Nikolaj Koljada KOKOŠKA prevod Novica Antić LICA: ALA, glumica, 35 godina DIJANA, njena prijateljica, glumica, oko 40 godina NONA, "KOKOŠKA", mlada glumica, 20 godina FJODOR, glavni reditelj pozorišta, 40 godina VASILIJ, administrator u pozorištu, 35 godina STATISTI, njih 10 u zadnjem planu scene Mali provincijski gradić Doščatov. Soba u radničkom samačkom hotelu. Naše vreme. PRVI ČIN NONA DUBOVICKA, Glumica mesnog Doščatovskog dramskog pozorišta živi u radničkom samačkom hotelu jer nema drugi smeštaj. Soba je vrlo skromno nameštena. Tačnije, nekakav pozorišni starež, delovi dekora koje je NONA dovukla, rastavila i rasporedila po sobi. U ramu prozora ćup sa lozicom. Na zidovima plakati. U uglu, na razapetom konopiu suši se rublje. Umivaonik je ograñen šifonjerom. Na vratima vise strašne maske. Na poliii nekoliko knjiga. Tako je: Tovstonogov, Čehov... I ko još? Ah, da, Stanislavski... Kod vrata je sto. Na njemu tanjiri, rešo, lonci. Prekriveni peškirom. NONA ne voli da pere sudove. Nema za to vremena. Pa, ona je glumica, a ne neka tamo... Pod stolom prazne boce. Ne, nisu od mleka. Na noćnom ormariću pored kreveta vaza sa suvim cvećem. Umesto abažura nekakva neobična ogromna kugla od konca. Koferče pod krevetom. I krevet. O, kakav krevet! Nije to krevet, već loža. Ogromna loža, zauzima skoro polovinu sobe. A na zidu iznad kreveta ćilim. Sa labudovima. Neko spava u krevetu. Najtvrñim snom. Jutro je, pet sati. Sa one strane prozora leto. Kraj maja, početak juna. Za glumce srećno doba uoči gostovanja, vreme koje nagoveštava skora putovanja, daleke Gradove i zemlje, pijanke, bezbrižnost, nova lica, obožavaoce i obožavateljke... Ptice cvrkuću. Probudile se već, prokletinje... Čini se, potpuni nepomućeni mir. Kao što je nekada pisalo u romanima "Ništa nije nagoveštavalo oluju..." Ali... nije naš život tako bezbrižan. I, evo ga. Tišinu prekida zverski udarai o vrata. Kvaka izleti, vrata se širom otvore. U prljavom hodniku na pragu, podbočivši se, sa tašnom preko ramena, stoji ALA KOSTROVA, prvakinja Doščatovskog dramskog pozorišta. Iz očiju joj suklja oganj. U taj rani jutarnji čas Ala je potpuno obučena, nalickana, našminkana. Na licu tragovi osušenih suza. Ona je punačka dama, prava heroina iz drama Ostrovskog. Ali, nije opuštena Alin stomačić je zategnut. Izraz na njenom licu govori: "Došla sam da vam svima dam po njušci!" Ne. Ne. Stop! Ova fraza ne odgovara. Evo, bolje ovako: "Došla sam da vas sve poubijam!!!" I, tako, počinjemo!

ALA (stoji na pragu, Govori tiho, ali oštro): Hajde, ustaj, kokoško. Šta je?! Brzo! Ulazi u sobu, uključuje svetlo, seda u fotelju prekrstivši noge, pali cigaretu. NONA se izvlači ispod pokrivača. Kapci slepljeni, Glava ne baš bistra, na kosi papilotne. ALA (mirno, uzdržano, pribrano) Nu, samo je pogledajte, pogledajte je! Vidi kako nam je samo snena, lutkica okata! Pusti to, mila, pusti. Ustaj, glumice Nona Dubovicka. A, znaš, smislila sam ti drugo prezime: Nona Kurovicka. A? Kako ti se dopada? Ustaj. Ti i ja, kokoško, treba da razjasnimo neke stvari. Da, da, mila, da razjasnimo. Hajde, tiho, mirno da razjasnimo. Da razjasnimo! Samački ti nema linije. Izvini što nisam mogla da ti telefoniram, da te upozorim na moju iznenadnu želju da proćaskam s tobom. Od srca da porazgovaram, bez svedoka. Oprosti što sam ti, bez poziva, došla tako rano, u pet ujutro. Narušila tvoj san i mir. Oprosti. Oprosti mi. Vidiš kako sam ja inteligentna, kako sa tobom, Kurovickom, nežno razgovaram... NONA (nikako da se rasani) Šta se to dešava? ALA: Kažem ti da ja stvari ne rešavam mufljuski, već inteligentno. Evo, izvinjavam ti se, mada bi tebe, kokošku, odmah sa praga, onako u hodu, trebalo ciglom po njušci. Zato što tvoja njuška vapi za ciglom, shvataš? No, dobro, to ćemo posle. Ja, vrlo, vrlo. vrlo inteligentno razgovaram s tobom, kokoško. Da posle ne bi govorila kako sam nevaspitana. Hajde, kokoško, spremaj se, hajde. Hajde. Na šajtan ajbu, navali. Tornjaj se odavde kud hoćeš. Samo što dalje da ti vrana kosti ovde više ne donese. (Stanka. Iz sve snage) Razumeš?! NONA: Šta je ovo? ALA (vi če): Na šajtan ajbu, čuješ li me, na šajtan ajbu!!! NONA (vrti glavom): Kakva šajtan ajba, o čemu vi to? ALA (smeje se zlo, puši): Šta si se izbečila kao besna haringa? Ništa ne kapiraš, je li? Šajtan ajba