MALA ШКОЛА НОВИНАРСТВА

О.Ш. «Илија Гарашанин», Аранђеловац

Ученик: Милица Станичић

Предавач: Леонид Зувић, дипломирани новинар

I Новинарство

Професија која се тражи

Новинарство је друштвена делатност – професија, која се састоји у

прикупљању, обликовању и представљању информација публици, тј. јавности,

грађанима. Ову одговорну друштвену делатност обављају професионалци –

новинари, у оквиру редакција штампаних и електронских медија – новина,

часописа, радија, телевизије и интернета.

Новинарство је отворена професија, што значи да за бављење новинарским

послом, није нужно потребна диплома са одговарајућих факултета и колеџа

журналистике. Многи познати и успешни новинари завршили су студије

књижевности, права, филозофије, економије или неке друге.

Иако постоје и новинари који немају диплому ниједног факултета, таквих је

све мање. Готово свака озбиљнија редакција данашњих медија, као незаобилазан

услов за пријем у стални радни однос, од кандидата тражи диплому неког

факултета. Притом, већу шансу да добију посао имају они који су завршили студије

новинарства. Факултета и колеџа журналистике у Европи и Америци је сваким

даном све више, јер су у последње време новинарство и познавање медија, код

младих у развијеним земљама Запада веома популарни.

Код нас се комуникологија и теорија и техника новинарства изучавају на

Факултету политичких наука Универзитета у Београду, у оквиру новинарско –

комуниколошког смера.

Целовито образовање

Од новинара данашњице захтева се да буде савремен, отворен,

комуникативан, талентован, креативан; образован, озбиљан и одговоран; да буде

1

одличан познавалац матерњег језика, а донекле и страних; да поседује културу

говора, буде писмен и познаје новинарски занат.

Такође, да би био професионалац и способан да своју улогу игра на прави

начин, новинар би требало да зна какво је место, улога и функција новинарства и

медија у савременом друштву, нарочито у односу према политици, привреди и

култури.

Дакле, осим културе говора, писмености, познавања новинарског стила и

теорије и технике писања и стварања новинарских жанрова, рад савременог

новинара је готово незамислив без основног познавања опште и социологије

медија, политикологије, политичке економије, социјалне психологије, екологије,

културологије, философије и других дисциплина друштвене науке. Овакав,

међудисциплинарни приступ образовању новинара, управо постоји на Факултету

политичких наука у Београду, а можда је и једини овакве врсте и у Европи и шире.

Професионално комуницирање

Новинар се уобичајено назива професионалним комуникатором. Прво,

назива се комуникатором с обзиром да се његов посао састоји у непрестаном

комуницирању, и, друго, назива се професионалним јер не комуницира приватно,

зато што хоће, већ зато што му је комуницирање посао и обавеза.

Дакле, новинар ( професионални комуникатор ) професионално комуницира

четвороструко:

1. Новинар комуницира са изворима информација. Да би дошао до

информација, новинар ступа у контакт са особама, лицима или установама

које поседују те информације, а такве се особе, лица или установе називају

изворима информација. Извори информација, али и информације које они

дају, могу да буду званични и незванични. Директор фирме, члан градске

владе или полицијски инспектор, као и многи други, могу да буду извори и

званичних информација, али неретко они новинару могу да нешто и

незванично, пре времена, саопште.

2. Новинар комуницира са уредницима. Сваки новинар ( осим ако и сам није

уредник ) извршава налоге и задатке које му постави уредништво медија у

коме ради, а најчешће налоге и задатке добија од «свог» уредника или

2

његовог помоћника. Да би на прави начин одрадио постављени задатак, и

одговорио обавезама које му поставља уређивачка политика медија за који

ради, новинар, пре и током одрађивања сваког задатка, комуницира са

претпостављеним уредником.

3. Новинар комуницира са својим колегама. Новинарство је, нарочито на

радију и телевизији, а нешто мање у новинама – у великој мери тимски рад.

Зато је неопходно да новиинар комуницира са својим колегама –

сниматељима, тонцима, монтажерима, фоторепортерима и другим

новинарима. Међутим, и у оваквој врсти комуникације новинар може да

буде изузетно професионалан. Рецимо, у редакцији дневног листа, новинар

са колегама може да комуницира у следећим ситуацијама: а) када им, на

посебној табли, оставља поруке да су тражени или су имали телефонски

позив, док су били одсутни из редакције, на неком задатку. На његовој

табли, новинара очекују исте такве поруке; б) када од колеге затражи

професионални савет било које врсте; ц) када од колеге затражи

информацију из његове области – колега је, тада, извор информација; д)

када са колегом заједнички обавља задатак.

4. Новинар комуницира са публиком – читаоцима, слушаоцима, гледаоцима и

«сурферима». Крајњи резултат и сврха новинаровог професионаланог рада

јесте његов интелектуални производ – новински текст, телевизијски прилог,

радио емисија, или интернет страна. Његови производи стижу до великог

броја читалаца, слушалаца и гледалаца – до масе прималаца медијских

садржаја, те се и новинар назива професионалним масовним

комуникатором. Зато се он труди да информације које је прикупио

организује у, најширој публици пријемчиву, разумљиву и комуникативну

поруку. Притом, новинар се користи својим талентом, познавањем теорије и

технике писања и стварања новинарских жанрова и применом новинарског

стила изражавања. Његови текстови, прилози, емисије, требало би да буду

привлачне, занимљиве, да користе једноставан, али књижевни језик, у

складу са важећим стандардима и нормама. Зато је ова врста

3

професионалног комуницирања новинара можда и најзахтевнија, јер тражи

концентрацију и усредсређеност на обликовање информације.

