Predmet: Rehabilitacija u sportu

Faza rehabilitacije, principi obrade

Sportske povrede

U užem smislu sportska povreda je povreda koja nastala na sportskom terenu. U literaturi se često sreću dva pojma: povreda i oštećenje. Pod povredom se smatra svako oštećenje nastalo naglo, u jasno definisanom i odredjenom vremenskom intervalu.

Oštećenje u užem smislu se smatra nejasno definisanim stanjem, koje sam sportista ne može definisati niti odrediti vreme i mehanizam povredjivanja (mikrotrauma). Ukratko, pod povredom podrazumevamo akutnost, a pod oštećenjem hroničnost.

Tipične sportske povrede:

1) Prelom nosne kosti kod boksera,

2)  Prelom vratne kičme kod skokova u vodu,

3)  Prelom klučne kosti kod pada sa bicikla,

4)  Prelom navikularne kosti kod rukometaša,

5)  Uganuće prstiju na ruci kod odbojkaša,

6)  Prelom i povreda skočnog zgloba kod skijaša,

7) Ruptura Achill - ove tetive kod doskoka,

8)  Kopljački lakat (epikondilitis humeri ulnaris),

9) Teniski lakat (epikondilitis humeri radijalis) i dr.

Klasifikacija povreda:

1) Lagane povrede - bez prekida sportske aktivnosti,

2) Lakše povrede – kratkotrajno odsustvovanje iz sporstke aktivnosti (do dve nedelje),

3) Srednje teške povrede (duže odsustvovanje iz sportske aktivnosti, preko dve nedeje do godinu dana),

4) Teške povrede - trajna invalidnost,

5) Najteže povrede - smrtni ishod.

Klasifikacija povreda mišića:

1) Contusio (nagnječenje)

2) Distensio (istegnuće)

3) Mišićni "kater"

4) Laceratio (delimično rastrgnuće)

5) Ruptura parcialis (delimični rascep mišića)

6) Ruptura completa (potpun rascep - prekid mišića)

Uvod u rehabilitaciju

Istorija defektologije, odnosno specijalne edukacije i rehabilitacije deli se u 5 velikih perioda ili 5 evolutivnih faza:

1. FAZA INTOLERANCIJE (netrpeljivosti) koja se ispoljavala u prvobitnoj zajednici i u robovlasničkom društvenom uređenju,

2. FAZA TOLERANCIJE koja se ispoljavala pri kraju robovlasničkog i početkom feudalnog društvenog uređenja,

3. FAZA AZILIRANJA koja obuhvata srednji vek,

4. FAZA EDUKACIJE koja obuhvata doba renesanse,

5. FAZA REHABILITACIJE koja je počela početkom XX veka.

Generalno, rehabilitacija prati logičan redosled:

Prvo moraju biti obrađeni bol i edem. Mogu biti neophodne različite metode fizikalne terapije, lekovi i neki oblici imobilizacije. Masaža, manuelna terapija i akupunktura su korisni u smanjenju bola i pospešivanju aktivnosti. Nakon što se bol smanji, radi se na fleksibilnosti i obimu pokreta. Kada se povrati pokretljivost, može se postići i jačanje mišića u odgovarajućem obimu primenom zatvorenog i otvorenog kinetičkog lanca. Programu jačanja mogu se pridodati treninzi izdržljivosti.

Na kraju se uključuju aktivnosti koje poboljšavaju funkciju i aktivnosti specifične za sport kojim se povređeni bavi. Zato je neophodno uključiti aktivnosti koje dovode do neuromuskularne reedukacije, vežbe ravnoteže, propriocepcije i trening agilnosti.

RICE procedura

Prva slova engleskih reči: Rest (mirovanje), Ice (led), Compression (kompresija) i Elevation (elevacija). Rehabilitacija u akutnoj fazi se fokusira na smanjenje inflamatornog odgovora. Slova RICE sumiraju metode korišćene u kontroli inflamacije i bola.

