1

POTRAGAZA

BOGOMA.V.TOZER

2

SadržajPredgovor.............................................................................................................................. 3

Tozerova zaostavština .......................................................................................................... 4

Uvodna reč ............................................................................................................................ 6

Prionuti uz Boga ................................................................................................................... 7

Blagoslov nemaštine ...........................................................................................................11

Uklanjanje zavese...............................................................................................................15

Shvatiti Boga....................................................................................................................... 20

Sveobuhvatno prisustvo..................................................................................................... 24

Glas koji govori................................................................................................................... 28

Pogled duše.......................................................................................................................... 32

Obnavljanje odnosa između stvoritelja i stvorenja......................................................... 37

Krotkost i spokojstvo ......................................................................................................... 41

Sakrament življenja ........................................................................................................... 44

3

PredgovorPotraga za Bogom je plod A. V. Tozerovog duhovnog istraživanja suštine Božije

prirode. Ono što je proisteklo iz napora ovog tajanstvenog pastora iz južnog dela Čikagaostavilo je dubok trag u evanđeoskoj crkvi. Izdavanje ove knjige 1949. godine gurnulo jeTozera na ugledan položaj duhovnog vodstva, položaj koji je on zadržao i do kraja svogživota. Tozerova služba je postala duhovna oaza za one koji su pripadali „zajednici ljudi sgorljivim srcima", da upotrebim izraz koji je on izuzetno voleo da koristi.

Imao sam 15 godina kada sam otkrio Potragu za Bogom. Pročitao sam je 20 puta, amožda i više. Svaki put kada je pročitam moja duša biva ponovo okrepljena. Otkriće oveknjige navelo me je da istražujem život ovog neobičnog čoveka.

Za Tozera je hod sa Bogom predstavljao glavni prioritet i on nije dozvoljavao da se ištatome ispreči. Taj hod je bio osnova njegovog interesovanja za hrišćanske mistike. Za njega jenjihovo svakodnevno ispunjavanje Božijom prisutnošću predstavljalo podsticaj i on je na tajnačin uživao u duhovnom zajedništvu koje su oni imali sa Bogom. Bio je u stanju da svakomeoprosti bilo šta ako je znao da su njegove namere pred Bogom čiste.

Molitveni život doktora Tozera je bio poprilično zadivljujući. Njegova redovna praksaje bila da se ispruži na podu svoje radne sobe, okrenut licem na dole, i da slavi Boga. Čestobi, po sopstvenim rečima, ležao i slavio Boga u tišini, bez reči, često nesvestan svoje okoline.Takva molitva i slavljenje Boga udarili su temelje njegovim proučavanjima, a takođe su gapripremili i za javnu službu.

Želja za proslavljanjem Boga, i želja da se drugi podstaknu na to da na produbljenijinačin postanu svesni Boga jasno se vide u Potrazi za Bogom. Za osobu koja je žedna Bogaova knjiga će postati veran saputnik, i to bez ometajućih ukrasa. Postoje knjige u kojima seuživa samo prilikom jednog čitanja, dok druge postaju dragocenije posle više čitanja. Potragaza Bogom pripada ovoj drugoj katerogiji.

Džejms L. Šnajder

4

Tozerova zaostavštinaSMIRENOST DUŠE, plod istinskog traženja Boga, retko se pronalazi među hrišćanima

dvadesetog veka. Isuviše je njih prihvatilo nemir duše kao nešto uobičajeno te su prestali dasvim srcem traže Boga. Neki su iz gradova pobegli u izolovana odmarališta u nadi da ćepronaći tu smirenost, samo da bi otkrili da im je duša još uvek nemirna.

Jedan neobičan američki propovednik koji je u svojoj duši otkrio tajnu smirenosti i kojije to otkriće preneo hrišćanima jeste A. V. Tozer. On je otkrio to blisko zajedništvo s Bogomusred buke i užurbanosti grada Čikaga. Tozer nikada nije uživao u luksuzu izolovanog života.Rođen u siromašnoj porodici, u brdima zapadne Pensilvanije, živeo je teško otkad je znao zasebe. Prisiljen da zbog situacije u kući zaboravi na obrazovanje, Tozer je u službu stupio bezikakvog obrazovanja, ni srednjeg, a ni višeg.

A. V. Tozer je Hrista upoznao u svojoj petnaestoj godini nakon što je čuo jednogneobrazovanog propovednika na sastanku pod vedrim nebom u Akronu, u Ohaju. Priključiose metodističkoj crkvi i postao aktivan Hristov svedok. Neugledni kutak njegove porodičnekuće u Ohaju postao je njegova privatna soba za molitvu. Još tada, na početku svoghrišćanskog života, Tozer je uspostavio nešto što će do kraja života raditi - naviku čekanja naBoga.

Propovedajući kao laik, Tozer je uvideo da mu njegova crkva baš i nije naklonjena paje odlučio da se priključi crkvi Hrišćanska i misionarska alijansa (the Christian andMissionarv Alliance), gde je ugledao priliku da koristi svoje darove. Njegova sposobnostpropovedanja mu je uskoro obezbedila mesto vođe. Godine 1919. starešina zadužen za tuoblast odlučio je da postavi Tozera na mesto pastora u jednoj od crkava u Nater Fortu ( theAlliance Church in Nutter Fort), u zapadnoj Virdžiniji. Nakon što je kasnije bio pastor i uToledu i Indijanapolisu, 1928. godine prihvatio je poziv da bude pastor crkve u Čikagu (theSouthside Alliance Chruch), u Ilinoju. Njegova služba u toj zajednici trajala je 31 godinu.Poslednja crkva u kojoj je obavljao službu pastora bila je u Torontu (the Avenue RoudAlliance Chruch), u Ontariju, u Kanadi.

Tokom mnogih godina obavljanja pastorske službe, Tozer je takode propovedao naradio-stanici Mudijevog biblijskog instituta, VMBI. Hiljade običnih ljudi i pastora je redovnoslušalo njegovo bogato tumačenje biblijskih istina na temu Izlaganja iz pastorovogproučavanja.

Uskoro je i njegova denominacija počela da primećuje njegove literarne sposobnosti, anedugo zatim i ceo evanđeoski svet. Godine 1950. generalni savet ga je izabrao za urednikačasopisa Alajans vitnes (The Alliance Witness). Taj položaj je zadržao do kraja života.

Ajden V. Tozer se sam obrazovao tako što je godinama vredno proučavao Bibliju i štoje stalno u molitvi tražio Božiju volju. Za Tozera je traženje Boga i traženje istine jedna istastvar.

Na primer, kada je smatrao da mu je potrebno da razume velika Šekšpirova dela, on biih čitao na kolenima, tražeći od Boga pomoć da razume njihovo značenje. Ovaj metod je biotipičan metod njegovog samoobrazovanja.

Ni uz jednog drugog učitelja osim uz Svetog Duha, A. V. Tozer je postao teolog,biblijski akademik i vrhunski majstor za upotrebu engleskog jezika. U njegovim spisimanema mnogo citata zbog toga što je on u velikoj meri upijao sve što je čitao tako da je mogaoslobodno da piše jednostavnim, i privlačnim, jezikom principe istine, koje je otkrivao tokomsvih godina proučavanja pod blagoslovom Svetog Duha. Evanđeoski mistici su bili njegovaomiljena tema proučavanja. Težnje njegovog srca su bile zadovoljene onim što je naučio odljudi i žena koji su održavali plamen duhovne realnosti u vreme kada je izgledalo kao da suotpadništvo i duhovna tama jedna jedinstvena stvar.

Najveći deo konkretnog materijala koji sačinjava knjigu Potraga za Bogom proistekaoje iz vihora Tozerovog ličnog iskustva. Poglavlje pod naslovom Blagoslov nemaštine, ustvari, predstavlja odraz Tozerove očajničke borbe da dovede svoju jedinu kćer Hristu. Borbaje za njega bila naporna i razorna, ali kada je došlo do potpune predaje, obuzelo ga je novo iblistavo oslobođenje. Naučio je da upoznaje Boga, i to u školi praktičnog iskustva.

5

Otkad je Potraga za Bogom prvi put izašla iz štampe - 1948. godine, po celom svetu suštampani i izdavani milioni primeraka ove knjige. I dok su sva Tozerova dela dobroprihvaćena, Potraga za Bogom je i dalje najpopularnija.

Pisanje ove knjige je za A. V. Tozera bilo duboko duhovno iskustvo. Doktor DejvidDŽ. Fant, njegov biograf, ovako opisuje taj proces:

„Tozer je Potragu za Bogom bukvalno napisao na kolenima.Možda to objašnjava njenu snagu i blagoslov koji se nalazi nad njom."Možda se činjenica da je ta knjiga i dalje korisna može pripisati autorovom velikom

duhovnom otkriću da traženje Boga ne ograničava čovekov život, nego ga umesto togadovodi do najvišeg mogućeg nivoa ispunjenja.

A. V. Tozer je bio neka vrsta proroka dvadesetog veka koji je pozivao crkvu da ponovopočne da praktikuje pobožnost i onaj nivo duhovne realnosti u kojem su uživali ozbiljnitragaoci za Bogom iz doba apostola. Od sve njegove zaostavštine nijedna njegova knjiga negovori jasnije o našoj dubokoj potrebi srca nego što to čini Potraga za Bogom.

6

Uvodna rečU ovom momentu kada je tama skoro jedinstvena, jedan ohrabrujući zračak se

pojavljuje; unutar stada konzervativnog hrišćanstva se može naći sve veći broj ljudi čiji jeverski život obeležen glađu za Bogom. Oni čeznu za duhovnom realnošću, a reči ih sigurnoneće odgovoriti od toga niti će ih zadovoljiti kojekakva „ispravna tumačenja" istine. Oni sužedni Boga i neće se smiriti sve dok ne budu utolili svoju žeđ na izvoru žive vode.

Ovo je jedina i prava preteča probuđenja koju sam uspeo da vidim na bilo kojemverskom horizontu. To može biti oblačić veličine ljudske šake za kojim je tragala nekolicinasvetih tu i tamo. On može dovesti do vaskrsenja života mnogih ljudi, a takođe i ponovo dapruži to blistavo čudo koje prati veru u Hrista, to čudo koje skoro da je nestalo iz Božije crkvenaših dana.

Tu glad, međutim, naše verske vođe moraju prepoznati. Današnje evanđeoskohrišćanstvo je (da primenimo pesničku sliku) podiglo oltar i raskomadalo žrtvu, ali kao da muje sada dovoljno da broji kamenje i razmešta delove žrtve, ne brinući se što nema ni iskricevatre na visokom Karmelu. Međutim, slava Bogu što ipak ima onih kojima je do toga stalo.To su oni koji, iako im se sviđa oltar i iako im žrtva pričinjava radost, ipak ne mogu da sepomire s činjenicom da vatre još uvek nema. Oni iznad svega žele Boga. Oni su žedni dalično iskuse tu „prožimajuću slatkoću" Hristove ljubavi o kojoj su svi sveti proroci pisali i svipsalmisti pevali.

Danas ima isuviše učitelja Biblije koji ispravno izlažu principe Hristovih doktrina, amnogima od njih kao da je dovoljno da iz godine u godinu govore o temeljima vere i začudosu nesvesni toga da se u njihovoj službi Božije prisustvo ne ispoljava niti da u njihovomličnom životu nema ničega neobičnog. Oni sve vreme propovedaju vernicima koji u svojimsrcima nose tu težnju koja takvim naučavanjem jednostavno ne biva zadovoljena. Verujem daovo govorim s ljubavlju, ali nedostatak za našim propovedaonicama je stvaran. Miltonovastrašna rečenica se jednako odnosi na naše vreme kao i na njegovo: „Gladne ovce dižu svojepoglede, ali ne bivaju nahranjene". Ozbiljna je stvar i nije mali skandal u Božijem kraljevstvukada Božija deca gladuju, a sede za Očevom trpezom. Istinitost Veslijevih reči se vidi prednašim očima: „Ortodoksnost, ili ispravno mišljenje, je, u najboljem slučaju, tek mali deoreligije. Iako ispravna osećanja ne mogu opstati bez ispravnih razmišljanja, ispravnarazmišljanja ipak mogu opstati bez ispravnih osećanja. Moguće je imati ispravno mišljenje oBogu, a s druge strane nemati ni ljubavi ni ispravnih osećanja prema njemu. Satana je dokaztoga".

Zahvaljujući našim sjajnim biblijskim društvima i drugim organizacijama koje suefikasne u širenju Božije reci, danas postoje milioni ljudi koji imaju „ispravno mišljenje",verovatno više nego ikad pre u istoriji crkve. Pa ipak se pitam da li je ikad ranije istinskobogosluženje bilo na nižem nivou. U velikim granama crkve umetnost slavljenja Boga jepotpuno izgubljena, a na mesto slavljenja je došla ona čudna stvar zvana „program". Ova rečje pozajmljena sa pozornice i tužnom mudrošću primenjena na vid javnog bogosluženja kojimi sada nazivamo slavljenjem.

Ispravno izlaganje Biblije u crkvi živoga Boga jeste imperativ. Bez toga nijedna crkvane može biti novozavetna crkva, ni u kojem značenju te reči. Međutim, moguće je izlagatibiblijsko učenje na takav način da slušaoci budu potpuno lišeni bilo kakve prave duhovnehrane. Jer, nisu reči samo ono što hrani dušu nego sam Bog, i sve dok i ukoliko slušaoci neotkriju Boga lično u svom iskustvu sve dotle nisu ništa bolji čak i ako su čuli istinu. Biblijanije cilj sama za sebe, nego sredstvo pomoću kojeg će ljudi biti dovedeni do intimnog iispunjavajućeg spoznavanja Boga, da bi mogli ući u njega da uživaju u njegovom prisustvu,da okuse i spoznaju tu unutrašnju lepotu samog Boga u srži i središtu svojih srca.

Ova knjiga je skroman pokušaj da se Božijoj gladnoj deci pomogne da ga pronađu natakav način. Ništa ovde nije novo osim toga što je ovo nešto što sam ja u svom srcu otkrio oduhovnim realnostima koje su meni divne i drage. Neki su pre mene u istraživanju ovih svetihtajni otišli mnogo dalje nego ja, ali ako moj žar i nije velik, barem je stvaran - a možda ipostoji neko ko može da zapali svoju sveću njenim plamenom.

A. V. Tozer u Čikagu, Ilinoj, 16. jun 1948.

7

Poglavlje 1Prionuti uz Boga

Duša je moja prionula za tebei desnica me tvoja drži.

Psalam 63:9Hrišćanska teologija uči doktrinu o milosti koja prethodi, što ukratko znači da je, pre

nego što je čovek počeo da traži Boga, Bog prvo morao da potraži čoveka. Pre nego što čovekmože i da pomisli ispravnu misao o Bogu, u njemu se već moralo odviti delo prosvetljenja.Možda je nesavršeno, ali je ipak to stvarno delo koje i jeste potajni razlog svih želja, traženja imolitvi koje će uslediti.

Tražimo Boga zato, i jedino zato, što je on u nas stavio tu težnju koja nas nagoni da gatražimo. “Niko neće doći k meni” rekao je naš Gospod - „ukoliko ga Otac moj, koji me jeposlao, ne pozove", a upravo je to ono prethodno privlačenje čime nas Bog lišava svake težnjeda sami sebi pripišemo čin dolaska k njemu. Podstrek da tražimo Boga dolazi od samog Boga,ali je proizvod tog podstreka to što mi prionemo uz njega. Sve vreme dok ga tražimo mi većjesmo u njegovoj ruci: „Desnica me tvoja drži".

Ne postoji protivrečnost u tom božanskom „držanju" i čovekovom „prianjanju". Sve jeod Boga, kao što uči fon Hegel: „Bog je uvek pre svega". U praksi, međutim (to jest, kada seBožija ranije učinjena dela sretnu s ljudskim sadašnjim odazivom), čovek mora tražiti Boga.Kod nas mora doći do pozitivnog odgovora ako želimo da se to tajno privlačenje od straneBoga odvije u prepoznatljivom iskustvu s njim. Ovo je u Psalmu 42:2-3 izraženo srdačnimtonom ličnog osećanja: " Kao što košuta potoke traži, tako duša moja za tobom čezne, Bože!Duša je moja žedna Boga, Boga živoga. Kad ću stići i izići pred lice Božje?" Ovo je ozbiljanpoziv, a srce koje čezne razumeće ga.

Doktrina o opravdanju verom - biblijska doktrina i blaženo olakšanje od sterilnoglegalizma i uzaludnih napora je u naše vreme upala u loše društvo i mnogi su je shvatili natakav način kao da ona, u stvari, sprečava ljude da upoznaju Boga. Celokupan događajverskog obraćenja je učinjen mehaničkim i mlitavim. Sada se može verovati, a da to bude bezikakvih sukoba s moralnom stranom života i bez sramote za akademski ego. Hrista možemo„primiti" i to bez toga da se u duši primaoca stvori ta posebna ljubav prema njemu. Čovek je„spašen", ali nije ni gladan ni žedan Boga. Štaviše, on je i naučen da bude zadovoljan te jepodstaknut da bude zadovoljan s malo toga.

Savremeni naučnik je među svim čudima Božijeg sveta izgubio samog Boga; mihrišćani smo u opasnosti da izgubimo Boga među svim čudima njegove Reči. Gotovo da smozaboravili da je Bog osoba i da ga je, kao takvog, moguće voleti, kao i svakog drugog. Usvakoj osobi se nalazi sposobnost da poznaje druge osobe, ali nekoj osobi nije moguće dapotpunije upozna drugu ako se s njom sretne samo jednom. Tek se nakon dugog i srdačnogprijateljstva mogu istražiti puni kapaciteti obeju osoba.

Svi međuljudski odnosi su odaziv jedne osobe prema drugoj osobi, što kasnijepostepeno izrasta iz najneobaveznijeg poznanstva u nešto što predstavlja najprisniji odnos zakoji je ljudska duša sposobna. Religija, ukoliko je ona prava, je u suštini odaziv osoba koje sustvorene, prema osobi koja stvara, Bogu. ,,A život je večni u tome da tebe poznaju, tebe,jedinoga istinitoga Boga, i onoga koga si ti poslao, Isusa Hrista" (Jovan 17: 3).

Bog je osoba i u dubini svoje moćne prirode on misli, želi, uživa, oseća, voli, teži i patikao i bilo koja druga osoba. Kada nam se objavio, držao se nama poznate ideje o tome šta jeosoba. On s nama komunicira kroz predele našeg uma, volje i osećanja. Stalna i neometanarazmena ljubavi i misli između Boga i duše otkupljenog čoveka je živa srž novozavetnereligije.

Svesni smo ovakve komunikacije između Boga i duše u svom ličnom iskustvu. Ona jelična: ne zadržava se ispod praga svesti da tamo funkcioniše bez znanja duše (kao što, naprimer, neki smatraju da krštavanje dece deluje na takav način), nego dolazi u polje svesnog,gde je čovek može doživeti baš kao što doživljava svaku činjenicu u svom iskustvu.

8

Vi i ja smo u malom (s izuzetkom greha) ono što je Bog u velikom. Pošto smo stvorenipo njegovom obličju, u sebi imamo sposobnost da ga poznajemo. Ono što nam nedostaje zbognaših greha jeste snaga. Onog momenta kada nas Duh oživi, naše kompletno biće oseća tusrodnost s Bogom i radosno ga prepozna. To je nebesko rođenje, bez kojeg ne možemo videtiBožije carstvo. Ono, međutim, nije kraj nego početak, jer sada počinje slavna potraga,radosno istraživanje beskonačnih bogatstava Boga. Tu je, dakle, početak, a niko još nijeotkrio gde stajemo, jer strašnim i misterioznim dubinama Trojedinog Boga nema kraja.

Okeanu bez obale, ko te može oglasiti?Tvoja večnost je oko Tebe,

Božansko veličanstvo!

Naći Boga, a i dalje ga tražiti je paradoks ljubavi u duši kojeg odbacuje religiozančovek koga je isuviše lako zadovoljiti, a koji se opravdava u srećnim iskustvima decegorljivih srca. Sveti Bernard je izrekao ovaj sveti paradoks u vidu muzičkog katrena koji ćeodmah razumeti svaka verna duša:

Jedemo od Tebe, o sveti živi hlebe, I želimo da se i dalje od tebe gostimo:Pijemo od tebe, fontano. I želimo da žeđ svojih duša od tebe utolimo.

Približite se svetim ljudima i ženama iz prošlosti i uskoro ćete osetiti toplinu njihovečežnje za Bogom. Oni su žalili za njim, molili se, vodili unutrašnje borbe i tražili ga dan i noć,i u vreme i u nevreme, a kada su ga pronašli postalo im je još slađe zbog dugog traženja.Mojsije je upotrebio činjenicu što poznaje Boga kao argument da ga poznaje još bolje: „Akosam dakle našao milost pred očima tvojim, pokaži mi put svoj. Učini da te poznam i nađemopet milost pred očima tvojim " (Izl. 33:13). Zatim je zatražio nešto još smelije: „Daj mi davidim slavu tvoju!" (33:18). Bogu je bilo veoma drago zbog ovog iskazivanja gorljivosti pa jesledećeg dana pozvao Mojsija na goru i tamo mu je u svečanoj pratnji pokazao svu svojuslavu.

Davidov život je bio vrtlog duhovne želje, a njegovi psalmi odjekuju vapajem tragaocai radosnim povikom nalazača. Pavle je priznao da je glavna pokretačka snaga njegovog životau stvari goruća težnja za Hristom. „Želim da upoznam Hrista" (Fil. 3:10) - to je bila željanjegovog srca i tome je podredio sve. „Štaviše, ja sve smatram gubitkom u poređenju s onimšto sve prevazilazi: sa spoznanjem Hrista Isusa, moga Gospoda, radi koga sam sve izgubio. Isve smatram smećem da bih dobio Hrista" (3:8).

Taj hvalospev je pun slatkog traženja Boga, Boga za koga pevač, čak i dok traži, zna daga je već pronašao. „Njegov trag ću videti i slediti ga" - pevali su naši očevi samo jednugeneraciju pre nas, ali ta pesma se više ne čuje u velikoj zajednici. Kako je tragično to što smou ovim mračnim danima dopustili da naši učitelji tragaju umesto nas. Sve je osmišljeno takoda sve bude usredsređeno na početni čin „prihvatanja" Hrista (izraz koji se, inače, ne nalazi uBibliji) i onda se od nas više ne očekuje da težimo ni za kakvim daljim otkrivanjem od straneBoga u našoj duši. Uhvatili smo se u zamku lažne logike koja kaže da ga, ako smo gapronašli, više ne moramo tražiti. Ovo nam se pruža kao poslednja reč pravoverja, a i uzima sezdravo za gotovo to da nijedan hrišćanin koji nije dobro upoznat s Biblijom nikad nije niverovao drugačije. I tako, celo svedočanstvo na temu crkve koja slavi Boga, koja ga traži ikoja peva o njemu, biva suptilno gurnuto na stranu. Iskustvena teologija srca velike armijesvetih koji su ugodni Bogu je odbačena u korist samoživog tumačenja Pisma, koje bi sigurnočudno zvučalo jednom Avgustinu, Raderfordu ili Brejnerdu.

