Piter Berk Istorija kao društveno pamcenje

7/27/2019 Piter Berk Istorija kao drutveno pamcenje

1/10

T radicionalno shvatanje odnosa izmeu istorije i pamenja je relativno jednostavno. Istorija treba da bude podsetnik,uvar seanja na javne dogaaje koji se zapisuju da bi se pro-slavili njihovi akteri, a i zarad potomstva, koje treba da ui nanjihovom primeru. Kao to Ciceron pie u odeljku koji se od-vajkada citira, istorija je ivot seanja (vita memori-ae).< /1> ak i tako razliiti istoriari poput Herodota, Froa-sara i Lorda Klerendona tvrdili su da piu da bi odrali u i-votu seanje na velika dela i slavne dogaaje. Dva vizantijskaistoriara naglasila su to isto u svojim predgovorima, koriste-i tradicionalnu metaforu vremena kao reke i radnji kao tek-stova koji mogu biti izbrisani: Ana Komnina je opisala isto-riju kao bedem protiv bujice vremena koja sve odnosi uponor zaborava, dok Prokopije tvrdi da je svoju istoriju got-skih, persijskih i drugih ratova pisao sa ciljem da dugi tok vre-mena ne svlada dela od posebnog znaaja samo zato to nisuzapisana, te da se ona prepuste zaboravu i tako potpuno iz-briu.< /2> Ideja o radnjama kao tekstovima moe se pro-nai i u pojmu knjige seanja koji su koristili Dante i ekspir(on spominje brisanje imena iz knjiga< 3> seanja).< /3>Ovo tradicionalno odreenje odnosa izmeu pamenja i za-pisane istorije, u kom pamenje odraava ono to se zaista do-

godilo a istorija odraava pamenje, danas izgleda isuvie jed-nostavno. I istorija i pamenje sve vie izgledaju problema-tino. Seanje na prolost i pisanje o njoj ne izgledaju vie

tako nevine radnje kao to se nekada smatralo. Ni seanja nipovesti ne izgledaju vie stvarno. U oba sluaja navikavamose na to da moramo voditi rauna i o svesnom ili nesvesnomizboru, tumaenju i iskrivljavanju. U oba sluaja, izbor, tuma-enje i iskrivljavanje drutveno su uslovljeni. Za njih nije od-govoran samo pojedinac.Prvi ozbiljni istraiva drutvenog okvira pamenja, kako ga je nazvao, bio je francuski sociolog Moris Albva, dvadese-tih godina ovog< 4> veka.< /4> Albva je tvrdio da drutve-ne grupe konstruiu pamenje. U doslovnom, fizikom smi-slu, pamte pojedinci. Meutim, drutvene grupe odreuju ta je dostojno pomena i kako e ono biti zapameno. Pojedin-ci se identifikuju sa javnim dogaajima prema znaaju kojiovi imaju za njihovu grupu. Oni pamte i mnogo onoga tonisu direktno iskusili. Novinska vest, na primer, moe biti do-gaaj po sebi, dogaaj koji postaje deo neijeg ivota. V erni uenik Emila Dirkema, Albva je izloio svoje argumen-te za sociologiju pamenja na ubedljiv, ako ne i ekstreman na-in. On nije tvrdio, kako ga optuuje Frederik Bartlet, psiholog

ASOPIS ZA KNJIEVNOST I KULTURU, I DRUTVENA PITANJA>< < >/83

ISTORIJA KAO DRUTVENO PAMENJEPiter BERK Sa engleskog preveo eljko Vuen

Cicero,De oratore, 2, 36.< /1> Prokopius,De bellis,ed. H. W. Dewy, London/New York, 1914, str. 1.< /2> 2Henry VI,I, i.< /3> M. Halbwachs,Les cadres sociaux de la mmoire, Paris, 1925. Cf. D. Lowenthal,ThePast is a Foreign Country, Cambridge, 1985, str. 192f.< /4>


2/10

sa Kembrida, da drutvene grupe pamte na isti doslovan nain kao ipojedinci.< /5> Meutim, mnogo je opravdanija kritika koju Albva-u upuuje veliki francuski istoriar Mark Blo: on je, naime, ukazao naopasnost pozajmljivanja termina iz psihologije pojedinca i prostog do-davanja prideva kolektivan (kolektivne predstave, kolektivni nain

miljenja, kolektivna svest, pa i kolektivnopamenje).

Svejed-no, Blo je ipak bio spreman da prihvati izraz kolektivno pamenjei da analizira seoske obiaje u tom interdisciplinarnom okviru, uka-zujui, recimo, na znaaj deda i baba u prenoenju tradicije.< /7>Albva je povukao otru razliku izmeu kolektivnog pamenja kaodrutvene konstrukcije i pisane istorije, koju je, na pomalo staromo-dan pozitivistiki nain, smatrao objektivnom. Meutim, dananjestudije o istoriji istoriografije nju u velikoj meri shvataju onako kako je

Albva shvatao pamenje, kao proizvod drutvenih grupa: rimskihsenatora, kineskih mandarina, benediktinskih redovnika, univerzitet-skih profesora i sl. Gotovo da se ve podrazumeva da su istoriarina razliitim mestima i u razliito vreme smatrali da su i razliiti aspek-ti prolosti (bitke, politika shvatanja, religija, ekonomija itd.) vred-ni pomena, kao i da su na vrlo razliite naine prikazivali prolost, po-klanjajui dogaajima ili strukturama, slavnim linostima ili obinimljudima panju u zavisnosti od gledita sopstvene drutvene grupe.