Претходне три врсте професионалног комуницирања новинара у функцији

су ове последње. За новинара би комуницирање са својом публиком требало да

буде најважније и тој комуникацији све да буде подређено. Зато је, приликом

обављања задатака, неопходно да новинар своју снагу, енергију и комуникацију

троши рационално, да би информације прикупио, а затим их обликовао и створио

медијски садржај који ће истовремено да буде квалитетно занатски и језички

обрађен и да привуче најширу публику. У тржишној утакмици и међусобној

новинарској конкуренцији драгоцен је сваки тренутак, јер траћење времена на

испразне редакцијске разговоре ( «разговоре» ), јесте његово губљење, а у

тржишним друштвима одавно је познато која именица уз време иде.

II Облици новинарског изражавања

Новинарска школа на Факултету политичких наука учи да се новинарски

жанрови деле се фактографске, белетристичке и аналитичке. У фактографске се

сврставају вест, извештај и интервју; белетристички су репортажа и цртица; а

аналитички су чланак, коментар и критика.

А) Фактографски облици новинарског изражавања

1.Вест

Вест је основни облик новинарског изражавања. Вест је фактографски

новинарски жанр, што подразумева да новинар у вестима износи само објективне

чињенице, а нема права на субјективан, лични став. Да би неки догађај био обрађен

у форми вести и нашао се у медијима, он би требало да буде актуелан, друштвено

важан, занимљив и атрактиван, а вест би требало да буде саопштена благовремено.

У свакој вести новинар би публици требало да предочи одговоре на обавезна

питања КО, ШТА, ГДЕ, КАДА, ЗАШТО и КАКО. Пошто у енглеском језику првих

пет обавезних питања почињу на слово «дупло ве» ( дабл – ју ), то се она називају и

«фајв дабл – јуз».

4

Обавезна питања су суштина новинарског посла, и новинар би требало да се

овог правила придржава приликом обављања сваког професионалног задатка.

Наиме, информација је потпуна само ако су дати одговори на питања КО, ШТА,

ГДЕ, КАДА, ЗАШТО и КАКО, и ако новинар овај задатак испуни, о било ком

догађају или појави да пише вест или извештава, он је испунио и своју

професионалну норму. Свако изостављање неког од одговора је професионална

мањкавост, јер је информација тада непотпуна.

Структура вести

Сваки новински напис састоји се од насловног блока, главе и тела текста.

Насловни блок чине наднаслов, наслов и поднаслов У наднаслову новинар смешта

догађај који обрађује у најшири контекст збивања; у наслову се даје суштина, срж

текста који следи, а наслов би требало да буде обликован тако да истовремено и

одговара садржају текста и буде креативан, атрактиван, ефектан, језички – стилски

дотеран и уобличен, да би привукао пажњу публике. Управо по насловима публика

памти новинске текстове, а наслова има добрих и лоших, као и правила за њихово

прављење. Сваки професионални новинар би требало да свом тексту да наслов,

који му, по његовом мишљењу највише одговара, али о томе који ће наслов да се

појави у новинама коначно одлучује уредник; најзад, у поднаслову новинар, у

једној или две реченице, даје кратак, телеграфски саопштен резиме текста, у ствари

саопштава најбитнију чињеницу обрађеног дешавања.

Вест је и најкраћи облик новинарског изражавања. Основни тип вести

претпоставља да се она састоји од три пасуса, ретко кад више, мада у дневној

штампи могу да се нађу и вести у два или само са једним пасусом ( такве

информације су непотпуне ).

Вест се такође састоји од насловног блока, главе вести ( енглески израз

«лид»- увод, водећа или прва реченица одомаћио се и у нашем новинарству, тако

да новинари углавном њега користе ) и тела вести. Теоријски, у глави вести или

лиду, новинар би требало да да одговоре на пет обавезних питања, док би у телу

вести требало да подробније објасни једно од питања, за ту вест најзначајније.

5

Практично, у првој и само једној реченици, новинар и не мора да да одговоре на

баш сва обавезна питања, већ само на неколико најбитнијих питања у вези са

догађајем о ком пише вест.У наредним реченицама новинар може, али опет не

мора, да да одговоре и на остала обавезна питања, већ само на она најзначајнија.

Такође, и сам лид не мора да се састоји од само једне реченице

( параграфа ), како је то уобичајено у америчком новинарству, већ лид могу да чине

две или највише три спојене реченице у блоку. Новинар, тако, може да бира, у

зависности од значаја обавезних питања за конкретан догађај, следеће могућности

– а) да му лид буде у само једној реченици ( параграфу ) и да у њему да одговоре на

једно или неколико најбитнијих ( али не сва ), за дати догађај, обавезних питања, а

да у осталим реченицама, или телу вести, подробније обради неко од њих; б) да у

лиду – водећој, првој реченици саопшти одговоре на свих пет обавезних питања, а

у осталим реченицима, или телу вести, подробније да обради неко од њих; ц) да му

лид има две или три реченице и да у њему да одговоре на сва обавезна питања, али

не обавезно у првој реченици, већ да по реченицама направи распоред – у телу

вести би, затим, новинар подробније обрадио неко од обавезних питања.

Врсте вести

Наша теорија новинарства познаје четири врсте вести, а то су: вест - обрнута

пирамида, интерпретативна вест, вест са одложеним дејством и хронолошка вест.