na tvom jeziku znači voz. Pa, ti si svima u pozorištu prodala priču da u tebi teče tatarska krv. Pa, evo, Tatarušo, kažem ti tako da razumeš: na šajtan ajbu, potomče DŽingis-kana! Na voz, na voz sam došla da te ukrcam! Nemam nameru da ovde s tobom izvodim besne gliste, da ti cinculiram kao neki, ne, nemam nameru! Rekla sam ti: Ustaj! Pa!? Dosta si razvlačila po jastuku, kokoško! Odlepršaćeš mi ti odavde kao muva, muva zlatokrila! Oh, poletećeš, milkice, poletećeš... NONA (i dalje vrti glavom, ništa ne shvatajući): A koje je sada vreme? ALA (zlurado se kikoće) O, veliko rusko jezik! O, preci Mongolo-Tatari! I tako govori jedna glumica! Inženjer ljudskih duša i tuñih muževa! Ne, pogledajte, kako je samo ona obrazovana! "Koje je vreme?", veli. Koliko je u njoj rafinmana, takta, učenosti, kulture-multure! (Pauza. Tiho) Ah, ti glumice tunguškog pozorišta Lesje Ukrajinke... NONA (počinje oprezno da se izvlači ispod pokrivača) Nije istina... Ja nikada nisam tamo radila, Ala Ivanovna... Nije istina... ALA: Ah, sada sam Ala Ivanovna? Da? Ah, ti tamo nikada nisi radila? Još nisi bila u Tunguziji, nisi radila u Sarapulu, u Glazovu, u Votkinsku, u Karakulinu? Nisi radila? još uvek ordiniraš po srednjoj Rusiji, a? Je l' tako? Pa, eto. Vrlo dobro. Sada ćeš sesti na voz i otići ćeš da malo poradiš u Sarapulu. Ili, tamo negde, u nekoj drugoj rupčagi. A ovde si ti, mila moja, u ovom pozorištu, u mom pozorištu, odradila svoje! Bilo je dovoljno što si nas ovo pola godine udostojila svog prisustva! Čitav Doščatov si pretumbala! Dosta! Basta! Kraj! Finito! Doterala si cara do duvara! Kraj filma! Kapiraš!? NONA: Znate, Ala Ivanovna, ja sam vam kao sova, a ne kao ševa, još se nisam probudila... tek je pet... na žalost, ništa nisam mogla da razumem iz čitavog vašeg

monologa... ALA (ustaje, podbočivši se) Ah, ti si sova, a? Ah, ti nisi ševa, je li? Ah, ti ništa nisi razumela iz mog monologa, da? Ah, ti, kokoško... Ovog časa ću ti objasniti, rospijo!!! Zgromiću te!!! Slistiću te!!! Kroz odžak ću te proterati, gaduro!!! Smrtni čas ti je došao, kokoško, gotovo je, opraštaj se! Uh, ti, uh... uh, ti... ti... aaaaaa!!! ALA se, uz gromoglasan vrisak, baca na NONU. NONA uplašeno ciči. I sigurno bi tu već pala prva glava u našoj priči, jer je ALA već počela da kida odeću sa NONE... Kad... Pod pokrivačem, pored NONE leži muškarac. On uplašeno navlači prekrivač do brade, skriva se. Taj muškarac je, naravno, Glavni reditelj Doščatovskog dramskog pozorišta, FJODOR ILJIČ GALAKTIONOV. Zašto "naravno"? Otkud ja znam. Ali, ko bi drugi ležao u postelji mlade glumice? I, tako, znači... FJODOR (kašljuca u suvonjavu pesnicu) Dobro jutro, Ala Ivanovna... Kako ste? Kako vaši poslovi? Kako živite? (Vrti glavom.) Vi... vi... vi... jeste li se pripremili za današnju probu? ALA dugo stoji, otvorenih usta. NONA I FJODOR leže pod pokrivačem. Samo im temena vire. U zidove, pod, plafon pesnicama lupaju ostali stanari: "Šta je to od rane zore?! Pustite nas da spavamo! Prestanite! Odmah da ste prestali! Tišinaaaaaa!" ALA (vi če u zid) Ćutite! Ni reči! (lupa nogom) Vi ućutite! Šta nam je volja, to i radimo! Tišina! Ćutanje. ALA (približava se krevetu, posmatra NONU i FJODORA. Hoda po sobi, smeje se) Izvanredno! Kakva numera, da umreš! Da poludiš! Pa, Fjodore Iljiču, ja nisam očekivala, uopšte nisam očekivala da ću vas ovde sresti! Uopšte! Ne, ja sam mogla ovde svašta da očekujem, ali vas nikako! Recimo, dekoratera, ili vašeg šofera, ili čuvara, to da! Ali vas! Vi! Ovde! Glavni reditelj pozorišta, ovde, u ovom krevetu... Ne, to zaista nisam, nisam očekivala! Čak ni u mislima tako nešto nisam mogla da predstavim! (Pauza) Uostalom, uvek sam želela da vas nešto pitam, Fjodore Iljiču. Da li se možda na vas odnosi ona priča koja kruži pozorištem: "U kabinetu glavnog reditelja leži divan za podelu uloga i povećanje plate". Je li to o vama? FJODOR (polako) Ne... nije o meni... ALA: Aha. Shvatam. To je sigurno o nekom drugom reditelju. Da, jasno, jasno. Pa, kako ste spavali? (Pauza) Nisu vas pokenjale mušice? FJODOR: Mi smo prorañivali ulogu. ALA: Baš mi je milo. Uh, što se radujem! Ne, dragi gledaoci, pogledajte samo, kakav prizor, kakva arkadijska idila! Ni glasa, ni uzdaha! Oni prorañuju ulogu. Spavaju, golubići! Izvanredno! Pa, šta ćemo. Ovo bitno