Usred ove velike hladnoće postoje i oni, drago mi je što to mogu reći, koji se nećezadovoljiti plitkom logikom. Oni će priznati da argument ima snagu, a onda će sa suzamapotražiti neko pusto mesto i otići da se mole: ,,O, Bože, pokaži mi svoju slavu!".

Oni žele da okuse, da svojim srcima dodirnu i svojini unutrašnjim očima vide kako jeBog divan.

Namerno želim da podstaknem ovu srdačnu težnju za Bogom. Nedostatak toga nas je idoveo do sadašnjeg lošeg stanja. Ukočenost (i ukrućenost) našeg religioznog života je rezultat

9

nedostatka svete želje. Udobnost je smrtni neprijatelj svakom duhovnom rastu. Mora dapostoji snažna želja ili se Hrist neće manifestovati svome narodu. On čeka da ga se zaželimo.Šteta je to što on mnoge od nas toliko, toliko, toliko dugo čeka, ali uzalud.

Svako doba ima svoje karakteristike. Trenutno se nalazimo u dobu religijskekompleksnosti. Jednostavnost koja je u Hristu retko se može naći među nama. Umesto nje tusu programi, metode, organizacije i mali milion nervoznih aktivnosti koje oduzimaju vreme ipažnju, ali nikada ne mogu da zadovolje težnje srca. Plitkost našeg unutrašnjeg iskustva,ispraznost našeg slavljenja i ta siromašna imitacija sveta koja obeležava sve naše promotivnemetode - sve to svedočl da danas Boga poznajemo nesavršeno, a njegov mir gotovo nikako.

Ako želimo da pronađemo Boga među svim tim religioznim ritualima, prvo se moramoodlučiti da ćemo ga potražiti, a onda nastaviti dalje putem jednostavnosti. Sada, kao i uvek,Bog se otkriva „bebama", a od mudrih i razboritih se sakriva u gustu tamu. Moramopojednostaviti način na koji mu pristupamo. Moramo se rešiti svega osim onog najvažnijeg(biće nam drago da to otkrijemo, a čega nema mnogo). Moramo ukloniti svaki napor daimpresioniramo nekog i moramo pristupiti s naivnom slobodom deteta. Ako to učinimo, Bogće, bez sumnje, brzo odgovoriti.

Kada religija izgovori svoje poslednje reči, malo nam je toga potrebno osim samogBoga. Ta iskvarena navika da tražimo Bogaplusjošnešto sprečava nas da otkrijemo Boga upotpunom otkrivenju. U tom plusjošnešto leži naša velika nesreća. Ako izostavimoplusjošnešto brzo ćemo naći Boga, a u njemu ćemo naći ono za čime smo celog životapotajno čeznuli.

Ne treba da se plašimo da će nam traženje Boga samo suziti život ili ograničiti našasrca koja rastu. Istina je upravo suprotna. Možemo i te kako priuštiti da nam Bog bude sve, dažrtvujemo sve za Jednoga.

Autor izvrsnog starog engleskog klasičnog dela Oblak neznanja (The Cloud ofUnknowing) uči nas kako to da uradimo: ,,Podigni svoje srce Bogu u krotkoj ljubavi i poželisamo njega i ništa od njegovih dobara. Uz ovo neka ti je gadno da pomisliš na bilo šta osimsamog Boga. To je delo duše koje je Bogu najugodnije".

On opet predlaže da u molitvi i dalje uklanjamo sa sebe sve, čak i našu teologiju. „Jer jedovoljna sama želja za Bogom bez ikakvog drugog razloga osim Njega samog". A ipak, izanjegovog razmišljanja leži veliki temelj novozavetne istine, jer on kaže da pod „Njime"podrazumeva „Boga koji te je stvorio, i otkupio i koji te je milostivo pozvao na tvoj položaj".I on je u potpunosti za jednostavnost: ako hoćemo religiju „koja se može izraziti u jednoj reči,da bi je se bolje držao, uzmi samo jednu kratku reč, jer je tako bolje nego dve, jer iako jekraće, bolje odgovara delu Duha; a ta reč je BOG ili LjUBAV".

Kada je Bog podelio Hanan među izraelskim plemenima, Levi nije dobio deo odteritorije. Bog mu je jednostavno rekao: „Ja sam deo tvoj i baština tvoja" i tim rečima ga jeučinio bogatijim od sve njegove braće, bogatijim od svih kraljeva koji su ikada živeli na ovomsvetu. I tu postoji i duhovni princip, princip koji još uvek važi za svakog sveštenikaSvevišnjeg Boga.

Čovek kojem je Bog blago ima sve u Jednome. Mnoga obična blaga su mu moždauskraćena ili je, ako mu je i dato da ih ima, njihova radost toliko kratka da ih on nikada nećesmatrati neophodnima za svoju sreću. Ili, ako je primoran da ih gleda kako odlaze, jedno zadrugim, gotovo da se neće ni osećati kao da je nešto izgubio, jer pošto poseduje izvor svihstvari, on ima u Jednome svo zadovoljstvo, svo uživanje, svu radost. Šta god da je izgubionije u stvari ništa izgubio jer sada sve to ima u Jednome, i to jasno, potpuno i zauvek.

O, Bože, okusio sam tvoju dobrotu,a ona me je i zadovoljila i učinila me

još žednijim. Bolno sam svestan svoje potrebe zadaljnjom milošću. Stidim se svog nedostatka težnje.

O, Bože, Trojedini Bože, želim da želim Tebe;težnja mi je da budem ispunjen težnjom,

žedan sam da budem još žedniji.Pokaži mi tvoju slavu, molim te,

10

da bih te stvarno mogao poznavati.U milosti počni novo delo ljubavi u meni.Reci mojoj duši: "Ustani, ljubavi moja,

lepotice moja, i kreni". A onda mi daj milost daustanem i da te sledim dalje od ove maglovite nizije u

kojoj sam tako dugo lutao.U Isusovo ime.

Amin.

11

Poglavlje 2Blagoslov nemaštine

Blago siromašnima duhom,jer njihovo je carstvo nebesko.

(Matej 5:3)

Pre nego što je Gospod Bog stvorio čoveka na zemlji, prvo je za njega pripremio svetpun korisnih i ugodnih stvari za njegov život i za uživanje. U izveštaju o stvaranju sveta uknjizi Postanka to su jednostavno „stvari". Načinjene su da ih čovek koristi, ali je oduvektrebalo da budu van njega i da mu služe. U dubini čovekovog srca se nalazilo svetilište u kojeniko osim Boga nije bio dostojan da uđe. Unutar njega se nalazio Bog, izvan njega hiljadedarova kojima ga je Bog obasuo.

Međutim, greh je doneo komplikacije i učinio od tih istih Božijih darova potencijalniizvor propasti za dušu.

Naše nevolje su počele kada je Bog isteran iz svog glavnog svetilišta i kada jedozvoljeno da druge stvari uđu. U ljudskom srcu su stvari preuzele vlast. Ljudi sada po svojojprirodi nemaju mir u svom srcu, zato što tamo više kralj nije Bog, nego se tamo u moralnomsumraku tvrdoglavi i agresivni uzurpatori bore među sobom za prvo mesto na prestolu.

Ovo nije samo metafora, nego ispravna analiza naše stvarne duhovne nevolje. Uljudskom srcu postoji žilav i vlaknast koren života palog u greh u čijoj prirodi je da moranešto da poseduje; i on uvek mora nešto da poseduje. On želi te stvari dubokom i žestokomstrašću. Zamenice Ja i moje izgledaju poprilično naivno kada se odštampaju, ali je njihovastalna i univerzalna upotreba značajna. One izražavaju pravu prirodu starog adamovskogčoveka, bolje nego hiljadu tomova teoloških knjiga. One su verbalni simptomi naše dubokoukorenjene bolesti. Korenje naših srca se duboko ukorenilo u predmete, pa se mi i neusuđujemo da iščupamo ijedan korenčić da ne bismo umrli. Predmeti su nam postalineophodni - razvoj događaja koji nikada nije ni bio planiran. Božiji darovi sada zauzimajunjegovo mesto, a ceo tok prirode je ometen tom monstruoznom zamenom.

Naš Gospod je spomenuo takvu tiraniju stvari kada je rekao svojim učenicima: "Kohoće da ide za mnom, neka se odrekne samoga sebe, neka uzme svoj krst i ide za mnom. Jer,ko hoće da spase svoj život, izgubiće ga; a ko izgubi svoj život mene radi, naći će ga" (Matej16: 24-25).

Kada razdvojimo ovu istinu na deliće da bismo je bolje razumeli, izgleda kao da se usvakome od nas nalazi jedan neprijatelj kojeg, rizikujući svoju sigurnost, tolerišemo. Isus je tonazivao „svoj život” i „svoje ja”; mi bismo to nazvali sebičnim životom. Njegova glavnakarakteristika je posesivnost; reči dobitak i profit ukazuju na to. Dozvoliti ovom neprijateljuda živi u nama znači, na kraju svega, izgubiti sve. Odreći ga se i odreći se svega radi Hristaznači ništa ne izgubiti, nego sačuvati sve za večni život. I verovatno je ovde nagovešten ijedini efikasan način da se uništi ovaj neprijatelj - krst. „Neka uzme svoj krst i ide za mnom."

Put do dubljeg poznavanja Boga vodi kroz usamljene doline siromaštva duše iodricanja od svih stvari. Blagosloveni koji poseduju carstvo su oni koji su odbacili svakuspoljašnju stvar i koji su iskorenili iz svojih srca svaki osećaj posedovanja. Oni su „siromašniduhom". Oni su došli do unutrašnjeg stanja koje je paralelno stanju običnog prosjaka naulicama Jerusalima. To je ono što Hrist podrazumeva pod rečju siromašni. Ti blagoslovenisiromasi su oni koji više nisu robovi tiranije stvari. Oni su slomili ugnjetavački jaram, a tonisu učinili borbom nego predajom. Iako su oslobođeni od svakog osećaja posedovanja, oniimaju sve. „Njihovo je carstvo nebesko”.

Dopustite mi da vas podstaknem na to da ovo shvatite ozbiljno. To ne treba shvatiti kaobibilijsko učenje koje treba pohraniti u pamćenje zajedno sa gomilama drugih doktrina. Ovoje znak na putu koji vodi do zelenih pašnjaka, put urezan na strmim padinama Božije planine.Ne usuđujmo se zaobilaziti ga, ako želimo da sledimo ovaj put svete potrage. Moramo sepenjati postepeno, korak po korak. Ako odbacimo i jedan korak, našem napredovanju je kraj.

12

Kao što je često slučaj, ovaj novozavetni princip duhovnog života najbolju ilustracijunalazi u Starom zavetu. U priči o Avramu i Isaku imamo dramatičnu sliku predanog života, atakode i odličan komentar na prvo blaženstvo.

Avram je bio star kada se Isak rodio, dovoljno star da bi mu mogao biti deda pa je deteodmah postalo radost i idol njegovog srca. Od onog momenta kada se prvi put sagnuo dauzme maleno stvorenje u svoje ruke postao je revnostan rob ljubavi prema svom sinu. Bog seposebno potrudio da opiše snagu ove ljubavi. Nije ni čudo, jer je ta beba predstavljala sve štoje srcu njegovog oca bilo sveto: Božija obećanja, zavete, dugogodišnja nadanja i dugimesijanski san. Dok ga je posmatrao kako iz bebe izrasta u mladića, starčevo srce je bilo sveviše vezano za život njegovog sina, sve dok na kraju to nije počelo da se graniči s opasnim.Tada je Bog stupio na scenu da spase i oca i sina od nepročišćene ljubavi.

„Uzmi sad sina svoga" - rekao je Bog Avramu - „jedinca svoga, onog kog ti voliš, Isakai idi u zemlju Moriju i prinesi ga tamo na žrtvu na brdu koje ću ti kazati". Sveti pisac nas jepoštedeo opisivanja agonije koja se odvijala te noći kada se na padinama Virsaveje staracraspravljao sa svojim Bogom, ali možemo sa strahom da zamislimo pognutu siluetu kako segrči, sama pod zvezdama. Verovatno takav smrtni bol nije snašao ljudsku dušu sve domomenta kada se onaj koji je veći od Avrama borio u Getsemanskom vrtu. Makar da je njemubilo dato da umre. Bilo bi to hiljadu puta lakše, jer je već bio star, tako da smrt ne bi bila teškastvar za nekoga ko je tako dugo živeo s Bogom. Uostalom, bilo bi mu to poslednje slatkozadovoljstvo, dok bi mu se pogled zamagljivao kada bi gledao svog stasitog sina koji ćenastaviti Avramovu liniju i ispuniti obećanja koja je Bog dao mnogo godina pre toga u UruHaldejskom.

A kako da ubije dečaka! Čak i kada bi se njegovo ranjeno i pobunjeno srce složilo,kako da izmiri taj čin sa obećanjem: „Jer će od Isaka izići potomstvo koje će tvoje imenositi"? Ovo je bilo Avramovo vatreno krštenje, i on nije popustio pred mukama. Dok suzvezde još uvek sjale poput sjajnih oštrih tačaka iznad šatora gde je Isak spavao i dugo prenego što je sivkasta zora počela da obasjava istok, stari sveti čovek je doneo odluku.Žrtvovaće svog sina baš kao što mu je Bog rekao, a onda će se pouzdati u to da će ga Bogvratiti iz mrtvih. Ovo je, kaže nam pisac Poslanice Jevrejima, rešenje koje je njegovo bolnosrce našlo negde u toku tamne noći, pa on „usta rano" da bi sproveo plan. Divno je videti da jeAvram, iako je pogrešio u pogledu Božijeg metoda, ispravno osetio tajnu njegovog velikogsrca. I rešenje se vrlo dobro slaže s novozavetnim stihom: ,,a ko izgubi... radi mene, naći će..."(Matej 16:25).

Bog je pustio napaćenog starca da sprovede plan sve do onog trenutka odakle je onznao da nema povratka, a onda mu je zabranio da podigne ruku na dečaka. Zbunjenompatrijarhu on sad kaže: ,,U redu je, Avrame. Nisam ni hteo da ga stvarno ubiješ. Samo samhteo da ga uklonim iz hrama tvoga srca da bih ja mogao neometano da vladam tamo. Hteosam da ispravim grešku koja je postojala u tvojoj ljubavi. Sada uzmi dečaka, živog i zdravog.Uzmi ga i vrati se u svoj šator. Sad poznadoh da se bojiš Boga, kad nisi požalio sina svoga,jedinca svoga, mene radi".

Onda se nebo otvorilo i čuo se glas koji mu govori: „Sobom se kunem, govori Gospod,kad si tako učinio i nisi požalio sina svoga, jedinca svoga, blagosloviću te i umnožiću tvojporod kao zvezde na nebu, kao pesak na obali morskoj, i porod će tvoj držati vrata neprijateljasvojih, i u tvom će se porodu blagosloviti svi narodi zemlje, jer si glas moj poslušao"(Postanje 22:16-18).

Stari Božiji čovek je podigao glavu da bi se odazvao Glasu, i stajao je tamo na gori,snažan, čist i velik, čovek koga je Bog odredio za poseban tretman, prijatelj i miljenikSvevišnjeg. Sada je bio potpuno predan, potpuno poslušan, čovek koji nije posedovao ništa.Celo svoje biće je usredsredio na svog dragog sina, i Bog mu je to uzeo. Bog je mogao početiod periferije Avramovog života pa da onda ide ka njegovoj srži. Umesto toga, odlučio je danapravi rez na srcu i da celu stvar okonča jednim oštrim zahvatom odvajanja. Postupajućitako, uštedeo je i vreme i sredstva. Jako je bolelo, ali je bilo efikasno.

Rekao sam da Avram nije imao ništa. Pa zar ovaj siromah nije bio bogat? Sve što je iranije imao bilo je tu da bi se on time služio: ovce, kamile, krda i razna druga dobra. Tu subili i njegova žena i njegovi prijatelji, a najbolje od svega je bilo to što je njegov sin Isak bio

13

bezbedan i što je bio pored njega. Imao je sve, ali nije ništa posedovao. To je duhovna tajna.Postoji slatka teologija srca koja se može naučiti samo u školi odricanja. Knjige sistematsketeologije ovo previđaju, ali će mudri razumeti.

Smatram da nakon tog gorkog i blagoslovenog iskustva reči ja i moje za Avrama višenikad nisu značile isto. Osećaj posedovanja koji se nalazi iza njih nestao je iz njegovog srca.Druge stvari su zauvek izbačene. Sada su one postale nešto što je izvan njega. Svet je govorio:„Avram je bogat" - ali se stari patrijarh samo smešio. Nije to mogao objasniti, ali je znao dane poseduje ništa i da je njegovo pravo blago unutar njega i da je večno.

Nema nikakve sumnje u to da je takvo posesivno čvrsto držanje za stvari jedna odnajopasnijih navika u životu. Zbog toga što je to prirodno, retko se prepoznaje kao zlo, koje ustvari to i jeste. Međutim, posledice su tragične.

Često nas strah za naša blaga sprečava da ih predamo Bogu. Posebno je tako kada su tablaga naše drage porodice i prijatelji. Ali, takvi strahovi ne treba da nas obuzimaju. NašGospod nije došao da uništi, nego da spase. Sve što mu predamo je bezbedno, a šta god mu nepredamo nije bezbedno.

Svoje darove i talente takođe treba da predamo Njemu. Treba ih gledati onakvimakakvi jesu, kao Božiji zajam i nikada ih ni u kom smislu ne treba smatrati našima. Nemamoništa više prava da tvrdimo da smo zaslužni za naše posebne talente nego za to što imamoplave oči i jake mišiće. „Jer, ko ti daje prednost? Šta imaš, a da nisi dobio?"

Hrišćanin koji je dovoljno živ da barem malo poznaje sebe prepoznaće simptome ovebolesti posedovanja i biće tužan kada ih otkrije u svom srcu. Ako je u njemu želja za Bogomdovoljno jaka, on će hteti da preduzme nešto po tom pitanju. A sad, šta mu je činiti?

Pre svega, treba da ukloni svaku odbranu i da ni ne pokušava da daje izgovore, ni predsobom ni pred Bogom. Ko god se brani, za odbranu ima samo sebe i nikoga drugoga. Nekaumesto toga dođe pred Gospoda bez odbrane pa će za odbranu imati nikoga drugog do samogGospoda. Neka radoznali hrišćanin pogazi svaki ljigavi trik svog prevarnog srca i insistira naiskrenoj i otvorenoj komunikaciji s Gospodom.

Zatim, on bi trebao da ima na umu da su ovo sveti poslovi. Nije dovoljno s timepostupati samo neobavezno ili bezbrižno. Neka dođe pred Boga potpuno odlučan da budeposlušan. Neka insistira na tome da Bog uzme sve što je njegovo, da iz njegovog srca izvadipredmete koji su tamo i da on zavlada u sili. Možda će biti potrebno da bude konkretan, daimenuje stvari i ljude, jedno po jedno. Ako bude dovoljno radikalan može skratiti vreme svogtruda sa godina na minute i može ući u dobru zemlju mnogo ranije od svoje sporije braće,koja pažljivo neguju svoja osećanja i koji insistiraju na opreznosti u svom odnosu premaBogu.

Nemojmo nikada zaboraviti da se ovakva istina ne može naučiti napamet kao što se učečinjenice u fizici. Ona se mora doživeti mnogo pre nego što je saznamo. Moramo u svojimsrcima proživeti Avramova teška i gorka iskustva, ako želimo da doživimo i blagoslov kojisledi. Stara kletva neće nestati bez bola; stari, tvrdokorni tvrdica neće leći i poslušati našuzapovest da umre. On mora biti istrgnut iz srca kao biljka iz zemlje; mora biti iščupan uz bol ikrv kao zub iz vilice. Mora biti na silu proteran iz naše duše, kao što je i Hrist isterao menjačenovca iz Hrama. I biće potrebno da se učvrstimo protiv njegovog žalostivog moljenja i da toprepoznamo kao rasplamsavanje samosažaljenja, jednog od greha čovekovog srca koji jenajdostojniji prekora.

Ako stvarno želimo da prisnije poznajemo Boga, moramo krenuti putemsamoodricanja. A ako smo se odlučili za potragu za Bogom, on će nas, pre ili kasnije, dovestido tog ispita. Avramu njegov ispit nije izgledao kao takav. Međutim, da je postupio na bilokoji drugi način, a ne onako kako jeste, cela istorija Starog zaveta bila bi drugačija. Bog bi,bez sumnje, našao svog čoveka, ali bi Avramov gubitak bio van svake pameti tragičan. Takoćemo i mi, jedan po jedan, biti dovedeni do mesta ispita, a možda nećemo ni biti svesni kadasmo stigli tamo. Na tom mestu ispitivanja neće postojati desetak mogućnosti, već samo jednauz jednu alternativu - ali će naša budućnost biti uslovljena odlukom koju ćemo doneti.

Oče, želim da te poznajem, ali moje kukavičko srce seboji da se odrekne svojih igračaka. Ne mogu se od njih

14

rastati bez unutrašnjeg krvarenja, i ne pokušavam odtebe da sakrijem užas tog odvajanja. Dolazim dršćući,ali ipak dolazim. Molim te, iskoreni iz moga srca sve

one stvari koje sam toliko dugo voleo i koje su postaledeo moga bića, da bi ti mogao da dođeš da ovde živišbez suparnika. Tada ćeš učiniti podnožje svojih noguslavnim. Tada u mom srcu neće biti potrebno sunce

da sija jer ćeš ti biti njegovo svetio,i tamo neće biti tame.

U Isusovo ime.Amin.

15

Poglavlje 3Uklanjanje zavese

Zato, braćo, pošto imamo pouzdanjeda krvlju Isusa Hrista

ulazimo u Svetinju nad svetinjama...(Jevrejima 10:19)

Medu poznatim izrekama crkvenih otaca nijedna nije poznata kao Avgustinova:„Stvorio si nas za sebe i naša srca su nemirna dok ne nadu mir u tebi". Veliki svetac ovdeu nekoliko reci izlaže poreklo i istoriju nutrine ljudskog roda. Bog nas je stvorio za sebe -to je jedino objašnjenje koje zadovoljava srce čoveka koji razmišlja, šta god govorionjegov razuzdani razum. Ako pogrešno obrazovanje i izopačeno razmišljanje dovedučoveka do pogrešnog zaključka, onda nijedan hrišćanin ne može baš mnogo da učini zanjega. Za takvog čoveka ja nemam poruku. Moj poziv je upućen onima koji su prethodnou tajnosti poučeni Božijom mudrošću. Ja govorim žednim srcima čije su težnje oslabljeneBožijim dodirom, a takvima ne trebaju neki izmišljeni dokazi. Njihova nemirna srca impružaju sve potrebne dokaze.

Bog nas je stvorio za sebe. Skraćeni katehizam, „usaglašen na svetom Bogoslovskomsaboru u Vestminsteru", kakav se nalazi u starom Novom engleskom udžbeniku, postavljaprastara pitanja šta i zašto te odgovara na njih jednom kratkom rečenicom kojoj gotovo danema premca u nenadahnutim delima. „Pitanje: Šta je čovekov glavni cilj? Odgovor:Čovekov glavni cilj jeste da proslavi Boga i da zauvek uživa u njemu". S ovim se slažudvadeset i četiri starešine koje padaju okrenuti licem nadole da se poklone onome koji živizauvek i koji govore: „Dostojan si, Gospode i Bože naš, da primiš slavu, čast i silu, jer ti sisve stvorio i tvojom voljom je postalo i bilo stvoreno" (Otkrivenje 4:11).

