Volumen 63, Broj 1 VOJNOSANITETSKI PREGLED Strana 77

Correspondence to: Mile Ignjatović, Vojnomedicinska akademija, Klinika za opštu i vaskularnu hirurgiju, Crnotravska 17, 11040Beograd, Serbija i Crna Gora. Mob. tel. 064 171 89 14. mileign@eunet.yu

I S T O R I J A M E D I C I N E UDC: 61:929(091)(450.728)

SalernoMile Ignjatović

Vojnomedicinska akademija, Klinika za abdominalnu i endokrinu hirurgiju, Beograd

Ključne reči:istorija medicine; istorija medicine, drevna; istorija,srednji vek; lekari; Italija.

Key words:history of medicine; history of medicine, ancient;history, medieval; physicians; Italy.

Uvod

Šta je to? Koja je Vaša prva asocijacija kada ste proči-tali naslov?

Salerno je kolevka moderne evropske i svetske medicine.Salerno su upravo ona „velika vrata“ kroz koja je arapska me-dicina, posle 1000 godina, uvela zaboravljenu antičku medici-nu u Evropu, a počecima vlastitih istraživanja podstaknuta sunova. Da li to dobro znaju svi lekari? Morali bi – zbog sebe,zbog svoje kulture, zbog svoje struke, zbog svojih bolesnika.

Cilj ovog rada je da se približe saznanja o Salernu kaoishodištu posla kojem smo posvetili svoj život.

Prethodne medicinske okolnosti

Srednji vek (V–XV vek) verovatno je najcrnji period urazvoju čovečanstva. Otkrića su odbacivana i zaboravljana.Protiv prirode se nije moglo, a ni smelo boriti. Bavljenje na-ukom bilo je jedno od najopasnijih zanimanja, često pogubnoi plaćalo se glavom.

Mračni srednji vek (400–800. godine) bio je, možda,najcrnji za medicinu. Sholastička medicina se ograničila naizučavanje starih dela, nadograđujući na već postojeće jošveće greške i još gora tumačenja. Hirurgija je bila potpunoodvojena od medicine, prezrena i proterana sa tek formiranihuniverziteta. Držala se slepo Galenovih dogmi i još starijegCelsusovog stava da je otvaranje ljudskog tela surovo i ne-potrebno 1, 2. Jedini tračak svetlosti bio je razvoj monaškemedicine, a posebno se ističu St. Benedict (480−547)* (slika1) iz Monte Cassina† (slike 2 i 3) i Cassiodorus (490−585?)‡

−−−−−−−−−−−−−*St. Benedict, rođen u Norciai (Perugia), osnivač manastira Mon-

tekasino i Benediktanskkog reda (Zapadni monaškki red), svetac i zaš-titnik inžinjera i speleologa. Manastir nije napuštao do smrti (verovatnoje umro 543. godine, ali usvojen je datum 21. mart 547), a potom u ma-nastiru nastavlja sa radom njegova sestra St. Scolastica.

†Manastir u Montekasinu (Monte Cassino, Montecassino), u bli-zini Salerna, sagrađen je 529. godine na mestu ranijeg rimskog utvrđenja(Municipium Casinum) i toplog banjskog Apolonovog izvora. Manastirsu razorili Langobardi 577. godine, početkom VIII veka manastir je ob-

(slika 4) koji podstiču monahe na izučavanje medicine 3. Be-nediktanski red osniva mnoge škole pri katedralama, a škola ukatedrali u Charlemagne-u (slika 5)§, od 805. godine, daje prvemedicinare sa diplomom lekara 4. Osnivaju se prve bolnice uEvropi**, po jedna u 100 godina: Hôtel Dieu u Lionu (542. go-dine), Hôtel Dieu u Parizu (641), San Spirito u Rimu (718), St.Albans Hospital pored Londona (794), San Pietro u Rimu (VI-II vek), Sv. Vaclav u Pragu (928). Manastirska bolnica u St.Gallu, prva je bolnica u Zapadnoj Evropi koja je imala, 820.−−−−−−−−−−−−−−−−−−−−−−−−−−novio papa Gregor II, ali su ga Saraceni zapalili 883. godine (stradao iopat Boertharius). Obnovljen je u XI veku. Praktično je uništen 15. feb-ruara 1944. od američke avijacije i artiljerije jer se u manastiru nalazilo300 nemačkih vojnika (Bitka za Montekasino, januar–jun 1944).

