да се припремим за монашки живот?"

Ваљало ми је, дакле, оженити се. Само што сам завршио богословију, нисам ни рукоположен, а већ су одлучили да ме пошаљу на парохију у Иркутск. Значи, под хитно морам наћи себи невесту. То је било тешко. Нисам се тада кретао у друштву девојака. Пре рата сам имао много пријатеља, но сви су се удаљили од мене када сам кренуо у богословију. Док сам учио богословију, девојке ме нису интересовале и нисам помишљао на женидбу, а сада сам морао да нађем жену. Отишао сам у цркву да се помолим Богу да ми помогне. Провео сам дуго времена у молитви.

Кад сам изашао из цркве, угледао сам човека са једном ногом како полако иде улицом помоћу штака. Кад сам му пришао мало ближе, препознао сам бившег капетана пука у коме сам служио. Заборавио сам да напоменем да сам у рату стигао до чина поручника, а почео сам као прост војник. Притрчах капетану и он ми се веома обрадова. Позва ме одмах у свој стан. Дуго времена смо провели сећајући се ратних дана, а затим прешли на проблеме свакодневице. Капетан је био веома добар и весео човек, прави домаћин. Кад сам му рекао да сам завршио богословију и да тражим девојку да се оженим њоме, помислио је да се шалим. "Имам праву жену за тебе! Моја рођака Нина" рече, надовезујући се на "шалу."

Са Нином сам се упознао два дана после тога. Допала ми се, а изгледало је да се и ја њој допадам. Одлучих да је женим, па јој то у предложих кроз неколико дана. Претходно јој испричах све о себи. У почетку јој је било тешко да прихвати да ћу бити свештеник, али кад је мало размислила, прихватила је. Само је рекла: "Платоне, али ја не верујем у Бога."

Шта, помислих у себи. Ни ја нисам веровао! Отишао сам у богословију и рекао им да сам нашао жену. Саслушали су ме и на крају ми дали благослов да се женим. Венчали смо се две недеље после тога, а затим сам најпре рукоположен за ђакона, а после за презвитера. Ваљало нам је ускоро да отпутујемо за Иркутск. Међутим, Нина рече: "Иди ти, Платоне. Ја морам да останем још годину и по у Лењинграду да завршим средњу школу."

Не знам како сам могао да заборавим да она још иде у школу. Рекла ми је, али сам заборавио. Ипак, морао сам да идем. Договорили смо се да ће ми се она придружити чим заврши школу. Да будем искрен: тешко ми је било да је оставим. Заволео сам је. Ипак, нисам сумњао у то да ће доћи.

Сада бих желео да кажем нешто и о мојој Нини. Није много висока, до рамена ми је. Танка је, али складно грађена. Има крупне сиве очи. Врло је лепа. Нема длаке на језику, уме да одговори.

Отишао сам у Сибир, у једно село иза Иркутска. Село је било доста велико, али су цркву морали да затворе јер им је стари свештеник умро. Пошто се нико није бринуо о згради цркве, то је она била у прилично лошем стању. Покушао сам да тамо заведем неки ред и да колико - толико поправим зграду. Помагале су ми две старице. Почео сам да служим, али на службама је било увек само троје људи, па сам се забринуо. Где су парохијани? Одлучио сам да служим сваки дан. Служио сам недељу дана, месец дана, три месеца. И даље нико није долазио. Пао сам у очајање. Отишао сам код владике, рекао му да служим сваки дан, али да ми нико не долази. Владика ме је пажљиво саслушао и на крају ми рекао: "Све у своје време. Бог је милостив!"

Кад сам одлазио из владичанског двора, свратио сам у градску цркву. Сачекао сам крај службе и пришао старом свештенику који је тамо служио. Испричао сам му своју тужну причу. Позвао ме је својој кући и веома ме лепо примио. Рекао ми је: "Бог вас је призвао у свештеничку службу. Све ће бити у реду, долазиће вам парохијани, ускоро ће вам доћи и жена, само се молите! Што више се молите Богу!"

Спријатељио сам се са оцем Петром и често га посећивао. Много ми је помогао у тим првим данима мога службовања, а био је и врло духован човек.

Прошло је пола године, а ја сам имао само осам парохијана, али нисам престајао да служим

сваки дан. Једва сам имао новца да се прехраним, па сам у слободно време почео да радим. Некоме бих поправио кров, другоме бих донео дрва, трећем променио браву. Док сам радио, разговарао сам са домаћинима. Њима је било занимљиво да разговарају са свештеником. Неки су почели да се распитују за веру. Радовало ме је кад сам могао нешто да им кажем о вери. Слушали су ме, а неки су чак дошли у цркву. У почетку су само дошли да разгледају, а онда су почели да долазе на службе.

Радио сам савесно и поштено. Ваљда сам и научио нешто за све оне године рада у фабрици у Лењинграду. Почели су да ме траже и убрзо су се умножили позиви за поправке по кућама. До краја године у моју цркву је долазило 80 - 90 људи, углавном старијих година, а друге године су почели да ми долазе и млади.

У почетку, кад сам стигао у селу, људи ме нису најбоље прихватили. Ишао бих, на пример, улицом, а деца би викала за мном: "Ено попа, ухвати се за дугме!" Често бих чуо и псовке на свој рачун. Често сам био мета исмејавања. Ушли би у цркву и почели да се смеју и завитлавају, ометали ми службу. Увек сам их учтиво молио да изађу, а они би одлазили уз најгрђе псовке. Мислили су да не могу да се браним. Једном ме је група младића пресрела и претукла. Шетао сам се једно вече кад су ме напали. Док су ме ударали, само сам их молио: "Немојте, молим вас! Престаните!" Ваљда им је било забавно да бију попа.

Тешко је било. Недостајала ми је Нина. Када је напокон дошла, био сам веома срећан, али и њој је у почетку било тешко. Никад јој није пало напамет да ће се удати за сеоског свештеника и живети у некој сеоској забити. Сада је имала диплому, и врло је лако добила посао технолога у великој фабрици млека. Међутим, кад су сазнали да је жена свештеника, није јој било лако на послу. Била је одличан радник, имала велико знање и у свему је била примерна.

Једне вечери када смо се Нина и ја враћали кући, напала су нас четворица полу-пијаних младића. Тројица су почели да ме туку, а један је био више заинтересован за Нину. Молио сам их да нас оставе на миру. Нина је почела да вришти и да зове у помоћ.

Она тројица су почели озбиљно да ме туку. Видео сам да је један оборио Нину на земљу, а да су још двојица пришла однекуда и да гледају. Тада рекох самоме себи: "Ехеј, оче Платоне! Знаш да се бијеш, био си у рату, а и јак си, брате. Шта чекаш?" Па кад сам навалио на њих! Једног сам бацио преко рамена, другог сам ударио у стомак, трећег сам надланицом само лако ударио у врат, а затим сам прешао на оног што је хтео да напаствује моју Нину. Био сам страшно љут, па сам га добро испрашио и бацио га у жбуње. Нина није могла да верује својим очима. Она двојица посматрача покушаше да помогну својим другарима, но док сам једног сређивао, онај други побеже. Затим сам се вратио на ону тројицу што су ме напали, па сам их још мало излупао. Нису се томе надали. Мислили су да је поп слабић и лак плен. Решио сам да им очитам буквицу. Натерао сам их да пузе педесет метара - сада ме је тога стид. Кад су почели да се буне, опет сам кренуо да их бијем. Нина ми је после рекла, смејући се: "Нисам знала да си такав, оче Платоне!" Али био сам тада веома љут.

После овог догађаја, људи су почели да ме поштују. Они момци што су хтели да ме бију после тога су ми пришли и рекли: "Друже Платоне, мислили смо да сте само некултурни поп, а оно испаде да сте спортиста!" Годину дана касније, једног од њих сам венчао у цркви, а другоме крстио дете.

Знам да сам крив за ову тучу, јер свештеник не сме да се туче. Али нисам имао избора. Да сам био сам, то би била сасвим друга ствар, али са мном је била Нина. Када сам касније то испричао епископу, он се насмејао и рекао: "У овом случају право си поступио. Но убудуће бих те молио да не злоупотребљаваш своју снагу! Бог ће ти опростити!"

***

Живели смо у том селу неколико година, а 9. маја 1965. славила се годишњица победе над фашизмом и завршетка рата. Председник колхоза и председник сеоске општине су обојица били ратни ветерани и организовали су свечану прославу у клубу. Позвани су сви који су учествовали у рату, са напоменом да обавезно дођу са ордењем и медаљама које су у рату добили.

"Платоне, мораш ићи на прославу!" наговарала ме је Нина.

И тако, обукао сам цивилно одело и прикачио сва своја одликовања. Било их је много: три ордена Славе, четири са Црвеном Звездом, орден Лењина, орден Бораца Црвеног Барјака,, три медаље за храброст и још неке.

Кад сам ушао у клуб, председник колхоза ме прво није препознао, а после ме је питао: "Одакле вам то силно ордење?"

"Како мислите, одакле? Добио сам их у рату!" рекох.

Сада је председник био у незгодном положају: сви они који су имали медаље требало је да се попну на трибину, а ја сам, истина, имао више медаља и ордења него било ко на тој прослави, али... ја сам свештеник. Председник се посаветова са још некима, па ме онда позва: "Друже Платонове, молим вас, дођите и седите на трибину." У то време су ме многи звали "Платонов", као да ми је то презиме. Поставио ме је да седнем у други ред.Требало је да свако од ветерана ко је учествовао у борбама исприча понеки догађај или ратну анегдоту. Размислио сам и одлучио да и ја нешто кажем. Наравно, знао сам да би то могло да ми направи неприлике код црквених власти, али сам жарко желео да покажем тим људима да верници и свештеници нису необразовани и глупи, већ да заиста верују у Бога, да живе Хришћанским животом, трудећи се на свом путу ка Богу упркос свим тешкоћама и да у томе не траже нити налазе никакву материјалну корист. После овога сам се чак и спријатељио са председником колхоза, који је почео да ме цени. Касније ми је причао да је имао неприлике са властима што је пустио свештеника да говори на прослави.

Остали смо у том селу дванаест година. Бог нам је био милостив, није нас никада оставио. Црква је била пуна људи, волели су ме, а власти ми нису много сметале. Моја се Нина није одмах прилепила за цркву, но данас је она јача у вери од мене. Постала је искрени верник, добро познаје све црквене службе и много ми помаже.

Сада сам премештен у велики град, што ми тешко пада, не могу да се навикнем, али трудим се.

То је све што могу да кажем о свом животу и о путу који ме привео к Богу.

Чекајте, нечег сам се сетио! Опростите, управо сам се сетио како сам први пут од једног верника чуо за Бога. Тај сусрет ми је оставио дубок утисак и натерао ме да размислим. Често сам се враћао на овај догађај и мислио о њему. Но, у то време сам имао само четрнаест година и још увек сам живео у сиротишту.

У то време нам је предавао социологију професор по имену Натанаил Аронович - не сећам се његовог презимена. Организовао нам је вечерња дружења, дискусионе клубове, конференције, водио нас је по музејима и основао клуб за анти-верску пропаганду. Стално је био са нама и ми смо га волели.

Тада је у наше сиротиште дошао дечак мојих година, Вовка Балачов, очигледно из школоване породице. Био је добар ђак, али није волео много да прича, био је повучен. Провео је у сиротишту шест месеци када један од дечака примети да се Вовка крсти и, наравно, пријави га одмах дежурном наставнику. Не знам шта му је том приликом речено, али у то време су у моди биле дебате и дискусије. Било је то овако: организовали бисмо, тобож, суђење књижевним ликовима као што су Чацкин, Евгеније Оњегин, Татјана Ларина, Базаров и други. Један ученик би представљао тужиоца, други

одбрану, а трећи, наравно, оптуженог јунака из књиге. "Суђењу" би обавезно присуствовао наставник, који се трудио да се не меша у дискусију. Било је пожељно да "судски процес" водимо сами, без помоћи.

Тога дана Натанаил Аронович нам саопшти да ће "оптужени" на следећем суђењу бити Исус Христос. Одлучено је да ће улогу Исуса Христа добити Вовка Балачов. Чак су решили да га умотају у чаршав, да би више личио на Христа. Натанаил Аронович нас је добро припремио за "суђење", дајући нам идеје какве све "оптужбе" да изнесемо на рачун Исуса Христа. Тужилац је био Јура Шкурин, одбрану је представљала Зина Фомина, а председавајући је био Коља Островски. Било је седам сведока, а у публици су била два разреда.

Сви смо били запослени око овог "судског процеса." Припреме су трајале десет дана, а Вовка није знао шта радимо. Иза леђа смо га чак прозвали "Мали Христос." О његовој улози у "судском процесу" смо му рекли тек дан пре него што је суђење почело. Вовка је покушао да одбије, али нико га није слушао. Касније смо сазнали да су многи наставници били против овога, али да је "суђење" изведено јер је Натанаил Аронович био веома упоран. Приметили смо да је Вовка, од тренутка кад смо му саопштили вест, постао врло узнемирен, чинило се као да је за један дан ослабио.

Сутрадан смо отишли у "судницу", и суд је почео да заседа. Председник је отворио случај. Вовка није допустио да га увију у чаршав. Стајао је на сред сале, био је блед, без капи крви у лицу. Девојчицама га је одмах било жао, а ни ми остали се, као публика, нисмо осећали пријатно. Председавајући упита Вовку: "Признајете ли да сте криви?"

Вовка је требало да одговори: "Не, не признајем!" и онда би отпочела дискусија. Било би занимљиво, као и увек, на оваквим "суђењима." Подупирали бисмо своје аргументе цитатима из књига. Увек смо на оваквим скуповима стицали нова искуства и знања, као и боље разумевање књижевних или историјских ликова. Зато је дискусија била веома важна. Но овај пут нас Вовка све изненади одговором: "Ја сам верник! Не прихватам ово суђење. Сваки човек има право на своја убеђења!" Затим седе на столицу.

Почели су да га испитују. Вовка је ћутао. Нисмо знали како даље да водимо дискусију, установљена процедура овог пута очигледно није могла да се примени. Натанаил Аронович дошапну председавајућем да одржи припремљени говор. Јурка устаде и поче: "Остаци трулог капитализма: кулаци, попови и интелектуалци..." и заврши свој говор речима да су све то трули остаци капитализма. Сви смо му тапшали. Затим устаде Зона Фомина, која такође одржа говор. Осврнула се на капиталистички олош, на недостатак културе, а споменула је и лош утицај на друштво у целини. Иако је имала улогу браниоца, њен говор је више имао призвук оптужбе. И њој смо тапшали.

Затим председавајући позва сведоке. Свако од њих је цитирао ауторе књига о анти-верској пропаганди. Неко је чак донео карикатуру Исуса Христа исечену из стрипа. Сви су се забављали и учествовали у игри. Председавајући се одједном сети да је прво требало да сведоци изнесу своје доказе, па тек онда да се јаве бранилац и тужилац, али већ је било касно да се то исправи. Био је задовољан током суђења, па је на крају понудио Вовки Балачову да каже нешто у своју одбрану.

И Натанаил Аронович је био задовољан. Као и увек када је био доброг расположења, трљао је руке.

Сви смо очекивали да ће Вовка ћутати. Он, међутим, устаде, исправи се и, као да му је спао неки невидљиви терет са рамена, поче да говори. Слушали смо га као опчињени. Говорио нам је о добром и о злу и о учењу Господа Исуса Христа. Објаснио нам је зашто он верује у Бога. Рекао нам је да нас жали што немамо вере, да су нам празне и душе и главе. Рекао нам је да он никада није сам, да је Бог увек са њим, Бог, његова нада и његова снага! Изгледало је као да ће да заплаче.

Натанаил Аронович даде знак председавајућем да заустави Вовку, али овај, из неког разлога није хтео да га прекида. Вовка заврши своје излагање речима: "Да, ја верујем у Бога, и то је моја ствар. Нико нема права да ми суди због тога. Свако од нас има своју савест, која је слободна, и нико нема права да натура своје идеје другоме. Верујем у Бога и поносим се тиме!" Остао је да стоји.

Говорио је тако лепо и течно, да смо га сви са пажњом слушали и били веома дирнути тиме што је рекао. Дуго смо му тапшали и викали "Браво!" Нико од нас није очекивао да Вовка може тако да одговори. Одакле му речи за тако нешто, где ли их је нашао?

Ни тужилац, ни бранилац, ни председавајући нису знали шта да раде. Деца су у суштини искрена, па смо и ми, тј. публика, добро разумели Вовкине речи. Било нам је јасно да нико нема права да осуђује људе због њихових убеђења. Поврх свега, Вовкин говор је био пун искрености и неизвештачен.

Натанаил Аронович скочи са столице и повика председавајућем: "Прочитајте пресуду!" Коља Островски му одговори: "Али, он није крив!"

Питање које се нико није усудио да постави је гласило: "Ко није крив? Вовка Балачов или Исус Христос?" Закључили смо, међу собом, да нико од њих двојице није крив.

Натанаил Аронович је био толико бесан, да су му по лицу избили црвени печати, глас му је дрхтао и он зашишта: "Доста! Ово је фарса! Нема Христа! Хришћанство је само неуспела имитација Јудаизма. Све је ово лаж, Балачов је изговорио опасне лажи! Прочитајте пресуду!"

Председавајући, Коља Островски, се посаветова са својим "колегама" и на крају изјави: "Суд није стању да донесе пресуду због околности које су изван наше контроле."

Сви смо напустили салу са неким горким укусом у устима. Није било нимало забавно. Касније смо често разговарали о овом догађају, јер се на неки начин коснуо срца сваког од нас.

Кроз две недеље, Балачов је премештен у дом за "проблематичну" децу. Натанаил Аронович није више уживао наклоност међу нама ђацима и нерадо смо учествовали у његовим активностима.

Кад погледам у прошлост, тек сада видим на колико начина ме је Бог звао к себи! Вовка Балачов, поручник Камењев, сестра Марина, извиђачка јединица, богословија, Нина, искушења која сам имао на почетку свештеничке службе, и још много, много тога... Све су то кораци којима ме је Бог водио Себи.

"А како сте упознали оца Арсенија?" упитала сам оца Платона. "У цркви где сада служим имам једно духовно чедо које је добар пријатељ са оцем Арсенијем. Замолио је оца Арсенија за благослов да ме доведе к њему, и ево ме. Благодарим Богу због овог сусрета. Поверио сам читав свој живот оцу Арсенију, и сада сам други човек. Чим се вратим кући, покушаћу да убедим Нину да и онда дође да га види. Тако ми је рекао отац Арсеније!"

МАТИ МАРИЈА

Дуге године нашег живота, са свим радостима, бригама, тегобама и жалостима, временом се претварају у сећања која свако од нас носи у себи. Светла и радосна сећања обасјавају даљи животни пут човеков, њима се душа храни. Мрачне и туробне године - њих покушавамо да заборавимо. Но памћење нам често не дозвољава да их потиснемо, и онда нас та сећања прогоне, муче и наносе нам бол. Тако се проживљене године живота неизбежно претварају у сећање.

Желим да кажем нешто о људима чији живот не припада далекој прошлости, већ је и данас веома стваран и актуелан, мада је већ нашао своје место у моме сећању. Истинска љубав обогаћује човека, доноси радост и вечито се препорађа у другим људима. Но, ако постоји снага већа од снаге љубави, то је онда самоодрицање ради ближњих, благост и доброта, безгранична вера у Бога и молитва.

Отац Арсеније и мати Марија су обоје били људи управо таквог кова. Желим да вам причам о њима, јер је потребно да се зна да постоје и такви људи који у сред тешких искушења помажу другоме, поучавају, ублажују бол и приводе Богу. Сигурна сам да ће ко год буде читао о животу оца Арсенија и мати Марије и о њиховим делима, кроз њихов пример пронаћи нови живот и истинити пут. Због тога животна прича оца Арсенија и мати Марије не представља мемоаре, већ сам живот. Њих двоје су извор живе воде која нам даје снагу вере и која нас обнавља, како бисмо могли да живимо том вером.

При записивању ових сећања ослањао сам се на дневник који сам у то време водио готово свакодневно. Због тога ће неке моје забелешке можда деловати субјективно, јер су записане под утиском расположења у ком сам се тада налазио. Преписујући из ових бележака трудио сам се да изоставим своје личне коментаре, али то није увек било могуће.

***

Дошао сам да проведем свој годишњи одмор код оца Арсенија. Волео сам градић у коме је живео, и шетао бих његовим улицама дан. Волео сам да обилазим старе цркве и древне манастире од којих су многи били у рушевинама. Шетајући тако, нашао бих се час у четвртом веку, час у китњастом осамнаестом, час у строгом деветнаестом. Упознао сам се са кустосима музеја, чиме ми се пружила прилика да завирим у скривене тајне древних предмета које већина туриста, као ни становника овог града, није видела.

Тада сам имао само двадесет седам година и могао сам да пешачим километрима по градићу и његовој околини. Увече, када би отац Арсеније био слободан, молио бих се са њим или разговарао, а понекад бих само седео и слушао његове разговоре са другима. Сваки пут бих научио нешто о духовном животу и о вери. Увек би се, по одласку од оца Арсенија, осећао духовно богатијим.

Једног јутра одлучим да обиђем један манастир из шеснаестог века. Већи део здања је и даље стајао на месту, али је био у стању распадања. Нарочито је лепа била главна црква, у којој је још увек стајао иконостас из седамнаестог века. Када сам се вратио кући био сам уморан, па сам легао да се мало одморим. То вече дође оцу Арсенију у посету нека непозната девојка и предаде му писмо. Отац Арсеније прочита писмо и рече ми: "Сутра ујутру крећемо за Москву. Јевдокија Ивановна ми јавља да је монахиња, мати Марија, њена познаница, тешко болесна. Морамо да ухватимо јутарњи воз који полази око пет сати ујутро. Молим вас, купите три карте и пођите са мном. Остаћемо можда четири дана у Москви." Затим се окрену и поче да разговара са том младом девојком.

Нисам имао времена ни да погледам ту девојку, јер сам одмах пошао да припремим ствари које ће нам бити потребне за пут. Надежда Петровна, у чијој кући је отац Арсеније живео,

помогла ми је приликом паковања. Кад сам поново ушао у собу оца Арсенија, њега није било.