Rest (mirovanje) Ice (led)

Compression (kompresija)

Elevation (elevacija)

Mirovanje - nastavak neograničenih pokreta povređenog dela izazvaće povećanje krvarenja i otoka. U zavisnosti od razmera povrede, potrebno je delimično ili potpuno mirovanje sa imobilizacijom. Lekar se suočava sa dilemom kako izbalansirati koristi od zaštitnih mera imobilizacije sa njenim negativnim fiziološkim rezultatima.

Led - zapaljenski odgovor nastaje zbog vazodilatacije i eksudacije u tkiva koja uključuje limfocite, raspadne produkte iz oštećenih ćelija i različite hemijske medijatore. Led smanjuje lokalni metabolizam i potrebe za kiseonikom. Novija studija je pokazala da led smanjuje sekundarne povrede, koje nastaju nakon mišićnoskeletnih povreda, usporavajući nastanak hipoksije i enzimsku reakciju. Led kontroliše bol i lokalno štiti mišić. U cilju smanjenja zapaljenskih efekata, led je najefikasniji kada se primenjuje zajedno sa kompresijom.

Kompresija - kompresija može da smanji krvarenje i otok na mestu povrede. Postavljanje zavoja ne sme da pojačava bol; ako stavljanje kompresije uzrokuje bol, znači da je suviše črvsto postavljena. Pravilno primenjena kompresija proizvodi veći pritisak distalno od mesta povrede, dok se proksimalno pritisak smanjuje.

Elevacija - elevacija smanjuje dotok krvi i povećava venski i limfni odliv sa povređenog mesta. Kod povreda donjih ekstremiteta, povređeni deo treba da bude podignut iznad nivoa kuka, a kod povrede gorajih ekstremiteta, iznad nivoa srca.

Lekovi i različite metode fizikalne terapije, posebno krioterapija i elektroterapija su važna sredstva u akutnoj fazi. Konstantno treba održavati opštu fleksibilnost, snagu i kondiciju. Na primer, trkač sa stres frakturom tibije može da nastavi trening plivanjem umesto trčanjem.

Ukršteno treniranje je korisno i zbog ukrštenog efekta. Zbog neuralne adaptacije, treninzi fleksibilnosti i snage kontralateralnog - nepovređenog ekstremiteta su se pokazali korisnim i za povređeni ekstremitet. Druge komponente akutne terapije povrede uključuju imobilizaciju, manuelnu terapiju, masažu i akupunkturu.

Tehnike rehabilitacije

Imobilizacija - u akutnoj fazi obrade povrede, imobilizacija je često potrebna za sprečavanje daljeg razvoja inflamatornog procesa, da omogući zarastanje ili ograniči pokrete u određenim pravcima, dozvoljavajući druge pokrete. Kompletna imobilizacija je potrebna u slučaju povrede kostiju, posebno akutne frakture. U subakutnoj fazi, kompletna imobilizacija može biti indikovana kod nekih stres fraktura. Imobilizacija gipsom se tradicionalno najviše koristi za kompletnu imobilizaciju. Fiberglas gibs takođe obezbeđuje imobilizaciju, ali lakšim i vodootpornim materijalom. Alternativni agensi kao što su čvrste proteze, vazdušne udlage, termoplastične ortoze i zavijanje obezbeđuju manje čvrstu imobilizaciju ali lakšu za nošenje, posmatranje i održavanje higijene; odgovarajuće su za zaštitu tokom kretanja. Lekar tima prati zarastanje i može da zameni parcijalnu kompletnom imobilizacijom, kada to odgovara. Produžena imobilizacija može da uzrokuje neželjene efekte, uključujući mišićnu atrofiju i slabost, gubitak obima pokreta i degenerativne promene hrskavice zgloba.

Manuelne tehnike

Manuelna terapija - primena tehnika manuelne terapije radi oporavka zgloba, mekog tkiva i neuralne pokretljivosti je najvažnija za normalizovanje biomehanike mišićnoskeletnog sistema u sadejstvu sa redukacijom mišićne funkcije.