‡Flavius Magnus Aurelius Cassiodorus Senator (490–585), politi-čar, monah, istoričar, prevodilac i lekar. Kod njega je učio medicinu Bo-ethius (kasnije opat u Montekasinu i čuveni lekar poznat po dijagnostič-kim znacima, stetoskopu, hirurškim instrumentima). Bio je lekar caraTeodorika.

§Carolus Magnus (Charlemagne), 742–814, car Zapadnog hriš-ćanskog carstva osnovao je 777. godine manastir i školu.

**Smatra se da je prva bolnica osnovana 369. god. u Cezareji(Kesareja, Kapadokija, Mala Azija) nastanjenoj Jermenima.

Sl. 1 − St. Benedict, detalj sa freske Fra Angelico, San Marco,Florence (1400–1455).

Strana 78 VOJNOSANITETSKI PREGLED Volumen 63, Broj 1

Ignjatović M. Vojnosanit Pregl 2006; 63(1): 77−85.godine, vrt lekovitih trava, šestokrevetne sobe i posebne odaje

za lekare. Sa osnivanjem gradskih bolnica, samostanske bol-nice polako gube značaj. Osnovane su poznate bolnice: St.Bartholomew's Hospital u Londonu (1123), St. Thomas’ Hos-pital u Londonu (1215), Ospedale di Santo Spirito in Sassia uRimu (1228) i Santa Maria Nuova u Firenci (1288) 5, 6.

Rani srednji vek (800–1200) mračan je kao i prethodni.U opštem moru beznađa na površinu će izaći samo nekolikoostrvaca medicinske nade, iako je samostanska medicinasamo bledi odblesak antičke kulture.

Arapska medicina, primarno demonistička, potom reli-giozna (Muhamed i Kur’an), glavni je naslednik grčke me-dicine koju su prevodili od VII veka. U IX veku Hunain ibnIshak (Abû Zayd Hunain ibn Ishâq al-Ibadi) – Johannitius(809/10–877) prevodi dela Hipokrata, Galena (slika 6), Ori-

bazija i Pavla iz Egine 7. Religija je zabranjivala seciranja, tearapska medicina nije mnogo pridonela izučavanju anato-mije, niti hirurgiji, možda zbog religioznih predrasuda (strahod noža!) 8. Nož nisu koristili za „ulaženje u ljudsko telo“, aza zaustavljanje krvarenja koristili su kauterizaciju. Posleosvajanja Španije i Sicilije arapska medicina se ovde poseb-no neguje i najduže održava, pogotovu u Kordobi i Palermu.Upravo je arabizam glavna osobina sholastičke medicine. Uvreme najvećeg sjaja arapske medicine, posebno su se ista-kli Persijanci Rhazes*, Avicena† 9 i Abul Kasim‡ 10, 11.

−−−−−−−−−−−−−*Razes (Ibn Zaharija ar Razi, 850−923), lekar u Bagdadu, Alek-

sandriji i Madridu, nazvan „arapski Galen“, najveći kliničar srednjegveka, napisao je gigantsko delo Al-Hawi u kome obrađuje i hirurgiju,preveo je na arapski antičke pisce.

†Avicenna (Abu Ali ibn Sina, 980–1037), sakupio je sva medicin-ska znanja do tada i stvorio kodeks – Canon, neprikosnoveni je autoritetu medicini narednih pet vekova.

‡Abul Kasim (Abu’l-Qāsim Khalaf obn-‘Abbās al-Zahrāwi, ili ElZahrawi – Abu ‘Al Gasim Khalaf ibn Abbas, u „zapadnoj“ literaturi na-vodi se sa najmanje 15 imena, a najčešća su latinski iskrivljena: Abulca-ses, Albucasis i Àlsaharavius, 936?–1013), arapski hirurg koji je živeo iradio u Kordobi („Ukras Sveta“, četvrt miliona stanovnika, biblioteka sa600 000 knjiga, šest univerziteta u Andaluziji, svi stanovnici su bili pis-meni!). Bio je najpoznatiji hirurg svog doba, a njegovo glavno delo je AlTasrif (Kitab al Tasrif, El Tasreef) i odnosi se na celokupnu medicinu(1500 strana, 200 slika, podeljeno na: hirurgiju, medicinu, oftalmologiju,ortopediju, ishranu, farmakologiju), ali je posebno značajan hirurški deokoji je Gerardo da Cramona, 1175. godine, preveo na latinski, a potom je

Sl. 6 − Početak Johannitusovog prevoda Galena.