Непозната девојка је шетала по његовој соби, загледајући књиге на столу и по полицама, као и уљана платна и иконе на зиду. Посматрала је све то некако с висине. Није се обазирала на мене када сам ушао у собу, већ је наставила да разгледа ствари по соби. Када је напокон поново села у фотељу, обрати ми се и рече: "Ко би рекао да се један свештеник интересује за уметност, медицину, философију и марксизам. Мислила сам да они само знају црквене службе и Библију. Баш ме изненађује овај ваш Пјотр Андрејевич." Она ме затим одмери од главе до пете и рече, помало подругљиво: "А, јесте ли ви један од "оних", као што је Пјотр Андрејевич?"

Овај безобразлук ме је увредио, а највише ме је болео њен став према оцу Арсенију. Одговорих: "Да, ја сам један од "оних!" Но, пре него што наставите да говорите о оцу Арсенију тим тоном, предлажем вам да погледате књиге које је он написао."

"Књиге?" упита она изненађено.

Отворих плакар и показах јој нека његова дела. Она узе једну и стаде да је прелистава, застајући да прочита по нешто. "Веома образован човек, нема шта. Образован, а свештеник! Каква необична комбинација. Живот напредује, материјализам је признат у скоро целом свету, продро је у умове скоро свих људи. Много књига је написано у којима се доказује апсурд религије, а религија и даље постоји...

"Верују научници, верују писци и сликари, лекари и професори и учитељи верују. Милиони образованих на западу - и они верују. Цркве су нам пуне, и у њих не иду само бабе. Како су ме нервирале те бабе кад сам била мала! Стално би покушавале да ме утерају у ред."

Наставила је да говори, као за себе: "Да, да....Много је тога написано, а нико још није успео да докаже да Бог не постоји."

Затим се окрете према мени и рече: "Знате, прочитала сам много књига о научном атеизму, али имам утисак да аутори тих књига никада ништа нису у стању да докажу. Они или покушавају да оцрне религију, или се свађају са Богом и покушавају да Му докажу да Он у ствари не постоји... Моја бака Каћа безусловно верује. Кад бисте ви знали моју баку! Боља је од свих људи које познајем, чак и од мојих родитеља. Када би сви могли тако да верују као она..."

Девојка ме изненади питањем: "А ви? Шта ви мислите о Богу?"

Хтедох да јој одговорим, но тада приметих оца Арсенија на вратима, како посматра девојку са осмехом и са очинском нежношћу. Одлучих да не кажем ништа.

"Јесте ли се спаковали?" питао ме је.

"Јесам, отићићу на станицу сутра у четири ујутру, а вас двоје бисте морали да стигнете на воз до пет."

Следећег јутра, кад смо сели у воз, међу нама је владала тишина. Отац Арсеније је гледао кроз прозор. Видело се како поред нас промичу шуме, планине, станице, раскрснице и зграде. По сеоским путевима видели су се људи. Он није био свестан свега тога, јер је био утонуо у молитву.

Девојка, која је пошла на пут са нама, учила је нешто из дебелог медицинског уџбеника. Звала се Татјана. Ја сам покушавао да пратим роман који сам понео са собом. Отац Арсеније је неколико пута ословио Татјану и нешто је питао. Путовали смо неколико сати.

Москва је веома бучан град и приметио сам да је отац Арсеније, навикнут на живот у варошици, изгледао некако изгубљено и несигурно. Кад смо ушли у такси, није умео да затвори врата и зачуђено је посматрао трамваје, тролејбусе и аутомобиле како јуре улицама. Зауставили смо се испред нове вишеспратнице око које се орио дечји жагор, а из једног стана

је допирала музика са радија. Чули смо лупу врата од лифта, ударање потпетица по асфалту и видели пролазнике како журе и подозриво гледају на старце који су седели на клупи близу улаза у солитер.

Стан у који смо ушли је био тих, сунце је улазило кроз прозоре. Отишли смо у купатило да се освежимо после пута док је Тања обишла своју баку у другој соби и изнела чај. Пуна енергије, Тања је изнела на сто кришке хлеба, сира и мало рибе. За тили час, на столу се налазило вероватно све што су имали у кући од хране. Сели смо за сто и послужили се.

Онда смо отишли у другу собу. Тамо је, на кревету са рукама склопљеним на чаршаву, лежала старица озбиљног и помало тужног лица. Њене крупне, сиве очи су нас посматрале са благом радозналошћу.

"Бабушка, довела сам ти пријатеље Јевдокије Ивановне!"

"Да! Чула сам вас из собе да сте стигли", рече бакица.

"Седите, баћушка!" рече она оцу Арсенију. "А ти, драги мој, седи и ти овде, седи и слушај. Тања нека иде да поради мало у кухињи."

У себи сам се питао зашто ме је ова старица назвала "драги мој." Сели смо. Првих неколико тренутака смо ћутали. Изгледало је као да се отац Арсеније замислио и да нешто посматра.

"Баћушка, седите ближе. Не могу гласно да говорим. Рекла бих вам прво нешто о себи, а онда бих желела да ме исповедите."

Отац Арсеније примакну столицу ближе њеном кревету. Приметио сам да врло пажљиво посматра лице ове необичне бакице. Било ми је јасно да је сву своју духовну снагу усредсредио на предстојећи разговор. Знао сам да се моли Богу, јер су му се усне једва приметно мицале.

У соби је владала нека чудна тишина. Ни отац Арсеније, ни мати Марија нису проговарали. Сунце је обасјавало собу кроз прозрачне беле завесе. На зиду је било неколико репродукција Нестеровљевих слика. У углу собе, изнад кревета, налазила се икона Владимирске Мајке Божје, прекривена белим везеним убрусом. Убрус је био тако намештен, да је икона према потреби, могла брзо да се покрије.

Лице мати Марије је било врло необично. Било је очигледно да је у младости била веома лепа. Лепота је и даље просијавала кроз мрежу бора које су јој прекривале лице. Ипак, израз јој је био тужан и уморан. Њене сиве очи посматрале су оца Арсенија молећиво и са надом.

Мада се њене танке и издужене руке се нису померале са кревета, видело се да је веома напета. Изгледало је као да ће их сваког часа употребити да се придигне на кревету и усправи. Непокретност њених руку и та напетост давали су утисак да руке припадају некој статуи. Посматрајући њене руке, покушао сам да замислим њен карактер, сећајући се портрета академика Павлова кога је насликао Нестеров: и његове руке, склопљене на столу, говориле су о његовом карактеру.

"Благослови ме, оче. Благослови монахињу Марију. На крштењу су ми дали име Екатерина. Хоћу прво да вам кажем нешто о себи, да бисте знали, кад ме будете исповедали, ко сам ја. Можда ће вам ово бити чудно, али мој духовни отац, баћушка Јован, ми је рекао једном: "Кад дође време да умреш, мораш да испричаш све о себи свештенику који те буде исповедао. Не смеш то да заборавиш!" Зато хоћу да урадим онако како ми је он рекао. Не љутите се на мене, баћушка, што ћу мало дуже да говорим."

Отац Арсеније јој приђе ближе. Поклони се и благослови је веома пажљиво. Она прими његов благослов са страхопоштовањем и осећањем недостојности.

"Баћушка, сироче сам од своје шесте године. Узела ме је код себе моја бака, сирота сељанка. Морали смо да просимо хлеб по кућама и покоју пару испред цркве. Од тога смо живели.

Властелинка на оближњем имању, Јелена Петровна, Бог да јој душу прости, узела ме је да радим код ње. Кад су се навикли на мене, дозволили су ми да се играм са њеном кћерком, Наталијом Сергејевном. Постале смо пријатељице и заволеле смо једна другу. Јелена Петровна је била блага и праведна. Старала се о целокупном газдинству. Волела ме је као своје дете, била ми је као родитељ. Учила сам заједно са њеном кћерком. То су били лепи дани, баћушка! Лепи дани.

"Стасала сам. Имала сам седамнаест година, а Бог ми је дао лепо лице и витак стас. Дешавало се понекад да гости мисле да сам газдаричина кћерка. То нимало није сметало Јелени Петровној и Наташи. Светитељке су то биле, баћушка!

"Сад, Јелена Петровна је имала мужа који је био женскарош и који јој је многе бриге задавао са својим неваљалствима. Но, није био лош човек, Бог душу да му прости.

"Док сам одрастала, Сергеј Петрович ме је волео као сопствено дете, мазио ме је и грлио, али кад сам већ постала девојка, покушавао је да остане самном насамо. Схватила сам шта се дешава, па сам га избегавала. Било ме је страх и стид од Јелене Петровне и од Наташе. Оне су се према мени понашале као према својој рођеној кћерки и сестри.

"Од најранијег детињства сам веровала у Бога и желела да се замонашим. Јелена Петровна ме је чак у шали звала "монахињице моја." Волела сам дуге молитве и често сам се молила. Сергеј Петрович је покушавао да ме одврати од молитве, а ја сам га само молила да ме не додирује. Једном ми је рекао: "Будало мала! Не знаш ти шта је права срећа!"

"Једном су Јелена Петровна и Наташа отишле некоме у посету, а Сергеј Петрович није био код куће. Ја сам отишла у своју собу, јер ми није било добро, болела ме је глава. Одједном, врата моје собе се отворише и у собу упаде Сергеј Петрович, сав узбуђен и поче да ми говори: "Каћа, ја те волим! Хајдемо одавде! Водићу те у Санкт Петербург, у Париз!" Хтеде да ме загрли, но ја сам почела да се браним. Онда ме он љутито баци на земљу и стаде да ми кида хаљину, све време дахћући и изговарајући саблажњиве речи. Гурала сам га од себе колико год сам могла и наглас се молила: "Мајко Божја, спаси ме, чувај ме, Богородице моја, помози!" Он, као да је полудео, поче да ми цепа доњу сукњу. Ја сам се бранила и кроз сузе викала: "Немојте, Сергеје Петровичу, немојте, мени ништа не треба, не срамотите породицу! Ово је грех, страшан грех! Не скрнавите ме! Ја само хоћу да идем у манастир!"

"Он се онда разбесне као звер, а ја, шта сам друго могла, него да се молим на сав глас: "Мајко Божја, смилуј се на мене!" Уто се врата широм отворише и Јелена Петровна повика: "Напоље! Нећу више да те видим у мојој кући!"

"Ја скочих на ноге. Коса ми је била сва рашчупана, хаљина сва у ритама, но хтела сам да побегнем што пре. Но она ме заустави и повика: "Не ти, Каћа! Не ти, већ он! Не желим да га више видим!" вриштала је. И стварно га је и избацила из куће. Није долазио читавих годину дана.

"Она ме тада загрли и, плачући, рече. "Опрости ми, Каћа. Сумњала сам у тебе. Посматрала сам те и сад, кад се ово догодило, била сам све време иза врата. Чула сам те. Све сада разумем." Љубила ме је по лицу, а ја сам ридала, толико да нисам могла да престанем. Светица је била та жена, кад вам кажем.

"После тога нисам остала дуго у тој кући. Хтела сам у манастир, но Јелена Петровна се није са тим слагала. Хтела је да ме уда: један млади инжењер, син њених пријатеља, био се загледао у мене и она је дуго покушавала да ме убеди да се удам за њега. Хтела је чак и мираз да ми да. Ја сам хтела само у манастир, и тако сам јој увек одговарала на њена убеђивања. Коначно, Јелена Петровна ме одведе у манастир у коме је једна њена рођака била игуманија. Дала је велики прилог манастиру и тако постадох искушеница.

"На растанку су и Јелена Петровна и Наташа плакале. Ни ја нисам могла да се суздржим. Господе, каквим си ме добрим људима окружио! Твоја слава се на њима пресликава!

"У манастиру сам била веома срећна. Много сам тога научила и схватила. Много сам добрих људи упознала који су ме упућивали и поучавали на путу к Богу. Певала сам у хору, упознала се са манастирским службама, научила сам и да шијем. Све ми је то касније добро дошло. Међутим, нисам се дуго задржала у манастиру: дошла сам 1914. а 1919. године власти су најуриле све искушенице из манастира. Годину дана сам становала са још неким сестрама у приватном стану. У близини су становале још неке монахиње. Ту сам остала годину дана, а онда сам морала да одем, јер ми се удварао председник колхоза који није хтео да ме остави на миру.

"Отишла сам у Рјазан, где сам чистила цркву. Свештеник је био добар: звао се отац Јован. Благословио ми је да живим као монахиња. Имао је велику душу и много се молио, али ни тамо нисам могла дуго да останем. Власти су затвориле цркву, а оца Јована прогнали у Сибир. Дописивали смо се неко време. Он је био врло стар и није могао дуго да преживи у изгнанству. Од њега сам много научила. Можда је грех ово што ћу сада рећи, али од њега сам научила више него у манастиру.

"Преселила сам се у Кострому, јер сам тамо имала познанике. Становала сам близу цркве и у почетку је све било добро, но онда се отац Герасим изненада заљубио у мене. Једне вечери, док сам чистила цркву после бденија, напао ме је и покушао да ме силује. Бранила сам се, гурала га и молила га да ме остави на миру. Био је упоран, и страшно је псовао. Ошамарих га, а он се на то разбесне и преби ме. Успела сам да побегнем. Кроз две недеље, упаде ми полиција у кућу. Ухапсили су ме, јер ме је отац Герасим пријавио да агитујем против власти. Била сам у затвору три месеца, а онда сам пуштена, пошто су се неки пријатељи заузели за мене.

"Отишла сам из тог града. Тешком муком сам успела да се запослим у фабрици одеће. Умела сам лепо да шијем. Касније сам уписала школу за медицинске сестре. Кад сам завршила школу, добила сам посао у операционој сали једне болнице. Касније сам се преселила у Москву, где ми је помогла једна монахиња која је и сама радила у болници као медицинска сестра. У тој болници сам остала до 1924. године, када сам отишла у пензију.

"Све време сам се дописивала са Наташом и Јеленом Петровном. Живот је и њих раздвојио. Сергеј Петрович се упокојио 1919., а Јелену Петровну смо испратили у вечни живот 1927. Годину дана пре тога је оперисана у нашој болници. Наташа ме је често посећивала у Москви. Она је имала тежак живот и много је страдала. Њеног мужа и њу су стрељали 1937.

"Док сам радила у болници зближила сам се са једном лекарком, по имену Вера Андрејевна. Била је то жена средњих година. Муж ју је оставио са двоје деце, Алексејем и малом Валентином. Валентина је Тањина мајка. Моја Тања вас је данас довела овде.

"Преселила сам се код ње и помагала јој да подигне децу. Није било лако, но Бог нас није напуштао. Лепо смо их одгајиле. Алексеј је 1943. године мобилисан и скоро одмах погинуо.

"Вера Андрејевна је радила у војној поликлиници, а ја сам била медицинска сестра у градској болници. Валентина је желела да ступи у војну службу, но касније је и она завршила медицину и удала се. Прво је добила кћерку по имену Ксенија, а онда је родила Татјану. Ја сам им била друга бака.

"Ето, то је мој живот, Баћушка, проведен углавном по болницама, или код куће, чувајући децу. Је ли то монашки живот? Видите и сами. Мој живот је био обичан, светски. Нека ми Бог опрости! Заборавила сам да вам кажем оно најважније: примила сам и монашки постриг, у тајности, 1935. На монашењу сам добила име Марија. Моја породица је тек касније чула за то. Живела сам у свету, била монахиња само по имену. Знам да је то велики грех. Никад нисам живела правим монашким животом, мада сам много волела да се молим и да идем у цркву.

"У болници сам често дежурала ноћу. Таман што бих стала на молитву, зазвонило би звонце.

Или бих по читаву ноћ морала да проведем крај постеље неког тешког болесника, или пацијента који је тек оперисан. У операционој сали сам морала све време да мислим на инструменте које додајем хирургу. Код куће сам морала да чувам децу, да кувам, да се бавим њима.

"Никада нисам дошла чак ни близу праве молитве. Када бих ишла некуда, молила бих се путем. Понекад бих у току једног дана успела свега десетак пута да изговорим: "Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме грешну!" Ноћу бих почињала да се молим, но убрзо бих утонула у сан, немајући снаге да наставим. Нисам чак могла да чиним добра дела, толико сам била заузета свакодневним пословима. Кад сам се пензионисала, имала сам више времена за молитву, но тада више нисам могла никоме да помогнем. Сада сам стара и болесна. Видите, иако сам много желела да будем монахиња, нисам могла да испуним завет који сам дала Богу и због тога сам много грешна.

"Пре много година, док сам још живела у манастиру један старац ми је рекао: "Чини добро људима и моли се више, то је спас монаха. Екатерина, твој пут ка монаштву ће бити дуг. Многе ћеш препреке морати да пребродиш, но Бог те неће напустити." Исто ми је рекао и отац Јован. Нисам испунила њихове савете. Много сам грешила, а 1930. године замало да се удам, но сам Бог ме је спречио.

"Од детињства сам желела да постанем монахиња. Та ме је жеља пратила и када сам постала искушеница. Од тада ми је требало двадесет година да се замонашим, а кад сам се замонашила, нисам уопште живела монашким животом. Ето мог живота, баћушка! Све сам вам испричала, јер ми је тако рекао мој духовни отац, да би, кад ме будете исповедали, знали чију исповест слушате.

"Тешко ми је било да вас позовем, и нисам смела ни да се надам да ћете ми доћи. Прекјуче сам била у цркви и добро сам се осећала, али кад сам дошла кући, издала ме је снага и осетила сам да ми је крај близу. Рекла сам Валентини и њеном мужу да ћу умрети у уторак. Смејали су ми се и говорили: "Шта причаш, бабушка?"

"Али, онда је дошао лекар и послушао ми срце. Рекао је да ми је срце веома слабо. Знала сам то, као што знам и да ми нема помоћи. Веома сам захвална Јевдокији Ивановној што је пристала да пошаље Тању по вас са писмом. Не измишљам: знам да ћу умрети. Валентину и Тању сам васпитала у вери. Али оне верују као интелектуалци. Мој грех је што нисам умела да им пренесем оно што знам и мораћу да дам одговор за то пред Богом.

"Андреј Иванович, Валентинин муж, је веома добар човек. Он много помаже људима и никад не говори лоше о другима. Али, живим са њима већ, ево, тридесет година и још увек не знам да ли он верује у Бога или не. Можда и верује, али је врло повучен у себе. Молим вас, баћушка, сад ме исповедите. А ти, драги мој, иди у другу собу. Иди код Тање."

Док је говорила, отац Арсеније је био врло озбиљан и усредсређен, а у исто време, очи су му изгледале некако пуне светлости. Док сам излазио из собе, чуо сам га да говори мати Марији: "Милост Божја је увек са нама и Његова воља је на нама."

Изашао сам из собе и сео поред прозора у дневној соби. Бићу искрен: животна прича мати Марије није на мене оставила неки посебан утисак. Њен живот ни по чему није био изузетан. Знао сам за случајеве људи који су живели и подвизавали се у много тежим и колмпликованијим условима, подносили бол и друге недаће. Није ми била јасна озбиљност са којом је отац Арсеније слушао њену причу. Њен живот је био тако обичан.

Тања је у кухињи спремала ручак. Поседех још мало у дневној соби, а затим отидох у кухињу код Тање. На себи је имала кецељу и љуштила је кромпир. На столу је стајао отворен уџбеник из медицине у који је с времена на време гледала.

"Значи, испричао си се са њима, а сад си дошао овде да ми сметаш. Ја овде кувам и учим", рече Тања. Окретох се да изађем из кухиње. "Што се одмах љутиш? Много се лако вређаш -

приметила сам то јуче кад сам те питала јеси ли и ти можда од "оних." Узми нож и љушти кромпире. Зар нећеш, на крају, и ти да једеш с нама?" Даде ми нож и своју кецељу, а онда ме упита, помало забринуто: "Како је бабушка?" Ја само слегох раменима - откуд сам знао?

Татјана поче да ми прича о мати Марији. "Кад би само знао каква је то жена! Толико је учинила за моју другу баку, за мог оца, за Ксенију и мене. Она нас је одгајила, Нас две смо се ослањале на њу све ове године. Знаш ли колико је људи она помогла? Много!

"Знала је да проведе по читаву ноћ са болесницима, а да је нико није питао, и никад није хтела да прими ни једну пару. То је чинила и са познатима, и са непознатима. Никад није питала: "Треба ли вам помоћ?" већ је једноставно помагала. Ниједног тренутка није живела за себе. Мој отац је врло повучен човек, али он бабушку воли више него што воли моју мајку, мене и Ксенију, више него рођену мајку. А то није само због тога што га је неговала кад је имао срчани удар. Он њу воли и поштује због њених добрих дела, због њене несебичности и пожртвованости према људима. Нико не зна колико је људи од ње добило помоћ, и не само помоћ, него и љубав. Она је то све плаћала својим временом, снагом, здрављем, сном. Моје другарице би долазиле код мене, мало би поразговарале са њом, а онда би се враћале да је питају за савет, као да им је мајка. Волела је и да даје поклоне. Увек је знала да одабере прави поклон за човекове потребе. Ми смо, као њени најближи, били навикли на њу и нисмо увек обраћали пажњу на то што ради, но други људи су увек били задивљени њеном добротом.

"Није њој било лако да живи са нама. На пример, не усуђује се да стави своје иконе на зид. Неће. Тата јој је неколико пута рекао: "Молим вас, окачите их на зид, нећемо никога пуштати у вашу собу." Но, она неће да их окачи да нас не би срамотила пред људима, и зато увек каже тати: "Нека, ја ионако идем у цркву. Тамо има пуно икона."

"Знам да је боли што нисмо верници. То није истина, ми верујемо, али не онако како бабушка верује. Ми верујемо на свој начин." Док је говорила, Тања поче да плаче, није јој сметало што сам ја у соби. Касније смо прешли у дневну собу. Нестрпљиво је чекала да отац Арсеније изађе из собе. Није престајала да ми прича о мати Марији.

Три сата касније, отац Арсеније изађе из собе и рече Тањи да уђе код бабушке. Скиде са себе епитрахиљ и седе у фотељу. Био је дубоко замишљен и није примећивао шта се око њега догађа. Тања изађе из собе и позва лекара, који убрзо дође. Отац Арсеније је за то време био и даље заокупљен својим мислима. Мислио сам да се моли, па да му не бих сметао, отишао сам у кухињу. Пошто је испратила лекара, Тања уђе у кухињу.

"Шта је рекао отац Арсеније?" упита ме, шапатом.

"Не знам, нисам га ништа питао", одговорих јој, такође шапатом.

"Лекар каже да јој је срце још више попустило. Послушала сам је и ја. Звала сам родитеље да дођу. Тања наслони главу на сто и тихо зајеца.

Пре три сата, прича мати Марије ми је изгледала незанимљива и обична, попут приче стотине људи. Но сада ми је Тања својом причом показала мати Марију у сасвим другом светлу. Животи ових људи се одједном спојише са мојим животом и ја осетих потребу да у свему томе учествујем.