У суштини, постоје два основна начина да се напише вест ( или извештај ) –

први је поступак обрнуте пирамиде, када новинар чињенице не саопштава оним

редом којим су се у ставрности, у неком догађају одиграле, већ их ређа према

важности, од најважнијих на врху вести, постепено до најмање важних на дну

вести. Овај поступак омогућава да се вест од краја и скрати, за оне најмање важне

чињенице, а да информација и најважније чињенице остану неокрњени. Вести

обрнуте пирамиде су најраспрострањенија врста вести у медијима.

За разлику од обрнуте пирамиде, у хронолошкој вести, новинар саопштава

чињенице оним редом којим се догађај и одиграо и не разврстава чињенице по

важности. То је други начин да се напише новински текст, а овај поступак се

назива «поступак пешчаног сата», управо јер је нагласак на хронолошком реду.

6

У глави интерпретативне вести новинар саопштава одговоре на пет

основних питања, а у телу даје подробнији одговор на питање ЗАШТО?. Ова врста

вести се зато и назива интерпретативном, јер новинар у телу интерпретира, тумачи

неку од чињеница изнетих у лиду. Сви догађаји за које је најважније питање

ЗАШТО су се одиграли, траже обраду у облику интерпретативне вести.

Вест са одложеним дејством тако се назива, јер новинар најважнију

чињеницу на саопштава у лиду, већ у телу вести, дакле одложено, на њеној

средини. Наравно, новинар ће овако да поступи само када је тај догађај необичан,

несвакидашњи и због тога занимљив, а није толико друштвено важан ни актуелан.

Зато се овакве вести називају вести – раритети, али и у њима би новинар требало да

да одговоре на сва обавезна питања, с тим што има већу слободу избора како да то

учини.

Врсте лидова

Ма какву форму вести да одабере, или му је догађај сам наметне, новинар би

увек требало да зна да његов лид мора да буде ефектан – јасан, сажет, прецизан,

набијен, да буде директан и «гађа» догађај у његово средиште, у центар ( на

латинском «ин медијас рес», у средиште ствари ). Функција лида је да привуче

пажњу читалаца, слушаоца или гледалаца, и тако их «натера» да вест прочитају,

послушају или погледају до краја.

Америчка литература из новинарства познаје неколико врста лидова, којима

новинар свакодневно може да се служи да што ефектније обликује вести. То су

резимирајући, наративни, контрасни, упитни, комуникативни и стакато лид.

У резимирајућем лиду новинар кратко, брзо и ефектно, у једној или две до

три реченице, саопштава одговоре на пет обавезних питања – резимира неки

догађај. Ова врста лидова се широко употребљава и за новинара резимирајући лид

је најсигурнији за обликовање вести, јер су тада мале могућности да нешто

значајно промакне пажњи или се нађе на неодговарајућем месту.

Наративни лид подразумева да новинар вест не започиње директно,

најважнијом чињеницом, већ неким занимљивим описом, причом - дакле

нарацијом, у неколико првих реченица. Новинар, затим, такође не одуговлачећи,

7

прави такозвану копчу или прелазну реченицу, и одатле почиње да ређа чињенице

и одговоре на обавезна питања. Наративни лид од новинара тражи креативност и

добро опажање, а публици је занимљив и привлачан.

Контрасни лид је погодан за обликовање вести о догађајима у којима је

уочљива нека супротност, контраст. Такви су, на пример, лидови који неки догађај,

појаву или личност, пореде у односу на време, а започињу са НЕКАДА, ПРЕ

ТОЛИКО И ТОЛИКО ГОДИНА, а настављају се, истичу супротност са А САДА, А

ДАНАС и слично.

Упитни лид се састоји од једне или неколико кратких, интригантних

упитних реченица, после којих следи копча и прелаз у виду њиховог одговора, а

затим новинар ређа чињенице и одговара на обавезна питања. Многи уредници

избегавају да новинарима толеришу упитне лидове, јер, иако атрактивни, могу да

збуне читаоце, слушаоце или гледаоце.

У комуникативном лиду новинар се у једној или неколико реченица

директно обраћа, рецимо читаоцима неког листа, употребљавајући заменицу ВИ,

ВАМ, ВАМА. Затим их, преко копче и прелазне реченице, уводи у догађај и

саопштава чињенице и одговоре на обавезна питања. Комуникативни лид у пракси

се често комбинује са упитним лидом, и више одговара специјализованим

часописима, него дневним новинама.

Најзад, стакато лид новинар прави тако што на почетку вести стави

неколико такозваних елиптичних реченица ( нпр. Раскрсница. Аутомобил.

Нестрпљиви пешак. ), које одговарају појединим деловима догађаја, а затим, као и

код других лидова, преко копче и прелазне реченице, почиње да ређа чињенице и

одговоре на обавезна питања.

У нашој литератури из новинарства, професор Сергије Лукач са Факултета

политичких наука, даје своју типологизацију лидова и наводи примере описне,

контрасне, метафоричне, узвичне, упитне, са уметничким алузијама и цитирајуће

главе вести.

Новинари данас често користе цитирајући лид или главу вести, а она се

добија када вест започне директним цитатом, навођењем аутентичних речи неког

од учесника догађаја који се обрађује. Наравно, новинар вест започиње

8

цитирајућим лидом, само када је оригинална изјава која се наводи довољно

провокативна, снажна, ефектна и погађа суштину ствари.

Осим вести, новинар може и друге врсте новинских написа, радио или

телевизијских прилога, да започне неким од наведених лидова, јер сваки

новинарски жанр тражи одговарајући почетак, који ће да привуче пажњу публике и

задржи је до краја.

