OM Skripta Maja Jevtić

8/16/2019 OM Skripta Maja Jevtić

1/59

1

Opšta metodologija

Sadržaj:

Mogućnosti sociologije kao nauke ............................................................................................. 3

Epistemologija sociologije ......................................................................................................... 6

Vrednosti .................................................................................................................................... 9

Ideologija .................................................................................................................................. 13

Nejgel ....................................................................................................................................... 15

Metodološki problemi društvenih nauka ........................................................................................... 15

Objašnjenje i razumevanje u društvenim naukama ........................................................................... 17

Poper ......................................................................................................................................... 20

Poperova kritika problema indukcije, shvatanje (objektivne) istine, racionalnosti, rasta naučnogznanja, indukcije i dedukcije ............................................................................................................. 20

Poperovo shvatanje opovrgljivosti i cilja nauke, pretpostavki i pobijanja ........................................ 20

Problem demarkacije, metafizički istraživački programi i Poperovo shvatanje darvinizama ........... 21

Poperova zamisao epistemologije bez subjekta saznanja .................................................................. 23

Poperova kritika sociološkog determinizma, sociologije znanja, "proročke filozofije" i istoricizma ........................................................................................................................................................... 24

Kun ........................................................................................................................................... 25

Kunovo shvatanje normalne nauke, paradigmi i kriza u nauci .......................................................... 25

Kunovo shvatanje naučne revolucije, nevidljivost revolucija i rešavanje revolucija ........................ 26

Kunovo shvatanje naučnog progresa, postskript i naknadna razmišljanja o paradigmama............... 27

Lakatoš ..................................................................................................................................... 29

Lakatoševa kritika f alibilizma i falsifikacionizma ............................................................................ 29

Lakatoševa metodologija naučnoistraživačkih programa .................................................................. 30

Lakatoševa kritika Popera i Kuna i shvatanje istorije nauke i njenih rekonstrukcija ........................ 31

Laudan ...................................................................................................................................... 33

Laudanove istraživačke tradicije ....................................................................................................... 33

Laudanovo tumačenje progresa i revolucija ...................................................................................... 34

Laudanova kritika racionalnosti i sociologije znanja ........................................................................ 35

Fajerabend ................................................................................................................................ 37

Anarhistička teori ja nauke ................................................................................................................. 37

Fajerabendova karakterizacija nauke i zalaganje za zaštitu društva od nauke .................................. 37

Ricer ......................................................................................................................................... 39

Mikro-makro translacija .................................................................................................................... 39


2/59

2

Metateorija ........................................................................................................................................ 40

Njutn-Smit ................................................................................................................................ 43

Jaki programi i umereni racionalizam ............................................................................................... 43

Elster ......................................................................................................................................... 45

Značaj mehanizama u društvenim naukama ...................................................................................... 45

Želje i mogućnosti kao elementi društvene akcije ............................................................................ 46

Racionalni izbor ................................................................................................................................ 46

Neracionalna društvena akcija ........................................................................................................... 47

Društvena akcija i dugoročni i kratkoročni izbori ............................................................................. 48

Sebičnost i altruizam ......................................................................................................................... 49

Emocije i racionalnost ....................................................................................................................... 50

Prirodna i društvena selekcija ............................................................................................................ 51Mehanizam potkrepljivanja ............................................................................................................... 52

Neintendirane posledice .................................................................................................................... 53

Ekvilibrijum ...................................................................................................................................... 54

Kolektivno delovanje ........................................................................................................................ 54

Pregovaranje ...................................................................................................................................... 55

Društvene norme ............................................................................................................................... 56

Društvene institucije .......................................................................................................................... 57

Društvene promene............................................................................................................................ 58


3/59

3

Mogućnosti sociologije kao nauke

Prema svom osnovnom predmetu i obimu proučavanja sociologija se može podeliti na: mikro (analiza osobe i lične interakcije), mezo (bavi se strukturalnim fenomenima, ali ispod nivoadruštva, poput grupa, organizacija, institucija), makro (izučava nivo čitavog društva) iglobalnu (obrađuje multidruštvene aspekte).

U pogledu tradicije sociologije iskristalisale su se tri orijentacije:

a) Naučna - fokusira se na prirodne zakone, zauzima objektivni stav ka subjektu proučavanja, primat daje empirijskim istraživanjima;

b) Humanistička - fokusira se na ljude kao bića, ne suzdržava se od evaluacije, brineo situaciji u kojoj se ljudi nalaze;

c) Artistička - naglašava primenu znanja, ali se često preklapa sa humanističkom po

pitanju poboljšanja društva. Najčešći prigovori sociologiji su:

1. Navodni neuspeh socioloških istraživanja

Optužbe da socilogija nije došla do validnih saznanja, odnosno zakonitih generalizacija nisuopravdane što se može videti iz nekoliko primera. Na primer, mnoga istraživanja ukazuju nato da kohezivnost socijalnih mreža rezultira u homogenim stavovima (što su osobe duže,intenzivnije i ekskluzivnije u međusobnoj interakciji, to će se više identifikovati međusobnokao grupa) ili da politička kriza nastaje kada se državni aparat vojne kontrole raspadne usledinternih konflikata među elitama. Ti primeri odgovaraju na kritiku da sociologija nije u stanju

da otkrije zakone.

2. Situacioni i refleksivni indeterminizam

Popularan je prigovor da deterministička objašnjenja nisu moguća jer se društveno delanjesastoji iz situacione interpretacije i subjektivnosti. Neki simbolički interakcionisti smatrali suda determinističke teorije nisu moguće u izučavanju društvenog života. Ovo nije tačno jerdruštveni svet nije nepredvidiv i indeterministički. Ovakva indeterministička percepcija je

posledica fokusiranja na ograničeni deo socijalnog sveta. Moguće je postići sturktuiranorazumevanje jer u društvenom svetu postoje regularnosti. Ono što situaciju čini čestonepredvidivom je posledica toga što je akter sagledava sa sopstvene pozicije i poznate su mu

samo njegove namere. Međutim, ako znamo dovoljno o svim akterima koji učestvuju usituaciji i strukturi njihove interakcije, čak i emergentni (spontano pojvaljivanje) događaji počinju da budu visoko struktuirani. Postoji i argument prema kojem čim ljudi saznaju zakonedo kojih dođu sociolozi, oni mogu da deluju na način koji će ih opovrgnuti. Ali poznavanjenekog principa ne znači da smo uvek u stanju da mu kontriramo.

3. Društvo kao diskurs

Još jedan prigovor je da živimo u svetu diskursa i da je društvo samo tekst koji čitamo naraličite načine u različitim trenucima. Treba shvatiti da je moguća akumulacija objektivnogznanja o svetu oko nas. Ukoliko nema nezavisne stvarnosti, odnosno ukoliko su činjenicesamo tvrdnje koje izgovaramo onda se podrazumeva da nema objektivne istine a tako se i

naučna istraživanja dovode u pitanje.


4/59

4

4.

Istoricizam

Istoricizam insistira na tome da postoje samo istorijske partikularnosti, a ne opšti zakoni.Međutim, on sam sebe pobija, jer i istoričari imaju teorije. Nije tačno da ne postoje principikoji su univerzalni tokom istorije.

5.

Metateorijski napad na kauzalnost

Kauzalne teorije se često odbacuju kao nemoguće, jer navodno ne postoji uzrok bilo čega, većsamo kompleks uslova, koji opet imaju svoje uslove i tako u beskraj. Uzrok je samo metafora,

skraćenica za skup uslova. Bez obzira na terminologiju, koncept uzročnosti mora da ostane usociologiji jer omogućava da pravimo razliku između objašnjenja koja su uspešna od onihkoja su pogrešna. Kauzalnost nam daje mehanizme uz čiju pomoć možemo da analiziramo

procese koji se odvijaju pod određenim okolnostima i govori nam kada možemo daočekujemo određene ishode.

6. Pozitivizam

Termin pozitivizam je u početku označavao naučno proučavanje društvenih fenomena, alidanas je prilično nejasan. Obično se koristi kao pežorativni termin, naročito u sociologiji, gdese povezuje sa sirovim emprizmom i naučnom pretencioznošću. Kont je ovaj termin upotrebiokako bi označio razvoj formalne i apstraktne teorije koja bi mogla da se koristi za poboljšanjedruštva, tako da današnje upotrebe ne odgovaraju tom originalnom značenju. Menjanje smislatermina ne potiče iz 19. veka već je odgovor na to pitanje potrebno potražiti u Bečkom krugu,

prirodnim naukama. Kao preteča kruga uzima se Ernest Mah, koji je tvrdio da najbolja teorijaupotrebljava minimalni broj varijabli i ne spekuliše o procesima i silama koje nije moguće

posmatrati. U Evropi je sociologija uvek bila čvrsto utemeljena u filozofiji, ali u Americi jekvantitativna sociologija bivala sve popularnija. Pripadnici Bečkog kruga su smislili i naziv

za svoja učenja - logički pozitivizam, kako bi opisali odnos između teorije (apstraktnih izjavakoje su formalno organizovane) i istraživanja (kvantitativni podaci za testiranje hipoteza).Logički pozitivizam je tako legitimisao američki empirizam. Usput je na misteriozan načinnestala veza između teorije i istraživanja i pozitivizam je počeo da se povezuje saempirizmom i kvantifikacijom.

7. Bungeova kritika antinaučne sociologije

Antinaučne struje naročito su aktuelne u sociologiji nauke i znanja. Postmertonovskesociologi je nauke su pretežno relativističke i kritika ovih struja može da se sprovede prekosledećih tema:

a)

eksternalizam (konceptualni sadržaj je determinisan socijalnim kontekstom)

b) konstruktivizam (subjekat koji istražuje konstituiše ne samo objašnjenje činjenica, veći same činjenice i čitav svet)

c) relativizam (nema objektivnih i univerzalnih istina)

d) pragmatizam (akcija i interakcija nauštrb ideja, izjednačavanje nauke a tehnologijom)

e) ordinarizam (naučno znanje nema specijalni epistemološki status. ne razlikuje se odideologije, pseudonauke i antinauke)

f)

prihvatanje zastarelih psiholoških doktrina (biheviorizam, psihoanaliza)


5/59

5

g) zamena pozitivizma, racionalizma i drugih klalsičnih filozofija za brojne nenaučne ili

antinaučne filozofije

Suština ovih kritika je da sociologija nema naučnu validnost. Nije sporno da se sociologija bavi ljudskom subjektivnošću, dinamizmom i epizodičkim kretanjima makrostruktura, ali je

sporno da sociologija zbog toga ne može da bude naučna.


6/59

6

Epistemologija sociologije

Epistemologija sociologije sadrži tri komponente: ontologiju (ili metafiziku), epistemologijuužem smislu (teoriju znanja) i metodologiju (normativnu epistemologiju).

Ontologija: priroda društvenog

Dilema između idealizma i materijalizma

Većina sociologa prihvata vulgarno shvatanje da je ljudsko biće skup tela i uma i ne pita sekako su ove komponente povezane, dakle oni su najčešće dualisti i insistiraju na jednom oddva monistička pogleda na svet: idealizmu ili materijalizmu. Idealizam je shvatanje premakojem je sve idealno ili idejno, a materijalizam tvrdi da je sve što postoji materijalno ilikonkretno. Konzistentni idealista će reći da je sve društveno duhovno.

