Prvi red: Hriscanstvo, Judaizam, HinduDrugi red: Islam, Budizam, SintoTreci red: Siiti, Bahai, Jainizam(sa leve u desnu stranu)

Dragi moji i drage moje

U svrhu olaksanja diskusija, kao i lakseg predocenja odredjenih religija, a i kao rezultat kisovitih veceri, u kojima nisam znala sta bih od sebe, napravila sam nesto kao malu enciklopediju religija foruma Diskusije.Net.

Naravno, ovo nisu sve religije, sve neo-religije, sve sekte, svi filozofski pravci i svi moguci i nemoguci pogledi na veroispovest, ovo je samo glosar nekoliko najbitnijih veroispovesti, koje se mogu „pohvaliti“ najvecem broju vernika ili sledbenika, kao i ponekih filozofskih pravaca, koji me licno tangiraju (agnosticizam).

Ovde necete naci ni jednu prirodnu religiju ili sekularne religije npr. africkih plemena. O tome se moze naci jako puno materijala, uz to se u paganizmu moze naci toliko pravaca, da bi samo o tome covek mogao napisati nekoliko stotina knjiga. Dovoljno je sto smo svesni cinjenice, da je paganizam (slovenski, keltski, germanski, egipatski, itd.) osnova svake religije.

Ako neko smatra da bi trebalo napisati nesto od jos nekoj religiji ili jos nekom filozofskom pravcu tumacenja istih, neka to napise, rado cu to obaviti, naravno pod uslovom da mi je to ucenje poznato. Ako pak nije, bila bih zahvalna svakome, ko napise nesto sazeto, kratko i jasno o nekom religioznom pravcu, koji u ovim mojim postovima necete naci.

Najbolje od svega bi bilo, kada bi ovo moje neko zaista i procitao. :)

Kako god, enjoy!

Sadrzaj:

1. Statisticki podatci / Pokusaji definicije / Teorije religije2. Ateizam3. Hriscanstvo4. Islam5. Judaizam6. Budizam7. Hinduizam8. Hermetizam9. Satanizam10. Agnosticizam__________________tatisticki podatci o religijama

Statistika A: Verska pripadnost, podatci iz 2005. godine, Ljudska populacija na zemlje: 6.454 Milijarde

- Hriscanstvo, 2.1 Milijarda- Islam, 1.3 Miiljarde- Sekularne veroispovesti, Agnosticari i Ateisti (1.1 Miijarda)- Hinduizam, 900 Miliona- Tradicionalne kineske veroispovesti, 394 Miliona- Budizam, 376 Miliona- Neafricke, indigene religiji, 300 Miliona- Tradicionalne africke religije, 100 Miliona- Shikizam, 23 Miliona- Judaizam, 15 Miliona- Spiritiualizam, 15 Miliona- Bahai, 7 Miliona- Jainizam, 4.2 Miliona

Karta sveta po religijama

Statistika B: Pripadnost odredjenim verskim ustanovama; podloga iz 2005. godine

- Islam, 1.313 Miiljarde- Rimokatolicka crkva, 1.119 Milijarde- Hinduizam, 870 Miliona- Nereligiozni, 769 Miliona- Nezavisna hriscanska crkva, 427 Miliona- Tradiocionalna kineska religija, 405 Miliona- Protestantska crkva, 376 Miliona- Pravoslavna crkva, 220 Miliona- Anglikanski hriscani, 80 Miliona- Budizam, 379 Miliona- Shikizam, 25 Miliona- Judeizam, 15 Miliona- Etnoreligije, 256 Miliona- Ateizam, 152 Miliona- Afrikanske religije, 100 Miliona- Nove reglije, 108 Miliona

okusaji definicije

Religija je drustvena pojava koja podleze odredjenim zakonima nastajanja, razvoja i nestajanja. Religiju mozemo definisati i kao duhovnu povezanost jedne grupe ljudi sa nekim visim, svetim bicem, odnosno Bogom. Bog (na sanskritskom “gospodar hleba”) je ljudska zamisao o nekoj natprirodnoj, onostranoj sili. 

I sama rec religija vodi poreklo od latinske reci “religare” što znači ponovo svezati, prepovezati.Dakle, religija je oblik drustvene svesti u kome se prirodne i drustvene sile prikazuju kao natprirodne, nezavisne od coveka, prirode i istorije. Svaka religija podrazumeva vise ili manje jednostavno ucenje koje se odnosi na sustinu, svrhu i poreklo svega postojeceg. Takodje, svaka religija podrazumeva odredjene oblike verskih zajednica, kao i odredjene obrede, ritualne radnje koje se obavljaju na posvecenim mestima, odnosno u odredjenim institucijama (crkve, dzamije, sinagoge, hramov.).

Teorija religije

Postoje 3 osnovne grupe teorija religije. 

Prema prvoj, religija je izum jedne (obicno vladajuce odnosno privilegovane) grupe ljudi kao sredstvo zastite privilegija iste te grupe ljudi.

Prema drugoj grupi teorija, religija je trajna egzistencijalna karakteristika ljudskog bica. 

Prema trecoj grupi teorija, religija je samo ljudska sklonost ka sujeverju proizasla iz nedovoljnog poznavanja prave prirode stvari.

Prvi oblici religije javljaju se jos u prvobitnoj ljudskoj zajednici kao posledica covekovog uvidjanja da se mnoge stvari u prirodi desavju i bez njegove volje i da on na te pojave ne moze da utice niti da ih kontrolise ma koliko se trudio. 

Takve pojave su na primer suse, poplave, munje, gromovi i slicno. Tako je covek dosao na ideju o postojanju visih sila. Tako su u covekovom umu nastali prvi oblici “bogova” koji su simbolizovali jedinstvene moci koje suvereno vladaju covekovim postojanjem. Covek je nastojao da ove vise sile umilostivi molitvama i zrtvovanjem.

Mozda se moze i drugacije poceti, ali ja cu krenuti bas od Ateizma, od samog negiranja postojanja Vise Sile…

ATEIZAM

Ateizam je stanje nemanja teistickih verovanja, ili aktivno neverovanje u postojanje bozanstava.

Ateizam je negacija odredjenog koncepta vere neodvojiva od samog koncepta odnosno smisla koji odredjena vera predstavlja. Da ateizam nije nista drugo do druga strana medalje ovako ili onako shvacene religioznosti, koji se uglavnom javlja kao odredjena antiteza, odnosno negacija nekog religioznog stava, glavna je postavka od koje bi ovaj kratak esej trebao krenuti. S druge strane, zacetak ovakvog razmisljanja, kao mog, je knjiga Edith Stein „Znanje i vera“,a autorka u njoj kaze: "Cinjenica da su milioni ljudi ateisti ne govori protiv ovoga. Ateizam bi se mozda trebalo shvatiti u totalno razlicitom smislu kod razlicitih ljudi. Ako se njime misli poricanje Bozje egzistencije, onaj koji nece, mora pripisati odredjeno znacenje reci Bog - ustvari, zbog ovog zahteva, mora joj dati isto znacenje koje joj pridaju vernici, s obzirom da je ono sto oni vjeruju, ono sto on, naravno, seli poreci". 

U ovom kratkom ulomku iz knjige Edith Stein mozemo prepoznati nekoliko pitanja koja nam tako shvacen ateizam otvara. To je pre svega pitanje pozitivne definicije ateizma koja ne bi bila vezana uz odredjenu religioznu doktrinu, pa zatim sve do pitanja moze li se ateizam uopste odrzati kao pozitivan pogled na svet, ako mu se izmakne uporiste ovako ili onako shvacene religioznosti. 

Ateizam koji se najcesce srece uglavnom je trivijalna verzija negacije jos trivijalnije shvacenog religioziteta. Negiranje postojanja nekog viseg bica koje bi bdelo nad sudbinama smrtnika i pritom imalo gotovo sve antropomorfne atribute za ateizam postaje nepotpuno u onom trenutku kada se religiozitet počne vezati uz ontolosku osnovu, odnosno kada transcendira antropocentrizam. Na taj nacin ateizam, koji stoji na cvrstom tlu sve dok se vezuje uz specifican religiozni koncept tako sto ga pritom negira, naci ce se u situaciji da se probudi iz "dogmatskog dremeza" cim se pitanje religioziteta vise ne veze iskljucivo uz coveka vec ga prevazilazi odredjenom religiozno-ontoloskom koncepcijom. 

Takva koncepcija, koja vise ne pita za mesto, duznosti ili svrhu coveka u svetu, na taj nacin konstruise obrazac covekovog drustvenog pa i najintimnijeg zivota i vec pri kosmoloskim pitanjima naci ce se u vakumskom prostoru. Naime, cim se oduzme od antropomorfnih atributa koje razlicite religije pripisuju Bogu, ostaju nerazjasnjena ona pitanja koja jos od Kantovih kosmoloskih antinomija pa do danas bune filozofe i naucnike. S druge strane, oduzmemo li i pitanja koja ostaju vezana uz realitet u smislu pokusaja promisljanja onih atributa koji su za taj realitet bitni i vezani, kao sto su to pocetak i kraj postojeceg odnosno kosmosa ili pitanje njegove beskonacnosti odnosno ogranicenosti, naci cemo se u podrucju ciste ontologije koja za svoj predmet ima samo postojece, kao ono sustinsko egzistenciji svega postojeceg.

Izvor: Edit Stein - Wissen und der Glaube

HRISCANSTVO 

Hriscanstvo ili krscanstvo je abrahamska, monoteisticka religija zasnovana na zivotu i ucenjima Isusa iz Nazareta kako su predstavljeni u Novom zavetu.Nastalo je u Palestini u prvom veku nase ere. Obuhvata brojne hriscanske crkve, zajednice i sekte, kojima je zajednicka vera u Isusa Hrista, te prihvatanje zivota u skladu s evandjeljem. 

Hriscanstvo pripada tipu istorijske, prorocke i objavljene religije, eticno-misticne strukture, spasenjski i esatoloski usmerene. Kroz istoriju se rasclanilo u vise pravaca (rimokatolicanstvo, pravoslavlje, protestantizam, nestorijanstvo i monofizitstvo) i njima odgovarajucih crkava (Rimokatolicka crkva, Pravoslavna crkva, protestantske crkve i istocne pretkalcedonske crkve).

Hriscanska era pocinje Isusovim rodjenjem, i po njemu je odredjena nova era.

Hriscanstvo je najveca svetska religija -- sve frakcije zajedno imaju oko 2,1 milijardi vernika, ili oko jedne trecine svetskog stanovnistva.

Hriscanstvo je nastalo u prvom veku nase ere u Palestini unutar Judaizma. U drugoj polovini tog veka osamostaljuje se kao posebna religija i siri po gradovima Rimskog carstva, posebno zaslugom apostola Pavla i njegovih misionarskih putovanja. U Novom Zavetu spominju se samo hriscani (Dj 11,26), a naziv „hriscanstvo“ prvi spominje Ignacije Antiohijski (107) i drugi ranohriscanski pisci (Origen, Euzebije).

IsusOsnivacem hriscanstva smatra se Isus Hristos (hebrejski Josua) po kome je hriscanstvo i dobilo ime. 