menja stvar! Stavlja, takoreći, tačku na "i". Umnogome menja stvar. Ja mislim, dragi Fjodore Iljiču, da vi još uvek niste svesni činjenice da će danas čitavo pozorište, čujete li me, čitavo pozorište saznati da sam vas ja ovde zatekla u, da tako kažem, proraćivanju uloge! Svi će danas saznati! Još pre jutarnje probe! A sutra i opština, i okrug, i gubernija, komiteti, ministarstva, MIP, JŠ, SDB, PKB i ostale društvene organizacije! (Zlurado se kikoće.) FJODOR: Ja u tome ne vidim ništa kriminalno... U čemu je stvar, Ala Ivanovna? Vi sigurno ne znate da sam ja zaprosio Nonu... Nonočku! Ona će uskoro postati moja supruga! I zato ja mogu da spavam koliko hoću i gde hoću! (Pauza) Zato, molim vas, izañite. (piskutavo) Odlazite! Momentalno! Pustite ljude da spavaju! I kako su vas, uopšte, ovde propustili? Ja zahtevam da tog portira odmah otpuste! Kakav javašluk! Neće

se to tek tako završiti! Hajde, brzo, brzo! ALA (jedva se kontroliše, škrguće zubima) Mene su, Fjodore Iljiču, ovde propustili na isti način kao i vas. Kroz isti ulaz, kroz isti prolaz. Kroz vrata. Ili vi, Fjodore Iljiču, ovde noću, u ovo logorište, u ovo zborište, u ovo brložište, da ne kažem nešto gore, ili vi, može biti, kroz prozor u njega dolećete? Kroz prozor, da? Kroz prozor? Ni trunčicu se ne bih začudila! FJODOR (isto onako piskutavo, histerično) Rekao sam, odlazite! Napolje! Napolje! Napolje! Ovoga časa! Napolje! Napolje! ALA prilazi krevetu, gleda FJODORA pravo u oči, govori tiho i preteće. ALA: Ne dernjaj se, jarče matori... Razumeš? Švonder! Znaš li ti da sam se ja nagledala takvih reditelja kao što si ti, za ovih petnaest godina rada u ovom smetlištu! Vidi ga, reditelj... čestoser! Normoser! Lepo te pitam, jesi li me razumeo ili nisi? FJODOR (uplašeno) Jesam... ALA (hoda po sobi): I znači tako! Ženiš se! Ti! Sa ovom! Kokoškom! Tako? FJODOR (krotko) Ne smete da vrećate Nonu... ALA (još tiše i strašnije): Ja te pitam, Švonderu, ženiš li se ti ovom ovde, ili se ne ženiš? A? Odgovaraj!? Ženiš se?! Je l' tako? NONA se okreće čas ka ALI, čas ka FJODORU. FJODOR se uplašeno skriova pod pokrivačem, ćuti. ALA: Tako... Tako... E, pa dobro slušaj šta ću ti sada reći... Slušaj. Samo pazi da ne padneš sa kreveta. Dakle! Danas mi je moj muž, tebi vrlo dobro poznat, administrator našeg pozorišta, Vasilij Vsevoldovič Kostrov (naglašava svaku reč), s kim sam izrodila dvoje dece... Dvoje dečice, dve mrvice, dve golubice, dve kapljice krvi moje... Noćas, dakle, moj muž iznenada izjavljuje da više ne želi da spava sa mnom, jer ima nameru da me napusti. Saopštio mi je da je bezmerno zaljubljen. I ne samo da se zaljubio, Fjodore Ilji ču, ne samo da se zaljubio! On je tokom ovih deset dana, dok sam ja bila na gostovanju, da, dok sam ja odsustvovala, on je, dakle, živeo sa vama vrlo dobro poznatom glumicom našeg pozorišta, Nonom Dubovickom Kurovickom, sa kojom imate čast da trenutno delite postelju! I upravo je njoj, Fjodore Iljiču, i namerio da ode, da napusti mene i naše dve mrvice, dve golubice, dve kapljice krvi moje (Pauza) Pa? Jesam li bila jasna? Imate li neka pitanja? Seda u fotelju i puši. FJODOR (pridiže se u postelji): Šta vi to govorite? Ja vas ne razumem... ne razumem vas... Šta vi to pričate? Šta?! ALA: Šta, šta? Operite uši. Govorim ono što si čuo. Eto, tako stoje stvari. Tako. Zato sam i došla u ranu zoru u ovaj... ovaj... brlog, ovoj razvratnoj kokoški! Da se obračunam s njom i da joj, zatim, pomognem da se odvuče sa svojim pinklicama na železničku stanicu... Eto. Ali nisam očekivala da ću vas, Fjodore Iljiču, ovde susresti. Vas, ovde! Čudno! Vrlo čudno. Zato što mi je moj Vasja rekao da strasno voli Nonu i da je Nona poludela za njim, već nekoliko dana. Skoro deset. Sutra je tačno deset. Oboje su potpuno ludi od ljubavi, tako mi je rekao. Spremni su da hodaju po zidovima, razumete? Vasja mi je naslikao takvu ljubav, tako čistu, tako... Ma, pravi pravcati Romeo i Julija. Sećate se te drame, je l' te, Fjodore Iljiču? Čini mi se da ste je vi režirali na našoj sceni, zar ne? Samo što sam Juliju igrala ja. Ja! Eto, tako. Došla sam da se uverim u tu ljubav, da pogledam... ovoj kučki Juliji u oči! Kad, vi ovde! Čudno, zar ne? Ma, ustajte, ustajte već jednom, obucite se, ionako vam neću dozvoliti da spavate dok ne razjasnim ovo... ovu...

