UNIVERZITET ZA POSLOVNE STUDIJE

BANJA LUKA

SEMINARSKI RAD IZ PREDMETA:

OSNOVE FINANSIJSKOG MENADŽMENTA

TEMA: Načela finansiranja

1

Uvod

Kako je predmet proučavanja finansijskog menadžmenta upravljanje finansijama preduzeća, onda poslovne finansije ili finansije preduzeća obuhvataju: sistem novčanih tokova u preduzeću; kružno kretanje novčanih sredstava u sferi proizvodnje, razmjene, raspodjele i potrošnje; finansijske odnose između preduzeća i ekonomskih subjekata u privredi i društvu u cjelini; primanje, čuvanje, izdavanje, raspodela i upotreba finansijskih sredstava; finansiranje tekućih i razvojnih potreba i programa preduzeća.

Ako se pod poslovnim finansijama podrazumjevaju odnosi i procesi reprodukovanja finansijskog kapitala preduzeća u funkciji ostvarivanja poslovnih i razvojnih ciljeva privrednih subjekata, onda je cjelokupan finansijski kapital kojim raspolaže preduzeće, bez obzira u kom je obliku i ko je njegov vlasnik, predmet upravljanja poslovnim finansijama. Zadatak finansijskog upravljanja i upravljanja poslovnim finansijama jeste da kreira i ostvaruje politiku optimalnog finansijskog plasmana uz očuvanje pune likvidnosti, tj. sposobnosti preduzeća da sve dospjele obaveze isplaćuje na način i o rokovima koji su utvrđeni ugovorima ili zakonom. Kao optimalno plasiranje (ulaganje) finansijskog kapitala smatra se ono koje u datim uslovima obezbeđuje da se ovaj oplođava po najvišoj mogućoj stopi rentabilnosti uz najniže troškove i rizike.

Prema tome, generalni cilj upravljanja poslovnim finansijama, odnosno finansijskog menadžmenta jeste oplodnja finansijskog kapitala preduzeća po maksimalnoj stopi rentabilnosti ulaganja, bez obzira da li se radi o sopstvenom kapitalu (svojina vlasnika), pozajmljenim resursima (bankarski krediti) i bez obzira na to da li se radi o raspoloživim kapitalu u novčanom obliku (likvidna sredstva) ili o angažovanom kapitalu. Zato je kreiranje i ostvarivanje politike optimalnih finansijskih plasmana uz dinamično održavanje optimalnog stepena likvidnosti preduzeća fundamentalni cilj upravljanja poslovnim finansijama.

2

1. Finansiranje preduzeća

Prema roku raspoloživosti izvora finansiranje se može podijeliti na : - kratkoročne čiji izvori su raspoloživi do jedne godine. Ovaj vid finansiranja se koristi za

ulaganja u obrtna sredstva,- srednjoročno od 1 do 5 godina i pogodan je za srednjoročna ulaganja u osnovna sredstva,- dugoročne više od 5 godina.

Izvori mogu biti ročni kada imaju rok dospeća duži od 5 godina kao što su dugoročni krediti, emisije obveznica i sl. A ne ročni izvori nemaju rok dospeća, nego su trajno raspoloživi kao što su sredstva od emisija akcija, zadržana dobit i sl. Koriste se za ulaganja u osnovna sredstva, tj. razvoj preduzeća.

Prema svom porijeklu izvori finansiranja se dijele na interne koje je ostvarilo samo preduzeće (amortizacija, zadržana dobit, rezerve) i eksterne kao emisija kratkoročnih i dugoročnih HOV ili uzimanje kredita i sl. Prema vlasništvu izvori mogu biti sopstveni (neročni) i tuđi (ročni).

Finansijski menadžment treba da vodi računa o racionalnom učešću kratkoročnog i dugoročnog finansiranja tako da taj odnos bude optimalan. Troškovi finansiranja veći su kod dugoročnog, što je duži rok otplate kredita troškovi su veći (banke daju veće kamate depozitorima na dugi rok) i obrnuto. Zato nije rentabilno koristiti dugoročne izvore finansiranja za finansiranje kratkoročnih ulaganja, kao npr. finansiranje obrtnih sredstava. Dakle odnos kratkoročnog i dutgoročnog finansiranja je optimalan kada daje minimalan ukupan trošak finansiranja preduzeća.