Materijalisti tvrde da su osobe i društvene grupe materijalne, za razliku od idealista onigovore o tome da su sve kulturne i političke aktivnosti pod uticajem ili čak deterimnizmom

okruženja, reprodukcije i materijalne proizvodnje. Marksizam je najstarija i još uveknajuticajnija materijalistička škola u društvenoj nauci. Sociobiologija je najnovija inajpopularnija materijalistička škola u društvenoj nauci. Prema toj ideji socijalno je usuštini biološko, jer je evoluiralo kao adaptacija na prirodno okruženje. Ovo stanovištezanemaruje sve tipove samodestuktivnog ponašanja, društvene pronalaske i društvenerevolucije. Sociobiološke spekulacije o poreklu mentalnih sposobnosti još uvek nisu

proverene i nedostaje im empirijska podrška. Ipak, pokušaj da se društvenim nauka redukujena biologiju nije u potpunosti pogrešan.

Dilema između individualizma, holizma i sistemizam

Postoje tri shvatanja o društvenoj strukturi: da ona ne postoji, da postoji sama po sebi i da je u pitanju osobenost sistema koji je sastavljen od individua. Prvo shvatanje je individualizam

koji društvo identifikuje sa gomilom. Drugo je holizam ko ji društvo vidi kao organizam, aindividue u potpunosti potčinjene društvu. Treće je sistemizam, koji društvo shvata kao sistemsačinjen od individua koje su međusobno povezane različitim vezama.

Individualizam naglašava delanje nauštrb strukture, holizam kolektivna obeležja za kojasmatra da su neobjašnjiva individualizmom, sistematizam dopušta novitete sistemičkihosobenosti i mogućnost da se oni objasne preko interakcija između individua isistema. Individualisti shvataju individualnu akciju kao koren svega socijalnog, opiru se ideji

o društvenom sistemu. Ali sociolog izučava društvene činjenice koje rezultiraju iz

individualne akcije, ali imaju neindividualna obeležja.

Holisti s pravom naglašavaju centralnost beza, ali preteruju u tvrdnji da društvena struktura prethodi individuama jer u stvarnosti postoje samo međupovezane individue, a odnosi susamo proizvodi apstrakcije.

Sistemizam je neka vrsta sinteze prethodna dva. Individue su međupovezane, tako da seindividualno ponašanje može razmeti samo preko intencija, društvenih ograničenja isitimulusa. Akcija i struktura su nerazdvojive. Sistem se može okarakterisati preko njegovekompozicije, okruženja, strukture i mehanizma. Individualizam ignoriše strukturu i potcenjujeokruženje, a holizam kompoziciju i mehanizam dok sistematizam objašnjava sve četirikomponente.


7/59

7

Epistemologija: znanje i društveno

Postoji nekoliko shvatanja prirode društvenih nauka: skepticizam, apriorizam, empirizam,naučni realizam.

Skepticizam se javlja u dva oblika - umereni i radikalni. Umereni sumnja u tezu sve dok nema

dovoljno dostupnih dokaza. Radikalni dovodi u pitanje i samu mogućnost znanja bilo kojevrste. Umereni je deo naučnog stava, a radikalni je samodestruktivan.

Apriorizam je spekulacija bez provere u stvarnosti, nezavisno od iskustva. Danas

su najpopularnije a priori teorije modela racionalnog izbora, zbog pretpostavke da uvek

delamo u sopstvenom interesu i racionalno. Ove teorije su apriorne jer se retko kad testiraju u

odnosu na empirijske podatke, a neke nisu ni testabilne jer ako se akteri ponašaju iracionalnokaže se da se ponašaju racionalno u subjektivnom smislu.

Empirizam je shvatanje da se saznanje izvodi iz iskustva - računaju se samo empirijski podacii oni su glavni izvor, sadržaj i konačni sudija ideja. Tre ba imati na umu da je naglasak na

podacima, a ne na objektivnim činjenicama. Zanemarujući teoriju ili ograničavjući je na podatke koji koindiciraju sa zdravim razumom, empirizam ograničava iskustvo.

Naučni realizam ili objektivizam (shvatanje da stvari postoje nezavisno od subjekta koji ihsaznaje) ima dve komponente - ontološku tezu da svet postoji izvan nas i epistemološku damože da se spozna. U sociologiji je u pitanju shvatanje da su društvene činjenice realne i da semogu saznati mešanjem teorije i posmatranja. Realizam ne ograničava sociologiju kaoempirizam. Prema njemu, teorija i empirija idu zajedno, nekad se slažu, a nekad sukobljavaju.

Metodologija: strategija društvenog istraživanja

Metodologija je normativna grana epistemologije, koja pokušava da postavi, opravda, rafiniraili kritikuje istraživačka pravila i procedure.

1. Prikupljanje podataka - Sami podaci ne čine nauku, treba ih objasniti, a objašnjenje podrazumeva pogađanje mehanizma.

2. Interpretativizam - Interpretativisti su u pravu kada kažu da neko ponašanje može da bude objašnjeno samo ako znamo namere aktera. Međutim, previđa se činjenica da mi imamo pristup samo ponašanju, a ne namerama. Čak i ako znamo namere, one mogu da objasneuspeh neke akcije, ali ne i neuspeh.

3. Scijentizam - Prikupljanje podataka i stvaranje teorije koja je konzistentna sa podacima

predstavlja shvatanje prema kojem je naučni pristup najbolji od svih pristupa svimvrstama kognitivnih problema u svim poljima. U slučaju sociologije scijentizam favorizuje bliske odnose sa ekonomijom, politikologijom i istoriografijom. Takođe važi i za socijalneindikatore. Socijalni indikator premošćava ono što je uočeno sa onim što nije, kao posledicesa uzrocima i podatke sa hipotezama. On to čini dvosmisleno sve dok se ne pok aže da nijednodrugo neuočeno obeležje ili događaj ne može da objasni podatke.

Veza između sociologije i epistemologije

Često se misli kako su nauka i filozofija nepomirljive, što je pogrešno jer je nauka ispunjenafilozofskim konceptima kao što su stvarnost, pravo, znanje, a samo naučno istraživanje

pretpostavlja stvarnost i saznatljivost sveta. Između društvene nauke i filozofije postojedelimična preklapanja. Delimična su zato što samo filozofi analiziraju filozofske konstrukte išto su samo naučnici u stanju da izučavaju društvene činjenice.


8/59

8

Sociologija epistemologije

Sociologija filozofije je još uvek u početnom stadijumu razvoja i u velikoj meri je još uvekspekulativna. Neke filozofije mogu da se prilagode svačijim društvenim interesima. Međutim,apstraktnije filozofske ideje, jesu socijalno neutralne. One ne mogu da podrže neku

ideologiju, jer se ne odnose na društvene činjenice, ali korisne su za ocenu nekog stanovišta iu tom smislu imaju subverzivni potencijal.


9/59

9

Vrednosti

Mnogi udžbenici o društvenim naukama kao kriterijum njihove „zaostalosti“ i „naprednosti“navode njihov odnos prema vrednostima. Da bi se razumele vrednosti potrebno je razumeti

odnos između činjenica i evaluacije, između deskripcije i preskripcije. Vrednosno neutralni

stavovi su oni koji su deskriptivni i neutralni po pitanju kako stvari treba da izgledaju.Vrednosno obojen stav je normativni tj. evaluativni onaj koji izražava vrednost ili vršievaluacija činjenica. Postoji stanovište da ova razlika i ne postoji, tj. da društvena nauka uvekraspravlja o vrednostima.

Strana koja negira da vrednosti mogu da budu deo nauke ističe da su moralna rasuđivanjaizraz emocija, ukusa ili subjektivnih preferencija i za to nude dva dokaza. Prvi dokaz je

da ljudi mogu da se slažu oko činjenica ali ne i oko njihovih moralnih konsekvenci. Drugidokaz tiče se moralnog relativizma koji je posledica kulturno specifičnih obrazaca. Ako nemaistinitosti ili lažnosti u pogledu vrednosti, onda ova rasuđivanja ne mogu biti naučna.

Sam zahtev za vrednosno neutralnom naukom je vrednosno ispunjen stav. Vrednosti nisu prepreka objektivnoj nauci. Razlikovanje činjeničnih i vrednosnih stavova je stari problemfilozofije, koji je naročito bitan u etici, jer su činjenični stavovi proverljivi, a vrednosni nisu.Vrednosni stavovi odražavaju određene norme. Klasično filozofsko shvatanje koje postoji kodHjuma, jeste da “trebalo bi da” ne može da se izvede iz “jeste”.

Verovatno najveća zabluda mnogih naučnika jeste da su vrednosti domen u kojem religija imaviše toga da ponudi u odnosu na nauku. Naturalistička sociologija posmatra vrednosti kao deo

prirodnog sveta i nema razloga za pretpostavke o opravdanom autoritetu religije u domenu

vrednosti, jer su vrednosti deo ljudskog sveta podložnog naučnom proučavanju.

O tome da vrednosti nisu prepreka objektivnoj nauci najjasnije su govorili Klakhon i Homans,

a takođe su korisne i Šapirove i Dejvisove teze.

Prema Veberovoj teoriji, izbor problema je uvek vrednosno obojen, naučnik se bavi onim problemima kojima on pripisuje izvesni kulturni značaj. Naše znanje o prirodi uvek mora bitii jeste spoljašnje - mi samo možemo da posmatramo spoljašnje procese i događaje i da

beležimo njihovu uniformnost. Ali ljudsko delanje mora da se razume dopiranjem dosubjektivnog značenja koje ljudi pripisuju sopstevnom ponašanju ili ponašanju drugih ljudi ina taj način subjektivni aspekti delovanja postaju podložni analizi. Veber se zalagao zadruštvenu nauku oslobođenu od vrednosti u kojoj bi naučnici trebalo da razumeju vrednostikoje postoje u delovanju ljudi ili u institucijama koje istražuju. Njihov posao nije daodobravaju ili poriču te vrednosti, akcije ili institucije.

Guldner želi da opovrgne Veberov mit o mogućnosti društvenih nauka da budu vrednosnoneutralne. Njegova teza je da se shvatanje o vrednosno neutralnoj sociologiji održalo i zbogodređenih ličnih, ali i institucionalnih potreba. Veberova lična motivacija proističe iz

pokušaja da se napravi kompromis između razuma i vere, znanja i osećanja…

Džordž Homans je napisao najpoznatiju kritiku Guldnerovog rada, koji je smatrao štetnim zasociologiju i nauku uopšte i u kojoj tvrdi da Veber nije postavio pitanje da li sociologijamože/treba da bude oslobođena od vrednosti, već na koji način ona to može da

postigne. Pojma vrednosti Homans shvata kao bilo koju preferenciju koju određena osoba ima prema nečemu, u odnosu na makar jednu alternativu. Vrednosti društvenih naučnika Homans

deli na dve grupe: interne intelektualne vrednosti i eksterne političke vrednosti. Nije ih uvekmoguće razdvajati. Zablude mnogih društvenih naučnika da sociologija ne može da dođe do


10/59

10

istine deli na dve grupe: Arhimedova pogreška (kulturni determinizam i epistemološkiindividualizam) i samoobistinjujuće proročanstvo (naučnik svojim aktivnostima nužno menja

procese koje izučava).