2. Извештај

Извештај је самостални фактографски новинарски жанр, мада се сматра да је

он нека врста проширене вести. Међутим, извештај се од вести разликује како по

дужини, тако и по приступу и предмету информативне обраде. Многи догађаји, по

својој важности, актулености и особености новинару намећу обраду у формн

извештаја, када кратка вест не пружа довољну информацију.

Извештај се састоји од главе извештаја и тела извештаја. У глави извештаја

новинар смешта вест о догађају који се обрађује, а у телу саопштава остале важне

чињенице. Наша теорија новинарства познаје три врсте извештаја –

општеинформативни, репортерски и аналитички извештај.

Општеинформативни извештај наглашава чињенице са неког догађаја и,

наравно, у глави извештаја, кроз кратко обликовану вест, даје одговоре на пет

обавезних питања. Овом врстом извештаја обрађују се конференције за новинаре,

брифинзи, различите седнице, на пример градске владе или Народне скупштине –

сви догађаји који пружају мноштво изјава, ставова, реаговања, или се на њима

доносе одлуке, склапају и потписују уговори, на пример итд. Општеинформативни

извештај је у медијима веома заступљен.

У репортерском извештају, осим што саопштава најважније чињенице и даје

одговоре на пет обавезних питања, новинар преноси, описује и атмосферу са

догађаја коме је присуствовао. Репортерским извештајем обрађују се различите

свечаности, спортска збивања, политички скупови, демонстрације, нереди или

ратна збивања и други догађаји. Ова врста извештаја приближава се репортажи, као

белетристичком новинарском жанру, јер садржи њене елементе, као што је опис

личности, запажање разних детаља, могућност слободнијег изражавања и

9

коришћења стилских фигура, метафора итд. мада је, наравно, и даље нагласак на

информативности и чињеницама. Иако га новинари ређе примењују, чак и када им

догађај примену сам налаже, и репортерски извештај такође може свакодневно да

се пронађе на неком медију.

Аналитички извештај се приближава аналитичким облицима новинарског

изражавања, јер у њему, осим одговора на пет обавезних питања и саопштавања

најважнијих чињеница, новинар те чињенице тумачи, анализира и даје сопствени,

субјективни став. Наравно, аналитички извештај није исто што и, рецимо,

коментар, јер и даље је нагласак на чињеницама, с тим што их новинар повезује,

интерпретира у одговарајућем контексту. Дакле, реч је о својеврсној комбинацији,

извештаја и чланка или коментара, с тим што је фактографија и даље превасходна.

3. Интервју

Интервју је самосталан новинарски облик изражавања, веома присутан у

медијима, подједнако у штампаним или електронским. Интервју, као форма

новинарског изражавања, требало би да буде разликован од интервјуа, као начина и

поступка да се прикупе подаци, информације. Током обављања свог

професионалног рада новинар комуницира са изворима информација и најчешће с

њима разговара, непосредно или посредно, углавном путем телефона. Такви

интервјуи се разликују од интервјуа као самосталног жанра, јер новинар чак и није

обавезан, у изузетним случајевима, да у свом тексту наведе од кога је поједине

информације сазнао, мада је, наравно, правило да би извор информација новинар

увек требало да именује. Код правог интервјуа, тако нешто није могуће, јер ову

врсту новинарског изражавања обавезно прати фотографија интервјуисаног ( у

штампи), док је на радију и телевизији интервјуисани гост уживо, или се користи

снимљени материјал са аутентичним гласом или ликом.

Дакле, према томе у ком медију се појављује, разликују се новински, радио

и телевизијски интервју, а данас се интервју обавља и електронском поштом, и –

мејл порукама. Међутим, теорија познаје три врсте интервјуа као новинарског

жанра, без обзира на медиј, а то су класични интервју, интервју за сазнавање

мишљења и интервју профил.

10

Класични интервју се још назива и интервју питање – одговор, с обзиром да

се састоји у томе да новинар некој личности поставља питање, а та личност на

питање даје одговор. Када хоће да направи интервју, новинар би, прво, требало да

изабере личност коју ће да интервјуише, да јој поставља питања. Као и код других

новинарских жанрова, и интервју би требало да испуни критеријуме актуелности,

важности, атрактивности. Изабрана личност, зато, требало би да је у тренутку

интервјуисања у жижи интерсовања јавности, дакле веома актуелна.

Код интервјуа ради сазнавања мишљења, требало да постоји друштвено

веома важан повод, због кога новинар хоће да публици представи мишљење

ауторитета у датој области.

Интервју профил је можда и најзахтевнија врста интервјуа, јер у њој, осим

чињеница, ставова и мишљења интервјуисаног, новинар даје и психолошки пресек

те личности, његов психолошки портрет. Овај интервју обично се обавља у

свакодневном амбијенту у ком интревјуисани проводи своје време, те је и новинар

обавезан да у свом ( новинском или радијском) интервјуу опише и простор у коме

се разговор водио.

Код обављања било ког професионалног задатка, новинар би претходно

требало да се добро припреми – то је основно правило у техници новинарства. Тако

је и код интервјуа. Када је изабрао актуелну личност за, на пример, интервју

питање – одговор, новинар се, потом, за разговор темељно припрема.

Ако је личност која се интервјуише познати књижевник, припрема би

требало да обухвата: упознавање са биографијом личности; познавање његовог

стваралачког рада – новинар би требало да прочита сва или бар главна дела датог

писца; низ кратких интервјуа са његовим најближим сарадницима, породицом,

пријатељима; прегледање у архиви свих претходних интервјуа која је та личност

дала, да би се избегла општа места и понављање питања; све што додатно новинар

сматра да би му помогло у вођењу интервјуа.