2. Faktori finansijske politike

Posebno područje problematike finansijske politike jesu faktori finansijske politike. Njihovo nepoznavanje može da uslovi sasvim pogrešno i nerealno koncipiranje osnovnih pravaca i aspekata finansijske politike. Sve relevantne faktore ove politike možemo podijeliti na interne i eksterne. Interni faktori finansijske politike su oni koji se nalaze i objektivno djeluju u samom preduzeću .

3

Najvažniji su:– usvojena globalna poslovna politika,– usvojen plan i program dugoročnog i srednjoročnog razvoja,– stepen korišćenja kapaciteta,– kvalifikovna struktura zaposlenih,– politika internih cijena,– stepen likvidnosti i zaduženosti i td.

Eksterni faktori su oni koji paralelno sa internim egzistiraju i zakonomjerno djeluju u užem i širem društvenom i privrednom okruženju, a veoma utiču na realnost i konzistentnost koncepta finansijske politike. Najvažniji su: Privredni sistem je eksterni faktor koji najsnažnije djeluje na koncipiranje i mogućnost dosljedne realizacije finansijske politike organizacije.

Globalni privredni sistem je po karakteru veliki složeni makroekonomski sistem, koji ima niz svojih vrlo relevantnih podsistema kao što su: sistem politike cijena, finansijski sistem, kreditno-monetrani sistem, bankarski sistem, poreski sistem, devizni sistem, spoljno-trgovniski sistem i sistem ekonomskih odnosa sa inostranstvom. Onaj ko nosi i koncipira finansijsku politiku preduzeća mora se permanentno suočavati sa propisima, mjerama i instrumentima ovih podsistema ukoliko želi nesmetanu realizaciju koncepta finansijske politike.

Tržište je relevantno ograničavajući faktor ponašanja privrednog preduzeća u svim njegovim aktivnostima pa i u koncipiranju finansijske politike. Ovo se podjednako odnosi i na domaće i na inostrano tržište. Na tržištu djeluju mnogi faktori koji se moraju uzimati u obzir prilikom sačinjavanja modela finansijske politike. Najvažniji su: tržište dobavljača, tržište kupca, novčano i tržište kapitala, devizno tržište, participacioni poslovi ( poslovi učešća i zajedničkog ulaganja), kooperativni i kooprodukcioni poslovi, inostrani zajmovi, inostrana ulaganja u domaću privredu.

3. Načela finansiranja preduzeća

Načela finansiranja preduzeća su:- načelo rentabilnosti,- načelo stabilnosti- načelo likvidnosti,- načelo zaštite od prezaduženosti,- načelo fleksibilnosti (ili finansijske elastičnosti),- načelo nezavisnosti.

4

Zajednička karakteristika svih načela je da su međusobno povezana, uz činjenicu da ona međusobno konkurišu, te da je prioritetni zadatak finansijske politike njihovo optimalno usaglašavanje.

3.1. Načelo rentabilnosti

Načelo rentabilnosti se izražava u ostvarivanju maksimalnih rezultata u dužem vremenskom periodu. Preduzeće posluje rentabilno kada postiže pozitivan finansijski rezultat. Ako preduzeće ostvari gubitak, njegovo poslovanje je nerentabilno. Rentabilnost se može mjeriti i analizirati preko stope prinosa ukupnog kapitala i preko stope prinosa sopstvenog kapitala. Stopa prinosa se izražava odnosom između čistim primitka i uloženog iznosa sredstava.

Stopa rentabilnosti ukupnog kapitala može se računati na sljedeći način:

stopa prinosa ukupnog kapitala =

bruto dobitakx 100

ukupan kapital

Na primjer:stopa prinosa ukupnog kapitala =

bruto dobitakx 100 = 12,5%

ukupan kapital

Stopa od 12,5 % pokazuje da je preduzeće na svakih 100 dinara ukupnog kapitala ostavrilo prinos od 12,5 dinara. Ovo načelo upućuje na to da preduzeće treba da investira sredstva u one poslove kojima će ostavriti najvišu stopu prinosa. Preduzeće će koristiti sopstveni i pozajmljeni kapital sve dok je stopa prinosa veća od tržišne kamatne stope.