Zbog toga to delim ovaj potonji, relativistiki pogled na istoriju isto-rije, naslovio sam ovaj rad istorija kao drutveno pamenje, kori-stei taj termin kao zgodnu stenografsku skraenicu koja se odnosina sloen proces selekcije i interpretacije i istie podudarnost izme-u naina na koji se prolost zapisuje i< 8> pamti.< /8>Sintagma socijalno pamenje i termin relativizam mogu da zbu-ne, tako da je bolje da odmah do kraja izloim svoje stanovite. Ana-logije izmeu individualnog i grupnog miljenja su jednako tekodokuive koliko su i fascinantne. Ako koristimo termine kao to jedrutveno pamenje, rizikujemo da opredmetimo neto to je za-pravo samo pojam. S druge strane, ako odbijamo da ih koristimo, uopasnosti smo da previdimo razliite naine na koje grupe kojima pojedinac pripada utiu na njegove ideje. to se tie istorijskog relativi-zma, ja ne tvrdim da je svaki prikaz prolosti dobar (pouzdan, vero-dostojan, trezven) koliko i svaki drugi; neki istraivai su bolje in-formisani ili promiljeniji od drugih. Sutina je u tome da prolosti(kao i sadanjosti) pristupamo samo preko kategorija i shema (ili ka-ko bi Dirkem rekao kolektivnih predstava) nae kulture.Sa tog stanovita mogue je redefinisati mesto istorije. Istoriari sepamenjem bave, ili bi bar trebalo da se bave, sa dva razliita gledita.

R.E.. >84

F. C. Bartlett,Remembering: a Study in Experimentaland Social Psychology,Cambridge, 1932, str. 296f. Slino ne-razumevanje Dirkemovog stanovita pokazuju i oni britan-ski istoriari koji veruju da kolektivni mentalitet koji su izu-avale njihove francuske kolege postoji izvan pojedinaca prenego da je u njima. Albvaa je od Bartleta odbranila Meri Da-

glas u svom uvodu za engleski prevod njegove knjigeCollec-tive Memory,New York, 1980.< /5> M. Bloch, Mmoire collective, tradition et coutume, u:Revue de Synthse Historique,40 (1925), str. 73-83.< /6> Ibid., str. 79; cf. M. Bloch,La Socit fodale.Guber, po-tonji istoriar tzv. kole anala bacio je sumnju na ovo pra-vo dedova, bar u sluaju XVII veka, zato to dede i babe ret-ko ive tako dugo da bi mogle da pouavaju svoje unuke (P.Goubert,The French Peasantry in the Seventeenth Century,

1982; engleski prevod, Cambridge, 1986. str. 779.

Sintagmu drutveno pamenje preuzeo sam iz neobja-vljenog rada Ane Kolard (Anna Collard), predatog na konfe-renciji ASA 1987, Investigating social memory in a Greekcontext. Cf. D. Nugent, Anthropology, handmaiden of his-tory?, u:Critique of Anthropology,15 (1985), str. 71-86.< /8>


3/10

Na prvom mestu, oni pamenje moraju da izuavaju kaoistorijskiizvor, moraju da kritikuju pouzdanost seanja pre-ma smernicama koje im daje tradicionalna kritika istorijskihdokumenata. To se radi jo od ezdesetih godina, kada su isto-riari XX veka doli do saznanja o vanosti usmene isto-

rije.

ak i oni meu nama koji su radili na ranijim pe-riodima imaju ta da naue od pokreta za usmenu istoriju, jer treba da postanemo svesni toga da su usmena svedoe-nja i predanja usaena u mnoge pisane izvetaje.< /10>Drugo, istoriari se bave, ili treba da se bave, pamenjem kaoistorijskim fenomenom, onim to bi moglo da se zove socijal-nom istorijom pamenja. Znajui da je drutveno pamenje,kao i individualno, zapravo selektivno, potrebno je da prona-

emo principe selekcije i da uoimo kako se oni menjaju od jednog mesta do drugog ili od jedne grupe do druge, kao i ka-ko se menjaju u vremenu. Seanja su podlona uticajima, ami treba da razumemo kako se oblikuju i ko ih oblikuje. Ovo suteme koje su iz nekog razloga panju istoriara privukle tekkasnih sedamdesetih, ali se ini da se sada svuda piu knjige,lanci ili odravaju konferencije o njima.< /11>Usmeriu se na ovo drugo pitanje, na drutvenu istoriju pam-enja, delei je na tri glavna odeljka ili pitanja:1.Kako se prenose javne uspomene i kako su se naini pre-noenja menjali tokom vremena? 2. Kako se te uspomene i prolost mogu upotrebiti, i kako suse te upotrebe menjale? 3. S druge strane, kako se upotrebljava zaborav?

Sve su to velika pitanja, ali ja u ih razmatrati sa relativnouskog gledita istoriara rane moderne Evrope, koncentriu-

i se na pismenu tradiciju pre nego na usmenu, i na doku-mente radije nego na literaturu. Meutim, kako emo usko-ro videti, elementi koji ine ove parove sve su drugo samo ne jasno i nedvosmisleno odvojeni.