Отац Арсеније је дотакао животе многих људи, узимајући на себе њихова страдања. Мирио их је, било са животом, било са смрћу. Отац Арсеније се увек сећао тих људи, осећао је њихов бол и страдање, покушавао је да помогне живима, а за мртве се увек молио. Знао сам да је отац Арсеније видео и преживео ужасне ствари док је био у логору, као да је и тамо долазио у додир са људима који су по много чему били изузетни. Догађаји и сусрети из тог доба су на њега оставили неизбрисив печат и мени се чинило да га више ништа не може изненадити. Шта ли је то сада на њега произвело толики утисак?

Ускоро дође кући Валентина Ивановна, Татајнина мајка. Пошто је разменила неколико речи са Тањом и поздравила се са оцем Арсенијем, отишла је у собу код мати Марије. И Андреј

Фјодорович убрзо дође кући, поздрави се са нама и оде код бабушке. Из собе се чуо његов глас. Кроз десет минута Валентина Ивановна изађе из собе и, обраћајући се оцу Арсенију, рече: "Бабушка вас моли да уђете."

"Оче Арсеније, хоћу да се поздравим са свима вама", рекла је мати Марија. Лице јој је било радосно, озарено светлошћу, лежала је на кревету у обучена у црно. Опроштај је за њене ближње био веома болан. Сви су јој прилазили и она је сваког понаособ осењивала знаком крста, изговарајући речи које су за њега или њу били од посебног значаја.

Андреј Фјодорович је плакао као мало дете. Није могао да се одвоји од мати Марије. Ја сам стајао поред оца Арсенија. Мати Марија ме наједном примети.

"Дођи, мили мој! Дођи да се поздравимо, да не кажу после да си узалуд долазио! Приђи ближе."

Прекрстила ме је и рекла ми: Чувај моју Тању. Немој да ми је повредиш!" Нисам разумео шта је хтела да каже.

Отац Арсеније, који је стајао у углу собе, приђе мати Марији после мене. Он је благослови три пута својим напрсним крстом, затим пред њеном постељом начини три метаније. Затим се усправи и остаде тако да стоји, а у очима му је сијала нека радосна светлост. Чинило се као да је видео нешто велико и важно, неку велику тајну, и да се боји да је не изгуби.

***

Сахрана је завршена. У мени је неко болно осећање туге. У глави су ми речи које сам чуо од мати Марије, њен разговор са нама, опраштање са њом. Лица њених најближих су тужна и изгубљена, док се на лицу оца Арсенија види да му је пажња и даље усредсређена на нешто што ми не видимо. Болан растанак са мати Маријом ме је веома дирнуо и узнемирио. Хтео бих некако да помогнем, да дам нешто од себе како бих им мало олакшао бол. Али не могу.

Време је већ и да се растанемо. У стану је само породица и њихова пријатељица Јевдокија Ивановна.

Валентина Ивановна тражи благослов од оца Арсенија, Ксенија такође, но види се да јој је помало непријатно. Татјана, широм отворених очију, прилази оцу Арсенију, узима га за руку, затим га грли и три пута љуби. Лице оца Арсенија се озари благим осмехом, осмехом својственим човеку удубљеном у озбиљне мисли. Андреј Фјодорович очигледно не зна како да се поздрави са свештеником, са свештеником који му се допада и коме је захвалан, јер је испунио жељу мати Марије и дошао да је види на самрти. Не знајући како да изрази своју захвалност, он му пружа руку, а затим се дуго рукује са њим, позивајући га да опет дође у посету. На крају покушава да му да новац. Рука остаје да му виси у ваздуху, а отац Арсеније га грли и љуби га образ.

Са мном се сви поздрављају као да ме већ дуго познају. Позивају ме да опет дођем. Татјана понавља позив. Пошто се са сваким понаособ поздравио, отац Арсеније, уз дубок поклон, каже: ""Хвала вам што сте ме позвали. Пружили сте ми могућност да упознам једну изузетну особу, праву подвижницу, Хришћанку која је људима пружала само доброту и радост. Много сам научио од мати Марије о савршенству. Хвала вам! То је ретка и изузетна жена."

Пошто се још једном поклонио породици, отац Арсеније, Јевдокија Ивановна и ја напустисмо стан. Отац Арсеније је и даље био веома озбиљан. "Хајде да прошетамо по Москви", рече ми. Дадох торбу са нашим стварима Јевдокији Ивановној која је кренула кући, а нас двојица пођосмо у шетњу московским улицама. Пошли смо Баштенским Кругом, а затим узаним и кривудавим уличицама, пролазили крај оронулих старих кућа са којих се љуштила боја и поред новијих зграда, окружених двориштима и дрвећем.

"Желео бих да видим Москву", рече отац Арсеније.

Позвао сам такси. Одвезли смо се према Кремљу. Време је сунчано и мало ветровито, ваздух је лак и прозрачан. Улазимо кроз Боровицку капију, пењемо се узбрдо, поред зида, обилазимо велике цркве и долазимо до звоника Ивана Великог. Пуштам оца Арсенија испред себе, јер ми се чини да би волео да буде неко време сам. Он полако обилази звоник и загледа сваки камен на њему, сваку облину, истесану пре много стотина година.

У саборном храму Успења Пресвете Богородице данас нема много света. Гледамо фреске, иконе, гвоздену капију врхунске уметничке израде, натписе на гробовима, мошти светитеља... У овом храму почива целокупна прошлост и величина руског народа, његова вера и нада, његови разбијени снови.

Отац Арсеније дуго стоји пред иконама и фрескама, изгубљен у мислима, изгледа озбиљно и замишљено. Ево зида дуж којег су сахрањени московски архијереји, међу њима митрополит Алексеј и Петар.

Отац Арсеније лагано прилази гробовима, чини три велике метаније пред њима, крсти се. Са раздаљине од неколико метара чује се строги глас: "Друже! Ово је народни музеј! Није допуштено молити се." Отац Арсеније се не осврће, већ наставља да стоји испред места где су пре неколико векова сахрањене мошти московских светитеља.

Затим лагано прелази наос и посматра иконостас и ликове светитеља на њему. Дуго времена стоји на једном месту, а затим се поново враћа и стоји испред неких икона.

Одлазимо, затим, у Саборни храм светих Архангела, а затим преко Црвеног Трга долазимо до храма светог Василија. Ту узимамо такси. Док се возимо, отац Арсеније изговара имена улица којима пролазимо, а онда зауставља такси да би погледао неке цркве. Дуго их и пажљиво посматра. Цркава има много. Неке су затворене. Црквица св. Мученика Трифуна је отворена, као и Андроновски и Донски манастир.

Возач ме пита: "Је ли стари туриста, или научник?"

"Научник", одговарам.

Обилазимо три гробља. Отац Арсеније проводи око пола сата на сваком: прво на Ваганковом, затим на Ваведељским висовима и на крају на Пјатницком гробљу.

Таксиста, млад човек, постаје нервозан. "Не брините", кажем му. "Платићемо вам колико буде требало."

Враћамо се у центар града, кружимо познатим улицама и трговима старе Москве. Заустављамо се покрај старих кућа и убогих брвнара у полураспаднутим стању зиданих у двориштима кућа.

На неким местима видимо нову кућу, саграђену на месту старе, коју је отац Арсеније познавао. Пролазимо Молчановком, затим Тагањком, а затим узбрдо ка црквици св. мученика Никите. Близу цркве је стара, оронула кућа пред којом отац Арсеније застаје, посматрајући њене прозоре, двориште, околне куће. Тада ми се учинило да је са лица убрисао једну сузу.

Коначно зађосмо у Замосковоречје, где се налазио стан Јевдокије Ивановне. Она поче да нам припрема нешто за јело, но у том тренутку отац Арсеније се диже и рече: "Вратићу се брзо."

Понудио сам му да пођем с њим, но он је хтео да иде сам. Јевдокија Ивановна и ја остадосмо у стану, помало забринути. Док смо га чекали да се врати, присећао сам се недавних догађаја: изненадног пута у Москву, смрти мати Марије, свог сусрета са Татјаном, сахране, необичног расположења оца Арсенија и његовог обиласка Москве.

Москва је била град његовог детињства, његове младости, место у коме се обликовала његова личност и учврстила његова убеђења. У овом граду је још као средњошколац написао своје прве радове, а касније и књиге. Постао је познати научник. У Москви се замонашио, а касније постао јеромонах. Дуго је служио у Москви, а после је прешао у оближњи градић где

је створио братство , заједницу верујућих, које је волео и помагао. Још док је живео у Москви, поставио је темељ вере у душама многих људи, и на том је темељу касније изградио своје братство.

У градић у коме је живео често су долазили код њега из Москве, а и чланови његовог братства су већим делом били Московљани.

Волео је тај градић, али Москва је за њега била и остала град његовог детињства и сазревања, град у коме је почео да се изграђује као верник. У овом граду је научио да воли људе и због тога је Москва за њега имала посебан значај. Због тога је био видно потресен данас када је обилазио крајеве свог детињства, делиће своје прошлости. Но, зашто је био онако неуобичајено озбиљан, зашто?

Мада ова строгоћа и изразита озбиљност није била својствена оцу Арсенију, на њему се осећала скривена туга. Сигурно се сећао људи које је волео и којих више нема. Али, и данас у Москви живе људи које он познаје и воли. Зашто није никога од њих позвао у посету код Јевдокије Ивановне? Зашто није отишао у посету код неког од своје духовне деце, као што је увек имао обичај да чини, кад год је некуда путовао? Одговорих сам себи питањем: "А да ли је за мене корисно да знам одговоре на сва ова питања?"

Отац Арсеније се вратио око девет сати сав радостан. Испричао нам је како је отишао у своју цркву, како је тамо наишао на много својих пријатеља и познаника (он их никада није називао духовном децом, већ увек пријатељима).

"Кад су ме видели, били су запрепашћени: откуд ја у Москви, и то још у цркви? Јевдокија Ивановна, ви ћете ми опростити - рекао сам им да сам одсео код вас, па ћу вероватно вечерас имати посету." Није прошло много, а звонце на вратима се огласило и у стан уђе шеснаесторо људи. Неке сам и ја познавао. Отац Арсеније их је исповедао и разговарао са њима. То се наставило до касно у ноћ. Следећег јутра смо напустили Москву у једанаест сати. Пре поласка на станицу, још неколико људи је дошло да види оца Арсенија, а са некима се чуо телефоном. Били су то његови "другови из логора."

Отац Арсеније је отишао из Москве уморан и неиспаван, но изузетно радостан. Мислим да су сви они који су знали да је у Москви дошли га испрате на воз. Дошла је чак и Татјана, пошто ју је неко обавестио о нашем одласку.

По повратку кући, отац Арсеније је морао да се одмара два дана. Само је Надежда Петровна могла да уђе код њега. Касније нам је причала да је све то време провео читајући правило и молећи се.

***

Након недељу дана, отац Арсеније ме позва да идемо у шетњу. Изашли смо из града и кренули према речици, а одатле у поља. Узани сеоски друм је кривудао, а онда се наједном прекинуо и ми угледасмо пред собом огромно житно поље. Птице су весело лепршале по пољу, ветрић је повијао зрело класје и мрсио нам косу. Пронашли смо један узани путељак и пошли њиме, све време ћутећи. Сунце је већ било далеко одскочило, па су нам сенке биле дуже. Ваздух је био благ, лако смо дисали.

Отац Арсеније је ишао испред мене, замишљен и као отргнут од света. Поглед му је клизио по зрелом житу, по издуженим сенкама растиња и наранџастој сунчевој лопти. Ко би знао о чему је све размишљао? Или се можда молио? Чинило ми се као да је заборавио на мене док смо ишли кроз житно поље. Класје нам је допирало до рамена и закривало нам видик. Дођосмо до једног брдашца, а када се успесмо на њега, пред собом видесмо шумицу, а иза себе, свуда наоколо житна поља.

Тада се отац Арсеније окрете к мени и рече: "Сећаш ли се када је умрла Мати Марија?" Није

сачекао мој одговор, већ је одмах наставио. "Знаш, много тога сам видео у свом животу. Сретао сам многе људе и приликом сваког сусрета ми је даровано нешто јединствено и изузетно, нешто ново и поучно, нешто што ми је у том тренутку било веома потребно. Увек сам у тим сусретима препознавао Вољу Божју, Његову промисао и премудрост.

"Нема важних и неважних сусрета. Човек је увек човек, ко год да је, саздан је према лику и подобију Божјем и тај лик је увек у њему. Сад, тај лик услед грехова понекад бледи, а понекад, сила којом се човек у име Бога труди може да учини да тај човек засија као анђео Божји. Три пута ми је у животу дато да проведем неко време у присуству таквих великих служитеља Божјих и сваки од тих сусрета је за мене представљао велику духовну радост, богатство и Божје откривење.

"Тако сам ја од сваког човека кога сам у животу срео научио нешто, од сваког сам понео са собом нешто лепо и добро, најбоље од онога што је тај човек имао у себи. Ипак, исповест монаха Михаила у логору, сусрет са простим сеоским баћушком, оцем Јованом далеко на Северу, и сада са мати Маријом, та три сусрета су за мене представљала откровење, духовну прекретницу која ми је отворила очи да сагледам живот у целини и људе, као и свој сопствени животни пут.

"Чуо си животну причу мати Марије. Осетио сам да те није нешто посебно дотакла и да је у почетку можда ниси ни разумео. Теби је њен живот изгледао тако обично, да не кажем - банално. Ниси једини: и њена породица је на њу гледала на исти начин. То је разумљиво: човек који стоји у подножју планине види камење и стење од кога је планина саздана, али не види планину као целину. Тако је и са животом сваког појединца.

"Али поразмисли мало дубље о њеном животу: он се састојао из потпуног самоодрицања. Она није постојала ради себе, већ ради Бога и ради људи. Још као девојчица, сиротица, осетила је жељу да припадне Господу. Живела је у кући код богатих људи, али је и даље желела да се посвети Богу. Била је искушеница у манастиру, чистачица у цркви чији је старешина био насилник, радница, медицинска сестра. Где год да је живела, мисли су јој увек биле окренуте Богу и она је своје "ја" сасвим потиснула, растворила га у животима ближњих. То је оно што ниси успео да осетиш у њеној причи, што те није дотакло.

"Мене је њена прича дубоко дирнула. Изненадила ме је снага њеног духа и постојаност чежње да припадне Богу, која јој је помогла да пређе преко свих препрека и да преброди сва страдања. Њена исповест пред смрт ми је још више открила њену савршеност и дубоку смиреност у души. Видео сам тада колико је она волела људе. Све се то догађало усред најобичније свакодневице, међу најобичнијим људима, у свету који је огрезао у сујету. Чињеница што је њен подвиг остао непримећен од већине људи, као и њена смиреност и осећање ништавности, само још боље сведоче о величини њеног труда пред Богом.

"Мати Марија је умела да трпи. За Хришћанина је најважније од свега да научи да трпи, а да при том не мисли да је постигао нешто велико. Када чиниш добро људима мораш увек имати на уму да је онај коме помажеш у невољи - твој брат, који страда и коме је тешко. Ти му пружаш, дакле, помоћ, али не од себе, него од Бога и у име Бога. Мати Марија је умела баш тако да помаже, не мислећи на себе. Док сам слушао њену исповест, осетио сам велику радост, уздигао сам се духом. Чак су и њени греси, а било их је, сведочили о величини њеног труда: њени напори да превазиђе ове грехе доказ су да је добру борбу водила, сведоци су победе духа над плоти и вере над грехом. Немој никад да заборавиш њену породицу. Мати Марија је много учинила за њих. Немој да их заборавиш!"

Нисам их заборавио. Тања и ја смо се венчали годину дана после тога. Данас помажемо један другом.

Отац Арсеније застаде и, као да се уз велики напор одвојио од својих мисли, погледа на житно поље које се простирало пред нама. Чинило се као да је тек сада видео да се налазимо у сред поља, да сунце залази, да је око нас мирис нане и пелена и да нас двојица ходамо

узаним кривудавим путељком у топло летње вече. Застао је да помилује понеки клас жита, да убере цветић, а онда се насмеја и рече: "Није ми још дуго остало од живота, и зато ми је овај сусрет са мати Маријом веома много значио. Бог је тако уредио да баш у овом тренутку свог живота сусретнем жену праведницу нашег времена да би ме, по ко зна који пут, смирио!"

Кренусмо кући. Отац Арсеније је гледао обрисе града и куполе цркава са звоницима. Испричао ми је понешто о људима које је имао прилике да упозна и које је волео. Био је радостан, лице му је светлело, али у очима је и даље имао израз туге.

На уласку у град он се наједном окрете према мени и рече: "Истина је! Шта све човек не може да постигне уз Божју помоћ... Мати Марија, мати Марија..." Поновио је њено име неколико пута, а онда, надовезујући се на само њему познату мисао, поче да рецитује ове стихове:

"Видети све, све разумети,

знати све, све у себе примити,

очима својим гутати сваки облик и сваки цвет

сву земљу походити горућим кораком

све опазити, и свему дати нову плот.

"Ту је песму испевао један диван човек и изузетан песник, по имену Максимилијан Волошин. Волео је људе, помагао им, ишао путем светлости на начин који је само њему био познат. Бог је за њега представљао апстракцију и због тога је његов животни пут био веома кривудав, вечно се враћао на почетак пута. Да ли је икада стигао куда је намерио? Само Бог зна - али тај човек је имао добру душу и добар живот.

"Познавао сам га, било је то око 1925. године. Но та времена су била за њега веома тешка, много се колебао.

"Мати Марија је била проста Рускиња, а он познати песник. Ишли су обоје према истом циљу, али како су различити били њихови путеви! Господе, смилуј се на нас!"

И тако дођосмо до куће у којој је становао.

Забележио К.С.

МАЈКО БОЖЈА, ПОМОЗИ!

Другог дана рата мој супруг је мобилисан и послат на фронт, а ја сам остала код куће са Каћом.

Ноћне узбуне, противавионска паљба, бљештећа светлост рефлектора на небу, завијање сирена, баражни балони изнад града, забрињавајуће вести о повлачењу наших из великих градова и читавих области, све је то утицало на суморни и забринути изглед људи.

Тако је изгледала Москва 1941.

Сваки пут када је била узбуна, бежала сам са малом Каћом у склониште испод куће и остајала тамо до краја узбуне. Прошла сам кроз то можда хиљаду пута. Живела сам у непрекидном страху и стално осећала да ће се нешто ужасно и непоправиво десити. Од мужа сам веома ретко добијала писма; он моја није добијао уопште. Дивизија у којој се борио се стално селила из места у место, тако да моја писма нису ни имала времена да дођу до њега. Муж ме је питао у својим писмима зашто му никада не пишем, а ја нисам имала начина да му објасним да он моја писма не добија!

Многа су деца евакуисана из Москве тада. Евакуисано је читаво одељење вртића који је Каћа похађала, али пошто је тада била болесна, остала је код куће самном. Морала сам да радим, па су је чували неки моји добри пријатељи. У септембру је евакуисано читаво предузеће у коме сам радила, али пошто је Каћа и даље била болесна, нисмо могле да пођемо са њима. Касније је Каћи било боље, но тада је већ било касно и није више било могућности за евакуацију.

Немци су пробили фронт и напредовали према Москви. Сви смо осећали да нам се приближава нешто страшно, нека велика трагедија. Град је опустео, људи су одлазили возом, колима, или пешице. Мада је било веома напорно и опасно, и ми смо кренули из града. Пут је био права ноћна мора. Свако је свакога покушавао да на неки начин истера из воза: било је гурања, псовки, неке су терали да мењају воз, неки су једноставно били гурнути из воза. Немци су гађали воз три пута, а код Рјазана ми је неко украо кофер са стварима. Воз је био толико крцат људима, да није могло да се дише. Свако је свакога мрзео и сумњичаво гледао. Она стара пословица: "Човек је човеку вук" се тада показала истинитом. Не знам због чега, али тих дана нисам упознала ниједног пристојног човека. Каћа ми се на путу прехладила, имала главобоље и била врло нерасположена и плачљива.

Прешли смо Урал и обрели се у Сибиру. Возили смо се снегом прекривеним степама и само би ретко пролазили кроз станице. Ветар је био јак, напољу је дувала мећава. Коначно смо стигли до одредишта. Покупиле смо све што смо имале са собом и изашле из воза. Иза перона се видео неки град, хладан, непознат. Налазиле смо се у срцу Сибира.

Куда да пођемо? Где да преноћимо? Како да преживимо? Тада схватих да није било баш паметно што сам пристала да одем из Москве где сам имала стан, пријатеље, посао и плату. Освануло је јутро, а степски ветар је немилосрдно шибао. Стајала сам на сред перона сама са дететом и уплашена, а око мене заглушујућа бука железничке станице. Нисам имала новца, ни одеће, ни купона за храну. Кренух према шалтеру војне команде, но испред њега се већ отегао бескрајан ред. Пробала сам да пођем на разне стране, али нико се није обазирао на мене. Када сам коначно успела да се пробијем до једног мајора и да му објасним да ми је муж на фронту, да сам добегла из Москве са папирима и да имам дете, он ми је одговорио: "Град је пун избеглица. Мораћете сами да се снађете." Ипак, дао ми је два бона за храну. Отишле смо да нешто поједемо, а затим сам морала да пронађем пијацу и да покушам да продам једино што сам имала: џемпер који сам имала на себи. Нудила сам га пролазницима, али нико га није хтео. Нисам била једина: многи су стајали и покушавали да продају делове одеће, али купаца није било.

Почело је да се смркава. Каћа је плакала: било јој је хладно, била је уморна и хтела је да спава. Одлучих да се вратимо на железничку станицу и да тамо преноћимо. О свему осталом, размишљаћу сутра. Попели смо се на трамвај. Трамвај је клизио непознатим улицама. Прозори на трамвају били су залеђени и кроз њих се није ништа видело, но знала сам да је треба да сиђем на последњој станици. Дувала сам у прозор и тако успела да отопим мало леда. Кроз рупицу коју сам направила погледала сам кроз прозор. Трамвај изненада стаде и остаде дуго да стоји. У мени се кувало осећање гнева, према свему и свакоме. Провирих још једном кроз прозор и видех да трамвај стоји испред цркве на крају једне улице. Испред цркве је било много људи и сви су се гурали унутра. Ни сама не знам зашто, тек ја устадох и изведох Каћу за руку из трамваја. Ушле смо у цркву.