Menadžeri i preduzetnici teže oplodnji sopstvenog kapitala i zanima ih pokazatelj njegove rentabilnosti, koji se izračunava stavljanjem u odnos neto dobitka i sopstvenog kapitala.

5

stopa prinosa sopstvenog kapitala

=neto dobitak

x 100sopstveni kapital

Na primjer:

stopa prinosa sopstvenog kapitala

=neto dobitak

x 100 =80 000

x 100 = 16%sopstveni kapital 500 000

Stopa od 16 % znači da je preduzeće na svakih 100 dinara uloženog sopstvenog kapitala ostvarenih 16 dinara neto dobitka.

Načelo rentabilnosti proizilazi iz cilja preduzeća da se maksimiziraju rezultati na dugi rok. Maksimalizacija dobitka pretpostavlja maksimalizaciju periodičnih rezultata poslovanja. Zbog toga organi upravljanja i rukovođenja u preduzeću nastoje da rezultati poslovanja, izraženi kroz periodične dobitke, budu što veći. Načelo rentabilnosti je jedan od najvažnijih načela finansiranja jer bitno utiče na finansijsku strukturu preduzeća, na oblik finansiranja i upotrebu kapitala u preduzeću.

3.2. Načelo stabilnosti

Polazi od odnosa između dugoročno vezanih sredstava i sopstvenog kapitala uvećanog za tuđi ( dugoročno pozajmljen kapital ). Taj odnos treba da je najviše jedan ili manje od jedan. Ako se ovaj odnos kreće na relaciji jedan to znači da su dugoročno vezana sredstva pokrivena sopstvenim i tuđim kapitalom.

Ako je odnos manji od jedan to znači da su dugoročno vezana sredstva manja od sopstvenog i tuđeg kapitala, te da je dugoročna finansijska ravnoteža pomerena ka izvorima sredstava sa čim je stvorena i sigurnost za održavanje likvidnosti preduzeća u oblasti finansiranja i obrnuto.

Sigurnost za održavanje likvidnosti je prisutna iz razloga što se višak dugoročnih izvora (sopstvenih i tuđih) nad dugoročnim sredstvima upotrebljava za finansiranje kratkoročno vezanih sredstava. Taj dugoročni izvor će vremenski biti duže raspoloživ nego što je dužina vremena mobilizacije kratkoročno vezanih sredstava u gotovini.

Na primjer, ako bi mobilizacija kratkoročno vezanih sredstava bila jednaka dospelim kratkoročnim obavezama i po roku i po obimu, tada bi višak dugoročnih izvora nad dugoročno vezanim sredstvima predstavljao likvidnu rezervu. Likvidna rezerva se može upotrebiti za plaćanje obaveza preduzeća, u slučaju kada mobilizacija kratkoročno vezanih sredstava ne bi

6

odgovarala dospelim kratkoročnim obavezama po roku i po obimu. Da bi se uspostavila finansijska ravnoteža u preduzeću neophodno je :

- definisati dugoročno vezana sredstva- definisati odnos između sopstvenog i tuđeg kapitala.

Dugoročno vezana sredstva obuhvataju:- osnovna sredstva ( materijalna ulaganja )- dugoročne plasmane ( finansijska ulaganja )- trajno vezana sredstva :trajna obrtna sredstva, zemljište jer se ne amortizuje, trajne uloge

trećih lica, kupljene akcije drugih preduzeća .

Finansijsku stabilnost je lakše održati ako su trajno vezana sredstva pokrivena trajnim(sopstvenim) kapitalom. Ako su trajno vezana sredstva pokrivena tuđim(dugoročno pozajmljenim) kapitalom, održavanje finansijska stabilnosti je jedino moguće pod uslovom da se dospela glavnica dugoročno pozajmljenog kapitala u potpunosti pokrije (supstituiše) prirastom sopstvenog kapitala iz finansijskih rezultata preduzeća.

Kada su u pitanju osnovna sredstva i dugoročni plasmani (ulaganja) treba istaći da se isti obnavljaju ili istekom njihovog veka trajanja ili ako su nastali po osnovu prodaja robe na kredit (brodogradnja, mašinogradnja i sl.).