Mobilisanje zgloba se koristi kao tretman u slučaju nemogućnosti fizioloških ili sadejstvujućih pokreta u zglobu. Manuelna terapija se rangira prema intenzitetu i obezbeđuje pasivne pokrete samo u okviru mogućih obima pokreta. Manipulacija zgloba uključuje i pokrete kroz barijeru mogućeg obima pokretljivosti zgloba, što se postiže kroz različite zahvate ili brzim pomeranjem jedne komponente zgloba dok je druga fiksirana. Kontraindikacije za mobilizaciju i manipulaciju zgloba obuhvataju lokalni malignitet, lokalnu infekciju kosti ili frakturu, kompresiju kičmene moždine ili sindrom cauda equina, reumatoidni artritis na Cl do C2, insuficijenciju vertebralne arterije, spondilolistezu, decu pred pubertetom kod koje nije završen proces rasta kostiju i nestabilnost zglobova.

Masaža - masaža podrazumeva direktni fizički pritisak na povređeni ili bolni deo. Masaža može da smanji bol ili olakša zarastanje smanjenjem mišićnog spazma, pomaganjem u uklanjanju hemijskih supstanci, učestvovanjem u efikasnom stvaranju ožiljka ili razlaganju abnormalnog ožiljnog tkiva. Treba je koristiti za omogućavanje aktivnog vežbanja kad god je to moguće. Koriste se različite tehnike, kao što su glađenje, gnječenje, lupkanje ili duboki pritisak. Duboki pritisak je kontraindikovan u akutnom stanju jer povećava reaktivnost i lokalni dotok krvi.

Posle početnog cilja, kontrole inflamacije, počinje mobilizacija. Fokus se pomera sa tretiranja kliničkih znakova i simptoma na obnavljanje funkcije. Sportista mora biti pažljivo praćen u pogledu njegovog odgovora na lečenje, kao i bilo koju sumnju na inflamatorni odgovor

koji ukazuje na potrebu da se smanji nivo rehabilitacionih aktivnosti. Neophodan je postepeni napredak u snazi i stepenu slobode pokreta i svako nenapredovanje može da uspori ovu fazu rehabilitacije. Subakutna faza je generalno najduža faza. Upotreba medikamenata, različitih metoda fizikalne terapije i terapijskih tehnika se stalno procenjuje i smanjuje. Najvažnije u ovoj fazi je sastavljanje programa vežbi.

Sastavljanje programa vežbanja

Terapeut mora da uoči svaki manjak fleksibilnosti, snage i izdržljivosti povređenog sportiste. Režim vežbanja je zasnovan na saniranju ovih nedostataka. Komponente režima su vrste vežbi, učestalost, trajanje i intenzitet istezanja. Sportisti koriste vežbe istezanja za povećanje obima pokreta i sprečavanje povrede. Ako povreda postoji, istezanjem se smanjuje bol, gubitak obima pokreta i fleksibilnosti. Snažno istezanje može biti kontraindikovano kod akutne mišićne ili mišićnotetivne povrede. Pasivno istezanje tj. kada druga osoba vrši istezanje relaskiranog ekstremiteta izvodi se nežno i polako da bi se izbeglo aktiviranje refleksa na istezanje. To je zaštitni refleks koji štiti mišić ili zglob od povrede posle brzog istezanja.

Primena toplote pre istezanja povećava visko - elastičnost kolagena, čime se povećava istezanje. Produženo statičko istezanje je tehnika koja se uobičajeno koristi kod sportista. Uz manuelnu pomoć ili nakon instrukcije u odgovarajućem položaju, istezanje bi trebalo da bude izvedeno do kraja mogućih obima pokreta, u trajanju od 30 do 60 sekundi. Poznavanje i korišćenje fiziološkog odgovora može da maksimalizuje rezultat.

Na primer, recipročna inhibicija uključuje statičko istezanje i kontrakciju grupe mišića antagonista. Sportista pomera zglob do kraja dozvoljenog obima pokreta a zatim kontrahuje (statička kontrakcija) grupu mišića antagonista tokom 30 sekundi. Ovo smanjuje tendenciju da se izazove refleks istezanja istegnutog mišića. Ovaj tip tehnike proprioceptivne mišićne facilitacije (engl. prioceptive neuromuscular facilitation, PNF) podrazumeva statičko istezanje sa kontrakcijom grupe mišića agonista. Sportista pomera zglob do kraja mogućeg obima pokreta i tada kontrahuje (statička akcija) grupu mišića koju isteže. Izometrijska kontrakcija može da poveća fleksibilnost relaksacijom mišića preko aktivacije Goldžijevog organa u tetivama ili istezanjem vezivnog tkiva oko zgloba.