razumete? Ustajte! Ili vam je udobnije da razgovarate ležeći? Lep mizanscen, zar ne? Za farsu, vodvilj? Ali ne i za život! I zato, ustajte, nemojte da se stidite. Pa mi smo sada postali nekakva svojta. Hvala Noni. Oh, hvala joj! Kokoška nas je sve orodila. Ćutanje. FJODOR ILJIČ ustaje. Polako se oblači. ALA Ga mirno posmatra. NONA leži pod pokrivačem. FJODOR se obuva, kreće ka vratima. Na nozi mu samo jedna cipela. Vraća se. Traži drugu cipelu, zagleda pod krevet. Nema je. Odjednom, bolno i strasno počinje da govori NONI. FJODOR: Nona?! Da li je to istina?! Istina?! Kako si mogla?! ALA sedi u fotelji, puši, ispružajući daleko ispred sebe ruku sa iigaretom. Smeje se. ALA: Oh, ne mogu više! Ne mogu! Četvoro me držite! Troje me držite! Oh, ne mogu! Držite me! Prava stvar! NONA seda na krevet. Skida papilotne, baca ih na noćni stočić. FJODOR ide gore-dole po sobi, plače, skriva rukama lice. NONA (ciči na FJODORA) To je sve zato što mi ti ne dozvoljavaš da imam dete! ALA: Oh, ne mogu više! Držite me! Gde sam to dospela! U ludnicu, imalinom peru kosu! Ne mogu, ne mogu više! FJODOR: Kakvo dete? Nona?! Kakvo dete?! O čemu ti to govoriš, Nonočka? Čini mi se da nas dvoje o tome uopšte nismo razgovarali! Čini mi se, Nonočka, da ti, tokom ovih nekoliko dana koje smo proveli zajedno, uopšte nisi... nisi... nisi... ni... (Pauza. Jetko) Nona! Kako si mogla! Pa, zaklela si se na ovoj istoj postelji da nisi imala nikoga!!! ALA lupka prstima o naslon fotelje, izveštačeno se smeje. ALA: Ha ha ha! I još jednom: ha ha ha! NONA (uplašeno gleda ALU): Nisam imala! Nisam imala! Rekla sam ti da nisam bila ni sa kim iz pozorišta! Nije bilo nikoga! Nije bilo! Nije! Nije! ALA: Ova scena nosi naziv: "LJudi, verujte mi!" FJODOR (podiže ruke uvis): Nona! Nona! Nona! ALA: Ne, niste dobro rekli. Ne "Nona", već "Nana", kao što je govorio veliki Zola! Prava pravcata Nana! Evo je, izvol'te! FJODOR: Kako si mogla tako da me obmanjuješ? Kako si samo mogla da me obmanjuješ?! Kako?! (Pauza) To je užasno. To nije red. (Kaže: "Nije ret") To je... to je... jednostavno odvratno! To što sam ja sada saznao, prosto je odvratno, mrsko! I ako je to istina, Nona, ako je to istina, ja ću... ja ću... ALA: Istina je, istina, smirite se. Istina. I to kakva istina! Gola golcata! Poznajem ja svog muža! Ne bi me on slagao! NJemu se sve iz očiju može pročitati! Znam ja kada laže, a kada govori istinu. Shvatate?! I to što mi je on ispričao, to je, naravno, udarac pravo u čelo. Udarac ispod pojasa! U onu stvar! A, svaka ti čast, drugarice moja! Ma, ljudi, pogledajte samo na koju se polakomio! Bože dragi! Mrak! Užas! Propala glumičica! Ciči kao trudna mišica! Sa takvim glasom viče se iz klozeta "Zauzeto!" ili "Izvol'te, servirano". Nosi poslužavnike, pogledajte je! Na glavi tri dlake u šest redova! Izvinite za izraz, ali nema tu ni sisice ni pišice, samo armatura! Otpozadi pionirka, spreda penzionerka! Gledajte, ljudi, gledajte, kosa joj je neoprana! Nosi štrokavu potkošulju! I ona u njoj spava, vidite li! Pa, to je murdaruša kakvu svet nije video! Šta je to privuklo mog Vasju, šta? Šta?! (zareži) Govori brzo, šta?! Ponovo udarci u zidove: "Ne date nam da spavamo, ñavo vas odneo! Ućutite, gadovi! Pustite nas da spavamo! Pocrkali dabogda! ðubrad!" FJODOR, NONA i ALA u horu

viču u zidove, pod, plafon. NONA: Prestanite, to se vas ne tiče! Jarčevi! ALA: Ne zabadajte nos gde ne treba! Ućutite! Dosta! FJODOR: Ma, tišina tamo! Ili ću smesta pozvati miliciju, da ne smetate poštenom svetu! Dosta, rekao sam!!! Ćutanje. Stoje, gledaju jedno drugo u oči. NONA (izazovno): Ja ga volim... Eto! Da, tako je! FJODOR: A ja, Nona? (jetko) A šta je sa mnom? Užasna si ti žena. Velika pauza. AJJA škrguće zubima, baia se pod krevet, vadi otuda kofer, viče. ALA: Ah, znači voliš ga, je l' da? A za to vreme spavaš sa drugim, je l' da? Tako dakle? Bludnice nemoralna! Da si se ovog časa spakovala!!! Odmah se pakuj!!! Da te ñavo nosi! Da se kroz pola sata ni miris od tebe na kilometar ne oseća! Pa šta je ovo, hoćeš porodicu da mi razbiješ?! Mi smo petnaest godina proživeli kao jedna duša! Dvoje dečice odnegovali, dve mrvice, dve golubice, dve kaplje krvi moje! Shvataš li ti to? Znaš li ti koliko sam snage potrošila da ga privučem sebi, to jest svom moralnom, intelektualnom i duhovnom nivou? Znaš li? Pojma ti nemaš, glupačo! Eto šta mi ti predlažeš: da sve obesim mačku o rep! Je l' tako, a? Da?! Pa ja sam ga, kao nekakav Pigmalion, onako nedorañenog oblikovala, mučila se čitavog života, a ti sad došla na gotovo? (Pauza) Rekla sam, pakuj se! Brzo! Odmah! Kao munja! Pakuj se sama, sama, inače ću i tebe spakovati u taj jebeni kofer i odneti te u njemu na stanicu! Šta čekaš?! Šta?! Ti, kokoško! Uguraću te, uguraću u ovaj kofer!!! ALA se svaljuje u fotelju, rida, histerično. I NONA rida, tek da bi joj pravila društvo. NONA (tragično): Šta ja mogu kad ga volim! Volim ga! Strasno ga volim! Svim damarima svoje duše! Tek sada sam shvatila koliko je to