Prenosni mehanizmi drutvenog pamenja

Na uspomene utiu drutvena organizacija prenosnih meha-nizama i razliiti mediji kojima se ona prenose. Pogledajmo natrenutak raznolikost ovih medija, posebno njih pet.1. Usmeno predanje, o kome je sa aspekta istoriara pisao usvojoj uvenoj studiji Jan Vansina. Kasnije obrade te stu-dije koristan su pokazatelj promena koje su se odigrale u isto-

rijskoj nauci tokom poslednjih godina, posebno slabljenjapozitivizma i sve veeg interesovanja za simbolike strane pripovedanja.< /12>2. Tradicionalni domen istoriara, memoari i drugi zapisi. Naravno, kao i istoriari, i mi treba stalno da imamo na umuda ti zapisi nisu bezazleni inovi pamenja, ve pre napori dase drugi ubede, da se oblikuje njihovo pamenje. Treba takoeimati na umu, a to istoriari ne ine uvek, i upozorenje znaaj-nog knjievnog kritiara, sinologa Stivena Ovena: Kad itamozapise uspomena, lako zaboravljamo da ne itamo same uspo-mene nego njihovu transformaciju krozpisanje.< /13>3. Umetnike slike ili fotografije, nepokretne ili pokretne. Prak-tiari takozvane umetnosti pamenja (art of memory) od kla-sine antike do renesanse isticali su znaaj povezivanja svegaega ovek eli da se sea sa upeatljivim slikama.< /14>To su bile nematerijalne, zaista imaginarne slike, ali materijal-ne predstave su dugo pravljene da bi pomogle zadravanju i


P. Thomson,The Voice of the Past,Oxford, 1978, daje dobar opti pregled.< /9> N. Z. Davis,Fiction in the Archives,Stanford, 1987.< /10> Malo toga se dogodilo izmeu citiranog Bloovog prikaza Albvaove knjige i skora-nje studije P. Noraa (Nora), Mmoire collective, u:La nouvelle histoire, ed. J. Le Goff,Paris, 1978 i J. Le Goff, Memoria, u:Enciclopedia Einaudi, 8, Turin, 1979, str. 1068-1109.< /11> J. Vansina,De la tradition orale, 1961; engleski prevod, London, 1965; preraeno inaslovljenoOral tradition as History, Madison, Wisc., 1985.< /12> S. Owen,Remembrances, Cambridge, Mass., 1986, str. 114. Cf. P. Fussel,The Great War and Modern Memory, Oxford, 1975.< /13> F. Yates,The Art of Memory,London, 1966. Cf. Bartlett,ibid., 11. poglavlje.< /14>


4/10

prenoenju uspomena na primer, spomenici poput nadgrobnih, ilipoput statua, medalja i raznih suvenira. Poslednjih nekoliko godinaposebno su se istoriari XIX i XX veka sa sve veim interesovanjem ba-vili javnim spomenicima, ba zbog toga to i oni izraavaju i oblikujunacionalno pamenje.< /15>

4. Radnje prenose pamenje, kao to prenose i vetine, od majstoraegrtu, na primer. Jedini tragovi koje one ostavljaju istoriarima po-tonjih vremena jesu obredne radnje, meu kojima i komemorcije,proslave u znak seanja: 11. novembar u Engleskoj (RemembranceSunday), 30. maj u Sjedinjenim Amerikim Dravama ( MemorialDay), 14. jul u Francuskoj, 12. jul u Severnoj Irskoj.< /16> Timobredima se oivljava prolost, oni su inovi seanja, ali su takoe iodraz elje da se prolost tumai na odreen nain i da se pamenje

oblikuje. Oni u svakom smislu re-prezentuju neto za kolektiv.5. Jedno od najzanimljivijih zapaanja u studiji Morisa Albvaa o so-cijalnom okviru pamenja tie se znaaja prostora kao medija za pre-noenje uspomena. On je eksplicirao ono to je u antikoj i renesan-snoj umetnosti pamenja bilo implicitno sadrano: znaaj lociranjapredstava koje treba da se sauvaju u poseban prostor, kao to supalate i pozorita pamenja. Neki katoliki misionari u Brazilu, Sa-lesijski fratri, bili su oigledno svesni veze izmeu prostora i uspome-

na: da bi preobratili Indijance iz plemena Bororo, oni su ih, kako naspodsea Levi-Stros, premetali iz sela u kojima su uvek iveli i kuakoje su bile razmetene u krug, u nova sela u kojima su kue bile po-reane u nizovima, ime je bio pripremljen teren za hriansku< 17> poruku.< /17>Ponekad se pitam da li je i deljenje i ograivanje imanj u Evropi mo-da imalo slian (mada nenameran) efekat u pripremanju terena za in-dustrijalizaciju. Posebno je u vedskoj, na primer, unitavanje tra-dicionalnih sela i njihovo premetanje bilo jo i temeljnije nego u< 18> Engleskoj.< /18>Uodreenim okolnostima, drutvena grupa i neke od njenih uspome-na mogu se odupreti unitavanju svog doma.< /19> Ekstre-man primer iskorenjivanja i presaivanja jeste sluaj crnih robovaprebaenih u Novi Svet. Uprkos iskorenjivanju, ti robovi su uspeli dazadre neto od svoje kulture, neto od svojih uspomena, i da ih re-konstruiu na amerikom tlu. Kako tvrdi R. Bastid, jedan od vode-ih antropologa, obred poznat kaocandombl, jo uvek rasprostra-njen u Brazilu, sastoji se od simbolike rekonstrukcije afrikog pro-stora, neke vrste psiholoke kompenzacije za gubitak domovi-ne.< /20>