Пошто је завршио припрему, новинар онда приступа избору, сачињавању

листе питања, које ће одабраној личности да постави. Листа питања је, наравно,

оквирна, и новинар ће ње у току разговора сигурно да се придржава, али ће он да

остави простора и за друга могућа питања, која ће неизбежно да искрсавају како

11

разговор буде одмицао и попримао други ток. Новинар, дакле, никада не би

требало да се круто држи направљеног шаблона, већ би увек требало да буде

спреман за импровизацију.

Када се припремио и саставио питања, новинар са личношћу покушава да

закаже разговор. Овај део у пракси се често показује као најтежи, јер није тако лако

да се дође и добије интервју од веома познатих лкичности, а листа новинара који

већ чекају по правилу је веома дугачка. Но, и личност би требало да не заборави да

актуелност и популарност не трају баш дуго, и да би на време требало да одговори

на захтеве јавности.

Најзад, када интервју закаже, новинару предстоји обављање разговора. Неке

личности траже да им се питања пошаљу унапред, писмено, а неке пристају на

интервју, не тражећи претходно питања. Новинар би, на почетку разговора, требало

да интервјуисану личност опусти, да успостави са њом однос поверења и тако је

припреми за разговор и питања која ће да уследе. Потом новинар поставља

припремљена питања, али, као што је речено, увек је спреман да постави нова,

права питања у датом тренутку, ако се то покаже неопходним. Новинарска вештина

се, између осталог, састоји и у томе да она интригантна, или чак непријатна

питања, не поставља одмах, на почетку интервјуа, већ их «чува» за погодан

тренутак, у средини, када се интервјуисани већ опустио и распричао.

Новинар интервју записује у свеску или бележницу, или га снима на

диктафону ( ако је реч о новинском или радио – интервјуу ), али је најбоље када га

упоредо и снима и записује. У редакцији новинару, потом, предстоји «скидање»

одговора са траке или преписивање из бележнице, као и њихово стилско

дотеривање и уобличавање, ако је неопходно. Интервју, тако, добија коначан облик

и спреман је за штампу или емитовање. Но, пре но што у штампу уђе и уредник га

одобри, интервјуисана личнот може да затражи од новинара да јој пошаље

примерак готовог интервјуа на проверу. Овај поступак се зове ауторизација текста,

јер познате личности хоће на тај начин да избегну могуће новинарске грешке у

преношењу њихових одговора, или нетачности и неодговарајућа тумачења. Иако

новинари сматрају да је давање текста на ауторизацију и одобравање од стране

интервјуисаног потцењивање њиховог професионалног умећа, новинарска етика

12

налаже да је сваки новинар дужан да одговори на захтев за ауторизацију и

интервјуисаном, пре објављивања, пошаље примерак интервјуа.

Наравно, сам новинар ће да се труди, чак и ако је дао текст на ауторизацију,

да интервјуисана личност у њему не пронађе никакву мањкавост, тако што ће да се

држи онога што је записао и неће да измишља, допуњава и према свом нахођењу да

мења и «дотерује» одговоре.

III Белетристички облици новинарског изражавања

1. Репортажа

Репортажа је литерарно – новинарски жанр, новинарска врста која се

граничи са књижевношћу. За разлику од фактографских жанрова, у којима се од

новинара превасходно тражи да се држи саопштавања «сувих» чињеница и

одговора на пет обавезних питања, репортажа допушта и тражи од новинара већу

слободу изражавања и саопштавање личног доживљаја, емоција, утисака,

запажања.

Наравно, ни репортажа не може без основне фактографије – одговора на пет

обавезних питања, али она не морају да буду саопштена сва и сабијена на почетку

текста или радио – телевизијског прилога, већ могу да се нађу на појединим

згодним местима, такорећи да «провејавају» кроз репортажу. Такође, у репортажи

обавезно би требало да се опише екстеријер, спољашњост у којој се радња

репортаже одвија, као и да се да карактеризација личности о којима се репортажа

прави, или које се у њој појављују – а то подразумева да се пренесе њихов

аутентичан говор ( дијалекат, жаргон ), да се опише и тачно наведе њихов изглед,

облачење и понашање.

Но, упркос томе што има сличности са књижевношћу, новинар и у

репортажи мора да се задржи само на тачном бележењу спољашњих радњи, говора

и понашања својих личности, а никако му није дозвољено да улази у психу

«јунака» репортаже, да дакле даје психолошку карактеризацију, како је то у

књижевности чак и обавезно.

13

Новинар, дакле, у репортажи користи књижевни стил изражавања, и служи

се свиме што наглашава експресивност ( изражајност ) и импресивност језика.

Новинару су, дакле, на располагању, између осталог, све стилске фигуре које

доприносе живости стила: метафоре, метонимије, градације, поређења, контрасти,

хиперболе, апострофе, елиптичне реченице, дијалози, монолози, смењивање

кратких и дугих реченица, комбиновање аориста, презента и перфекта и друго; али

би, као и у осталим жанровима, требало да избегава баналности, идиоме, жаргонске

изразе ( сем када преноси аутентичан говор личности ), вулгарности,

провинцијализме, архаизме, и све друго што новинарски стил чини нејасним.