Унутра се одвијала нека служба. Црква се пунила народом, и ја се пробих напред и стадох испред једне велике иконе. Било је топло. Скинула сам Каћи шал и откопчала јој капутић. У глави ми је била само једна мисао: "Шта да радим, куда да пођем? Каћа ми је гладна и уморна, хладно јој је. Шта да радим с њом?" Да сам била сама, не бих се толико бојала, али моје четворогодишње дете је било самном. Хтела сам да плачем, да вриштим, да молим, да захтевам, али коме? Коме да се обратим? Зашто смо уопште дошле на ово место?

Не знам колико смо дуго ту стајале. Каћа поче да ме вуче за рукав и да плаче: "Мама! Уморна сам!"

Око мене људи почеше да шапућу. Нека старија жена ми рече: "А ви, што доводите дете овако касно у цркву! Баш сте нашли где ћете да станете!" и покуша да ме гурне даље од иконе.

Црква се још више пунила и нисам имала куда да се померим. "И одавде хоће да ме отерају", помислих. "Бар би на овом месту требало да имају обзира према нама..."

Погледала сам икону испред које сам се нашла. Са иконе су ме посматрале очи Мајке Божје. Лице јој је било нагнуто према Детету које је прислањало свој образ уз Њен. У том загрљају сам осетила невероватну љубав и бригу Мајке према своме Детету, која Га је штитила и грејала својом љубављу, љубављу која је својствена само мајкама. Богомајчине очи су биле тако топле и светле да је свако ко је посматра могао да осети мир и утеху. И нас две је Мајка Божја гледала тужним очима пуним топлине и саосећања. То ми је давало наду и утеху. Моја вера је увек била веома слаба, незнатна. Кад сам била дете, мајка ме је учила да се молим "за маму и тату" и научила ме "Оче наш" и "Богородице Дјево." После сам све заборавила и све се то преселило у прошлост, у помало смешно, а донекле и тужно сећање.

Када би се људи смејали црквеним стварима, смејала бих се и ја са њима, но негде је, дубоко у мени, тињало неко нејасно осећање да Бог можда ипак постоји. Можда.

Очи Богоматере које су ме сада посматрале одједном изазваше праву буру у мојој души и ја схватих, упркос безизлазној ситуацији у којој сам се налазила, да ми је Она једина нада. Почела сам да се молим. Нисам знала речи ниједне молитве, већ сам је једноставно молила да нам помогне. Веровала сам да ће нам помоћи. Како сам могла ја, атеиста, да поверујем у тако нешто у том тренутку, ни данас ми није јасно. Мислим да ме је необична, Божанска топлина Њеног израза уверила да ће нам Она заиста помоћи.

Каћа је седела на поду цркве, она жена ми је нешто шапатом добацивала, а ја сам се молила. Сећам се сада да се читава моја молитва састојала само из тражења помоћи за Каћу: "Мајко Божја, помози нам, помози нам!" понављала сам стотину пута. Сузе су ми текле низ лице. Гледала сам икону, молила се тако и дрхтала.

Служба се завршила и људи су почели да одлазе. Ја сам и даље стајала пред иконом и молила се. Црква се скоро испразнила, Каћа је спавала на поду, а ја се нисам одвајала од иконе. Угледах свештеника како иде према излазу. Приђох му и замолих га за помоћ, а он само беспомоћно рашири руке и, закопчавајући капут, журним кораком изађе из цркве.

Када је свештеник отишао, она жена која је неколико пута хтела да ме одгура од иконе,

изненада зграби Каћу за оковратник капута и стаде да виче како ово није јавна спаваоница, него црква и да сам ја једна најобичнија пропалица. Каћа се пробудила и почела да плаче. Ја се вратих још једном код иконе. Целивала сам је и још једанпут замолила Богородицу да нас не остави. Чврсто сам веровала да ће нам помоћи. У тренутку док сам отварала врата цркве, из мрака ми приђе једна жена, узе ме под руку и рече: "Идемо." Изашле смо из цркве и ја помислих: "И ова хоће да нас отера..."

Но жена ме је чврсто држала под руку и некуда нас водила. Било је веома хладно, чини ми се да ми се мраз увукао у кости. Под ногама нам је шкрипао снег. Улице су биле готово пусте, једино би поред нас пројурио покоји аутомобил. Ишли смо поред низа омањих ограђених кућа. Пало ми је напамет да је упитам куда нас води, али се нисам усуђивала. Надала сам се да ће све испасти на добро. Није ме напуштала мисао да нас Мајка Божја неће оставити и док смо ишле улицама, ја нисам престајала да се молим. Наилазиле су ми разне помисли у виду стрепње, бриге и страха од неизвесности, но чим бих затворила очи, видела бих пред собом икону Мајке Божје и све те помисли би одступиле од мене и нестајале.

Најзад се заустависмо пред кућом са високом оградом. Капија зашкрипа и ми се нађосмо у маленом, снегом покривеном дворишту. Кућа је имала само један спрат. Жена потражи кључеве и пусти нас унутра.

"Уђите брзо и скините капуте. Окачите их у ходнику и седите, молим вас, на ову клупу. Сачекајте ту, јер можда имате вашке. Позваћу вас, да се оперете. Моје име је Нина Сергејевна."

Затим зачух да неко из суседне собе пита, љутитим гласом: "Нина, кога си то довела?"

"Довела сам онога кога нам је Бог послао."

Затим однекуда зачух клопарање кофа за воду, омирисах кувани кромпир. Тресла сам се од умора и шока. Каћа је спавала, привијена уз мене. Шта ли ће сада да се деси? Даће ми да преспавам овде, а онда? Тресла сам се све више.

Отворише се врата и Нина Сергејевна ме позва: "Драга моја, дођите да ми помогнете."

Устадох и уђох у кухињу. Пећ је била топла, а на њој се у великим лонцима грејала вода. Близу пећи је стајала емајлирана када. "Ставите вруће воде, а онда је додајте мало хладне. Ја ћу окупати малу. У цркви сам чула њено име. А како је ваше?"

Рекох јој како се зовем. "Зовете се исто као и ја - Нина", рече она. "А знате ли кад вам је имендан?"

Нисам знала. "Морате то знати, драга моја, кад већ идете у цркву. Света Нина се празнује само једном у години, 27. јануара."

Није ми било јасно зашто она то мени прича. Кухиња је била топла, мирис дима и хране која се кувала је био врло пријатан. Пунила сам каду водом. Било ми је непријатно што сам се нашла у кући код непознатих људи и што им стварам неприлике. Рекох то Нини Сергејевној која не хтеде да ме слуша. "Немојте бити тако осетљиви. Донесите малу да је окупам. Обе сте прљаве после толиког пута, а можда сте зарадиле и вашке."

Свукла сам одећу са Каће, која је била врло поспана. Када сам је ставила у каду са водом, она зацича од радости и запљеска ручицама, а затим их, онако мокре, сави Нини Сергејевној око врата, и стаде да чаврља. Стала сам поред пећи, скоро у несвести. Све је изгледало тако нестварно, као да сањам. "Сада је ред на вас", кроз маглу допре до мене глас Нине Сергејевне.

Она изнесе Каћу из собе, а ја се свукох и уђох у каду. Толико сам се тресла да ми је сунђер испадао из руке и једва сам се држала на ногама. Нина Сергејевна поново уђе у кухињу. Било ми је непријатно. "Немојте се стидети. Ја сам лекар. Слушајте, драга моја, ви се озбиљно тресете. Брзо се оперите - болесни сте. Одједном, све ми се замути пред очима: и Нина

Сергејевна и кухиња. Из далека сам осећала да ме неко купа, да ме брише и облачи у спаваћицу. С времена на време чујем нечји глас који ме храбри.

Одводе ме некуда, полажу ме у постељу, стављају ми нешто топло на груди и дају ми мало воде...

Касније су ми причали да сам повратила свест тек после четири дана, и то само на кратко. Од свега се сећам само да ми је пред очима била икона Богородице и да сам јој се молила, за себе, за Каћу и за Нину Сергејевну која нас је узела код себе. Сањала сам да је неко покушавао да ме одгура од иконе, а ја сам се бранила и викала: "Мајко Божја, не остављај нас!" Неко ме је стално гурао, а ја сам пружала руке к Њој и успевала да направим пар корака према њој, и тада би се Њено лице озарило светлошћу, а ја бих у себи осетила мир, но потом би ме неко опет гурнуо од ње и све би поново постајало мрачно и борба би поново почињала. У сну сам се много плашила, обузео би ме ужас при помисли да ће ме неко одвојити од иконе Мајке Божје.

Знала сам да нам само Она може помоћи. Ако нам пружи руку и укаже Милост, живећемо. Када бих само могла да објасним себи, како је могуће да сам могла да се молим док сам била у несвести! Када ми се коначно повратила свест, прво што сам чула били су откуцаји великог зидног сата. Затим сам чула шкрипање дрвеног пода и нечији шапат. Била сам толико слаба да нисам могла да померим ни прст, и једва сам успела да отворим очи. Видела сам да се налазим у непознатој соби са прозором преко кога је била навучена завеса. Полако покрећем очи, и на своју велику радост видим икону Мајке Божје пред којом у светлуца кандило у зеленој чашици. Била је то иста она икона коју сам видела у цркви. Касније сам сазнала да је то икона Богородице Владимирске.

Погледала сам у икону и једино што сам могла било је да понављам исте речи које сам изговарала док сам била у несвести: "Мајко Божја, не остави нас!" Плачем. Осећам како ми неко утире сузе и ја тонем у сан, по први пут мирна и без страха.

Пробудила сам се ујутру. Када сам отворила очи, поново сам чула откуцавање сата и неки шушањ. Из друге собе се чуо глас моје Каће и још један глас, који јој је читао бајку. Покушала сам да позовем Каћу. Поново сам отворила очи и видела икону. Осетила сам мир и поново покушала да дозовем Каћу и Нину Сергејевну. Под зашкрипа. Изнад себе угледах лице са наочарима, пријатно и благо. "Каћа је овде, а Нина Сергејевна је у болници, данас се враћа касно. Добро је да сте се пробудили. Сада ће све бити у реду. Мајка Божја вам је помогла. Стално сте је дозивали у помоћ док сте били у несвести. Непозната жена ме поглади по глави. "Имали сте упалу плућа, инфлуенцу и шок, све у исто време. Знате, Нина Сергејевна и ја смо добре пријатељице. Обе смо из Москве. Моје име је Александра Фјодоровна. И ја сам лекар, интерниста. Каћа и ја смо се спријатељиле. Нина и ја смо се договориле да је најбоље да останете код нас.

Остала сам у кревету пет дана. Тек тада ми је Нина Сергејевна дозволила да устанем.

Сасвим непознати људи су нас узели код себе и неговали ме док сам била болесна, хранили ме и појили, чували ми Каћу. Шта ме је навело да уђем у цркву оно вече? Зашто сам стала баш испред иконе Мајке Божје? Како то да ми је пало напамет да је молим за помоћ? И како то да сам била сигурна да ће нас Она избавити? Зашто је Њено лице било пред мојим очима све време док сам била болесна? Како то да сам прво угледала икону кад сам се пробудила из несвести, и то баш икону Владимирске Мајке Божје? Закључила сам да је све што ми се догодило било истинско чудо којег су Бог и Његова Мајка удостојили мене грешну. Када сам то схватила, обузела ме је још већа благодарност и љубав према Њој која нас је спасла и као и према женама које су нам помогле.

Све сам ово испричала Нини Сергејевној и Александри Ивановној, још док сам лежала у кревету. Њих две су ми много помогле и упутиле ме на пут вере. Крстиле су Каћу и научиле нас свему што нам је било потребно да знамо како бисмо заиста постале Хришћанке. Остале

смо код њих три године. За то време сам радила у фабрици. Онда сам морала да се вратим у Москву да не бих изгубила стан. Каћа је остала код њих. Тамо је завршила школу и институт 1960. и тек тада се, заједно са њих две, са њеним бабушкама Нином и Сашом, вратила у Москву.

Нема потребе описивати какве су биле ове две жене. Пишући о овом периоду свог живота, суштински важном за мене, мислим да сам све рекла о овим двема Хришћанкама. Додаћу још само то да су обе биле духовне кћерке оца Арсенија које су морале да напусте Москву 1936. године како би избегле талас хапшења који је у то време беснео.

Са оцем Арсенијем су ме упознале 1958., пошто је пуштен из логора. По доласку у Москву, Нина Сергејевна и Александра Ивановна су купиле малу кућу, међутим више су времена проводиле са Каћом и њеном породицом.

Благодарим ти, Боже, за велику милост коју си ми показао. Благодарим и Владичици нашој, Пресветој Богородици, за чудо вере које је показала на мени и којим ме је привела Цркви, вери и извору живота. Благодарим ти, Мајко Божја, што си ми у прави час послала две твоје кћери и што си ми дала духовног оца и учитеља, оца Арсенија.

Слава Теби Боже наш, слава Теби!

НА КРОВУ

Живот је у то време био тежак, пун изненадних опасности и страхова који су непрестано угрожавали наш живот, физички и духовни. Но, Бог и Мајка Божја су нам били милостиви у тренуцима непосредне опасности и никада нам нису ускраћивали Своју помоћ. Сваки пут када бих се удаљила са пута Господњег, Он би ми послао некога ко ми је помагао да се вратим на прави пут и учио ме да избегавам грешке и странпутице. Увек бих у тренуцима животне опасности призивала Име Божје и Он би ми увек слао помоћ. Много пута у животу сам се уверила да је једини истински спас у молитви, искреној молитви, а молитва Мајци Божјој ми је увек била најспасоноснија заштита и најпоузданије избављење од свакога зла, духовног и телесног.

Желела бих да вам испричам нешто о снази молитве коју је имао наш духовни отац и о једном догађају који је оставио велики утисак на нас.

У Москви је владала глад. Добијали смо купоне за осмину векне хлеба дневно, а хлеб који би нам давали био је плеснив. По дућанима није било ничега: ни кромпира, ни житарица, ни купуса, а уље и маслац нисмо видели месецима. Рубља није имала никакву вредност; сељаци су продавали храну искључиво за робу. "Цена" им је била баснословна. Према грађанству су се односили као према душманима, и ми смо буквално морали да их молимо да нам дају векну хлеба или врећицу кромпира за златан ланац или крзнени капут. Били смо гладни, смрзавали смо се и живели смо у вечитом страху.

Саша, Каћа и ја одлучисмо да замолимо нашег духовника, оца Михаила, за благослов да идемо у село по храну. Многи су тада ишли у село са својим стварима и враћали се са храном. Отац Михаило нас је пажљиво саслушао, са негодовањем вртео главом, затим стао пред икону Богородице пред којом се дуго молио. На крају, кад је завршио молитву, рече нам: "Стављам вас у заштиту наше Заступнице, Мајке Божје. Свака од вас нека понесе иконицу на пут. Молите се све време пута. Богомајка и Свети Георгије ће вас сачувати. Биће тешко. Ја ћу се одавде молити за вас." Затим рече, као за себе: "Мајко Божја! Угодниче Божији, св. Георгије! Помози, сачувај их и заштити од сваке опасности, страха и хуле." Даде нам благослов и заћута.

Као да је заборавио на нас, отац Михаил се поново окрете иконама и настави да се моли.

И тако смо нас три кренуле на пут. Запитале смо се међусобно, зашто је отац Михаил рекао да ће нас на путу чувати Св. Георгије. Било смо младе, живот нам се чинио веома једноставним и нисмо се ничега бојале. Наравно, о животу нисмо знале скоро ништа. Увек смо живеле у граду, родитељи су нам били школовани и нисмо познавали никога са села. Све три смо студирале на факултету, а везивала нас је Црква. Наши родитељи се нису слагали са тиме да идемо на село, али смо на крају ипак отишле. Из Москве смо отпутовале стојећи између вагона воза. Био је крај септембра.

Успеле смо да набавимо вреће од око петнаест килограма брашна и тридесет килограма пшенице. Све смо саме носиле, мада су вреће биле веома тешке. Није нам било лако, али биле смо тако срећне. Набавиле смо храну! Како ће се обрадовати наши родитељи! Међутим, воз се изненада заустави негде подалеко од Москве. Знало се да свуда по околини патролирају "анти-профитерске" јединице које одузимају људима храну коју су набавили са села. Нису пуштали народ у возове. Железница је у то време била резервисана само за војску.

Свуда око нас су били људи болесни од тифуса, гладни. Било је ужасно. Воз се није помакао три дана. За то време смо јеле млади лук и жвакале сирову пшеницу. И данас осећам тај укус у устима. Треће ноћи у станицу уђе дугачак воз. Пронесе се глас да је то војни воз који иде за Москву. Ујутру се врата од вагона отворише и војници поскакаше из воза да замене оно што су имали код себе за храну: јабуке, цвеклу или лук. Хтеле смо да их питамо да ли можемо да

се укрцамо на њихов воз, но било нас је страх. Жене које су биле са нама рекоше нам да је опасно возити се са војницима. Од њих смо чуле ужасне приче. Говориле су још и да су белоармејци пробили фронт и да сада напредују ка нама, да банде дезертера пљачкају и силују све живо по околини, а чуле су и како је у близини избила епидемија колере. Слушајући их, чинило нам се да нам нема спаса и да је све изгубљено. Тада смо се сетиле речи нашег оца Михаила. Вагони су били пуни војника, коња и артиљеријског оружја. Војници су седели свуда: по седиштима, лежајима, по поду и у ходнику, пушили су и грицкали семенке и добацивали женама на перону: "Ехеј, хајде с нама, повешћемо вас! Ускоро полазимо!" Било нас је веома страх. Неке жене се ипак одлучише да пођу са њима. Војници им помогоше да унесу своје торбе и завежљаје у воз, добацујући и смејући се све време. Последња вест је гласила да се до даљњег обустављају сви возови за Москву. Нас три покушавамо да на брзину одлучимо шта нам ваља чинити. Људи су већ почели да се пењу на кровове вагона. Кровови су пуни људи. Из вагона допире смех и свирка хармонике. Кажу да тај воз путује са Серпуков.

Једна група жена, међу којима смо и нас три, одлучује да се попне на кров воза, јер другог начина да се оде одатле нема. Тешком муком смо успеле да се попнемо на кров. Помагале смо једна другој и вукле претешке вреће са намирницама. Било нам је веома вруће. Некако смо успеле да се сместимо на металном крову једног од вагона.

Стадох да се молим Мајци Божјој, покушавајући да се неприметно прекрстим, Саша и Каћа такође. Свуда по крову су људи и жене. Из локомотиве куља дим који нас штипа за очи и за нос, јер ложе дрва. Уто воз стаде најпре да се дрмуса, као да не зна да ли да пође напред или назад. Коначно ипак полако крећемо. Воз се захуктава и почиње да иде све брже.

Пролазимо кроз неку станицу са које људи очајнички покушавају да се баце на наш воз. Већина не успева. Ево нас где пролазимо кроз ненасељену степу чију увелу траву пресеца једна једина пруга.

Повремено из локомотиве груне густ црни дим који нас засипа чађу, а по нама падају варнице, које нас пеку по лицу и рукама и које праве рупе по нашим торбама. Покушавамо да отресемо варнице са себе, да их отерамо као муве. Отресамо их са себе и једна са друге. Осећам мир, чак и заборављам на молитву. Посмартам степу и кровове вагона начичкане људима. Саша не престаје да се моли, лице јој је озбиљно, а усне јој се једва приметно мичу. Угледајући се на њу, молимо се Каћа и ја. То нам даје сигурност. Саша нам даје знак да легнемо тако да нам се главе додирују. Тако и учинисмо, а она поче да изговара речи Акатиста Пресветој Богородици Владимирској који је знала напамет. Нико је не чује, јер воз страшно тандрче, сваки вагон за себе. Саша се непрекидно моли: "Мати Божја, под покров Твој прибегавамо, у Тебе се надамо и Тобом хвалимо. Огради и спаси нас беспомоћне од сваке беде, не остави нас и Твојом нас милошћу покриј. У Твоје руке предајемо себе, јер си нам ти једино спасење и нада наша."

Осећам, при свакој речи молитве, да нисмо саме, већ да је са нама Мајка Божја и да ће нас Она сачувати.

Врућина је велика и са муком успевамо да са себе стресемо варнице, а да се истовремено држимо за кров воза. Вреће непрестано клизе и морамо да их чврсто држимо и вучемо ка себи да не би спале са воза. Воз повремено стаје у станици да би војници натоварили дрва. Када се локомотива напуни водом, полазимо. Пролазимо ту и тамо поред неке брвнаре или сеоцета, али углавном се све време возимо кроз суву степу. Возили смо се тако неко време, а онда је воз наједном стао. Људи почеше да искачу из воза и да о нечему расправљају. Иако се воз не помера, и даље лежимо на крову. Мало је свежије, пошто је сунце већ на заласку, али сада почиње да нас мучи жеђ. Врата вагона се отварају, војници излазе напоље и одлазе у жбуње. Смеју се и псују. Одједном, један од њих рече: "Хајдемо горе где су жене! Види шта их има по крововима!"

Њихово расположење се одједном промени. Вагони се испразнише, а војници стадоше да се пењу на кровове.

"Господе, Боже мој! Шта сада?" помислих. Неки војници већ су били на крову, а за њима почеше да се појављују и други. Чује се плач и кукњава: "Шта то радиш, несрећниче! Могу мајка да ти будем!"

"Немојте ми само узимати храну, деца су ми гладна и чекају ме да им донесем..."

"Не занима нас храна! Добро нас хране у војсци!"

По крову се разлеже бат војничких цокула. Премрле смо од страха. Нека жена хистерично плаче и кука, неке скачу с крова на ледину и наравно, озлеђују се. На нашем крову још нема војника, но изненада се појављује неколико њих. Молим се Мајци Божјој, моли се и плаче Каћа поред мене, а Саша само сева очима. Знам нашу Сашењку, никад им се неће дати. Лице јој је пркосно, али знам да се из све снаге моли. Сетих се речи оца Михаила пред пут, знам да много може молитва духовника, а сетих се и како нам је споменуо светог Георгија. Обраћам се и њему са молитвом да нам буде у помоћи. Уздам се у Сашину молитву. Озбиљна је и мирна и наставља да лежи, док смо се нас две усправиле и селе. Један војник обилази неке жене и иде према нама. Има високе јагодице и ћелав је, а у његовим искошеним очима нема ни трага од било каквог осећања или мисли. Хвата ме за руку и вуче доле. "Лези и нећу ти ништа!"