R.E.. >86

Dobri primeri su T. Nipperdey, Der Klner Dom alsNationaldenkmal, u:Historische Zeitschrift,1981, i tri esejau: P. Nora (ed.),Les lieux de mmoire,1:La Rpublique,Pa-ris, 1986; Mona Ozouf o Panteonu, Maurice Agulhon omairie,i Antoine Prost o ratnim spomenicima.< /15> W. L. Warner,The Living and the Dead,New Haven,

Conn., 1959, je pionirska analiza Dana seanja koju daje je-dan socijalni antropolog. Novije studije o komemorativnim ob-redima: C. Amalvi, Le 14 juillet, u:Les lieux de mmoire,ibid., i S. S. Larsen, The Glorious 12th, u:Belonging,ed. A. P.Cohen, London, 1982.< /16> C. Levi-Strauss,Tristes tropiques, Paris, 1955, str.189.< /17> O ograivanju zemljita u vedskoj vidi A. Pred,Place,Practice and Structure, Cambridge, 1986.< /18> Znaajna novija studija o pamenju Indijanaca u kolo-nijalnom Meksiku jeste S. Gruzinski,La colonisation de Ima-ginaire, Paris, 1988.< /19> R. Bastide, Mmoire collective et sociologie du bricola-ge, u: Anne Sociologique,1979, koristi religiju Afro-Ameri-kanaca da bi kritikovao i usavrio Albvaaove ideje.< /20>


5/10

Sa stanovita prenoenja seanj, svaki od ovih medija imasvoje prednosti ili slabosti. Meutim, ja ovde elim posebnoda naglasim ono to je zajedniko za nekoliko ovih medija, ato su analizirali tako razliiti istraivai kao to su socijalnipsiholog Frederik Bartlet, istoriar kulture Ejbi Vorburg i sla-

vista Albert Lord, a to je shema, povezana sa namerom da se jedan dogaaj ili linost predstavi neim ili nekim drugim(ili ba da podseti na to< 21> drugo).< /21>Meutim, sheme te vrste nisu ograniene samo na usmenutradiciju, kao to bi se moglo pomisliti na osnovu sledeeg ni-za zapisanih primera. U dobroj studijiVeliki rat i modernopamenje, ameriki naunik Pol Fasel primetio je da je Dru-gi svetski rat bio pod snanim uticajem Prvog, i to ne samo

kad su u pitanju generali, za koje se uvek pretpostavlja da jouvek vode prethodni rat, nego i obiniuesnici.< /22> Isam Prvi svetski rat se takoe doivljavao prema odreenimshemama, a Fasel istie povratak metaforici BanjanovogPo-klonikovog putovanja, naroito kaljuzi oajanja (Slough of Despond) i dolini senke smrti (Valley of the Shadow of De-ath) u opisima ivota u rovovima kakvi su objavljivani po me-moarima i novinama.< /23> Ako se vratimo jo malounatrag, sam Banjan se u svojim delima, ukljuujui i autobi-ografiju Milost koja je obasula i najveeg Grenika, tako-e koristi odreenim shemama: njegov prikaz sopstvenogpreobraanja jasno je modelovan, teko je rei da li svesno ilinesvesno, prema preobraanju svetog Pavla, opisanog u De-lima svetih apostola.< /24>Uranim danima moderne Evrope, mnogi su itali Bibliju ta-ko esto da je ona postala deo njih, a prie iz nje organizovalesu njihova poimanja i njihove uspomene. Primeri za to su

brojni. Johan Kesler je bio vajcarski protestantski pastor prvegeneracije. U svojim memoarima on pria kako ga je, kako samkae, Martin Luter sreo na putu za Vitenberg. On i jo je-dan prijatelj prenoili su u Crnom medvedu u Jeni, gde su de-lili sto sa ovekom koji je bio obuen kao vitez ali je itao knji-

gu (za koju se ispostavilo da je bila jevrejski psaltir), a bio je radda razgovara o teologiji. Pitali smo, Gospodine, moete linam rei da li je doktor Martin Luter sada u Vitenbergu ili gdebi on mogao da bude? On je odgovorio: Pouzdano znam dau ovom trenutku nije u VitenberguDeco, pitao je on, ta uvajcarskoj misle o tom Luteru?. Studenti jo uvek nisu shva-tali, sve dok im gostioniar nije daomig.< /25> Moje mi-ljenje je, meutim, da je Kesler, svesno ili ne, strukturisao

svoju priu prema biblijskom uzoru, odnosno prema susre-tu uenika sa Hristom na putu za Emaj. itavo mnotvo primera moglo bi se navesti i za jo daljuprolost, jer je sama Biblija puna shema, a neki od dogaajaisprianih u njoj predstavljeni su kao ponavljanje nekih ra-nijih.< /26> Meutim, ve su i navedeni primeri verovatno do-voljni da nagoveste neka obeleja procesa pomou kog seupamena prolost pretvara u mit. Uzgred, ovaj problemati-

an termin koristim ovde ne u pozitivistikom smislu nepreci-zne povesti, ve u punijem, pozitivnijem smislu povesti sa sim-bolinim znaenjem, sainjene od stereotipnih dogaaja u koje su umeani likovi vei od obinih, bili oni heroji ili nitkovi.Postoji jedno oigledno pitanje koje istoriari postavljaju naovom mestu, a to je: zato se mitovi vezuju samo za neke pojedince (ive ili mrtve), a za neke druge ne? Samo neki vladaripostali su heroji u narodnom pamenju: Anri IV u Francu-skoj, na primer, Viljem III u Engleskoj, Fridrih Veliki. Ne po-