Isus je obicno licno ime, dok Hristos znaci „mesija“, „pomazanik“, „od Boga poslat“. Najnovija istrazivanja govore da je Isus ipak istorijska licnost. Naime, Isusa u svojim delima spominju i nehriscanski pisci iz prvog veka (Tacit, Josif Flavije). Ipak, osnovni izvor podataka o Isusovom zivotu, radu i ucenju predstavlja Biblija (grcki: “knjige”), sveta knjiga hriscanstva, odnosno Novi zavet.

Novi zavet je zbirka spisa ideologa i osnivaca rane hriscanske crkve, pisanih na grckom i delimicno na jevrejskom jeziku u prvom i drugom veku nove ere. Inace, sam Isus je govorio aramejski. Ovaj jezik danas je mrtav. Novi zavet sadrzi ukupno 27 spisa kanonizovanih u nekoliko faza, zavrsno sa cetvrtim vekom, iako su svi tekstovi bili dovrseni do sredine drugog veka. Sadrzi cetiri jevandjelja (grcki: evangelion - dobra vest) i to:

po Mateji, Luki, Marku i Jovanu. Prva tri jevandjelja su sinopticka.(pregledna) Novi zavet takodje sadrzi ranu crkvenu istoriju (dela apostolska), dvadesetjednu poslanicu i jednu apokalipsu (otkrovenje Jovanovo).Upravo cetiri jevandjelja predstavljaju izvestaj o Isusovom zivotu, o njegovim kazivanjima i delima. 

Prema Bibliji, Isus je zacet bezgresnim zacecem. Ideja da je Isusa rodila devica trebalo bi da ispuni verovanje iz Starog zaveta da je on Sin Boziji. Prema istorijskim podacima rodjen je u 31. godini vladavine rimskog imperatora Avgusta, u Vetlajemu, u Judeji, od majke Marije i oca Jozefa, u siromasnoj jevrejskoj porodici. Prema Josifu Flaviju kod Jevreja su u to vreme postojale tri filozofske struje: fariseji, sadukeji i takozvani esenci. Treba napomenuti da je Isus bio poput rabina (hebrejski: ucitelj, poznavalac pisma), odnosno jevrejski svestenik i da je on ustvari iznutra reformisao jevrejsku religiju.

Diskusija na ovu temu: Is Jesus GOD...Dal je Isus BOG...

U Isusovo vreme Palestina je imala izvesnu autonomiju u okviru Rimskog carstva, a vlast u Palestini su drzalifariseji. Isus je i sam poticao iz siromasnih krugova koji mahom nisu postovali zakonik i koji su najvise bili pogodjeni donosenjem istog. Braneci interese svih Jevrejskih plemena Isus se sukobio sa sadukejima i farisejima, doveli su do njegovog hapsenja i razapinjanja na krstu. Isusov sudija bio je Pontije Pilat.Prema Bibliji, Isus je nakon tri dana Uskrsao iz mrtvih, svojim vaskrsnucem pobedio smrt, vratio se Bogu Ocu i otvorio vrata raja.

Najveci hriscanski praznici su Uskrs i Bozic. 

Jedan od bitnih preduslova za nastanak hriscanstva jeste izmesanost naroda, izmesanost kultura i jezika, pa i izmesanost religija na teritoriji ogromnog Rimskog carstva u to vreme. Zbog toga je hriscanstvo od samog nastanka nadnacionalna, univerzalna religija. Potcinjeni slojevi naroda su u novoj religiji videli spas, sredstvo izbavljenja iz ropstva i siromastva. 

U prvom veku nove ere hriscani su se tajno okupljali na zajednickim verskim obredima, pripovedima i molitvama. Zajednice hriscanskih vernika zvale su se hriscanske opstine, bilo ih je u svim delovima carstva, i u njima je imovina bila zajednicka. Ali, hriscanstvo je samo u pocetku bilo religija ugnjetenih i potcinjenih, da bi vremenom sve vise bogatasa, nesigurnih i nezadovoljnih drzavnom vlascu, pristupalo novoj veri. Hriscanske opstine su se sve vise sirile i bogatile. Tada hriscani menjaju svoje ucenje i od svojih pristalica pocinju da traze poslusnost i pokornost drzavnoj vlasti. Uskoro je nestalo i imovinske jednakosti medju hriscanima. Krajem drugog veka nove ere sve hriscanske opstine ujedinile su se u jednu zajednicu ciji je poglavar postao rimski episkop, kasnije nazvan papa (grcki: pappas, latinski: papa - otac). Sediste pape je u Vatikanu. Tako je stvorena verska organizacija Hriscanska crkva.

Car Konstantin Veliki koji je vladao od (306. – 337.) uvidevsi bezopasnost , sta vise potencijalnu korist nove religije po drzavu, zbog hriscanskog ucenja da je svaka vlast od Boga, 30. aprila 313. godine Milanskim ediktom proglasava ravnopravnost hriscanstva sa ostalim religijama, i ono ubrzo postaje i zvanicna drzavna religija u Rimskom carstvu. 

Zajednica

Hriscanstvo je organizovano kao vidljiva zajednica vernika, crkva, okupljenih oko temeljnog hriscanskoga dogmatskog, bogostovnog, moralnog i kanonskopravnog ustava. Premda se u NZ i Nicejsko-carigradskom verovanju crkveno jedinstvo drzi jednim od cetiri glavna obelezja hriscanske Crkve, ona se kroz istoriju rasclanila na brojne hriscanske crkve i sekte. Od sveopste Crkve najpre su se za vreme prvogi ekumenskog koncila odvojile pretkalcedonske hriscanske crkve, nestorijanske (431) i monofizitske (451). "Velikom sizmom" (1054) od Katolicke su se crkve odvojile pravoslavne crkve, a za vreme reformacije (XVI. veka) protestantske crkve (Anglikanska crkva, luteranske i reformirane crkve) i sekte.

U katolickoj je crkvi prevladao strogo centralizovan i hijerarhizovan crkveni poredak (papa i biskupi), 

U pravoslavnim i pretkalcedonskim crkvama sinodalno nacelo (sveti sinod s patrijarhom ili mitropolitom na celu), 

a u protestantskim crkvama prezbiterijalno ili kongregacionisticko nacelo, bez svestenicke hijerarhije.

Katolicka crkva je nadnacionalna, pravoslavne i pretkalcedonske crkve su autokefalne, a neke protestantske crkve bile su drzavne crkve, a vladar je ujedno i vrhovni crkveni poglavar (Anglikanska crkva).

Doktrina (dogme)

Glavne hriscanske verske istine definisane su u Antici na prvim ekumenskim (vaseljenskim) saborima i uglavnom ih prihvacaju sve hriscanske vere. Pet glavnih istina je:

1. Monoteizam (postojanje jednoga transcendentnoga Boga, razlicitog od sveta, cija je objava sadrzana u Svetom pismu) i Trojstvo (u Bogu su tri osobe: Otac, Sin i Sveti Duh) 

2. Stvaranje i providnost (Bog je sve stvorio, sve uzdrzava i svime upravlja) 

3. Utjelovljenje i otkupljenje (Sin je Bozji postao covek radi njegovog spasenja) 

4. Besmrtnost ljudske duse i uskrsnuce tela 

5. Posljednje stvari (raj ili pakao) preduslovljene su miloscu Bozijom, covekovom verom i delima za ovozemaljskog zivota. 

Pri daljem tumacenju tih temeljnih dogmi doslo je do razlika izmedju hriscanskih vera. Tako su se zbog hristoloskih sporenja o odnosu ljudske i bozanske naravi u Hristu na Efeskom koncilu (431) odvojili nestorijanci, a na Kalcedonskom koncilu (451) monofiziti. Premda prihvacaju zajednicku nauku sedam prvih ekumenskih koncila, pravoslavci i rimokatolici razlikuju se s obzirom na ucenje o proizlazenju trece bozanske osobe. Osim toga rimokatolicizam je nakon sizme (1054) definisao jos neke dogme (ucenje o cistilistu, bezgresno zacece, papska nepogresivost, Marijino uznesenje na nebo), kojima se razlikuje od pravoslavlja. 

Protestantizam se razlikuje od rimokatolicizma i pravoslavlja prenaglasavanjem milosti na stetu naravi, svodjenjem sedam sakramenata na dva (krstenje i vecera Gospodnja), i na kraju ukidanjem svestenicke hijerarhije.

MORAL

Hriscanstvo je eticno-misticna religija pa moral zauzima centralno mesto u zivotu. 

Izvori hriscanskog morala su Stari i Novi zavet, kao i grcka filozofija, posebno stoicizam. 

Iz Starog zaveta prihvacen je "Dekalog" ili Deset zapovesti, nacelo licne odgovornosti, kao i novozavetno nacelo ljubavi prema Bogu i bliznjem. U patristickom razdoblju usvojeni su neki elementi stoickoga (stozerne kreposti) i neo - platonistickog morala (monaski asketizam), a u skolasticko doba neki eticki stavovi iz aristotelizma. 

Katolicka moralka temeljno evandjeosko nacelo (ljubav prema Bogu i bližnjemu) dopunjuje naravnim moralnim zakonom i preciznim propisom. 

Pravoslavlje vise sledi ucenje istocnih crkvenih oceva i opire se moralnom legalizmu. 

Protestantizam istice evandjeosko shvatanje morala i slobodu savesti. 

U novije vreme hriscanski moralisti sve vise naglasavaju drustvenu stranu morala, postovanje ljudskih prava. U istoriji hriscanstva odnos naravi (dobro i zlo, duznost i obveza, sloboda i determiniranost) i nad-naravi (greh i milost, opravdanje i spasenje) bio je centralna tema teoloskih sporenja. Tada su se razvile tri struje. 

Augustinizam i njegovi istorijski zakljucci, posebno kalvinizam i jansenizam, u odnosu naravi i nadnaravi, covekova kreposnog napora i bozanske milosti, prenaglasio je ulogu milosti (predestinacija). 

Pelagijanizam je stavio naglasak na covekovu slobodnu volju i naravnu mogucnost da dosegne krepost i spasenje. 

Semipelagijanizam je pokusavao pomiriti te dve krajnosti.

DUHOVNOST

Duhovnost sledi unutrasnjenja, temeljna, hriscanska, dogmatska i moralna nacela, za njihovim licnim dozivljajem, iskustvom i produbljenjem. 

Mistika se razvila na temeljima Novog Zaveta (Ivanova i Pavlova mistika) i neoplatonisticke mistike (Pseudodionizije). Pripada tipu transcendencijske mistike ljubavi. Izmedju ljudske duse i Boga nema ontoloske jednakosti, zajednicke naravi, kao u imanencijskoj, panteistickoj mistici, vec samo zajednice u ljubavi. 

U katolicizmu je takav tip mistike nasao svoj izraz u monaskoj duhovnosti katolickih redova kroz istoriju (benediktinska, cistercitska, viktorinska, dominikanska, franjevacka, karmelicanska, isusovacka duhovnost). 