Сматра се, дакле, да само врхунски новинари праве репортаже, с обзиром да

је за њихово писање потребан и књижевно - приповедачки дар, а томе се у прилог

наводи да су и неки од најпознатијих светских писаца били и врсни новинари и

новински репортери, као, на пример, Чарлс Дикенс или Ернест Хемингвеј. Заправо,

новинари нису прави писци, али су они својеврсни писци чија се «делца» штампају

сваки дан. Такође, бројни мисле да у новинарству могу да покажу и искажу свој

иначе књижевни дар, те се зато и посвећују овој професији, а и многи који имају

сопствена штампана књижевна дела често хоће да се мешају са новинарима и тако

воде «двоструки живот». Међутим, прави новинари за такве често кажу да су

«залутали у новинарство». Такве изјаве се појављују највише због тога, што

новинарство ипак није исто што и књижевност, јер је новинару првенствено

дужност да публици саопшти чињенице и информације, без права на измишљање, а

књижевнику ја стало да код публике изазове емоције и испровоцира је на

уметнички доживљај, незаобилазно служећи се маштом. Дакле, како се каже,

новинар саопштава оно како јесте, а писац оно како би могло да буде. Зато се и

«врхунски новинари», који стварају репортаже, тако само условно могу да назову,

јер се у пракси готово редовно показује да такви писци нису у стању да како би

требало одраде праве новинарске форме, какве су чланак или извештај.

Најзад, репортажа има више врста: новинска, радио и телевизијска

репортажа; репортажа о личности, о догађају, лирско – рефлексивна; путописна,

спортска, ратна или судска репортажа и друге.

14

2. Цртица

Цртица је кратка литерарно – новинарска ( белетристичка ) врста, у којој

новинар јавности саопштава неки занимљив, али не толико актуелан ни друштвено

важан догађај. Зато новинар цртицу обликује књижевним стилом изражавања,

служећи се свим већ наведеним стилским фигурама и уметничким поступцима, не

би ли код публике побудио емоције, испровоцирао машту и везао је за неке

универзалне идеје, као што су слобода, правда, истина итд.

Цртица се разликује од белешке, која је кратак информативно –

фактографски жанр и од осврта, који такође није дугачак, али је реч о аналитичком

жанру. Дакле, цртица је белетристички, белешка фактографски, а осврт анлитички

облик новинарског изражавања.

Белешка, такође језички – стилски уобличена, јесте нека вест, која није

толико актуелна и важна, али је занимљиво представљена; осврт критикује или

хвали неку друштвену појаву, догађај или тренд; а цртица, такође саопштава

занимљиву, али не толико актуелну или важну вест, или препричава сличан

догађај, али је новинар у цртици, много више него у белеши слободнији да изабере

различита стилска, књижевна средства у њеном уобличавању.

На енглеском говорном подручју овај жанр се назива «фичером» ( «feature»),

или «извештајем који се пише срцем», а заправо је реч о хибридној новинарској

форми, која меша елементе извештаја, репортаже, чланка или чак и коментара.

III Аналитички облици новинарског изражавања

1. Чланак

Чланак је аналитички облик изражавања, а новинари чланку прибегавају

када хоће да свестрано и одговорно расветле неку друштвену појаву, позитивну

или негативну, и да укажу на све њене особине и последице које има по појединца

или друштво. Углавном се чланком обрађују озбиљне друштвене теме и проблеми,

као што су корупција, криминал, шверц, проституција, али и теме из економије,

политике, културе или науке. Иако за сваки новински текст свакодневно може да се

15

употребљава реч «чланак», сваки новински напис наравно да то није, већ он може

да буде, рецимо извештај или репортажа, док је чланак посебна новинарска врста.

Новинар у чланку саопштава, осим одговора на поједина обавезна питања,

велики број чињеница, бројки и изјава релевантних извора, који одабрану тему

приказују са свих страна или аспеката. Још ни у чланку новинар нема права на

личан, субјективни став, већ се код овог облика новинарског изражавања посао

новинара састоји да прикупи што више података, да их обради, потврди изјавама и

цитатима ауторитета и обликује, и тако «пусти» чињенице да «говоре» уместо

њега, објективним језиком аргумената, а не субјективном, личном сугестивношћу

новинара – аутора.

Новинари чланак праве обично о темама које су још недовољно познате

јавности, те је тако функција чланка двострука – да јавност упозна са свим

аспектима неке важне друштвене теме или проблема, и да да визију будућности -

да покуша да предвиди и сугерише како да се некој лошој појави стане на пут, а да

се оно што је позитивно и даље развија, на корист и појединца и целог друштва.

Као што је речено за интервју, и за стварање чланка новинару је потребна

подробна припрема. У оквиру ње, новинар би, прво, требало да из мноштва

друштвених појава изабере релевантну тему из неке области, о којој ће да прави

чланак. Новинар, затим, одабрану тему свестрано истражује, и сам се о њој

обавештава, прикупља грађу, чињенице, информације, податке, бројке, и тако се са

темом детаљно упознаје. Овакву припрему професионални новинар обавља на

следећи начин: прегледа новинску документацију и тражи све што је до тада

направљено о истој теми ( ако је направљено ); разговара, прави интервјуе, са

одговарајућим личностима, изворима информација, који би требало да су добри

познаваоци изабране теме, и који о теми имају праве податке и информације. За

стварање чланка, теорија каже да је потребно да новинар има до седам извора

информација, које би, наравно, требало да цитира и помене у коначном тексту;

даље, новинар истражује у архивима различитих установа и институција, у потрази

за оригиналним документима, који ће му пружити веродостојне информације,

нарочито различите статистичке податке, бројке, те ће тако да поткрепи текст;

савремени новинар, приликом истраживања одабране теме, може да се користи

16

интернетом и посећивањем одговарајућих интернет адреса, учешћем на форумима

или размењивањем елктронске поште; новинар може и да импровизију и да

користи и друге начине да се обавести о изабраној теми – рецимо, неретко се

дешава да се новинар упусти у авантуру и, не представљајући се као новинар ( што

је проблематично са становишта новинарске етике ), «инкогнито» почиње да се

бави неким послом, одлази да ради обичне послове у установама о којима ће да

прави чланак, или се, чак, прерушава и одлази на сумњива места, да их испита

изблиза и прикупи информације на њиховом извору итд. Стога многи новинарску

професију сматрају веома изазовном и узбудљивом.