Bog nas je stvorio za svoje zadovoljstvo i osmislio nas je tako da možemo, poput njega,u božanskom zajedništvu da uživamo u slatkom i misterioznom mešanju srodnih duša. On jehteo da ga vidimo, da živimo s njim i da svoj život crpimo iz njegovog osmeha. Međutim, mismo krivi za taj „prljavi revolt" o kome Milton priča opisujući pobunu Satane i njegovevojske. Mi smo s Bogom raskrstili. Prestali smo da ga slušamo i volimo, a s krivicom istrahom pobegli smo od njegovog prisustva što smo dalje mogli.

Pa opet, ko može pobeći od njegovog prisustva kada ga ni nebo ni zemlja ne moguobuhvatiti? Kao što Solomon u svojoj mudrosti svedoči: „Duh Gospoda ispunjava svet" (vidiPoslovice 15:3). Gospodnja sveprisutnost je jedno, i to je neophodna činjenica za njegovosavršenstvo. Manifestovano prisustvo je već nešto drugo, a od tog prisustva smo, poputAdama koji se sakrio među drvećem u vrtu, i pobegli - ili poput Petra, koji se povlačio vičući:„Idi od mene, Gospode, jer sam grešan čovek!” (Luka 5:8).

I tako je čovekov život na zemlji život daleko od Božijeg prisustva, otrgnut od tog„blaženog centra" koje je naše istinsko i pravo prebivalište, naše prvo imanje koje nismosačuvali, gubitak koji je uzrok našeg stalnog nemira.

Suština Božijeg dela u našem otkupljivanju jeste da ukloni tragične posledice togprljavog revolta i da nas vrati u ispravno i večno zajedništvo sa samim sobom. On zahteva dase u potpunosti otarasimo svojih greha, da bi došlo do potpunog otkupljenja i da bi nam seotvorio put da se vratimo u svesno zajedništvo s Bogom te da ponovo živimo u Božijemprisustvu, kao i ranije. Onda nas on preventivnim delovanjem u nama pokreće da mu sevratimo. Ovo počinjemo da primećujemo kada naša nemirna srca počinju da osećaju čežnju zaBogom i kada kažemo: ,,Ustaću i krenuću svome Ocu". To je prvi korak, a kao što je kineskimudrac Laoce rekao: „put od hiljadu milja se počinje prvim korakom".

Unutrašnje putovanje duše kroz divljinu greha do divnog Božijeg prisustva je prelepoilustrovano u starozavetnom Šatoru od sastanka. Grešnik povratnik je prvo ušao u trem gde jeprineo krvnu žrtvu na mesingani oltar i oprao se u umivaoniku koji je stajao pored njega.

16

Tada je prošao kroz zavesu i ušao u Svetinju gde prirodno svetlo nije moglo prodreti, ali jezato zlatni svećnjak, koji simboliše Isusa, svetlost sveta, bacao svoju blagu svetlost na sve. Tuje bio i posvećeni hleb koji je predstavljao Isusa, hleb života, i kadioni oltar simbol neprestanemolitve.

Iako je vernik uživao toliko toga, on još uvek nije ušao u Božije prisustvo. Još jednazavesa ga je odvajala od Svetinje nad svetinjom, gde je iznad prestola milosti prebivao samBog, objavljujući se u slavi na zastrašujući način. Dok je Šator stajao, samo je prvosveštenikmogao tamo ući, a i on samo jednom godišnje, noseći krv koju je prinosio za svoje grehe igrehe naroda. Upravo je ta zavesa bila pocepana kada je naš Gospod izdahnuo na Golgoti, asveti pisac objašnjava da je cepanje zavese svakom verniku na svetu omogućilo direktanulazak u Božije prisustvo, na nov i svež način.

Sve se u Novom zavetu slaže sa ovom starozavetnom slikom. Otkupljeni ljudi više nemoraju sa strahom da zastajkuju pre ulaska u Svetinju nad svetinjom. Bog želi da dotrčimo unjegovo prisustvo i da tamo proživimo ceo život. Ovo treba da je nešto čega ćemo biti svesni.To je više od doktrine koje treba da se držimo; to je život u kojem treba da uživamo svakogtrenutka, svakog dana.

Ovaj plamen Prisustva je bio sama srž levitskog reda. Bez njega su svi propisi za Šatorbili samo slova nekog nepoznatog jezika, bez značenja za Izrael, a i za nas. Najveća činjenicau vezi s Šatorom jeste bila ta da je Jehova bio tamo; Prisustvo je čekalo iza zavese.

Isto tako je Božije prisustvo glavna činjenica hrišćanstva. U samom srcu hrišćanskeporuke se nalazi sam Bog koji čeka svoju otkupljenu decu da ih dovede do svesti o njegovomprisustvu. Onaj vid hrišćanstva koji je izgleda sad u modi poznaje to Prisustvo isključivoteoretski. I ne propušta da istakne privilegiju koju hrišćanin već sada može da iskoristi. Poovom učenju mi smo u Božijem prisustvu poziciono, a ništa se ne govori o potrebi za realnimdoživljavanjem tog Prisustva. Ta vatrena težnja koja je gonila Mek Čejna u potpunostinedostaje. Pa ipak sadašnja generacija hrišćana se uporeduje s ovim, nesavršenim standardom.Plitko zadovoljstvo zauzima mesto gorućeg oduševljenja. Dovoljno nam je da sedimo u svomrazumskom imanju, a i uglavnom se i ne gnjavimo s činjenicom da je lično iskustvo veomaodsutno.

Ko to prebiva iza zavese u pojavljivanju plamena? Niko drugi do sam Bog. „Jedan Bog,svemoćni Otac, Stvoritelj neba i zemlje, svega vidljivog i nevidljivog". To je „jedan GospodIsus Hrist, jedinorođeni Božiji Sin, rođen od svog Oca pre svih svetova, Bog od Boga, Svetlood Svetla, Sam Bog od Samog Boga, rođen, ne stvoren, od iste prirode kao Otac"; a to je i„Sveti Duh, Gospod i davalac života, koji proističe iz Oca i Sina, koji se proslavlja zajedno sOcem i Sinom". Pa opet, ovo Sveto Trojstvo je jedan Bog, jer „mi se klanjamo jednom Boguu Trojstvu; Trojstvu u Jedinstvu, ne brkajući Osobe, ne deleći prirodu. Jer, jedna je osobaOca, jedna osoba Sina i jedna osoba Svetog Duha. Međutim, Trojstvo Oca, Sina i SvetogDuha je jedno: slava je jednaka, a veličanstvo je svima večno". Tako zvuče delovi drevnihveroispovedanja, a tako tvrdi i nadahnuta Reč.

Iza zavese je Bog, taj Bog za koga je svet, s čudnom nedoslednošću, osećao „ne bi li ganekako... našli". On se razotkrio delom kroz prirodu, ali na savršeniji način putemutelovljenja. I sada on čeka da nam se pokaže u silovitoj punini, onima koji su ponizni u duši ičistoga srca.

Svet propada zbog nepoznavanja Boga, a crkva je gladna njegovog prisustva. Brzi lekza većinu naših religioznih bolesti bi bio “ulazak u njegovo prisustvo putem ličnog iskustva,da iznenada postanemo svesni da je Bog u nama i da smo mi u Bogu.” Ovo bi nas podiglo iznaše jadne ograničenosti i uvećalo bi naša srca. Ovo bi spalilo nečistotu naših života, dok bise bube i gljivice spaljivale ognjem koji prebiva u grmu.

Kakav je samo širok svet za lutanje, kakvo je samo more za plivanje ovaj Bog i Otacnašeg Gospoda Isusa Hrista. On je večan. On prethodi vremenu i potpuno je nezavistan odnjega. Vreme je počelo u njemu i u njemu će i završiti. On vremenu ne plaća danak i ne trpiod njega nikakve promene.

On je nepromenljiv. On se nikada nije menjao niti se može promeniti, makar i unajmanjoj meri. Da bi se promenio, on bi morao preći s boljeg na gore ili s goreg na bolje. Onne može nijedno od toga, pošto je savršen pa ne može postati savršeniji, a ako bi postao manje

17

savršen ne bi bio Bog - bio bi neko manji od njega.On je sveznajuć. On poznaje, slobodno i bez napora, svu materiju, sav duh, sve odnose,

sve događaje. On nema ni prošlost ni budućnost. On jeste, i nijedno ograničenje, niti opisniizrazi koji se koriste za stvorenja, ne mogu se primeniti na njega.

Ljubav, milosrđe i pravednost su njegovi, a svetost toliko neiskaziva da nikakvapoređenja ili pesničke slike ne mogu da je izraze. Jedino nam oganj može dati tu dalekupredstavu o tome. On se objavio ognjem u gorućem grmu; prebivao je u vatrenom stubutokom dugog putovanja po pustinji. Vatra koja je sijala među krilima heruvima u Svetinjizvala se Šekina - Prisustvo. U godinama kada je trajala Izraelova slava, a kada je staroustupilo mesto novom, on je došao na Pedesetnicu kao vatreni oganj i spustio se na svakogučenika.

Spinoza je pisao o intelektualnoj Božijoj ljubavi, a postojala je i doza istine u tome.Međutim, najviša Božija ljubav nije intelektualna, nego duhovna. Bog je duh i jedino gačovekov duh može stvarno spoznati. U dubini čovekovog duha mora goreti plamen, usuprotnom njegova ljubav nije prava Božija ljubav. Velikani carstva bili su oni koji su Bogavoleli više nego drugi ljudi. Svi mi znamo ko su oni bili i drage volje izražavamo poštovanjedubini i iskrenosti njihove predanosti. Treba samo da zastanemo na momenat i njihova imenaće projuriti pored nas, mirišući na smirnu, aloj i cimet, dok budu izlazila iz dvoraca odslonovače.

Frederik Fejber je bio čovek čija duša je žudela za Bogom kao što košuta žudi zapotokom, a mera u kojoj se Bog otkrio njegovom srcu koje je tražilo zapalila je život dobrogčoveka žarkim obožavanjem koje gotovo da je bilo ravno onome koje su pružali serafimi predprestolom. Njegova ljubav prema Bogu se pružala podjednako svakoj Osobi Trojstva, a opet,kao da je za svaku Osobu gajio posebnu ljubav rezervisanu samo za nju. O Bogu Ocu onpeva:

Samo da sedim i razmišljam o Bogu. Oh,kakva je to radost!

Pomisliti misao, udahnuti Ime,Na zemlji nema većeg blaženstva.

Oče Isusov, nagrado ljubavi!Kakvo će to uzeće biti,

Ležati pred Tvojim prestolom,I gledati, i gledati na Tebe!

Njegova ljubav prema osobi Hrista je bila tolika da je pretila da ga proguta. Gorela je unjemu kao slatko i sveto ludilo, a s njegovih usana tekla je poput topljenog zlata. U jednoj odsvojih propovedi on kaže: „Gde god se u Božijoj crkvi okrenemo, tu je Isus. On je početak,sredina i kraj svega za nas... Ne postoji ništa što je dobro, sveto, lepo ili radosno što on svojimslugama ne predstavlja. Niko ne mora da bude siromašan zato što može, ako odabere, da imaIsusa kao svoj posed i vlasništvo. Niko ne mora da bude potišten, jer je Isus radost neba, anjegova radost je da ulazi u žalosna srca. Možemo preterivati u mnogim stvarima, ali nikadanećemo moći preterati u našoj obavezi prema Isusu niti u samilosnom obilju Isusove ljubaviprema nama. Celog bismo svog života mogli pričati o Isusu, a opet ne bismo nikad došli dokraja divnih stvari koje se mogu o njemu reći. Većnost neće biti dovoljno duga da se naučisve što on jeste niti da ga proslavimo za sve što je uradio, a opet, to i nije bitno jer ćemo uvekbiti s Njim, a ništa više od toga ni ne želimo". Govoreći konkretno o našem Gospodu on kaže:

Toliko te volim, ne znam kako svoje oduševljenje da obuzdam.Tvoja ljubav je kao zapaljeni oganj u mojoj duši.

Fejberova vatrena ljubav se pružala čak i do Svetog Duha. Nije samo u svojoj teologijipriznavao njegovo božanstvo i punu jednakost s Ocem i Sinom, nego ga je i stalno slaviosvojim pesmama i molitvama. Bukvalno, gurao je čelo prema zemlji u svom čežnjivom,vatrenom, slavljenju treće Osobe Trojstva. U jednoj od svojih izvrsnih himni za Svetoga Duhaon u svom gorljivom slavljenju kaže:

18

Oh, Duše, divni i strašni!Moje srce će pući od ljubavi

zbog tvoje blagosti prema nama,jadnim grešnicima.

Rizikovao sam dosađivanje s citatima da bih pokazao na jasnom primeru ono što samželeo da kažem, a to je daje Bog toliko neizmerno divan, toliko puno očaravajući da može,bez ičega osim samog sebe, ispuniti i prepuniti najdublje prohteve naše celokupne prirode,koliko god ta priroda bila misteriozna. Takvo slavljenje Boga kakvo je Fejber poznavao (a onje samo jedan od velikog mnoštva koje niko ne može prebrojati) ne može proisteći iz čistodoktrinalnog znanja o Bogu. Srca koja su „spremna da puknu" od ljubavi prema Bogu su onasrca koja su bila u Prisustvu i koja su otvorenih očiju gledali veličanstvo Trojstva. Ljudi saslomljenim srcima imali su u sebi nešto što obični ljudi nisu mogli ni znati ni razumeti. Oni supo navici govorili s duhovnim autoritetom. Oni su bili u Božijem prisustvu, pa su izveštavalio onome šta su tamo videli.. Oni su bili proroci, a ne pisari, jer pisar govori o onome što jepročitao, a prorok o onome što je video. Razlika nije imaginarna. Između pisara koji je čitao iproroka koji je video postoji razlika velika poput mora. Danas sve vrvi od ortodoksnih pisara,a šta je s prorocima, gde su oni? Nad evanđeoskim svetom se čuje kruti pisarev glas, ali crkvačeka blagi glas nekoga od svetih koji se probio kroz zavesu i unutrašnjim očima pogledao ivideo kolilko je Bog zadivljujući. I opet, to otvaranje zavese, to ulaženje u osetljivo i živoiskustvo svetog Prisustva je privilegija koja se pruža svakom Božijem detetu.

Kada je komadanjem Isusovog tela zavesa uklonjena, i kad s Božije strane ne postojiništa što bi nas sprečavalo da uđemo, zašto se još uvek zadržavamo napolju? Zašto pristajemoda sve svoje dane provedemo na samom pragu Svetinje nad svetinjom, da nikad ne uđemo dapogledamo Boga? Čujemo mladoženju Kako govori: „Daj da gledam tvoje lice, daj da čujemglas tvoj, jer je glas tvoj sladak i lice tvoje milo" (Pesma nad pesmama 2:14). Osećamo da jetaj poziv upućen nama, ali se i dalje ne približavamo, i tako godine prolaze i mi starimo iumaramo se u dvorištu ispred Šatora od sastanka. Šta nas sprečava?

Odgovor koji se obično daje, da smo jednostavno „hladni", ne objašnjava sve činjenice.Postoji nešto ozbiljnije od hladnoće srca, nešto što može biti naličje te hladnoće, a i sam njenuzrok. Šta je u pitanju? Šta, osim prisustva zavese u našim srcima, zavese, koja nije sklonjenakada i ona prva, nego ona koja se još uvek tamo nalazi i koja zaklanja svetlost te sklanjaBožije lice od nas. To je zavesa naše grešne, telesne, prirode koja i dalje živi u nama,neosuđena, neraspeta i neodbačena. To je gusto satkana zavesa onog sebičnog života kojegnismo stvarno priznali, a kojeg smo se potajno stideli i usled čega ga nikad nismo doveli podosudu krsta. Nije ova neprozirna zavesa previše misteriozna, niti je nju teško prepoznati.Dovoljno je samo da pogledamo u svoja srca i daje tamo vidimo, zašivenu i zakrpljenu,možda čak i popravljenu, ali tamo se nalazi neprijatelj našeg života i efikasna prepreka za našduhovni razvoj.

Ova zavesa nije nešto lepo niti je to nešto o čemu obično želimo da pričamo. Međutim,ja se obraćam žednim dušama koje su odlučne u tome da slede Boga, i znam da one nećeodustati samo zbog toga što put privremeno vodi kroz crna brda. Želja za Bogom koja senalazi u njima je garancija da će se njihova potraga nastaviti. Oni će se suočiti s činjenicama,koliko god one bile neprijatne, i pretrpeće krst zbog radosti koja je pred njima. Zato i imamhrabrosti da imenujem niti od kojih je ta unutrašnja zavesa satkana.

Satkana je od finih niti sebičnog života, spojenim gresima ljudskog duha. Ti gresi nisunešto što mi činimo; oni su nešto što mi jesmo, a u tome i leži njihova podmuklost i snaga.

Da budem konkretan, ti gresi sebičnosti su samopravednost, samosažaljenje,samouverenost, samodovoljnost, divljenje samom sebi, ljubav samo prema sebi i čitavavojska stvari sličnih njima. Oni žive isuviše duboko u nama i isuviše su deo naše prirode da binam zapale za oči, sve dok Bog ne uperi svoje svetio u

njih. Užasno manifestovanje ovih greha - egoizam, egzibicionizam, isticanje samogsebe - čudnovato se toleriše kod hrišćanskih vođa, čak i u krugovima koji su besprekornoortodoksni. Toliko ih ima da oni, za mnoge ljude, postaju poistovećeni s evanđeljem. Verujemda nije cinično reći da su oni ovih dana neophodno sredstvo za pribavljanje popularnosti u

19

nekim delovima crkve. Isticanje sebe pod maskom isticanja Hrista je trenutno tolikouobičajeno da ni ne izaziva neku veliku pažnju.

Čovek bi pretpostavio da će nas pravilno podučavanje doktrinama ljudske izopačenostii neophodnosti opravdavanja jedino kroz Hristovu pravednost osloboditi od sile grehasebičnosti, ali to ne ide tako. Sebičnost može da živi neprekorena i pred samim oltarom. Možegledati Žrtvu kako krvari i umire i da ne bude ni najmanje dotaknuta prizorom koji je prednjom. Može se boriti za veru reformatora i može vesto propovedati o veroispovesti spasenjamilošću, i može da dobije snagu svojim sopstvenim naporima. Istinu da kažem, izgleda kaoda se hrani pravoverjem i kao da se udobnije oseća na nekoj biblijskoj konferenciji nego unekoj kafani. Već samo naše stanje čežnje za Bogom može joj pružiti odlične uslove za rast inapredak.

Sebičnost je ta gusto satkana zavesa koja sakriva Božije lice od nas. Ona se možeukloniti samo unutar duhovnog iskustva, nikad putem samog podučavanja. Isto bi bilo kaokada bismo podučavanjem pokušali da iskorenimo gubu iz svog organizma. Mora doći doBožijeg čina uništavanja pre nego što možemo postati slobodni. Moramo pozvati krst daizvrši svoje ubistveno delo u nama. Moramo svoje grehe sebičnosti doneti pred krst da bi biliosuđeni. Moramo se spremiti za izvesnu dozu mukotrpne patnje, patnje poput one kroz koju jenaš Spasitelj prolazio pod Pontijem Pilatom.

Imajmo na umu da, kada govorimo o cepanju zavese, mi onda govorimo figurativno, apomisao na nju je poetska, gotovo prijatna, ali u stvarnosti tu nema ničega prijatnog. Uljudskom iskustvu ta zavesa je sačinjena od živog duhovnog tkiva; sastavljena je od osetljive,drhtave tvorevine od koje se sastoji naše celo biće, a kada se to dotakne, dotaknuto je mestogde osećamo bol. Pocepati je znači raniti nas, povrediti nas znači raskrvariti nas. Reći neštodrugo znači učiniti od krsta nešto što nije krst i od smrti nešto što uopšte nije smrt. Umiranjenikad nije zabavno. Probadanje te skupocene i meke materije od koje je naš život sačinjen nemože da bude drugačije nego veoma bolno. Pa opet, to je ono što je krst učinio Isusu, i to jeono što će krst učiniti svakome da bi ga oslobodio.

Čuvajmo se čeprkanja po našem unutrašnjem životu, gde se nadamo da ćemo samipocepati zavesu. Bog je taj koji mora sve da učini za nas. Na nama je da se predamo ipouzdamo. Moramo priznati, ostaviti i odbaciti sebičan život, a onda ga smatrati razapetim.Međutim, moramo pažljivo razlikovati lenjo ,,prihvatanje" od pravog Božijeg dela. Moramoinsistirati na tome da se izvrši delo. Nemojmo se ni usuditi da se zadovoljimo sa nekomdorađenom doktrinom o razapinjanju sebe. Time bismo oponašali Saula i ostavili najboljeovce i volove za sebe.

Insistirajmo na tome da se delo izvrši u samoj istini, i tako će i biti. Krst je grub ismrtonosan, ali je efikasan. Na njemu žrtva ne visi zauvek. Dolazi trenutak kada se delodovrši i kada napaćena žrtva umire. Nakon toga dolazi slava vaskrsenja i sila, a bol pada uzaborav usled radosti zbog toga što je zavesa uklonjena i što smo u pravom duhovnomiskustvu stupili u prisustvo živoga Boga.

Gospode, kako su divni Tvoji putevi, a kako su izopačeni i mračni ljudski putevi.Pokaži nam kako da umremo,

da bismo mogli vaskrsnuti u novi život.Pocepaj zavesu našeg sebičnog života od vrha na dole,

kao što si učinio sa zavesomu Hramu. Želimo da ti se približimo

u veri potpuno sigurni. Želimo da živimos tobom u svakodnevnom iskustvu ovde na zemlji,

da bismo se navikli na slavukada uđemo u tvoje neboda tamo živimo s tobom.

U Isusovo ime.Amin.

20

Poglavlje 4Shvatiti Boga

Osećajte i vidite (Psalam 34:9)

Venon Holms iz Indije je pre više od dvadeset godina skrenuo pažnju na inferentnikarakter vere pojedinca u Boi. Za većinu ljudi Bog je zaključak, a ne stvarnost. On jededukcijom izveden iz dokaza koje oni smatraju odgovarajućima, ali pojedincu on na ličnomnivou ostaje nepoznat. „On mora da postoji" - kažu oni - „zato mi verujemo da postoji". Drugičak ni ne idu toliko daleko; sve što znaju o njemu je rekla-kazala. Nikad se nisu potrudili dasami malo razmisle o tome, ali su čuli o njemu od drugih pa su se negde u svojoj glavipouzdali u njega, zajedno s raznim drugim čudnim stvarima koje sačinjavaju njihovoveroispovedanje. Za mnoge druge Bog je tek ideal, drugi izraz za dobrotu, ili lepotu, ili istinu;ili je on zakon, ili život, ili kreativni impuls koji se krije iza fenomena postojanja.

Ovih predstava o Bogu ima mnogo i raznolike su, ali onima koji ih zastupaju jedna jestvar zajednička: oni ne poznaju Boga u svom ličnom iskustvu. Verovatnoća bliskog susreta snjim nije im ni pala na pamet. I dok priznaju njegovo postojanje, oni ga ne smatraju kaonekog ko se može spoznati u onom smislu u kome upoznajemo stvari i ljude.