Sl. 2 − Izgled manastira Montekasino pre II svetskog rata.

Sl. 3 −Manastir Montekasino posle II svetskog rata.

Sl. 4 − Cassiodorus: Codex Amiatinus (naslovna strana), prepisKasiodorusovog dela Institutiones (Engleska, VIII vek).

Sl. 5 − Manstir u Šarlemanju.

Volumen 63, Broj 1 VOJNOSANITETSKI PREGLED Strana 79

Ignjatović M. Vojnosanit Pregl 2006; 63(1): 77−85.

Najveći značaj arapske medicine je u povezivanju anti-čke i buduće zapadnoevropske medicine. Apsurdno je da po-sle 1000 godina Evropa upoznaje grčku medicinu prekoarapske. Posle mongolskog osvajanja Bagdada (1258. godi-ne) arapska medicina je zamrla. Isidor iz Sevilje* (slika 7 i 8)12, 13 ima vrlo značajnu ulogu u unošenju ranijih medicinskihsaznanja iz Španije u zaostalu Evropu, ali Salerno, ipak,predstavlja ona „glavna vrata“ evropske medicine.

Sl. 7 − Isidor iz Sevilje

Sl. 8 − Početak Etimologiae, ista inicijalna vinjeta(„drop cap“) kao na slici 6.

−−−−−−−−−−−−−−−−−−−−−−−−−−delo prevedeno na hebrejski i turski jezik. Ovo delo je dugo vremena (doXVII veka) bilo glavni i omiljeni udžbenik hirurgije koji je istisnuo Avi-cenin Canon. U njemu se nalaze opisi hirurških instrumenata, ligatura,kateterizacija, kauterizacija užarenim gvožđem i mnoštva operacija, uk-ljučujući i prvu tireoidektomiju 925. godine. U medicinskom delu je ijedan od prvih opisa hemofilije.

*Isidore de Seville (Isidoro di Seviglia, 560−636), rođen u Korta-gini, ali je živeo i radio u Sevilji, a za razliku od svoja dva brata, takođemonaha, intenzivno se bavio i medicinom. Odlično poznavanje grčkog,latinskog, arapskog i hebrejskog jezika omogućilo mu je prevođenjemnoštva dela svih oblasti. Najveću popularnost doživela je Etymologiae(često nazivana i Origines). Njegov prijatelj Braulio, biskup u Saragosi,sakupio je sva dela u 20 knjiga od kojih četvrta knjiga govori o medicini(uglavnom preuzeta saznanja Caeliusa Aurelianusa), a 11. knjiga o čo-veku (prevod Lactantiusa). Osmi koncil u Toledu, 653. godine, o Isidoruje zaključio: „Isidor je izuzetan doktor, prvi ukras Katoličke crkve, naju-čeniji čovek našeg doba, uvek oslovljavan sa dubokim poštovanjem“.

Salerno

Salerno, na jugu Italije u blizini Napulja (slika 9), uprednosti je zbog mešanja raznih kultura†. U Salernu (slika10), u Benediktanskoj bolnici osnovanoj u VII veku, razvijase škola (slike 11 i 12) uporedo sa školom u Šarlemanju.Škola prihvata najbolja saznanja grčke, rimske, jevrejske iarapske medicine. Pored toga, škola je formirana da se medi-cina i uči i proučava. Škola je bila odvojena od katoličke cr-kve, što je bila i njena prednost jer se moglo baviti hirurgi-jom i ginekologijom, a to je zabranjivano u manastirskimškolama i bolnicama. Izuzetan razvoj medicine doneo je gra-du naziv Civitas hippocratica („Hipokratov grad“) 14. Žene‡

su radile u školi i kao lekari i kao nastavnici, a najpoznatijameđu njima bila je Trotula Platearius (slika 13) 15, Italijanka,najobrazovanija žena lekar u to vreme. Napisala je delo Demilierum passionibus u kojem je obradila ginekologiju i aku-šerstvo.

Sl. 9 − Karta Italije XII veka. Salerno obeležen strelicom.