Гурам га од себе и успевам да се неколико пута прекрстим, све време га гледајући у очи. Добро је, изгледа, расположен, па му је то смешно. У међувремену, неке жене се и даље опиру, а неке су се предале. Врло је бучно. Много је војника, добро се проводе, све им је ово веома забавно. Њихов пук се храбро борио и сада су добили отпуст, иду на заслужени одмор. На фронту су гледали смрт у очи, били изложени небројеним опасностима, а сада вероватно мисле да имају права на све. Отпор који им жене пружају само им још више распаљује ниске страсти. Навикли су, пролазећи кроз села, да силују све што им падне под руку, нарочито устрашене жене, које се отимају. Ово сам, закључила, наравно, тек када смо стигли у Москву.

Војник ми се опет приближи и ја коракнух уназад. "Пази!" повика Каћа. "Близу си ивице!"

Окретох се и видех да више не могу назад. У том тренутку се на кров попе један морнар. На широким грудима му је морнарска мајица. Очи су му ужагрене. Креће се са толиком одлучношћу према мени и са таквим изразом гнева на лицу, да ме спопада ужас. То лице ми остаје урезано у памћењу за сва времена. Немам куд: један је испред мене, други ми се приближава отпозади.

Морнар ме хвата за рамена, гура ме у страну и говори: "Смири се. За скакање са крова увек има времена. Причекај, сад ћу да рашчистим ствар."

Прилази оном војнику, задаје му поприлично јак ударац у груди, уз повик: "Губи се одавде!" Војник бежи и скаче у простор између вагона. Морнар прилази другом војнику који је легао преко неке жене и виче: "Шта радиш то, смрдљиви пацове! Срамотиш совјетску армију!"

Војник се диже, псујући покушава да удари морнара, но овај му одвали шамар. Војник поново замахну да га удари, а морнар потеже револвер и усмрти га једним хицем. Тело војника се откотрља на ледину.

"Другови!" повика морнар. "Ми смо војници Револуције, овде смо да бранимо и штитимо совјетску власт! Ми смо за народ, и ми смо из народа! Шта радите? Срам вас било! Црвена Армија штити радничку класу, а ми се овде срамотимо. Ко силује, заслужује да буде стрељан на месту! Можда на крову неког другог воза седе наше супруге, сестре и мајке! А сад, ви који се сматрате комунистима - за мном!"

Војници се буне, неки покушавају и да га ударе, али сви силазе са крова. Окупљају се сви да расправе шта се догодило. Морнар држи говор, речит је и лепо се изражава. У почетку су

неки војници почели да се буне и да потежу оружје, али побуна је брзо савладана, јер су уз морнара убрзо стали командујући официри и други војници. Све се убрзо стишало.

Жене нису силазиле са крова. Војници брзо закопаше мртвог друга и вратише се у вагоне. Морнар се поново попе на кров и позва нас: "Девојке, изволите доле у вагон - биће вам удобније." Саша устаде и рече нам: "Идемо."

Воз је путовао читавих 48 сати. Војници су били добри према нама. Дали су нам да једемо чорбу од јечма и чај који је имао загорели укус. Морнар нам рече да се зове Јуриј[1]* Николаевич Туликов. Био је партијски комесар пука. Седео је поред нас, а Саша, која је иначе била веома ћутљива и тиха, није престајала да прича. Чинило ми се да није баш паметно што му прича о нама, о Цркви, о факултету, о нашем пријатељству. Испричала му је и како смо се молиле Мајци Божјој и светом Георгију да нас сачувају на путу. Морнар нас је слушао и није се смејао, нити нас критиковао.

Спавале смо у углу вагона. Разговарале смо и молиле се заједно, поготову Саша.

Два пута смо наилазили на барикаде, но војници су их оба пута успешно отклонили. Најзад стигосмо у Подолск. Била је то последња станица. Јуриј и још неки војници сместише нас у локални воз којим смо стигли у Москву.

Док смо се поздрављали, Јуриј нам рече на растанку: "Можда ћемо се негде поново срести! Живот је пун изненађења."

Саша, наша тиха и повучена Саша, позната по умереним речима и понашању, стаде пред Јурија, загрли га око врата и рече му: "Нека те Бог сачува за добра дела. Само настави да помажеш људима. Нека Би Бог дао да увек имаш овако велико и добро срце." Дубоко му се поклонила. Овакво понашање није било својствено нашој Саши.

Наши родитељи су били пресрећни када су нас угледали. Чим смо се умиле и опрале, пожуриле смо код оца Михаила.

На вратима нас је дочекао отац Павел. "Баћушка зна да долазите, па ме је послао да отворим врата. Све ово време се молио за вас!"

Уђосмо у кућу. Отац Михаил скочи од радости кад нас угледа, загрли нас, даде свакој благослов, а затим се окрете иконама Пресвете Богородице и светог Георгија и отпоче да чита благодарну молитву. После тога смо му испричале наш доживљај. Док смо говориле, отац

Михаил се молио. На крају је рекао: "Благодарим Ти, Боже, због Твоје велике милости. Да нисте случајно заборавиле на морнара Јурија, који у себи носи искрицу вере. Молите се за њега. Једнога дана ћете се поново срести и тада ће бити потребно да ви њему помогнете."

Од тада је прошло више од двадесет година. Поново је дошао рат, година је била 1943. Отац Михаил је страдао у логору, а наша љубљена Саша је такође умрла у изгнанству. За нас је растанак од оца Михаила био веома болан и тежак. Понекад би нам, преко пријатеља, стигло писамце од њега. Оца Михаила су ухапсили 1928. због "верске пропаганде." Посетила сам га неколико пута, а једном приликом провела месец дана у месту близу логора у коме је био затворен. Саша је, оставивши све, прешла да живи у место у које је касније изгнан.

Те године су биле пуне трагичних догађаја. Многи људи су изгубили живот. Било је тешко без оца Михаила, но он нас беше поверио духовној бризи оца Арсенија, који му је био духовни син и који је живео близу Москве.

Саша је умрла, а Каћа се још одавно удала. Остале смо у вези. Те ратне, 1943. године, радила сам као хирург у војној болници, понекад и по двадесет сати дневно. Недељама нисам успевала да одем кући. У цркву сам могла да свратим сам повремено. Молила сам се кад год сам могла.

У том ужасу рата, многе раније успомене су почеле да бледе и да се губе из сећања. Скоро

сам сасвим заборавила на оно наше путешествије на крову војног вагона. У то ратно време радила сам као хирург у болници за више официре. Имала сам толико посла да нисам имала времена ни да погледам лице рањеника: обраћала сам пажњу само на рањени део тела.

Једне вечери унесоше неког пуковника чија је рана била под инфекцијом. Морала сам хитно да га оперишем исте ноћи. Операција је трајала четири сата, а за то време смо морали неколико пута да му дајемо крв. Када је операција напокон завршена, сви смо били исцрпљени, једва смо стајали на ногама. Заспала сам на столици, нисам се ни пресвукла. Спавала сам четири сата, а затим отишла да прегледам пуковника.

Опорављао се, али веома споро. Неколико пута је западао у кризу и много смо се намучили да би му спасли живот.

Двадесетог дана после операције дођох да га посетим. Био је врло слаб, блед и измучен, живе су му биле само очи. Погледао ме је и полако, с муком проговорио: "Машењка! Тако ме често посећујеш, а још ме ниси препознала!"

То ме је мало наљутило, и ја му одбрусих: "Ја за вас нисам Машењка, већ војни хирург." Било ми је непријатно што ме је тако ословио пред колегама који су пошли са мном у визиту.

Он се само осмехну и рече: "О, Машењка, а ја сам тебе, Каћу и Сашу добро запамтио и нисам вас заборавио!"

Прошлост ми наједном сину пред очима и ја повиках: "Јуриј!" Стадох да га грлим. Лекари и сестре се неприметно повукоше.

Грлила сам га и плакала као мало дете. Затим погледах натпис изнад кревета где је стајало његово име: Јуриј Николаевич Туликов. Зар је могуће да нисам обратила пажњу на име болесника?

Очи су му сијале. "Иди, заврши визиту, па се врати."

Редовно сам га после тога посећивала кад год бих имала времена. О свему смо разговарали. Прво што ме је питао било је да сам и даље при Цркви. Причала сам му о оцу Михаилу, о покојној Саши и о Каћи и њеној породици. Испричала сам му и за оца Арсенија који је тада већ био у логору.

И он је мени причао о себи. Живот му није био лак, но његова је душа увек била чиста и отворена. Сашине речи приликом растанка у возу су му се утиснуле у памћење и никада их није заборавио. Помогле су му да упозна веру и да се према људима односи са пажњом и добром вољом.

"Када је почео рат, већ сам био стекао чин пуковника, али тада су ме послали у логор. Тамо сам сретао разне људе, добре и зле, али од свих најбоље памтим једнога који се према људима односио са таквом добротом, благошћу и топлином, да су га сви волели, чак и криминалци. Он ме је привео к Богу. Звао се Глеб. Умро је у логору 1941., а мене су ослободили исте године у августу и поново послали на фронт. Морао сам поново да зарадим чин пуковника. Командовао сам једном дивизијом док нисам рањен. Кад оздравим, опет ћу у рат. Био сам до сада у многим ратовима - у Шпанском рату, Финском и сада у Отаџбинском.

Јуриј и ја смо се растали као најбољи пријатељи. Дуго смо се дописивали, све до краја рата. Када се 1948. године са породицом преселио у Москву, често смо се посећивали. Сада је у пензији, живи на својој даћи у близини Москве, окружен унуцима. И сада се виђамо, најчешће у Троицко-Сергијевском манастиру у Загорску. Како су чудни путеви Твоји, Господе! Отац Михаил је био у праву оне далеке 1920. године, када је рекао да ћемо се поново срести. Много може молитва Богу, а још више молитва духовника за своју децу. Милостива је Мајка Божја према нама грешницима. Својим топлим молитвама Богу и Мајци Божјој, отац Михаил нас је сачувао од смрти и од греха, а кроз нас, привео вери и морнара Јурија. Пресвета Богородице, спаси нас!

Преписано из белешки М.Н.А.

НАПОМЕНЕ:

1. Јуриј је руска варијанта имена Георгије

ЈЕДНО ПРИЗНАЊЕ

Писати о оцу Арсенију увек значи писати и о себи, о свом животу и о сопственим делима која су на неки начин повезана са њим, нашим духовним оцем. Његов необично бистар ум, познавање људске природе и живота уопште, које се може другачије назвати и интуитивним знањем, његова непрекидна молитва и потпуно предавање себе другима, све те особине су допринеле да у мом животу он стекне посебно место међу многим свештеницима које сам имала прилике да упознам. Било је немогуће од њега сакрити или изоставити нешто приликом исповести, човек је једноставно морао све да му каже. Стојиш тако пред њим, и осећаш да он види твоју душу у целини и да чак зна и оно што му ниси рекао.

Пре рата био је у изгнанству, но имао је дозволу да прима посете. Моја мајка и ја смо често одлазиле код њега и ја сам тада постала његова духовна кћерка. Тада сам имала осамнаест година. Касније је отац Арсеније пребачен у логор "специјалног" режима, те смо од њега врло ретко добијали писамца са духовним саветима. Међутим, 1949. године смо изгубили сваки додир са њим, нисмо чак знали ни да ли је жив. Овом приликом ћу изнети неколико својих сећања на оца Арсенија, но пошто су догађаји које ћу описати исувише личне природе, изоставићу своје име.

Удала сам се четрдесетих година за верујућег човека. Био је повучен, кротак, тих и веома добар. Није много говорио, чак ни са мном. Био је десет година старији од мене.

Отаџбински рат се био завршио. Муку тешких послератних година између 1946. и 1952. нисмо осетили на сопственој кожи. Имали смо две кћерке, а са нама је живела и моја мајка. Муж ме је волео на миран и постојан начин. Био је добар отац, посвећивао је много времена деци и васпитавао их у духу наше вере. Живели смо удобно, често се молили заједно, а суботом и недељом одлазили у цркву где је служио наш добри отац Георгије. У нашој породици је, наизглед, владао савршени мир и слога.

Затим је дошло пролеће 1952. године, а оно што се тада догодило оставило је дубоку бразду у мом животу. Та бразда је имала две стране: починила сам тежак грех кога сам била потпуно свесна, за кога сам се искрено покајала и који сам исповедила свом духовнику, а са друге стране сам осетила неописиву срећу, пуноту радости коју пружа једино права љубав. Овај други слој мога греха лежи сакривен дубоко у мени, покривен кајањем, али живи и даље и ја сам свесна његовог постојања. Свој сам грех исповедила оцу Георгију, мислећи да сам исповешћу очишћена од тог греха из прошлости.

Нема речи да се опише радост коју смо ми, духовна деца оца Арсенија, осетили када је он ослобођен из логора, 1958. године. Изгледало је као да смо сви одједанпут ближи Богу, препорођени. Сви смо тада ишли на исповест код оца Арсенија, али ја нисам била у стању да иповедим пред њим шта се догодило 1952. године. Осећала сам огроман стид и бојала сам се да ће ме одбацити кад би знао шта се догодило.

А ево шта се догодило: као што већ рекох, моја породица је била веома сложна. Изненада, те 1952. године, ја сам се заљубила и та ме је љубав целу прогутала. Човек у кога сам се заљубила био ми је, гледано из једног угла, сасвим стран: није веровао у Бога. Био је, с друге стране, веома интелигентан, простосрдачан, пријемчив. Имао је јаку вољу. Љубав се појавила изненада. Привлачност сам прва осетила ја: тај ме је човек освојио нежношћу, искреним пријатељским старањем и пажњом која људима, а нарочито женама веома прија и потребна им је. Нажалост, мој муж према мени никада није био ни нежан, ни пажљив. Био је умерен у свему и веома уздржан.

У почетку ме је Фјодорова (не користим његово право име) пажња и нежност изненађивала, а помало и плашила. Ипак, осетила сам привлачност: пожелела сам да га боље упознам, да сазнам шта му је у души, да сазнам тајне његовог бића. Желела сам да му помогнем, мада

нисам знала како и чиме. О Боже! Колико човеку, а посебно жени, значи лепа реч и пажња! Мој брачни живот је био некако рутински и умерен. Знало се ко ће шта рећи када дође кући. Знала сам шта ће ме муж питати, а шта ћемо му ја или деца одговорити. У свакој породици интересовања њених чланова временом постају непроменљива и никада више не превазилазе очекивања која се током заједничког живота успоставе.

Фјодор је био веома широких интересовања и знања, био је висок и снажан, пун енергије. Имао је лепо и правилно лице. Људи су га волели, но он је увек био прилично миран и повучен. Колико знам, жене га нису занимале. Волео је само једну жену, а то је била његова супруга, која је уједно била и моја добра пријатељица. Ана је те године напунила 43, а Фјодор 46 година. Живели су скромним и умереним животом, баш као и нас двоје. Ањута ме је подсећала на мог супруга: и она је била ћутљива, повучена у себе, педантна, штедљива, и није имала нежности у себи.

Фјодор је био заљубљеник у свој посао. Посао нам је био донекле сличан; мада смо били запослени у различитим секторима предузећа, виђали бисмо се на састанцима и понекад сарађивали на различитим пројектима. Фјодор и Ана су нас често посећивали, као и ми њих. Фјодор и ја бисмо заподенули разговор о послу, а онда би се Ањута љутила: "Зар мора и код куће да се говори о послу?" На крају би ипак била приморана да заподене разговор са мојим супругом или другим гостима, с обзиром да Фјодор и ја нисмо прекидали разговор о послу. Наше би пријатељство вероватно наставило да траје још много година, само да се нешто ужасно није догодило...

... Да, само да се није догодило нешто ужасно. У пролеће 1952. требало је да мој супруг и ја одемо на одмор у једну бању коју смо радо посећивали. Волели смо крајолик у коме се бања налазила и много смо пута тамо боравили. Но пред сам пут, спречен непредвиђеним околностима на послу, мој муж би принуђен да откаже пут. Морао је да иде на дугачак службени пут негде далеко. Да му не би пропала резервација у бањи, одлучисмо да је понудимо Фјодору, пошто је овај имао месец дана неискоришћеног годишњег одмора. "Тако нећеш бити сама, имаћеш друштво", рекао ми је муж.

Био је почетак маја, време је било сунчано и топло, а дрвеће већ олистало, одевено у прозирне зелене тонове. У даљини су се зеленела брда, а свуда около је била шума. Пољско цвеће је таман процветало. Све је то доприносило некаквом општем усхићењу и узбуђењу. Сунце се купало у маленим језерцима и поточићима, а бања је била полу-празна. Било је мирно и цео амбијент ме је подсећао на лику Нестерова или Левитина. Све је изгледало савршено. Првих пет дана нашег боравка у бањи Фјодор и ја смо се шетали по околини и разговарали о свему и свачему. Као да је онај тихи и повучени Фјодор нестао. Наши су разговори сада били живи и разноврсни. Причали смо о религији, вери и природним лепотама. Волели смо исте ствари. Била сам срећна и све ми је то веома пријало. Почела сам да некако другачије посматрам Фјодора: видела сам га као талентованог интелектуалца, а при том нежног и осећајног мушкарца. Шестога дана боравка у бањи цео мој претходни живот се једноставно срушио, започео је нови живот у коме сам нестрпљиво ишчекивала сусрет са њим, у коме ме је грејала светлост његовог присуства и у коме сам по први пут осетила огромну, свеобухватајућу љубав.

Муж, деца, вера, речи мог духовног оца, осећање стида, све је то нестало пред вихором снажне љубави какву никада до тада нисам окусила. Била је то људска, земаљска љубав какву човек може само једанпут у животу да доживи. Нисам била у стању да је одгурнем од себе, нити да се окренем од ње, штавише, нисам ни желела. Сваки дан проведен са Фјодором био је препун среће, и за мене представљао извор никад до тада доживљених осећања и радости. Свет око мене је био леп и све оно што је некада изгледало сиво и тмурно добило је нову боју, сјај и лепоту.

Понесена бујицом новооткривених осећања заборавила сам на све што сам раније волела и што ми је некада нешто значило. Са нестрпљењем сам ишчекивала сваки нови сусрет,

разговор и присност. Никада према своме мужу нисам осетила тако нешто, упркос његовој постојаној љубави према мени и нашем заједничком животу у вери. Моја веза са Фјодором није могла ни са чиме да се упореди. Осећање љубави ме је сажижало, заборавила сам на свакога и на све, а осетила сам да се и њему исто догађа, можда чак и са већим интензитетом. У мојим очима он је био преображен - други човек.

Можда звучи невероватно, али за тих седам месеци колико је наша веза трајала, нисам ниједном осетила кајање нити грижу савести. За мене он није било само мушкарац кога сам волела: у својој опчињености њиме открила сам један за мене до тада непознат свет. Изгубила сам способност критичког мишљења. Нисам више била у стању да размишљам као Хришћанка. Покушавам да опишем, најреалније и најистинитије што могу, како сам се тада осећала. Фјодор се, како рекох, преобразио: поседовао је задивљујућу количину енергије, а његово огромно знање и искуство, које је до тада било успавано негде у дубинама његовог ума, сада је постало доступно другима. На послу је постао веома успешан: научна открића су се низала једно за другим. Изненадио је своје колеге, које га нису познавале таквог.

Једном приликом је на мојој поткошуљи приметио прикачену иконицу и крст. "Ти, значи, верујеш у Бога?" упитао ме је, изненађено. Ни ово његово директно питање није успело да у мени пробуди прошлост, нити ми је тада пало на памет да застанем и размислим.

Одмор у бањи је пролетео као вихор. Када смо се вратили кући, били смо сасвим други људи. Наставили смо да се састајемо. Наша веза је постала још јача и чвршћа. У почетку смо се виђали у тајности на разним местима, а касније смо изнајмили собу у којој смо могли да се састајемо. Плашили смо се да се за нашу везу не сазна, да нас познаници или колеге не примете да смо заједно. Одлазили бисмо са посла у различито, под изговором да идемо у библиотеку или на неки пословни састанак, а затим бисмо се састајали у нашој соби. Крали смо љубав од својих породица, крили се од сопствене савести, пред људима, а ја још и пред Богом.

Понекад сам се осећала као лопов у туђој кући. Крала сам нешто драгоцено и стрепела да ћу бити ухваћена на делу. Трзала сам се на сваки шушањ, на сваки звук врата која су се отварала. Највише од свега сам се плашила да моја свекрва не сазна за моју везу. Исте мисли су ме прогањале и у сну. Избегавала сам сваку помисао о томе шта се заправо са мном догађа. У том случају, моја прошлост би преплавила садашњи тренутак и ја бих изгубила смелост која је се темељила на украденој срећи. Тада бих, зацело, пала у амбис сумње, патње и бола... Многи су ме страхови тих дана прогањали: страх од бола који би наступио ако бих остала без своје велике љубави, страх од кривице коју бих осетила ако би се моја породица распала услед моје преваре... Могла сам, дакле да наставим да га волим једино у највећој тајности и само под условом да не размишљам ни о чему. Лагала сам свога мужа, своју мајку, запоставила децу, избегавала обавезе, све то да бих се састајала са Фјодором. Нисам могла да престанем да га виђам. Мислила сам да мој муж ништа није примећивао, и до дана данашњег, нисам сигурна да ли јесте, или није. Он је увек само ћутао. Никада није постављао питања када сам се изговарала количином посла или дугим седницама, или када сам била раздражљива. Тада би се само повлачио и посвећивао се деци. Много се молио.

Не знам колико је још могла да траје моја веза да се, седам месеци пошто је све то почело, моја старија кћерка није тешко разболела. Покушали смо да је лечимо код куће. Нега за болесно дете, непроспаване ноћи, договори са лекарима, све је то пало на плећа моје мајке и мога мужа. Када јој се стање погоршало, морали смо да је одведемо у болницу. И тада је већи део терета пао на мога мужа. Чак и тада, када је живот моје кћери био у опасности, налазила сам времена да се састајем са Фјодором. Осећала сам да имам права, сада када пролазим кроз тешку кризу, да на неколико тренутака заборавим на све своје проблеме.

Једнога дана мајка ме позове на посао да ми јави да је детету много горе и да је наступила криза. Но, ја сам имала уговорен састанак са Фјодором који, упркос вестима из болнице, нисам имала намеру да откажем. После састанка, на путу за болницу свратила сам кући да

узмем храну коју је мајка припремила за моју кћерку и тада угледах мог мужа на коленима, пред иконама и упаљеним кандилом, како се моли из свег срца.

"Господе! Не окрени лице Своје од нас грешних, посети и исцели слушкиње Твоје (и он рече моје име и име наше кћерке), и изли на њих благодат Твоју!"