Hrišćani, sigurno, idu dalje od toga, makar u teoriji. Njihovo veroispovedanje od njihtraži da veruju u Božiju ličnost, i naučeni su da se mole: „Oče nebeski" (Luka 11:2). Dokpojam ličnosti i očinstva podrazumeva i mogućnost ličnog poznavanja. Ovo se, pak, priznajeu teoriji, ali milionima hrišćana Bog nije ništa stvarniji nego nekom ne-hrišćaninu. Oniprolaze kroz život trudeći se da vole ideal i da ostanu verni samo nekom običnom principu.

Nasuprot ovoj maglovitoj nejasnoći stoji jasna biblijska doktrina koja kaže da jemoguće spoznati Boga kroz lično iskustvo. Ličnost puna ljubavi dominira Biblijom, hodameđu drvećem u vrtu i udiše ugodan miris u svakoj sceni. Uvek je prisutna živa Osoba kojagovori, preklinje, voli, radi i manifestuje se kad god i gde god njegov narod pokaže daposeduje spremnost koja je neophodna za primanje te manifestacije.

Biblija pretpostavlja daje sama po sebi jasna činjenica da ljudi mogu poznavati Boga nabarem istom stepenu neposrednosti na kome upoznaju bilo koju drugu osobu ili stvar koja senade u polju njihovog iskustva. Isti izrazi se koriste da bi se izrazio Bog kao i da bi se izrazilopoznavanje fizičkih stvari. „Osećajte i vidite koliko je Gospod dobar" (Psalam 34: 9).„Haljine tvoje mirišu izmirnom, alojem i kasijom, u dvorima od fildiša" (45:9). „Moje ovceslušaju moj glas" (Jovan 10:27). „Blago onima čista srca, jer oni će gledati Boga" (Matej 5:8).Ovo su samo četiri od nebrojenih odlomaka iz Božije reči. Dok mnogo važnija od svih stihovaza dokazivanje jeste činjenica da je ceo značaj Pisama usmeren ka tom verovanju.

Šta bi sve ovo i moglo da znači, osim toga da u svojim srcima imamo organe pomoćukojih možemo poznavati Boga jednako pouzdano kao što spoznajemo materijalne stvariputem nama poznatih pet čula? Fizički svet shvatamo time što koristimo sposobnosti koje sunam date za tu svrhu, a posedujemo i duhovne sposobnosti pomoću kojih možemo spoznatiBoga i duhovni svet, ako poslušamo vodstvo Duha i počnemo da ih koristimo.

Da se delo spasenja mora prvo odviti u srcu onda se ovde to i podrazumeva. Duhovnesposobnosti čoveka koji nije nanovorođen spavaju u njegovoj prirodi, neupotrebljene ibeskorisne za bilo šta. To je udarac koji nam je zadao greh. One mogu biti vaskrsnute uaktivan život delovanjem Svetog Duha prilikom nanovorođenja. To je jedna od nemerljivihdobrobiti koje nam se pružaju kroz Hristovo delo pomirenja na krstu.

I zašto sama otkupljena Božija deca toliko malo znaju o tom uobičajenom, svesnomzajedništvu s Bogom koje nudi Sveto pismo? Odgovor je: Zbog našeg hroničnog neverovanja.Vera osposobljava da naša duhovna čula funkcionišu. Tamo gde nema vere, rezultat će bitiunutrašnja bezosećajnost i otupelost na duhovne stvari. Ovo je stanje u kome se danas nalaziogroman broj hrišćana. Nije potreban nikakav dokaz da bi podržao ovu izjavu. Da bi sesakupili svi potrebni dokazi dovoljno je da popričamo s prvim hrišćaninom koji uđe na vrataprve crkve koju otvorimo.

21

Duhovno carstvo leži svuda oko nas, okružuje nas, opkoljava nas, potpuno se nalaziunutar našeg domašaja, čeka da ga prepoznamo. Sam Bog čeka da se odazovemo na njegovoprisustvo.

Ovaj večni svet će za nas postati živ onog momenta kada počnemo da računamo nanjegovu realnost.

Upravo sam upotrebio dve reči koje zahtevaju definiciju. Ili, ako definicija nijemoguća, moram barem da razjasnim šta pod njima podrazumevam. To su reči računamo irealnost.

Šta podrazumevam pod realnošću ? Podrazumevam ono što ima svoje postojanje bezobzira na bilo kakve misli koje bi neki um mogao i zamisliti, i što bi postojala makar nepostojao nijedan um koji bi o tome mogao razmišljati. Ono što je realno ima svoje postojanjesamo po sebi. Njegova verodostojnost ne zavisi od posmatrača.

Svestan sam da postoje ljudi koji vole da se šale na račun pojma realnosti kod običnogčoveka. Oni su idealisti koji se razmahuju beskonačnim dokazima gde ništa što je izvan umanije realno. To su relativisti koji vole da pokazuju da u svemiru ne postoje fiksne tačke naosnovu kojih bi se bilo šta moglo izmeriti. Oni nam se podsmevaju sa svojih visokihintelektualnih vrhova i ućutkuju nas tako što na nas lepe tu prezrivu etiketu na kojoj piše„apsolutista". Hrišćanina ovakvo izražavanje prezira ne obeshrabruje. On im može uzvratitiosmehom, jer zna da postoji samo jedan koji je apsolutan, a to je Bog. Međutim, on takođezna da je Apsolutni stvorio svet za čovekovu upotrebu. I dok s jedne strane ne postoji ništafiksirano ili realno u poslednjem značenju ovih reči (u odnosu na Boga), dotle nam je s drugestrane u svakom postupku ljudskog života dozvoljeno da se vladamo kao da to postoji. I svakičovek se tako i vlada, uz izuzetak mentalno obolelih. Ovi nesrećnici takode imaju problema sarealnošću, ali su dosledni; insistiraju na tome da žive u skladu sa svojim predstavama ostvarima. Oni su iskreni, i baš ta iskrenost im i predstavlja društveni problem.

Idealisti i relativisti nisu mentalno bolesni. Oni dokazuju svoje mentalno zdravlje takošto žive u skladu sa idejama o realnosti koje u teoriji odbacuju, i to tako što baš računaju naone fiksirane tačke za koje dokazuju da ne postoje. Njihove ideje bi bile mnogo poštovanijekada bi oni bili voljni da žive u skladu s njima - toga se, međutim, veoma pažljivo čuvaju.Njihove ideje su dubokoumne, ali ne i dubokoživotne. Gde god da ih se život dotiče, oniodbacuju svoje teorije i žive kao i svi ostali.

Hrišćanin je isuviše ozbiljan da bi se igrao sa idejama čisto radi ideja. Njemu nijenikakvo uživanje da plete paukove mreže čisto radi pokazivanja. Sva njegova verovanja supraktična. Ona su ukorenjena u njegovom životu. Po njima on živi ili umire, stoji ili pada, zaovaj svet ili budući. On napušta neozbiljnog čoveka.

Ozbiljan, običan čovek zna da je svet stvaran. On ga vidi kada se probudi i svestan jeda nije on snagom svojih misli došao do toga da on sam postoji. Svet ga je čekao već ondakada je on došao, i on zna da će, kada dođe vreme da napusti zemaljsku scenu, biti tu da gaisprati. Zbog duboke mudrosti života on je mudriji od hiljadu onih koji sumnjaju. On stoji nazemlji i na svom licu oseća vetar i kišu, i svestan je da je to stvarno. Danju vidi sunce, a noćuzvezde. On vidi usijanu munju kako izleće iz mračnog olujnog oblaka. On čuje zvuke prirodei povike ljudskih radosti i bola. On zna da je to sve stvarno. On noću leže na hladnu zemlju nebojeći se da je ona iluzorna ili da će ga izneveriti kada zaspi. Ujutro će se čvrsto tlo i daljenalaziti pod njime, plavo nebo iznad njega, a kamenje i drveće oko njega, baš kao i kada jeprethodne noći zatvorio oči. Tako on živi i tako se raduje u realnom svetu.

Sa svojih pet čula on doživljava taj realan svet. Sve stvari koje su neophodne za njegovfizički opstanak on uzima pomoću onih sposobnosti kojima ga je opremio Bog koji ga jestvorio i smestio na ovaj svet.

Dok po našoj definiciji i Bog je realan. On je realan u onom apsolutnom i finalnomsmislu u kojem ništa drugo nije takvo. Svaka druga realnost zavisi od njegove. Velika realnostjeste Bog, autor te niže i zavisne realnosti koja obuhvata sve što je stvoreno, uključujući i nassame. Bog poseduje objektivno postojanje koje je nezavisno i odvojeno od bilo kakvih našihpredstava o njemu. Verno srce ne stvara svoj predmet. Ono ga pronalazi kada se probudi izsvog moralnog dremeža u zori svoga obnavljanja.

Druga reč koju treba razjasniti jeste računati. Ovo ne znači vizualizacija ili maštanje.

22

Maštanje nije vera. Te dve stvari ne samo da su drugačije, nego su i u oštrom kontrastu.Maštanje projektuje nerealne slike uma i teži da ih pripiše realnosti. Vera ništa ne stvara, onajednostavno računa na ono što je već tu.

Bog i duhovni svet su tu. Možemo na njih računati s istom sigurnošću s kojom možemoračunati na poznati svet oko nas. Duhovne stvari su tu, privlače našu pažnju i izazivaju našepouzdanje.

Naš problem je u tome što smo stekli loše misaone navike. Mi po navici mislimo ovidljivom svetu kao stvarnom i sumnjamo u realnost nekog drugog sveta. Ne poričemopostojanje duhovnog sveta, ali sumnjamo da je stvaran u prihvatljivom smislu te reči.

Celog našeg života čulni svet nam se nameće svakodnevno. Glasan je, uporan inametljiv. Ne poziva se na našu veru; tu je, napada naših pet čula i zahteva da bude prihvaćenkao realan i konačan. Međutim, greh je toliko zaslepeo objektiv našeg srca da nismo u stanjuda vidimo tu drugu realnost, Božiji grad, koja sija oko nas. Čulni svet pobeđuje. Vidljivopostaje neprijatelj nevidljivom, privremeno večnome. To je prokletstvo koje je nasledio svakipripadnik Adamovog tragičnog potomstva.

U samom korenu hrišćanskog života nalazi se vera u nevidljivo. Predmet hrišćanskevere jeste nevidljiva realnost.

Naše nepravilno razmišljanje, potaknuto slepilom naših srca koja imamo po prirodi inametljivom sveprisutnošću vidljivih stvari, sklono je pravljenju kontrasta između duhovnog irealnog - ali takav kontrast u stvari i ne postoji. Antiteza se krije na drugom mestu - izmeđurealnog i imaginarnog, između duhovnog i materijalnog, između vremenskog i večnog - alinikada između duhovnog i realnog. Duhovno jeste realno.

Ako želimo da se popnemo do tog stadijuma svetlosti i sile koji nas poziva prekoPisama istine, moramo se odvići od ignorisanja duhovnog. Moramo svoje zanimanje prebacitisa vidljivog na nevidljivo. Jer, velika nevidljiva realnost jeste Bog. „Ko prilazi Bogu moraverovati da ima Boga i da uzvraća nagradom onima koji ga traže" (Jevrejima 11:6, Čarnić).Ovo je osnova za život vere. Odatle možemo otići do neograničenih visina. ,,Verujte u Boga"- rekao je naš Gospod Isus - „i verujte u mene" (Jovan 14:1, Čarnić). Bez onog prvog nema niovog drugog.

Ako stvarno hoćemo da sledimo Boga, moramo težiti ka tome da budemotranscendentni. Ovo govorim znajući jako dobro da su sinovi ovog sveta podrugljivo koristiliovu reč kao izraz prezira prema hrišćanima. Neka bude tako. Svaki čovek mora birati svojsvet. Ako mi koji sledimo Hrista, sa svim činjenicama koje su pred nama i uz saznanje o tomeko smo i šta smo, svesno odaberemo Božije carstvo kao svoju sferu interesovanja, ne vidimrazloga zašto bi neko prigovarao. Ako zbog toga nešto izgubimo, gubitak je naš; ako šta timedobijemo, nismo nikoga opljačkali. “Onaj svet", koji je u ovom svetu predmet prezira i temapijančeve podrugljive pesme, jeste naš pažljivo odabrani cilj i predmet naših najsvetijih težnji.

Moramo, međutim, izbegavati uobičajenu grešku smeštanja „onog sveta" u budućnost.On nije budućnost, nego sadašnjost. On je paralelan s nama poznatim materijalnim svetom, avrata između ta dva sveta su otvorena. „Nego, prišli ste" - kaže pisac Poslanice Jevrejima (aovo vreme je umnogome sadašnje) - „Sionskoj gori i Gradu Boga živoga, nebeskomJerusalimu, i hiljadama anđela u radosnom skupu. Prišli ste Crkvi prvorođenih, čija su imenazapisana na nebesima, i Bogu, Sudiji svih, i duhovima savršenih pravednika, i Isusu,posredniku novog saveza, i krvi škropljenja, koja govori bolje od Aveljeve" (Jevr. 12:22-24).Sve ove stvari su u kontrastu s gorom „koja se može opipati" (12:18) i sa „zvukom trube iglasom reči" koji su se mogli čuti (12:19). Zar onda ne možemo mirno zaključiti da kao što sustvarnosti na Sinajskoj gori bile opažene putem čula, tako i stvarnost Sionske gore trebaprihvatiti dušom? I to ne putem nekakvog trika mašte, nego konkretno u stvarnosti. Duša imaoči kojima gleda i uši kojima sluša. Koliko god da su zakržljale od nekorišćenja, zbogHristovog oživljavajućeg dodira one su sada žive i sposobne za najoštriji vid i najosetljivijisluh.

Kada počnemo da se usredsređujemo na Boga, duhovne stvari će početi da se oblikujupred našim duhovnim očima. Poslušnost Hristovoj reči dovešće do unutrašnjeg otkrivenjaBoga (Jovan 14:21-23). Ona će nam dati akutno zapažanje koje će nam pomoći da vidimoBoga baš onako kako je to obećano onima koji su čistoga srca. Zahvatiće nas nova svesnost o

23

Bogu i počećemo da probamo, da čujemo i da iznutra osećamo Boga, koji je naš život i našesve. Stalno će se videti svetlost „koja osvetljava svakoga čoveka, koja dolažaše na svet"(Jovan 1:9). Sve više i više će nam, kako naše sposobnosti budu postajale izoštrenije isigurnije, Bog postajati veliko sve, a njegovo prisustvo slava i čudesnost naših života.

Bože, oživi svu snagu u meni da se mogu uhvatitiza večne stvari. Otvori mi oči da vidim,daj mi moć dobrog duhovnog opažanja.

Pomozi mi da te okusim i da spoznam da si dobar.Učini mi nebo stvarnijimod svega što je na zemlji.

Amin.

24

Poglavlje 5Sveobuhvatno prisustvo

Kuda bih otišao od duha tvoga,kuda bih od lica tvoga utekao?

(Psalam 139: 7)

Ucelokupnom hrišćanskom učenju nalaze se izvesne osnovne istine, nekad su iskrivene, i više se podrazumevaju nego što se izriču, ali su neophodne za kompletnu istinu,kao što se i osnovne boje nalaze u dovršenoj slici i kao što su i bile potrebne da se ta slikadovrši. Takva istina je Božija sveprisutnost.

Bog prebiva u svome stvorenju i u svim svojim delima je nevidljivo prisutan. Ovosmelo uče i proroci i apostoli, a to uopšteno prihvata i hrišćanska teologija. Što će reći, imatoga u knjigama, ali zbog ko zna čega nije doprlo do srca prosečnog hrišćanina niti je postalodeo njega. Hrišćanski učitelji se stidljivo povlače pred potpunim implikacijama toga, a ako touopšte i pomenu, utišaju ga tako da ni nema neko značenje. Pretpostavio bih daje razlog za tostrah da ne bi bili optuženi da su panteisti. Međutim, učenje o Božijoj sveprisutnosti nikakonije panteizam.

Zabluda panteizma je isuviše očigledna da bi ikoga zavarala. On kaže da je Bog zbirsvega stvorenog. Priroda i Bog su jedno, tako da ko god dotakne list ili kamen on, u stvari,dotiče Boga. To, naravno, znači degradiranje slave nepropadljivog Boga. I dok u svompokušaju da učini sve božanskim, panteizam potpuno proteruje sve što je božansko s ovogsveta.

Istina je ta, dok Bog prebiva u svom svetu, da je od njega odvojen nepremostivomprovalijom. Koliko god da je identifikovan sa delima svojih ruku, ona jesu i moraju večno bitiodvojena od njega, a on jeste i mora biti nezavistan od njih i iznad njih. On je transcendentannad svim svojim delima čak iako je prisutan u njima.

Šta ova božanska sveprisutnost znači u praktičnom hrišćanskom iskustvu? Jednostavnoznači da je Bog tu. Gde god da se nalazimo, Bog je tu. Ne postoji mesto, ne može ga ni biti,gde on nije. Deset miliona civilizacija koje bi se nalazile na koliko god hoćete tačaka usvemiru i koje bi bile razdvojene nepojmljivim razdaljinama, sve bi one mogle s jednakomistinitošću reći da je Bog tu. Nijedna tačka nije bliža Bogu nego neka druga tačka. Udaljenostod bilo kog mesta do Boga jednaka je udaljenosti između Boga i bilo kog drugog mesta. Nikonije, što se fizičke udaljenosti tiče, ništa dalje od Boga niti išta bliže Bogu nego što je to nekodrugi.

Ovo su istine u koje veruje svaki podučeni hrišćanin. Na nama je da razmišljamo onjima i da se molimo za njih sve dok ne počnu da sijaju u nama.

„U početku Bog..." (1 Moj. 1:1). Nije bila materija, jer materija ne uzrokuje samu sebe.Pre toga je potreban uzrok, a Bog je taj uzrok. Nije bio zakon, jer je zakon samo ime zapravac u kojem ide celokupno stvorenje. Taj pravac se mora isplanirati, a planer jeste Bog.Nije bio um, jer je um takođe stvorena stvar iza koje se mora nalaziti Stvoritelj. U početku jebio Bog, neprouzrokovani uzrok materije, uma i zakona. Tu moramo započeti.

Adam je sagrešio i u svojoj panici je bezumno pokušao da učini nemoguće, pokušao jeda se sakrije od Božijeg prisustva. David isto mora da je svašta mislio o pokušaju da pobegneod Prisustva, jer je napisao: „Kuda bih otišao od duha tvoga, kuda bih od lica tvoga utekao?"(Psalam 139:7). Zatim je nastavio dalje sa jednim od svojih najlepših Psalama da bi dao slavuBožijoj sveprisutnosti: „Da na nebo iziđem, ti si onde; da u Šeol siđem, i onde si! Da sedignem na krilima zore i preselim se do na kraj mora, i tu će me voditi ruka tvoja, i stići će medesnica tvoja" (Psalam 139:8-10). A znao je daje Božije postojanje i Božije gledanje jednaista stvar, to prisustvo koje vidi bilo je s njim i pre nego što se rodio, gledalo je misterijurazvijanja života. Solomon je uzviknuo: „Ali što! Hoće li zaista Bog stanovati na zemlji? Gle,nebesa i nebesa nad nebesima ne mogu te obuhvatiti, a kamo li ovaj dom koji ti ja sazidah?"(1. Car. 8:27). Pavle je ubedio Atinjane da „on nije tako daleko od svakog od nas. Jer u njemu

25

živimo, i mičemo se, i jesmo" (Dela 17:27-28).Ako je Bog prisutan u svakom deliću svemira, ako ne možemo otići negde gde njega

nema, ne možemo čak ni zamisliti mesto gde on nije, (gde ujeda nema) zašto onda toprisustvo ne postane činjenica koju će ceo svet proslavljati? Patrijarh Jakov je ,,u pustinjiprepunoj jauka" dao odgovor na to pitanje. Imao je viziju Boga i u čudu zavapio: „Zaista jeGospod na ovome mestu, a ja to ne znah!" (1 Moj. 28:16). Jakov se nikada ni za delić sekundenije nalazio izvan kruga tog sveprožimajućeg Božijeg prisustva. Međutim, on to nije znao. Utome je bio njegov problem, a i naš. Ljudi ne znaju da je Bog ovde. Kako bi samo bilodrugačije kad bi to znali.

Prisustvo i manifestacija Prisustva nije jedna ista stvar. Jedno može bez drugoga. Bogje tu i kada toga apsolutno nismo svesni. Manifestuje se jedino kada smo i dok smo svesninjegovog prisustva. S naše strane mora doći do predavanja Božijem Duhu, jer je njegov posaoda nam pokaže Oca i Sina. Ako sarađujemo s njim poslušno i s ljubavlju, Bog će nam sepokazati, a to pokazivanje je razlika između hrišćanskog života po imenu i života koji isijavasvetlost njegovog lica.

Bog je uvek svuda prisutan i uvek želi da se otkrije svakome. On se neće samo otkritida postoji, nego i kakav je. Nije bilo potrebno da ga neko ubeđuje da se objavi Mojsiju.„Gospod siđe u oblaku, stade onde pred njim i proglasi ime Gospodnje" (2 Moj. 34:5). Nesamo da je rečima objavio svoju prirodu, nego je i samoga sebe objavio Mojsiju tako dajeMojsijevo lice sijalo natprirodnim svetlom. Za neke od nas će doći sjajan momenat kadapočnemo da verujemo da je Božije obećanje o otkrivanju sebe istinito u bukvalnom smislu; onje obećao mnogo, ali ni više ni manje od onoga što namerava da ispuni.

Naša potraga za Bogom je uspešna jedino zato što on uvek želi da nam se manifestuje.Božije otkrivenje svakom čoveku ne znači daje Bog nekad davno došao sa neke udaljenosti dabi nakratko obavio značajnu posetu ljudskoj duši. Razmišljati na takav način znači potpunopogrešno shvatiti ovo. Božiji pristup duši, a ni pristupanje duše k Bogu, nema nikakve veze saprostornom udaljenošću. U svemu tome se ni u kom slučaju ne misli na fizičku udaljenost. Neradi se o kilometrima, nego o doživljaju.

Kada se govori o približenosti Bogu ili udaljenosti od njega, koristi se izražavanje kojese uvek shvata i kada se primeni na normalne međuljudske odnose. Čovek može reći:„Osećam kako tokom godina postajem sve bliži sa svojim sinom", a da sin živi sa ocem odsvog rođenja i nikad nije otišao od kuće na duže od jednog dana. Šta onda otac hoće da kaže?Očigledno je da govori o iskustvu. Hoće da kaže da ga dečak sve prisnije upoznaje i dubljerazume, da između njih dvojice nestaju barijere u mislima i osećanjima, da otac i sin postajusve više ujedinjeni u srcu i u mislima.

I tako, kada pevamo: „Privuci me bliže, bliže, bliže, dragi Gospode", ne mislimo nablizinu nekog mesta, nego na blizinu tog odnosa. Mi se molimo za pojačani stepen svesnosti,za savršeniju svest o božanskom Prisustvu. Nikada ne moramo da vičemo preko razdaljinanekom odsutnom Bogu. On nam je bliži nego naša duša, bliži nego naše najtajnije misli.