duboko, široko, potpuno! Svim damarima svoje duše ga volim! O, kako ga volim! Volim! Obožavam!!! I FJODOR plače. Svi vrlo dugo nešto nerazumljivo mrmljaju. Odjednom, ALA pobledi, hvata se za srce. ALA (jedva čujno): U pomoć... Pomozite... pomozite mi... nije mi dobro... umirem... Gospode... pomozite... umirem... umireeem... oh, majko moja... majčice... ja umirem oh, oh, oh... NONA i FJODOR se uplašeno bacaju na ALU, drmusaju je, smiruju, FJODOR je lupka po obrazima. Ona Ga odguruje, mrmlja. NONA sipa u čašu kapi valerijane, daje ALI, sama pije. Hvataju ALU za ruke i noge, prenose je na krevet. NONA trčkara po sobi u majici i gaćicama. NONA: Ala Ivanovna! Ala Ivanovna! Smirite se, tako vam Boga! Pa šta se to tako strašno desilo? Šta? Zašto da se nervirate? Bože, čuvaj kraljicu! Uh, to jest, Bože, čuvaj nju! Sačuvaj je u životu. Gospode, sačuvaj je! FJODOR: Ala Ivanovna, Ala Ivanovna! Vi još niste odigrali glavni život u svojoj ulozi! Uh, glavnu ulogu u svom životu! Nemojte da umrete! Ne činite to, tako vam sveg najsvetijeg! Molim vas!!! Preklinjem vas!!! Polažu je na postelju, sa sve tašnom preko ramena, u iipelama i mantilu. Dugo je smiruju. ALA teško otvara oči, osvrće se, s mukom izgovara reči. ALA: Gde... gde sam to ja? NONA: Ništa, ništa, sve je u redu, u redu... ALA (osvrće se) Gde, gde ste me to položili? (Pauza) Eto dokle si me dovela, kokoško, a,

ne, neću da ležim u tvojoj razvratnoj postelji, u ovom gnusnom krevetu, neću! Odmah me pustite! Odmah, ovoga časa! NONA: Lezite, lezite, molim vas, ne smete da se uzbuñujete! Ne smete da se nervirate! ALA (ječi): Kokoškaaaa... kokoško... to si ti?! Vidiš dokle si me dovela, kokoško... do srčanog napada si me dovela! Bože, Bože, kako li su samo moja deca?! One ne znaju kako je loše njihovoj majčici! Ne znaju! One pružaju svoje ručice ka meni i vapiju: "Mama, mama!" Kakav zločin... Bože! Bože! Ječi kao da je u samrtnom ropcu. FJODOR: Kako je bleda... Da pozovemo hitnu? NONA: Nemojte da umrete, molim vas, Ala Ivanovna! FJODOR: Čujete li, čujete? Uskoro treba ići na posao! Nemojte da umrete, molim vas... ALA (s naporom se pridiže, polako): Umreću vam... umreću... To hoćete! E, pa nećete to da dočekate... uzalud se nadate... Svi vi želite moju smrt, vidim ja dobro! Hoćete da vam oslobodim put, da? Ne, ne, nećete to dočekati, bednici! Ni ti ni ona to nećete dočekati! Znam ja, Fjodore Iljiču, šta vam se mota po glavi! Vi želite da ja umrem kako biste sve moje uloge dali ovoj razbludnoj kokoški! Nećete dočekati! Šipak! Tek sada su se u mojoj glavi komadići mozaika sklopili u jasnu sliku! Tek sada sam sve shvatila! Nećete dočekati! Ti, kokoško, nećeš dočekati moje uloge, a moj mužić neće dočekati da bludniči sa tobom kad mene ne bude na ovom svetu! Živeću ja još trista godina! Da! Ti hoćeš moje uloge, a i to ti je malo, nego si se i na mog muža namerila! Oboje ste ñubrad! Ma, sve troje! Zavera! Zavodnice! Petnaest godina živimo, ni jedan jedini put me nije prevario! I baš se ti pojavila, vajna lepotica, i sve se srušilo! Sve se srušilo, shvataš li ti to?! Sve! Sve! Sve! ALA rida, seda, Gleda u pod. ALA (jednostavno i gorko): Zašto sada da živim? Otići ću do balkona i baciću se sa šestog sprata, naglavačke... Čitav moj život je uništen... Ni onako nije bio neki naročit život, jad i beda, a sada mi se navalila na glavu i ova kokoška... Dovukla se! Tri sekunde u pozorištu, a već obavila stvar! A ja u ovim govnima, u ovom smrdljivom Doščatovu trunem punih petnaest godina, glupača, bavim se umetnošću! Svako kuče u gradu me zna, pa ja sam izabrana za narodnog poslanika, udostojili me. Udostojili, a sada mi smestili. Šta će sada o meni svet da kaže? Pa, već sutra će svi saznati! A ti, ti pljuješ na sve to? Ma ko si ti, uopšte? Ko si ti? Pa ti ni škole nemaš, bila si kočničarka u tramvaju, igrala si sa amaterima, posle su te preko veze primili u jedno pozorište, zatim u drugo. Za tri godine promenila si pet pozorišta i misliš da si glumica, je li? Da si Boga za bradu uhvatila? Dovukli te sa berze, obrazovanje nula! A ja sam završila pozorišnu školu, razumeš? Moje kolege su sada u Moskvi, Petrogradu, snimaju filmove a ja sedim ovde, zbog njega, zbog mog detlića, muža mog, razumeš li ti to? Ti! Ti! Ti! Tolike godine ga vučem u glumce! Čekam da mu se ukaže prilika! Pa da napravimo repertoar i otputujemo u neki normalan grad?! I odjednom se pojavljuješ ti i u trenu rušiš sve, čitav moj život, razumeš? Ja ću te ovoga časa zdrobiti, kao kornjaču, razumeš?! Smrknuće ti se pred očima, gaduro! ALA rida. Četiri suze, crne od šminke, razlivaju joj se po obrazima. Ponovo se čuju udarci stanara u zidove, pod, plafon. Psovke. Sočne. ALA, FJODOR i NONA im istog časa, bez kolebanja, vičući odgovaraju NONA: Pozorište je platilo kiriju! I mi smo stanari isto kao i vi! Umuknite! FJODOR: Naše radno vreme nije normirano! Mi upravo imamo probu! Imamo puno pravo na svoj životni i radni prostor! Radimo ono što nam je volja! Ućutite, dosta!!!