Međutim, veoma često su rokovi dugoročno pozajmljenog kapitala kraći od rokova dugoročno vezanih sredstava, što izaziva finansijsku nestabilnost preduzeća ili pak stabilnost uz supstituciju pozajmljenog kapitala sa prirastom sopstvenog kapitala. Odnos između sopstvenog i dugoročno pozajmljenog kapitala treba definisati u pravcu dominacije sopstvenog kapitala u izvorima preduzeća. Za sopstveni kapital je karakteristično da je trajno raspoloživ, sem u slučajevima kada preduzeće iskazuje gubitak.

3.3. Načelo likvidnosti

Predstavlja sposobnost preduzeća da u svakom momentu izmiri dospele obaveze. Između načela likvidnosti i načela finansijske stabilnosti postoji međusobna uslovljenost. Ako je koeficijent finansijske stabilnosti preduzeća jednak 1, likvidnost preduzeća (uvećana za KVS i kratkoročne obaveze) jednaka je 1 (1 : 1).

U takvim okolnostima održavanje likvidnosti ne zavisi samo od finansijske stabilnosti preduzeća, već od usklađenosti rokova vezivanja kratkoročno vezanih sredstava i rokova raspoloživosti kratkoročnih obaveza.

Kada je koeficijent finansijske stabilnosti jednak 1, a preduzeće se nalazi u nelikvidnosti nema likvidne rezerve), preduzeće može da stvori likvidnu rezervu u sferi kratkoročnog finansiranja, ako postigne da rokovi KVS budu kraći od rokova raspoloživosti kratkoročnih obaveza .

7

Kada je koeficijent finansijske stabilnosti manji od 1, proporcija između likvidnih , KVS (s jedne strane) i kratkoročnih obaveza (s druge strane) biće pomerena u korist prve strane. ( KVS > K.O.).

Ako su rokovi vezivanja KVS jednaki rokovima raspoloživosti kratkoročnih obaveza, tada će se pojaviti i likvidna rezerva koja potiče iz sopstvenog i tuđeg kapitala. Likvidna rezerva predstavlja razliku između sopstvenog kapitala uvećanog za dugoročno pozajmljeni kapital i dugoročno vezana sredstva (razlika između priliva i odliva na kraju radnog dana dotičnog preduzeća).

Proporcija između likvidnosti i kratkoročno vezanih sredstava (s jedne strane) i kratkoročnih obaveza (s druge strane) pomerena je u korist kraktoročnih obaveza, čime je direktno ugrožena likvidnost preduzeća (osim ako su rokovi vezivanja kratkoročno vezanih sredstava manji od rokova raspoloživosti kratkoročnih obaveza).

Iako se likvidnom rezervom (s jedne strane) stvara uslov za sigurnost u održavanju likvidnosti preduzeća, ona (s druge strane ) umanjuje rentabilnost preduzeća jer ne donosi kamatu po osnovu sredstava po viđenju.

3.4. Načelo zaštite od prezaduženosti

Načelo zaštite od prezaduženosti zahtjeva finansiranje u skladu sa rizikom, odnosno da učešće sopstvenog kapitala mora da bude proporcionalno riziku. Naime, u svakoj poslovnoj aktivnosti postoji određeni rizik gubitka u poslovanju, pa veći rizik treba da prati i veće učešće sopstvenog kapitala i obrnuto. Načelo zaštite od prezaduženosti povezan je sa načelom rentabilnosti, što je rentabilnost veća manji je od prezaduženosti i obrnuto.

3.5. Načelo fleksibilnosti ili načelo elastičnosti

Polazi od pretpostavke da preduzeće u finansijskom poslovanju treba da pribavlja dopunske izvore finansiranja (tuđi kapital) i treba da prevremeno otplaćuje pozajmljeni kapital, u uslovima kada nije više potreban u procesu finansiranja ili u uslovima kada isti postaje isuviše skup za dotično preduzeće.

Elastičnost menadžmenta preduzeća upravo je na relaciji sposobnosti iznalaženja jeftinih izvora u pravo vreme, u potrebnom obimu i njihovom povratu kreditorima, bez kratkoročnih ili dugoročnih posledica na likvidnost i kontinuirano poslovanje preduzeća.