Zbog čega neki ljudi „pronalaze" Boga na način na koji ga neki drugi ljudi ne nalaze?Zašto Bog manifestuje svoje prisustvo jednima, a mnoštvo drugih ljudi pušta da se muče ubledoj svetlosti nesavršenog hrišćanskog iskustva? Naravno, Božija volja je ista za sve nas.On u svom domu nema posebnih miljenika. Sve što je ikada uradio za bilo koje od svoje dece,uradiće i za svako svoje dete. Razlika se ne krije u Bogu, nego u nama.

Odaberimo nasumice mnoštvo značajnih svetih ljudi čiji su životi i svedočanstvaveoma poznati. Neka to budu biblijske ličnosti ili poznati hrišćani iz postbiblijskog perioda.Odmah će vas zaprepastiti činjenica da oni nisu slični. Ponekad su razlike bile toliko izraženetako da su blještale. Koliko se, recimo, Mojsije razlikovao od Isaije, koliko su se razlikovaliIlija i David; koliko su bili drugačiji Jovan i Pavle, sveti Franja i Luter, Fini i TomaKempijski. Razlike su šarolike poput samog ljudskog života - razlike u rasi, nacionalnosti,obrazovanju, temperamentu, navikama i ličnim osobinama. Pa opet svi su oni, svaki u svojevreme, išli tim uzvišenijim putem duhovnog življenja, daleko iznad običnog.

Ove razlike mora da su bile sporedne i u Božijim očima beznačajne. Mora da su unekoj važnoj stvari bili slični. Šta je u pitanju?

Usudiću se da predložim da je jedna njihova vitalna zajednička osobina duhovna

26

otvorenost. Postoji nešto u njima što je otvoreno ka nebu, nešto što ih je guralo u pravcuBoga. Bez ikakve dublje analize jednostavno ču reći da su posedovali duhovnu svest i da su jeodgajali sve dok nije postala nešto najveće u njihovim životima. Od prosečnog čovekarazlikovali su se po tome što bi, kada osete unutrašnju težnju, nešto povodom toga i uradili.Stekli su doživotnu naviku duhovnog reagovanja. Nisu bili neposlušni nebeskom viđenju, ilikako je to David lepo rekao: „ Tražite lice moje - ti si rekao, a srce ti moje odgovara: tražimlice tvoje, Gospode" (Psalam 27:8).

Kao što je slučaj sa svime što je dobro u ljudskom životu, podloga za to reagovanjejeste Bog. Božija suverenost je tu, a osete je čak i oni koji nisu stavljali poseban teološkinaglasak na to. Pobožni Mikelanđelo je to priznao u jednom svom sonetu:

Srce ko bespomoćna suva glina,Koja sama nema šta da ponudi.

Dobrim, pobožnim delima seme si,Kada ti kažeš ono oživljava.

Ako nam ne pokažeš put istiniti,Niko ga naći neće. Oče, ti vodi!

Ove reči, kao duboko i ozbiljno svedočanstvo jednog velikog hrišćanina, vredi proučiti.Koliko god da jeste bitno da priznamo da Bog radi u nama, upozorio bih na to da se nezabavljamo previše tom mišlju. To je siguran put do sterilne pasivnosti. Bog nas ne smatraodgovornima da shvatimo misteriju odabira, predestinacije i božanske suverenosti. Najboljinačin da se suočimo s ovim istinama jeste da podignemo svoje oči ka Bogu i da kažemo:„Gospode, ti znaš". Ove stvari pripadaju dubinama i misterijama Božijeg sveobuhvatnogsveznanja. Zavirivanje u njih može nas učiniti teolozima, ali nas nikada neće učiniti svetima.

Receptivnost nije jedna zasebna stvar, ona je kompleksna; mešavina je više elemenata uduši. Ona jeste afinitet ka nečemu, sklonost ka nečemu, blagonakloni odaziv, želja zaposedovanjem. Iz ovoga može proizići da ona može biti prisutna u stepenima, da je možemoimati manje ili više, u zavisnosti od pojedinca. Može se praksom razviti ili nemarom uništiti.Ona nije svemoćna neodoljiva sila koja se na nas spušta poput grča s neba. Zaista, ona jestedar od Boga, ali takav dar koji se, ukoliko želimo da se ostvari cilj zbog koga je i dat, moraprepoznati i negovati, baš kao i svaki drugi dar.

Neuspeh da se ovo uvidi jeste uzrok veoma ozbiljnog sloma u modernom evanđeoskomhrišćanstvu. Za tu ideju o negovanju i praktikovanju, koja je bila toliko draga svetima izprošlih vremena, u našoj religijskoj slici nema mesta. To je isuviše sporo, isuviše obično. Misada zahtevamo glamur i brzu i dramatičnu akciju. Generacija hrišćana koja je odrasla međutasterima i automatskim mašinama nestrpljivija je prema sporijim i indirektnijim metodima zadostizanje svojih ciljeva. Mi pokušavamo da primenimo metode tehnološkog doba na našodnos prema Bogu. Pročitamo svoje poglavlje Biblije, pomolimo se na brzinu i odjurimo,nadajući se da ćemo svoju duboku unutrašnju bedu nadoknaditi time što ćemo otići na jošjedan evangelizacioni sastanak, ili time što ćemo čuti još jednu uzbudljivu priču od nekogverskog avanturiste koji se upravo vratio izdaleka.

Tragični rezultati takvog razmišljanja su svuda oko nas: površni životi, ispraznereligijske filozofije, preovladavanje elemenata zabave na evangelizacionim sastancima,proslavljanje ljudi, pouzdavanje u verske obrede, kvazireligiozno zajedništvo, prodavačkimetodi, brkanje dinamičnog karaktera i sile Duha. Ovakve stvari i njima slične jesu simptomijedne opake bolesti, duboke i ozbiljne obolelosti duše.

Za ovu veliku bolest koja se nadvila nad nama nije odgovorna samo jedna osoba, niti jeijedan hrišćanin potpuno nedužan po tom pitanju. Svi mi smo, direktno ili indirektno,doprineli ovom tužnom stanju stvari. Bili smo previše slepi da bismo videli, ili previšezastrašeni da bismo istupili, ili isuviše zadovoljni sobom da bismo želeli nešto više odsiromašne, prosečne, dijete s kojom su i drugi, izgleda, zadovoljni. Drugim rečima, prihvatilismo stavove jedni drugih, imitirali živote jedni drugih i od tuđih iskustava napravili svojstandard. I cela jedna generacija je krenula nizbrdo. Sada smo došli do nizine pune peska ispaljene trave, a što je najgore Reč istine smo prilagodili svom iskustvu i prihvatili smo ovu

27

nisku ravnicu za pašnjake blagoslovenih.Biće nam potrebno odlučno srce i mnogo više od malo hrabrosti da bismo se iščupali iz

stiska našeg vremena i vratili na biblijske puteve. Međutim, ipak je moguće to uraditi. Tu itamo su tokom istorije hrišćani bivali prisiljeni da to učine. Istorija je zabeležila više takvihmasovnih vraćanja koje su predvodili ljudi poput svetog Franje, Martina Lutera i DžordžaFoksa. Nažalost, kao da trenutno na vidiku nema nijednog Lutera, a ni Foksa. Da li trebaočekivati još neko takvo vraćanje pre Hristovog dolaska, pitanje je oko koga se hrišćani neslažu u potpunosti, ali i koje nama u datom trenutku nije isuviše bitno.

Ja ne tvrdim da znam šta će još Bog u svojoj svemoćnosti uraditi na globalnom nivou.Međutim, verujem da znam šta će da uradi za svakog običnog čoveka ili ženu koja tražinjegovo lice, i verujem da to mogu da pričam i drugima. Neka se svako iskreno pouzda uBoga, neka počne da se vežba u pobožnosti, neka teži za razvijanjem svoje sposobnostiduhovne receptivnosti tako što će se pouzdavati i što će biti ponizan i poslušan, i što ćerezultati mnogostruko premašiti sve ono čemu se u svojim danima slabosti nadao.

Svako ko se putem pokajanja i iskrenog vraćanja Bogu otrgne iz kalupa koji ga je držaoi ko u samoj Bibliji potraži duhovne standarde, biće oduševljen sa onim šta tamo pronađe.

Da ponovimo: sveobuhvatno prisustvo je činjenica. Bog je tu. Ceo univerzum je živposredstvom njegovog života. I on nije neki strani ili čudni Bog, nego nama dobro poznatiOtac našeg Gospoda Isusa Hrista, čija ljubav već hiljadama godina okružuje grešni ljudskirod. I on uvek pokušava da nam privuče pažnju, da nam se otkrije, da komunicira s nama. Miu sebi imamo sposobnost da ga poznajemo, kada bismo se samo odazvali njegovim pozivima(a to je ono što se naziva potraga za Bogom!). Sve više ćemo ga upoznavati dok na drugojstrani vera, ljubav i praksa budu usavršavale našu receptivnost.

Bože i Oče, kajem se zbog svoje grešne preokupacijevidljivim stvarima.

Svet je isuviše bio pored mene.Ti si bio tu, a ja toga nisam bio svestan.

Bio sam slep za tvoje prisustvo.Otvori mi oči da te vidim oko sebe i u sebi.

U Hristovom imenu.Amin.

28

Poglavlje 6Glas koji govori

U početku je bila reč,i reč je bila kod Boga,

i reč je bila Bog.(Jovan 1:1)

Jedan običan, inteligentan čovek koji nije naučen istinama hrišćanstva bi, naišavši naovaj tekst, verovatno zaključio da Jovan uči kako je u Božijoj prirodi da govori, darazmenjuje, svoje misli s drugima. I bio bi u pravu. Reč je sredstvo za izražavanje misli, akada se to prenese na večnoga Sina, to nas dovodi do uverenja da je izražavanje samoga sebenešto što se nalazi u Trojstvu; Bog uvek želi da se izrazi pred svojim stvorenjem. Cela Biblijapodržava tu ideju. Bog govori. Nije: „Bog je govorio"- nego: „Bog govori". On je, po svojojprirodi, uvek artikulisan. On ispunjava svet svojim izgovorenim glasom.

Jedna od velikih realnosti s kojima treba da se suočimo jeste Božiji glas u njegovomsvetu. Najkraća i jedina zadovoljavajuća teorija o postanku svemira jeste ova: „Jer on reče, ipostade. " (Psalam 33:9). Odgovor na pitanje zašto koje je vezano za prirodni zakon jesteBožiji milosrdni glas koji je prisutan u njegovom stvorenju. Dok za tu reč koja je dovela dotoga da sve nastane ne možemo reći da je u pitanju Biblija, jer se uopšte ne radi o pisanoj nitištampanoj reci, nego o izražavanju Božije volje, a to je Božiji dah koji ispunjava svet živimpotencijalom. Božiji glas je najmoćnija sila u prirodi, štaviše i jedina sila u prirodi, poštoenergija postoji jedino zato što se silom ispunjena reč izgovorila.

Biblija je pisana Božija reč, a zbog toga što je pisana ograničena je mastilom, papirom ikožom za pisanje. Božiji glas je, međutim, živ i slobodan, baš kao što je i svemogući Gospodslobodan. „Reči koje sam vam govorio, duh su i život su" (Jovan 6:63). Život se nalazi urečima koje govori. Božija reč u Bibliji može imati silu jedino zato što odgovara Božijoj rečiu univerzumu. Prisutni Glas jeste ono što čini pisanu Reč svemoćnom. U suprotnom bi onabila zaključana i uspavana među koricama knjige.

Mi imamo uzan i primitivan pogled na stvari kada mislimo kako Bog dok stvara dolaziu fizički kontakt sa stvarima, oblikujući, tešući i gradeći poput tesara. Biblija uči drugačije:„Nebesa se rečju Gospodnjom stvoriše i duhom njegovih usta sva vojska njihova... Jer onreče, i postade; zapovedi, i pokaza se" (Psalam 33:6,9). „Verom shvatamo da su svetovisazdani Božijom rečju" (Jevrejima 11:3). Ponovo moramo imati na umu to da Bog ovde negovori o svojoj pisanoj reči, nego o svom glasu koji govori. Misli se na njegov glas kojiispunjava ceo svet, onaj glas koji nebrojenim vekovima prethodi Bibliji, onaj glas koji ne ćutijoš od zore stvaranja, nego se i dalje oglašava do najudaljenijih krajeva svemira.

Božija reč je brza i moćna. U početku je Bog progovorio iz ništavila i od ništavila jenastalo nešto. Haos ga je čuo i pretvorio se u red, tama ga je čula i pretvorila se u svetlost.„Bog reče...i bi tako" (Postanje 1:9). Ovih nekoliko izjava, poput uzroka i posledice,pojavljuju se tokom celog izveštaja o stvaranju. Reče dovodi do onog tako. Tako jeste reče ustalnom sadašnjem vremenu.

Bog je tu i on govori - ove istine su temelj svih ostalih biblijskih istina; bez njih ne bimoglo biti nikakvog otkrivenja. Bog nije napisao knjigu pa je po glasniku poslao da je čitajubez pomoći oni prostorom udaljeni umovi. On je izgovorio knjigu i živote u svojimizgovorenim rečima , stalno izgovarajući svoje reči i čineći da njihova sila traje ovolikegodine. Bog je izdahnuo svoj dah na glinu i od nje je postao čovek; on izdahne svoj dah naljude i oni postaju glina. „Vratite se, sinovi čovečiji!" (Psalam 90:3) jesu reči izgovoreneposle pada u greh gde je Bog propisao smrt svakom ljudskom biću, a njima nije morao višeništa dodati. Tužna povorka čovečanstva po celoj zemlji od rođenja do groba jeste dokaz da jenjegova prvobitna reč bila dovoljna. Nismo dovoljno obratili pažnju na duboke reči uJovanovom evanđelju: ,,A on - istinska svetlost koja prosvetljuje svakog čoveka - došao je nasvet" (Jovan 1:9). Kako god preokrenuli interpunkcijske znake, istina ostaje: Božija reč dotiče

29

srca svih ljudi kao svetlost u duši. U srcima svih ljudi sija svetlost, čuje se Reč, i ne može jojse umaći. Tako nešto i jeste neophodno ako je Bog živ i prisutan u svom svetu. I Jovan kažeda je tako. Čak i onima koji nikada nisu čuli za Bibliju propovedano je dovoljno jasno da bi seiz njihovih srca zauvek uklonio svaki izgovor. „Oni pokazuju da im je u srcima zapisano onošto Zakon traži, a o tome svedoči njihova savest i njihove misli kada se međusobno optužuju ibrane" (Rimljanima 2:15). „Božije nevidljive osobine - njegova večna sila i božanstvo - moguse jasno sagledati u onome što je stvoreno pa ljudi nemaju izgovora" (l:20).

Ovaj sveobuhvatni Glas stari Jevreji su često nazivali mudrost i govorili su da se čujesvuda i da traži po zemlji, čekajući neki odgovor od sinova čovečijih. Osmo poglavljePoslovica počinje ovako: „Ne viče li mudrost, ne diže li glas svoj razum?" Zatim pisacoslikava mudrost kao lepu ženu koja stoji „kod kapije, na ulasku u grad" (2). Ona viče nasvakom ćošku tako da bi je svako čuo. „Vas vičem o ljudi, sinovima ljudi glas se moj obraća"(4). Zatim ona moli budalaste i bezumne da poslušaju njene reči. Božija mudrost tražiduhovni odaziv, odaziv koji je uvek tražila, ali i koji je retko mogla da osigura. Tragedija je utome što naša večna sudbina zavisi od toga da li je čujemo, a svoje smo uši naučili da neslušaju.

Sveobuhvatni Glas se uvek oglašavao i često je uznemiravao ljude, čak i kada nisushvatali šta je izvor njihovih strahova. Da li je moguće da je taj glas, pročišćujući poput živeizmaglice, bio neotkriveni uzrok za uznemirenu savest i težnju za besmrtnošću koju supriznali milioni ljudi od svitanja pisane istorije? Ne treba da se plašimo suočavanja s ovim.Glas koji govori je činjenica. Način na koji su ljudi reagovali na njega svaki posmatrač možeda zapazi.

Kada je Bog sa neba govorio našem Gospodu, egocentrični ljudi koji su ga čuliobjašnjavali su ga kao prirodnu pojavu i govorili su: „Zagrmelo je". Ovakva navikaobjašnjavanja Božijeg glasa posredstvom prirodnih zakona nalazi se u samom korenumoderne nauke. U živom, dišućem kosmosu postoji Nešto misteriozno, previše divno, previšezastrašujuće, previše strašno da bi bilo koji um mogao da razume. Čovek koji veruje ne tvrdida razume. On pada na kolena i kaže: „Bože". I svetovan čovek će kleknuti, ali ne da sepokloni. On će kleknuti zato da ispita, istraži, da pronađe uzrok i odgovor. Desilo se tako datrenutno živimo u sekularnom dobu. Naš način razmišljanja je način na koji razmišljanaučnik, a ne vernik. Skloniji smo tome da objašnjavamo, a ne da obožavamo. „Zagrmelo je!"- uzviknemo i nastavimo da idemo svojim zemaljskim putem. Međutim, Glas se i daljeoglašava i traži. Poredak i život na ovom svetu zavise od tog Glasa, ali su ljudi uglavnom iliprezauzeti ili previše tvrdoglavi da bi saslušali.

Svako je od nas doživljavao stvari koje nije bio u stanju da objasni - iznenadan osećajusamljenosti, ili pak osećaj čuđenja ili strahopoštovanja pred veličinom svemira. Ili nas je,možda, na brzinu posetilo svetlo poput prosvetljenja sa nekog drugog sunca, pružajući nam ujednom bljesku sigurnost da jesmo sa nekog drugog sveta, da je naše poreklo božansko. Onošto smo tamo videli, osetili ili čuli može biti suprotno svemu onome čemu su nas učili uškolama i poprilično različito od naših predašnjih verovanja i razmišljanja. Bili smo primoranida zaustavimo naše sakupljene sumnje dok su se na momenat oblaci razilazili da bismo i samičuli i videli. Možemo mi te stvari objašnjavati kako god hoćemo, ali ja smatram da, sve dokne dopustimo da postoji makar najmanja mogućnost da takva iskustva proističu od toga što jeBog prisutan u svetu i što se uporno trudi da komunicira sa čovečanstvom, nismo poštenorazmotrili činjenice. Nemojmo isuviše lakomisleno odbaciti takvu hipotezu.

Moje lično uverenje je (i neću se ljutiti ako niko o ovome ne misli isto kao ja) da je svešto je dobro i lepo, a što je čovek učinio na svetu, rezultat njegovog manjkavog i grehomblokiranog odaziva stvaralačkom Glasu koji se čuje po zemlji. Filozofi morala koji su sanjaliuzvišene snove o vrlinama, verski mislioci koji su imali svoje spekulacije o Bogu ibesmrtnosti, pesnici i umetnici koji su od običnih stvari stvarali čistu i trajnu lepotu - kakonjih da objasnimo? Nije dovoljno samo reći: „Bio je genije".

Šta je onda genije? Da li je moguće da je genije čovek koga progoni Glas koji govori,čovek koji se kao opsednut trudi i koji teži ka tome da ostvari ciljeve koje tek delimičnorazume? To što je taj čovek u svojim naporima možda promašio Boga, možda čak i pisaoprotiv Boga, ne poništava misao koju razvijam. Božije otkrivenje otkupljenja u Svetom pismu

30

je neophodno za spasonosnu veru i mir s Bogom. Vera u vaskrslog Spasitelja je neophodnaako želimo da nas nejasni podsticaji ka besmrtnosti dovedu do spokojnog i ispunjenogzajedništva s Bogom. Za mene je prihvatljivo objašnjenje da sve najbolje potiče od Hrista.Ali, moguće je biti dobar hrišćanin i opet ne prihvatiti moju tezu.

Božiji glas je prijateljski glas. Niko se ne treba bojati da ga posluša - ukoliko već nijeodlučio da mu se odupre. Hristova krv nije prekrila samo ljudski rod, nego i celokupnostvorenje. „... i da kroz njega - uspostavivši mir njegovom krvlju na krstu - sa sobom potpunopomiri sve, bilo na zemlji, bilo na nebesima" (Kološanima 1: 20). Slobodno možemopropovedati o prijateljskom nebu. I nebo i zemlja su ispunjeni blagonaklonošću onoga koji jeprebivao i u grmu. Savršena krv očišćenja to zauvek garantuje.

Ko god hoće da sluša čuće nebo kako govori. Ovo zasigurno nije vreme kada ljudiblagonaklono prihvataju da saslušaju podsticaj, i to zato što slušanje nije deo popularnereligije. Mi smo na suprotnoj strani od toga. Religija je prihvatila tu monstruoznu jeres gdebuka, veličina, aktivnost i nametljivost čine nekoga dragim Bogu. Međutim, možemo da seohrabrimo. Narodu koji se zatekao usred oluje poslednjeg velikog sukoba Bog kaže: „Utolite(smirite se, prim. prev.) i poznajte da sam ja Bog" (Psalam 46: 10, Daničić), a i dalje to govori- kao da nam želi reći da se naša snaga i sigurnost ne nalaze u buci, nego u tišini.

Važno je da se smirimo kada čekamo na Boga. I najbolje je da budemo sami, pomogućnosti sa otvorenom Biblijom ispred nas. Onda možemo, ako želimo, da se približimoBogu i da počnemo da slušamo kako govori našim srcima. Mislim da bi to jednoj prosečnojosobi išlo ovako: prvo ide zvuk, poput Božijeg prisustva koje šeta vrtom; zatim dolazi glas,razgovetniji, ali još uvek daleko od jasnog; zatim, dolazi taj srećni momenat kada Sveti Duhrazjasni biblijski tekst te sada ono što je bilo samo zvuk, glas u najboljem slučaju, postajerazgovetna reč - srdačna, bliska i jasna, poput reči dragog prijatelja; potom, dolaze svetlost iživot, a najbolje od svega mogućnost da vidimo Isusa Hrista kao Spasitelja i Gospodara nadsvime, mogućnost da ga prigrlimo kao takvog i mogućnost da se u njemu smirimo.

Biblija nam nikada neće biti živa knjiga ukoliko ne verujemo da je Bog u svom svemiruartikulisan. Iskočiti iz bezličnog i mrtvog sveta u dogmatsku Bibliju je previše za većinu ljudi.Možda će priznati da bi trebalo da prihvate Bibliju kao Božiju reč, i možda će pokušati tako ida razmišljaju o njoj, ali postaće im nemoguće da poveruju da reči koje su napisane na timstranicama imaju neke veze s njima. Čovek će možda reći: „Ove reči su upućene meni", a usvom srcu neće ni znati ni osećati da su tu. On je žrtva podvojene psihologije. On pokušavada misli kako je Bog svuda nem i da jedino govori kroz svoju knjigu.

Smatram da je veliki deo našeg religijskog neverovanja posledica pogrešne predstave ipogrešnog osećaja prema Pismima istine. Bog koji je ćutao odjednom progovara preko knjige,a kad se knjiga završi on ponovo počinje zauvek da ćuti. I mi sada čitamo knjigu kao zapisonoga što je Bog rekao dok je nakratko bio raspoložen da priča. Kako uopšte možemoverovati uz takve ideje u glavi? Činjenica jeste da Bog ne ćuti i da nikada nije ćutao. Drugaosoba Trojstva se zove Reč. Biblija je neizbežna posledica stalnog Božijeg govorenja. To jenepogrešiva deklaracija njegove volje, koja je za nas pretočena u nama poznate ljudske reči.