Ја се искрадох из собе, узех пакетић са храном и одјурих у болницу. Тада ми се по први пут појави јасна мисао о мом страшном духовном и моралном паду. Као да је тог тренутка спала нека тешка завеса са мојих очију. Ја, Хришћанка, верујућа жена, духовно чедо оца Арсенија који у овом тренутку страда у злогласном логору и који се моли за мене и за моје спасење, пала сам ниже и од безбожника на које сам гледала са презиром, умишљајући да сам боља од њих, јер верујем у Бога!

Стигла сам у болницу трчећи. Поред кћеркине постеље затекох мужа. Хтедох да је загрлим, но он ме заустави: "Немој да је будиш. Дали су јој инјекцију и сада спава." Затим ме одведе до прозора.

"Чекам те од јутрос да дођеш", рече. "Сада када је прошло оно најгоре, обе сте се вратиле."

Ово ме је веома зачудило. Шта је хтео тиме да каже: "Обе сте се вратиле?"

У тренутку помислих да је дете умрло и да мој муж не зна шта говори. Почех да плачем. Он ме загрли и, држећи ме за рамена, рече: "Све је сада у реду, све."

Схватила сам да је дете живо, али чинило ми се као да његове речи значе још нешто, нешто што је имало везе са мном. Није ми било јасно, како то да је у болници од јутра - зар га нисам видела код куће пре пола сата? Шта се то дешава са мном?

Провели смо читаву ноћ крај постеље наше кћерке. Ћутали смо све време, али обоје смо дубоко размишљали. Читав мој живот је те ноћи прошао пред мојим очима. Видела сам себе онаквом каква заправо и јесам. Мужа нисам смела ни да погледам. Његова смиреност и трпељивост су учинили више од било каквог осуђивања, греха и свађе.

Од тога дана прекинула сам везу са Фјодором. Схватила сам да сам све време била играчка у рукама нечастивога и осећала сам огроман стид што сам се толико удаљила од Бога, што сам заборавила на све речи и поуке оца Арсенија и што сам се определила за пут неверства и преваре.

Много је година прошло од тада, Ја сам се веома искрено покајала и добро схватам дубину и тежину свога греха за који се и данас молим Богу да ми опрости, но упркос томе, не могу да жалим због онога што сам учинила. Љубав коју сам давала и добијала је била сувише лепа, сувише искрена и сувише истинита. Погрешила сам, знам; застранила сам веома, но ја сам тог човека истински волела.

Неки су ми рекли: "Ако тако говориш, значи да се ниси стварно покајала, да ниси схватила дубину свога пада." То није тачно. Све схватам, али нисам у стању, и не желим, да проклињем прошлост. Ко хоће да ми суди, може да посматра мој случај из много различитих углова.

***

Наставила сам да живим са мужем као и пре, само што сам сада постала другачија. Невидљива линија никад изречене тајне делила ме је од њега, но мени се чинило да он није био свестан те линије. И даље је мало говорио, био је, као и увек тих и повучен. Знала сам да ме воли, но исувише рационално и тихо - као да сам драг комад намештаја у стану. За њега сам била и остала мајка његове деце, али никада супруга, никада жена.

Што се Фјодора тиче, више није имао места у мом животу. Никада више нисмо ни споменули нашу ранију везу. И даље су нам долазили у посету, Ана и он, или смо ми одлазили њима.

Није долазило у обзир да престанемо да се породично дружимо, јер би његова жена и мој муж схватили да нешто није у реду. Прекид наше везе је озбиљно пореметио Фјодоров живот: одједанпут је изгубио своју новостечену енергију, постао је лењ и инертан, што се одразило на његов посао. Повратио се тек после осам година. Најгоре од свега је било што ми је Ањута, после свега, једном приликом поверила своје сумње да је 1952. године Фјодор имао ванбрачну везу са неком женом. Било ми је веома тешко и осећала сам огроман стид.

***

Прошло је пет година од када је отац Арсеније пуштен из логора. Ишла сам код њега једном месечно, исповедала се, разговарала са њим и добијала од њега савете. Увек бих одлазила од њега са осећањем спокоја, мирна и као препорођена, но терет прошлости ме је и даље притискао.

Октобра 1963. поново сам отишла да га посетим. Отац Арсеније је тада изгледао посебно весео и оран. Молили смо се заједно у његовој соби где је служио вечерњу. После тога сам се исповедила, искрено и дубоко. За време исповести, отац Арсеније је био необично ћутљив. Када сам завршила своју дугу исповест, упитао ме је: "Је ли то све?"

"То је све", одговорила сам.

Он уздахну дубоко и поново упита: "Је ли то све?" и пошто није било одговора, покри ми главу епитрахиљем и прочита разрешну молитву.

Идућег јутра сам се на светој литургији причестила заједно са још неколицином верника који су били дошли код оца Арсенија. Напољу је било лепо и сунчано, па сам, мирна и радосна после исповести и причешћа, изашла напоље и мало поседела са Ањом на клупици испред куће.

После тога, Надежда Петровна нам је послужила ручак: пржени кромпир (какав је само она умела да припреми), чај и колач. За време ручка смо разговарали и размењивали сећања. После ручка се отац Арсеније мало одморио, а после тога изразио жељу да се прошета шумом, која је била око један километар удаљена од куће. Докторка Ирина се није слагала са тиме, јер је почео да дува ветар, а време се наоблачило, но отац Арсеније ипак обуче капут и стави капу на главу. Ирина и Ања су хтеле да пођу са њим у шетњу. Сви смо, наравно, желели да идемо са њим, но пошто су се њих две прве јавиле, остали су ћутали. Док је отац Арсеније још био у својој соби, њих две се обукоше за шетњу, но када је изашао из собе, погледао је у мене и рекао: "Ићи ћу са Л. Њој је потребније."

Изашли смо из куће и кренули улицом, поред кућа окруженим баштама, поред складишта испред којег су радници бојили цигле и ускоро се нађосмо у пољу. Снажан ветар је чупао траву и повијао грање, а над земљом су се надвили тешки, црни облаци. Суво лишће је витлало свуда око наших ногу под снажним ударима ветра. Ветар је фијукао, а лишће шуштало под нашим ногама. Имала сам утисак као да ходам по нечем живом.

Нисам се осећала пријатно. Погледала сам оца Арснија. Он је ишао напред мирно, задубљен, као и увек, у своје мисли. Понекад само на лицу би му заиграо осмех.

До шуме је водио узан путељак. Ветар се у шуми чуо још јаче. Дрвеће се повијало, гране као да су се бориле са снажним ветром. Суво лишће које је покривало земљу, час је летело унаоколо и сударало се са стаблима дрвећа, час је падало по земљи, да би се поново разлетело под новим налетом ветра. Све је то допринело да се осећам нерасположено и потиштено. Нешто је почело да ме мучи: "Зашто ме је баћушка позвао у шетњу?" непрестано сам мислила. Он никада не чини ништа без ваљаног разлога. Увек је мислио о томе како да нас, своју духовну децу, упућује и учвршћује на стази вере. Сигурно постоји разлог зашто ме је позвао да пођем с њим. Јуче исповест, данас Свето причешће.... одједанпут ми сећања на догађаје из 1952. бљеснуше као муња пред очима.

"Оче Арсеније", позвах га. "Имам нешто да вам кажем..." И ја почех да му причам све од почетка како је било, све у једном даху. Отац Арсеније стаде поред мене. Слушао ме је са пажњом и гледао благо. Када је чуо првих неколико реченица, прекинуо ме је. Приклонио је главу, прекрстио се и рекао ми: "Немој. Нема потребе. Твој грех је велик, али Бог ти је опростио, а сем тога, исповедила си се већ оцу Георгију. Не понављај исповест."

Плакала сам, гушила се у сузама док сам покушавала да наставим. Дрхтала сам од неког унутрашњег страха и од стида.

"Немој. Све сам разумео. То што ништа ниси рекла мужу је и добро и није добро. Он те воли: да си му рекла, дубоко би га повредила и изазвала би озбиљне проблеме у породици. А он то ионако зна. Сви смо ми грешни, памти овај твој грех који си учинила пред Богом и пред својом породицом. Мораш се молити, без престанка молити за опроштај. Молићу се и ја. Најважније је да си имала храбрости да све кажеш твом духовном оцу. Истина чисти човека изнутра, нарочито истина изговорена приликом исповести. Идемо сада." И он ме благослови.

Окренули смо се да пођемо кући. Нисмо много дубоко зашли у шуму. Ветар је и даље завијао и ломио грање, лишће је и даље шуштало и витлало у круг, они црни облаци се нису разишли, али у мене се уселио мир какав нисам осетила још од 1952. Више ме ово ружно време није плашило нити је утицало на моје расположење. Док смо се враћали кући, отац Арсеније је био радостан и чио. Испричао ми је житије св. Марије Египатске. Свака његова реч је имала своју тежину и посебан значај за мене.

Када смо дошли кући, отац Арсеније је и даље био у том радосном расположењу. Причао нам је о разним људима које је упознао у логору, наводио нам делове Јеванђеља и мисли светих отаца. Говорио нам је о неисповеђеним гресима и о молитви. Највише се задржао на молитви. Говорио нам је о снази молитве, када се двоје или више људи окупи и договори да моли за исту ствар. Присетио се како се у логору молио за избављење пријатеља. Аљоша, тада још студент, а сада свештеник Алексеј, рече на то: "Да, оче Арсеније. Сећате ли се како смо нас двојица преживели два дана и две ноћи у казненој ћелији? Наша заједничка молитва је учинила да се на чудесан начин избавимо од сигурне смрти!"

Увек ћу памтити речи оца Арсенија да кад се двоје или троје окупе на и моле Богу за исту ствар, и ако је њихова молитва искрена и потиче из чистог срца и јаке вере, таква молитва много може пред престолом Божјим и пред Његовом Пресветом Мајком.

"Огромна већина људи не може да избегне грех", рекао је отац Арсеније, "јер живимо на земљи. Но најважнија ствар на свету јесте -наш однос према Богу. Морамо увек да Му прибегавамо у молитви, искреној и неусиљеној, у покајању, исповести, да Му се приближавамо кроз добра дела, кроз љубав једни према другима, према целој Његовој творевини!

"Сећајмо се увек Писма: "Не чините освету за себе, љубљени, него подајте место гњеву Божјем, јер је написано: моја је освета, ја ћу вратити, говори Господ" (Рим. 12,19). Старајмо се да нас осећање осветољубивости никада не посети, а ако нам ипак дође, боримо се против њега молитвом, сећајући се Светих Отаца и како су се они борили са овом страшћу и побеђивали је.

Уколико осетимо у себи жеђ за осветом, отац Арсеније нас је саветовао да одмах ставимо себе на место онога коме желимо да се осветимо, како би што пре схватили неразумност ове жеље.

Те вечери нам је говорио и о пажњи са којом треба да се односимо један према другом, о томе како треба да слушамо с пажњом када нам неко прича о својим мукама, макар се и не слагали са том особом. Морамо покушати да сагледамо живот очима те особе, дубоко и без осуђивања. Живот је понекад толико компликован да човек често не може да предвиди своје поступке.

Док је говорио, отац Арсеније би често гледао у мене. Осећала сам тада, као да гледајући мене види целу моју душу.

Грех који сам починила није нестао. Нисам га избрисала исповешћу и покајањем. Знам да ћу за њега морати да дам одговор на Суду, но исповест и покајање су ми омогућили да у потпуности сагледам свој поступак. Признавши га пред духовником осетила сам се као прикована за "стуб срама", но то ми је помогло да се расцеп који се услед мога греха створио у души залечи, као и да увидим сопствену ништавност.

Отац Арсеније ми рече на растанку: "Не престај да се молиш за опроштај, моли се стално. Не заборављај никад колико си згрешила мужу и праштај му све."

Осећала сам се много лакше. Целим путем до куће покушавала сам да схватим како је отац Арсеније знао да сам свој грех исповедила оцу Георгију, кад ја никоме нисам рекла за ту исповест. Отац Арсеније је заиста умео да чита наше душе. Његове духовне очи су могле да виде и наше најскривеније тајне.

Када је отац Арсеније умро, оставио нас је сиротима. Умро је и мој муж, пред којим сам била толико крива, а деца су отишла од куће. Сада имам довољно времена за размишљање и за сећање. Стога сам и одлучила да запишем своје успомене на оца Арсенија и на духовну утеху којом нас је крепио у најтежим тренуцима живота.

ПИСМО

Дали су ми писмо које је требало да однесем оцу Арсенију. На путу сам га изгубила. Када? Како? Ни сама не знам. Открила сам да нема писма тек када сам дошла код њега.

Било ми је веома криво, осећала сам се ужасно. Одмах сам му рекла да сам изгубила писмо које било њему намењено. Знала сам да је особи која му је писала било веома стало да одговор добије што пре и да се радило о нечему веома важном. Но нисам имала ни приближну идеју о чему се радило и шта је писало у том писму.

Када ме је саслушао, отац Арсеније рече: "И то је воља Божја!"

Следећег јутра, када сам одлазила, благословио ме је, дао ми је писмо и рекао: "Немојте и ово да изгубите!"

Отишла сам и чим сам стигла кући, отрчала сам до М. Пре него што сам јој дала писмо, рекох јој да сам изгубила њено. М. се сневесели и поче чак и да плаче. Но када је прочитала писмо оца Арсенија она поново заплака, али овај пут од радости. Стално је понављала: "Господе, каква радост! Отац Арсеније ми је послао одговор на оно што сам га питала у свом писму! Све ми је написао! Зашто си се шалила са мном и рекла ми да му ниси предала моје писмо?"

А ја помислих у себи: "Како је ово могуће?"

ПОМЕН

У рано јутро 21. марта, отац Арсеније је служио литургију. У суботу је код њега дошло троје људи, а вечерњим возом још четворо.

Причестио је све нас који смо се исповедили, прочитао отпуст, а затим нам рекао да можемо, ако желимо да попијемо чај са Надеждом Петровном. Објаснио нам је да мора да одслужи помен и да ће нам се придружити за сат времена.

Нико од нас није изашао из његове собе. Отац Арсеније поче да служи помен за новопредстављеног слугу Божјег Кирила. Плакао је док је служио. Помен је био молитвени вапај његове душе, усрдна молитва за спас душе неког ко му је био веома драг. Изгледало је као да је потпуно сам у соби, није нас примећивао. За њега је постојала само безгранична молитва за милост и опроштај грехова новопредстављеног Кирила. Нико од нас није знао о коме се ради, али смо схватили да је тај Кирил свакако веома близак пријатељ оца Арсенија.

По одслуженој заупокојној служби, отац Арсеније скиде одежде и седе да попије чај са нама. Био је веома тужан. Никоме није било до приче, попили смо чај у тишини. И отац Арсеније је ћутао. Затим је отишао у своју собу да се одмори, а ми смо остали за столом.

Око три сата поподне стигао је телеграм на име оца Арсенија. У њему је писало: "Дана 21. марта у седам часова ујутру умро је мој отац Кирил од срчаног напада. Потпис - син Игор."

Телеграм је дошао из Јарослава.

Тек тада смо знали да се ради о Кирилу Сергејевичу, добром и побожном човеку кога је отац Арсеније познавао још из логора.

Сви смо се погледали и помислили исто: колика је прозорљивост оца Арсенија! Знао је за смрт свог духовног сина пре него што је вест стигла до њега.

Велика је сила Твоја, Боже, у изабранима Твојима!

ЈЕДНО ИСКУШЕЊЕ

Пошто је провела две недеље код оца Арсенија, Наташа се вратила у Москву са читавом гомилом писама које је требало што пре уручити онима којима су писма намењена.

Замолила ме је да ја узмем половину писама и да их разнесем.

Времена су тада била веома тешка. Многи од наших пријатеља су били у затвору, а нас остале су често пратили и позивали на саслушања. Због тога је разношење писама био опасан задатак.

Наташа нам је причала да је кућа Надежде Петровне под присмотром. Надежда Петровна и неки од суседа су чак позивани на "информативни разговор": питали су их ко долази код њих у кућу, да ли Пјотр Андрејевич служи црквене обреде у кући, да ли прима писма и низ других питања.

"Док сам путовала кући возом, стално сам имала осећај да је неко иза мене. Воз је био пун, неколико људи је ушло у воз заједно са мном, али пажњу ми је привукла једна жена која је увек "случајно" стајала или седела поред мене.

"Све време сам размишљала: шта да радим са писмима ако ме ухапсе? Нисам знала како да поступим, но тешиле су ме речи оца Арсенија које ми је рекао на растанку, уз благослов: "Бог ће те сачувати, биће са тобом. Немој ничега да се плашиш. Све ће бити добро!"

"Када сам сишла са воза у Москви, нисам више имала осећај да ме неко прати. Мирно сам отишла кући. Напетост је нестала и помислила сам да ми се само учинило да ме неко уходи."

Тако ми је причала Наташа кад сам отишла код ње по писма. Ставиле смо писма на сто, а затим их разврстале у две гомиле. Једну гомилу ће разносити она, а другу ја. Те ноћи сам спавала код Наташе. Читаву ноћ смо причале о оцу Арсенију и о његовом начину живота.

Рано следећег јутра сам кренула да разнесем писма. Обукла сам капут, а на главу везала мараму. Била је недеља, те на улици није било много људи. Корак ми је био лак и весео. Писмо које ми је отац Арсеније послао много ми је значило, охрабрило ме је и смирило моја дотадашња колебања.

Неких сто метара пошто сам напустила Наташину кућу, осетила сам да ме неко прати. Застадох и погледах, тобож необавезно око себе, и спазих иза мене иде једна жена. Одлучих да проверим да ли ме жена заиста прати, или ми се то само причињава. Убрзах корак и скретох у бочну улицу. Иза мене су се чули кораци. Крајичком ока видех да ме жена и даље прати. Срце поче да ми лупа, ноге ме нису више слушале. Нисам знала шта да радим. Имала сам код себе у торби много писама, и ако ми их одузму, многи људи ће настрадати. Неколико метара даље одлучих да пређем улицу. Непозната жена је такође прешла улицу. Ишла је за мном на раздаљини од око 20 - 30 метара. Сада ми је било потпуно јасно да ме неко прати. Паде ми напамет да бих могла да изручим сва писма из своје торбе у канту за отпатке и да побегнем - но потом схватих да би писма у том случају била одмах пронађена, а мене би лако нашли, јер знају да сам изашла из Наташине куће.

Успела сам некако да савладам панику и почела сам да се молим. Није ми било лако, морала сам много да се трудим да усредсредим мисли на молитву. Успорила сам ход и сабрала мисли.

Сада знам да је то можда било сувише смело, али овако сам се молила Пресветој Богородици: "Мајко Божја, сву своју наду сада полажем у Тебе. Само ми Ти можеш помоћи, само ме Ти можеш избавити, у Твоје руке стављам свој живот, помози ми!"

Тако сам ишла улицом и молила се. Постепено ме је напуштао страх. Била сам уверена да нисам сама. Мајка Божја је са мном, а ако ми се нешто деси, шта год да ми се догоди - значи

да је Бог тако хтео. "Нека буде воља Божја!" молила сам се. Више се нисам бојала. И даље сам чула кораке иза себе. Више нисам журила, јер сам схватала у каквој се безизлазној ситуацији налазим. Сву сам своју наду положила у Богородицу, стога сам била веома мирна и спокојна. Нисам више обраћала пажњу куда идем. Мислила сам само на своју Спаситељку, Мајку Божју. Чула сам како ми се кораци приближавају. Дошла сам до раскрснице и скренула иза угла. Кад тамо, чека ме нека друга жена, која је обучена истоветно као ја: потпуно иста марама, исти капут, о рамену иста торба. Жена ми се придружује и корача поред мене. Пошто је окренула главу према мени, погледала сам је. Била је веома лепа, лице јој је било некако светло и била ми је однекуда позната.

Погледах је још једанпут. Морала сам да окренем лице, нисам могла да је гледам, јер јој је лице заиста блистало. Ишле смо тако заједно, а ја сам се радовала што више нисам сама. Наставила сам да се молим,мада сам и даље чула иза себе злослутни бат потпетица жене која ме је пратила. Када смо дошле до друге раскрснице, моја непозната сапутница ми рече: "Стани овде и немој даље да идеш. Ја ћу наставити да идем улицом уместо тебе." Глас јој је био строг, али лице јој је било благо и пуно доброте, и необично светло. Застала сам на углу, а она је наставила улицом. Њена појава је била потпуно иста као моја, сваки детаљ одеће је био исти. Све ми је то било веома чудно, но ја сам је послушала. У међувремену до угла стиже и жена која ме је пратила. Када дође близу мене, застаде, погледа ме унезверено, а затим пожури за мојом сапутницом, која је ходала веома брзо.

Жена која ме је пратила је имала натмурен и гневан израз лица, као да је мрзела цео свет.

Стајала сам дуго на том ћошку, нисам имала снаге да се одмах покренем. Док сам могла, гледала сам за својом "двојницом" коју је сада пратила агенткиња. На следећој раскрсници обе су скренуле на десно, и нестале ми из вида. Тек тада се освестих и смогох снаге да се окренем и пођем натраг. До два сата поподне, уручила сам сва писма која је требало да разнесем пријатељима.

До дана данашњег се питам и чудим се: кога ми је то Мати Божја послала да ме избави у оном критичном тренутку?

Годину дана након овог догађаја су ме ухапсили. На саслушању је иследник захтевао да му кажем ко је жена која ми је правила друштво оног дана и куда смо обе побегле. На саслушање су довели чак и агенткињу која ме је пратила. Када су је испитивали, рекла је: "Друже наредниче, ја сам је пратила све док јој се није придружила једна жена која је била потпуно исто, идентично, обучена као она: иста марама, исти капут, исте чизме, иста торба; и не само то: ходала је на исти начин и имала исти положај главе. Пратила сам их, али више нисам знала коју сам прво пратила, а која јој се накнадно придружила. Зато сам пошла за оном која је наставила да хода, пратила сам је још десет минута, а она је онда нестала! Истину говорим, кунем вам се! Нестала - тек тако! Као у циркусу!"

Шта сам могла да кажем на то? Иследник је, сав искривљен од беса, викао, чак ме је и ударио. Ја сам само ћутала. Мој једини одговор је био: "Не знам!" Молила сам се Богу и ћутала, а на крају нисам више могла да ћутим, него сам рекла: "Нисам се никуда сакрила, нисам нестала. Спасла ме је Мајка Божја којој сам се све време молила."

Казне су у то време биле веома сурове, но поново ми је Мајка Божја помогла: добила сам најблажу могућу казну - трогодишње изгнанство из Москве.