U pravoslavlju duhovnost i mistika oblikovane su pod uticajem istocnih crkvenih oceva i istocnokrscanskog monastva (sv. Ivan Klimakos), a svoj najkarakteristicniji oblik nasle su u atoskoj duhovnosti i hezihazmu (Grigorije Palamas). Premda su reformatori odbacili samostansku askezu i duhovnost, te bili nepoverljivi prema mistici, u istoriji protestantizma doslo je do nastanka misticnih struja (pijetizam, probudni duhovni pokreti u XIX veku, pentekostalci u XX. veku).

U pravoslavlju je poseban iskaz duhovnosti postovanje ikona. 

Protestantska duhovnost ogleda se posebno u citanju biblijskih tekstova i pevanju crkvenih pesama.

Teologija

U susretu s grcko-rimskom civilizacijom i grckom filozofijom hriscanstvo je osetilo potrebu da biblijsku objavu izrazi pojmovima grcke filozofije, posebno neoplatonisticke. Prvi se zacetci teologije nalaze u Ivanovu evandjelju (Proslov) i Pavlovim poslanicama. Apologeti II veka (Justin, Klement Aleksandrijski, Origen) pokusavaju uklopiti objavu s grckom filozofijom, a grcki filozofi se drze hriscanstva, koje su i sami preko razuma primili. Istocni i zapadni crkveni oci (patristika) III- VII veka teoloski razradjuju glavne trinitarne (Trojstvo) i hristoloske teme, sto ce omoguciti da se na sedam prvih ekumenskih koncila definisu glavne hriscanske dogme (Nicejsko-carigradsko verovanje). 

U patristicko doba je naceta i jedna od centralnih tema kasnije hriscanske teologije, odnos naravi i milosti, slobodne volje i predestinacije (augustinizam i pelagijanizam). Dok je teologija prvih hiljadu godina pod uticajem neoplatonizma, sledecih

hiljadu godina, na podrucju zapadnog sveta, u teologiji se obelezava kao aristotelizam (sloastika). Tako se filozofija stavlja u sluzbu teologiji ("ancilla theologiae"). U vreme visoke skolastike (XIII vek) razradjena su nacela i metode katolicke teologije, sto ce obeziti katolicizam drugu od hriscanskih dve hiljada godina.

Pravoslavna teologija je ostala verna neoplatonistickoj tradiciji istocnih crkvenih oceva i nije bila sklona skolastickoj racionalizovano objavljenih istina. Zbog toga njom u drugom delu srednjeg veka preovladjuje misticna teologija (Simeon Novi Bogoslov, Grigorije Palamas). U doba renesanse dolazi do obnove neoplatonizma u teologiji (Nikola Kuzanski), a hriscanski humanisti (Erazmo Roterdamski) postavljaju temelje novovernoj biblijskoj egzegezi. 

Danas je u svetu 1,9-2,1 milijarde hriscana (33% svetskog stanovnistva), od cega je 1 milijarda rimokatolika, 300 miliona pravoslavaca, 700 miliona protestanata i oko 70 miliona monofizita i nestorijanaca.

Izvori: 

Hans Küng – „Das Christentum. Wesen und Geschichte“Jean-Marie Mayeur, Charles & Luce Pietri, André Vaucher, Marc Venard – „Die Geschichte des Christentums. Religion Politik Kultur“

ISLAM 

Islam (arap. islam: predanost Bogu), monoteisticka svetska religija nastala u Arabiji u VII. veku. Utemeljio ju je Muhamed, a njeni sledbenici nazivaju se muslimani. Pripada tipu objavljene i pravne religije. Islam oznacava religiju (din), stav predanosti Bogu (iman) i civilizaciju (ovozemaljsko uredjenje zajednice po islamskim zakonima). Islamska era pocinje 622., kad Muhamed sa svojim pristalicama beži iz Meke u Medinu (hidzra).

IZVOR

Islam nastaje u VII veku u polunomadskome politeistickom drustvu Arabijskog poluostrva, gde je vec bilo gradova s trgovackom elitom. Karavani iz Meke i Jathriba (Medina) trguju sa Sirijom i Palestinom, koje su onda bile unutar hriscanskoga Bizantijskog Carstva. Na severoistoku je zaratustristicko Perzijsko Carstvo, na jugu nestorijanski Jemen, a na zapadu, s one strane Crvenog mora, monofizitska Etiopija. U Medini i nekim drugim arapskim gradovima zivjele su dobro organizovane jevrejske grupe.

Islam ce od judaizma i hriscanstva preuzeti strog i radikalan monoteizam, nesto od gnostickog ucenja, a od predislamske arapske religije (dzahilijet) zadrzace neke moralno-pravne propise i obicaje (klanska solidarnost, poligamija, svetiste Kaba). Uprkoss tim slozenim uticajima, islam ce se oblikovati kao originalna religija, plod arapskoga religijskog iskustva. Cetiri su izvora islama:

1. Kuranska objava (Qur’an) 2. Muhamedovi zakoni i prakticni primeri (suna) 3. Jednodusna saglasnost velikih islamskih zakono-znanaca (idzma) 4. Teolosko razmisljanje, logicno vodjenje po analogiji (kijas) 

VEROVANJE

Islamsko verovanje sadrzi sest temeljnih verskih istina, koje vernik prihvata slobodnovoljno i u njih cvrsto veruje:

1. Verovanje u jednoga Boga (Allah), Tvorca i Nestvorenog, svemoguceg i milosrdnog, koji je slao objave preko poslanika svim ljudima. 

2. Verovanje u andjele (meleke),neki od njih su Dzibril, Mikil, Melek smrti i Israfil), verni Allahu i izvrsitelji njegovih naredba; andjeli pomazu vernicima protiv zla i slave Boga; suprotnost andjelima je iblis. Iblis (sejtan) navlaci ljude na cinjenje losih dela. 

3. Verovanje u sve cetiri pisane objave,koje su objavljene poslanicima: Davudu,Musau,Isau i Muhamedu (Davud-Zebur, Musa-Tevrat, Isa-Indzil i Muhamed-Qur’an) 

4. Verovanje u poslanike, za koje se zna da su poslani od Boga. U Qur’an-u ih je ima dvadeset pet, a najpoznatiji su: Adem, Nuh, Ibrahim, Musa, Isa i Muhamed. 

5. Verovanje u Sudnji Dan; Dan kada ce ljudi odgovarati za ucinjena dela, bila dobra ili losa. 

6. Verovanje u predodredjenje (kader)

Bogopostovanje

Po islamskom ucenju covek je religiozno bice, jer nepostoji ni jedan covek na svetu a da u nesto neveruje. To se ogleda citavim zivotom vernika, a na poseban nacin u bogopostovajucim delima (ibada). To cini ovozemaljski zivot (muamalat), gde svaki musliman mora imati dobre medjuljudske odnose sa svima ljudima.

Stoga,sve sto je dobro i pozitivno Islam prihvata,a sve sto je lose kategoricki odbacuje.U islamu je pet bogopostovanih duznosti, pet stupova (arkan) islama:

1. Ispovest vere (kelime i sehadet) - Izgovaranje: "Nema drugog Boga, osim Allaha; a Muhamed je Božiji rob i Božiji poslanik". 

2. Obredna molitva (salat ili namaz) - Kojom se vernik priblizava Bogu, u toku jednog dana postoji pet molitvi. 

3. Ramazanski post (saum) - Uzdrzavanje od jela, pica, pusenja, sexualnih odnosa i neprilicnog govora od zore do zalaska sunca u toku ramazana, koji traje trideset dana. 

4. Obavezni verski doprinos (zekat) - Imucni muslimani duzni su od viska svoje imovine udeliti 2,5% za potrebe: siromasnih, ucenika, bolesnika, starih i iznemoglih. 

5. Hodocasce u Meku (hadz)-Jednom u zivotu za onoga ko je u stanju. 

Islamski kalendar ima 12 lunarnih meseca. Petak (jevmul-dzuma) je molitveni dan, kada mujezin s minareta (danas preko razglasa) poziva vernike u dzamiju. Tamo imam predvodi zajednicko klanjanje i drzi govor (hutba).

Glavni muslimanski blagodani/praznici su: Ramazanski bajram (Id al-Fitr) i Kurban-bajram (Id al-Adha).

Moral

Premda Kuran sadrzi osnovno nacelo zakona (ciniti dobro, a izbegavati zlo) pa i postavku da ljudska dela vrede po nagonu i unutarsnjem stavu, islam je tipicno pravna religija. Porodicne, drustvene i bogopostojuce odnose detaljno propisuje serijatsko pravo. Serijat znaci put k Bogu, Bozji zakon, a on ima cetiri izvora (Kuran, suna, idzma i kijas).Serijatsko pravo obuhvata pet kategorija:

1. Ono sto je Alah naredio 2. Ono sto je samo preporucio, ali nije propisao 3. Ono sto je ostavio neodredjenim 4. Ono sto je uklonio, ali nije izricito zabranio 5. Ono sto je izricito zabranio. 

Pravo tumace uleme, a u praksi po njemu sude kadije. Od VII do IX veka razvija se islamska pravna teorija (fikh) sa svoje cetiri pravne skole (mezheb): malikitska (malikizam), hanefitska (hane-fizam), safijitska (safijizam) i hanbelitska (hanbelizam) skola.

U XIX i XX veku serijatsko pravo dozivljava krizu u susretu sa zapadnjackim laickim drustvom i gradjanskim pravom. U islamskim zemljama danas je serijatsko pravo uglavnom zadrzano na podrucju porodicnog prava (vecina zemalja), negdje je zamenjeno gradjanskim pravom (Turska), a u nekim je zemljama na snazi u celosti (Saudijska Arabija).

ISLAMSKA ZAJEDNICA(UMA)

Uma se okuplja oko jedinstvenog, dogmatskog, bogostovnog i pravnog ustava. Jedinstvo i raznolikost dva su

komplementarna oblezja te religiozne zajednice. Jedinstvo proizlazi iz jednostavnog i obuhvatnog dogmatskog i bogopostovnog ustava, raznolikost iz razlicitih jezicnih, kulturnih i etnickih zajednica u koje se islam uklopio u prostoru i vremenu. Uma je nastala 622. u Medini kao religiozna i politicka zajednica, u kojoj se versko i drustveno, bogopostovano i svetovno duboko ispreplecu. Muhamed je Bozji poslanik (prorok), ali i drzavnik, vojskovodja i diplomat. Izvor politicke vlasti nije javno misljenje, dogovor i ugovor prema njemu, vec Alah koji je za to ovlastio svog poslanika. To jedinstvo religijskoga i politickoga kroz istoriju ce obleziti Umu i u susretu sa zapadnjackim drustvom, gde se to dvoje razlikuje i razdvaja, nametnut ce muslimanima ozbiljne probleme. U islamu nema klera u hriscanskom smislu, vec se upucenom svesteniku poverava odredjena verska sluzba (mujezin, imam, hatib, muftija). Kako je u sredistu islama serijat i serijatsko pravo, glavni su verski sluzbenici pravnici teolozi (ulema). U islamskim zemljama (dar-ul-islam) je muftija u skladu sa serijatskim pravom resavao slucaj i donosio resenje, a kadija ga sprovodio u praksi. Kalif je bio vise svetski i politicki zastitnik islama, a ne vrhovni verski poglavar u uzem smislu te reci. Dzamija je ne samo bogomolja (kultno mesto) vec i ustanova, u cijem je sklopu verska skola (mekteb, medresa) i biblioteka (kutubhana).