F. Bartlett,ibid., str. 204f, 299; cf. sredinji pojam getalt psihologije. A. Warburg,Gesammelte Schriften, 2 vols, Leipzig/Berlin, 1932. E. H. Gombrich, Art and Illusion, Lon-don, 1960, predstavlja svestan napor ka sintezi vorburgovske tradicije sa eksperimental-nom psihologijom. A. B. Lord,The Singer of Tales,Cambridge, Mass., 1960.< /21> P. Fussell,The Great War and Modern Memory,Oxford, 1975, str. 317f.< /22> Ibid., str. 137f.< /23> W. Y. Tindall, John Bunyan Mechanick Preacher, 1934, str. 22f.< /24> J. Kessler,Sabbata, 1540, prevedeno u: Martin Luther, ed. E. G. Rupp/B. Drewery,London, 1970, str. 82f.< /25> G. W. Trompf,The Idea of Historical Recurrence in Western Thought,Berkeley,1980.< /26>


6/10

staje svaki sveti ovek svetac, zvanino ili nezvanino. Zato? Postojanje usmenih ili knjievnihshema, ili, optije govorei, shema percepcije, ne objanjava zato se te sheme vezuju za odree-ne pojedince, zato su neki ljudi, da kaemo, mitogeniniji od drugih. Pravi odgovor nije ni u ono-me to obino ine istoriari-pozitivisti, skloni bukvalnom tumaenju, kada opisuju stvarnepodvige uspenih vladara ili svetaca, ma kako oni znaajni bili, poto im mit esto pripisuje oso-

bine za koje se ne moe dokazati da su ih oni ikada

posedovali.

Pretvaranje hladnogi bezbojnog Viljema III u popularnog protestantskog idola Kralja Bilija teko da se moe obja-sniti njegovom linou.Po mom miljenju, najvaniji element u objanjavanju ove mitogeneze jeste (svesna ili ne-svesna) predstava o nekakvom podudaranju odreenog pojedinca sa trenutno vaeim ste-reotipom heroja ili nitkova vladara, sveca, bandita, vetice ili neeg drugog. Ta podudar-nost pada na plodno tle ljudske mate, i o pojedincu poinju da krue prie, usmene u prvomredu. U toku tog usmenog cirkulisanja aktiviraju se uobiajeni mehanizmi iskrivljavanja, ko-

je izuavaju socijalni psiholozi, kao to su nivelisanje i izotravanje. Ti mehanizmi pomauprilagoavanju ivota odreenog pojedinca odreenom stereotipu iz repertoara stereotipaprisutnih u socijalnom pamenju datekulture.< /28> Banditi se pretvaraju u Robina Hu-da, koji otima od bogatih i daje siromanima. Prerueni vladari putuju kraljevstvom da upoznajuuslove u kojima ive njihovi podanici. ivot modernog sveca moe biti zapamen kao ponavlja-nje ivota nekog ranijeg: Sv. Karla Boromejskog doivljavaju kao drugog Ambrozija, a sv. Ro-su od Lime kao drugu Katarinu iz Sijene. Viljem III vaio je u Engleskoj kao drugi Viljem Osvaja.Naravno, ovaj proces nastajanja heroja ne moe se objasniti samo medijima pamenja. Tvr-diti da je ovo potpuno objanjenje bilo bi politiki naivno. Potrebno je jo razmotriti funkci- ju socijalnog pamenja.

Upotrebe drutvenog pamenja

K akva je funkcija drutvenog pamenja? Teko je dati odgovor na tako veliko pitanje. Pravnikbi, na primer, raspravljao o vanosti obiaja i presedana, o opravdavanju ili legitimisanju sada-njih radnji u kontekstu prolosti, o ulozi seanja svedok u sudovima, o predstavi o pamtive-ku, drugim reima, o vremenima whereof the memory of man runneth not to the contrary,i o promeni u stavu prema dokazima seanja do koje je dovelo irenje pismenosti i samih

R.E.. >88

Argumentacija koja sledi objedinjava moje lanke Le roi comme hros populaire,u:History of European Ideas, 3 (1982), str. 267-71, i How to be a Counter-Reformation sa-

int, u:Religion and Society in Early Modern Europe,ed. K. von Greyerz, London, 1984,str. 45-55.< /27> Cf. G. W. Allport, The basic psychology of rumour, u:Transactions of the Ameri-can Academy of Sciences (1945). Neto spekulativnije gledano, moglo bi se rei da me-hanizmi poput kondenzacije i premetanja, opisani u Frojdovom deluTumaenje snova,mogu da se nau i u ovim kolektivnim snovima ili kvazi-snovima.< /28>


7/10

dokumenata.< /29>

K ao istoriar kulture, smatram da je korisno da problemuupotrebe drutvenog pamenja priemo pitajui se zato seneke kulture vie bave pamenjem svoje prolosti, a neke

manje. Opte je poznato da se Kinezi tradicionalno zanima- ju svojom prolou, dok su Indijci prema njoj tradicional-no ravnoduni. Ovakve razlike postoje i u Evropi. Uprkosoboavanju tradicije i brizi za nacionalno naslee, o kojoj je raspravljao Patrik Rajt, drutveno pamenje Engleza jerelativno kratko. Irci i Poljaci, pak, imaju relativno dugo dru-tveno pamenje. Seam se da sam prilikom posete Belfastu1969. godine video kredom na zidu nacrtan portret Viljema