Studije sa sportistima pokazuju efikasnost ovog tipa istezanja. Fleksibilnost kod pacijenata u postoperativnom periodu, kada je aktivni pokret kontraindikovan ili suviše bolan, postiže se korišćenjem mašine za kontinuirano pasivno istezanje (engl. continuous passive machine, CPM). Upotreba CPM smanjuje ukočenost zglobova i pospešuje ishranu zglobne hrskavice; takođe pospešuje pravilno postavljanje zarastajućih vlakana prema Volfovom zakonu.

Kod povrede ekstremiteta, može se primeniti statičko jačanje izometrijskim mišićnim kontrakcijama tokom akutne faze i nakon nje. U nekim slučajevima odgovarajuća je i primena kontrolisanog "stresa" na zglob (uz kontinuirano jačanje). Na primer, vežbe kao što su podizanje ispružene noge primenjuju se u slučaju povrede ligamenta kolena. Dinamičke vežbe jačanja mogu da počnu kada sportista počne da toleriše statičke vežbe jačanja. Prvo se primenjuju vežbe

zatvorenog kinetičkog lanca (engl. closed kinetic chain, CKC) Fiksira se distalni deo ekstremiteta čime se ograničava stepen slobode pokreta ekstremiteta i sila koja deluju u zglobu. U toku faze kontrolisane ("zaštićene") mobilizacije, može se početi i sa vežbama otvorenog kinetičkog lanca (engl. open kinetic chain, OKC)

Distalni deo ekstremiteta je slobodan što povećava stepen slobode pokreta i snagu sila koje deluju u zglobu. Prelazak sa CKC na OCK je posebno važan kod gornjih ekstremiteta, koji primarno funkcionišu na principu OKC. Princip "posebne adaptacije na nametnuti zahtev" (engl. Specific Adaptation to Imposed Demand, SAID) zahteva da mišić radi pod opterećenjem većim nego što je uobičajeno, radi povećanja snage. Opterećenje može da varira kako bi se postigao određen cilj. Na primer, vežbanje sa malim otporom i većim brojem ponavljanja poboljšava izdržljivost, dok mali broj ponavljanja uz veliki otpor povećava snagu. Vežbe jačanja i stabilizacije trupa su važan deo procesa rehabilitacije. Kada se kinetski lanac i prenošenje snage sa distalnih delova na proksimalne delove eks-tremiteta pa na trup uzme u obzir, ključno je održati ili pojačati proksimalnu stabilnost.

Ekcentrične vežbe koriste viskoelastične osobine mišića radi povećanja snage. Ekcentrični pokret se primenjuje pre koncentričnog pokreta, čime se opterećuju sarkomere i vezivno tkivo. Ovaj sled kontrakcija se koristi i u aktivnostima koje su specifične za sport. Na primer košarkaši prvo opterete mišiće lista pre nego što skoče za loptu. Napredak u ovom tipu vežbi može da se postigne dodavanjem visine na površinu sa koje se skače ili povećavanjem brzine aktivnosti. Izdržljivost - čak i mala povreda dovodi do značajnog smanjenja kondicije. Povredom su "zahvaćeni" mišići na mestu povrede, ali i mišići proksimalno i distalno od mesta povrede. Treba odmah otpočeti ukršteni trening ili neprekidni trening izdržljivosti koji koristi različite vrste vežbi. Kod povrede donjih ekstremiteta može biti korišćena hidroterapija, uključujući trčanje u vodi ili plivanje, trenažer za gornji deo tela i bicikl za jednu nogu.