Кога ми је Мајка Божја послала у помоћ оног дана? Да ли је то била Она сама? Или је то можда био мој Анђео чувар? Можда ми је нека светитељка дошла у помоћ и заварала траг агенткињи која ме је уходила? То никада нећу сазнати, али знам да сам је видела, да сам чула њен глас: уосталом, све то стоји записано у мом досијеу.

После овог догађаја, оца Арсенија сам видела само још једанпут, 1958. године. Испричала сам му за овај чудесан догађај и упитала га шта мисли о томе.

"Пресвета Богородица, наша заступница и заштитница, чула је твоје молитве и указала ти је велику милост. Чудо и велику милост је излила на тебе, али и на мене и на друге, јер да су запленили она писма, многи би били похапшени и - ко зна? Можда би завршили у логору.

"Слава Теби, Боже наш, слава Теби! Пресвета Богородице, спаси нас! Увек носи са собом Казанску икону Мајке Божје. Носи је са собом и моли се!

Записано према сећањима А. В. Р.

ЛЕНА

Одлучио сам да посетим оца Арсенија и да му испричам свој живот, да се исповедим и од њега добијем духовни савет и одговор на многобројна животна питања која су ме мучила. Но, када сам дошао код њега, није се осећао добро, па сам морао да останем неколико дана у гостима код Надежде Петровне и да сачекам да оцу Арсенију буде боље.

Један дан после мог доласка у посету оцу Арсенију је стигао један брачни пар: Јуриј Александрович, који је имао око четрдесет година и његова супруга Јелена Сергејевна, којој је могло бити око тридесет пет. Обоје су били наочити и високи; били су помало узбуђени и вероватно због тога мало бучнији, но међу њима је владало очигледно једномислије у свему што се тицало вере, живота и односа према људима. Допали су ми се.

Следећег дана пошао сам са њима у обилазак старих цркава и манастира по околини. Читав дан смо провели у живом разговору, и ја сам им, а да тога ни сам нисам био свестан, до краја дана испричао како сам доспео у Цркву и како сам поверовао. Када сам завршио своју причу, упитао сам их, помало нетактично и непромишљено: "А како сте ви почели да идете у цркву?" Јуриј погледа у своју жену и одговори: "Па, преко ње!" Из неког разлога, обоје се насмејаше.

Предложио сам им да ми испричају своју причу, али они се поново погледаше и променише тему разговора.

Трећег дана нашег боравка још смо се више зближили. Отац Арсеније се сада боље осећао, па је могао да проведе неко време са нама у разговору. Остали смо још два дана, након чега нам је Надежда Петровна приредила, како је сама имала обичај да каже, "опроштајни чај", коме је присуствовао и отац Арсеније. Било му је боље, па није више морао да лежи.

Ирина, његова духовна кћерка која је у исто време била и његов лекар, будно је мотрила на сваки његов корак. Отац Арсеније се интересовао за вести из Москве, а сам нам је испричао много занимљивих и корисних ствари. Са љубављу је гледао Јурија и разговарао са њим. Одједном рече: "Није требало да одбијете да испричате Александру Александровичу (тако се ја зовем) како сте доспели у Цркву. Поделите са њим своју причу, или је запишите, па му је пошаљите. Немојте заборавити!"

Сви смо се чудили како је отац Арсеније знао да сам поставио питање на које нисам добио одговор.

Када смо се вратили у Москву, Јуриј и Лена су нас често посећивали. Веома их је интересовала моја збирка старих књига. Два месеца пошто смо се упознали код оца Арсенија, Јуриј ми је, помало стидљиво, предао писмо у коме је написао своју причу. Са његовим и Лениним допуштењем и благословом оца Арсенија, прилажем његов запис.

***

Завршио сам гимназију и уписао се на факултет. Спорт, позориште, књиге и планинарење биле су моје страсти у то време. Безбрижно сам уживао у животу, но био сам и добар студент. После дипломирања, уписао сам пост-дипломске студије. Пошто сам дао магистратуру, био сам пун себе и отпутовао сам у други град да се бавим научним радом. Озбиљно сам се бавио својим послом, али сам се и даље планинарио, као у студентским данима. Сакупио сам, већ тада, велику збирку старих књига. Но, нисам био задовољан: нешто је и даље недостајало у мом животу. Стално сам тражио и покушавао да нађем то "нешто", ново и лепо, у свом животу.

Проводећи време у природи, имао сам прилике да посматрам безгранични свет планина, облака, ваздуха, планинских ливада и шума одевених у јесење рухо, као и невероватне облике

стена. Волео сам да посматрам прозрачну маглу како се спушта на планинске врхове и лагано све прекрива својом тајанственом и величанственом лепотом. Сваки сусрет са тим недокучивим савршенством и лепотом дирнуо би ме скоро до бола. Хтео сам да се поклоним пред природом, да јој благодарим за такву лепоту којом бадава дарује нас људе. Густе шуме на северу су ме враћале у свет детињства, у свет древних руских бајки. Често сам се осећао као патуљак који је залутао у земљу дивова.

Док смо се одмарали на тим планинским екскурзијама, певали смо руске песме које су тада биле популарне. Лепо нам је било, живот је био веома занимљив, но сваки пут када бих се вратио кући после таквог излета, осећао бих се празно, патио сам и жалио за нечим, али нисам знао за чим.

Неколико пута сам се заљубио и сваки пут помишљао да је то "оно право." Но, време би пролазило и ја бих се хладио, а љубав би уступала место равнодушности и досади. Многе сам на тај начин ожалостио, а и сам себе сам неколико пута довео до ивице очаја, но увек сам размишљао само о себи. Никада нисам ни помишљао да су моји поступци изазвали нечију патњу. Понекад би љубав наступала као нека заразна болест и ја бих дрхтао, постајао слеп и глув за све око себе; понекад би се неприметно увукла у мој живот безбојна, досадна љубавна веза, која ми је служила само да убијем време.

Такав је био мој живот. Споља је изгледао веома привлачно: био сам успешан млад човек и живео динамично, но изнутра, мој живот је био празан, а ја сам само понекад био свестан тога.

У одсеку за грађевину мог предузећа радила је девојка од својих двадесет пет година. Била је веома талентована, одлучна и помало својеглава. Колеге су је ословљавале званично: Јелена Сергејевна. Причали су ми, када је почела да ради, да су покушали да јој тепају Лена или Ленка. Она им је озбиљно рекла: "Зашто компликујете ствар? Зовите ме просто - Јелена Сергејевна." Тако је и било. Често сам радио са њом, но никада ме није интересовала као жена. Била је врло озбиљна и стручна у свом послу, па сам на њу гледао као на још једну интелектуалку. Годину дана сам радио са њом, а да је нисам ни примећивао.

Једном је наше предузеће организовало излет до Ростова. У Ростову сам био неколико пута, но овај пут сам хтео да пошто-пото избегнем неку рођенданску прославу, па сам се и ја пријавио за путовање.

Кренули смо аутобусом рано изјутра. Путници су већином били старији људи, било је само нас четворо младих. У нашем друштву била је и Лена. Када смо стигли, кренули смо прво у обилазак знаменитости града, а то су били музеји и цркве. Мада смо имали водича који нам је све објашњавао, приметио сам да се Јелена Сергејевна издвојила и да сама посматра иконе, фреске и друге детаље по црквама. Ни мене није интересовало да слушам водича, па сам јој се придружио.

"Зашто га не слушате? Прича врло занимљиве ствари", питао сам је.

"Ја на другачији начин тумачим старо руско сликарство", одговорила ми је.

Пошли смо заједно у обилазак музеја. Говорила је скоро као водич, с тим што јој је тон био сасвим другачији. Када је причала о историјским догађајима и животима светитеља, глас јој је био искрен и топао. Осећао се у њеном гласу присни однос верника према Богу и према вери, и све се то одсликавало у њеном представљању икона. Кад год бисмо ушли у неку цркву, била је пуна полета и њено тумачење ростовских икона ми је отворило неке до тада сасвим непознате видике.

Она је црквену архитектуру и уметност посматрала на некој вишој равни, на равни духовности и све је повезивала са вером и са животом Руског човека, његовом садашњошћу и прошлошћу.

Заинтересовала ме је. После тога сам на послу често застајао крај њеног радног стола да

попричам са њом. Убрзо смо заједно посетили Суздаљ и Угљич. Сваки од тих излета ми је представљао нешто сасвим ново и посебно. Када сам је питао како то да се толико разуме у руску уметност, одговорила ми је: "Интересовало ме је, па сам прочитала неке књиге о томе." Тада сам се загрејао за њу и мислио да ћу је врло брзо придобити.

Једном, када сам је пратио кући, грубо сам је зграбио, и покушао да је пољубим. Она се тада отргла од мене, одгурнула ме и отишла. То ме је још више загрејало за њу. На послу сам покушавао да јој се приближим, но од тада ме је стално избегавала и није хтела са мном да разговара. Једном, после посла, пошао сам за њом и стигао сам је. Ни тада није хтела да говори са мном. Само ми је рекла: "Нисам мислила да ћете бити такви. Вас уметност уопште не интересује - био је то само изговор." Од тада је одлазила кући увек у друштву колегиница.

Колеге на послу, а нарочито неке жене којима никада ништа не може да промакне, почеле су да ме задиркују. "Дошла маца на вратанца!" добацивале су ми.

Дошло је лето и годишњи одмор. Отпутовао сам на југ, где сам упознао једну девојку. Није ми било тешко да се заљубим, у планинском амбијенту где смо камповали. Заборавио сам Лену на неко време. Но, по повратку у Москву, схватио сам да једноставно не могу да живим без ње. Била ми је потребна, хтео сам да разговарамо, све сам учинио да јој се поново приближим, али узалуд. Одбијала је сваки разговор, а ако бих је упитао нешто о послу, одговарала ми је једносложним реченицама.

Једном одлучих да је пресретнем на улици и покушам да разговарам са њом. Пратио сам је када је пошла кући с посла. Села је на трамвај и сишла на следећој станици, а затим одатле, бочним улицама отишла до једне мале цркве. Ушла је у цркву, а ја за њом. Целивала је икону и неколико пута се прекрстила и поклонила пред њом. Касније сам сазнао да је то била икона св. Николаја Чудотворца. Затим је попела у хор и почела да пева са њима. Стајао сам са стране и посматрао је. Никад је нисам видео такву. Лице јој је било преображено, светло и сабрано.

Од тога дана редовно сам одлазио у ту цркву, у тајности, сваке суботе. Стајао бих међу верним народом и гледао њу. Но, после месец и по дана, приметила ме је. Хтео сам да јој приђем, да јој се извиним, али ништа није вредело. Ускоро је због мене напустила посао, што наравно није промакло мојим колегиницама.

Наставио сам да одлазим у ону цркву. Заинтригирало ме је да сазнам шта је то нагонило савремену, младу жену попут Лене, да верује у Бога. Покушавао сам да проникнем у речи молитава, да их разумем. Пожелео сам да схватим значење служби. Било ми је јасно да човек може да се интересује за уметност, архитектуру и историју, да воли старе ствари, али како може неко ко живи у данашњем свету и веку да поверује у Бога, па још и да се моли? Како неко може да стоји у гомили старог света, већином баба, и да слуша свештеника који пева и чита нешто неразумљиво и крајње неубедљиво? Наравно, певање је веома лепо, али да би уживао у лепом певању, човек може да оде и на концерт, на коме наступају професионалци, а још уз то и да седи, као цивилизовано биће, а не да стоји, као овде.

Одлучио сам да подробније испитам и проучим природу веровања у Бога код савременог човека. Желео сам да сазнам шта је то што човека привлачи и нагони да верује. Лена је, пошто ме је приметила у цркви, престала да долази, но ја сам и даље одлазио тамо, како бих изблиза могао да проучавам феномен вере. Приметио сам тада да у цркву не долазе само стари људи, већ да има и доста младих. Здрави момци, нормално обучени, девојке, мајке са децом, млади људи који су личили на интелектуалце, такође су редовни посећивали службе. Шта ли их је то привлачило? Шта је привукло Лену овамо? Пожелео сам да разговарам са неким о томе.

У почетку сам долазио само суботом, а затим сам почео да долазим и другим данима. Пажљиво сам пратио службе. Покушавао сам да разумем шта се пева или чита, али успевао сам да ухватим само покоју реч или израз. Но, касније бих размишљао о ономе што сам чуо.

Тешко ми је било да пронађем у тим речима смисао. А онда сам помислио: већ је прошло две хиљаде година како људи верују у Исуса Христа и у Мајку Божју, моле се, клањају до земље, гину за своју веру. Не чине то све ваљда зато што их је неко натерао? Мора бити да у човеку постоји урођена потреба за вером. Можда се ради и о неком неистраженом психолошком или психичком феномену?

Слушао сам и памтио молитве као што су: "Исусе Христе, Светлости тиха...", "Сада отпушташ слугу Твојега...", "Благослови, душо моја, Господа..." Памтио сам речи, а онда журио да их запишем и да размишљам о њима. Постепено сам их, као неки стари рукопис, одгонетао. Много ми се од свега тога појаснило, али сам и даље био у мраку. Када су људи певали у цркви, певао сам и ја са њима, осећао сам се радосно и лепо. Покушавао сам да сазнам што сам више могао о Хришћанству. Савремене књиге о иконографији и архитектури ми нису много помогле. Тражио сам више од тога. Набавио сам Свето Писмо и неке књиге о Цркви које су штампане пре револуције. Разговарао сам и са неким рођацима и пријатељима.

Неке ствари су ми се разјасниле, но био сам збуњен када бих читао Јеванђеље. Мисли изнесене у Јеванђељу су биле разумљиве и благе, али за савременог човека некако наивне. Отишао сам у библиотеку и пронашао неке наслове о религији, но у њима сам наишао само на исмевање и критиковање вере и свега што има везе са Црквом. Осетио сам да је приступ вери у таквим делима "научног атеизма" површан, неискрен и неистинит. Међутим, никога нисам познавао у цркви и нисам знао кога да питам да ми разјасни све моје недоумице. Једног дана у дому својих рођака наишао сам, сасвим случајно, на један стари катихизис. Књигу сам одмах прочитао од корица до корица, после чега су ми многе ствари постале јасније. Мада је тај катихизис био написан званичним и сувопарним језиком, тешким за разумевање, ипак сам у њему пронашао тумачења и објашњења молитвословља и служби. Највише сам сазнао о вечерњој и о јутрењу, јер сам на те службе углавном ишао.

И тако, почех страсно да се бавим проучавањем Хришћанства. То ме је увело у свет који ми је до тада био непознат. Тај свет није био одвојен од савременог живота, већ га је, на моје велико изненађење. у себе укључивао.

И даље сам волео природу и планинарење, но сада је у мој живот ступило нешто ново, нешто што је свему томе давало значење и смисао, надахнуће и пуноћу. Још увек многе свари нисам разумевао, још увек ми се много тога чинило неприкладним за ово време. Лену нисам већ дуго срео. Тражио сам је по другим црквама, али ње није било.

Требало ми је дуже од годину дана да схватим о чему се ради у црквеним службама и да усвојим основе Православне вере, но и даље сам веома мало знао.

Напустио сам велики део својих навика и обичаја из прошлости, сада сам имао другачија интересовања. Почео сам да за време одмора и празника посећујем Тројицко-Сергијевски манастир. Тамо бих изнајмио собицу и сваки дан одлазио у манастир. Једном сам код моштију Св. Сергија упознао студента богословског факултета. Он ми је одговорио на многа питања и разјаснио ми многе ствари. Био је то за мене веома радостан сусрет.

Дошао је дан када сам коначно схватио зашто људи верују у Бога. Некада сам долазио у цркву да бих видео Лену, а сада сам долазио зато што нисам могао да не долазим. Јесам ли тада веровао? Или сам се навикао да долазим на службу? Тешко ми је сада да одговорим на то питање. У сваком случају, нисам више само слушао речи молитве, сада сам пуштао да њихово значење продре у мене, а понеки пут ухватио себе да се и ја молим. После службе ми речи молитава и песама остајале дубоко урезане у души.

Прошле су две године од како сам почео да одлазим у цркву. Прво сам ишао због Лене, затим сам наставио да идем из радозналости, а сада идем као верник.

Васкрс је. Завршио се Часни Пост. Служи се јутрење и свуда унаоколо је радост. Сви певају: Христос Васкрсе из мртвих, смрћу погазивши смрт..." Певам и ја. Пун сам неке необјашњиве

и неисказиве радости. Та ме радост целог обузима, душа хоће да ми полети. Имам жељу да свакога грлим, да свакога волим. Нема места умору, негативним осећањима, бригама.

По одслуженој Васкршњој Литургији, људи су почели да се разилазе. На главним вратима је била велика гужва и ја одлучих да изађем на споредна врата. Тада на степеницама угледах Лену. Нисам био нимало изненађен што је видим. "Христос Васкрсе!" поздравих је. Она ме погледа и лице јој се одједном озари. Очи јој засијаше радошћу, видело се да се искрено обрадовала. "Христос Васкрсе, Лена!" понових. "Ваистину Васкрсе!" одговори ми она и приђе ми. Пољубили смо се три пута, а затим потрчали заједно низ степенице и кренули улицом.

Сунце само што је било изашло, град је још спавао, а ваздух је био благ и свеж. Узео сам Лену под руку и рекао јој: "Лена, почео сам да одлазим у ову цркву пре две године због тебе, прво из знатижеље, а сада долазим зато што верујем!" Причам јој о себи, о својим лутањима, не могу да престанем. Душа ми је испуњена Васкршњим молитвама и срце ми пева: "Христос Васкрсе!"

Лена корача поред мене и слуша ме. Гледам је и причам јој. Идемо бочним улицама, главним улицама, булеварима, шетамо без циља. Ако је и било других пролазника на улици, ја их нисам видео. Био сам пун Васкршње радости, а морам да признам, и радости што сам у Ленином друштву. Данас је све лепо: Васкрс, живот, расположење, Ленино присуство. Осећам се као да сам се поново родио. Разговарам са Леном о Васкрсу, о вери, о свом животу и о њој. Она иде поред мене, држи ме под руку, повремено ме гледа, али ништа не говори. Њено ћутање почиње помало да ме брине, но не престајем да причам: "Знаш шта, Лена? Знаш ли шта хоћу да ти кажем?" стално понављам, но не налазим снаге да довршим реченицу.

Она ме гледа помало стидљиво оним њеним крупним црним очима и одговара ми: "Знам, Јуриј."

Ако је било пролазника, вероватно су били изненађени сценом: један крупан момак на сред улице грли девојку. Можда нас и нико није видео, ко зна?

"Јуриј", рече Лена. "Знала сам све време да идеш у моју цркву. Сада ће то бити наша црква. Наша!"

Ништа нисам одговорио, само сам је још јаче загрлио и тако смо још дуго ишли улицама, док се поново нисмо нашли испред цркве. Сада је тамо била у току друга служба. Ушли смо унутра и целивали иконе, помолили се заједно и отишли.

"Хајдемо код моје мајке, чека ме да дођем после службе", позва ме Лена.

То је прича о томе како сам почео да идем у цркву. Све остало је дошло само по себи.

Са оцем Арсенијем нас је упознала Ленина мајка пре две године. Од тада га често посећујемо и сваки пут одлазимо од њега са осећањем радости које се не може ни са чим упоредити, са радошћу Богопознања. Отац Арсеније нас учи и саветује како да хришћански живимо у данашњем свету.

Записао сам ову своју причу једне дуге вечери, присећајући се своје прошлости. Та прошлост и није тако давна: Лена и ја смо у браку тек четири године.

ЉУДА

У мојој породици поштовала се црква и вера, али само површно, без дубљег размишљања. Црква постоји, да, али због чега? Ради кога? О томе нисмо размишљали.

Мој отац је био скептик, помало се шалио на рачун цркве и њених обреда, а свештенике називао "дугокосима."

Моја мајка је имала обичај да сврати у цркву на Божић и Васкрс, као и када би се догодила нека несрећа. Одлазила је на сахране и парастосе пријатељима и члановима породице. Ретко ме је водила у цркву (тако се то тада радило и такав је био ред), али ме је ипак код куће научила "Оче наш" и "Богородице Дјево." Увек ми је говорила да треба да се молим за маму и тату. То је било једино што сам знала о вери све до своје петнаесте године.

Похађала сам школу у коју су ишла деца из различитих средина: деца радника као и деца образованих родитеља. Као и свуда, привлачиле су нас савремене ствари и кретања, док смо са ниподаштавањем гледали на прошлост и на све од "пре рата." Деца су исмевала свештенике и монахе, а ја нисам била изузетак. Тада сам се спријатељила са једном девојчицом по имену Соња. Врло брзо смо постале нераздвојне пријатељице.

Једном, за време летњег распуста, нисмо имале шта да радимо, па смо одлучиле да одемо у оближњу цркву да видимо шта се тамо дешава. Био је 19. август, празник Преображења Господњег. Нисмо знале ни шта је то. Пробиле смо се напред да боље видимо. Ништа нисмо разумеле, али нам се много допало. Служба нас је привлачила и некако нас уздигла, те смо се осећале лагано и радосно. Остале смо до краја.

Када смо изашле из цркве, Соња ми рече: "Људа, баш се лепо осећам!" Касније смо често одлазиле у ту цркву. Соња се чак упознала са неким од парохијана и разговарала са њима. Отишла је на исповест, а затим ме убедила да се и ја исповедим.

Припремила сам се да упознам свештеника са својим начином размишљања, својим идејама и расположењима. Исповедао ме је један високи и мршави свештеник. Клекла сам пред икону, а онда га погледала и видела да је доста млад. Из неког разлога одједном ми би веома непријатно, и ја заборавих шта сам хтела да му испричам. Чекао је. Ћутали смо обоје неко време, а онда ме он упита, благо и љубазно: "Због чега си дошла?" Почех да му причам о себи, а затим о Соњи. Онда стадох да му набрајам шта ми се у цркви допада, а шта не. На крају сам му рекла да ми се црквене службе чине врло компликованим и да ништа не разумем.

Свештеник ме је слушао и није ме прекидао, на чему сам му била веома захвална. Када сам завршила, питао ме је да ли знам шта је вера и шта је циљ човековог живота. Пошто сам на већину његових питања ћутала, не знајући шта да кажем, он ми је сам давао одговоре. Говорио ми је о молитви, о греху, о љубави према ближњима и о свему што је добро. Питао ме је да ли ме нешто мучи или брине. Слегла сам раменима и рекла му да ме ништа не мучи и ништа не брине.