Mislim da će iz naše religiozne izmaglice proizaći novi svet, kada pristupimo svojojBibliji s mišlju da ona nije samo knjiga koja je nekada izgovorena, nego knjiga koja sadagovori. Proroci bi obično rekli: „Ovako govori Gospod". Hteli su da njihovi slušaoci shvateda to Bog govori u sadašnjem vremenu. Možemo se pravilno koristiti prošlim vremenom dabismo istakli da je u izvesnom trenutku neka Božija reč izgovorena, ali Božija reč koja jejednom rečena nastavlja da se izgovara, kao što i dete koje je rođeno nastavlja da živi, ili svetkoji je stvoren nastavlja da postoji. I to su nesavršene ilustracije, jer deca umiru i svetovipropadaju, ali Božija reč traje večno.

Ako želite da više upoznajete Gospoda, odmah dođite do otvorene Biblije saočekivanjem da vam progovori. Nemojte doći sa očekivanjem da je ona nešto što možetegurkati svuda kako vam se svidi. Ona je više od nekog predmeta: ona je glas, reč, reč živogaBoga.

Gospode, nauči me da slušam. Vremena su bučna,a moje uši su umorne od hiljada i hiljada grubih

31

zvukova koji ih stalno napadaju. Daj mi duhkao kod dečaka Samuela kada ti je rekao:„Daj da čujem kako mi govoriš u srcu."Daj daše naviknem na zvuk tvoga glasa,

da mi njegovi tonovi budu poznati i kada zvučizemlje zamru i kada jedini zvuk bude muzika

tvoga glasa koji mi govori.Amin.

32

Poglavlje 7Pogled duše

Uprimo pogled u Začetnikai Usavršitelja vere, Isusa.

(Jevrejima 12:2)

Hajde da razmislimo o našem inteligentnom, običnom, čoveku pomenutom u šestompoglavlju, koji po prvi put počinje da čita Bibliju. On Bibliji prilazi bez nekog pređašnjegznanja o njenom sadržaju. On je u potpunosti oslobođen predrasuda; nema šta da dokazujeniti šta da brani.

Takav čovek će ubrzo na početku čitanja početi da zapaža izvesne istine koje štrče izstranica. To su duhovni principi koji se nalaze iza izveštaja o Božijem ophođenju s ljudima,koji su upleteni u spise svetih ljudi koji su bili „nošeni Svetim Duhom" (2. Petrova 1:21).Čitajući dalje mogao bi da nabraja ove istine sve dok mu ne postanu jasne i sve dok moždapod svakim brojem nešto ukratko ne zabeleži. Ove zabeleške će postati deo njegovogverovanja o Bibliji. Dalje čitanje uticaće na ove stvari jedino tako što će ih uvećati i osnažiti.Naš čovek saznaje šta Biblija u stvari govori.

Visoko na spisku stvari koje Biblija uči jeste i doktrina o veri. To značajno mesto kojeBiblija dodeljuje veri postaće isuviše očigledno da bi se moglo promašiti. On će vrloverovatno zaključiti da je vera od vitalnog značaja za dušu. ,,A bez vere je Bogu nemogućeugoditi" (Jevrejima 11:6). Vera mi može dati sve i može me odvesti na svako mesto u carstvu,ali bez vere nema ni pristupa Bogu ni oproštenja, ni oslobođenja, ni spasenja, ni zajedništva -uopšte nema duhovnog života. Kada naš prijatelj dođe do 11. poglavlja Poslanice Jevrejima,elokventno hvaljenje vere, koje se tamo nalazi, neće mu delovati čudno. Već je pročitao kakou Poslanicama Galaćanima i Rimljanima Pavle snažno brani veru. Ako kasnije budeproučavao istoriju crkve, shvatiće neverovatnu silu učenja reformatora koji su pokazivalikakvu važnu ulogu u hrišćanstvu igra vera.

A ako je vera toliko važna, ako je ona nezamenjiva i obavezna u potrazi za Bogom,savršeno je prirodno da nas itekako zanima da li imamo ili nemamo ovaj najdragoceniji dar.Pa, pošto je naš um takav kakav jeste, neizbežno je da ćemo pre ili kasnije da se zapitamokakva je priroda vere. „Šta u stvari jeste vera?" - bilo bi blizu pitanja - „Da li ja imam vere?" -i zahtevalo bi odgovor, ukoliko ga je moguće naći.

Gotovo svi koji o veri pišu ili propovedaju o njoj reći će uglavnom iste stvari. Oni namgovore da to znači poverovati obećanju, držati Boga za reč, da je to računanje na činjenicu daje Biblija istinita i da je to ponašanje u skladu s tim. Ostatak knjige ili propovedi uglavnomgovori o nekim ljudima kojima su molitve uslišene zbog njihove vere. Ovi odgovori suuglavnom direktni pokloni praktične i privremene prirode, na primer: zdravlje, novac, fizičkazaštita ili uspeh na poslu. Ili, ako je predavač malo filozofski opredeljen, možda će krenutidrugom stazom te nas izgubiti u mećavi metafizičkih izraza, ili će nas pak zatrpatipsihološkim žargonom dok definiše i redefiniše, cepidlačeći o veri dok dlaka ne postane svetanja i tanja te najzad nestane u cepidlačenju. Pa kada on završi, mi razočarano odemo tamoodakle smo i došli. Mora da postoji nešto bolje od ovoga.

U Svetom pismu gotovo da ne postoji nikakav pokušaj da se objasni vera. Osim kratkedefinicije od nekoliko reči u Jevrejima 11:l. Ne znam ni za jednu drugu biblijsku definiciju.Čak je i tu vera opisana funkcionalno, a ne filozofski, to jest rečeno je šta je vera kadafunkcioniše, a ne šta je njena suština. Postojanje vere se podrazumeva te se pokazuje njenrezultat, a ne toliko šta ona jeste. Mudro je otići dotle i ne truditi se ići dalje. Rečeno nam jeodakle i na koji način dolazi: „(vera)... je Božiji dar" (Efescima 2: 8), i „Vera, dakle, dolazislušanjem poruke, a poruka Hristovom rečju" (Rimljanima 10:17). Ovo je ono što je jasno, pada parafraziram Tomu Kempijskog: „Radije ću praktikovati veru nego znati njenu definiciju".

Kada se odavde pa nadalje u ovom poglavlju nađu reči „vera je" ili reči koje isto znače,zamoliću vas da razumete da se one odnose na ono šta vera predstavlja na funkcionalnom

33

nivou u životu verujućeg čoveka koji je koristi. Ovde prestajemo sa svakim nagoveštajemdefinicije i razmišljamo o veri na način na koji se ona može doživeti u praksi. Naša ćerazmišljanja biti praktična, a ne teoretska.

U dramatičnoj priči u Knjizi brojeva (4. Moj. 21:4-9) vera se vidi na delu. Izrael seobeshrabrio i govorio protiv Boga, pa je Bog na njih poslao ognjene zmije: „... zmije ognjene,koje ih ujedahu, te pomre mnogo naroda u Izraelu" (6). Mojsije se molio Gospodu za njih.Bog je čuo i dao im lek protiv zmijskih ujeda. Zapovedio je Mojsiju da napravi bakrenu zmijui da je stavi na motku pred celim narodom i „koji god bude ujedan i pogleda u nju, sačuvaćeživot svoj" (8). Mojsije je poslušao, pa „koga god ujede zmija on pogleda u zmiju od bakra, isačuva život" (9).

U Novom zavetu ovaj istorijski događaj nam ne tumači nijedan drugi autoritet dosamog Gospoda Isusa Hrista. On svojim slušaocima objašnjava kako mogu da se spasu. Kažeda to mogu ukoliko poveruju. I onda, da bi razjasnio, navodi ovaj slučaj iz Knjige brojeva. ,,Ikao što je Mojsije podigao zmiju u pustinji, tako mora da bude podignut i Sin čovečiji, dasvako ko u njega veruje ima večni život" (Jovan 3:14-15).

Naš prosečni čovek će, čitajući ovo, doći do bitnog otkrića. Primetiće da su rečipogledati i verovati sinonimne. „Pogledati" na zmiju u događaju iz Starog zaveta je isto šta i„verovati" u Hrista u Novom zavetu. To jest, pogledati i verovati jeste jedna ista stvar. I on ćeshvatiti da se, kada su Izraelci gledali svojim fizičkim očima, verovanje čini srcem. Mislim daće zaključiti da je vera pogled duše na Boga koji spašava.

Kada ovo shvati, setiće se i tekstova koje je ranije pročitao, a njihovo značenje će gapreplaviti. „Koji u njega pogledaju prosvetljuju se, i lica se njihova neće postideti" (Psalam34:6). ,,K tebi oči svoje ja podižem, k tebi koji na nebesima sediš! Gle, kao što su oči slugeuprte u ruku gospodara njegovoga, i oči sluškinje u ruku gospođe njene, tako oči naše uprte suu Gospoda, Boga našega, dok se na nas smiluje" (Psalam 123:1-2). Ovde čovek koji tražimilost gleda ravno na Boga milosti i ne skida svoj pogled s njega sve dok mu milost ne budedata. Pa i naš Gospod je uvek gledao na Boga: „Onda uze onih pet hlebova i dve ribe, dižepogled ka nebu i zahvali Bogu. Potom izlomi hlebove i dade ih svojim učenicima" (Matej 14:19). I stvarno, Isus je učio da on svoja dela čini tako što uvek drži svoj unutrašnji pogled nasvome Ocu. Njegova snaga je ležala u tome što je stalno gledao na Boga (Jovan 5:19-21).

U ovih nekoliko stihova koje smo naveli nalazi se ono što naglašava i ostataknadahnute Reči. To nam je ukratko izloženo u Poslanici Jevrejima, kada nam se kaže datrčimo trku ovog života uprevši „pogled u Začetnika i Usavršitelja naše vere" (Jevrejima 12:2). Iz svega ovoga zaključujemo da naša vera nije nešto što se jednom uradi pa je gotovo,nego stalno upiranje pogleda naše duše na Trojedinog Boga.

Verovati, dakle, znači upraviti pažnju svoga srca na Isusa. To znači usmeriti svoj um davidi Božije Jagnje (Jovan 1:29) i nikada ne prestati činiti to. U početku može biti teško, alipostaje sve lakše da gledamo na njegovu divnu osobu, tiho i bez naprezanja. Možda će bitinekih stvari koje će nam odvraćati pažnju, ali kada je srce predano njemu, nakon svakogkraćeg odlaska od njega pažnja će se ponovo usmeriti i smiriti na njemu, kao zalutala pticakoja se vraća na svoj prozor.

Naglasio bih ovo predanje, ovaj veliki čin volje koji utvrđuje želju srca da uvek gledana Isusa. Bog ovu želju smatra našom odlukom i čini sve što mora da bi nas oslobodio odhiljada i hiljada smetnji koje nas opkoljavaju u ovom zlom svetu. On zna da smo svoja srcausmerili ka Isusu, a i mi to možemo znati, i možemo se ohrabrivati činjenicom da se stvaranavika duše koja će nakon izvesnog vremena postati duhovni refleks za koji više neće bitipotreban naš svesni napor.

Vera je kada u najmanjoj meri obraćamo pažnju na svoje vrline. Ona je po svojojprirodi jedva svesna svoga sopstvenog postojanja. Kao i oko, koje vidi sve ispred sebe, ali ne isebe, vera je zaokupljena predmetom na koji je usmerena, a ne obraća nikakvu pažnju nasebe. Kada gledamo Boga, mi ne vidimo sebe - blaženog li oslobođenja. Čovek koji se mučioda se očisti i koji je doživljavao samo stalne neuspehe doživeće pravo olakšanje kada prestaneda popravlja svoju dušu i kada pogleda na onoga koji je savršen. Kada usmeri pogled naHrista, sve ono što se toliko dugo trudio da učini počeće da se ostvaruje u njemu. Bog ćeraditi u njemu da želi i čini.

34

Vera sama po sebi nije čin koji donosi zaslugu; zasluga pripada onome prema kome jeona usmerena. Vera jeste preusmeravanje našeg pogleda, uklanjanje onoga što mi vidimo izcentra naše pažnje i usmeravanje na Boga. Greh je skrenuo naš pogled ka unutra i učinio gasamoživim. Nevera je stavila sebičnost tamo gde bi trebao da se nalazi Bog, što je veomablizu grehu Lucifera, koji je rekao: „Više zvezda Božijih presto svoj ću uzdignuti". Verausmerava svoj pogled ka spoljašnjosti umesto ka unutrašnjosti, a onda sve dolazi na svojemesto.

Sve ovo može delovati isuviše jednostavno. Međutim, nema za šta da se izvinjava.Onima koji žele da odu u nebo ili da se spuste u pakao po pomoć Bog kaže: „Reč ti je blizu...to jest, reč vere" (Rimljanima 10: 8). Reč nas navodi na to da podignemo svoje oči kaGospodu i onda počinje blaženo delovanje vere.

Kada podignemo svoj unutrašnji pogled ka Bogu, prijateljske oči će nam uzvratitipogled, jer je pisano da oči Gospodnje idu po celoj zemlji. Slatki jezik iskustva kaže: „Ti siBog koji me vidi" (Postanje 16: 13). Kada se pogled naše duše, koji je usmeren kaspoljašnjosti, sretne s Božijim pogledom usmerenim ka unutrašnjosti, tada nebo dolazi ovde,na zemlju.

Nikola Kuzijski je pre četiri stotine godina napisao: „Kada su sva moja nastojanjausmerena na tebe to je zato što su sva tvoja nastojanja usmerena na mene; kada pogledam natebe jedinoga svom svojom pažnjom, nikada ne skrećući pogled svoga razuma, to je zato štome ti opkoljavaš svojom stalnom brigom; kada upravim svu svoju ljubav samo na tebe to jezato što si se Ti, koji si suština ljubavi, okrenuo ka meni samome. I šta je onda, Gospode, mojživot ako ne taj zagrljaj gde me tvoja divota tako milosrdno obuzima?"1

Hteo bih više da kažem o ovom starom Božijem čoveku. On danas nije poznat međumnogim hrišćanskim vernicima, a među današnjim fundamentalistima uopšte ni ne znaju zanjega. Osećam da bismo mogli mnogo naučiti iz kratkih susreta sa ljudima takvog duhovnogkova i škole hrišćanske misli koju oni predstavljaju. Hrišćanska literatura, da bi je prihvatile iodobrile današnje evanđeoske vođe, mora biti vrlo bliska takvoj misli, nekoj „partijskojpolitici" od koje gotovo da nije bezbedno odstupiti. Pola veka toga u Americi učinilo nas jesamoživima i zadovoljnima. Sa ropskom odanošću oponašamo jedni druge. Najveće naporeulažemo u to da pričamo isto što pričaju i ljudi oko nas - a opet, da bismo našli izgovor za tošto govorimo, napravimo neku bezbednu varijaciju na odobrenu temu, ili barem nađemo nekunovu ilustraciju.

Nikola je bio pravi sledbenik Hrista, voleo je Gospoda, sijao i svetleo u svojojpredanosti ličnosti Isusa. Njegova teologija je bila pravoverna, ali i mirisna i slatka, kao što sei može očekivati da sve što ima veze sa Isusom i bude takvo. Njegova ideja o večnom životu,na primer, je bila sama po sebi divna, a ako se ne varam, bliža je Jovanu 17:3 nego ona idejakoja je danas aktuelna. „Večni život"- kaže Nikola - „nije ništa drugo nego ta blažena pažnja skojom nikad ne prestaješ da me gledaš, da gledaš i najtajnije predele moje duše. Kada tigledaš, to znači dati život, znači neprestano pružati tvoju slatku ljubav, znači zapaliti me da tevolim tom ljubavlju i da me hraniš tom vatrom, i da tim hranjenjem potpališ moju težnju, a dame potpaljivanjem navedeš da pijem rosu radosti, i da me napajanjem rosom dovedeš doizvora života, a da dovođenjem do izvora života učiniš da to raste i traje".2

Dakle, ako je vera pogled srca na Boga, a ako je taj pogled jednostavno podizanjeunutrašnjeg pogleda u susret Božijem svevidećem pogledu, znači da je to jedna od najvećihstvari koje čovek može učiniti. Potpuno je nalik Bogu da najvažnije stvari učini lakima i da ihstavi u domet mogućnosti i onih najslabijih i najjadnijih među nama.

Slobodno možemo izvući više zaključaka iz svega ovoga. Na primer, jednostavnostcele stvari. Pošto verovati znači videti, to znači da se to može učiniti i bez posebne opreme ilireligijske nakićenosti. Bog se pobrinuo da jedina stvar koja odlučuje o životu i smrti ne budeprepuštena kapricioznosti slučaja. Oprema se može pokvariti ili izgubiti, voda može iscuriti,beleške mogu izgoreti, propovednik može zakasniti u crkvu, crkva može izgoreti u požaru.Sve su to stvari koje su izvan duše i koje su podložne kvarovima i nesrećnim slučajevima.Gledanje je, međutim, stvar srca, i to može uspešno da učini svako, bilo stojeći, bilo klečeći,bilo ležeći u poslednjoj agoniji, hiljadama kilometara daleko od bilo kakve crkve.

Pošto verovati znači videti, što znači da se to može učiniti u svako doba. Nijedno vreme

35

nije bolje od nekog drugog za ovaj najslađi od svih činova. Bog nije učinio da spasenje zavisiod mladog meseca, praznika ili Sabata. Čovek nije ništa bliži Bogu za Uskrs nego, recimo, usubotu trećeg avgusta, ili u ponedeljak, četvrtog novembra. Sve dok je Hrist na posredničkomprestolu, sve dotle je svaki dan dobar i svi dani su dani za spasenje.

A ni mesto nije bitno za ovo blaženo delo verovanja Bogu. Podignite svoje srce idozvolite mu da se odmori u Isusu pa ćete se odmah naći u svetilištu, bilo da ste u vozu,fabrici ili kuhinji. Boga možete videti gde god da se nalazite, ukoliko je vaš razum usmerenna to da ga volite i slušate.

Pa neko će možda pitati: „Zar ovo o čemu pričate nije samo za posebne ljude kao što sumonasi ili propovednici, koji po prirodi svog zanimanja imaju više vremena za tihu molitvu?Ja sam prezauzeti radnik i nemam puno vremena koje bih mogao provesti sam". Drago mi ješto mogu reći da je život koji sam opisao namenjen svakom Božijem detetu bez obzira nazanimanje. Štaviše, to svakodnevno radosno rade mnogi ljudi koji naporno rade; i svakome senalazi na dohvat ruke.

Mnogi su otkrili tajnu o kojoj govorim i, ne razmišljajući mnogo o tome šta se u njimaodvija, stalno upražnjavaju ovu naviku gledanja na Boga unutrašnjim očima. Znaju da neštošto je u njihovim srcima vidi Boga. Čak i kada moraju da skrenu svoju svesnu pažnju nazemaljska posla, u njima se uvek odvija tajno zajedništvo. Neka njihove misli samo namomenat postanu slobodne od neophodnog posla, a one će se odmah ponovo usmeravati naBoga. To je svedočanstvo mnogih hrišćana, toliko ih je da čak i govoreći to imam utisak kaoda ih citiram, mada koga i koliko njih to već nikako ne mogu znati.

Ne želim da ostavim utisak da obični načini primanja milosti nemaju nikakvu vrednost.Itekako imaju. Svaki hrišćanin treba da praktikuje privatnu molitvu. Dugo vreme provedeno urazmišljanju o biblijskim tekstovima pročistiće naš pogled i usmeriće ga; dolaženje u crkvurazviće naše stavove i uvećati našu ljubav prema drugima. Služba, rad i aktivnosti - to sudobre stvari u koje svaki hrišćanin treba da je uključen. Međutim, u korenu svega ovoga, onošto u stvari tome daje smisao, nalazi se navika gledanja na Boga. U nama će se, da se takoizrazim, razviti nove oči koje će nam omogućiti da gledamo na Boga dok naše fizičke očigledaju scene ovog sveta koji prolazi.

Neko bi se mogao uplašiti da možda preuveličavamo značaj privatnog aspekta religije,da ono novozavetno „mi" biva zamenjeno sebičnim „ja". Da li vam je ikad palo na pamet daje stotinu klavira koji su naštimani po istoj zvučnoj viljuški i međusobno naštimani? Oni seslažu jer su naštimani, ne jedan prema drugom, nego prema jednom drugom standardu komese svako pojedinačno mora prikloniti. I tako je sto vernika koji se sastaju, gde svaki upire svojpogled na Hrista, u srcu bliži jedan drugom nego što bi ikada mogli biti ako bi skrenuli svojpogled s Boga počeli su da se zauzimaju za „jedinstvo" i težili su ka bližem zajedništvu.Društveni aspekat religije se usavršava tek onda kada se privatni aspekat pročisti. Što sudelovi tela zdraviji, to je telo snažnije. Cela Božija crkva je na dobitku kada oni koji jesačinjavaju počnu da teže za boljim i uzvišenijim životom.

Sve što je prethodno navedeno podrazumeva istinsko pokajanje i potpuno predanježivota Bogu. Gotovo da ovo nije potrebno ni pominjati, jer su jedino oni koji su predali životeBogu i pročitali dovde.

Kada se u nama učvrsti navika gledanja na Boga, doći ćemo na novi nivo duhovnogživota koji je dosledniji Božijim obećanjima i raspoloženju Novog zaveta. Trojedini Bog ćebiti naše prebivalište sve dok naše stope budu hodale poniznim putem jednostavne dužnostiovde, među ljudima. Zaista ćemo pronaći summum bonum života: „Postoji izvor svih radostikoje čovek može poželeti; ne samo da ni ljudi ni anđeli ne mogu izmisliti ništa bolje, negoništa bolje ni ne može da postoji! Jer, to je apsolutni maksimum svake racionalne želje,maksimum od koga veći ne može ni da postoji".3

Gospode, čuo sam dobru reč koja me je pozvalada pogledam na tebe i budem srećan.

Moje srce želi da se odazove, ali mi je greh zamutiopogled pa te vidim tek malo. Molim te, očisti me svojom

dragocenom krvlju i učini me čistim iznutra da bih

36

mogao da te gledam bez koprene na očima svih danasvog zemaljskog putovanja. Onda ću biti spreman da te

vidim u punoj slavi onog dana kada se proslaviš usvojim svetima i kada ti se budu divili

svi koji ti veruju.Amin.

1. Nikola Kuzijski, Viđenje Boga, E. P. Dutton & Co., Inc. New York, 1928. Ovaj isledeći citati korišteni su uz ljubaznu dozvolu izdavača.

2. Ibid.3. Ibid.

37

Poglavlje 8Obnavljanje odnosa između stvoritelja istvorenja

Uzvisi se iznad nebesa, Bože! Po svoj zemlji nek zasjaji slava tvoja!(Psalam 57:5)

Istina je da prirodni poredak zavisi od ispravnih odnosa; da bi se postigao sklad, svemora biti u ispravnom odnosu prema svemu drugome. Ljudski život nije ništa drugačiji.Prethodno sam u svim poglavljima nagovestio da je uzrok celokupne ljudske nesreće korenitomoralno iščašenje, ometanje našeg odnosa prema Bogu i prema drugima. Šta god da je pad ugreh još predstavljao, zasigurno je bio oštar preokret u čovekovom odnosu prema njegovomStvoritelju. Stekao je promenjen stav prema Bogu, a čineći to uništio je ispravan odnosizmeđu Stvoritelja i stvorenja u kome, neznano njemu, leži prava sreća. U suštini, spasenjejeste obnavljanje ispravnog odnosa između čoveka i njegovog Stvoritelja, normalizovanjeodnosa između Stvoritelja i stvorenja.