Klakhon se zalagao se objektivno izučavanje vrednosti. Vrednosti su društvene činjenice o

kojima se može govoriti neutralno i može se otkriti naučno poreklo vrednosti. “Ako ćerazmatranje vrednosti biti ekskluzivno vlasništvo religije i humanističkih disciplina, naučnorazumevanje ljudskog iskustva je nemoguće.” Navodi četiri glavna pristupa problemuvrednosti:

1. platonistički - vrednosti vidi kao večne objekte;

2. subjektivistički - pozicija radikalnog etičkog relativizma;

3. pristup koji je karakterističan za marksiste, logičke pozitiviste i lingvističke filozofekoji rasuđivanje o vrednostima vide kao puke emocionalne ili verbalne tvrdnje kojenemaju veze sa kategorijama istinitosti ili lažnosti;

4. naturalistički, koji insistira na tome da su vrednosti podložne istim metodamaistraživanja i kanonima validnosti koji se primenjuju na sve oblike empirijskog znanja.

Dejvis deli nauku na:

1. nauka kao skup aktivnosti (šta radi naučnik?)

2. nauka kao metodologija (koja pravila treba poštovati?)

3. nauka kao telo znanja (rezultat, teorije kao proizvod aktivnosti i metodologije)

Dejvis takođe razlikuje kontekst otkrića (kako je došlo do neke ideje) i kontekst opravdanja(justify, ponuditi dokaz). Kada su u pitanju kontekst opravdanja i nauka kao skup aktivnosti -anything goes.

Torndajk insistira na tome da je nauka kompetentna da govori o vrednostima i da je u stanju

da rezonovanje o vrednosti poboljša. On pravi razliku između rasuđivanja o vrednostima irasuđivanja o činjenicama, gde je rasuđivanje o vrednostima samo jedna vrsta rasuđivanja očinjenicama. Rasuđivanje o vrednostima tiče se posledica delanja svesnog bića. Ako X nemauticaja na zadovoljstvo ili nezadovoljstvo nekoga, X nema vrednost, nije poželjno nitinepoželjno, dobro ili loše. Vrednosti se javljaju kao određeni oblici preferencija.

Prema Barberu vrednosti su strukture moralne preferencije, koje postoje u svim društvima i

navode aktere da donose odluku prilikom raznih izbora sa kojima se suočavaju..Hijerarhizovane su i sastoje se iz opštijih vrednosti i specifičnijih normi (norme su specifičneaplikacije opštih vrednosti)

Parsons smatra da su interesi kod izučavanja prirodnih fenomena fokusirani na apstraktnuopštost i stoga je cilj prirodnih nauka formulacija sistema univerzalno primenljivih opštihzakona. Interesi kod proučavanja ljudi nisu u apstraktnoj opštosti već individualnojunikatnosti (čovek ne voli ženu, već određenu ženu). Parsons izvor ljudskog interesa u

proučavanju prirodnih fenomena vidi u kontroli prirode i njeno stavljanje u službu ljudskihciljeva. Prirodni fenomeni su indiferentni u odnosu na ljudske vrednosti, dok prema ljudima,

njihovim akcijama i kulturnim dostignućima možemo imati vrednosni stav. Parsons je

vrednosti definisao kao normativne koncepcije poželjnog. Parsons, za razliku od Vebera koji


11/59

11

smatra da je vrednost atribut aktera, predstavlja vrednost kao kategoriju odnosa između akterai situacije. Ukoliko je jedinica delanja individua onda je vrednost subjektivna.

Berdžes je govorio o primatu grupnih vrednosti nad individualnim. Ljudsko ponašanje jesvojim najvećim delom reakcija na grupne definicije poželjnog - nepoželjnog, dobrog - lošeg.

Smatrao je da se one mogu objektivno izučavati. Grej se nastavlja se Guldnera. Stav o vrednosnoj neutralnosti je samo posledica želje unutarsociologije da bude naučna. Analizirajući klasična dela sociologije on zaključuje da jevrednosna pozicija ili eksplicitno ili implicitno sadržana.

Kultgen smatra da nije pitanje da li sociolozi treba da rukovode vrednostima, već je bitno da li su te vrednosti intrinzične ili ekstrinzične sociologiji.

Bush na najopštijem nivou analize vrednosti razlikuje:

1. neposredne, intrinzične, nezavisne;

2.

posredne, instrumentalne i zavisne vrednosti.

Mekmalin pravi distinkciju između epistemičkih i neepistemičkih vrednosti. Epstemičkevrednosti promovišu istinoliki karakter nauke, neke od njih su prediktivna preciznost, internakoherentnost, eksterna konzistentnost, plodnost, jednostavnost…(istina nije na ovom spiskuvrednosti). Neepistemičke vrednosti su one iz domena politike, morala, društva, religije… Epistemičke vrednosti dominiraju naukom, ali takođe postoji uticaj neepistemičkih vrednosti,iako one nisu deo naučnog metoda u užem smislu.

Merton smatra da sociologija ima društvenu (društvena pozicija, klasa, zaposlenje,generacijska pripadnost, interesi...) i kulturnu osnovu (vrednosti, etos, klima mišljen ja, tipkulture, “mentalitet”). Vrednosti imaju veliki uticaj u nauci i pitanje je samo količina toguticaja.

Radner zagovara nužnost uspostavljanja nauke o etici ali takva nauka neće biti moguća jošduže vremena. Vrednosni sudovi su nužni, jer se nijedna hipoteza u nauci ne može u

potpunosti potvrditi. Naučnici donose odluku o tome da li su dokazi dovoljno jaki za prihvatanje neke hipoteze. Otvara mogućnost upliva nekognitivnih interesa u nauci.

Braun izlaže tri načina na koja se vrednosti prepliću sa naukom:

1. Postoje vrednosti koje rukovode samim naučnim istraživanjem;

2.

Vrednosti ulaze u nauku individualnim putem, preko samog naučnika, svesno ilinesvesno;

3. Neke vrednosti nastaju iz nauke i iz nje mogu biti distribuirane i inkorporirane u

kulturu i društvo

Postoje četiri rivalska stava prema pitanju nekognitivnih vrednosti u sadržaju nauke:

1. U nauci nema kognitivnih vrednosti na delu - naivan i nepopulara.

2. Nauka je impregnirana nekognitivnim vrednostima i nema objektivne razlike izmeđudobre i loše nauke - tipičan za socijalne konstruktiviste, koji sveopštu prisutnost

nekognitivnih vrednosti i interesa krive za nepostojanje objektivnosti.


12/59

12

3. Nekognitivne vrednosti ponekad igraju ulogu u nauci, ali one neizbežno dovode do

loše nauke - naučna ortodoksija, Lisenko koji je proizvodio lošu nauku (i “dobranauka” nekad može imati štetne posledice - atomska bomba).

4. Postoji važna razlika između dobre i loše nauke, iako su obe prožete nekognitivnim

vrednostima - feministička filozofija nauke, ima normativni aspekt (želja za promenom nauke nabolje i želja da izbegne nihilizam i relativizam)


13/59

13

Ideologija

Poput vrednosti i normi, i ideologije nastaju iz potrebe da se suočimo sa mnogim izborima usvakodnevnom životu. Izbori koje akteri čine moraju da budu opravdani, a izbori koji seodbacuju moraju da budu kritikovani i predstavljeni kao manje vredni. Ta opravdanja i kritike

jesu ideologije. Ideologija nije ni dobra ni loša. Možemo je definisati ne preko sadržaja već preko funkcije koju vrši, u vidu opravdanja ili kritike određenih vrednosti ili normi.

Diskusije o ideologiju spadaju u dva široka domena: ideologija u znanju i ideologija u politici.U nauci se ideologija kontrastira istini i validnom znanju uopšte, a u drugom nas zanimafunkcionalna vrednost ideologije. Ideologija je obrazac verovanja koja karakterišu raznistepeni posvećenosti, bez obzira na tip sadržaja. Gotovo sve rasprave o ideologiji ističu univerzalnu ljudsku potrebu za njom.

I pogled na svet i socijalna paradigma mogu da se pretvore u ideologiju od strane ljudi koji ih

svesno koriste kako bi opravdali sopstvene akcije. Socijalna paradigma je više ograničena od

pogleda na svet, zajednička je samo ograničenom broju ljudi i nije nužno da je prihvate svi ilivećina pripadnika društva, odnosi se samo na određene aspekte života i na izvestan način ona je mini pogled na svet.

Razlog za prihvatanje i promovisanje ideologije jeste da se objasni, opr avda i legitimiše nečijedelovanje i cilj. Ideologija je uži pojam od sistema verovanja. Verovanje nije ni mišljenje onečemu ni ideja. U verovanja se prosto veruje, ona se ne istražuju i ne preispituju.

Teoretičar od kojeg se u sociologiji najčešće kreće kod rasprava o ideologiji je Manhajm. On je razlikovao partikularni, totalni i opšti koncept ideologije. Partikularna ideologija konstituišesamo segment mišljenja oponenata, totalna celinu, a opšta je karakteristična i za oponente i zanas same. Pojmom opšte ideologije Manhajm naglašava da nijedna ljudska misao nije imunana ideologizaciju od strane socijalnog konteksta.

Kada se u sociologiji govori o istini i ideologiji, obično se pod ideologijom podrazumeva pogrešna interpretacija istine ili stvarnosti. Ideologija nije nužno lažni sistem verovanja.Majnhajm je želeo da izbegne iracionalne i relativističke implikacije svog shvatanja pa je

pokušao da razvije relacionizam. Relacionizam je samo uvažavanje činjenice da se znanjeuvek stiče i iskazuje sa neke društvene pozicije. Za Manhajma samo je inteligencija u stanjuda izvede teorijsku integraciju svih perspektiva jer je sastavljena od ljudi iz raznih društvenihklasa.

Parsons je pisao o kolektivnoj, a ne ličnoj ideologiji, dok se samo posredno bavio ideologijom

u nauci. Ideologija je sistem verovanja koji je zajednički pripadnicima kolektiviteta. Sistemverovanja sam po sebi ne konstituiše ideologiju, sve dok se tiče samo interpretacije situacija

preko relevantnosti postizanja nekog cilja, sistem verovanja je skup instrumentalnih

verovanja. Da bi postao ideologija, mora da poseduje nivo evaluativne posvećenostiverovanju, što predstavlja aspect pripadništva nekom kolektivu.

Horton ideologiju upotrebljava u tri različita značenja:

1. kao bilo koju društveno determinisanu perspektivu;

2. kao misao koja se identifikuje sa postojećim društvenim okolnostima;

3.

kao lažno i pogrešno mišljenje.