Za povrede gornjih ekstremiteta, ako ih povređeni toleriše, mogu se nastaviti hodanje, trčanje ili vožnja bicikla. Kako se oporavak nastavlja, otpočinje se sa vežbama za trening snage uključenih mišića, koje su sastavljene od puno ponavljanja i malog otpora. Zavijanje ili bandažiranje obezbeđuju zaštitu tokom pokreta. Za bezbedan povratak sportskoj aktivnosti, mora se povratiti i kondicija. Treba isplanirati i pratiti postepen napredak u vremenu trajanja treninga.

Vežbanje u vodi olakšava pokrete, sprečava mišićnu atrofiju i smanjuje gubitak obima pokreta. Vodena sredina može takođe da bude korišćena za ukršteno treniranje i raniju i agresivniju rehabilitaciju sportskih povreda. Plovnost "smanjuje" telesnu masu i omogućava aktivno vežbanje čak i kada povređeni mišić ne sme da se opterećuje. Hidrostatski pritisak može da redukuje edem i pomogne u uklanjanju ćelijskih otpadnih materija. Viskoznost vode može pomoći u poboljšanju proprioceptivnog osećaja zgloba. Hidroterapija omogućava povećanje otpora proporcionalno naprezanju, primenu naprava za plutanje i kontrolu pravca pokreta. Temperatura vode može biti od pomoći u kontroli bola. Uranjanje celog tela u vodu ima značajne efekte na kardiopulmonalni sistem, što treba uzeti u obzir. Fokus funkcionalne faze rehabilitacije uključuje poboljšanje neuromuskularne kontrole, aktivnosti specifične za sport i aktivnosti koje se izvode u više ravni, kao i prestanak maladaptivnog ponašanja koje može dovesti do novih povreda.

Ova faza se završava kada su dostignuti kriterijumi za povratak igri. Terapijske metode i medikamentna terapija se koriste samo povremeno u slučaju egzarcerbacije.

Funkcionalno retreniranje

Sportista mora da ide dalje od poboljšanja fleksibilnosti, snage i kondicije i da pre povratka na sportski teren, vežba i aktivnosti specifične za određeni sport. Funkcionalno ili retreniranje specifično za sport, uključuje vežbe kinetičkog lanca, ravnoteže, propriocepcije i vežbe agilnosti. Sportista mora biti pažljivo praćen i mora napredovati odgovarajućim tempom tokom ovog kritičnog perioda. Biomehanički nedostatak u zglobovima, van povređenog ekstremiteta vodi novom povređivanju, što je možda i dovelo do sadašnje povrede.

Na primer bacač u bejzbolu može da "prenese" snagu sa donjih ekstremiteta preko trupa kako bi povećao snagu gornjih ekstremiteta. Zato je utvrđivanje i lečenje nedostatka fleksibilnosti i snage donjih ekstremiteta i trupa važan deo procesa rehabilitacije za ovog igrača.

Od koristi u uspostavljanju pravilne šeme pokreta može da bude i obrada biomehaničkih deficita i izvršena analiza pokreta, uz korišćenje video zapisa.

Ravnoteža je dinamička komponenta sportskog izvođenja. Rane dinamičke aktivnosti za poboljšanje ravnoteže, kao što je treniranje na neravnoj dasci, nastavljaju se aktivnostima različite brzine i intenziteta. Simulacija pokreta specifičnih za sport može pomoći u pronalaženju funkcionalnog deficita ravnoteže. Proprioceptivni deficiti nastali kao rezultat povrede, zavise od vrste povređenog tkiva i dužine imobilizacije. Povrede lig. anterior talofibulare ili lig. cruciatum anterior mogu da utiču na senzorne impulse iz skočnog zgloba i kolena. Stajanje na jednoj nozi ili hodanje stepenicama gore - dole omogućava kontrakciju zglobova donjih ekstremiteta, povećavajući osećaj zgloba za položaj. Propriocepcija gornjih ekstremiteta i kontrakcija mogu biti pojačane vežbama zatvorenog lanca preko lopte, u kojima se koristi teret.