Sl. 10 − Piazza Conobelisco u Salernu.

−−−−−−−−−−−−−†Salerno je bila prvobitno kolonija Dorana, potom, u periodu od

VI do IX veka, pod snažnim uticajem Lombarda, do XI veka pod utica-jem Saracena, od 1070. do 1130. godine pod Normanima, a potom uKraljevstvu Napulja i Sicilije.

‡Pogotovu Jevrejke.

Strana 80 VOJNOSANITETSKI PREGLED Volumen 63, Broj 1

Ignjatović M. Vojnosanit Pregl 2006; 63(1): 77−85.

Sl. 11 − Trg i škola u Salernu.

Sl. 12 − Škola u Salernu.

Sl. 13 − Trotula Platearius

Jedan od prvih poznatijih lekara u Salernu bio je Alpu-hans, kasnije (1058–1085) arhibiskup u Salernu. Sa njim jeradio Lombard Gariopontus (?–1050), koji je počeo sa pasi-oniranim prevođenjem starih dela (Hippocrates, Galen i Ca-elius Aurelianus). U isto vreme radi i Joannes Platearius sasuprugom Trotulom.

Jedan od prvih prevodilaca sa grčkog na latinski je Isa-ac Israeli (?–932), a potom i Johannes Scarpelus Salernitanus

(slika 14), Joannes de Sancto Paulo (u XIII veku napisao jeBreviarium de signis, causis, et curis morborum) (slika 15), aGerard du Berry je u XIII veku napisao Super Viatico Con-stantini, komentare na Konstantinov Viaticum (slike 16 i 17).

Sl. 14 − Johannes Scarpelus Salernitanus: prevod grčkih raspa-rava o duši sa ličnim komentarima.

Sl. 15 − Joannes de Sancto Paulo: Breviarium de signis, causis,et curis morborum.

Sl. 16 − Constantinus Africanus. Viaticum.

Bitan momenat za razvoj škole nastaje u drugoj poloviniXI veka kada u Salerno dolazi Konstantin Afrički, monah u ma-nastiru Montekasino, pasionirani ljubitelj literature i orijentalnihjezika, najveći prevodilac sa arapskog na latinski jezik.

Volumen 63, Broj 1 VOJNOSANITETSKI PREGLED Strana 81

Ignjatović M. Vojnosanit Pregl 2006; 63(1): 77−85.

Sl. 17 − Gerard du Berry. Super Viatico Constantini, XIII vek

Konstantin Afrički (Constantino Africano, Constantineof Carthage, 1010–1087) (slike 18 i 19), rođen u Kartagini,školovan u Bagdadu, dolazi u Salerno 1065. godine kao se-

kretar Roberta Guiscarda, vojvode od Salerna. U toku pre-monaškog školovanja u Bagdadu upoznao se i sa arapskommedicinom. On je najpoznatiji posrednik medicinakog zna-nja između Istoka i Zapada, nazvan magister Orientis et Oc-cidentis 16. Preveo je Hipokratove Aforizme, Galenovu Mi-krotehnu, hirurški deo Ali Abasovog dela Kitab al-Maliki*

−−−−−−−−−−−−−*„Kitab al-Maliki“: „Royal book“ – posvećena princu Širazu.

(pod naslovom Pantegni) i mnoga druga 17, 18. Preveo je višestotina dela ranijih kultura†, a Articella (poznata i kao Opusartis medicinae), jeste zbirka prevedenih arapskih dela, u na-rednim vekovima sa mnoštvom prepisivanih i štampanih iz-danja (slike 20 i 21). Nije preveo dela Avicene, Razesa iAbul Kasima. Zamera mu se što je dela arapskih autora izdaopod svojim imenom, a pravdao se objašnjenjem da, zbog po-znatih predrasuda, ova dela ne bi bila prihvaćena u Evropi.Ipak, on je omogućio dalji razvoj medicine u Salernu i daoformu čitavoj školi koja početkom XII veka postaje pravi fa-kultet, prvi u Evropi.

Sl. 20 − Articella (Opus artis medicinae).Venice: Bonetus Lo-catellus for Octavius Scotus; 1493.

Sl. 21 − Articella. Collecta Jacobi de Partibus in medicina proanathomia. Pavia; 1506.