14/59

14

Kritike koje dolaze od strane pripadnika konstruktivizma, postmodernizma i feminizma, često preteruju u naglašavanju pristrasnosti u nauci ili ideološke obojenosti stavova samih naučnika.I ideologije mogu da igraju veoma istaknutu ulogu prilikom odabira neke teorije, ali njihov

uticaj nije presudan na duge staze. Društvenom naukom rukovodi jedna (ali ne i jedina)najviše naučna vrednost, a to je traganje za istinom, koja je uvek aproksimacija. Naučne istine

ne važe samo za određene grupe, niti presudno od konteksta. Ukoliko je neka idejakontekstualno zavisna, onda nije u pitanju naučna istina. Ako je neko naučno stanovište prihvatljivo samo za neke društvene grupe, onda je u pitanju ideološki, a ne naučni stav.


15/59

15

Nejgel

Metodološki problemi društvenih nauka

Oblici kontrolisanog istraživanja

Najčešći pominjani izvor teškoća za sistematsko objašnjenje i predviđanje jeste malamogućnost za izvođenje kontrolisanih eksperimenata u proučavanju društva. U strogomsmislu tokom kontrolisanog eksperimenta, eksperimentator može proizvoljno baratati, možemenjati određene uslove, posmatrati efekte tih promena na pojavu koja se izučava i odnosezavisnosti između te pojave i promenljivih. Međutim, takav eksperiment se može jako retkoizvesti u društvenim naukama, a možda i nikad sa pojavom koja uključuje učestvovanjenekoliko generacija i velikog broja ljudi. Tvrdnje o ograničenom opsegu ukazuju na značajne

probleme:

1. da li je kontrolisano eksperimentisanje neophodan, nužan uslov dolaženja do

potvrđenog činjenicnog znanja, a posebno za utvrđivanje opštih zakona;

2. da li u društvenim naukama postoji samo zanemarljiva mogućnost da se primeni

kontrolisani empirijski podatak?

Istraživanja u kojima se mogu uvesti kontrolisani eksperimenti imaju poznate i neosporne prednosti. Ali van sumnje je da su mnoge nauke doprinele i dalje doprinose unapređenjuuopštenog znanja uprkos strogo ograničenim mogućnostima kontrolisanih eksperimenata.Svaka grana nauke koja nastoji da dođe do opštih zakona mora koristiti, ako ne kontrolisanoeksperimentisanje, onda bitne logičke funkcije eksperimenata. Nejgel taj postupak nazivakontrolisanim istraživanjem. Kontrolisano istraživanje se sastoji u svesnom nastojanju da serazdvoje prilike u kojima se pojava manifestuje uniformno (na jedan ili više načina) od prilika

kada se pojava manifestuje u nekim, ali ne i drugim slučajevima.

Glavne forme u kojima se empirijsko proučavanje stvarno javlja u društvenim naukam su:

Laboratorijski eksperiment – sličan je onom u prirodnim naukama. Sastoji se u konstruisanjuveštačke situacije koja je slična u nekim aspektima na realne situacije u društvenom životu,ali koja ispunjava uslove koje inače realna situacija ne ispunjava. Neke promenljive se mogukontrolisati dok se neke mogu bar održavati konstantnim. Pogrešna je kritika laboratorisjkiheksperimenata koja kaže da, pošto je laboratorijska situacija „nerealna“, njeno proučavanje nemože da osvetli društveno ponašanje u „relanom“ životu. Naprotiv, mnogi eksperimenti suobjasnili mnoga sporna pitanja. Ali se ne može prihvatiti generalizacija o društvenim

pojavama koja je zasnovana isključivo na laboratorijskim eksperimentima, a da se ne ispita dali ona važi i u prirodnim društvenim sredinama.

Eksperiment s poljem – u ovakvim eksperimentima neka „prirodna“, mada ograničenazajednica, predstavlja ekspermentalni subjekat u kojem se mogu kontrlisati izvesne

promenljive tako da se u ponovljenom broju pokušaja može utvrditi da li promene tih promenljivih izazivaju određene razlike u nekoj društvenoj pojavi. Eksperimentisanje sa poljem ima prednosti nad eksperimentom u laboratoriji, ali u takvom eksperimentu je težeodržati relevantne promenljive konstantnima.

Prirodni eksperimenti – cilj ovih ispitivanja je da se utvrdi da li postoji neki događaj, skup

događaja ili kompleks osobina koji je kauzalno povezan sa nastankom izvesnih društvenih promena ili karakteristika u datom društvu, i ako postoji, na koji način. Ono o čemu se


16/59

16

raspravlja jesu npr.: migracije, varijacije u natalitetu, prihvatanje novih oblika komunikacije...

Uprkos činjenici što se ne može proizvoljno baratati promenljivama, ova ispitivanjazadovoljavaju u manjoj ili većoj meri zahteve za kontrolisano empirijsko istraživanje.

U ovim istraživanjima nastojimo da dođemo do obaveštenja o nekoj pojavi i o faktorima za

koje se pretpostavlja da su relevantni za njeno dešavanje, tako da je posle statističke analize prikupljenih podataka moguće ili ukloniti neke faktore kao kauzalne determinante te pojaveili naći osnovu da se nekim faktorima pripiše kauzalni uticaj na tu pojavu. Primedba je i da seu velikom delu empirijskog istraživanja u društvenim naukama čak i ne čine pokušaji da to

bude kontrolisano istraživanje.

Kulturni relativizam i društveni zakoni

Druga teškoća koja se često navodi kao prepreka utvrđivanju opštih zakona u društvenimnakuama jeste istorijski uslovljen ili „kulturno determinisan“ karakter društvenih pojava.Upravo zbog toga što oblici ljudskog ponašanja ne zavise samo od neposrednih prilika kojeizazivaju to ponašanje već i od utvrđenih kulturnih navika , oni će se menjati u zavisnosti od

društva u kome se to ponašanje javlja kao i od karaktera njegovih institucija u datomistorijskom periodu. Tako da zaključci do kojih se dođe kontrolisanim proučavanjem

podataka iz uzorka dobijenog u jednom društvu neće važiti i za druga društva. Generalizacijeu društvenim naukama su ograničene na pojave koje se javljaju u rela tivno kratkoj istorijskojepohi i u okviru institucionalnih odnosa.

Mnogi naučnici koji su se bavili ljudskim ponašanjem tvrdili su da su „transkulturni“ zakoni(zakoni koji važe u svim društvima) u principu nemogući. Postoje tri razloga za to.

Uobičajen skepticizam prema transkulturnim društvenim zakonima jeste pretpostavka da namzakoni moraju omogućiti precizna predviđanja pa čak i neodređene budućnosti. Nemogućnost

da se predvidi daleka budućnost nije odlika ljudske aktivnosti niti je znak da o tim poja vamanisu utvrđeni ili da se ne mogu utvrditi sveobuhvatni zakoni.

Druga greška je pretpostavka da velike razlike u specifičnim odlikama i pravilnostima u ponašanju, koje se ispoljavaju u jednoj klasi sistema, isključuje mogućnost da postojizajednička struktura odnosa koja je u osnovi ovih razlika i da, očigledno raznolike,karakteristike tih sistema ne mogu prema tome da se shvate u okviru jedinstvene teorije o

njima.

Ukoliko jedan zakon u bilo kojem domenu istraživanja treba da se odnosi na veliki broj pojava, koje ispoljavaju navodno relevantne razlike u formulaciji tog zakona, moraju se

zanemariti te razlike tako da se termini upotrebljeni u formulaciji eksplicitno ne odnose naspecifične odlike pojava koje se javljaju u posebnim okolnostima. Izum koji se upotrebljava u prirodnim naukama sastoji se u izražavanju jednog zakona za takozvani „idealni slučaj“ .Tada zakon iskazuje neku relaciju zavisnosti koja verovatno važi samo pod izvesnimgraničnim uslovima, makar ti uslovi bili retko ostvareni, ako se uopšte ostvaruju. Tako da semoraju uvesti dodatne pretpostavke ili postulati da bi se premostio jaz između idealnogslučaja za koji je zakon formulisan i konkretnih okolnosti na koje se zakon primenjuje.

Analize društvenih pojava usmerene ka utvrđivanju opštih zakona bile su najvećim delomrukovođene razlikama koje su ljudi uočili u svojim svakodnevnim aktivnostima. Udosadašnjim pokušajima da se utvrde sveobuhvatni transkulturni zakoni upotrebljavane su

razne vrste pojmova (ili promenljivih) koje presecaju kulturne razlike, npr. promenljive kojese odnose na fizičke faktore (klima), biološke faktore (organski nagoni), psihološke faktore


17/59

17

(želje ili stavovi), ekonomski faktori (oblici svojnskih odnosa), strogo sociološki faktori(društvena kohezija ili društvena uloga). Nijedan od ovi predloga nije bio uspešan.

Znanje o društvenim pojavama kao društvena promenljiva

Treća teškoća, skoro najteža sa kojom se društvene nauke suočavaju ima svoj izvor u činjenicida ljudi često menjaju svoje uobičajene načine društvenog ponašanja zato što stiču novoznanje o događajima u kojima učestvuju ili o društvu čiji su članovi (npr. svest učesnika otome da učestvuju u intrevjuu utiče na njihove odgovore). Ova teškoća je vrlo ozbiljna i ne

posotoji opšta formula da se ona izbegne, ali nije jedina, niti je nesavladiva. Na primernaučnici u prirodnim naukama su dugo znali za činjenicu da instrumenti pomoću kojih se vršemerenja mogu izazvati promene u samim veličinama koje se mere.

Nejgel se takođe bavi valjanošću zaključaka do kojih se dolai u istraživanju društva. Zaključcimogu biti obesnaženi ukoliko se saopšte jevnosti, te zbog toga ljudi promene svoje ponašanjena kom se ti zaključci i zasnivaju. Nejgel navodi dva tipa takvog ponašanja: samoubilačko

predviđanje i samoobistinjujuće proročanstvo. Najčešće se smatra da ovakva predviđanja u

društvenim naukama nastaju zbog "slobodne ljudske volje", međutim Nejgel smatra da se istomože desiti i u prirodnim naukama.

Uticaj vrednosti na sociološko istraživanje

Još jedna od teškoća je uticaj vrednosti na sociološko istraživanje. Nejgel navodi četirirazloga zbog kojih se najčešće veruje da društvene nauke ne mogu biti vrednosno neutralne, ato su: izbor problema, uslovljenost sadržaja zaključka, identifikacija činjenica i procenadokaza.

1. Nejgel smatra da vrednosti ne utiču na izbor problema samo u društvenim naukama,

već i u prirodnim. Selekcija problema ne mora da bude prepreka objektivnosti. 2. Uslovljenost sadržaja zaključka podrazumeva uplitanje sopstvenih vrednosnih

koncepcija u zaključke istraživanja u društvenim naukama. Međutim, u nauci postojetranspersonalni kriterijumi za proveravanje rezultata, kritike, poboljšanja, tako daobjektivnost nije umanjena individualnim vrednosnim poreklom.