ALA: Kušujte, pizde! Ovde žive glumci! Samo pisnite, pokazaću vam gde rakovi zimuju! Tiišna. Gledaju jedno drugo. Vrlo dugo ćute. NONA odjednom počne histerično da rida: došao je red i na nju. Hvala Bogu... NONA (jeca): Ja ne bih trebalo da živim na ovoj grešnoj, napaćenoj zemlji. Da, da, da! Odavno je trebalo da se naglavačke bacim sa... sa... litice! Odavno je trebalo! I šta čekam, da mi se sudbina osmehne? Čemu se nadam? Zašto se tešim nadom? Ne znam... život mi okreće dupe... to jest, leña! I zato moram da izañem iz igre! Ja sam kriva za sve i zato krvlju moram da sperem svoju sramotu! ALA (briše suze): Prestani da palacaš tom svojom poganom jezičinom, prestani! Šta ti to ovde glumataš, šta to probaš? Kokoška! Katarina! Prava Katarina, pogledajte je samo! Ne mešaj mi se u uloge, lepo sam ti rekla, nećeš ih dočekati! Bolje bi ti bilo da mi direktno odgovoriš na pitanje koje sam ti postavila: imaš li ti nameru, kokoško, reci mi jasno i principijelno, imaš li nameru da još otimaš tuñe muževe? Pa?! NONA (kod vrata, ne sluša): Zbogom... zbogom svima... dragi ste vi ljudi... ja ne treba da živim... ne, ne, nemojte da me odvraćate, nemojte uzalud da trošite snagu... ja svima vama, mili moji, donosim samo jad i nevolju, jad i nevolju... ALA: Gospode, ala ova šmira, slušajte je samo! FJODOR: Gde ćeš, Nonočka? NINA (ljutito, baia papilotne u ugao): Gde ću! Gde! U dupe! Eto gde ću! (Trči ka vratima.) FJODOR (uplašeno): Gde?! NINA (falsetom): Da se utopim!!! Odjuri u hodnik. Čuje se bat njenih bosih stopala po stepeništu. FJODOR (tumara po sobi): Gospode! Nonočka! (kroz prozor) Makar se obuci, mila moja! Zašto si istrčala na ulicu samo u majici, golišava? Nona? A? (ALI) Šta ste to učinili, šta ste učinili, šta?!!! Trči za NONOM, ne uspevši da obuje drugu cipelu. ALA (ustaje sa kreveta, viče za njim): Idi, idi! Trči malo po mrazu! Da ti se smrznu sline! Oboje, hop, dve guzice sa litice! A ja ću da gledam, da gustiram! Trči, trči, stići ćeš je! Samo, uzalud se trudiš. Neće ta da potone! Govno ne tone! Ono pliva na površini! Ne tone, ne tone!!! Zalupi vrata, šeta po sobi, gleda u pod. Jeca, šmrca. Iznenada, kao grom iz vedra neba, iz radija se prolomi himna. Znači da je šest sati, počinje radio program. ALA utišava radio. ALA: Probudili se, gadovi... Dugo joj treba da se smiri, hoda po sobi mašući rukama. Razgleda zidove, plafon. Na plafonu, u uglu, ukucan stari, zarñao klin. ALA seda na tabure, gorko plače. Istinski plače, ne glumi. ALA (tiho): Nisu mogli tu kučku negde drugde da smeste... morali su baš ovde da je usele... Kokoška! Morali su baš ovde! Bezdušnici! (Ćuti) Da se bar nešto izmenilo... sve je isto, sve isto... Od tada ni pod nisu prefarbali... Kokoška! Kokoška! Kokoška!!! Glumi scenu iz "Višnjika" "O moje detinjstvo, moja čednosti! U ovoj sobi sam ja spavala, gledala odavde u vrt, sreća se budila zajedno sa mnom svakog jutra i onda je vrt bio isti kao sad ništa se nije promenilo. Sav, sav je beo! O, moj vrte! Posle sumorne kišovite jeseni i hladne zime, ti si opet mlad, pun sreće anñeli nebeski nisu te ostavili... Da mi je skinuti sa grudi i sa pleća teški kamen, da mi je zaboraviti prošlost! Pogledajte, pokojna mama ide po vrtu... u beloj haljini! To je ona!

U sobu upada DIJANA RASKOLJNIKOVA Glumica Doščatovskog dramskog pozorišta. Ima oko četrdeset godina ili malo više. Prilično, prilično popunjena, impozantna dama. Ma kako čudno zvučalo, izgleda odlično. DIJANA (sa praga): S kim si tu? ALA cvili. DIJANA: Gde je ona? Aločka? Ala? Aljusenjka? Tu si? Došla sam! Uz tebe sam! Smiri se, devojčice! Šta je bilo? Kako si? Gde je ona? (Kopa po tašni.) Slušaj, Ala, ti mi telefoniraš, a ja baš u tom trenutku sanjam, ne, slušaj samo kakav haos, sanjam, kao ja rodila dete sa vučijom vilicom! Ovolikom, do poda! I, evo, desilo se! Ala, gde je ona? ALA: Otišla. DIJANA (podbočivši se): Gde je to ona mogla da ode? ALA: Otišla je da se utopi. Vratiće se brzo. DIJANA: U Volgu? ALA: U Volgu. Pauza. DIJANA zaćuti, vadi iz tašne trolitarsku bocu, pruža je ALI. DIJANA: Vrlo dobro. Drži. Ovo je za tebe. ALA: Zašto? Šta je to? DIJANA: Ovo? Rastvor joda. Običan jod. Prodaje se u apotekama, za rane. No, no! Nesmeš da odustaneš! Uzmi, kad ti kažem! Provereno narodsko sredstvo! K'o poručeno za tvoj slučaj! Ruku dajem da će pomoći! ALA (zajedljivo): I šta ću s tim, Dijana? Da popijem? DIJANA: Smiri se, nisam pijana. To se ne pije. Samo polako. To se sipa na glavu. Uzmeš i prospeš joj na glavu. Kapiraš? Uzmeš lepo ovako ovu flašu, prospeš joj na tikvu. Mirno, bez emocija. To nije krivično delo. Posle toga mesec dana neće moći da se pojavi pred svetom, sedeće, tako žuta, kod kuće, mirna kao