Konstantinov rad nastavljaju njegovi učenici Bartholo-maeus (napisao je delo Practica, prevedeno na nemački po-četkom XIII veka) i Johannes Afflacius (napisao je De febri-bus et urinis) 19.−−−−−−−−−−−−−

†Pantegni; Practica; Librum duodecim graduum; Diaeta cibo-rum; Librum febrium; De urina, De interioribus membris; De coitu; Vi-aticum, Tegni; Megategni; Microtegni; Antidotarium; DisputationesPlatonis et Hippocratis in sententiis; De simplici medicamine; DeGynaecia; De pulsibus; Prognostica; De experimentis; Glossae herba-rum et specierum; Chirurgia; De medicamine oculorum.

Sl. 18 − Konstantin Afrički

Sl. 19 − Konstantin predaje u školi. Naslovna strana jednog odprvih ilustrovanih izdanja Regimen sanitatis iz 1573. godine.

Strana 82 VOJNOSANITETSKI PREGLED Volumen 63, Broj 1

Ignjatović M. Vojnosanit Pregl 2006; 63(1): 77−85.

U XI i XII veku nastaju glavna dela salernskih magistara.Škola je unapredila medicinasku praksu, a manje teoriju. Seci-rane su životinje (svinje), a u XIII veku i ljudski leševi. Napi-sana su dela iz skoro svih oblasti medicine. Magistri Copho iMaurus napisali su prve zapadnoevropske monografije izanatomije*, što dovodi do procvata hirurgije i ginekologije. Iz-vode se operacije hernija, uretralnih striktura, katarakte, lito-tomije i plastične operacije. Kao standardni deo svakog pre-gleda rađene su uroskopija (pregled urina, uveo Maurus poarapskom uzoru) (slika 22) i ispitivanje pulsa 20, 21.

Sl. 22 − Lekar pregleda urin sa studentom.

U XII veku prevedena je i arapska farmakologija. Ni-colaus Praepositus (oko 1140) piše Antidotarium (zbirka re-cepata), a krajem veka Matthaeus Platearius piše pod istimnaslovom komentare na delo Prepozitusa, ali i svoje delo olekovima Glossae & Circa instans.

Od salernskih lekara najpoznatiji su lekari iz porodicePlatearius, a najpoznatiji je Joannes Plataerius filius koji je na-pisao Practica brevis, priručnik celokupne praktične medicine.Takođe je poznat Nicola Salernitanus koji je napisao Antidota-rium Salernitanum sa 120 lekarskih recepata. Petrus Musandi-nus† napisao je značajno delo De cibis et potibus febricitanti-um. Sedam salernskih magistara su napisali udžbenik celokup-ne medicine De aegritudine curatione, zasnovan na antičkim iarapskim saznanjima, ali na narodnom iskustvu.

Magistar Rodžer (Rogerius filius Frugardi, Roger diFrugardi, Roger, Ruggerio, Roger of Salerno, ?–1180?) jenajpoznatiji salernski hirurg. Na osnovu dobrog poznavanjaanatomije Rodžer je izvodio i opisao mnoge operacije: her-nijektomije, litotomije, trepanacije sa otvaranjem dure kodfrakture lobanje i povišenog intrakaranijalnog pritiska, suturedure, suture nerava, opisao je subluksacije, luksacije i fraktu-re kičme i njihov tretaman, plastične operacije, operacijukatarakte itd. Opisao je primenu anestezije (mešavina: man-dragora, hyoscyamus, levisticum). Hirurzi Roger i Rolandonapisali su više hirurških priručnika. Roger, pod snažnim uti-cajem Hipokrata, Galena, Pavla iz Egine i pogotovo Abul-−−−−−−−−−−−−−

*Copho je napisao Anatomia porci, a Maurus – Anatomia mauri.†Učitelj Pierre Giles de Corbeila (Ægidius Corboliensis), koji je

dalje pronosio slavu škole i bio lekar Philip Augustus de France(1180−1223).

Kasima, napisao je 1170. godine delo Practica chirurgiae‡,poznato i kao Post mundi fabrica, prvi italijanski i evropskiudžbenik hirurgije (slike 23 i 24). Rogerov učenik Rolandoiz Parme (Rolando Capelluti, Rolando of Parma), koji je ra-dio u Parmi i Bolonji, delo je preradio i izdao kao ChirurgiaRolandina 22, 23 (slike 25 i 26). Harvey Cushing se posebnointeresovao za Rogerovo delo te ga je i preveo sa originala, aovu hirurgiju je nazvao Bamberg surgery.