3. Identifikacija činjenica odnosi se na distinkciju između činjenica i vrednosti jeneodrživa kada je u pitanju analiza ljudskog ponašanja, jer su vrednosne proceneneraskidivo povezane sa činjeničnim stavovima. Ovo nije nužno tačno.

4. Što se tiče procene dokaza, postoji stanovište o nužnoj logičkoj povezanosti između

socijalne perspektive istraživača i njegovih istraživačkih standarda. Ova pozicije jedanas karakteristična za postmoderne i feminističke teoretičar(k)e i Nejgel jenaziva “samoporažavajućim skeptičkim relativizmom”.

(Struktura nauke, 397 - 446)

Objašnjenje i razumevanje u društvenim naukama

Statističke generalizacije i njihova objašnjenja

Skoro sve ispravne generalizacije u empirijskom sociološkom istraživanju imaju relativnousko područje valjane primene (ili opštosti nižeg reda). To nazivamo statističkimgeneralizacijama. Treba primetiti da su eksperimentalni zakoni u društvenim naukama moždaisključivo statistički.


18/59

18

Dva glavna razloga se obično navode kao objašnjenje opšte statističke prirode generalizacijakoje se dobijaju u empririjskom proučavanju društva. Prvi je složenost predmeta društvenihnauka. Pošto nismo u stanju da pojedinačno identifikujemo sve podesne promenljive, nemožemo ni da izložimo tačne uslove od kojih zavise različiti tipovi ljudskog ponašanja. Drugirazlog naglašava elemenat volje koji je prisutan u određivanju ljudskog ponašanja. Ljudska

volja je slobodna i njeno delovanje se ne može predvideti, tako da u društvenim pojavama nemogu postojati neke stalne pravilnosti.

Ovi razlozi nesumnjivo imaju izvestan značaj, međutim, složenost jednog predmeta nije precizan pojam. Nije izvesno da su društvene pojave složenije od prirodnih za koje se moguutvrditi strogo univerzalni zakoni.

Nejgel zapaža još dva problema. Prvi se tiče termina koji se koriste u empirijskomsociološkom istraživanju koji često imaju neodređenu konotaciju. Sociolozi bi trebalo darazvijaju pojmove koji imaju veću moć razlikovanja ukoliko žele da utvrde storogouniverzalne društvene zakone. Drugi se odnosi na to što u većini društvenih disciplina nisu

razvijeni adekvatni teorijski pojmovi koji bi sugerisali kako se mogu uspešno formulisatiuniverzalni zakone za čiste slučajeve društvenih pojava.

Funkcionalizam u društvenim naukama

Funkcionalizam predstavlja pokušaj objašnjenja društvenih pojava na način koji je uobličen prema modelu funkcionalnih objašnjenja u fiziologiji. Njegovi predstavnici se ne slažu u tomekoje su bitne odlike funkcionalne analize.

Malinovski je tvrdio da funkcionalističko shvatanje kulture insistira da svaki tip civilizacije,ideja, verovanje, ispunjava neku životnu funkciju, treba da izvrši neki zadatak, predstavljaneophodan deo u okviru celine koja funkcioniše. Prema Malinovskom, osnovne društvene

institucije odgovaraju primarnim biološkim potrebama ljudskih bića i mogu da prežive samoako ispunjavaju izvestan skup uslova.

Redklif-Braun naglašava analogiju između funkcionalističke analize u fiziologiji i udruštvenim naukama. Funkcija bilo kog dela životnog procesa koji se ponavlja predstavljaudeo koji taj deo ima, doprinos koji daje životu organizma kao celine.

Termin funkcionalizam odnosi se na klasu različitih shvatanja:

1. uzajamna zavisnost dva ili više promenljivih faktora;

2.

skup procesa ili operacija u okviru jednog entiteta, npr. "funkcija želuca" (Redklif -

Braun);

3. "životna funkcija" koja podrazumeva organske procese pomoću kojih se definišu živi

organizmi, npr. disanje, reprodukcija (Malinovski);

4. opšte poznata primena neke stvari, funkcija kao korisnost neke stvari, npr . funkcijasekire je da seče drvo (Malinovski);

5. skup posledica koje nešto ima na sistem kao celinu;

6. označava doprinos koji taj entitet daje održavanju neke karakteristike (Redklif -Braun).

Pokušaji funkcionalnog objašnjavanja društvenih procesa nailaze na nekoliko problema. Prvo,f unkcionalisti nisu uspeli da pokažu kakav doprinos ima neki element u održanju društva kao


19/59

19

celine. Oni su najveći uspeh postigli u objašnjavanju održavanja nekog stanja u sistemu koji je daleko manji od čitavog društva

Drugo, u pogledu uslova pod kojima jedno društvo preživljava, ne postoji ništa što bi se u tomdomenu moglo uporediti sa opšte priznatim životnim funkcijama u biologiji. Društva ne

umiru doslovno, zbog toga nije lako utvrditi kriterijum društvenog preživljavanja koji bi semogao korisno upotrebiti a ne bi bio sasvim proizvoljan.

Redklif-Braun je verovao da je jedan od glavnih zadataka društvenih nauka da otkriju kakodruštveni sistemi održavaju svoju strukturnu formu. Društvena struktura je zbir društvenihodnosa između pojedinaca, društveni sistem skup ljudi koji zajedno usklađuju interese, adruštveni odnosi ponašanje ljudi koje se zasniva na tom usklađivanju. Tako definisanasturkturna forma ne može biti predmet empirijskog proučavanja, ukoliko se ne kaže šta tr ebarazumeti pod vrstom društvenih odnosa ili pod onim što ostaje isto. Mi nismo uvek spremnida kažemo da li društvenu promenu koja se javlja u našem društvu treba smatrati promenomnjegove strukturne forme. U nedostatku opisa koji su dovoljno precizni da bi se

nedvosmisleno identifikovala stanja koja se održavaju u jednom društvenom sistemu, tatvrđenja se ne mogu podvrgnuti empirijskoj kontroli.

Metodološki individualizam i interpretativna nauka o društvu

Ako se ograničimo na deskriptivne pojmove koji se odnose na ljude i njihova ponašanja,obično razlikujemo dve klase termina koji se upotrebljavaju u istraživanju društva. Prva klasasadrži termine koji se odnose na pojedinačne ljude ili na atribute takvih pojedinaca. Drugaklasa sadrži termine koji označavaju grupe pojedinaca, atribute koji kolektivno karakterišutakve grupe.

Mnogi kolektivni termini često su izvor teškoća kada se postave pitanja na šta se oni odnose i

naučnici koji se bave društvom podeljeni su oko toga kako treba objasniti društvene pojavekoje su opisane pomoću kolektivnih termina.

Nema poteškoća pri određivanju obima kolektivnih termina kao što je termin "delegati poslednje predsedničke konvencije". Ali postoji mnogo manje slaganja i jasnoće u pogledukolektivnih termina kao što je francusko prosvetiteljstvo. Neki naučnici su francusko

prosvetiteljstvo shvatali kao neku vrstu nadorganskog pojedinca obdarenog snagom da

upravlja tokom pojedinačne ljudske akcije. To je hipostatička transformacija jednog složenogsistema odnosa između pojedinačnih ljudi u entitet koji postoji sam po sebi i koji možekauzalno uticati. Tako su politikolozi tvrdili da narod ima opštu volju, koja je različita odvolje pojedinca, psiholozi su postulirali kolektivnu svest, sociolozi su masi pripisali psihu itd.

Ove hipostatičke interpretacije onoga što je označeno kolektivnim terminima često su služilikao instrumenti u opravdavanju društvenih nepravdi. Međutim, u opštem slučaju nemoguće jeoceniti njihovu valjanost, jer su one formulisane isuviše nejasno.

Aktivnost grupe predstavlja i aktivnost pojedinca te grupe u ostvarivanju svojih ciljeva. Na

ovo gledište je ukazivano kao na interpretativnu nauku o društvu, a u skorije vreme jezastupano pod imenom metodološkog individualizma. Opšte tvrdnje metodološkogindividualizma kažu da svi deskriptivni termini iz zadovoljavajućih objašnjenja društvenih

pojava moraju pripadati specijalnoj potklasi individualnih termina koji označavajusubjektivna stanja pojedinca.

(Struktura nauke, 447 - 486)


20/59

20

Poper

Poperova kritika problema indukcije, shvatanje (objektivne) istine,

racionalnosti, rasta naučnog znanja, indukcije i dedukcije

Poper kritikuje indukciju kao metod empirijske nauke. Iskazi izvedeni iz iskustva mogu bitisamo singularni iskazi. Princip indukcije mora biti univerzalni iskazi. Ne mogu se izvodi

univerzalni iskazi iz iskustva, bez obzira na to koliko su singularni iskazi mnogobrojni.

Šta nam daje za pravo da verujemo da će sunce izaći narednog jutra? Prema Poperu, to što jedo sada izlazilo svakog dana, ne znači da će se ista stvar dogoditi i sutra ili bilo kog

pojedinačnog dana u budućnosti. Jedan izuzetak bio bi dovoljan da obori teoriju koja predviđaizalazak sunca.

Međutim, Poper ovim ne sugeriše da sunce sutradan neće izaći. Suština argumenta je usledećem: Teorija koja predviđa izalazak sunca na horizontu je načelno opovrgljiva, moguće

je zamisliti eksperiment (misaoni ili laboratorijski), čiji bi rezultati oborili teoriju. To je testopovrgljivosti koji svaka teorija mora da prođe da bi bila naučna.

Induktivni zaključci kao zaključci verovatnoće vode u beskonačni regres: potreban principvišeg reda, za koji je potreban princip još višeg reda. Uvećanjem sadržaja neke teorije njenaverovatnoća opada. Rast naučnog znanja podrazumeva bavljenje teorijama čiji se sadržajuvećava, što znači da naučni rast podrazumeva da se verovatnoća teorije smanjuje. Zbog togaPoper smatra da je račun verovatnoće neadekvatan i govori o istinolikosti tj. bliskosti istini.Samo teorije visoke proverljivosti i opovrgljivosti i mogućnosti pobijanja su vredne testiranja.

Kontinuirani rast je od suštinske važnosti za racionalni i empirijski karakter naučnog znanja.Rast naučnog znanja za Popera ne podrazumeva sakupljanje posmatranja, već neprestanoobaranje naučnih teorija i njihovu zamenu boljim.