bubica. Razumeš? Osloni se na mene, ja se razumem u te stvari. Uzmi i ovo: to su ti šećer i so u kutijicama. (Gura ALI dve kutije od šibica.) To mi je ostalo od prošlog puta, kad mi je kidnuo drugi muž. Slučaj analogan tvom, Ala. Pljunut, Isto k'o i kod tebe. Drži, ovo je so, a ovo šećer, Pazi da ne pomešaš, Ne boj se, ne boj se, nemaju rok trajanja, možeš mirno da mu sipaš. ALA: Zašto? Gde? Kome? DIJANA: Gde, gde? NJemu da sipaš. U hranu da mu sipaš! Ovo je začarano, kapiraš? Jedna baba mi vračala. Doobra bakica, laka joj zemlja... Da. Slušaj. Znaš šta mi je još rekla, ta ista pokojna baba? Znači, treba vrebati trenutak kada tvoj muž radi ono... znaš... ma, ono (šapuće)... kad piški. I, znači, u tom trenutku, njemu iza leña baciš na ono mesto gde je on, skot, piškio, baciš pregršt iglica, razumeš? I onda, veli, od tebe ni korak neće da se makne! Ako samo malčice odskita, gotov je! Istina, nisam lično probala, ali tako pričaju... Razumeš? Evo, uzmi, u ovoj kutiji je so, a u ovoj šećer. A ovde su ti igle. Pazi da ne pomešaš. ALA ćuti. Posmatra DIJANU, škrguće zubima. DIJANA uzdahne, sedne u fotelju. DIJANA: Oh, ne mogu, ne mogu, ja... Gospode, kakav košmar! Od kada si me pozvala, rekla mi da krećeš ovamo i šta se tamo dogodilo izmeñu tebe i Vasje i ostalo, ja nikako da se smirim. Kakav ste vi par bili, kakav par, kakav par, a? Gospode... Vas su, Ala, urekli! Urekli, urekli! Nemoj da mi protivurečiš, nemoj da se raspravljaš sa mnom! Znam ja, urekli vas! A protiv uroka znaš šta treba da se uradi, Ala. Znači, uzmeš osušen žablji batak i kokošije govance, sve to pomešaš u čaši sa običnom vodom i onda, znači...

ALA (ljutito): Onda to popiješ! Da? Ili samo ispereš usta? A? Šta ti to, uopšte, melješ, šta čeketaš, šta lupetaš? A?! DIJANA (krotko): A što da ne? A ako pomogne? Otkud znaš. Mašu kaslom nećeš pokvariti, uh, obratno, kašu maslom... Pa, to su narodna sredstva. Proverena sto puta. Sećam se kad je Tamarin muž kidnuo, onda je ona... ALA (plače): Ma ućuti, glupačo, ućuti! Kod tebe je sve hi hi, ha ha, je l' da? Šta to melješ? Mućni tom svojom tintarom, zamisli, kako je on samo mogao s njom, kako je mogao?! Pa ja sam mu uvek verovala, verovala sam mu i šta sad? Kako ću dalje da živim s njim? A ako se razvedem, kako ću bez njega? Gospode, Gospodeeee... I to mi je prijateljica! Ti si obična guja prisojkinja! Pa, ti si ostala ovde, bila si u gradu dok smo mi bili na gostovanju, zar ne?! I, šta, nećeš mi valjda reći da ništa nisi primetila? Nećeš mi valjda reći da nisi opazila tu njihovu romansu? Nisi? Sve si ti znala, sve! Mogla si da mi pošalješ telegram, ja bih se odmah stvorila tu, zavela bih red dok stvari još nisu otišle tako daleko! Nije valjda da nisi znala da se on vucara, da leže s njom u ovu odvratnu postelju?! Ma, čitavo pozorište je znalo, nitkovi, svi do jednog su znali, osim mene! A ja, glupača, vratila se sa gostovanja, mislim: zašto su svi odjednom postali tako učtivi, fini, svi se sa pažnjom odnose prema meni? Pitam se, zašto se svi smeše: garderoberke, dekorateri, suflerke? I, evo, tek noćas saznam pravi razlog! Idemo na spavanje, a meni moj dobri, moj čisti, moj nežni, moj iskreni muž priznaje u kakvu se prljavštinu uvalio! Kaže: "Ja sam te prevario, Ala". Prvo mi je sinulo: to je on s tobom... DIJANA: Smiri se, nisam pijana! Kakve su to nebuloze, Ala! Šta to lupaš! Samo mi još to nedostaje! Samo mi to nedostaje, da sa tvojim šonjom legnem! Sramota! Pa ja sam ti najbolja prijateljica, Ala! ALA: Ah, madam, prestanite da vrtite pedale! Najbolja prijateljica! Dosta! Smesta da si mi odgovorila: zašto mi odmah nisi sve ispričala, je li? Htela si da vidiš kako se raspada naša porodica?! Da? O, ljudi! Ime vam je verolomstvo! Generacija krokodila! Smesta odgovaraj: zašto mi nisi rekla?! DIJANA (tiho, prodorno, krsti se): Ala! Kunem ti se svim svetim na ovome svetu! Kunem ti se scenom, pozorištem, cugovima, reflektorima, zavesom! Kunem se!!! Ja pojma nisam imala, ni sanjala nisam!!! ALA: Idi ti, znaš gde, sa svojim zakletvama! Sve na gomilu skupila. Zavese, reflektore, scenu, cugove! Ne glumi! Muka mi je da te slušam! Našla se još jedna glumica! Pauza. DIJANA briše nos, gužva maramicu. DIJANA (jetko): Da, da, da. U pravu si. Ja sam kriva. Samo ja. Nisam pazila. Moja bruka. A trebalo je. Ja, ja, ja. Nemoj da plačeš. Ne treba. Sve će se nekako urediti, mislim. Prestani, kažem ti, inače ću i ja da se rasplačem! Sve treba posmatrati sa filozofske tačke gledišta. Razumeš? ALA: Začepi, filozofe! DIJANA: Nisi u pravu, Ala! Svemu treba pristupati na filozofski način. Pomisli: šta je sve to u odnosu na svetsku revoluciju? Super, je l' da? ALA: Umukni, filozofe! DIJANA (ne sluša): Pod jedan, a i pod dva, ti moraš da ga razumeš, draga moja. I njemu se smučio ovaj smrdljivi gradić. Svakog dana prolaziš jednim te istim ulicama, gledaš uvek iste njuške naših glumaca, dabogda pocrkali. Razumeš? NJemu treba razonoda, radost, sreća! Bog zna šta mu treba! Pa on ti još uvek nije matorac, zar ne? I šta mu preostaje, da se po čitav dan razvlači po kauču i bistri novine? Naravno, on to ne želi! On