III na konju, sa natpisom Seti se 1960. Na jugu Irske ljudi su jo uvek kivni na Engleze zbog onog to su im uradili u Krom-velovo vreme, kao da se to jue dogodilo. U Poljskoj je AndejVajda filmomPepeo, koji se odigrava u Napoleonovo doba,izazvao polemiku na nacionalnom nivou o onom to je onprikazao kao uzaludan heroizam poljske Legije. S druge strane,u Engleskoj je u skoro isto vreme film Zadatak lake brigadedoivljen kao jedva neto vie od kostimirane predstave. Izgle-

da da Englezi vie vole dazaboravljaju.< /30> Oni pate odonoga (ili, pak, uivaju u onom) to je socijalni antropolog DonBarns nazvao strukturalnaamnezija.< /31> Budui da je strukturalna amnezija potpuno suprotna pojmu dru-tvenog pamenja, prekrstiu je u drutvenu amneziju.Zato u razliitim kulturama postoji tako otra razlika u stavo-vima o prolosti? esto se kae da istoriju piu pobednici. Istose tako moe rei i da istoriju zaboravljaju pobednici. Oni mo-

gu da dozvole sebi da zaborave, dok gubitnici nikako ne mo-gu da prihvate ono to se dogodilo, i osueni su da razmilja- ju o tome, da to ponovo proivljavaju i pitaju se kako se svemoglo i drugaije odigrati. Drugo objanjenje mogu da pruekulturni koreni. Onaj ko ih ima, sklon je da ih uzima zdravo za

gotovo, ali onaj ko ih izgubi traga za njima. Irci i Poljaci subili iskorenjivani, njihove zemlje deljene, pa nije ni udo tooni izgledaju opsednuti svojom prolou. Vratili smo se Al-bvaovoj omiljenoj temi, odnosu izmeu prostora i pamenja.Irci i Poljaci predstavljaju posebno jasne primere upotrebeprolosti, upotrebe drutvenog pamenja i upotrebe mita zaodreivanje identiteta. Sutina podseanja na 1960. godinu (naposeban nain), ili ponovno uvoenje 12. jula, dizanje u va-

zduh Nelsonovog stuba, to je IRA uradila 1966, ili rekonstru-isanje starog centra Varave posle 1945, nakon to su ga Nem-ci digli u vazduh sutina svega toga sigurno je isticanjeonoga to mi jesmo i povlaenje razlike izmeu nas i njih.Takvih primera je mnogo, a u sluaju Evrope posebno ih je la-ko pronai u XIX veku.K asni XIX vek je provokativno nazvan dobom izmiljanja tradicije.< /32> Bilo je to sigurno doba potrage za nacio-nalnim tradicijama, u kom su se gradili nacionalni spomenici iproglaavali nacionalni praznici (kao to je proslava Dana Basti-lje), a nacionalna istorija dobila je zapaenije mesto u evropskimkolama nego to ga je ikad imala. Cilj svega toga u sutini je bio da se opravda ili legitimie postojanje drave-nacije, bi-lo da je re o novim dravama kao to su Italija i Nemaka, ilistarijim, kao to je Francuska, u kojoj je odanost naciji tek mo-rala da se stvori a seljani da se pretvore uFrancuze.< /33>


Obiaj spomenut u citiranom Bloovom lanku. Nekoliko medievista bavilo se po-drobnije ovim pitanjima: B. Gune, Temps de lhistoire et temps de la mmoire au moyenge, 1976-7, pretampano u njegovoj Politique et histoire au moyen ge, Paris, 1981,str. 253-63; M. Clanchy, From Memory to Written Record, London, 1979; Y. Grava, La mmoi-re, une base de lorganization politique des communauts provenales au 14e sicle,u: Temps, memoire, tradition au moyen ge, Aix, 1983.< /29> Ove zakljuke izneo sam opsenije u Trough a glass darkly, u:History Today, 35(November 1985), str. 6-7. O irskom stavu prema prolosti, cf. O. Macdonagh,States of Mind, London, 1983, 1. glava.< /30> J. Barnes, The collection of genealogies, u:Rhodes-Livingstone Journal,5 (1947),str. 52. citirano u: J. Goody/I. Watt, The consequences of literacy, u:Comparative Stu-dies in Society and History (1962-3).< /31> E. Hobsbawm/T. Ranger (eds),The Invention of Tradition, Cambridge, 1983.< /32>


8/10

Sociologija Emila Dirkema, sa naglaavanjem zajednice, konsenzusai kohezije, i sama nosi obeleja tog perioda. Ne bi bilo mudro previeblisko slediti Dirkema i njegovog uenika Albvaa u tom pogledu iraspravljati o drutvenoj ulozi drutvenog pamenja kao da sukobii neslaganja nisu postojali. Nekoliko sam puta navodio Severnu Ir-

sku kao klasian primer, iako ni blizu i jedini, kako za seanja na su-kobe, tako i za sukobe seanja.< /34> Uzimajui u obzir razno-vrsnost socijalnih identiteta i istovremeno postojanje suparnikihseanja, alternativnih seanja (porodinih, lokalnih, klasnih, nacional-nih i drugih), sasvim sigurno je plodotvornije razmiljati pluralistiki oupotrebi seanj u razliitim drutvenim grupama, koje mogu da imaju razliite poglede o tome ta je znaajno ili je dostojno sea-nja.< /35>