Objektivna istina za Popera podrazumeva korespondenciju sa činjenicama. Prema teorijiobjektivne istine teorija može biti istinita čak iako niko u nju ne veruje da je istinita; a drugateorija može biti lažna čak iako imamo srazmerno dobre razloge da je prihvatimo. Teorijeobjektivne ili apsolutne istine dopušta da kažemo da tragamo za istinom, ali ne možemo zantikada je budemo našli; ne postoji generalni kriterijum istine, ali da smo ipak rukovođeniidejom istine kao regulativnim principom. (Kada planinar stigne do vrha, ne zna da li je to

zaista vrh jer je obavijen oblacima)

Još jedan od Poperovih razlog za odbacivanje induktivne logike sastoji se baš u tome što nam

ona ne pruža pogodan znak raspoznavanja za empirijski, nemetafizički karakter jednogteorijskog sistema; ili, drugim rečima, što ne pruža pogodan „kriterijumu razgraničavanjademarkacije.“

( Logika, 61 ‐ 81; Objektivno saznanje, 11 - 36; Pretpostavke, 317 - 364; Traganje, 182 - 191)

Poperovo shvatanje opovrgljivosti i cilja nauke, pretpostavki i pobijanja

Jedan od osnovnih problema kojima se Poper bavio je problem demarkacije. On ovaj problem

rešava falsifikacionističkom filozofijom nauke. Prema Poperu, kao kriterijum demarkacijetreba uzeti podložnost teorijskog problema da bude pobijen ili opovrgnut. Sistem treba da se

smatra naučnim samo ako pravi tvrđenja koja mogu doći u sukob sa posmatranjima. a sistemse zapravo proverava tako što se ti sukobi izazovu - pokušajima da se opovrgne. Stoga je


21/59

21

proverljivost isto što i mogućnost opovrgavanja i može se uzeti kao kriterijumrazgraničavanja.

To gledište o nauci ističe njen kritički prilaz kao najvažniju karakteristiku. Teorije treba da seizlažu svim vrstama kritika i samo ako teorija izdrži pritisak svih pokušaja opovrgavanja,

možemo tvrditi da je ona potvrđena ili potkrepljena iskustvom. Takođe, postoje i stepeni proverljivosti: neke teorije se izlažu mogućim pobijanjima sa višesmelosti od drugih. Preciznije, kompleksnije teorije sa više sadržaja će biti sa manjomverovatnoćom, ali će takođe biti i interesantnije i bolje proverljive. Takve teorije mogu biti

podvrgnute preciznijim i strožim proverama i ako ih izdrže biće bolje potvrđene ili bolje posvedočene.

Teorije se sastoje iz dve klase iskaza. Prva klasa obuhvata iskaze s kojima se ne slaže - to jeklasa potencijalnih pobijača. Druga klasa je klasa iskaza kojima teorija ne protivreči. Jednateorija je opovrgljiva ili empirijska ako klasa njenih potencijalnih pobijača nije prazna.

Teorije obično imaju formu: Svi A su B. Da bi se teorije pobile dovoljno je naći jedan primerkada A nije B. S druge strane, da bi se teorija potvrdila neophodno je dokazati da su svi A

takođe i B. Sa logičkog stanovišta, opovrgavanja sa moguća, ali ne i potvrđivanja.

Poperov metod sastoji od pretpostavki i pobijanja. Beznadežno je pokušavati potvrditi nekuteoriju, ali naučni progres možemo održati putem pokušaja i greške - iznošenjem pretpostavkekoju pokušavamo da pobijemo.

Poper pravi razliku između opovrgljivosti i opovrgavanja. Opovrgljivost je isključivokriterijum za empirijski karakter jednog sistema iskaza. Teorija je opovrgnuta samo ako su

prihvaćeni osnovni iskazi koji joj protivreče. Ovaj uslov je nužan ali ne i dovoljan;

smatraćemo je opovrgnutom samo onda kada otkrijemo da tu teoriju pobija neki efekat koji semože reprodukovati. Drugim rečima, mi prihvatamo opovrgavanje samo onda ako je predložena i potkrepljena neka empirijska hipoteza nižega reda koja opisuje takav jedanefekat. Takva vrsta hipoteze može se nazvati opovrgavajuća hipoteza.

( Logika, 110 - 124; Pretpostavke, 77 - 119)

Problem demarkacije, metafizički istraživački programi i Poperovoshvatanje darvinizama

Poper se bavio problemom povlačenja linje između stavova i sistema koji bi mogli da se pripišu empirijskoj nauci i onih koji su pseudonaučni ili metafizički. Najšire prihvaćen stav oovom problemu je da je opservaciona osnova ili induktivni metod ono što karakteriše nauke,dok spekulativni metod karakteriše pseudonauku ili metafiziku.

Poper kritikuje Karnapov pokušaj da pokaže da se razgraničenje između nauke i metafizike poklapa sa razlikom između smislenog i besmislenog. On smatra da je ovaj pokušaj propao jer je pozitivistički koncept značenja i smisla (ili mogućnosti verifikacije i induktivnog potvrđivanja) neprikladan da bi se takvo razgraničavanje postiglo - metafizika, iako nijenauka, ne mora da bude besmislena, smatra Poper.

Poper kao razlog za odbacivanje ovog gledišta navodi kao primer Ajnštajna čije su teorije bilespekulativne i apstraktne, i sa druge strane verovanje u astrologiju i vradžbine koji su

navodno zasnovani na posmatranju i induktivnom metodu, pa ih ipak moderna naukaodbacuje.


22/59

22

Poper smatra kao kriterijum demarkacije treba uzeti podložnost teorijskog problema da bude pobijen ili opovrgnut. Sistem treba da se smatra naučnim samo ako pravi tvrđenja koja mogudoći u sukob sa posmatranjima. a sistem se zapravo proverava tako što se ti sukobi izazovu -

pokušajima da se opovrgne. Stoga je proverljivost isto što i mogućnost opovrgavanja i možese uzeti kao kriterijum razgraničavanja.

To gledište o nauci ističe njen kritički prilaz kao najvažniju karakteristiku. Teorije treba da seizlažu svim vrstama kritika i samo ako teorija izdrži pritisak svih pokušaja opovrgavanja,možemo tvrditi da je ona potvrđena ili potkrepljena iskustvom.

Takođe, postoje i stepeni proverljivosti: neke teorije se izlažu mogućim pobijanjima sa višesmelosti od drugih. Preciznije, kompleksnije teorije sa više sadržaja će biti sa manjomverovatnoćom, ali će takođe biti i interesantnije i bolje proverljive. Takve teorije mogu biti

podvrgnute preciznijim i strožim proverama i ako ih izdrže biće bolje potvrđene ili bolje posvedočene.

Poper naglašava činjenicu da gotovo svaka faza razvoja nauke ima u vojoj osnovi metafizičke

ideje. Pod metafizičkim istraživačkim programima Poper je podrazumevao one istraživačke programe koji počivaju na (isuviše) opštim pogledima na strukturu sveta, a koji se se ne mogutestirati. Njihova korisnost u tome što obuhvataju ideju o tome kako bi eventualno rešenjenekog problema moglo izgledati, odnosno zato što mogu pomoći u mnogim konkretnim i

praktičnim istraživanjima, zbog čega doprinose rastu naučnog znanja.

Darvinovu teoriju evolucije Poper naziva metafizičkim istraživačkim programom - ona može biti samo okvir za testabilne naučne teorije. Prema Poperovom mišljenju, Darvinova teorija je primenjena situaciona logika i skoro je tautološka, ona nema veliku eksplanatornu moć i nijenaučno proverljiva.

Jedan od klasičnih prigovora teoriji evolucije jeste da ona predstavlja tautologiju, jer odgovorna pitanje: "Koje jedinke preživljavaju?" jeste: "One koje su najbolje adaptirane". PremaPoperu, adaptacija se definiše kao ono što je dovoljno za opstanak u datom okruženju. Zato jesmatrao da teorija evolucije nema veliku eksplanatornu moć i nazvao ju je metafizičkimistraživačkim programom, a ne naučnom teorijom. Ipak, smatrao je da je vrednost ovog"metafizičkog" programa za nauku izuzetno velika (bilo mu je jasno koliko je darvinizamsuperiorniji u odnosu na kreacionističku alternativu).

Poperov stav o evoluciji nije toliko kontoroverzan kao njegov stav prema prirodnoj selekciji

kao njenom mehanizmu.

Poper je svoje falsifikacionističke ideje razvijo u okviru evolucije znanja. Metod pokušaja i pogreški, tj. metod eliminacije koji zagovara Poper je čisto evolucioni. Racionalni progresnauke sastoji se iz smenjavanja slabijih teorija teorijama koje su u stanju da reše više

problema - teorije preživljavaju jer su kompetitivne teorije slabije.

Poper kasnije menja stav o testabilnosti teorije evolucije i navodi da je pisao o prirodnoj

selekciji kao tautološkoj na osnovu tvrdnji autoriteta. Međutim, zadržava stav da je ova teorijametafizički istraživački program.

Njegova kritika teorije evolucije zloupotrebljavana je kao argument kreacionista, koji su

navodili citate izvedene iz konteksta i na taj način pokušavali da diskredituju teoriju evolucije.

( Pretpostavke, 369 - 421; Traganje, 192 - 195; 214‐ 229; Objektivno saznanje, 233 - 256)


23/59

23

Poperova zamisao epistemologije bez subjekta saznanja

U analizi prirodnog i društvenog sveta, Poper je ponudio i konceptualizaciju tri "sveta", kaonačina posmatranja stvarnosti. Naime, on je svet podelio na tri kategorije koje se nalaze umeđusobnoj interakciji:

Svet 1: svet fizičkih predmeta i događa ja,

Svet 2: svet mentalnih stanja i događaja,

Svet 3: objektivni sadržaji mišljenje (objektivno znanje).

Poper epistemologiju shvata kao teoriju naučnog saznanja i s tim u vezi formuliše tri teze.

Prva teza glasi da tradicionalna epistemologija, usredsređena je na drugi svet, izučavasaznanje ili mišljenje u subjektivnom smislu svet stanja svesti, što je irelevantno za izučavanjenaučnog saznanja. Postoje dva smisla saznanja ili misljenja.

Prvo, saznanje u subjektivnom smislu koje se sastoji od stanja duha, svesti, dispozicija

ponasanja ili reagovanja;

Drugo, saznanje u objektivnom smislu koje se sastoji od problema, teorija, argumenata (kao i

sadržaja časopisa, knjiga i biblioteka). Takvo saznanje je nezavisno od onoga ko zna, odnečijeg uverenja ili disospozicije da se sa njim usaglasi. Saznanje u objektivnom smislu jesaznanje bez onoga koji zna: saznanje bez subjekta saznanja.

Protivnici teze objektivnog sveta će priznati da postoje ti entiteti, ali da su oni samosimbolički ili jezički izrazi subjektivnih mentalnih stanja i sredstva komunikacije.

Njegova druga teza glasi da je ono što jeste relevantno za epistemologiju izučavanje naučnih problema i problemskih situacija, naučnih pretpostavki (hipoteza), naučnih diskusija, kritičkihargumenata, naučnih časopisa, knjiga, eksperimenata. Ukratko, proučavanje trećeg svetaobjektivnog saznanja je od presudnog značaja za epistemologiju. Naučnici vrlo često ne tvrdeda su njihove pretpostavke istinite, niti da ih oni znaju ili da u njih veruju. Oni delaju na

osnovu nagađanja, tj. subjektivnog uverenja o onome što obečava rast u trećem svetuobjektivnog saznanja.

Treća teza tiče se toga da objektivistička epistemologija koja izučava treći svet može dadoprinese rasvetljavanju drugog sveta subjektivne svesti, a naročito subjektivnih misaonih

procesa naučnika. Ali obrnuto, nije slučaj.