Vežbe agilnosti - vežbe agilnosti se uključuju u program oporavka pre povratka na sportski teren. Zadaci kao što su trčanje "zvezde" zahtevaju promene pravca i oslanjanje samo na jednu nogu, uzrokujući pokrete rotacije i prenošenja u mnogim ravnima zglobova. Neophodna je koordinacija ruka - oko i odgovarajuće postavljanje stopala. Ovi zadaci poboljšavaju neuromuskularnu kontrolu. Pre nego što se vrati takmičenju, sportista treba uspešno da izvede testove agilnosti specifične za sport kojim se bavi i to sa odgovarajućom opremom. Krajnji cilj rehabilitacije je bezbedan i brz povratak na sportski teren.

Rehabilitacija istinski počinje u trenutku povređivanja i nastavlja se i nakon povratka igri.

Metode fizikalne terapije

Osnovni principi za primenu metoda fizikalnih terapija je da se minimalizuje povreda i skrati vreme odsustvovanja od sportskih aktivnosti. Ove metode su od pomoći u obradi -smanjenju bola i edema, kao i poboljšanju zarastanja. Fizikalna terapija je dodatak nezi, a ne lek. Metode fizikalne terapije mogu se kategorizovati kao hladnoća, toplota, struja i trakcija.

Metode fizikalne terapije koje koriste hladnoću

Terapija hladnoćom ili krioterapija je vrlo korisna metoda fizikalne terapije u sportskoj medicini. Postoje brojni načini aplikacije hladnoće. Hladna masaža je upotreba leda ili ledenog štapića, direktnim nanošenjem na "zapaljeno" tkivo u trajanju od 5 do 10 minuta. Postoje i gotovi preparati gel ili silikonsko hladno pakovanje hlađeno na -12 stepeni celzijusa koje se stavlja u periodima od po 10 do 30 minuta. Utapanje ekstremiteta u hladnu vodu (temperatura od 4 do 10 stepeni celzijusa) obezbeđuje cirkumferntno hlađenje tog ekstremiteta konvekcijom.

Metode fizikalne terapije koje koriste toplotu

Površinski agensi prodiru kroz kožu do 2 cm dubine, maksimalna temperatura tkiva se postiže u masnom sloju. Urajanje u đakuzi kadu je primer toplote po površini kože, pri čemu se energija prenosi konvekcijom. Temperatura vode je prilagođena površini potopljenog tela za imerziju distalnog ekstremiteta koristi se temperatura do 40 stepeni celzijusa. Za imerziju do struka koristi se temperatura do 41 stepena celzijusa, kod pacijenata kod kojih se primenjuje preventiva koristi se temperatura do 38 stepeni celzijusa.

Fluidoterapija je drugi način kojim se površinski primenjuje toplota koja se prenosi konveksijom. Fluido terapija dozvoljava aktivni obim pokreta, ali i obezbeđuje zaštitu od kontaminacije kože. Dubinski toplotni agensi prodiru dublje od 2 cm i maskimalna temperatura se postiže ispod potkožnog tkiva prenošenjem toplote u koštano.mišićni međuprostor. Postoji uska granica između terapijskog temperaturnog opsega i temperatura koja potencijalno mogu da izazovu oštećenje tkiva. Granica bola je 45 stepeni celzijusa, dok je cilj temperatura od 40 stepeni celzijusa. Ultra zvuk je primer dubinskog temperaturnog agensa. Vibracije molekula se pretvaraju

u toplotu koja prodire 6 do 8 cm u dubinu tkiva. Uobičajena terapijska snaga je u rasponu od 0,5 do 3 W/cm2.

Metode fizikalne terapije koje koriste struju

Elektroterapija se koristi već vekovima, postoje različiti modaliteti, bilo sa naizmeničnom ili jednosmernom strujom. Može se manipulisati i parametrima kao što su tip talasa, amplituda i trajanje. Transkutna električna nervna stimulacija koristi se za lečenje bolnih stanja, pri čemu se elektrode postavljaju ili lokalno ili segmentno u zavisnosti od stanja. Stimulacija galvanskom strujom više voltaže nego tradicionalna stimulacija, što omogućava dublje prodiranje u tkivo. Neuromišićna električna stimulacija se koristi za održanje snage mišića, naizmenična struja se koristi za povećanje dotoka krvi u region i može biti korišćena sa električnom mišićnom stimulacijom radi postizanja efekata masaže.