Zadovoljavajući duhovni život će početi sa kompletnom promenom u odnosu izmeđuBoga i grešnika, i neće doći samo do razumske promene, nego i do svesne i iskustvenepromene koja će uticati na celokupnu prirodu grešnika. Očišćenje Isusovom krvlju čini tupromenu razumski mogućom, a Sveti Duh je čini emotivno zadovoljavajućom. Priča oizgubljenom sinu savršeno ilustruje ovu drugu fazu. On je na svoju glavu svalio mnoštvonevolja tako što je ostavio položaj koji je po pravu, kao sin svoga oca, imao. U korenu obnovenije bilo ničeg drugog do ponovnog uspostavljanja odnosa između oca i sina, koji je postojaood njegovog rođenja, a koji je bio privremeno promenjen zbog njegove grešne pobune. Ovapriča zanemaruje zakonske aspekte otkupljenja, ali zato na divan način razjašnjava iskustveneaspekte spasenja.

U određivanju svih odnosa moramo negde početi. Negde mora postojati utvrđeni centarna osnovu koga se meri sve ostalo, gde zakon relativnosti ne može da pristupi i gde možemoreći: „JESTE", bez popuštanja. Taj centar jeste Bog. Kada je Bog planirao da objavi svoje imečovečanstvu, nije mogao naći bolje reći od “JA JESAM". Kada on govori u prvom licu, kaže:,JA JESAM"; kada mi govorimo o njemu, kažemo: „On jeste"; a kada mu se obraćamo,kažemo: „Ti jesi". Svako i sve se meri na osnovu te fiksne tačke. „Ja sam onaj koji jesam" -kaže Bog - „ja se ne menjam".

Kao što i mornar određuje svoj položaj na pučini tako što “snima" sunce, tako i mimožemo dobiti svoje moralno ponašanje gledajući na Boga. Moramo početi s Bogom. Mi smou redu samo i jedino onda kada stojimo u ispravnom položaju u odnosu na Boga, a grešimosve dok stojimo na bilo kom drugom položaju.

Dosta poteškoća nas hrišćana koji traže proizilazi iz toga što nismo spremni daprihvatimo Boga takvog kakav on jeste i da prilagodimo svoje živote prema njemu. Miinsistiramo na tome da njega prilagodimo i približimo našoj slici. Telo se grči pred čvrstinomneumoljive Božije presude i moli, kao Agag, za malo milosti, za malo ugađanja svojimtelesnim željama. Uzaludno je. Možemo dobro početi jedino ako prihvatimo Boga onakvogkakav jeste i ako naučimo da ga volimo zbog onoga što on jeste. Što ga budemo boljeupoznavali, to će nam veću radost pričinjavati činjenica da Bog jeste baš onakav kakav jeste.Neki od najpoletnijih momenata koje ćemo doživeti biće oni koje ćemo provoditi u tišinidiveći se Trojstvu. U tim svetim momentima i sama pomisao o promeni u njemu biće isuvišebolna da bismo je mogli podneti.

Hajde, dakle, da počnemo s Bogom. Ispod svega, iznad svega i pre svega jeste Bog;prvi po redosledu, viši po statusu i položaju, uzvišen u dostojanstvu i časti. Kao onaj kojipostoji sam po sebi; on je dao postojanje svemu i sve što postoji crpi svoje postojanje iz njegai postoji za njega. „Dostojan si, Gospode i Bože naš, da primiš slavu, čast i silu, jer ti si svestvorio i tvojom voljom je postalo i bilo stvoreno" (Otkrivenje 4:11).

38

Svaka duša pripada Bogu i postoji po njegovoj volji. Pošto je Bog takav kakav jeste ipošto smo mi takvi kakvi smo, jedini zamisliv odnos između nas jeste potpuno gospodstvo snjegove strane i potpuna pokornost s naše. Njemu dugujemo svaku čast koja se nalazi u našojmoći. Naša večna tuga je u tome kada mu damo manje.

Potraga za Bogom će podrazumevati i onaj napor da svoju celokupnu ličnost pokorimonjegovoj. I ovo nije samo intelektualno, nego i stvarno. I ovde ne govorim o činu opravdanjaverom u Hrista. Govorim o svesnom uzvisivanju Boga na mesto koje mu i pripada - iznad nas,i o voljnoj predaji našeg kompletnog bića u pokornosti i slavljenju Boga, što čini odnosizmeđu Stvoritelja i stvorenja podesnim.

Onog momenta kada se odlučimo da ćemo nastaviti sa ovom odlučnošću da iznadsvega uzvisujemo Boga, istupamo iz parade ovoga sveta. Uvidećemo da se više nećemoprilagodavati putevima ovog sveta i sve više ćemo napredovati ka putu svetosti. Steći ćemonovi pogled na stvari; u nama će se formirati nova i drugačija psihologija, nova sila će početida nas iznenađuje svojim napredovanjem i istupanjem.

Naš raskid sa svetom biće direktan ishod promene u našem odnosu prema Bogu, jersvet pun grešnih ljudi ne daje čast Bogu. Milioni ljudi se nazivaju po njegovom imenu, istinaje, i do neke mere ga poštuju, ali i jedan mali test može pokazati koliko je on među njima, ustvari, malo poštovan. Hajde da pitamo nekog prosečnog čoveka ko ili šta je tamo gore irazotkriće se njegov pravi stav. Neka bude primoran da bira između Boga i novca, izmeđuBoga i ljudi, između Boga i ličnih ambicija, između Boga i sebe, između Boga i ljudskeljubavi - i Bog će svaki put biti na drugom mestu. Sve ove druge stvari će biti uzvišene.Koliko god da taj čovek protestuje, dokazi se nalaze u odlukama koje donosi svakoga danasvoga života.

„Budi uzvišen" (Psalam 21:13, Đaković) je izražavanje pobedonosnog duhovnogiskustva. To je mali ključ koji otključava vrata velikih blaga milosti. To je od vitalnog značajaza Božiji život u duši. Neka čovek koji traži dođe do mesta gde se usne i život spajaju uizgovaranju reci „budi uzvišen" i hiljadu manjih problema će se odmah resiti. Njegovhrišćanski život neće više biti nešto komplikovano, kao što je to ranije bio, već će postatisuština jednostavnosti. Uvežbavanjem svoje volje on je odredio svoj pravac i u tom pravcu ćeostati, kao u avionu sa automatskim pilotom. Ako ga na momenat neki protivnički vetarskrene sa kursa, on će se vratiti na njega, kao da ga drži neka tajna stabljika duše. Skrivenokretanje Duha mu ide na ruku, a „zvezde sa staza" (Sudije 5:20) se bore za njega. On sesuočio sa suštinom svojih životnih problema, a sve ostalo mora da sledi.

Neka niko ne misli da će izgubiti išta od ljudskog dostojanstva ovim dobrovoljnimdavanjem svega svoga Bogu. On sebe ovim činom ne degradira kao ličnost - štaviše,pronalazi svoje pravo mesto visoke časti kao neko ko je stvoren na sliku svoga Stvoritelja.Njegova velika sramota je ležala u njegovoj moralnoj izopačenosti, njegovoj neprirodnojpretenziji prema Božijem mestu. Njegova čast će se pokazati time što će vratiti ukradenipresto. Uzvisujući Boga nad svime naći će svoju najvišu čast.

Ko god se predomišlja da li da preda svoju volju volji nekoga drugoga, treba da se setiIsusovih reči: „ko god čini greh, rob je greha" (Jovan 8:43). Mi po prirodi moramo biti nečijesluge, da li Božije sluge ili sluge greha. Grešnik se ponosi svojom nezavisnošću, potpunozanemarajući činjenicu da je on slabi rob greha koji upravljaju njegovim udovima. Čovek kojise preda Hristu menja surovog goniča robova za dobrog i blagog Gospodara čiji je jaram lak,a breme nije teško.

Stvoreni takvi kakvi jesmo, po Božijem obličju, gotovo da ni ne smatramo čudnim daprihvatimo našeg Boga kao naše sve. Bog je naše prvobitno prebivalište i naša srca ne mogu,a da se ne osećaju kao kod kuće kada ponovo stupe u to staro i divno prebivalište.

Nadam se da shvatate da iza Božije tvrdnje da je on iznad svega postoji logika. Njemupripada to mestu po svakom pravu, i na nebu i na zemlji. Kada mi sebi prisvojimo mesto kojeje njegovo, tada ceo tok života iskoči iz svog ležišta. Ništa neće i ne može obnoviti praviporedak sve dok naša srca ne donesu tu veliku odluku: Bog će biti uzvišen nad svime.

„Jer ću ja počastiti one koji me časte" (l. Sam. 2:30) - rekao je Bog jednom prilikomsvešteniku u Izraelu, a taj stari zakon kraljevstva važi i dan-danas, nepromenjen protokomvremena i promenama njegovog sprovođenja. Cela Biblija i svaka stranica istorije objavljuje

39

večitost tog zakona. „Ko meni služi njega će častiti Otac moj" (Jovan 12:26, Bakotić) - rekaoje naš Gospod Isus povezujući staro s novim i otkrivajući suštinsko jedinstvo njegovogpostupanja s ljudima.

Ponekad je najbolji način da vidimo neku stvar tako što ćemo pogledati njenusuprotnost. Eli i njegovi sinovi su postavljeni za sveštenike pod uslovom da svojim životima islužbama poštuju Boga. To ne uspevaju da učine, pa zato Bog šalje Samuela da im objavikoje su posledice. Neznano Eliju, ovaj zakon recipročnog poštovanja je sve vreme tajnofunkcionisao, a sada je došlo vreme da se on izvrši. Hofni i Fines, sveštenički izrodi, ginu ubici; Hofnijeva žena umire na porođaju, Izrael mora da beži od svojih neprijatelja; Božijikovčeg pada u ruke Filistejima, a stari Eli pada na leđa i lomi vrat. I tako je usledila potpuna ikompletna tragedija zbog toga što Eli nije poštovao Boga.

I ovome se morala protiviti gotovo svaka biblijska ličnost koja je želela da tokom svogživota na zemlji iskreno proslavi Boga. Pogledajte kako je Bog gledao kroz prste i pravio seda ne vidi mane, kada je na svoje sluge izlivao neizrecivu milost i blagoslove. Bio to Avram,Jakov, David, Daniel, Ilija ili bilo ko drugi - čast za časti je sledila kao žetva setvu. Božijičovek je usmerio svoje srce na to da nad svime uzvisi Boga. Bog je prihvatio njegovu pažnju ivladao se u skladu s tim. Nije savršenost, nego je sveta namera bilo ono što je menjalo sve. Unašem Gospodu Isusu Hristu ovaj zakon se video u jednostavnom savršenstvu. U svojojponiženoj ljudskosti on se ponizio i drage volje dao svu slavu svome Ocu u nebu. Nije tražiosvoju čast, nego čast Boga koji ga je poslao. „Ako samoga sebe proslavljam... moja slava nijeništa. Mene proslavlja moj Otac" (Jovan 8:54). Toliko daleko su fariseji otišli od zakona danisu mogli shvatiti nekoga ko proslavlja Boga makar bio i na gubitku. „Ukazujem poštovanjesvome Ocu, a vi mene ne poštujete" i (Jovan 8:49).

Još jedna Isusova izjava, i to ona koja najviše uznemirava, postavljena je u vidu pitanja:„A kako biste mi i verovali kad prihvatate pohvalu jedan od drugoga, a ne tražite pohvalu odjedinoga Boga" (Jovan 5:44). Ako sam dobro shvatio, Hrist ovde kaže upozoravajućudoktrinu da je želja za poštovanjem od strane drugih ljudi onesposobila veru. Da li je to grehkoji se nalazi u samom korenu religijskog neverovanja? Da li je moguće da „intelektualneteškoće", koje ljudi okrivljuju za svoju nemogućnost da veruju, nisu ništa drugo nego dimnazavesa koja treba da sakrije pravi razlog neverovanja? Da li je ova pohlepna želja za čašću odstrane drugih ljudi načinila fariseje, a od fariseja bogoubice? Da li je li ovo tajni uzrokreligijske samopravednosti i ispraznog bogosluženja? Ja verujem da može biti. Ceo životnitok je ometen time što nismo Boga stavili tamo gde treba da bude. Uzvisujemo sebe, a neBoga i onda sledi prokletstvo.

U našoj težnji ka Bogu treba uvek da imamo na umu to da i Bog ima težnju, a njegovatežnja je usmerena na sinove čovečije, konkretno na one sinove čovečije koji će donetikonačnu odluku da njega uzvise nad svim. Takvi ljudi su Bogu dragoceniji od sveg blaga nazemlji i u morima. U njima Bog pronalazi pozorište u kome može pokazati Svoju neizmernudobrotu prema nama u Hristu Isusu. S njima Bog može neometano da hodi prema njima možepostupati kao Bog kakav on i jeste.

Govoreći ovo jedna me stvar plaši, a to je da ću uveriti um pre nego što Bog preuzmesrce. Jer, nije lako zauzeti takav stav da Bog bude nad svime. Um se može slagati s time, a danema odobrenje od volje da to učini pravosnažnim. Dok mašta trči napred u želji da proslaviBoga, volja će možda zastajkivati i čovek se mora odlučiti pre nego što srce doživi ikakvopravo zadovoljstvo. Bog želi kompletnu osobu i neće se smiriti dok nas ne dobije upotpunosti, a niti će se smiriti ijedan deo čoveka.

Hajde da se detaljno molimo u vezi s ovim stvarima, bacajući se Bogu pred noge imisleći svaku reč koju izgovorimo. Niko ko se moli tako iskreno ne mora dugo da čeka znakeBožijeg prihvatanja. Bog će otkriti svoju slavu pred očima svoga sluge, a sva će svoja blagastaviti na raspolaganje nekom takvom, jer zna da je u takvim posvećenim rukama njegovačast bezbedna.

O, Bože, budi uzvišen nad svim što imam. Ništa od svetovnih blaga neće mi biti dragocenoako se ti proslaviš u mom životu.

Budi uzvišen nad mojim prijateljstvima.

40

Odlučan sam tebe da stavim iznad svega,iako moram ostati napušten i sam na ovoj zemlji.

Budi ti uzvišen nad mojim lagodnostima.Iako to može značiti gubitak telesnih lagodnostii nošenje teških krsteva. Održaću svoj zavet koji

sklapam pred tobom ovoga dana.Budi uzvišen nad mojim ugledom.

Učini me ambicioznim da ti ugađam,makar to značilo da ću postati zaboravljen,

i da će moje ime nestati kao san.Ustani, o Gospode, na mesto koje ti pripada,

mesto časti, iznad mojih ambicija, iznad onogašto volim ili ne volim, iznad moje porodice,

mog zdravlja, pa čak i moga života.Daj daj da potonem da bi se ti izdigao.

Popni se na mene kao što si, jašući u Jerusalim,seo na poniznu životinju, magarence,mladunče magareta, i daj da čujem

kako ti tvoja deca uzvikuju:„Hosana na visini!"

l

41

Poglavlje 9Krotkost i spokojstvo

Blago krotkima, jer oni će naslediti zemlju. (Evanđelje po Mateju 5:5)

Poprilično tačan opis ljudskog roda mogao bi se pružiti nekome ko s njim nije upoznattako što bismo uzeli Blaženstva, obrnuli ih naopačke i rekli: „Evo ljudskog roda". Jer,potpuna suprotnost vrlinama iz Blaženstava jeste ono što karakteriše ljudski život i ponašanje.

U rečima ljudi ne nalazimo ništa što bi barem izdaleka ličilo na vrline o kojima govoriIsus na početku poznate Besede na gori. Umesto siromaštva duhom nalazimo najvrsnijiponos; umesto onih koji tuguju nalazimo tragače za zadovoljstvom; umesto gladi zapravednošću čujemo kako ljudi pričaju: „Bogat sam i imam mnogo, ništa mi nije potrebno";umesto milosrđa vidimo okrutnost; umesto čistote srca vidimo pokvarene misli; umestomirotvoraca vidimo svadljivce i one koji mrze; umesto radovanja u stradanjima vidimo kakose bore svakim oružjem koje im je na raspolaganju.

Civilizovano društvo se sastoji od ovakve vrste morala. Atmosfera je puna toga;udišemo ga svakim uzdahom i pijemo ga zajedno s majčinim mlekom. Kultura i obrazovanjeu manjoj meri sve to malo profinjuju, ali su u suštini netaknute. Stvorila se gomila literaturesamo zato da bi se opravdao takav život kao jedini moguć način života. Tome još se više valjačuditi kada vidimo da su to zla koja čine od života gorku bitku, kakav on i jeste svakome odnas. Sve naše boli i mnoge naše fizičke bolesti potiču direktno od naših greha. Ponos,naduvenost, ozlojeđenost, zle misli, zloba i pohlepa prouzrokovali su više ljudskih boli negosve bolesti koje su ikada udarile smrtno telo.

U ovakvom svetu Isusove reči su divne i čudne, poseta od gore. Dobro da je govorio jerniko ne bi govorio bolje, a dobro je i da mi slušamo. Njegove reči su suština istine. On nepruža neko mišljenje - Isus nikada nije izgovorio mišljenje. Nikada nije nagađao - on je znao,i zna. Njegove reči nisu bile poput Solomonovih - zbir razumske mudrosti i rezultati pomnogposmatranja. On je govorio iz punine svoga Trojstva, a njegove reči su sama istina. On jejedini koji je mogao s punim autoritetom reći „blago vama", jer on je blagosloveni koji jedošao od gore da blagoslovi čovečanstvo. Njegove reči su bile potkrepljivane delima silnijimod bilo kojeg dela koje je bilo koji čovek na zemlji učinio. Mudro je da poslušamo.

Kao što je sa Isusom često bio slučaj, on je reč krotki koristio u direktnom i sažetijemsmislu, a tek nešto kasnije je počeo da nam je objašnjava. U istoj knjizi, Evanđelje po Mateju,kaže nam nešto više o njoj i pokazuje kako se ona odnosi na naš život. „Dođite k meni, svikoji ste umorni i opterećeni, i ja ću vas odmoriti. Uzmite moj jaram na sebe i učite od mene,jer ja sam krotkog i poniznog srca, i naći ćete odmor za svoju dušu. Jer, moj jaram je blag imoje breme je lako" (Matej 11:28-30). Ovde imamo dve stvari koje su u međusobnomkontrastu: breme i odmor. Breme nije lokalnog karaktera, tj. daje svojstveno samo prvimslušaocima, nego i celom ljudskom rodu. Ono se ne sastoji od političkog ugnjetavanja,siromaštva ili napornog rada. Mnogo je dublje od toga. Osećaju ga i bogati i siromašni, jer jeto nešto od čega nas bogatstvo i dokonost nikako ne mogu osloboditi.

Breme koje čovečanstvo nosi je teško i slamajuće. Reč koju Isus koristi znači „teretkoji se nosi ili napor koji se podnosi do iznemoglosti". Odmor je jednostavno oslobađanje odtog tereta. To nije nešto što ćemo mi da uradimo - to je nešto što dolazi kada prestanemo daradimo. Njegova krotkost, to je odmor.

Hajde da ispitamo svoje breme. Ono je potpuno unutrašnja stvar. Ono napada srce i um,a telo dohvata iznutra. Pre svega, tu je breme ponosa. Trud samoljublja je zaista težakRazmislite samo koliko vaše tuge je bilo prouzrokovano time što je neko govorionipodaštavajuće o vama. Sve dok postavljate sebe za malog boga kome morate biti lojalni,biće i onih koji će sa uživanjem prineti uvredu vašem idolu. Kako se onda možete nadatiunutrašnjem miru? Žestoki napori srca da se zaštiti od svake uvrede, da čuva svoju osetljivučast od lošeg mišljenja nekog prijatelja ili neprijatelja, nikada vam neće dati da se smirite.Nastavite li da vodite ovu bitku godinama, breme će postati nepodnošljivo. Pa ipak, sinovi

42

zemaljski stalno nose to breme, suprotstavljajući se svakoj reči upućenoj protiv njih, drhtećipred svakom kritikom, doživljavajući agoniju posle svake zamišljene uvrede, bacajući se unesanicu ako neko prednjači nad njima u nečemu.

Takvo breme nije neophodno nositi. Isus nas poziva u svoj odmor, a krotkost je njegovmetod. Krotak čovek se ne brine da li je neko veći od njega, jer je on već davno uvideo daugled ovoga sveta nije vredan truda. On razvija dobar smisao za humor na svoj račun i uči dakaže: „Aha, zaboravili su te? Stavili su nekoga drugog pre tebe? Prošaptali su da si ti, usuštini, ipak samo sitna riba? I sada te boli to što svet o tebi govori iste stvari koje sam o sebigovoriš? Još juče si pričao Bogu da si niko i ništa, tek zemljani crv. Gde ti je doslednost?Hajde, ponizi se i prestani da se zamajavaš sa time šta ljudi misle".

Ponizan čovek nije čovekoliki miš koji pati od kompleksa niže vrednosti. Štaviše, usvom moralnom životu on može biti hrabar poput lava i snažan poput Samsona - ali je prestaoda se zavarava pogrešnim mišljenjem o svom životu. On zna da je slab i bespomoćan, kako jeBog i objavio, ali - paradoksalno - istovremeno zna da je pred Bogom važniji od anđela. Sampo sebi ništa; u Bogu - sve. To mu je moto. On veoma dobro zna da ga svet nikada neće videtionako kako ga Bog vidi pa mu to više nije ni važno. On je potpuno zadovoljan s tim dadozvoli Bogu da u njega ugradi svoje vrednosti. On će strpljivo čekati dan kada će sve dobitisvoju etiketu sa cenom, pa će se videti prava vrednost svega. Tada će pravedni, blistajući, ućiu carstvo svoga Oca. On je voljan da čeka taj dan.

U međuvremenu on će postići odmor za dušu. Dok bude krotko hodio, biće mu dragoda ga Bog brani. Stara borba samoodbrane je završena. On je pronašao mir koji proističe izkrotkosti.

Zatim, biće oslobođen od bremena pretvaranja. Pod time ne mislim na licemerje, negona uobičajenu ljudsku želju da ljudima pružimo svoje najbolje izdanje, a da sakrijemo svojepravo duhovno siromaštvo, zbog toga što je greh isprobao mnogo svojih prljavih trikova nanama, a jedan od njih je taj što je u nas usađivao lažni osećaj stida. Jedva da postoji čovek iližena koji se usuđuju da budu baš ono što jesu, bez pokušaja da ostave neku drugačiju sliku osebi. Strah, da će biti razotkriveni, nagriza njihova srca poput glodara. Čoveka od kultureprogoni strah da će jednog dana naići čovek koji je kulturno obrazovaniji od njega. Učeničovek se boji da će susresti nekoga učenijeg od sebe. Bogataš se znoji u strahu da će moždajednom njegova odeća ili njegov automobil izgledati jeftino u poredenju sa odećom iliautomobilom nekog drugog bogataša. Takozvano „društvo" je rukovođeno motivom koji nijeništa uzvišeniji od ovoga, a siromašnije klase na svom nivou stoje nešto bolje.