Poper pored ovih teza navodi još tri pomoćne. Prva pomoćna teza je da je svet 3 prirodni proizvod čoveka (poredi ga sa paukovom mrežom). Zatim, drgua teza je da je svet 3 u velikojmeri autonoman iako mi stalno delujemo na taj svet i on na nas. Iako je on naš proizvod, onima jako povratno dejstvo na nas, kao entitete drugog, pa i prvog sveta. Treća pomoćna tezaglasi da kroz tu interakciju raste objektivno saznanje i da postoji bliska analogija izmedju

rasta saznanja i biološkog rasta, tj. evolucije biljaka i životinja.

Ideja autonomije je zapravo centralna ideja Poperovog sveta 3. Iako je svet 3 ljudksi proizvod,

on sa svoje strane stvara vlastiti domen autonomije, kao što to čine proizvodi ostalihživotinja.

(Objektivno saznanje, 101 - 141)


24/59

24

Poperova kritika sociološkog determinizma, sociologije znanja, "proročkefilozofije" i istoricizma

Poper kritikuje istorizam i njegova osnovna načela da je zadatak društvenih nauka da izričuistorijska proročanstva i da su ta istorijska proročanstva neophodna svakoj racionalnoj teoriji.

Poper opisuje marksizam kao najčistiji istoiricizam. On kritikuje Marksa, pre svega jer jeMarks smatrao da naučni metod mora biti zasnovan na strogom de terminizmu. Marksnaglašava naučno predviđanje i smatra da nauka može predvideti budućnost samo ako je

budućnost već predodređena. Međutim, nijedna vrsta determinizma ne može se smatrati zaneophodnu pretpostavku naučnog metoda. Determinizam nije nužan preduslov za nauku koja

je u stanju da predviđa. Zato ne možemo tvrditi da je naučni metod sklon prihvatanju strogogdeterminizma.

Marksovo istoricističko shvatanje navelo ga je da modifikuje svoje ranije gledište po komenauka može da promeni svet. Jer ako to treba da bude društvena nauka i prema tome,

istorijsko proročanstvo, glavni tok istorije mora biti predodređen, pa ni dobra volja ni umnemaju moć da ga izmene. Marks u Kapitalu piše: "Čak i ako je neko društvo uspelo da uđe utrag prirodnom zakonu svog kretanja, ono ne može preskočiti faze prirodnog razvitka. Ali

porođajne bolove može i da skrati i da ublaži".

Drugi razlog zbog kog Poper kritikuje Marksa je nerazlikovanje naučnog predviđanja, kakvonam je poznato iz fizike ili astronomije, od širokog spektra istorijskog proročanstva, koje

predskazuje glavne tendencije budućeg razvoja društva. Predviđanja u nauci su uslovljena,ona tvrde da će se izvesnim promenama pridružiti druge promene. Ovakva predviđanjamoguća su samo u sistemima koji su izolovani, stacionirani i ponovljivi. Ovi sistemi u prirodisu retki, a moderno društvo nije jedan od njih.

Takođe, Marks se suprotstavlja psihologizmu - ne određuje svest ljudi njihovo biće, većobrnuto, njihovo društveno biće određuje njihovu svest.

Prema marksističkoj doktrini uverenja su određena klasnim interesima i društvenom iistorijskom situacijom vremena. Ova doktrina naziva se sociologija saznanja ili

"sociologizam". Sociologija saznanja pokazuje da naučno mišljenje i mišljenje koje se tičedruštvene i političke materije ne nastaje u vakuumu nego u društveno uslovljenoj atmosferi. Različite društveno određene sisteme pretpostavki i uverenja sociolozi saznanja nazivajutotalnim ideologijama. Ideologije su skrivene i ukorenjene u nesvesnom, i jedini put ka

istinskom i objektivnom znanju je njihovo otkrivanje. To se može nazvati socioterapija.

Međutim, sociolozi saznanja su i sami podložni socioterapiji. Naime, ako je teorija totalnihideologija korektna, svaka totalna ideologija bi verovala da je baš ona oslobođena predrasudai da je sposobna za objektivnost. Tako oni koji u nju veruju nesvesno obmanjuju sebe.

Sociolozi saznanja nisu uspeli da iskorene ni sopstvene totalne ideologije.

(Otvoreno društvo, 101 - 122; Pretpostavke , 477 - 491; Otvoreno društvo, 255 -

309; Otvoreno društvo, 311 - 336)


25/59

25

Kun

Kunovo shvatanje normalne nauke, paradigmi i kriza u nauci

Za Kuna, "normalna nauka" podrazumeva naučna dostignuća koja naučna zajednica

priznaje. Takva dostignuća nalaze se u udžbenicima. Da bi nešto postalo norma lna naukamora da ispuni dva uslova: da nema prethodne uzore te je prihvaćena od strane rivala i da jedovoljno otvorena.

Normalna nauka u bliskoj je vezi sa pojmom "paradigma". Zastupnici određene paradigme pridržavaju se istih pravila i standarda što je osnovni uslov za stvaranje normalne nauke. Kundefiniše paradigmu kao prihvaćen model ili obrazac, ali ne u smislu kopiranja primera, većkao objekat dalje artikulacije i specifikacije pod novim i strožim uslovima.

Naučnik koji prihvati paradigmu nema potr ebu da se bavi prvim principima i opravdava pojmove, što mu ostavlja prostora da se bavi suptilnijim i ezoteričnijim aspektima svojeoblasti. Pažnja se usredsređuje na malo područje ezoteričnih problema paradigme i na tajnačin se ti problemi proučavaju detaljno i duboko. Takva istraživanja postaju sve manjerazumljiva laicima, i više nisu dominantne knjige koje su namenjene većini već člancinamenjeni profesionalcima i ljudima koji poznaju paradigmu.

Kun probleme normalne nauke opisuje kao "zagonetke" i naučnke kao "odgonetače". Takoobjašnjava odakle entuzijazam i privrženost naučnika - on potiče iz želja naučnika da rešizagonetku koju niko pre nije rešio (ili bar ne toliko dobro).

Paradigma nikad ne rešava sve probleme, svaki problem koji se posmatra kao zagonetka možese istovremeno posmatrati i kao kontraprimer i izvor krize. Ako ne može da se postignerešenje zagonetke, diskredituje se naučnik a ne teorija. Kada jedna nepravilnost počne da

izgleda više od obične zagonetke, počinje kriza i prelazak na neuobičajenu nauku, dolazi doartikulacija i ad hoc prilagođavanja i sve manje naučnika se potpuno slaže sa

paradigmom. Pravila normalnog rešavanja problema postepeno labave da bi se na krajudopustilo nastajanje nove pradigme.

Duboka svest o nepravlnosti koja traje toliko dugo prodire toliko duboko da se može opisatikao stanje rastuće krize. Kriza je neophodan uslov za nastajanje novih teorija. Svesnouviđanje i priznavenja krize je retko. Kriza započinje zamagljivanjem paradigme ilabavljenjem pravila normalne nauke. Kriza se može završiti na tri različita načina:

1. normalna nauka se pokazuje sposobna da reši problem koji je izazvao krizu

2. problen ne može biti rešen ni novim pristupom i zato se ostavlja na stranu

3. nastaje novi kandadat za paradigmu koji nudi rešnje i bori se za njegovo prihvatanja

Naučnici se ne odriču paradigme koja ih je dovela u krizu. Paradigma se proglašavanevažećom samo kada je na raspolaganju rivalski kandidat koji će zauzeti njeno mesto(odbacivanje jedne paradigme bez prihvatanja druge znači odvacivanje nauke). Prihvatanjeteorije nikad se ne zasniva na njenom upoređivanju sa svetom, ono uvek podrazumevaodbacivanje postojeće teorije i njihovo međusobno poređenje.

Da bi se neka teorija prihvatila kao paradigma, ona ne mora da objasni sve činjnice, već samo

da bude bolja od konkurentnih teorija, što ne znači da je ona sasvim uspešna. Uspeh


26/59

26

paradigme na početku predstavllja obećavanje uspeha, a normalna nauka sastoji se uostvarenju tog obećanja.

Prelazak sa jedne na drugu paradigmu nije kumulativan proces, već proces rekonstrukcije. U prelaznom periodu postoje problemi koji se mogu rešiti pomoću stare paradigme i oni koji se

mogu rešiti pomoću nove paradigme, ali postoji odlučna razlika u načinima rešenja. (Struktura naučnih revolucija, I ‐ VIII)

Kunovo shvatanje naučne revolucije, nevidljivost revolucija i rešavanjerevolucija

Kun pravi paralelu između političke i naučne revolucije. I naučne i političke revolucijekarakteriše loše funkcionisanje i neadekvatno rešavanje problema što dovodi do krize. Cilj

političkih revolucija je izmena institucija, a cilj naučnih revolucija je izmena paradigme. Kadnastane kriza, dolazi do polarizacije, podele na rivalske tabore - jedni pokušavaju da održe

postojeće institucije/paradigme, a drugi da uspostave nove.

Naučne revolucije su nekumulativne razvojne epizode u kojima je stara paradigma zamenjenanovom koja je nespojiva sa tom starom. Naučne revolucije su neminovne, ne može doći do

prihvatanja jedne paradigme bez odbacivanja druge.

Revolucije nastaju u duhu jednog ili nekoliko pojedinaca. Oni su sposobni sprovedu

revoluciju jer se intenzivno bave problemima koji su izazvali krizu. Takođe, to su običnomladi ljudi ili oni koji su novi u oblasti koje zahvata kriza.

Istraživač predstavlja onog koji rešava zagonetke, a ne onog ko proverava paradigme. Tokomtraganja za rešenjem on može isprobati neke alternativne prilaze, to predstavlja proveravanje

njih samih, a ne proveravanje paradigme. Do proveravanja paradigme dolazi tek kadaneuspesi da se reši neka bitna zagonetka dovedu do krize. Čak i tada, do proveravanje paradigme dolazi samo ako postoji alternativni kandidat za paradigmu. Paradigme se nikad ne

porede sa prirodom, uvek je u pitanju takmčenje dve paradigme za odanost naučne zajednice.

Ne postoji jasan kriterijum koji će odrediti u kojoj meri se neka teorija slaže sa činjenicama,ali mogu se uporediti dve ili više teorija i odrediti koja se od njih najbolje slaže sačinjenicama. Suparništvo između paradigmi nije bitka koja se može rešiti dokazima.

Nijedna paradigma ne rešava sve probleme, ali ne postoje ni dve paradigme koje ostavljajuiste probleme nerešenim. To dovodi do pitanja koje probleme je značajnije rešiti? Odgovor naovo pitanje nalizi se van normalne nauke, a to pribegavanje spoljašnjim kriterijumima čini

paradigme revolucionarnim. Ne postoji standard koji je viši od odobravanja od stranerelevantne zajednice.