Mogućnost pribavljanja dopunskih izvora finansiranja zavisi od:- stanja ponude i tražnje kapitala na finansijskom tržistu- kreditne sposobnosti preduzeća.

8

U uslovima dominantne ponude nad tražnjom, cijena ( kamata ) dopunskim izvorima pada. Ocjena kreditne sposobnosti zavisi od finansijskog položaja, rentabilnosti, buduće likvidnosti preduzeća, njegove konkurentnosti sa preduzećima u istoj delatnosti i sl. Ocjenom kreditne sposobnosti treba utvrditi: da svako dodatno zaduženje treba da odbacuje povećani neto dobitak jer u protivnom nema nikakvog ekonomskog osnova da se odobri dodatno ulaganje (kredit) i preduzeće proglasi kreditno sposobnim.

S obzirom da kreditori obezbeđuju svoje potraživanje putem upisa hipoteke na nekretnine, putem lombarda na pokretne stvari, to u velikoj meri umanjuje elastičnost menadžmenta preduzeća jer taj deo imovine ne može da se otuđi dok se dodatno ulaganje ( kredi) ne otplati.

3.6. Načelo finansijske nezavisnosti

Načelo polazi od zahteva da menadžment preduzeća bude ( što je moguće u većoj meri ) nezavisan od svojih poverilaca. Načelo nezavisnosti je u direktnoj sprezi sa načelom finansijske stabilnosti, rentabilnosti, likvidnosti, strukture kapitala i elastičnosti vođenja finansijske politike.

Njihova veća međuzavisnost ima kao rezultat veću nezavisnost menadžmenta preduzeća i obrnuto. U takvim uslovima se i poverioci preduzeća opredeljuju da se ne „upliću” u poslovnu i finansijsku politiku dužnika. Razlog ovakvog ponašanja poverilaca ( banke ) je u tome da je rizik naplate potraživanja sveden na minimum.Situacija je drugačija kod preduzeća koje se finansira na osnovu učešća u raspodeli neto dobitka :

- na temelju akcionarskog kapitala i - na temelju uloga trećih lica.

U ovim slučajevima nezavisnost menadžmenta zavisi od veličine otvorenih i skrivenih rezervi u preduzeću.Što je veličina otvorenih i skrivenih rezervi u preduzeću veća, to je i nezavisnost odlučivanja menadžmenta preduzeća veća. Pri proceni skrivenih rezervi preduzeće polazi od:

- rezervnog kapitala preduzeća,- dugoročnog rezervisanja u preduzeću,- stepena potcenjenosti aktive ( veći otpis zaliha, procjena zaliha po nižim cijenama i sl. ).

Nezavisnost menadžmenta preduzeća zavisi i od:- načina dobijanja kredita i instrumenata obezbjeđenja istog,- obaveza preduzeća prema dobavljačima.

9

Zaključak

Načela ili principi finansijske politike predstavljaju ključnu osnovu u vezi sa saznanjima koja determinišu načine rada u cilju ostvarivanja ciljeva finansijske politike preduzeća, odnosno njegove finansijske snage. Zajednička karakteristika svih načela je da su međusobno povezana, uz činjenicu da ona međusobno konkurišu, te da je prioritetni zadatak finansijske politike njihovo optimalno usaglašavanje. S toga, prioritetni zadatak finansijske politike sastoji se u nužnoj potrebi njihovog optimalnog usaglašavanja.

Za donošenje budućih finansijskih odluka, neophodne su informacije koje finansijska funkcija mora da obezbedi putem finansijske analize. Finansijska analiza, kao sekundarni zadatak finansijske funkcije, daje informacije vezane za pribavljanje I ulaganje novčanih sredstava, kao i u vezi usklađivanja rokova I mobilizacije sredstava, sa rokovima raspoloživosti izvora.

10

Literatura

Upravljanje poslovnim finansijama, dr Mladenka Balaban, dr Petar Bojović, Univerzitet za poslovne studije Banja Luka, 2009.

Poslovne finansije, Tomislav I. Stajčić,Besjeda, Banja Luka 2007.

11