Ameriki knjievni teoretiar Stenli Fi iskovao je sintagmu inter-pretativne zajednice, pomou kog eli da analizira sukobe oko raz-liitih tumaenja tekstova. Na slian nain moglo bi se govoriti o raz-liitim zajednicama pamenja u odreenom drutvu. Vano je od-govoriti na pitanja ko hoe da neko neto zapamti i zbog ega? ijase verzija prolosti zapisuje i uva? R asprave istoriara i njihovi suprotni stavovi o prolosti ponekadodraavaju ire i dublje drutvene sukobe. Oigledan primer je trenut-na debata o znaaju istorije odozdo, debata koja see bar do Alek-sandra Pukina, istoriara i pesnika, koji je rekao caru da hoe dapie o Pugaovu, voi seljaka iz XVIII veka, na ta mu je car odgovo-rio surovo jednostavno: takav ovek nema istoriju.Zvanina i nezvanina seanja na prolost mogu se drastino razli-kovati, a nezvanina seanja, relativno slabo izuavana, imaju pone-kad sopstvenu istorijsku snagu: Dobri stari zakon iz nemakog Se-ljakog rata 1525, normanski jaram u Engleskoj revoluciji i tako da-lje. Bez prizivanja ove vrste drutvenog pamenja bilo bi teko objasniti geografiju neslaganja i protesta, injenicu da neka sela, naprimer, uestvuju u razliitim pobunjenikim pokretima iz veka u vek,a drugi ne.Sistematsko unitavanje dokumenata koje je toliko rasprostranjenacrta svih buna setite se engleskih seljaka 1381, nemakih 1525, fran-cuskih 1789. godine i slino moe se tumaiti kao izraz verovanja da suti izvetaji falsifikovali stanje, da su bili blagonakloni prema vladajuojklasi, dok se obini ljudi seaju ta se zaista dogodilo. Ti inovi destruk-cije navode me na poslednje pitanje, na upotrebu zaborava ili drutve-ne amnezije.

Upotreba drutvene amnezije

R.E.. >90

E. Weber,Peasants into Frenchmen, London, 1976, po-sebno str. 336f, o istoriji u kolama.< /33> Za francuski primer, vidi J.-C. Martin,La Vende et laFrance, Paris, 1987, 9. glava, La guerre du souvenir.< /34> Studija sluaja koja ilustruje ovaj pristup je C. Wirkham,Lawyers time: history and memory in 10th- and 11th-century Italy, u:Studies for R. H. C. Davis,London, 1985,str. 53-71.< /35>


9/10

esto je korisno da se nekom problemu prie od pozadi, da se on izvrne. Da bi se razumelo ka-ko funkcionie drutveno pamenje, vredi istraiti drutvenu organizaciju zaboravljanja, pra-vila iskljuivanja, suzbijanja ili guenja, i pitanje ko hoe da ko ta zaboravi, i zbog ega. Am-nezija stoji u vezi sa amnestijom, sa onim to se zvalo in zaboravljanja , zvaninim brisa-njem seanja na sukobe u interesu socijalne kohezije.Zvanino cenzurisanje prolosti je itekako dobro poznato, i nema potrebe da posebno raspra-vljam o razliitim revizijamaSovjetske Enciklopedije. Mnogi revolucionarni i kontra-revo-lucionarni reimi vole da simboliki oznae svoj raskid sa prolou tako to menjaju naziveulica, naroito kada se oni odnose na datume znaajnih dogaaja. Kada sam sredinom 60-ih posetio Bugarsku, jedini vodi koji sam imao bio jeGuide bleu iz 1938. Uprkos mapama uli-ca u vodiu, ponekad bih se gubio, tako da bih morao da priupitam prolaznike kako da pro-naem Ulicu 12. Novembra, na primer. Niko nije bio iznenaen, niko se nije smeio, jednostav-

no su mi govorili kuda da idem, meutim, kad sam stigao, Ulica 12. Novembra nosila je ime Uli-ca 1. maja, i tome slino. Ovaj sluaj moe se uzeti kao podsticajna opomena na snagu nezva-ninog seanja i na tekoe pri njegovom brisanju, ak i u takozvanim totalitarnim reimi-ma naih dana.Izgleda da ono to moe da se nazove sindromom Sovjetske enciklopedije nije izum ta-kvih reima. I na poetku moderne Evrope moglo se desiti da se neki dogaaji izbriu, barzvanino. Kralj Luj XIV i njegovi savetnici veoma su vodili rauna o onom to bismo moglinazvati kraljevim imidom u javnosti. Medalje su iskivane da bi obeleile glavne dogaaje