Koji su razlozi za prihvatanje paradigme? Neophodno je da nova paradigma nudi rešenje zaone probleme koji su izazvali krizu. Ali to je retko kad dovoljno samo po sebi. Postoje i

manje eksplicitni element koji se pozivaju na smisao pojedinca za prikladno i estetske, tvrdećida je nova teorija čistija, prikladnija i jednostavnija od stare. Takođe, da bi se neka paradigma

prihvatila neophodno je da čovek veruje da će ona u budućnosti rešiti one probleme koji suizazvali krzu, znajući pritom da je stara paradigma podbacila kod nekoliko problema. Odlukaza prihvatanje paradigme može se doneti samo na osnovu poverenja.

Izbor između rivalskih paradigmi po pravilu rađa pitanja koja se ne mogu razrešitikriterijumima normalne nauke. U cirkularnim argumentima za svaku paradigmu će se


27/59

27

pokazati da zadovoljava one kriterijume koje sama sebi propisuje, kao i da ne ispunjava

nekoliko suparničkih kriterijuma.

Razlozi za nezamerljivost predrevolucionarnih i postrevolucionarnih normalno-naučnihtradicija:

1.

Zastupnici rivalskih paradigmi često se ne slažu oko liste problema koje mora da rešikandidat za paradigmu. Njihovi standardi i definicije nauke nisu isti,

2. Nove paradigme koriste elemente koje je koristila stara paradigma, ali ne na tradicionalan

način. Stari termini, pojmovi i eksperimenti ulaze u nove međusobne odnose, tako dolazido nesporazuma rivalskih škola.

3. Zastupnici rivalskih paradigmi pr aktikuju svoje zanate u različitim svetovima.

Naučnici i laici dobijaju informacija o naučnim aktivnostima iz autoritativnog izvora koji prikriva postojanje i značaj naučnih revolucija. Taj izvor autoriteta su udžbenici. Posle svake

naučne revolucije dolazi do drastičnih promena (jezika i sl.) zbog kojih udžbenici moraju biti ponovo napisani. U udžbenicima su predstavljeni ishodi naučnih revolucija, ali oni skrivajuulogu i postojanje revolucija koje su ih proizvele. Tako udžbenici naučnicima uskraćujuistoriju sopstvene discipline, pružajući zamenu za ono što su eliminisali. Ne pridaje se značajonome u šta se ulagao napor da se odbaci. Sve to čini revolucije nevidljivim i negira njihovuticaj. Udžbenici čine da nauka izgleda linearno i kumulativno (a nije).

(Struktura naučnih revolucija , IX - XII)

Kunovo shvatanje naučnog progresa, postskript i naknadna razmišljanja oparadigmama

Da li neka nauka napreduje zato što je nauka ili je nauka zato što napreduje?

U preparadigmatičkom periodu, kada postoji više rivalskih škola, teško je pronaći evidencijeo progresu, osim unutar samih škola. Prihvatanje jedne paradigme i odsustvo rivalskih škola,koje međusobno dovode u pitanje ciljeve i standarde, čini da se progres normalne naučnezajednice lakše vidi. Kada je paradigma jednom prihvaćena, naučnici ne moraju više da

preispituju prve principe, već mogu da se posvete izučavanju najsuptilnijih i najezoteričnijih pojava. To povećava efikasnost i uspešnost u rešavanju problema kojim se dotična grupa bavi.

Izolovanost naučnih zajednica od običnog sveta i svakodnevnog života takođe utiče nauspešnost nauke. Umetnicima (i sl.) potrebna je svetovna potvrda njihovog dela, dok naučnikradi za publiku koja je sastavljena od njegovih kolega, ljudi koji dele njegove vrednosti iuverenja, zato naučnik može da uzme određen skup standarda kao priznat. Takođe, naučnikmože da se bavi problemima za koje veruje da je u stanju da reši, jer oni ne zahtevaju hitnorešenje (za razliku od npr. doktora, inženjera). U tom smislu može se uočiti i razlika između

prirodnih i društvenih naučnika, jer se društveni naučnici obično bave temama koje sudruštveno značajne i zahtevaju rešenje.

Obrazovanje u prirodnim naukama je usko i kruto, koriste se udžbenici. Naučnik je takosavršeno opremljen, ali samo u okviru konkretne tradicije koje udžbenici definišu. To nijeslučaj kada dođe do krize. Tako obrazovan naučnik nije pripremljen da otkrije neki svež

prilaz. Zato naučne revolucije iznose pojedinci - obično mladi ljudi ili oni koji su novi u toj

oblasti.


28/59

28

Kada dođe do usvajanja nove paradigme ona tu svoju pobedu smatra da je progres. Naučnazajednica ne priznaje udžbenike, knjige i članke koje su proizvod prethodne paradigme,zanemaruje se istorija i tako krivi pogled na disciplinu. Smatra se da prošlost pravolinijskivodi do sadašnje najviše tačke u kojoj se nalazi ta disciplina, taj razvoj posmatra se kako

progres.

Razvojni proces je proces evolucije od primitivnih početaka do sve detaljnijem i suptilnijemrazumevanju nauke. Međutim to nije proces evolucije prema nečemu!

(Struktura naučnih revolucija, XIII)


29/59

29

Lakatoš

Lakatoševa kritika falibilizma i falsifikacionizma

Lakatoš obrazlaže nekoliko vrsta falsifikacionizma. Dogmatski falsifikacionizam priznaje

pograšivost svih naučnih teorija bez ograničenja, ali zadržava jednu vrstu nepogrešiveempirijske osnove. On je strogo empiristički a da nije induktivistički: on poriče da seizvesnost empirijske osnove može preneti na teorije. Za dogmatskog falsifikacionista suempirijska protivsvedočanstva jedan i jedini presuditelj koji može prosuditi teoriju. Obeležjedogmatskog falsifikacionizma je uočavanje da su sve teorije jednako pokušajne. Nauka nemože dokazati nijednu teoriju, ali je može opovrgnuti.

Falsifikacionisti pružaju nove standarde naučnog poštenja. Naučno poštenje se sastoji uspecifikovanju, unapred, eksperimenta takvog da se, ako rezultat protivreči teoriji, teorijamora napustiti. Falsifikacionista zahteva da, čim se neki iskaz opovrgne, ne sme biti nikakvogokolišenja: iskaz se mora bezuslovno odbaciti. Dogmatski falsifikacionizam otpisuje

neopovrgljive iskaze i označava ih kao metafizičke. Prema logici dogmatskogfalsifikacionizma, nauka raste ponovljenim obaranjem teorija uz pomoć tvrdih činjenica.

Međutim, dogmaski falsifikacionizam je neodrživ, jer počiva na pretpostavkama koje sulažne. Prva pretpostavka je da postoji psihološka granica između činjeničkih i teorijskihiskaza, što nije tačno (npr. posmatranje teleskopom se priznaje iako nije zasnovano samo načulima, jer se veruje da postoji prirodno razgraničenje). Druga pretpostavka je da stavovimogu biti dokazani iz eksperimenata, sa čime se Lakatoš takođe ne slaže. On smatra da su sviiskazi nauke teorijski i da su pogrešivi. Ove dve pretpostavke se dopunjavaju kriterijumomrazgraničenja: naučne su samo one teorije koje imaju empirijsku osnovu i koje su opovrgljive.To bi značilo da upravo najpoštovanije naučne teorije uopšte i nisu naučne.

Metodološki falsifikacionizam je jedan ogranak konvencionalizma. Metodološkifalsifikacionista razdvaja odbacivanje i opovrgavanje, koje je dogmatski falsifikacionista bio

stopio. On nudi kriterijum razgraničavanja koji je mnogo liberalniji i stoga se mnogo višeteorija može kvalifikovati kao naučno. Ukoliko teorija nije opovrgljiva, ona se lako možeučiniti opovrgljivom dodatnom odlukom naučnika. Konvencionalni element metodološkogfalsifikacionizma je često veoma rizičan, jer se zasniva na odlukama naučnika. Lakatošsmatra da ovaj rizik treba da se manji i da se naivni falsifikacionizam zameni prefinjenijom

verzijom falsifikacionizma.

I prefinjeni falsifikacionizam koristi dodatne odluke kao i naivni, ali proizvoljnost ovih

odluka ublažava se postupkom apelacije.

Za prefinjenog falsifikacionistu teorija je “prihvatljiva” ili “naučna” samo ako ima potkrepljendodatni empirijski sadržaj u odnosu na svoju prethodnicu, to jest, samo ako vodi otkriću novihčinjenica. Teorija je opovrgnuta samo ako je predložena druga teorija koja ima dodatniemprijski sadržaj i objašnjava prethodni uspeh. Nema opovrgavanja pre pojave neke noveteorije.

Ideja rasta i pojam empirijskog karaktera spojeni su u jedno. Oni sugerišu linearan rast nauke,u smislu da teorijama slede moćna pobijanja koja ih uklanjaju; ovim pobijanjima opet sledenove teorije.


30/59

30

Naučne teorije se moraju procenjivati zajedno sa svojim pomoćnim teorijama kao i sa svojim prethodnicama. Stoga se prefinjeni falsifikacionizam pre bavi procenjivanjem nizove teorija

nego izdvojenih teorija.

(Opovrgavanje i metodologja, 107 - 149)

Lakatoševa metodologija naučnoistraživačkih programa

Naučno istraživački programi se sastoje iz metodoloških pravila koja nam kažu koje stazetreba izbegavati (negativna heuritsika), a druga koje staze treba slediti (pozitivna heuristika).

Negativna heuristika programa zabranjuje da se modus tollens usmeri ka tvrdom jezgru.

Umesto toga artikulišu se i osmišljaju pomoćne hipoteze, koje oblikuju zaštitni pojas okotvrdog jezgra i modus tollens se preusmerava na njih.

Ideja negativne heuristike naučnoistraživačkih programa racionalizuje klasičnikonvencionalizam. Može se racionalno odlučiti da se pobijanjima ne dopusti da prenesu

lažnost na tvrdo jezgro sve dok raste pokrepljeni empirijski sadržaj zaštitnog pojasa pomoćnihhipoteza. Ali ako neki program prestane da nagoveštava nove činjenice, njegovo tvrdo jezgromora da se napusti.

Pozitivna heuristika je feksibilnija od negativne heuristike. Ona se sastoji od delimičnoartikulisanog skupa sugestija ili nagoveštaja o tome kako menjati, razvijati opovrgljivevarijante istraživačkog programa i kako modifikovati i poboljšati opovrgljivi zaštitni pojas.

Pobijanja su za istraživačke programe irelevantna, jer se ona očekuju, a pozitivna heuristika jetu kao strategija za njihovo predviđanje. Pozitivna heuristika opisuje lanac komplikovanihmodela koji simulišu stvarnost. Model je skup početnih uslova za koji se zna da ga je

obavezno zameniti tokom daljeg razvoja programa, i čak se, manje ili više zna kako. Istraživačke programe možemo oceniti prema njihovoj heurističkoj moći: koliko novihčinjenica su proizveli, kolika je bila njihova sposobnost da svoja pobijanja objasne u tokusvog rasta.

Lakatoš smatra da ne postoji krucijalni eksperiment koji bi trenutno mogao oboriti nekiistraživački program. Naslašava retrospektivni element u pr

OM Skripta Maja Jevtić

Documents

Transcript of OM Skripta Maja Jevtić