Sl. 23 − Roger: Practica chirurgiae, rukopis iz 1170. godine.

Sl. 24 − Roger: Practica chirurgiae, rukopis iz 1170. godine.

Jevrejin Benvenuto Grafeus napisao je prvi italijanski ievropski udžbenik oftalmologije Practica oculorum.

Regolae Salernitanae (Regola Sanitaria Salernitana,Regimen Sanitatis Salernitanum), najpopularnije salernskodelo, predstavlja delo napisano popularno, u stihu, a bilo jenamenjeno široj publici (slike 19 i 27). U narednim vekovi-ma doživelo je mnoga (oko 140) „izdanja“ kao: MedicinaSalernitana, De conservanda bona valetudine, Flos medici-nae Scholae Salerni itd. Princ Robert (sin Viljema Osvajača)−−−−−−−−−−−−−

‡Delo je verovatno sastavio Guido Areco, salernski hirurg premazabeleženim Rodžerovim predavanjima.

Volumen 63, Broj 1 VOJNOSANITETSKI PREGLED Strana 83

Ignjatović M. Vojnosanit Pregl 2006; 63(1): 77−85.

prvi je sa latinskog preveo Regolae 1101. godine u Salernu, ana engleski je delo prevedeno i štampano 1535. godine (slika28) 24, 25.

Sl. 25 − Roger: Practica chirurgiae, 1170. godine.

Sl. 26 − Anatomske i hirurške ilustracije salernskih magistara.ž

Sl. 27 − Regimen sanitatis Salernitanum. Louvain: Johan-nes de Westfalia; 1480

Ovakav napredak naveo je Rogera I, kralja (kneza) Si-cilije, da 1140. godine zakonom zabrani lečenje svima kojinemaju medicinsku diplomu. Da bi dobio diplomu, student je

morao da uči logiku tri godine, zatim medicinu pet godina ipotom još godinu dana prakse pod nadzorom jednog lekara.Učilo se pod strogim mentorstvom, a na diplomi škole uvekje navedeno ko je promovisao lekara (slike 29 i 30). Školu sumogle učiti i žene. Školske diplome su bile potvrđene i odvlasti. Car Fridrih II (Friedrich II, Frederick II) 1240. godinepotvrdio je pravo školi da izdaje diplome lekarima, „uz uslovda je učio secirati ljudski leš“ 26, 27.

Sl. 29 − Diploma koju je dobio Francesco Antonio Candido1665. godine od Tommaso Gattolae.

Sl. 30 − Diploma koju je dobio Casimiro Greco di Salerno,1778. godine, od Nicola Giroa.

Sl. 28 − Regimen sanitatis Salerni. Londini: Tho.Bertheleti; 1535.

Strana 84 VOJNOSANITETSKI PREGLED Volumen 63, Broj 1

Ignjatović M. Vojnosanit Pregl 2006; 63(1): 77−85.

Škola u Salernu imala je uticaja i na razvoj španskemedicinske škole. Naime, u Salernu je završio medicinu i Je-vrejin Faradsch ben Salem (Faragius) koji je u Toledu* dovr-šio, oko 1279. godine, prevođenje dela Razesa i Avicene,koja je započeo Gerard of Cremona (1114–1187) (slika 31)28.

Sl. 31 − Gerard of Cremona: Avicenna-Canon; XIV vek.(Avicena na slici u početnom slovu).

Pod uticajem salernske škole razvijala se medicina i uVelikoj Britaniji. Oko 1230. godine sveštenik Gilbert theEnglishman (Gilbertus Anglicus), prvi veliki engleski medi-cinski pisac, napisao je Compendium medicine, koji je obu-hvatao sva dotadašnja medicinska saznanja (slika 32).

Sl. 32 − Gilbertus Anglicus. Compendium medicine.Lugduni; 1510.

−−−−−−−−−−−−−*Toledo je bio jedan od centara španske medicine gde je nadbis-

kup Raimund osnovao instituciju (1130−1150) za prevođenje arapskihdela u kojoj su radili uglavnom Jevreji.