Још код одабира теме, а после и током припреме и прикупљања

информација, новинар формира одређени закључак или став о датој теми. Овакав

став назива се теза, и она је обично саопштена у поднаслову чланка. Све

прикупљене чињенице, бројке, изјаве и подаци, требало би да буду у функцији

потврђивања изабране тезе, а чланак би требало да буде проткан тезом и њеним

доказивањем од почетка до краја. Оно што је одабрана тема чланка налази се у

наднаслову, за разлику од тезе, коју новинар смешта у поднаслов, док је наслов

независан и самосталан, и, наравно, требало би да буде кратак, атрактиван и

ефектан, да би привукао пажњу публике.

Пошто се добро упознао са темом – прикупио довољно информација,

података, чињеница, бројки и изјава ауторитета из дате области, и пошто је

формирао тезу, новинар онда приступа изради, креирању чланка. Прикупљене

информације, изјаве и податке, новинар би сада требало да организује у складну

целину, и да језичко – стилски уобличи тако да текст или прилог буде атрактиван,

провокативан, занимљив за читаоца, гледаоца или слушаоца. За овај посао, осим

незаобилазног новинарског «шлифа», креативности и списатељског талента,

новинару професионалцу на располагању је и композиција чланка, коју предлаже

наша теорија и техника новинарства.

Теорија каже да је структура доброг чланка истоветна такозваном

«медицинском поступку», а то подразумева да се текст састоји од мамца, слике

ситуације, констатовања стања – дијагнозе и преписивања одговарајуће «терапије».

17

Мамац може да буде све, и њему се у многоме изражава новинарова

креативност и оригиналност – мамац може да буде неки од поменутих врста

лидова, нека занимљивост, анегдота, или кратко препричан догађај, кратак

репортерски, сликовит запис, аутентичан дијалог или било шта друго ефектно, што

новинар сам може да осмисли. Функција овог дела чланка је да заинтригира

читаоца, да привуче његову пажњу и подстакне га да чланак примети и отпрати од

почетка до краја.

Слика стања или ситуације обухвата саопштавање свих прикуљених

чињеница, података, бројки и информација, организованих тако да могу лако да се

прате и да не буду сувопарни, већ динамично и живо саопштени. У констатовању

стања – дијагнози, новинар своју тезу, после података, поткрепљује и

одговарајућим изјавама и цитатима ауторитета, дајући својеврсни закључак у вези

са до тада саопштеним. На крају, у завршном делу, као што је речено, новинар би

требало да испуни другу фуикцију чланка и да да сопствену визију како ће, или

како би требало да се обрађена појава или друштвена тема развија даље, у

будућности, и шта би друштво и појединац у вези са том темом или проблемом

требало да предузму.

Теорија, додатно, препоручује, а пракса потврђује, да би новинар приликом

израде чланка требало да прави неколико његових верзија, до три или чак пет, и да

тек онда коначну верзију чланка преда уреднику на прегледање и одобравање за

штампу или емитовање.

Слично као и за писце репортажа, и за чланкописце се каже да су врхунски,

елитни новинари. Такви савремени професионалци, теренски рад и пуко

прикупљање чињеница, бројки и података препуштају новинарима – почетницима,

док се њихов посао састоји у томе да податке организују у целину, креирају текст

и, наравно, потпишу га! Ови новинари називају се и «рирајтерима» ( од енглеског

«rewright(er)» - преписати, преписивач). И наш народ има одговарајућу, сликовиту

пословицу за ову «поделу рада» у новинским редакцијама.

2. Коментар

Коментар је аналитички облик новинарског изражавања и једина новинарска

18

врста у којој новинар има, не само право, већ и обавезу да саопшти свој

субјективни, лични став, поводом актуелних друштвених појава и догађаја.

За разлику од чланка, чија је функција да јавност упозна са неком

друштвеном темом и предвиди њену будућност, коментаре новинари обично праве

о догађајима који су се већ одиграли и о којима је јавност упозната. Новинар, зато,

у коментару нема потребу да да одговоре на пет обавезних питања ( мада на нека

може, кроз текст, да одговори ), као ни да саопшти чињенице и податке у вези са

темом или догађајем који је предмет коментарисања, јер се подразумева да су те

информације јавности познате.

За разлику од фактографских облика новинарског изражавања, који јавности

нуде чињенице, аналитичке новинарске врсте, а посебно коментар, организују се на

такозваном вредносно – интерпретативном нивоу. Новинар, дакле, у коментару

саопштава своје личне ставове, судове и закључке у вези са конкретним догађајем.

Он тумачи – интерпретира догађај и вреднује га и одређује у односу према неком

систему вредности, моралним или другим друштвеним нормама. Као и у чланку, и

у коментару новинар је обавезан да да своју визију будућих дешавања, поводом

коментарисаног догађаја.