Trakcija

Manuelnom trakcijom leče se bolna stanja kičme. Smanjenje bola se javlja zbog relaksacije mekog tkiva nad kičmom. Da bi se postiglo rasterećenje tela vertebralnih pršljenova ili pljosnatih zglobova, potreban je mehanički aparat sa tegovima. Upotreba mehaničke trakcije je ograničena u sportskoj medicini, kontraindikovana je u slučaju bilo koje nestabilnosti kičme.

Povrede tetiva

U sportu najčešće su rupture tetiva. Posebno su karakteristične rupture Achill-ove tetive i tetiva ekstenzora prstiju šake. Kod povrede Achill-ove tetive javlja se bol, nesposobnost dalje fizičke aktivnosti, a ponekad pri pucanju Achill-ove tetive čuje se zvučni fenomen "pucanje biča". Klinički se javlja udubljenje na mestu pucanja tetive, koje se brzo ispunjava hematomom, bol na pritisak i negativan Thomsonov znak (pri manualnoj kompresiji zadnje lože podkolenice izostaje plantarna fleksija). Podizanje na prste je siguran znak da je tetiva očuvana.

Terapijski postupci kod rupture tetiva

U terapijskom smislu neophodna je hirurška intervencija u prvih 24 sata. Još u fazi imobilizacije nakon hirurškog tretmana potrebno je sprovesti rehabilitacione mere: elevacija, magnetno impulsno polje i premodulisani oblik interferetnih struja. Nakon završene faze imobilzacije prelazi se na program hidrokineziterapije. Oporavak traje do 6 meseci.

Kod hroničnih lezija Achillove tetive zabranjena je primena lokalne aplikacije kortikosteroida jer dovode do brže degeneracije tetive i kasnije rascepa tetive.

Povrede zglobova

1)Contusio (nagnječenje),

Terapija : oporavak je obično za 7-10 dana.

2) Distorsio (uganuće),

Terapija : terapijski program podrazumeva konzerativno lečenje kod prva dva stadijuma (fizikalni agensi), a kod III stepena operativno lečenje.

3) Luxatio (iščašenje),

Terapija : iščašeni zglob treba što pre namestiti kako ne bi došlo do skraćenja mišića kroz njihovu kontrakciju usled bola (nocicepivni somatosenzorni blokirajući efekat NSB po Brügger-u) - blokiranje pokreta kako bi se smanjio bol. Nakon repozicije potrebno je staviti imobilizaciju.

Imobilizacija mora biti dovoljno duga (6-8 nedelja) jer ranije skidanje imobilizcije vodi oštećenju zglobnih struktura (ligamentarnog aparata) pa tako nastaje nova lukasacija i pri malim opterećenjima (habitualna luksacija). U toku imobilizacije započinje se program primene fizikalnih agenasa (magnetno impulsno polje, interferentne struje i statičke kontrakcije koje su oprezno dozirane). Nakon skidanja imobilizacije započinje restitucija kroz fizičku aktivnost (bazični trening), hidrokineziterapiju, elektrostimuaciju (SP oblik eksponecijalnih struja) i ostale fizikalne agense.

Povredjivanja meniskusa

Tkivo meniskusa nema mogućnost regeneracije pa se konzervativnim načinom lečenja ne mogu očekivati neki značajniji rezultati. Zbog toga je operativna tehnika, tehnika izbora. Konzervativno lečenje zahteva mirovanje u polufleksiji kolena, primenu krioterapije prvih 24 sata, a zatim primenu fizikalne terapije (elektro, magneto-laser terapiju, kao i statičke kontrakcije). Ukoliko u toku tri nedelje nema poboljšanja potrebno je povredu zbrinuti operativnim putem. Postoperativni tok podrazumeva primena fizikalnih agensa od prvog dana po operaciji.

Povrede kostiju

Povrede kostiju u sportu se dele na povrede pokosnice i povrede kostiju (prelomi).