Islamska zajednica na samom se svom pocetku (druga polovica VII veka) podijelila na sunite, haridzite i siite. Premda je povod bio borba oko kalifata, ogranci su se s vremenom izdiferencirisali pravno i dogmatski. UzQur’an suniti prihvacaju jos tri izvora islama i serijatskog prava (sunu, idzmu i kijas). Siitii osporavaju treci izvor (idzma) i naglasavaju ulogu licnog istrazivanja (idztihad). Zbog naglasavanja subjektivnog misljenja religioznog iskustva, siiti su se dalje rasclanjavali na pojedine sekte (duodecimiti, septimiti, ismailiti, karmati, muteziliti). Novije su sekte siitskog porekla ahmadizam i babizam. Cuvajuci zajednicki dogmatski i bogopostojuci okvir, sunizam se rasclanjuje na pravne skole i derviske redove. Suniti cine vecinu (90%) u islamu, siiti manjinu (10%).

Za zivota Muhameda (medinska drzava) islam se prosirio citavim Arapskim poluostrvom, bilo vojnim pobedama, bilo takticnim pridobijanjem beduinskih plemena. Za cetvoro prvih kalifa (632-661) vojnim osvajanjem se prosirio u Siriju, Palestinu, Irak, Perziju, Zakavkazje, Egipat i severnu Afriku (zlatno doba islama). Za vreme omejidskih (661-750) i abasidskih (749-1258) kalifa osvojena je berberska Afrika i Spanija, a na istoku delovi Indije i centralne Azije. Osmanlije su prosirili islam u Maloj Aziji i po Balkanu. No, islam se nije sirio samo vojnim osvajanjem vec i posredstvom trgovaca i sufijskih bratstva (derviski redovi). Trgovacki karavani prosirili su ga crnom Afrikom, a pomorski trgovci (VIII-XV vek) jugoistocnom Azijom (Malezija, Indonezija, juzni Filipini).

Savremeni islamski svet obuhvata pet kulturoloskih zona: arapsku (arapske zemlje i narodi), tursku(Osmanlije, Azerbajdzanci, Turkmeni i drugi), iransko-indijsku (Iran, Afganistan, Pakistan, Banglades, muslimani u Indiji), malesku (Malezija i Indonezija) i crno-africku (Eritreja, Nigerija, Sudan i drugi) zonu. Na tom raznolikom supstratu islam je vekovima razvijao bogatu, raznoliku i u isto vreme jedinstvenu islamsku civilizaciju. U XIX i XX veku u islamskom svetu dolazi do istovremene teznje prema panislamizmu (politicko, gospodarsko i duhovno jedinstvo islamskih zemalja i naroda) i prema nacionalizmu (stvaranje posebnih drzava na jezicnoj, kulturnoj i istorijskoj podlozi).

Islamsko drustvo u XX veku nije bilo imuno ni prema uticaju socijalisticke i komunisticke ideologije. Osim toga, postoji teznja povratka izvorima islama i istovremeno nastojanje da se islam prilagodi modernom vremenu (reformizam). Broj muslimana danas je tesko proceniti zbog velika raspona u kojem se krecu objavljene brojke (od 950 miliona do 1,6 milijardi), no, smatra se da je brojka od 1,5 milijardi najbliza realnosti.To cini cetvrtinu svetske populacije.Oko 30% muslimana sveta zivi na indijskom poluostrvu,18% u arapskim zemljama,20% u podsaharskoj crnoj Africi,17% u jugoistocnoj Aziji prvenstveno u Indoneziji i Maleziji.Skoro 10% muslimana zivi u Kini i zemljama centralne Azije isto toliko u Iranu i Turskoj.U evropi zivi oko 40 miliona muslimana prvenstveno na Balkanu u evropskom delu Rusije i zemljama zapadne Evrope.

Izvori:Gopal Jaya – „Gabriels Einflüsterungen - Eine historisch-kritische Bestandsaufnahme des Islam“Kermani Navid – „Dynamit des Geistes: Martyrium, Islam und Nihilismus“

Judaizam 

Jevrejska religija pripoveda veru u jednog, bestelesnog i samo duhovnog Boga, Oca svih ljudi. Ovaj Bog predstavlja sveukupnost moralnih savrsenstava i od ljudi zahteva ljubav i pravednost. Ime ovog boga je Jahve (ili Jehova) i zbog svetosti ga nije dozvoljeno izgovarati. Jevrejska religioznost ispoljava se u poslusnosti prema “bozanskom zakonu”.

Ovaj zakon se nalazi u Starom zavetu, odnosno u hebrejskoj Bibliji. Stari zavet je sintetizovan rukopis od 24 knjige, kanonizovan u Javneu oko 90. godine pre nove ere, koji je nastajao skoro citav milenijum. Pisan je na hebrejskom i delimicno na aramejskom jeziku. Govori o istoriji, idejnim i drustvenim borbama jevrejskog naroda. Ujedno to je i zbirka verskih i pravnih propisa, kao i starih mitova koje su Jevreji preuzeli od drugih naroda istoka. Stari zavet deli se na tri osnovne grupe:

1. Zakon, Tora, sadrzi tzv. Petoknjizje - Pet knjiga Mojsijevih: Knjigu nastanka, Knjigu izlaska, Levitski zakonik, Knjigu brojeva i Ponovljeni zakon 

2. Proroci: sadrzi: Prve proroke i Poslednje proroke

3. Spisi:,Psalmi: Knjiga o Jovu, Price Solomonove, Prva i Druga knjiga dnevnika, Jezdrijina i Nemijina knjiga, Knjiga o Ruti, Pesma nad pesmama, Knjiga propovednika, Plac Jeremijin, Knjiga proroka Danila. 

Mnogi istrazivaci smatraju da je Stari zavet prethodna faza u razvoju hriscanske religije, koja je izlozena u Novom zavetu.

Pored Tore za verski zivot Jevreja posebno je vazan Talmud (ucenje). Talmud je velika jevrejska zbirka posle-biblijskih tumacenja Starog zaveta, obrednih pravila, pravnih propisa, prica i izreka. Sastoji se iz dva dela: Misina (tekst ucenja) i Gemara (objasnjenje ucenja). Postoje dva Talmuda: Jerusalimski talmud (priredjen oko 450. godine nove ere) i Vavilonski talmud (priređen oko 500. godine).

Za ortodoksnog Jevrejina obavezan je i veliki broj obrednih propisa i propisa o cistoci i ishrani.

Osnivac jevrejske religije je Mojsije ( Mose, oko 1225 p.n.e.). Prakticno jedini izvor za upoznavanje Mojsijevog zivota, rada i ucenja je Biblija, odnosno Stari zavet. Mojsije je bio jevrejski vodja i zakonodavac, koji je Jevreje oslobodio egipatskog ropstva i na gori Sinaju dao im dve tablice-zakone koji su postali osnov jevrejske religije. 

Mojsije zauzima prvo mesto medju osnivacima religija , posto njemu u prilog ide hronolosko prvenstvo: Zaratustra, Buda, Konfucije, Isus i Muhamed pojavili su se tek mnogo vekova posle njega.

Prema Bibliji, Mojsije je cuvajuci stoku na bozijoj planini Hereb video u zbunu boga (Jehovu) koji mu je dao moc da vrsi cudesna dela i poverio mu misiju - da se vrati svojim plemenima i oslobodi ih od ropstva.

Sinagoga (grčki: skupština, okupljanje) je zgrada u kojoj se obavljaju verske aktivnosti u judaizmu.

Rabin (hebrejski: moj učitelj) je jevrejski sveštenik, poglavar verske opštine. Status rabina stiče se dugogodišnjim izučavanjem Biblije i Talmuda.

Rasprostranjenost

Prema podacima iz 2005. godine u svetu ima 15 miliona pripadnika jevrejske religije. 

Izvori: GeoEpoche – Istorija judaizmaPrevod, adaptacija, text: Aenima

Budizam 

Budizam je jedna od tri velike svetske religije koja je nastala na tlu severne Indije pre više od 2500 godina.

Osnivac budizma

Osnivac budizma, ili po njegovim vlastitim recima onaj koji je ovo ucenje samo nanovno otkrio, je Sakyamuni Buda. Buda nije licno ime vec titula koja oznacava budnog ili probudjenog, onog koji se probudio iz sna o zivotu i koji stvarnost vidi onakvu kakva ona zaista jeste. Pre nego sto je kroz svoje duhovno pregnuce stekao taj

naziv, Buda je nosio ime Sidarta Gautama, a rodjen je kao kraljevic u malom kraljevstvu Sakya. Odatle nam dolazi prvi deo njegovog kasnijeg imena, Sakyamuni ili utihnuli mudrac plemena Sakya.

Budino ucenje

Budizam ili kako ga sami budisti nazivaju Buddhadharma je učenje o duhovnom probuđenju. 

To je ucenje koje je nastalo na temelju Budinog iskustva probudjenja ili uvida u pravu prirodu zivota i predstavlja detaljno opisan put koji do njega vodi. I pored izuzetnog bogatstva i velike raznolikosti skola, ucenja, metoda i praksi koje krase budisticku tradiciju, a koja su nastajala i razvijala se kroz mnoge vekove i razlicite kulture, poruka budizma je i danas vrlo jasna, i podjednako relevantna za nase iskustvo zivota kao sto je to bila i pre vise od 2500. godina. 

Budizam se tako smatra univerzalnim ucenjem koje nije odredjeno stranom sveta s koje dolazi, vec koje se obraca coveku i onome sto je u njegovom zivotu temeljno i nezavisno njegovoj geografskoj, etnickoj, kulturnoj ili drustvenoj pripadnosti. Uzimajuci nezadovoljstvo kao i covekovu vecnu teznju za srecom i sigurnoscu kao zajednicki naziv sveopsteg ljudskog iskustva, Buda je ukazao na uzroke nezadovoljstva, ustanovio da je te uzroke moguce ukloniti i pokazao put kojim je to moguce uciniti. Budin Plemeniti put moralnosti, meditacije i mudrosti nije promijenio samo zivote onih koji su ga aktivno upraznjavali, vec se njegov uticaj odrazio i na sva ostala podrucja drustvenog i kulturnog zivota zemalja u kojima se budizam odomacio. 

Losa i nepovoljna dela koja cinimo nisu posledica nase izvorno zle prirode, vec dolaze iz neznanja. Iz neznanja o prirodi zivota nastaju pohlepa i odbojnost, a iz njih svi ostali jadi poput ljutnje, zelje za povredjivanjem, straha, zavisti, ljubomore, nestrpljenja i uznemirenosti koji ljudski zivot u osnovi cine nesigurnim, teskim, bolnim, a ljudske odnose neskladnim i zamrsenim.

Drugim recima, da bi uopste zapoceli duhovni razvoj ciju kulminaciju budizam vidi u ostvarenju budastva, trebamo pre svega postati autenticno ljudsko bice. To znaci izgraditi samopouzdanje, objediniti energiju, osvestiti prirodu svog delovanja i njegove posledice“, odnosno usvojiti odredjena moralna nacela vladanja i imati jasnu viziju svog daljnjeg duhovnog razvoja. 