Коментари су присутни на свим медијима, али се ова новинарска врста

превасходно везује за дневну и вечерњу, информативно – политичку штампу, мада

су код нас познати и утицајни и радио и телевизијски коментари ( ови последњи су

ређи ). Теорија познаје бар три врсте коментара, а то су: уводник, коментар и

колумна.

Уводник се обично штампа на насловној страни или првим странама

дневног листа и представља став целе редакције поводом неког изузетно важног,

превасходно политичког догађаја, дешавања. Уводник обично прави неки од

редакцијских уредника или новинара, али га углавном не потписује ( мада може и

то да уради, или може да буде потписана редакција ), јер, као што је речено, ова

врста коментара представља заједнички став свих новинара и уредничког

колегијума дате редакције дневног листа. Уводници се са великом пажњом примају

у политичкој јавности и могу да имају одређени утицај на даљи ток неког

политичког збивања.

19

Прави коментар се разликује од уводника у томе што га ствара и потписује

један новинар, и то превасходно у лично име, мада се, на неки начин, подразумева

да су ставови тог новинара у великој мери и ставови дате редакције. И за коментаре

се каже да их праве врхунски, елитни, искусни новинари «од пера», дугогодишњи

добри познаваоци политичких прилика или неке друге теме или друштвене

области. Коментари су оштрији од уводника и могу да остваре снажан утицај на

јавно мнење и политичка збивања. Такође, пошто их стварају искусни

професионалци, оформљеног и препознатњивог стила изражавања и изразито

оригиналне мисли, они су и веома привлачни за публику, штавише многи новине

редовно купују само да би пратили коментаре неког познатог, врсног новинара –

коментатора. Свака редакција се са другим редакцијама такмичи да у својим

редовима има што боље коментаторе, а они су, по правилу, и најбоље плаћени. За

многе новинаре, прављење коментара представља врхунац професионалне

каријере.

Колумна ( од енглеског column – колона, стубац у новинама), од класичног

коментара се разликује и садржински и графички. Садржински, она је изразито

индивидуална и представља, на неки начин, екстремно личан, субјективан став

новинара, тако да ти ставови нису и ставови редакције и новина у којима

колумниста објављује. Редакције се зато и графички ограђују од ставова

саопштених у колумни, тако што их стављају у различито обојене правоугаоне

оквире, а на врху објављују и фотографију колумнисте. Колумнисти су елитни

новинари, њихове се творевине са великом пажњом прате и нестрпљиво ишчекују

нове, тако да они остварују велики део тиража новина. Реч је о изразитим

индивидуалцима, професионалцима оштре, бритке мисли и стила, који се не устежу

да саопште и обраде и најпровокативније ставове и политичке теме, или политичке

личности. Њихове се колумне памте, а они сами задобијају славу и поштовање

јавности. Међу светским колумнистима најпознатији је Волтер Липман, који је у

првој половини прошлог века радио коментаре и колумне за бројне америчке

дневне листове. Код нас, последњих година највише су показали такозвана «два Т»

- Тијанић и Тирнанић.

20

Наравно, искусни новинар, коментатор или колумниста, при стварању

својих творевина не држи се шаблона, али теорија препоручује, за композицију

коментара, исти «медицински поступак» као и код чланка. Дакле, коментар може

да се прави и састоји од мамца, слике ситуације, «дијагнозе» и «терапије».

3. Критика

Критика је аналитичка новинарска врста у којој новинар, осим саопштавања

основних чињеница ( аутор, дело, извођачи) и одговора на пет обавезних питања,

јавности нуди процену, оцену и вредновање неког, превасходно, уметничког дела.

Критика је, дакле, као самостални новинарски жанр, превасходно уметничка

критика, мада постоји и друштвена критика, али би она већ била блиска коментару

или друштвеној хроници.

Сходно врстама уметности, постоје и истоветне врсте уметничке критике,

као што су књижевна, ликовна, позоришна, музичка,филмска или критика

медијских садржаја. Функције критике су вишеструке, а међу њима су и

успостављање комуникције и приближавање стваралаца дела – уметника и њихове

публике; својеврсна друштвена промоција ствараоца; процена уметничког домета

неког остварења – позиционирање неког дела у уметничкој ризници итд.

Иако има право, а и сам му жанр тако нешто налаже, критичар не би требало

да у великој мери саопштава свој лични, субјективни став, већ се од њега тражи да

што објективније процени уметничку вредност неког дела. Такође, своје ставове би

требало да саопшти јасним и разумљивим новинарским стилом ( што је код нас и

даље реткост ), да би критику могла да прати широка публика, а не само ужи круг

познавалаца и стручњака.

Шта ће да буде садржај критике и како ће да изгледа композиција овог

новинарског жанра, у многоме зависи и од врсте уметности коју обрађује. Као што

је речено, основне чињенице и одговори на пет обавезних питања и у критици би

требало да буду присутни, а остало може да се разликује.

Текст филмске критике, на пример, обавезно би требало да садржи следеће

податке, елементе филмског остварења: назив филма, име редитеља и сценаристе,

имена глумаца у улогама главних и споредних ликова, као и још неких важних

21

учесника у стварању филма; радњу филма, имена главних и споредних личности;

оцену редитељског поступка, сценарија и глумачких остварења, као и оцену

техничког квалитета филма, монтаже, камере, реквизита, специјалних ефеката;

костимографије, процену и вредновање појединих сцена, затим костимографије,

музике која прати филм; критика би, евентуално, могла да садржи изјаве глумаца,

редитеља и друго.

Леонид Зувић, дипломирани новинар 2.11. 03.

Контакт: lznovinereporter@gmail.com

22