Тада он рече: "Упознаћу те са једном добром и пријатном особом која ће ти помоћи да научиш мало више о Православној вери. Дружи се са њом. Она ће ти помоћи да неке ствари разумеш и објасниш. После тога ћеш приступити светој тајни исповести, која чисти душу од свакога зла и греха. Али, мораш прво да научиш неке ствари." Дао ми је благослов, али ми није прочитао разрешну молитву, објаснивши ми да нисам била спремна за исповест.

Док је трајала служба, све време сам се питала, са ким то свештеник има намеру да ме упозна? Бојала сам се да није нека "бабушка" која ће ме давити са придикама о понашању данашње омладине.

На крају ме свештеник, отац Арсније упозна са Наталијом Петровном. Имала је тада

двадесет четири године. Веома сам јој захвална, јер је у мене уложила веома много свог времена и енергије. Могу заиста да кажем да је од мене направила искрену верницу и помогла ми да сазнам многе ствари. Увек сам је ословљавала пуним именом, Наталија Петровна. Тек пре десет година сам се усудила да је од милоште назовем - Наташа.

Шест месеци пошто сам се упознала са Наталијом Петровном отишла сам на исповест оцу Арсенију, сада већ схватајући значај и неопходност ове свете тајне.

Слушала сам његове проповеди, одлазила на предавања, учествовала у духовним разговорима и читала духовне књиге које ми је препоручивала Наталија Петровна. Пролазиле су године, и ја сам научила много о цркви о њеним службама. Усвојила сам један другачији начин мишљења и понашања. Постала сам, како ми се тада чинило, права Хришћанка.

Родитељи су ми се смејали првих неколико година. Сматрали су моје одлажење у цркву бескорисном, но ипак безопасном детињаријом. Тата се, као и увек, према свему томе односио са ниподаштавањем, причао је вицеве о свештеницима и манастирима и често је цитирао Волтерове мисли о религији.

Касније је било још горе. Забрањивали су ми да постим, ометали ме када сам покушавала да се молим. Једног дана је моја мајка отишла у цркву са намером да разговара са оцем Арсенијем. Није ми ништа рекла о својој намери. Чекала је да се заврши служба, но тек је следећег дана, после службе, успела да дође до њега.

Када сам угледала мајку у цркви, веома сам се забринула и очекивала да ће се нешто непријатно десити, али Наталија Петровна ми шапну: "Не брини. Само се уздај у Бога." После њеног разговора није више било увредљивих коментара код куће, а моја мајка је почела редовно да одлази у цркву.

Тако смо мајка и ја постале духовна деца оца Арсенија. Тата нам се није више смејао, верујем да су мама и он разговарали о томе. Смирио се и прихватио ново стање у кући. Тата је био веома добар и поштен човек, изузетно образован и интелигентан, али није имао своје мишљење, већ се ослањао на мишљење моје мајке коју је безусловно волео. Чак је и дошао неколико пута у цркву да поразговара са оцем Арсенијем.

Вера је дала смисао мом животу. Захваљујући вери, живот ми је миран и срећан, упркос великим искушењима која сам имала.

Нисам била миљеница оца Арсенија, но нисам била ништа мање омиљена од остале његове духовне деце. Он нас је све подједнако волео. Ипак, некима од нас је било дато да могу више да дају својој Цркви, него осталима. Ја сам била од оних који су примали: цркви сам пришла да бих добила утеху, духовну поуку и савет, као и да се напојим са извора живе воде. Црква ми је много дала, много сам научила и схватила, али увек ми је била потребна помоћ, савет, руковођење, морала сам увек да се ослањам на некога ко је јачи и зрелији од мене у вери. Бог се постарао да се увек неко такав нађе у мојој близини.

Крајем двадесетих година отац Арсеније ме је благословио и рекао ми: "Људа! Бог ти је много дао, имаш много успеха у животу, али у питањима вере, биће ти увек потребан неко да те води." Тада ме је упознао са једном женом која ми је била ослонац у вери читавог живота.

НЕКОЛИКО СЕТНИХ МИСЛИ

За време двадесетих, тридесетих, па и четрдесетих година, били смо млади, пуни енергије, отворени и искрени. Горели смо од жеље да једни другима помажемо. У почетку је са нама био отац Арсеније, водио нас је и поучавао, чак и када је био у изгнанству. Пошто су нам затворили цркву, били смо принуђени да се окупљамо по кућама и да тамо служимо. Наше мало братство је живело и радило у тајности.

Многи од нас су хапшени, неки су слани у изгнанство, а неки у један од злогласних совјетских логора. Неки су, због страха да се и њима нешто слично не деси, напустили наше братство.

Затим је дошао рат и све нас раздвојио: услед глади, збегова и мобилизације расули смо се по целој Русији. О оцу Арсенију ништа нисмо знали. Неки су чули да је умро од глади у логору, неки да је стрељан. Чак и у то тешко време нас неколико духовних чада оца Арсенија покушавали смо да се држимо заједно.

По завршетку рата, сви смо се поново нашли у Москви. Састајали смо се, молили се заједно, покушавали да једни другима помажемо као некад, трудили се да читамо, да се образујемо и да негујемо болесне међу нама, али то је све некако тешко ишло.

Духовна деца оца Арсенија који су после рата постали свештеници отишли су из Москве, те је и контакт са њима био веома отежан.

При крају четрдесетих схватили смо, наједанпут, да смо остарили, да смо изгубили духовну снагу. Постали смо безосећајни, неосетљиви, нетрпељиви. И даље смо говорили како је важно волети и помагати ближње, но ми смо заправо желели да нама други помогну. Променили смо се.

Свако од нас је имао своју породицу, посао, проблеме, болести, децу, и све су те овосветске бриге умногоме разводниле и ослабиле нашу веру и наше добре намере. Није било никога ко би могао да нас упућује и да нас исправља.

Једна мала група састајала се око оне духовне деце оца Арсенија која су била најјача у вери, а други су нас напустили, верујући да им је боље и безбедније да посећују отворене, "званичне" цркве. Виђали смо се само ретко, о великим црквеним празницима и сахранама. Тада смо разговарали о здрављу и размењивали новости: ко се оженио, ко је умро, ко је добио дете или унуче, а коме је додељен стан. Разговори о вери и занимљиве теолошке расправе припадале су прошлости.

Светлост је утихнула, наш духовни живот се скоро угасио. "Ударићу пастира и овце ће се разбећи..." (Зах. 13:7)

А онда смо, изненада, сазнали да је отац Арсеније жив и да је пуштен из логора. Било је то 1958. Наш први сусрет са њим, наши разговори и исповести били су за све нас догађај несравњене радости. Сви смо хрлили у кућицу у којој се настанио после изласка из логора, сви смо журили да се поново нађемо под његовим родитељским старањем. Заправо, скоро сви: један мали број наше браће и сестара је услед страха и равнодушности отишао од нас. Били смо огорчени због неблагодарности, због окамењености срца и заборава неких људи. Отац Арсеније је много пропатио због нас.

Прошла је година и број посетилаца у маленој кући у далеком градићу је растао. Нисмо га посећивали само ми, већ и пријатељи које је отац Арсеније стекао током дугогодишњег заробљеништва у логору. Повратак оца Арсенија је за нас значио повратак у живот. Одједном смо добили неку нову снагу и успели да отресемо са себе прљавштину овосветског живота и да се поново приближимо Цркви. Као и раније, припадали смо различитим московским црквама, али смо своје душе односили на лечење оцу Арсенију и остављали код њега све

своје бриге, сумње, бол и огорченост. Доносили смо му своје грехе, а за узврат добијали духовни савет, поуку и утеху. То нам је помогло да се одржимо у вери.

Никада нећу заборавити речи оца Арсенија: "У свету идите само стазом Божјих заповести. Будите милостиви једни према другима, у мислима и делима уподобљавајте се монасима, мада пловите бурним морем живота у свету. Тада ће Божја милост увек бити са вама." Рекао нам је још и ово: "Молитва Мајци Божјој је једна од најмоћнијих и најважнијих молитви. Свакога дана проверавајте своје поступке и дајте одговор за њих пред собом и пред Господом."

Мада је отац Арсеније био са нама и многима од нас дао нови живот, ипак смо се променили. Нисмо више били млади, живот нас је уморио и сломио. Чинило ми се као да сада у молитвама више тражимо од Бога него што Га прослављамо. Некада није било тако.

Питала сам оца Арсенија једном: због чега нам се ово дешава? Одговорио ми је, помало сетно: "На неки начин то је природно. Људи су кроз свашта прошли, многе су тешкоће преживели. Све је учињено да се из душа људи искорени вера. Услови су били такви да је било неопходно све своје снаге усмерити на преживљавање, на превазилажење препрека. Погледај само какав је данас живот: радио, телевизија, часописи, новине, биоскопи, и позоришта: све то ствара један стандардни начин мишљења, исти за све и чини да човек не може ни тренутак да остане сам са својим мислима, да осети Божје присуство.

"Брзина живота данас, стални притисак, све то чини да данас људи мисле на начин који им неко други прописује. Човек никада није сам, чак и када оде у бању или одмаралиште, јер и тамо постоји одређени ритам и програм који се мора поштовати, и тамо неко други одлучује уместо њега. Људима се говори и даје оно што неко други мисли да им је потребно. Људи живе заједно, но отуђени један од другога услед свакодневне борбе за преживљавање.

"Све ово је имало утицаја и на вернике, приближило их "норми", учинило да постану равнодушни. Прописани начин мишљења спутава рађање вере код човека и одржавање исте те вере код верујућих. Но, не заборави: Црква Христова ће у свим, па и у овим условима живети, она ће живети вечно. Чувајте веру, борите се да задржите исправно мишљење о свему, више се молите, читајте Свето Писмо и Бог ће вас сачувати. Неће допустити да изгубите јасноћу мисли, нити дозволити да се претопите у безличну масу хладних људи који мисле онако како им је прописано.

ПАВЕЛ СЕМЈОНОВИЧ

Бог нас је сачувао Својом милошћу и није одступио од нас. Када је отац Арсеније одлучио да се за стално настани код мене, у почетку није виђао никога, нити је коме писао. Касније је почео да пише писма, а затим су људи кренули да долазе. Преко недеље би имао неколико посета, а суботом и недељом би се у мојој кући сакупило и до десеторо посетилаца.

Испочетка сам подсећала оца Арсенија да је овакво окупљање опасно, но он је све препустио Богу. Ја сам, ипак, бринула и покушала да уведем некакав ред у посете, да људи долазе један по један, нарочито недељом и празницима, како се не би привлачила пажња власти. У нашој улици су живели и добри људи, али било је и оних других - на жалост, много.

Истина, времена су, после Стаљинове смрти, почела да се полако мењају набоље, но чињеница је да смо и отац Арсеније и ја обоје хапшени и слани на робију. Уз то, отац Арсеније је свештеник који не припада ни једној званичној, од власти одобреној цркви. Свашта је могло да се деси.

Годину дана после доласка оца Арсенија у моју кућу, на врата ми је закуцао инспектор из наше помесне полицијске станице. Звао се Павел Семјонович, но мештани су му наденули надимак "грабљивац." Било му је око 35 година, био је средњег раста, риђ, плавоок, и увек насмејан. Признајем да смо га се сви прибојавали управо због тог осмеха. Павел Семјонович је умео да наплати казну или да уручи опомену од власти, све са осмехом на лицу.

Једног дана ми је ушао у кућу, поздравио се, упитао ме за здравље, а затим почео да се распитује за мог подстанара. Ко је? Одакле је? Ја се насмејах и рекох му: "Друже Семјоновичу, мој подстанар је и званично пријављен полицији. О њему се све зна. Реците ми, шта вам, заправо треба?"

"Не треба ми ништа. Вапи суседи причају да је код вас увек пуна кућа. Знамо да је ваш подстанар свештено лице. Да не служи можда црквене службе у кући? Ви знате да је то строго забрањено законом. За такве активности постоје званичне цркве."

Док смо разговарали, у собу уђе отац Арсеније, поздрави се са посетиоцем и седе са нама.

"Распитујете се за мене?"

Павел Семјонович се изненади овим изненадним питањем оца Арсенија, али се прибра и одговори: "Да, друже Стрељцов. Питао сам другарицу да ли служите црквене службе у кући. Чујем да сте били у логору?"

Поче разговор. Павел Семјонович је најпре са разумевањем слушао одговор оца Арсенија на његово питање о логору, а затим сам поче да прича о некаквој секти из иностранства која хара његовим родним градом. Споменуо је Јеховине Сведоке, рекао и неку реч о Богу, а отац Арсеније га је слушао и живо разговарао са њим. На моје изненађење, изгледало је као да ужива у том разговору. Инспектор проведе са нама око сат времена у разговору уз чај и колаче. Кад је одлазио, дала сам му нешто новца, око сто рубаља. Новац није хтео да додирне, морала сам да му га ставим у џеп. Правио се као да није видео.

Одлазећи, поручио нам је: "Припазите на кућне посете."

После овога, долазио нам је редовно једанпут месечно. Први пут је проверавао број куће, други пут је, тобоже прегледао да ли нам је ограда око куће у исправном стању и распитивао се да ли држимо пса. Имала сам осећај да он просто жели да поразговара са оцем Арсенијем.

Испоставило се да је то стварно желео. Отац Арсеније би сваки пут када он дође изашао из своје собе и сео са нама. Провели би неко време у разговору.

Ти разговори су били веома необични. Из мени неразумљивог разлога, отац Арсеније би причао Павелу Семјоновичу о свом животу у Москви, о историји наше варошице, а Павел

Семјонович би му рекао понешто о себи и о својој породици, или би се надовезивао на разговор о темама које је отац Арсеније начињао.

Нису ми се допадале ове посете, ни овакви разговори. "Зашто се упуштате у разговор са њим?" упитала сам једном оца Арсенија. "Сваки пут када дође, њушка око куће, нешто проверава, загледа сваки ћошак и још нам узима новац!"

Отац Арсеније ме погледа веома озбиљно и одговори: "Надежда Петровна, ви га нисте погледали довољно пажљиво. Када га добро осмотрите, видећете да тај човек у себи носи искру Божје љубави, која уопште није мала.

Нисам могла ни да замислим где је могла да се крије искра Божје љубави у оваквом човеку.

Посете Павела Семјоновича су се наставиле читаве две године. Сваки пут би попричао са оцем Арсенијем, попио чај и ручао са нама. Мада је у почетку узимао новац који сам му давала, после неког времена није више желео да га прима. Упркос томе, ја и даље нисам волела те посете, бојала сам се и нисам имала поверења у полицијског инспектора. Отац Арсеније се, пак, радовао овим сусретима и рекло би се да је уживао у њима.

После три године, не само што није хтео да узима новац, већ је почео да нам доноси поклоне у виду хране која није била доступна обичним људима. Одбијао је да му платимо, и увек говорио: "Ово је мој поклон за вас." Пролазило је време. Отац Арсеније је почео да га позива у своју собу. Сви његови пријатељи, укључујући и мене, говорили су му да то не чини, но он се на то само мирно осмехивао.

Десило се неколико пута да нам Павел Семјонович поручи да одређеног дана не примамо посете ни под којим условима. Тада бих отрчала на станицу и јавила онима који су долазили у посету да морају да се врате. Баш тих дана, приметила бих да нам је кућа под присмотром. Десило би се, на пример, да нам неки пијанац као "случајно" упадне у двориште и почне да загледа около...

Не знам о чему су све отац Арсеније и Павел Семјонович разговарали, но постало је сасвим приметно да се Павел све више везује за оца Арсенија.

Новембра 1963., Павел Семјонович дође код нас једно поподне. Био је веома нерасположен: мајка му је била на самрти. Сео је за сто и почео да плаче. Отац Арсеније је покушао да га утеши.

"Мајка је увек веровала у Бога, али због природе мог посла није смела да иде у цркву, па се молила код куће. Било јој је криво што радим за полицију, но шта сам могао? Молим вас, дођите да је исповедите и да је причестите, дођите са Надеждом Петровном. Моја мајка ме је замолила да вас позовем. Дођите вечерас, чекаћу вас код капије, неће вас нико видети."

Кренули смо око осам сати те вечери. Не знам због чега, али отац Арсеније је био веома радостан. Вече је било кишно. Већ је пао мрак. Дошли смо до капије где нас је, према договору, већ чекао Павел. Одмах нас је увео у кућу. Његова мајка, Марија Карповна, заиста је изгледала веома лоше. Једва је говорила, била је мршава и сува, и само су јој очи биле живе.

Отац Арсеније је остао у соби са њом, а ми смо изашли напоље. Павелова супруга је плакала и стално понављала: "Такву жену никада нисте видели. Помагала нам је, одгајила нам децу... У цркву није смела због нас, али нам то никада није пребацивала. Имала је иконе код куће и пред њима се молила."

Отац Арсеније изађе из собе два сата касније и позва нас да уђемо. Марија Карповна као да је мало живнула после исповести. Замолила нас је да јој помогнемо да се усправи на јастуку, а затим рече: "Оче Арсеније, не заборавите на моју децу, Павела и Зину. Молим вас, у име Бога, не заборавите их. Добра су то деца. Павел се труди да помогне коме може, иако ради за полицију.

Затим се обрати мени и рече ми: "Голубице, Надежда Петровна, останите са мном и читајте ми молитву за исход душе из тела. Знам да ћу данас умрети, па вас молим да ми учините љубав."

Никада раније нисам читала ову молитву, па сам збуњено погледала у оца Арсенија који ми рече: "Останите са њом. Понео сам псалтир." Умела сам да читам црквенословенски, а псалтир сам много пута до тада већ прочитала. Отац Арсеније ме је научио да читам молитве када сам поверовала у Бога.

Остала сам у соби, мада признајем да сам се бојала. Зина је испратила оца Арсенија, а Павел је остао у соби са мном. Упалили смо свеће и почели да читамо. У почетку сам грешила, замуцкивала и спотицала се о непознате речи, но убрзо сам се савладала и читала течно.

Марија Карповна је лежала мирно, широм отворених очију. Понекад би се само прекрстила, тешком муком. Павел је стајао поред мене, а у собу је мало касније ушла и Зина, пошто се вратила и ставила децу на спавање.

Било је касно, а ја сам била веома уморна, но упркос томе, наставила сам да читам. Погледах у једном тренутку Марију Карповну и видех да хоће нешто да ми каже.

Сагнух се ближе, а она ми шапну: "Молим вас, престаните да читате на тренутак. Хоћу да се опростим од Павела и Зине, а онда и од вас."

Осећала се неумитност растанка и туга. Лице Марије Карповне било је озбиљно, сабрано и благо; на њему није било ни трага од страха. Павел и Зина су јој пољубили руке и тихо плакали. У њиховим очима видела се дубока љубав и свест о томе да смрт ближњег није нешто ужасно, већ неизбежна стварност коју смо дужни да обасјамо својом љубављу и молитвом, да њихова мајка која сада одлази од њих креће на дуго путовање, и да се њихов однос према њој неће прекинути њеном смрћу.

Када сам јој најзад и ја пришла, она ми шапну: "Не заборавите их, молите се за мене, опростите ми."

Наставила сам да читам Псалтир. Негде око шест сати следећег јутра, Марија Ивановна тихо предаде душу Господу.

Вратила сам се кући. То вече отац Арсеније је одслужио помен Марији Карповној. После свекрвине смрти, Зина је почела да долази код оца Арсенија да се моли са њим и његовом духовном децом која би се ту затекла. Павел је увек долазио сам, јављајући нам унапред када ће доћи.

Годину дана после овог догађаја, Павел је уписао правни факултет. По дипломирању, одселио се из нашег места и постао судија у неком другом граду. Долазио је код оца Арсенија све до његове смрти, 1973. По смрти оца Арсенија постао је духовно чедо оца В., код кога га је отац Арсеније упутио.

Отац Арсеније ми је много пута говорио да Павел Семјонович поседује изузетно чисту и добру душу. Полазило му је за руком да чини добро чак и када је радио за полицију.

Једне вечери, када смо разговарали о снази вере рекао нам је: "Сваки човек поседује моћ вере у себи, вере коју му Бог дарује према нарави, унутрашњим силама човековим и духовном подвигу дарује Бог. Монаху или свештенику који се подвизава под руководством духовног оца много је дато, али ће се много и тражити од њега.

"Погледајте Зину и Павела, шта је њима било дато? Скоро ништа. Но у њиховим душама је горела Божанска искра. Ту искру је у њима запалила и одржавала Павелова мајка.

"Чак и пре него што су постали свесни Бога, они су помагали људима око себе и били добри према свима, као што смо чули од других по њиховом одласку из града. А сада, када се пламен вере разгорео у њима, засијали су јаче и светлије од оних који су, можда, радили у

винограду "од првога часа" (Мат. 20:1-16). Бог ми је често давао да се сретнем са оваквим људима чисте душе", закључио је отац Арсеније.

Павела Семјоновича сам видела недавно у Москви, почетком ове године.

Казивање Надежде Петровне

НЕКОЛИКО РЕЧИ ЗА КРАЈ

У овој књизи нам се кроз приче различитих људи откривају поједини тренутци из живота оца Арсенија. Упознали смо благог и једноставног човека, отвореног и искреног, кога овај свет огрезао у лажи, самовољи, сујети и суровости није успео да промени, као што је променио многе од нас који смо дозволили да нас обликује према своме "лику и подобију." Отац Арсеније је био одважан и чврсто привржен ономе у шта је веровао. Никада није постао жртва мрачних и окрутних сила од којих је сам тешко страдао и био сурово гоњен, већ је по својој слободној вољи изабрао пут Господњи. Тим путем је достојанствено ходио до краја живота, са једноставношћу и уз стално самоодрицање.

Обратите пажњу са каквом мудрошћу, са коликом тугом и са каквом духовном бригом он гледа у очи и срца најокрутнијих људи, злотвора који сеју страх свуда око себе. Отац Арсеније покушава да, чак и код таквих, пронађе пут до њиховог срца, да у њима пронађе ону искрицу вере, семе које је Бог посејао у сваком човеку, да исправи њихов пут и да их управи према Добру. Колико је само људи избавио од вечне пропасти у најтежим тренуцима живота, па чак и на самртној постељи њиховој. Стари, млади, војници, професори, радници, сељци, лекари, инжењери: јасни обриси њихових ликова, уклесани као у камену, промичу пред нашим очима док читамо ову књигу: пред нама се, као на длану, откривају њихови животи. У исто време, књига нам пружа могућност да спознамо окрутну и мрачну стварност у каквој је живео отац Арсеније. Сведочење о њему и другим Богоугодним људима његовог времена не може и не сме да се заборави.

Читајући ова казивања и сећања на те дане, сетимо се у молитви свих оних који су пострадали за Православну веру и за нас грешне.