Takav podvig nije dalek i nedostizan ideal, njemu vode vec prvi koraci na Budinom putu moralnosti, meditacije i mudrosti. 

Kao sto izreka kaze:“Kao sto veliki ocean na povrsini, u sredini i na dnu ima samo jedan ukus, ukus soli, tako i Dharma na pocetku, u sredini i na kraju ima samo jedan ukus, ukus oslobodjenja.

Cetiri plemenite istine su jedno od temeljnih ucenja budizma:

1. Dukkha: U zivotu je neizbezno iskustvo trpnje i frustracije

2. Samudaya: Iskustvo trpnje nastaje zbog pogresno usmerene zudnje, prourokovane neznanjem

3. Nirodha: Sloboda od pomucene zudnje vodi prema svrsetku trpnje

4. Marga: Sloboda se moze naci sledbom osmerostruke staze, koju je izneo Buda. 

Cetvrta plemenita istina je osmerostruka staza:

1. ispravno glediste 2. ispravna namera 3. ispravan govor 4. ispravan cin 5. ispravan zivot 6. ispravan napor 7. ispravna usredotocenost 8. ispravna svesnost 

Ucenje budizma nalazi se i u zbiru svetih spisa koji se zovu “tri kosare”, „tri korpe“ ili Tripitaka: 

Vinaya Pitaka govori o disciplini monaha

Sutra Pitaka govori o doktrini, npr. o zakonitostima karme i duhovnog budjenja; 

Abhidharma Pitaka govori o skolastickoj doktrini.

Opsirnije: Put znanja ili budizam

Izvori: isti kao i kod Put znanja ili budizam

Hinduizam

Hinduizam (Hindu Dharma; Sanatana Dharma ili Vaidika Dharma) je sa 900 Miliona vernika treca po redu najveca religija na svet, a koren ove veroispovesti mozemo naci u Indiji. Vernici ove religije nazivaju se hinduisti. Verni hinduisti svoju religiju redovno razumeju kao i nacin zivota. Najstarije sacuvano pismo hinduizma je Veden.

Naziv „Hinduizam“ je nastao relativno kasno i u samom zacetku je obelezavao grupaciju raznih religioznih pravaca, koja su se mogla naci na tlu Indije, koji medjutim ne pripadaju hriscanstvu, islamu, jainizmu ili judaizmu. Tek u 19. veku, za vreme kolonizacije kroz Britansko Kraljevstvo, hinduizam dobija ime, ali na neki nacin postaje i vrsta identifikacije za stanovnike Indijskog poluostrva, kao i vrsta ideologije. Odudarajuci od ovog gore datog objanjenja, Indijski ustav karakterise hinduizam kao „zajednicu svih ispovesti Indije, ukljucujuci i Jainizam, Budizam i Siitizam“. Samim time, hinduizam je religija sa vise pravaca, sa bezbroj razlicitih skola i pogleda na samu veroispovest. Ne postoji sveopsta, sveobuhvatna i opstevazeca definicija Boga. 

Hinduisticko ucenje i teologija

Ucenja o spiritulanim aspektima Hinduizma su razlicita, koliko i sami uticaji, koji deluju na ovu religiju. Ne postoji cak ni jedinstveni pogled na zivot, smrt i spasenje (Moksha). Vecina vernika medjutim krece od cinjenice, da se zivot sastoji od vecitog toka, kruga ponovnih rodjenja (samsara), veruju u reinkranaciju, a za licni stav o religiji najveci uticaj na vernike poduje takozvani guru.

Jako je konfuzno i pogresno u kontekstu sa hinduizmom povezivati rec „Bog”. Neki pravci hinduizma veruju u najvisljeg od svih Bogova, Ishvara („Najvisi Gospodar”). Takodje postoje i njemu predodredjenja bica, zvana Devas. Njih mozemo okarakterisati kao bogove, polu-bogove, andjele, duhove ili nebeska bica koja su vrsta veze izmedju Ishvara i ljudi. Medjutim, jedan od najvisih koncepta hinduizma je Brahman – najvisi kosmicki duh. Brahman je neopisivo, neiscrpno, sveznajuce, svemocno, netelesno, izvorno, prvo, vecno i apsolutno osnovno pravilo. Neki pravci hinduizma smatraju da je Ishvara manifestacija samog Brahmana.

Po ucenju „Advaita Vedanta” je ljudskog bice, covek u njegovom unutrasnjem korenu ili srzi, identican Brahmanu i svrha postojanje je spoznavanje toga. „Advaita Vedanta” (Ne-dualizam) je ucenje Shankarasa (788-820 nove ere), koja jasno cilja na spoznanju jedinstva.

Istorija, sveta pisma, ishrana, etika i sociologija hinduizma

Najstarija sacuvana pisma hinduizma su rigveda, samaveda, yajurveda i atarvaveda, kao i nekoliko astronomskih spisa. Na zalost, skoro je nemoguce jasno datirati njihov nastanak.

Rigveda sadrzi himne, koje slave bogove i prizivaju iste.Samaveda sadrzi spevove, koji su muzicka podloga pri prinosenju zrtvi.Yajurveda sadrzi spise u prozi, koji se recituju za vreme prinosenja zrtvi.Atarvaveda sadrzi mantre i jedan oblik kletvi protiv bolesti, protvnika, kao i molitve za okaljenje gresaka za vreme rituala prinosenja zrtvi.

Mantra Harne Krishne, jedna od najpoznatijih.

Sam hinduizam se moze podeliti u cetiri razdoblja: vedicko razdoblje, razdoblje upanishadena, klasicno razdoblje i neohinduizam.

U vedickom razdoblju nisu bile poznati hramovi ili slike bozanstva. Hinduiste su se molile bogovima u obliku prinosenja zrtvi kroz vatru. Zrtve su obicno bile puter Ghi, mleko, hleb, sok Soma, ponekad cak i meso zivotinja. U rigvedi bogove opisuju kao personofikaciju prirodnih sila; ovi spisi iz ovog, najstarijeg razdbolja, govore o zlatu, kravama i borbi, takodje i postavljaju pitanje bozanstvenog. 

Tek u razdoblju upanishadena (700 pre Hrista do 500 pre Hrista) brahmanska kasta dobija na moc i uticaju unutar hinduizma. Brahmani razvijaju jako komplikovanu proceduru prinosenja zrtvi, a u ovom razdoblju se takodje razvijaju jako bitne misticne spekulacije, koje obuhvataju 250 spisa, od kojih su najuticajniji na danasnji hinduizam 13 vedickih upanishadanea.

Tek u klasicnom razdoblju hinduizma (posle 500 pre Hrista) prvi put se pojavljuju imenovana bozanstva poput Shive ili Vishne. Ovo je verovatno i najbitnije razdoblje, koje je imalo najvise uticaja na moderan, sadasnji hinduizam. Tek od ovog perioda glavni bogovi postaju Brahma, Vishna i Shiva. Po prvi put se izgradjuju hramovi.

Sto se svetih pisama hinduizma tice, najbitnije i najuticanjnije su cetiri vede, koje se sastoje iz Samhita i tri komentara, Brahmanas, Aranyakas i Upanishaden. Skupina ova tri komentara naziva se Shruti, „ono sto je cujeno”. Svi ostali duhovni spisi nazivaju se Smriti (“secanje”).

Sto se ogromne fame oko krava :D u hinduizmu tice, objasnjenje je jako prosto: sama podloga hinduizma je pravednost i sazaljenje prema svakom zivom bicu, bilo zivotinji ili biljki. Samim time, ogroman procenat hinduista se hrani iskljucivo veganski, tj., neki idu toliko daleko, da cak ne cupaju biljke. Ako kao primer uzmete jabuku: ultra - hinduista ce cekati dok sama ne padne sa drveta, ali je nece ubrati.Veza sa kravom (go): Krishna je u nekim spisima okarakterisan kao govinda (pastir krava), a u nekim drugim jeGopala (onaj koji stiti krave). Njegova saputnica Radha je Gopi (pastirka), dok je Shivin nacin pokretanja jahanje bika (nandi).

Cak i nakon sto je indijska vlada ukinula takozvane kaste, u hinduizmu one jos uvek igraju jako bitnu ulogu. Po hinduistickom verovanju svaki covek prema zaslugama u proslom zivotu biva rodjen u odredjenoj kasti. One se dele na sledeci nacin:Brahmani su duhovne vodje hinduizmaKshatriyas je ratnicka kasta. U vreme kraljevstva u Indiji, njihov zadatak se mogao uporediti sa zadatkom kraljevske garde.Vaishyas je kasta pastira i trgovaca.Shudras je kasta sluga. Njihova obaveza je da sluze trima prethodnim kastama.Ispod ove cetiri kaste mozemo naci i „kastu nedodirljivih”. U tu kastu spadaju ljudi najnizeg moguceg staleza, koji obavljaju poslove kao sto su rad u javnoj cistoci, ciscenje toaleta i slicno.

Izvori: David Frawley – „Spiritual praxis of Vedanta”Wilfried Huchzermeyer – “Die heiligen Schriften Indiens – Die Geschichte der Sanskirt-Literatur”Kim Knott – „Der Hinduismus – Eine kurze Einführung“

Hermetizam 

Hermetizam oznacava religizno okrevljenje i tajno ucenje stare antike, Hermes Trismegistos (triputa veci Hermes), koga stari Grci identificiraju sa staroegipatskim bogom Thot-om. Izrazeni filozofski pravac ovog ucenja je neoplatonizam. Osnova hermetizma moze se naci u Corpus Hermeticum, Sklepios, Tabula Samaragdina , Picatrix i Kybalion, koji se smatraju njihovim glavnim religioznim tekstovima.

U svom delu iz 1614. godine pod nazivom „De rebus sacris ecclesiasticis exercitationes XVI”, Isaac Casanbon, sluzeci se samo filozofskim argumentacijom, dokazuje da „Corpus Hermeticum” datira jos iz vremena pre II veka nove ere. Iz Starog Egipta je ova knjiga dospela do arapskog poluostrva, odakle je preko Kordobe i Harana dospela u Evropu, u doba srednjeg veka.

„Corpus Hermeticus” se sastoji iz 17 knjiga, koje sadrze ucenja, dispute i propovedi. Svaki od ovih aspekta je pod uticajem egipatskog i orfinskog misticizma, neuplatonskog stava prema reinkranaciji, ekstazi, ciscenju, zrtvama i misticnog sjedinjenja sa Bogom. Direktni uticaj „Corpus Hermeticus” na hriscansku gnostiku u III i IV veku je naucno dokazan.

17 knjiga hermetizma su:1. Poimades2. Karakter kod Hermesa3. Sermon ili Govor4. Sveti govor Hermetisi Trismegisti5. O bezbozju i ljubavi ka istini6. Opsti govor Hermetis Trismegisti Ascelepiumu7. Pehar ili Jedinstvo Tatiuma8. Bog nespoznani je najspoznaniji9. Nista od bitnih stvari ne sme biti izgubljeno10. Samo Bog je dobro11. O svesti i umu12. Kljuc Tantiuma13. Sveopstoj svesti14. Tajni govor na brdu15. Pravo na mudrost16. O dusi17. O istini

Hermeticko ucenje sebe smatra teorijom o sveopstem, visem toku prirodnih zakona. U njemu se mogu naci zakoni kausaliteta – ali posebno – zakoni analogije. Samim time, heremtizam se nalazi izvan nama poznatih prirodnih zakona tj., zakona prirodnih nauka, koje analogiju ne iskljucju potpuno, ne je koriste samo u odredjenim situacijama nakon odredjenih testiranja.