njegove vladavine, ukljuujui i unitenje grada Hajdelberga 1693. godine. Meutim, kada seskupe sve medalje i kada se napravi metalna istorija vlade, te posebne medalje nema u popisu.Izgleda da je Luj uvideo da unitenje Hajdelberga ne moe mnogo da doprinese njegovom do-brom glasu i slavi, te je tako taj dogaaj zvanino potisnut, izbrisan iz knjigeseanja.< /36> T akva zvanina cenzura neugodnih uspomena je dobro poznata. Ono to treba istraiti jestenjihovo nezvanino potiskivanje ili guenje, a ta tema jo jednom namee kakljivo pitanje oslinosti individualnog i kolektivnog pamenja. Frojdova uvena metafora o cenzoru koji senalazi u svakoj linosti bez sumnje je inspirisana zvaninom cenzurom Habsburke monar-hije. Na isti nain je socijalni psiholog Peter Berger utvrdio da svi sve vreme revidiramo na-e biografije na nain na koji to ini Sovjetskaenciklopedija.< /37> Ali, izmeu ta dva cen-zora, javnog i privatnog, postoji prostor i za treeg, kolektivnog a nezvaninog. Mogu li gru-pe, kao to to ine pojedinci, da potiskuju ono to je neugodno za pamenje? I, ako mogu, ka-ko to< 38> ine? < /38>Uzmimo priu koju je zabeleio antropolog Dek Gudi. Smatra se da je teritorijalna podelje-


Pojedinosti u: J. Jacquiot, Mdailles et jetons, Paris, 1968, str. 617f.< /36> Cf. E. Erikson, In search of Gandhi, u:Daedalus (1968), posebno str. 701f.< /37> T. Reik, ber kollektives Vergessen, u:Internationale Zeitschrift fr Psychoana-lyse (1920).< /38>


10/10

nost Gona, naroda na severu Gane, delo akpe, koji jeosnovao kraljevinu i podelio je svojim sinovima. Kada su pr-vi put na prelazu u ovaj vek zabeleeni detalji te prie, u vre-me kada su Britanci proirili kontrolu na tu oblast, reeno jeda je akpa imao sedam sinova, to odgovara broju jedini-ca na koji je regija podeljena Meutim, u vreme kada sustigli Britanci, nestale su dve od tih regija ezdeset godinakasnije, kada su mitovi o dravi ponovo beleeni, akpi je pri-pisano samo petsinova.< /39> Ovo je klasian primerkako se prolost koristi da legitimie sadanjost; Malinovskito zove mitom koji ima ulogu koji statut ima za neke institu-cije (s tim to on koristi termin povelja, pozajmljujui ga odistoriara Srednjeg veka).

Usudio bih se da tvrdim da ovakvo prilagoavanje prologsadanjosti postoji samo u drutvima koja nemaju pismo. Za-ista, esto je sasvim lako pokazati veliki jaz izmeu slike koju o prolosti imaju pripadnici odreene drutvene grupe isauvanih pisanih izvetaja o toj prolosti. Jedan od raspro-stranjenih mitova (koji se u mnogo oblika moe nai i u na-em dananjem drutvu) jeste mit o osnivaima: pria o Mar-tinu Luteru kao osnivau protestantske crkve, o Emilu Dirke-

mu (ili Maksu Veberu) kao osnivau sociologije, i tako dalje.Uopteno posmatrano, u sluaju tih mitova razlike izmeuprolosti i sadanjosti se izostavljaju, a nenameravane posle-dice pretvaraju se u svesne namere, kao da je glavna svrha tihheroja prolosti bila da se pojavi sadanjost naa sadanjost.

Pisanje i tampanje nisu dovoljno moni da zaustave irenjemitova ove vrste. Meutim, ono to oni mogu da uine jesteda sauvaju one izvetaje o prolosti koji se ne podudaraju samitovima, nego ih podrivaju izvetaje o prolosti koja je po-stala nezgodna i uznemirujua, prolost o kojoj ljudi iz ne-

kih razloga ne ele da znaju, iako bi za njih moda bolje biloda znaju jer bi moda mogli da se oslobode, na primer, opa-sne iluzije da prolost, sadanjost i budunost mogu da po-smatraju kao jednostavnu borbu izmeu heroja i lupea, do-bra i zla, ispravnog i pogrenog. Mitove ne treba prezirati, aliih ne treba ni itati doslovno.Herodot je istoriare drao za uvare seanja, seanja na slav-na dela. Ja sam skloniji da na njih gledam kao na uvare nezgod-

nih injenica, uvaare kostur u ormaru drutvenog pam-enja.< /40> Nekada je u Engleskoj postojao slubenik koji sezvaoRemembrancer, opominja, to je u stvari bio eufemi-zam za uterivaa dugova; posao tog slubenika bio je da opo-mene ljude na ono to su hteli da zaborave. Jedan od naj-vanijih zadataka istoriara jeste da bude opominja.

Naslov originala: Peter Burke, History as social memory, iz:Thomas Butler (ed.), Memory. History, Culture and Mind,Oxford 1989, str. 97-113.

R.E.. >92

Goody/Watt, The consequences of literacy,ibid., str. 310.< /39> Korienje zahvalne rei injenice ne treba da se uzme za dokaz o povratku na po-zitivizam, kritikovan ranije: ona bi se mogla zameniti omiljenim terminom Tomasa Kunaanomalije.< /40>

Piter Berk (Peter Burke, 1937), profesor kulturne istorije u Kembridu,plodan pisac irokih interesovanja. Kao zagovornik nove istorije zalae se zairenje vremenskih, geografskih, socijalnih i metodolokih dimenzija ove na-uke. Vanija dela:Popular Culture in Early Modern Europe (1978),The Ci-vilization of the Renaissance Italy (1990),The Fabrication of Louis XIV (1992),History and Social Theory(1993),The European Renaissance: Cen-tres and Peripheries (1998).

Piter Berk Istorija kao društveno pamcenje

Documents

Transcript of Piter Berk Istorija kao društveno pamcenje