Oštećenje pokosnice se dogadja pri direktnom i padu na mestima gde je kost pokrivena samo kožom (lateralni rub lakatane kosti, veliki trochanter femoralne kosti i dr). Specifična lokalizacija je prednja strana golenjače koja se javlja kod napornog trčanja na vrdom terenu zbog povlačenja interosealne membrane. Tako dolazi do nadražaja periosta i njegove reakcije koja se često tumači kao zapaljenje i dat joj je pogrešan naziv (periostitis). Terapija je odmor, mirovanje i primena fizikalnih agenasa.

Terapijski program kod preloma:

Nakon skidanja imobilizacije započinje se program rehabilitacie kroz primenu hidrokineziterapije, elektroterapije i ostalih procedua koje omogućuju brz oporavak. Posebni značaj ima primena aparaturne tehnike za jačanje mišića (quadriceps aparat, trenažeri, motoričke šine i dr) gde se precizno može dozirati opterećenje.

U toku imobilizacije potrebno je sprovoditi fizikalne procedure u cilju stimualcije formiranja kalusa (magnetno impulsno polje, interferentne struje i statičke kontrakcije), kao i očuvanja trofike imobilisanih mišića.

Povreda mišića

Osnovni zadatak nakon povrede je kontrola krvarenja. To se postiže aplikacijom krioterapije. Kod dubokih povreda pored krioterapije potrebno je primeniti i kompresiju putem elastične čarape, elastičnog zavoja i sl. U istom cilju potrebno je mirovanje i elevacija povredjenog segmenta.

Kompresija mora biti obuhvatna - treba je postaviti po celoj dužini mišića i mora biti ravnomerna. Nakon 36 sati, a najkasnije posle 48 sati počinje se sa laganim aktivnim vežbama, jer to uslovljava dodatnu hiperemiju, bržu resorpciju hematoma i redukciju stvaranja ožiljnog tkiva. Primena anestetika je diskutabilna, a ako se već daje treba ga dati odmah nakon povrede jer kod povrede postoji oštećenje i vazomotronih nerava. U akutnom stadijumu zabranjena je masaža jer dolazi do većeg krvarenja i daljeg oštećenja mišićnih vlakana. Od fizikalnih agensa najdelotvornije je delovanje magnetnog impulsnog polja zbog povećanja oksigenacije 200 - 300%.

Nakon tri dana od povrede počinje proces regeneracije povredjenih mišićnih vlakana i tada treba primeniti fizikalne procedure u cilju stimulacije regeneracije i sprečavanja stvaranja ožiljnog tkiva. Najdelotvorniji agensi su: interferentne struje, male doze ultrazvuka (mikromasaža na ćelijskom nivou), magnetno impulsno polje i dr. Kineziterapija ima postepen nivo povećanja opterećenja. Nakon dve nedelje kineziterapija je intenzivnija.

Kod teških povreda i kompletnih ruptura jedini pravi izbor terapije je operativna terapija. Operativni cilj je egzaktna readaptacija mišića. Kao i kod konzervativne terapije i kod operativne najbitniji element u postoperativnom periodu je program rehabilitacije i primena fizikalne terapije.

LITERATURA

1. Medicinska rehabilitacija, Milorad Jevtić, Beograd, 2008.

2. Klinička fizikalna terapija i rehabilitacija traumatoloških i ortopedskih bolesnika, Miodrag Veljković, Beograd, 2009.

3. www.nlm.nih.gov/medlineplus/sportsinjuries.html

4. www.sportsinjuryclinic.net

5. http://www.medf.kg.ac.rs/

SADRŽAJ

Sportske povrede................................................................................................................2

Uvod u rehabilitaciju…........................................................................................................4

RICE procedura……………………………………………………………………………………5

Tehnike rehabilitacije.............................................................................................................6

Manuelne tehnike………………………………………………………………………………..6

Sastavljanje programa vežbanja..........................................................................................7

Funkcionalno retreniranje....................................................................................................9

Metode fizikalne terapije.....................................................................................................10

Povrede tetiva...................................................................................................................12

Povrede zglobova...............................................................................................................12

Povredjivanja meniskusa......................................................................................................13

Povrede kostiju.................................................................................................................13

Povreda mišića..................................................................................................................14

Literatura..........................................................................................................................15