Heremticko ucenje takodje nudi model, po kome se objasnjavaju relacije svih desavanja, kao i relacije razlicitih stvari jedne prema drugoj. Po misljenju sledbenika ove religije, hermetizam nije samo u stanju da pruzi tacna predskazanja, vec hermetista, nakon sto je razumeo i ovladao ucenjem, moze uz pomoc maipulacije tj., magije da realnosti formira po svojim zeljama.

Neki od hermetista danasnjice tvrde i veruju, da je recenzijom kvantne fizike dokazano, dazakoni kausaliteta ne obuhvataju celokupnu realu, tako da se danasnja izucavanja u domenu prirodnih nauka sve vise okrecu hermetizmu.

Heremtizam je u danasnje vreme jako bitan aspekt esoterike. Jedan veliki deo homeopatije, koja je oblik lecenja, sebe naziva „hermetskim”. Posebno u lecenju putem prirode, hermeticka ucenja, kao spagirik ili travarstvo, igraju jako bitnu ulogu.

Izvori: 

Asclepius – http://www.aussagenlogik.org/asclepi...isti-dialogus/) – text na latinskom / Kratak uvod u hermetizam (nemacki) –http://www.schuledesrades.org/palme/...1/1/3/0/0/1/56

Satanizam 

Izraz satanizam stoji za skupinu razlicitih religioznih pravaca, koji redovno nemaju nikakve veze jedan sa drugim. Sam satanizam ne stoji u relaciji sa obozavanjem djavola (Satane), vec je obozavanje coveka kroz satanu, a njegovih koreni se mogu naci u 18. veku.

Drama „Cain” Lord Byron-a iz 1821. godine vazi za prvo satanisticko delo svetske literature. Jos 1667. godine John Milton objavljuje delo pod nazivom “Paradise Lost”, u kome se prvi put pojavljuje lik djavola, koji glavnom junaku predocava sopstveni potencijal, koji bi coveka odveo putem znanja i na taj nacin glavni junak bi dosegao status bozanstvenog.

Najbitnijih motiv satanizma – obozavanje coveka (“Deus est homo”) – svoje korene vuce iz knostickog kulta zmije, koji se moze naci u Bibliji, 1 Mose 3, 5 :”...i vi cete biti kao Bog i znati, sta dobro, a sta lose je”.

Kako bi se bilo koji religiozni pravac mogao svrstati u kategoriju satanizma, mora da ispuni kriterijum: Djavo mora biti centralna figura. Anton Szandor LaVey je 1966, godine po prvi putu javnosti prezentovao satanizam kao ahriscansku religiju, putem svoje Church of Satana. Veci deo njegove “Satanisticke biblije” iz 1968. godine je vec postojao (da ne kazem: ukradeno ili pozamljeno je) u delu Ragnor Redbeard-a “Might is Right!” (1896) i knjizi Britanskog magicara Aleister Crowley-a “Equinox”. 

Nasuprot neosatanistickog i popularnog misljenja, Aleister Crowley , koji se i sam distancirao od satanizma,

ne moze biti deklarisan kao satanista. Nazalost, objasnjenje covecjih prava, koja se mogu naci u “Liber OZ” Crowley-a, u svojoj amistificiranoj formi koriscena su od strane jako puno satanista van sklopa “Church of Satan” kao etnicka podloga. Ovi satanisti, koji se ne pridrzavaju “Nine Satanic Statements”, smatraju Crowley-a kao jednog od njih.

Za bilo kakvu realnu ekzistenciju satanizma za vreme srednjeg veka, posebno kao deo inkvizicije, u danasnje vreme i po danasnjim naucnim dokazima ne postoje nikakve indicije. Sam pojam satanizam se etmoloski veze za monoteisticke religije hriscanstvo, islam i judaizam. Moram spomenuti da ideja dualistickog sveta, u kome postoji borba dobra i zla, ide puno dalje i starija je od svih danasnjih monoteistickih religija, kao primer mozemo uzeti Zoroastizam, u cijem vernickom svetu stoji bog-tvorac Shura Ihazda, ciji je protivnik Ahriman. Gnosticke struje su preuzele ovaj dualizam. Sama figura satana u monoteistickim religijama je jako kompleksna i u danasnje vreme se koristi u skroz drugacijem kontekstu. 

U knjizi „Hiob”, judaizam satana klasificira kao „provokatora” ili „protivnika”. U samoj knjizi i samom judaizmu, satan moze imati pozitivnu ulogu. Njegova niza teoloska funkcija je evidentna i on uvek radi po Bozjem naredjenju. U judaizmu je satan onaj, koji zastupa okrivljenu stranu pred Bozijim sudom (Sadiarja 3). U knjizi „Hiob” je satan sin Boziji, koji u hirarhiji andjela zauzima najvise mesto i ima pristup „dvorima Bozijim”. (Hiob 1, 6 ff) Polarizacija i prvo spominjanje „borbe izmedju dobra i zla” judaizam prihvata tek kasnije, pod uticajem persijskih i vavilonskih religija. Medjutim, tu biva previdjen i deklasiran kao nebitan.Teoloski relevantan ovaj spekt postaje tek pojavom hriscanstva.

Samo hriscanstvo pak rec „diablo” uzima od grcke reci „diablos”, koja obelezava „izdajicu”, „onog, koji remeti red”, „onog, koji zbunjuje”, a sama rec vodi koren iz reci „dia-ballein” = remetiti. Redje se koristi grcki izraz „satanas”, koji su Grci preuzeli iz judaizma tj., iz herbrejskog jezika. Nasuprot ovim objasnjenjima, u hriscanstvu ova rec simbolizuje zlo u religioznoj funkciji onoga, koji nas nikusa, kao npr. Cuvene zmije u raju (1. Mose, 1-15). U hriscanstvu se djavo deklarise kao protivnik (hebrejski: satan) samog Boga. I dok su se u Evropi tokom vekova paganske religije povlacile ili nestajale pred hriscanstvom, satan je dobijao razna, dodatna imena i lica, jer je hriscanstvo bukvalno sve paganske Bogove deklarisalo kao protivnike. Verovatno najpoznatije „olicje satane” je paganski Bog Pan, koji je sa svojim kozijim nogama bio Bog pastira.

Sama hriscanska teologija deklarise satanizam kao idelogiju, koja ne samo sto se ne uklapa sa delovima hriscanstva, vec nije ni izgradjena na istom. Sama satanisticka kritika hriscanstva je stala na pola puta, gde su jednostavno pojam „Bog” zamenili pojmom „Satana”. Same teze satanizma, koje bi trebalo da predstavljaju odstupanje od hriscanskih dogmi, takoreci jasno zauzimanje ahriscanskog stava, deluju u poredjenju sa ateizmom jako akonsekventno.

Ako se okrenemo trecoj monoteistickoj religiji i pogledamo tamo, islamu je slika sejtana kao protivnika ili apola Alahu strana, jer Alah je apsolutno mocni, dok je sejtan samo neko, ko izaziva ljude, stim sto mu je Alah postavio rok. Sejtan nije svemocan, vec je opasan po ljude, sve dok su oni slabi i nisu u stanju da se kompletno predaju Alahu. „..jer Sejtan trazi da poseje seme nejedinstva, i Sejtan je ocigledno protivnik ljudi” – Qur’an, 17. sura, prevod: Aenima. Po 7. Suri Qur’an-a, Adam je stvoren od gline, a Sejtan od vatre. Ta Sura pripisuje Sejtane (plural !!!) nevernicima, koji stite nevernike i zele da dovedu do pometnje.

Nasuprot ovim monoteistickim religijama, u gnostici je satana „Lucifer”, rimski Bog vatronosac.

Izvori:Joachim Schmidt – Satanismus – Mythos und WirklichkeitRagnar Redbeard, Anton Szandor LaVey (Prolog) - Might is Right! Die Philosophie der Macht.

Agnosticizam 

Agnosticizam (latinska forma grcke reci “agnostikismos” = ne znati) oznacava filozofski pravac, koji odredjene pojave – posebno teoloskog tipa, kao sto je postojanje ili nepostojanje nekog Viseg Bica – ili smatra nerazjasnjenim, u principu neresivim ili nebitnim po zivot (Ovaj poslednji oblik agnosticizma se oznacava kao “ignosticizam”).

Pitanje “Da li Bog postoji?” od strane agnosticara nikada nece biti odgovoreno sa „da” ili „ne, vec sa „nije razjasnjeno”, “nije moguce odgovoriti na ovo pitanje” ili “odgovor uopste nije bitan” (ignosticizam). Ovaj (teoloski) pravac prevashodno predstavlja jedan odredjeni pogled na svet, koji primarno cilja na ogranicenost ljudskog znanja. Sagledavajuci sve date preduslove i nakon preispitivanja raznih teoloskih objasnjenja i dogmi, agnosticizam odbija da prihvati postojanje ili nepostojanje Viseg Bica. Sofista Protagoras je u V veku pre Hrista napisao: “O Bogovima ne znam nista, da li takvi postoji, ili ne”. 

U poredjenju sa jakim formama ateizma, sam agnosticizam ne iskljucuje postojanje trascedentnog bica ili principa. Samim time je agnosticizam pozicioniran izmedju teizma i ateizma, kao treci pogled na to celokupno teolosko pitanje. U tom smislu, agnosticizam je moguce integrisati sa teizmom, jer u ovom pogledu na to pitanje nije iskljuceno verovanje u Boga, cak i kada ne postoje racionalni dokazi za spoznanje Istog.

Sam pojam agnosticizam je manifestiran od strane Henry Huxley-a (1896). I ako je ovo realitivno mlad pogled i pravac, sami koreni agnosticizma su jako stari i mogu se naci kod Bude, Laotse, kao i kod nekih grckih pre-sokratista i sofista.

Teza, da Bozija egzistencija i drugih Visih Bica principijalno ne moze biti spoznata, je odlika jakog agnosticizma. Sa druge strane, slabiji agnosticizam smatra, da egzistencija Boga nije u principu nemoguca za dokazati, medjutim u trenutnoj situaciji ne posedujemo dovoljno dokaza, kako bi mogli da damo racionalno objasnjenje. Tako da bi slab agnosticar na pitanje „Da li postoji Bog?” odgovorio sa “Ne znam”, dok bi jak agnosticar odgovorio sa “Ne mogu da znam”.

Agnosticizam klasificira dokaze teizma (dakle, monoteistickih religija kao sto su hriscanstvo, islam ili judaizam), koji bi trebalo da potvrde egistenciju Vise Bica tj., Boga, kao nedovoljne i nejasne. Dokazi o postojanju Boga koje nudi teizam, po misljenju agnosticizma ne bi mogla drzati svoje predpostavke, kada bi bila naucno testirana. Isto to vazi za istorijsko-teoloske argumentacije monoteistickih religija, koja se pretezno baziraju na predavanjima iz “davnih dana”, prema kojima bi trebalo verovati u Boga.