Neka niko ne pređe preko ovoga tek tako s osmehom. Ovi tereti su stvarni, a malopomalo ubijaju žrtve ovog zlog i neprirodnog načina života. Psihologija koja se stvorilatokom dugog niza godina ovakvog stanja čini da istinska poniznost deluje nestvarno poputsna i udaljeno poput zvezda. Svim žrtvama ove proždiruće bolesti Isus kaže: „(morate)...postati kao deca" (Matej 18:3). Jer, mala deca se ne upoređuju; ona uživaju direktno u onomešta imaju bez toga da to povezuju s nekim ili nečim drugim. Tek se kasnije, kako odrastaju ikako greh počinje da im uzburkava srce, pojave ljubomora i zavist. Onda nisu u mogućnostida uživaju u nečemu šta imaju ako neko ima nešto veće i bolje. U tom ranom dobu gorki teretse spušta na njihove nežne duše i ne napušta ih sve dok ih Isus ne oslobodi.

Još jedan izvor bremena jeste izveštačenost. Siguran sam da većina ljudi živi u tajnomstrahu da će jednog dana biti neoprezni te da će slučajno neprijatelj ili prijatelj uspeti da zaviriu njihove osiromašene i prazne duše. Zbog toga nikad nisu opušteni.

Vedri ljudi su uvek napeti i u grču da će greškom reći nešto obično ili glupo. Ljudi kojisu se naputovali boje se da će sresti nekog Marka Pola koji će im opisati neko udaljeno mestogde oni nikada nisu bili.

Ovo neprirodno stanje je deo našeg tužnog nasleda - greha, ali je to danas pogoršanonašim kompletnim načinom života. Reklamiranje je uglavnom zasnovano na ovoj navicipretvaranja. Nude se „kursevi" iz ove ili one oblasti ljudskog učenja koji imponuju želji žrtveda bude zvezda proslave. Prodaju se knjige, odeća i kozmetika i to tako što se stalno igra na tukartu želje da budemo nešto što nismo. Izveštačenost je jedno prokletstvo koje će nestati onogmomenta kada kleknemo pred Isusa i kada se predamo njegovoj krotkosti. Onda nam neće bitibitno šta ljudi misle o nama, dok god je Bog zadovoljan nama. Onda će ono što jesmo biti sve

43

- ono što izgleda kao da jesmo duboko će pasti na listi naših interesovanja. Osim greha,nemamo čega da se stidimo. Jedino zla želja da sijamo čini da želimo da se predstavljamo kaonešto što nismo.

Srce sveta se slama pod teretom ponosa i pretvaranja. Ne postoji nijedno drugooslobođenje od našeg bremena osim Hristove krotkosti. Dobro i oštroumno razmišljanje možepomoći do izvesne mere, ali je taj porok toliko jak da će se ako ga gurnemo na jedno mestopojaviti na nekom drugom. Ljudima i ženama svuda Isus kaže: „Dođite k meni i ja ću vasodmoriti". Ostalo što pruža jeste odmor krotkosti, blaženo oslobođenje koje dolazi kadaprihvatimo sebe takve kakvi jesmo i kada prestanemo da se pretvaramo. U početku će bitipotrebno malo hrabrosti, ali će neophodna milost doći tek kad budemo saznavali da ovajjaram delimo sa jakim Sinom samoga Boga. On ga naziva „moj jaram" i on korača s jednestrane dok mi koračamo s druge.

Gospode, učini da budemo poput deteta.Oslobodi me od potrebe da se takmičim

s nekim drugim zbog prestiža ili položaja.Oslobodi me od pretvaranja i poziranja.

Oprosti mi što mislim na sebe.Pomozi mi da zaboravim na sebe

i da nađem svoj pravi mir tako što ću tebe gledati.Poniziću se sad pred tobom

da bi mogao uslišiti ovu molitvu.Stavi na mene laki jaram zaboravljanja na sebe,

da kroz njega pronađem mir.Amin.

44

Poglavlje 10Sakrament življenja

Ako, dakle, jedete, ili pijete,ili činite nešto drugo,

sve činite na Božiju slavu.(Poslanica Korinćanima 10:31)

Jedna od stvari koje najviše narušavaju unutrašnji mir, a s kojom se hrišćanin sreće,jeste uobičajena navika razdvajanja života na dve oblasti - svetu i sekularnu. Kada zamislimoda ove dve oblasti postoje odvojeno jedna od druge i da su duhovno i moralno nespojive, ikada nas životne obaveze teraju da u svom životu uvek prelazimo iz jedne u drugu, našunutrašnji život se može slomiti te se može desiti da, umesto jedinstvenog života, živimopodvojen život.

Naša teškoća proističe iz činjenice da mi, koji sledimo Hrista, istovremeno živimo udva sveta - i u duhovnom i u materijalnom. Kao Adamova deca mi svoj život na zemljiživimo podložni ograničenjima tela i slabostima i bolestima koje ljudska priroda nasleđuje. Zasam život među ljudima potrebne su nam godine i godine teškog truda i puno brige i pažnjeusmerene na ovozemaljske stvari. U oštrom kontrastu sa tim nalazi se naš život u Duhu. Tuuživamo u jednom drugom, višem vidu života - mi smo Božija deca; posedujemo nebeskistatus i uživamo u prisnoj zajednici s Hristom.

To može podeliti naš celokupni život na dva dela. I nesvesno počinjemo da razdvajamodve grupe postupaka. Prvu grupu vršimo sa osećajem ispunjenosti i čvrstim uverenjem da suti postupci ugodni Bogu. To su sveti postupci i tu se obično misli na molitvu, čitanje Biblije,odlaženje u crkvu, kao i na neke druge stvari koje direktno proističu iz vere. Oni se moguprepoznati po tome što nisu direktno povezane s ovim svetom i ne bi imale nikakvog smislaukoliko nam vera ne bi pokazivala jedan drugi svet - „večnu kuću na nebesima, koja nijesazidana ljudskom rukom" (2. Poslanica Korinćanima 5:1).

Nasuprot ovim svetim stvarima nalaze se sekularne. One obuhvataju sve obične životneaktivnosti u kojima učestvujemo zajedno sa Adamovim sinovima i kćerima: jedenje,spavanje, rad, vođenje računa o potrebama tela i obavljanje naših dosadnih i prozaičnihdužnosti na zemlji. Ovo često činimo nevoljno i uz mnogo rezerve, često izvinjavajući seBogu za ono što smatramo gubljenjem vremena i snage. Rezultat toga jeste da smo veći deovremena uznemireni. Svoje uobičajene zadatke obavljamo sa osećajem duboke frustracije,govoreći sebi samima promišljeno da dolazi bolji dan kada ćemo se otarasiti ove zemaljskeljušture i kada nas više neće mučiti poslovi ovoga sveta.

Ovo je stara svetosekularna antiteza. Većina hrišćana biva uhvaćena u ovu zamku. Nisuu mogućnosti da nađu zadovoljavajuću ravnotežu između prohteva ova dva sveta. Pokušavajuda šetaju po trapezu između dva carstva te ne nalaze mir ni u jednome. Njihova snaga sesmanjuje, njihov pogled na stvari postaje zamagljen, a radost im je oduzeta.

Verujem da je ovakvo stanje stvari potpuno nepotrebno. Uhvatili smo dilemu zarogove, što je poprilično i tačno, ali ta dilema nije stvarna. Ona je kreacija nesporazuma.Antiteza svetoga i sekularnog nema nikakav temelj u Novom zavetu. Bez sumnje je to da ćenas savršenija spoznanja hrišćanske istine osloboditi od toga.

Sam Gospod Isus Hrist je naš savršeni primer, a njegov život nije bio podvojen. Živeoje u Očevom prisustvu na zemlji bez naprezanja od svojih najmlađih dana do svoje smrti nakrstu. Bog je prihvatio njegov život u potpunosti i nije pravio razliku između ovog postupka ionog drugog postupka. ,Ja uvek činim ono što je njemu milo" - bio je to kratak opis njegovogživota i njegovog odnosa prema Ocu (Jovan 8:29). Dok se kretao među ljudima bio jestaložen i smiren. Svi pritisci i patnje koje je pretrpeo proistekli su iz položaja onoga kojiodnosi grehe sveta; oni nikada nisu bili rezultat moralne nesigurnosti ili duhovneneprilagođenosti.

Pavlov podsticaj da „sve činimo na Božiju slavu" je više od pobožnog idealizma. To je

45

sastavni deo svetog otkrivenja i treba ga prihvatiti kao Reč istine. To nam otvara mogućnostda svaki postupak u našim životima doprinosi Božijoj slavi. Da se ne bismo bojali da tuuključimo sve, Pavle konkretno pominje jelo i piće. Ovu skromnu privilegiju delimo saživotinjama koje nestaju. Ako i ove osnovne, životinjske postupke možemo činiti na Božijuslavu, onda je teško zamisliti šta ne možemo.

Ova monaška mržnja prema telu koja je toliko prisutna u spisima izvesnih prvihcrkvenih pisaca u potpunosti je nezasnovana na Božijoj reci. Obična skromnost se može naćina stranicama Svetih pisama, što je istina, ali izveštačenost i lažni osećaj stida - nikada. Novizavet podrazumeva da je prilikom utelovijenja naš Gospod uzeo na sebe pravo ljudsko telo inikakav napor nije uložen da bi se izbeglo pričanje o jasnim posledicama te činjenice. On je utom telu živeo među ljudima i nikada nije uradio nešto nesveto. Njegovo prisustvo u ljudskomtelu zauvek uklanja onu zlu ideju koja kaže da u samom ljudskom telu postoji nešto što vređaBoga. Bog je naša tela stvorio i mi ga ne vređamo sa time što stavljamo odgovornost tamogde spada. On se ne stidi dela sopstvenih ruku.

Izopačenost, zloupotreba i zlostavljanje naših moći treba već dovoljno da nas posrame.Fizički postupci koji se čine u grehu i koji se suprostavljaju prirodi nikako ne mogu proslavitiBoga. Gde god ljudsko biće uvodi moralno zlo, tu naše moći više nisu nevine i bezazlene,kakvima ih je Bog stvorio - sada su one zloupotrebljene i izvrnute stvari koje nikako ne moguproslavljati svoga Stvoritelja.

Hajde, međutim, da pretpostavimo da ne postoji takva izopačenost i zloupotreba. Hajdeda razmišljamo o hrišćaninu u čijem životu se nalaze ova dva čuda, pokajanje inanovorođenje. On sada živi po Božijoj volji koju shvata na osnovu pisane Reči. Za nekogtakvoga se može reći da je svaki postupak u njegovom ili njenom životu jednako svet kao,recimo, molitva, ili krštenje, ili Gospodnja večera. Reći ovo ne znači svesti sve na jedanmrtav nivo; ne, nego to znači podići svaki postupak u živo carstvo i pretvoriti ceo život usakrament.

Ako je sakrament vidljivi izraz milosti koja se nalazi unutra, onda ne treba da oklevamosa prihvatanjem gore navedene teze. Jednim činom posvećenja našeg potpunog bića Bogumožemo učiniti da svaki dalji postupak izražava to posvećenje. Ne moramo se više stidetisvoga tela - telesnog sluge koji nas nosi kroz život - ne više nego što se Isus stideo ponizneživotinje na kojoj je ušao jašući u Jerusalim. „Potrebni su Gospodu" (Matej 21:3) - stih koji semože vrlo dobro primeniti na naša smrtna tela. Ako Hrist prebiva u nama, možemo nositiGospoda slave, kao i što ga je nosila mala životinja iz davnina, i dati mnoštvu ljudi priliku dauzviknu: „Hosana na visini".

Uvideti istinu nije dovoljno. Ako bismo pobegli od napora dileme svetog i sekularnog,onda nam istina mora „teći venama" i mora rukovoditi našim složenim mislima. Moramo upraktičnom smislu živeti na slavu Bogu, odlučno i stvarno. Razmišljanjem o ovoj istini, timešto ćemo u molitvi razgovarati s Bogom o njoj, često se prisećajući nje u našim mislima dokse krećemo među ljudima, obuzeće nas čudesni osećaj njenog značenja. Stalni i bolni dualitetće pasti pred smirenim jedinstvom života. Spoznanja da smo u potpunosti Božiji, da je on sveprimio i ništa nije odbacio, ujediniće naš unutrašnji život i učiniće sve svetim.

Ovo baš i nije sve. Dugotrajne navike ne umiru tako lako. Biće potrebno dubokorazmišljanje i mnogo usrdne molitve da bi se u potpunosti pobeglo od te svetosekularnepsihologije. Na primer, prosečnom hrišćaninu će možda biti teško da shvati da svojesvakodnevne poslove može da shvati kao čin slavljenja kojeg Bog, kroz Isusa Hrista, prihvata.Stara antiteza će se uvući negde među skrivene misli da bi ga mogla ponekad uznemiravati.Niti će stara zmija, đavo, trpeti svo to ležanje. On će se naći u kolima ili za stolom, ili u polju,da podseti hrišćanina na to da on veći deo svog dana posvećuje stvarima ovoga sveta, averskim obavezama poklanja zanemarljivo malo vremena. I ukoliko se stvarno nešto nepreduzme, može zbog ovoga doći do pometnje, obeshrabrenja i tuge.

S ovim se možemo uspešno suočiti jedino ako praktikujemo agresivnu veru. MoramoBogu prineti kao žrtvu sve svoje postupke, a onda verovati da ih je prihvatio. Zatim, čvrsto sedržimo toga i stalno insistirajmo na tome da svaki postupak u svakom satu u toku dana budeuključen u tu transakciju. Podsećajmo Boga na to dok se molimo nasamo da svaki postupakčinimo za Njegovu slavu, a onda te molitve nadopunimo hiljadama molitvi u mislima dok

46

obavljamo obične poslove. Praktikujmo tu umetnost da od svakog rada činimo svešteničkuslužbu. Verujmo da se Bog nalazi u svim našim jednostavnim poslovima i hajde da učimokako da ga tamo nalazimo.

Ono što prati zabludu o kojoj smo diskutovali jeste antiteza o svetom i sekularnomkada se primeni na fizička mesta. Jako je čudno to da smo u stanju čitati Novi zavet, a opetverovati da su neka mesta u njemu sama po sebi sveta. Ova zabluda je toliko raširena da sečovek prosto oseća usamljeno kada pokušava da se bori protiv nje. Ona se ponaša poput bojekoja boji razmišljanje religioznih ljudi i koja je tako dobro obojila njihove oči da je gotovonemoguće videti zabludu svega toga. To se vekovima priča i peva u lice svakomnovozavetnom učenju koje govori suprotno te se prihvata kao deo hrišćanske poruke, štosigurno to nije. Koliko znam, jedino su kvekeri imali oči da tu zabludu uvide i hrabrosti da jerazotkriju.

Evo činjenica na način na koji ih ja vidim. Četiri stotine godina Izrael je živeo u Egiptu,okružen najodvratnijim idolopoklonstvom. Vođeni Mojsijevom rukom konačno su izašli ipočeli su da idu ka zemlji koja im je obećana. Izgubili su svako poimanje svetosti. Da bi ovoispravio, Bog je počeo od nule. Lokalizovao je sebe u oblak i vatru, a kasnije je, kada jesagrađen Šator, prebivao u ognjenoj manifestaciji u Svetinji nad svetinjom. Bezbrojnimkontrastima Bog je učio Izrael koja je razlika između svetoga i nesvetoga. Postojali su svetidani, svete posude, sveta odeća. Postojali su razni vidovi žrtvovanja, razni prinosi. Pomoćusvega ovoga Izrael je naučio da je Bog svet. Tome ih je učio, a ne da su mesta ili stvari svete.Jehovina svetost je bila lekcija koju su morali naučiti.

Zatim je došao veliki dan kada se pojavio Hrist. On je odmah počeo da govori: „Čuliste da je rečeno... a ja vam kažem" (Matej 5: 21-22). Starozavetno školovanje je bilo gotovo.Kada je Hrist umro na krstu, zavesa u hramu se rascepila od vrha do dna. Svetinja nadsvetinjom se otvorila svakome ko želi da pristupi verom. Upamćene su Hristove reci: „...dolazi čas kada se nećete klanjati Ocu ni ovde ni u Jerusalimu... Ali, dolazi čas - i već je tu -kada će se istinski klanjaoci klanjati Ocu u duhu i istini jer Otac baš takve klanjaoce želi. Bogje duh, i oni koji mu se klanjaju, u duhu i istini treba da mu se klanjaju" (Jovan 4: 21,23-24).

Ubrzo nakon toga Pavle je uzviknuo poklič slobode i proglasio sve meso čistim, svakidan svetim, sva mesta posvećena i svaki postupak Bogu prihvatljiv. Svetost vremenskihperioda ili mesta, polovično svetlo neophodno za obrazovanje jedne rase, je izdahnula pripogledu na puno sunce duhovnog služenja Bogu.

Suština duhovnosti služenja Bogu bila je vlasništvo crkve sve dok se, kako je vremeteklo, nije polako izgubila. Zatim je prirodna sklonost ka legalizmu grešnih srca počela dauvodi stare osobine. Crkva je ponovo počela da poštuje dane, doba i vremena. Odabrana suizvesna mesta, pa su stoga nazvana posebno svetima. Pazilo se na razlike između ovog i onogdana, mesta ili osobe. „Sakramenata" je prvo bilo dva, pa tri, pa onda četiri, sve dok se satrijumfom romanizma brojka nije zaustavila na sedam.

Sa svom ljubavlju i bez ikakve želje da govorim loše o bilo kom hrišćaninu, koliko godon zaveden bio, istakao bih da rimokatolička crkva danas predstavlja jeres o svetom isekularnom koja sama vodi ka istovetnom logičkom zaključku. Njena najsmrtonosnijaposledica jeste rascep između religije i života kojeg ona uvodi. Njeni učitelji pokušavaju ovuzamku da izbegnu pomoću mnogih fusnota i bezbrojnih objašnjenja, ali je nagon razuma zalogikom isuviše jak. U praktičnom životu taj rascep je činjenica.

Reformatori, puritanci i mistici su pokušali da nas oslobode od tih okova. Danas jetežnja konzervativnih krugova usmerena na povratak u te okove. Tužno je to što će konj,nakon što ga izvedu iz građevine koja gori, ponekad s nekom čudnom svojeglavošću da seotrgne od svog oslobodioca te da se vrati u građevinu i da nestane u plamenu. Zbog nekečudne sklonosti ka zabludama, fundamentalizam našeg vremena se vraća na duhovno ropstvo.Držanje dana i perioda postaje među nama sve uvreženije. Uskršnji post, „Sveta" nedelja i„Veliki" petak su reci koje sve češće čujem kako silaze sa usana evanđeoskih hrišćana. Mi ustvari ne znamo kada smo bogati.

Da bih bio shvaćen, a ne neshvaćen, istakao bih praktične implikacije učenja koje samiznosio, to jest sakramentalnog kvaliteta svakodnevnog života. Nasuprot onome šta on značihteo bih da istaknem par stvari koje on ne znači.

47

To, na primer, ne znači da je sve što činimo od jednakog značaja kao i nešto drugo štočinimo ili bismo mogli da činimo. Jedan postupak u životu dobrog čoveka može se po značajuitekako razlikovati od nekog drugog postupka. To što je Pavle šio šatore nije jednakoznačajno kao to što je napisao Poslanicu Rimljanima, ali je Bog prihvatio i jedno i drugo - a ijedno i drugo je predstavljalo istinski čin služenja Bogu. Naravno da je mnogo važnije dovestijednu dušu Hristu nego saditi u bašti, ali sadenje u bašti može biti jednako sveto kao idovođenje osobe Hristu.

Opet, to ne znači da je svako jednako koristan. Darovi se u Hristovom telu razlikuju.Na primer, jedan Bil Brej se ne može porediti sa jednim Luterom ili Veslijem, čisto zbogdobrobiti za crkvu i za svet - ali je služba manje nadarenog brata jednako čista kao i službanadarenijeg brata, a Bog prihvata i jedno i drugo sa istom radošću.

„Laik" nikada svoj skromniji zadatak ne treba da posmatra kao nešto manje vredno odonoga što radi njegov propovednik. Neka svako ostane u onome u čemu je bio kada je pozvante će njegov rad biti jednako posvećen kao i delo službe. Nije ono šta čovek čini ono štoodređuje da li je njegov rad posvećen ili sekularan, nego je to razlog zbog kojeg to čini.Suština je u motivu. Neka čovek u svom srcu posveti Gospoda Boga, te neće više bitinijednog običnog postupka. Sve što on čini biće dobro i Bogu ugodno posredstvom IsusaHrista. Za takvog čoveka i život sam po sebi postaće sveštenička služba. Dok bude obavljaosvoj nikad-tako-jednostavan zadatak, čuće glas serafima koji govore: „Svet, svet, svet jeGospod nad vojskama! Puna je sva zemlja slave njegove!" (Isaija 6:3).

Gospode, potpuno ti verujem, hoću da u potpunosti budem tvoj,želim da uzvisujem tebe nad svakim.Želja mi je da nemam nikakav osećaj

da posedujem bilo šta stoje izvan tebe.Hoću da sve vreme budem svestan tvog zasenjujućeg

prisustva i da čujem tvoj glas koji mi govori.Čežnja mi je da živim u smirenoj iskrenosti srca.

Hoću da tako potpuno živimu Duhu, da sve moje misli budu kao slatki tamjan

koji se diže ka tebi i hoću da svaki postupaku mom životu bude proslavljanje tebe.

Stoga te molim, rečima tvoga velikog slugeiz davnina: „Molim te da očistiš namisli moga srca

neizrecivim darom tvoje milosti, da bih mogaoda te savršeno volim i dostojno hvalim".I uveren sam da ćeš mi dati sve ovo radi

svoga Sina Isusa Hrista.Amin.

48

RecenzijaPotraga za Bogom po mišljenju časopisa Hrišćanstvo danas (Christianity today)

izabrana je za jednu od duhovno najuticajnijih knjiga.Dok je putovao vozom iz Čikaga za Teksas kasnih četrdesetih godina dvadesetog veka,

A. V. Tozer je počeo da piše Potragu za Bogom. Pisao je celu noć, reči su mu brzo navirale ion ih je zapisivao što je brže mogao. Kada je voz stigao u Mekalen, rukopis knjige je biozavršen.

Iako je napisana za tako neverovatno kratko vreme, dubina, jasnoća i potpunost A. V.Tozerove poruke su doprineli da Potraga za Bogom postane večiti favorit - sada jeodštampano više od 1,5 miliona primeraka na 20 jezika.

Pripremite se za divno i nezaboravno iskustvo.„Blagosloven je hrišćanin koji pročita neku Tozerovu knjigu u momentima kada mu je

duša žedna, i kada mu se čini da je Bog daleko."

dr Voren Voterzbi

O AUTORU: Još za vreme njegovog života nazivali su ga „prorokom dvadesetogveka". Trideset i jednu godinu A. V. Tozer je proveo kao pastor crkve u Čikagu (TheSouthside Alliance), gde je njegov ugled Božijeg čoveka bio poznat celom gradu.Istovremeno je postao i urednik časopisa Alajans lajfa (the Alliance Life), što je ostao dokraja svog života, do 1963. godine. Njegova najveća zaostavština hrišćanskom svetu čine višeod 40 knjiga, među koje spada i ova.