Jedan vek kasnije, John of Gaddesden (1280?−1361),lekar u Oksfordu, po ugledu na latinske srednjevekovne en-ciklopediste, napisao je enciklopedijsko, ali i praktično me-dicinsko delo The English Rose (Rosa anglica practica me-dicinae). U Engleskoj, za razliku od drugih škola, više lakarase bavilo hirurgijom. Jedan od prvih i najboljih hirurških ru-kopisa načinio je John Arderne oko 1307. godine u kom dajei korektan opis mnogih hirurških oboljenja (npr. analnih fis-tula) (slika 33).

Sl. 33 − John Arderne (1307−1310): Opera chirurgica; 1400.

Međutim, u periodu razvoja i procvata škole u Salernu irazvoja medicinskih saznanja u zaostaloj Evropi, dolazi i doraskola hrišćanske crkve†, a u zapadnom delu do razvoja či-tavog pokreta za obnavljanje crkvene moći, veće discipline ipoštovanje celibata. Monah Hilderbrand (kasnije papa GrgurVII, 1020–1085), koji vodi sve poslove Papske stolice, orga-nizuje sabor u Lateranu‡ 1059. godine kada crkva proglašavasebe neprikosnovenom i nedodirljivom. Sukob koji će usle-diti između papske i svetovne vlasti okončan je 1122. godinekompromisom i sporazumom u Vormsu. Iz sukoba crkva jeizašla neuporedivo snažnija i spremna da odlučuje o svemu.Na crkvenim saborima u Clermontu, 1130. (zabrana samos-tanske medicine) i u Lateranu, 1139. i 1213. godine ističe senačelo: Ecclesia abhorret a sanguine („Crkva se gnuša kr-vi!“) i zabranjuje se duhovnim licima bavljenje hirurgijom isvakojakim lečenjem kojim se proliva ljudska krv. Organi-zuju se stroge kontrole bolnica čiji rad zamire, a na episkop-skom saboru u Vircburgu, 1228. godine, donosi se i odluka ostrogom kažnjavanju neposlušnih. Na ovaj je način nanet te-žak udarac samim začecima medicinskog napretka. Za opo-ravak je trebalo nekoliko vekova. Međutim, želja i potrebada se čovek okrene samom sebi, dovela je do pokreta za izu-čavanje svega ljudskog (humanitas studia) koji je kasnije na-zvan humanizmom. Na humanizam se nadovezuje rana rene-−−−−−−−−−−−−−

†Milanskim ediktom iz 313. god. car Konstantin (306–337) priz-nao je hrišćanstvo kao religiju, a od 394. ona pastaje državna vera, oba-vezna za sve žitelje Rimskog carstva. Sukob između rimskog pape LavaIX i carigradskog patrijarha Mihaila Kerularija završen je 1054. godinemeđusobnim proklinjanjem i konačnim rascepom hrišćanske crkve.

‡Lateran je papska palata u Rimu.

Volumen 63, Broj 1 VOJNOSANITETSKI PREGLED Strana 85

Ignjatović M. Vojnosanit Pregl 2006; 63(1): 77−85.

sansa (XV vek) i kasna renesansa (XVI vek). Kao predznakhumanizma razvijaju se novi medicinski fakulteti u Bolonji,Monpeljeu i Padovi...

Sjaj salernske škole počinje da bledi 1193. godine kadaje umro kralj Roger III, a vojska Henryja VI zauzela grad.

Crni dani za školu počinju kada je Fridrih II osnovao 1224.godine Univerzitet u Napulju, a pogotovu nakon uspona fa-kulteta u Monpeljeu.

Školu u Salernu je zatvorio Napoleon Bonaparta 1811.godine jednim dekretom.

L I T E R A T U R A

1. Lehrer S. Explorers of the body. Dramatic breakthroughs inmedicine from ancient times to moderne science. Garden City(NY): Doubleday; 1979.

2. Ignjatović M. Historical review of the development of militarymedicine. Part II. Vojnosanit Pregl 2006; 63: In press. (Serbian)

3. Lord J. Beacon Lights of History Volume III Part 1. Availablefrom:http://www.worldwideschool.org/library/books/hst/european/BeaconLightsofHistoryVolumeIIIPart1/chap2.html

4. Mayeaux EJ Jr. A History of Western Medicine and Surgery.Available from:http://lib-sh.lsumc.edu/fammed/grounds/history.html

5. Topalović R. Hospitals in Europe and Yugoslavia through thecenturies. Med Pregl 1998; 51(11–12): 559–61. (Serbian)

6. Čolović RB. Fifty years of the Surgical Section of the SerbianMedical Association. Belgrade: Prosveta; 2000.