Jedna forma teizma, koju odredjeni pravci agnosticizma smatraju kao racionalnu, je panteizam, koji prirodu tj., univerzum smatra „bozanstvenim”. Puno filozofa, izmedju ostalog i Shopenhauer, su panteizam deklarisali kao decentni agnosticizam.

Osnovna razlika izmedju agnosticizma i ateizma je, da se u agnosticizmu diskutuje pitanje racionalnog dokazivanja egzistencije, dok se u ateizmu radi o bukvalnom negiranju samog Boga. Samim time je agnosticizam filozofski pogled na teoloska pitanja, dok se ateizam nalazi na suprotnoj strani samog teizma. Razlika za neke deluje previdna i suvise mala, zbog ceka se, nazalost uvek pogresno, agnosticizam redovno koristi kao sinonim za slabiju formu ateizma.

Izvori:

Peter Suren – Der Agnostizismus und seine universellen ArgumenteJacques Marx – Athéisme et agnosticisme.

Rastafarijanstvo

Rastafarijanstvo ('Ras Tafari Makonen – u prevodu Ras na Amhariku (etiopskom ili Roš na hebrejskom znači Glava; такође, Рас представља област којом влада феудални владар) Tafari znači Stvaralac A Makonen znači Anđeo, dato ime na rođenju Hajle Selasija) je veroispovest, pogled na svet i način življenja koji karakteriše vraćanje izvornim vrednostima afričke kulture. Nastaje 1930-ih na Jamajci kao verski pokret, a širom sveta se javlja prvenstveno kao društveni pokret i omladinska potkultura. Pripadnici pokreta se nazivaju rastafarijanci ili raste. Danas u svetu ima oko milion rastafarijanaca. Između 5 i 10 odsto Jamajčana smatraju sebe rastama.

Koreni

Rastafarijanstvo je nastalo kao pokret pripadnika crne rase koji prepoznaju Afriku, a pogotovo Etiopiju, kao mesto rođenja čovečanstva. Pokret se javio kao pobuna protiv Vavilona (belačke civilizacije i sistema), iz potrebe crnačkog naroda potisnutog od strane belaca da zadrži svoj ponos, ukloni ostatke ropstva, osloboditi se kolonijalizma, stekne jednaka prava kao i belci, i dokaže da zavređuju slobodu i poštovanje. Raste se zalažu sa slobodu, poštovanje, jednakost i mir, i imaju snažan osjećaj zajednice.Rastafarijanizam se prvobitno javlja na Jamajci i njeogovi počeci se vezuju za Markusa Garvija, osnivača Univerzalne asocijacije za unapređenje crnaca (UNIA). Govorio je crncima da se upoznaju sa prastarom prošlošću i njihovim bogatim kulturnim nasleđem. Garvi je propovedao povratak u zemlju porekla Afriku i naglašavao veru u jednog Boga, Jaha (ili Dža). Najavljivao je dolazak crnog kralja koji će osloboditi i ujediniti sve Afrikance. Naime, Markus Garvi je jednom prilikom nakon sna prorekao: “Pogledajte u Afriku. Tamo crni kralj će se krunisati, jer dan oslobođenja je nadomak ruke.“Raste ove reči doživljavaju kao proročanstvo koje se ubrzo obistinilo i zato poštuju Garvija kao proroka. U Etiopiji je 2. novembar 1930. godine krunisan ras Tafaraj Mekonen (poslednji car Etiopije) i mnogi smatraju taj datum danom rođenja pokreta. Nakon Selasijevog krunisanja rasta pokret je skupio svoje sledbenike i službeno započeo. Po njemu je rastafarijanizam i dobio ime. Sam Garvi se, međutim, nije divio caru Selasiju i napadao je raste kao zanesenjake. Ras Tafari Maknonen potom uzima naziv Hajle Selasije I od Etiopije. On takođe uzima sledeće titule: Kralj svih kraljeva, Gospodar svih gospodara, izabranik Boga i pobedonosni Lav Judejski, jer tvrdi da je 225. potomak kralja Solomona.

Hajle Selasije - Kralj svih Kraljeva, Gospodar svih Gospodara, izabranik Boga i pobedonosni Lav JudejskiRastafarijancima je Selasije više od politickog lidera; rasta teologija zasniva se na njegovoj božanskoj prirodi, kao žive manifestacije Jah, sveznajućeg i svevolećeg Boga. Rastafarijanci veruju da su belci izmenili činenjice pri prevodu Biblije, npr. da je rajski vrt ustvari u Etiopiji, da su oni potomci i pripadnici izgubljenog plemena Izraela, nekada prognanog, ali sada nađenog, zahvaljujući otelotvorenju Boga u liku cara Hajla Selasija, potomka kralja Davida. Veruju da će Jah poslati znak i pomoći povratak njegovih vernika u Etiopiju, njihovu domovinu. Zato raste odbacuju hrišćansku Bibliju, koristeći Bibliju crnog čoveka ili Holi Pibu. Raste veruju da je pre Selasija, koji je vrhunac božijeg otkrovenja, bilo još tri spasitelja: Mojsije, Ilija i Isus Hrist.Prvi rastafarijanci su iznikli iz najniže klase koja je često trpela maltretiranja, zlostavljanja, i zatvaranja u zatvore. Jedan od važnijih rasta nakon Garvija bio je Leonard Hovel, osnivač Pinakl (“vrhunske”) komune. Nakon rušenja komune od strane vlasti došlo je i do krvavih sukoba, jer je nekolicina rasta u očajanju odbacila nenasilnu politiku pokreta.Pokret je prošao kroz relativno mirno razdoblje tokom 1930-ih i 1940-ih. Ali 1950-ih i 1960-ih je pokret počeo buktati, i trpeti sve više progona i zatvaranja od srednje klase jamajčanskog društva i vlasti. Ovo je bilo usko vezano sa sve izraženijim crnačkim pokretom u Americi, ali i širom sveta. Rasta pokret je počeo okupljati sve više sledbenika u SAD i Engleskoj. 1970-ih pokret se drastično širi zahvaljujući usponu rege muzike i njenog najpoznatijeg predstavnika Boba Marlija.

Grane

Rastafarijanci nemaju jedinstvenu crkvu niti organizaciju, već postoji više grana rastafarijanstva, od kojih su neke:Svetska etiopijska federacija - osnovana 1937. od strane samog Selasija da materijalno i politički pomaže crnce na zapadu, kasnije uzima i ulogu religije;12 plemena Izraela - osnovana 1968. od strane dr. Vernona Karingtona, povezani su sa kraljevskom porodicom Etiopije i zalažu se da Selasijev unuk Zer Jakob povrati presto;Etiopski nacionalni kongres; Bobo dredovi ; Princ Edvard Emanuel; Nuabinska teokratska vlada; Cionska koptska crkva;Postoje i grupe koje su prihvatile pravoslavlje, predvođene mladim sveštenicima školovanim van zemlje, kao što je Aba Laike Mandefro. Osnovna razlika između pravoslavnih vernika i ostalih rasti je što pravoslavna crkva smatra da je Selasije božanstven po svojoj pojavi, to je "douleia" ili poštovanje, dok rastafarijanci veruju da je božanstven po duhu, "latreia" ili apsolutno obožavanje.

Obeležja

Na rastafarijanski pokret su dosta uticali afrički plemenski obredi, hinduizam (preko velikog broja indijskih radnika dovedenih na Jamajku nakon ukidanja ropstva), crni Jevreji (falasha), kao i pravoslavno hrišćanstvo odnosno etiopska varijanta pravoslavlja.Rastafarijanstvo je mešavina i hrišćanstva i judaizma, narodnih predaja, legendi i mitova. Poštuju Boga koga nazivaju Jah, najverovatnije prema Starom zavetu. Nemaju sveštenike već starešine sa mudrošću i iskustvom, niti crkvu, jer je crkva u svakom čoveku. Rastafarijanci veruju da je rajski vrt ustvari u Etiopiji, i da su oni potomci i pripadnici 12 izraelskih plemena. Veruju da je svet belaca bezbožan i da će se crnci (oteti kao robovi) na kraju vratiti u Afriku i ostvariti svoju slobodu. Afrika u celini, a Etiopija posebno, se smatra mestom biblijskog raja na zemlji (Cion). Raste veruju da su njihovi preci učinili nešto, čime su uvredili Jaha, i da ih je to oteralo u ropstvo, no veruju da će Jah poslati znak i pomoći povrataku njegovih vernika u Etiopiju, njihovu domovinu.Raste veruju u neposredno prisustvo Boga u "dreadu" (rasti koji poštuje Boga). Oni veruju da je telo hram, tako da nema potrebe graditi fizičke građevine. Izvorni rastafarijanci žive u zajednicama, komunama u šumama i selima Jamajke, dok raste pripadnici srednjeg staleža, uzimaju samo neka od obeležja rastafarijanstva. Raste slave verske praznike, kao što su etiopski Božić (07.01.), rođendan Boba Marlija (06.02.), rođendan Hajle Selasija, itd. Verske obaveze nisu precizno utvrđene i razlikuju se od jedne grupe do druge, iako su u osnovi slične.Rastafarijanstvo je takođe patrijarhalni pokret, gde žene imaju sporednu ulogu. Žene su priznate samo kao supruge rastafarijanaca. Smatrali su da žena može doživeti veru samo kroz muškarca. Žene su mogle pristupiti zajednici samo uz muškarca. Tokom vremena izborile su se za veći status i slobodu, no uloga im je još uvek sporedna.

Svete knjige

Pored Biblije, rastafarijancima su važne još dve svete knjige; Kebra Nagast i Holi Pibi. Holi Pibi, poznatu pod nazivom Crnačka Biblija, smatraju spisom najbližim originalnoj Bibliji, napisanoj na koptskom jeziku. Oni smatraju da je prvobitna Biblija promenjena od strane Vavilona kako bi sakrili dokaze o uzvišenosti crne rase, i porocima bele rase. Kebra Nagast, takođe poznata pod nazivom Knjiga slave kraljeva Etiopije je izvorni spis legende koja potvrđuje Hajle Selasija kao potomka kralja Solomona, i prikazuje povest Solomonove loze. Ona se smatra glavnim prikazom preobraćenja etiopskog naroda od poštovanja sunca, meseca i zvezda na poštovanje Boga. Nije poznato tačno vreme nastanka, niti ko ju je napisao, no nagađa se da je nastala u periodu između 1270. i 1285. godine.

Boje

Zastava koju je dizajnirao Markus GarviBoje zastupljene u rasta simbolici su crna, crvena, žuta i zelena. Zelenu, žutu i crvenu boju, sa zastave Etiopije, su raste prihvatili kao svoje boje. Tome su dodali i crnu boju koja se pojavljuje na zastavi koju je dizajnirao Markus Garvi. Crna boja je boja Afrike. Crvena predstavlja krv afrikanaca, prolivenu u borbi za slobodu. Žuta predstavlja opljačkano zlato i bogatstvo njihove otadžbine. Zelena predstavlja lepotu i vegetaciju Etiopije, obećane zemlje. Na zastavi se često može videti i prikaz lava. Lav judejski predstavlja Hajla Selasija, kralja nad kraljevima, kao što je i lav kralj svih životinja. Selasije je nosio prsten lava judejskog, koji je posle njegove smrti predat Bobu Marliju. Dalja sudbina ovog prstena je misterija, jer je nestao posle Marlijeve smrti.