7. Various. [Medical Miscellany], Johannitus, Introduction AdArtem Parvam Galeni; Philaretus, Liber de Pulsibus; AegidiusCorboliensis, De Pulsu; Isaac Judeus, De Dietus Universalibus,de Dietis Particulares, Liber Febrium, Liber Elementorum, Li-ber Urinarum Translated by Constantinus Africanus, in Latin.Paris: Manuscript; s. XIIImed. pp. 297.

8. Nikoliš G. Past and present of war surgery. In: Brecelj B,Dimković D, Gušić B, Kralj I, Lavrič B, Nikoliš G, et al, editors.War surgery. Part I. Belgrade: Sanitetska uprava JNA; 1953. p.5−34. (Serbian)

9. Hadžiomeragić M. From the medicine 1000 years ago. Ibn Sina –Avicen and his work. Acta Hist Med Pharm Vet 1986;26(1−2): 123−9. (Serbian)

10. Nabri IA. El Zahrawi (936−1013 AD), the father of operativesurgery. Ann R Coll Surg Engl 1983; 65(2): 132–4.

11. Sabiston DC, (ed). Textbook of surgery. WB Saunders CoXIIIth; 1986. p. 579−620.

12. O’Connor JB. St. Isidore of Seville. The Catholic Encyclopedia,Volume VIII. Online Edition Copyright © 2003 by K. Knight.Available from:http://www.newadvent.org/cathen/08186a.htm

13. Isidore de Seville. Etymologiae. Southern France?: Manuscript: s.XIII3/3. p. 368.

14. Stanojević V. History of medicine. Beograd: Medicinska knjiga;1962. (Serbian)

15. Daucourt V. History of medicine. Available from:http://www.homeoint.org/articles/daucourt/index.htm

16. Goodrich JT. History of spine surgery in the ancient and medie-val worlds. Neurosurg Focus 2004; 16(1): E2.

17. Renzi, Salvatore (de). Collectio salernitana. Vol I. Naples: Tipo-grafia del Filiatre-Sebezio; 1852. (Italian)

18. Renzi, Salvatore (de). Collectio salernitana. Vol II. Naples: Tipo-grafia del Filiatre-Sebezio; 1853. (Italian)

19. Senfelder L. History of medicine. The Catholic Encyclopedia,Volume X. Online Edition Copyright © 2003 by K. Knight.Available from:http://www.newadvent.org/cathen/10122a.htm

20. Renzi, Salvatore (de). Collectio salernitana. Vol III. Naples:Tipografia del Filiatre-Sebezio; 1854. (Italian)

21. Renzi, Salvatore (de). Collectio salernitana. Vol IV. Naples:Tipografia del Filiatre-Sebezio; 1856. (Italian)

22. Harington J. History of the School of Salernum. New York:Paul B. Hoeber; 1920.

23. Portal A. Histoire de l’anatomie et de la chirurgie, contenantl’origine & les progrès de ces sciences; avec un tableau chro-nologique des principales découvertes, & un catalogue des ou-vrages d’anatomie & de chirurgie, des mémoires académiques,des dissertations insérées dans les journaux, & de la plupartdes theses qui ont été soutenues dans les facultés de médecinede l’Europe: par M. Portal, lecteur du Roi, & professeur demédecine au Collège Royale de France,... Paris: chez P. Fr. Di-dot le jeune; 1770. (French)

24. Regimen sanitatis Salerni (transl. by Thomas Paynel). Londini:In aedibus Tho. Bertheleti; 1535.

25. Cavalli F, Bacarini L, Cecere M. Un viaggio nella medicina me-dioevo. Available from: http://www.accademiajr.it/medweb/homemed.html

26. Meaux Saint-Marc C. L’école de Salerne: regimen sanitatis.Paris: Baillière; 1861.

27. Rugiu PS. Breve storia della chirurgia, dalle origini al medioevo.Available from:http://www.scuolamedicasalernitana.it/la_scuola_medica_salernitana.htm

28. Daremberg CV. History of medicine. 2 vol. Paris: Baillière;1870. (French)

Rad je primljen 2. VIII 2005.