Ishrana

Prave raste jedu samo 'I-tal' hranu, koja je neka vrsta vegeterijanske ishrane. Naziv potiče od reči vitalan, dakle zdrav, prirodan. Ova hrana je prirodna i nije tretirana hemikalijama. Raste smatraju da je naše telo hram, i da u njega ne smemo unositi nečistu hranu, već se moramo brinuti o našem telu. Rasta ishrana ne sadrži so, hemikalije, konzervanse, meso, mleko i mlečne proizvode, alkohol, cigarete, kafu ni drogu (marihuanu ne smatraju drogom već svetom biljkom). Kuvana je, ali se služi bez začina. Dosta koriste semenke konoplje od kojih se dobija ulje za kuvanje, a koriste ih i kao začin i čaj. Takođe kuvaju i na kokosovom mleku. Piju samo čistu vodu, voćne sokove i ponekad čaj. Kao posuđe koriste kokosove ljuske, a kašike su im od izrezbarenog drveta

Gandža

Gandžu (marihuanu, travu, konoplju, kanabis, itd) rastafarijanci takođe nazivaju i Svetom biljkom koja pročišćava telo i dušu, donosi smirenost, ispunjava ljude nadahnućem i približava ih Bogu. Gandža se koristi u ceremonijalne svrhe, jer njena opojnost menja stanje svesti, pruža nadahnuće iznutra, služi kao sredstvo meditacije. Ona ima širok raspon upotrebe; koristi se u medicini, njene semenke se koriste u prehrambene svrhe, od njih se može dobiti i ulje, takođe se koristi za pravljenje užadi, odeće, papira, sapuna, boje, itd. Gandža nije specifična samo za rasta pokret, ona se i pre među jamajčanskim narodom koristila u medicinske svrhe, za izradu odeće, čajeve i slično. Legenda kaže da je gandža prva biljka

koja je izrasla na grobu kralja Solomona. Raste veruju da i Biblija nalaže uživanje kanabisa, i oni tumače neke rečenice iz Biblije u smislu uživanja konoplje. Onu travu protivstavljaju alkoholu, za koji kažu da čini ljude glupim i da nije deo afričke kulture.U mnogim zemljama, rastama je zabranjeno da puše gandžu, uključujući i njihovu domovinu Jamajku. Oni nisu iznenađeni što je zabranjena, jer je vide kao moćnu biljku koja otvara umove ljudi za istinu – što Vavilonu, naravno, ne odgovara. U SAD i Velikoj Britaniji su eksplicitno odbijeni zahtevi da im se dozvoli uživanje konoplje u verske svrhe, što za raste znači ograničavanje slobode veroispovesti. Zato u mnogim gradovima širom sveta organizuju Gandža marš za slobodu biljke

Dredovi

Dredovi na glavi raste predstavljaju njihove korene, povezanost sa zemljom, precima i prirodom. Takođe predstavljaju grivu lava, simbol Afrike. Ujedno su i vid pobune protiv belog establišmenta, kao kontrast belačkoj plavoj kosi i kulturi. U početku su ih nosili samo oni koji su polagali zakletvu, da bi ih kasnije prihvatila većina rasta.

Rege muzika

Rege muzika je nastala pod uticajima domorodačkog jamajčanskog i afričkog bubnjanja. Rege je inspirisan rasta pokretom, te se naziva i muzikom crnačkog protesta. Pojavio se tokom 1960-ih na Jamajci. On postaje centar rastuće nacionalne svesti Jamajčana, bili oni raste ili ne. Rastafarijanci su do tada smatrani za otpadnike i kriminalce, ali sa dolaskom rege muzike stvari se menjaju. Ubrzo su svi poznatiji rege muzičari imali dredove i pevali o Selasiju. Tokom 1970-ih rege se proširio u Evropu, Ameriku i Afriku. Za to je pre svega zaslužan Bob Marli, koji je sa svojim bendom prihvatio rastafarijanstvo i širio ga svojom muzikom.

Rasta govor

Raste veruju da su im robovlasnici ukrali izvorni afrički jezik i nametnuli im engleski jezik kolonizatora. Zato je jamajčanski rasta govor, namerno iskrivljen engleski jezik, doveden do neprepoznavanja ubacivanjem mnogih afričkih i jamajčanskih reči i izraza. Rasta govor je nastao u Trenčtaunu, predgrađu Kingstona, glavnog grada Jamajke, pod velikim uticajima starozavetne biblijske mitologije i uličnog govora iz geta afričkih korena. Mnogi rege izvođači su ga, svojom muzikom, proširili na sve četiri strane sveta.

Sikizam

U svetu se danas nalazi oko 20 miliona Sika, od kojih većina živi u Indijskoj provinciji Pandžab. Sikizam se kao religija javlja u 16-om veku u Pandžabu. Osnovan od strane Guru Nanak-a i zasnovan na njegovim i učenjima 9 Sikskih gurua koji su ga pratili. Najvažnija stvar u Sikizmu je unutrašnje duhovno stanje pojedinca. 

- Sikizam je monoteistička religija.- Sikizam se usmerava i ceni dobra dela više nego izvršenje religioznih rituala.- Siki veruju da način dobrog života podrazumeva:- Posvećenost Bogu, stalno držanje Boga u srcu i umu. - Radan i častan život.- Jednakost među ljudima.- Velikodušnost prema siromašnima.- Služenje drugima.- Sikisko božanstvo se naziva Gurdwara.- Sikski sveti spisi se nazivaju Guru Granth Sahib.

Društvo muškaraca i žena koji su preobraženi u Siksu veru se naziva Khalsom. Khalsa je svoju 300. godišnjicu postojanja proslavila 1999.

Sikizam kroz istoriju

Sikizam je nastao u Pandžabu, predelu Južne Azije koji danas predstavlja područje Pakistana i Indije. Najveće religije tog predela bile su Hinduizam i Islam. Sikska vera pocinje oko 1500-e godine, kada je Guru Nanak počeo svoje propovedanje, koje je bilo poprilicno udaljeno od Hinduizma i Islama.

Devet Gurua je pratilo Nanaka i razvilo Sikizam kao religiju u narednim vekovima.

Militarizacija Sika

Sikizam je već bio ustaljen za vreme Gurua Arjana, petog Gurua. Guru Arjan je Amritsar proglasio prestonicom Sikizma, i sastavio prvu zvaničnu knjigu svetih spisa Sika, Adi Granth. Kako god, za vreme Guru Arjana Sikizam je viden kao pretnja a on je pogubljen 1606.

Šesti Guru, Hargobind je počeo militarizaciju zajednice kako bi sprečio ugnjetavanje, zulum. Siki su vodili puno bitaka za očuvanje vere. Živeli su u miru sve do vladavine Mogulskog imperatora Aurangzeba koji ih je silom primorao da prihvate Islam.

Khalsa

Deseti Guru, Gobin Singh je 1699. godine ponovo osnovao Siksku militarnu grupu muškaraca i žena i nazvao je Khalsom. Grupa je osnovana sa zadatkom odbrane vere. Gobin Singh je bio poslednji ljudski Guru. Danas Siki kao svog Gurua tretiraju svete spise.

Posle Gurua

Prvi vojni vođa Sika je bio Banda Singh Bahadur. Vodio je uspešnu kampanju protiv Mugula sve dok nije zarobljen i pogubljen 1716. Sredinom veka Siki su ponovo "ustali" i u narednih 50 godina su zauzimali sve više i više teritorije.

1799. Ranjit Singh je osvojio Lahor i 1801. Pandžab proglasio kao samostalnu državu, a sebe Maharajom.

Poraz od Britanaca

Pošto je Ranjit Singh preminuo Sikska država se našla uzdrmana unutrašnjom borbom za vlast. 1845/6 Britanske trupe su porazile Siksku armiju i zauzele ogroman deo teritorije. Siki su podigli bunu 1849., ali su ponovo bili poraženi, ovog puta i definitivno.

Posle finalne bitke Siki i Britanci su pronašli da imaju mnogo zajedničkih stvari i uspostavili su dobre odnose. Dobri odnosi su se nastavili do 1919 i Amritsarskog masakra.

1919 - Amritsarski masakar

Sraman događaj u istoriji Britanske Indije. Aprila 1919 Britanske trupe, pod vođstvom generala E H Dyera su otvorile vatru na 10,000 ljudi koji su održavali protestni sastanak. Ubijeno je oko 400, a ranjeno oko 1000 ljudi.

Neki istoričari smatraju ovaj događaj jednim od ključnih u pobuni Indijskog naroda protiv Britanske vladavine.

Sikska verovanja

- Postoji samo jedan Bog.- Bog nema pol ili oblik.- Svi imaju direktan pristup Bogu.- Dobar život podrazumeva časno življenje i brigu za druge.- Prazni religiozni rituali i praznoverja nemaju nikakvog značaja.

Tri obaveze

Tri obaveze koje Siki moraju ispunjavati se mogu izraziti rečima: Molitva, Rad, Milosrđe.

- Nam japna:- Stalno razmišljanje o Bogu.- Kirt Karna:- Pošten život. Pošto je Bog istina, Siki tragaju za poštenjem. Ovo ne podrazumeva samo izbegavanje kriminala; Siki izbegavaju kockanje, ili rad u alkoholonim ili duvanskim industrijama.- Vand Chhakna:- Milosrđe i briga o drugima.

Pet poroka

Siki pokušavaju izbeći pet poroka koji čine ljude samousmerenim, koji grade barijere između Boga i njihovih života.

- Pohlepa- Vezanost za ovozemaljske stvari- Bes- Ponos- Žudnja

Ako osoba pređe preko ovih poroka ona je na putu ka slobodi.

Candomblé 

Candomblé je religija zasnovana na Afričkim verovanjima, posebno popularna u Brazilu. Postoji i u drugim državama a broji oko 2 miliona vernika.

Religija je mešavina tradicionalnih Yoruba, Fon i Bantu verovanja, nastalih u različitim predelima Afrike. Vremenom je prisvojila i određene aspekte katoličke vere.

Religija se prenela u Brazil tokom trgovana robljem, sama reč Candomblé znači "igrati u božju čast". Vernici Candomblé veruju u jednog svemoćnog Boga, koga nazivaju Oludumaré. Muzika i ples su važni činioci Candomblé ceremonija. Posebno koreografisane plesove izvode sveštenici, kako bi došli u dodir sa orixama, posebnim božanstvima koji služe vrhovnog Boga Oludumaré. 

KOd Candomblé ne postoji koncept dobrog i lošeg. Svaka osoba ima za da ispuni svoju sudbinu do kraja, bez obzira kakva im je sudbina. Prvi hram je osnovan početkom 19-og veka u Salvadoru, Baija, oblast Brazila.