želi avanturu, dah života, zadovoljstvo igre! Ti moraš to da shvatiš! Pa, recimo, svakoga dana jedeš pržene krompiriće, jedeš, jedeš i šta se dešava? Smuči ti se, eto šta! Smuči! To je pod dva. A pod tri... Ala! Pa, kad se već desilo... šta sad! Nećeš valjda zbog toga sebi omču oko vrata! (ALI na uvo, tiho) Ili ti je, možda, sopstvene ribice žao? ALA:Žao mi je!!! Ćutanje. (hoda po sobi, razbaiuje stvari, surovo): Raščerečiću je... raščerečiću, raščerečiću, hoću!!! Raščerečiću je, kao Bog kornjaču!!! DIJANA (zamisli se, začuñeno): Kako ćeš je ti to raščerečiti? ALA: Raščerečiću je, raščerečiti, pa će posle evo ovako, ovako, ovako da hoda! Ovako, ovako, ovako, ovako!!! ALA pokazuje kako će NONA da hoda kada je ona bude raščerečila. Pauza. ALA pogleda DIJANU. Obe odjednom počinju da se kikoću. Umiru od smeha. ALA (kroz smeh i suze): I zašto se sad kliberiš, reci mi, molim te?! Šta, šta? Ćurka si ti, Dijanka, ćurka! DIJANA (smeje se): Ma, ne, ne! Zamislila sam kako je čerečiš! Zamislila sam kako će da baulja!!! Kao kornjača!!! Smeju se do izbezumljenosti. Ponovo se čuje lupanje u zidove: "Tišina! Prestanite! Ne date nam da spavamo! Pustite nas bar malo da odspavamo! Kakav je to način! Umuknite!" DIJANA (u jedan zid): Vas se to ne tiče! Tišina! Razgalamili se! Sve ću sad da vas postrojim! Pošten svet je već odavno na poslu! Samo mi pisnite! ALA (u drugi zid): Svi ste vi pijanice, muči vas mamurluk! Ne možete da doćete sebi! Dosta, propalice! Seda na krevet, briše suze. ALA (brzo, tiho, radosno): Potpuno sam zaboravila da ti kažem najvažniju stvar! Slušaj! Dolazim ja ovde, ulazim, razumeš? Spremam se da raščerečim onu kokošku kao Bog kornjaču... Obe se kikoću. ALA: Tiho, tiho, slušaj! Spremam se da je raščerečim, sameljem, zdrobim, i tako to. Zbacim pokrivač s nje, kad pod pokrivačem... A? Pogodi? DIJANA (uplašeno): Šta je bilo pod pokrivačem? ALA: Seda... DIJANA (šokirano): SIDA?! ALA: Ma ne sida, seda! Seda glava tebi, meni i svima nama vrlo dobro poznatog glavnog reditelja našeg pozorišta, Fjodora Iljiča Galaktionova! DIJANA: Smiri se, nisam pijana! ALA: Pa zašto bih te lagala? DIJANA: Švonder?! Ovde? S njom? Lažeš! ALA: Aha. Lažem. Lažem, naravno. Lažem. Leškarili su, zajedno, na ovom krevetu. U pozi "Asuanska brana". Razumeš? DIJANA (gadljivo): Kakva perverzija... ALA: Eto, tako stoje stvari, Dijana. Ona je sada otrčala da se utopi, a on za njom. Da je spase. DIJANA: Molim te! Kakav košmar, kakav užas, kakav mrak! Čudovišno! ALA (ćuti, osmehne se): Šta je, da nisi možda ljubomorna? O, la, la! Pa zar meñu vama nije sve odavno svršeno? Ili, možda, grešim?

DIJANA (gnevno): Smiri se, nisam pijana! (Ćuti. Suvo) Neka spava sa kim hoće. I s pijanim ježom, ako mu je ćef. Meni je svejedno. Ja sam ga iščupala iz svog srca. Spalila vrelim gvožñem! ALA: Tako, tako, Dijanočka. (Ćuti.) Tako je to. Vidiš dokle je doterala zlatna mladež? O, ne guraj im prst u usta, odgrišće ti ga! Jednog vrti, drugog vrti: "Imam jarana dva, oba su mi vašljiva!" Gadura! Zamisli? Ja ulazim, a oni spavaju! Švonder i Švonderka! Vidi ti njega, prdonja, matori jarac, keša! DIJANA: A ja preksinoć svratila kod njega, kad tamo nema nikoga. Nije ga bilo u jedanaest noću! Znači, to je to... Aha! Ne, ni pomislila nisam da ne spava kod kuće zbog tih stvari... ALA: Aha? Nego zbog kojih? Jasno, znači, ti još uvek navraćaš kod njega? Jasno, jasno... DIJANA: Smiri se, nisam pijana! Išla sam po kašike! Pa dobro znaš da me je on potpuno opelješio! Znaš da sam ja lake ruke. Rekla sam mu: "Uzmi sve, sve što hoćeš!" A on sve pokupio. Čak i šerpe, noževe, viljuške! Kuća mi je prazna, nigde ničega. Moram da idem kod njega, da ga moljakam: daj ovo, daj ono, vrati to! ALA: Ah, dopustite, madam, ja vam ne verujem! Koliko me sećanje služi, on je od tebe tako kidnuo, ni gaće nije stigao da navuče... DIJANA: Šta to lupaš? Ja sam mu dala sve! Ja, ja, ja! Uh, Švonder, Švonder smrdljivi... ALA (hoda po sobi): Gospode, Gospode... Kakva gnusoba, kakva gnusoba! I moj Vasja, moj Vasja je umešan u ovu prljavu priču! Sa tom razvratnom devojčurom! Gospode, s kim je on, s kim? Razmislite s kim se vucarate, kulturni radnici? S kim?! Pa na njoj se odmah vidi kakva je, strvina! Ah, da mi je neko pre deset godina rekao da će me ovako nešto snaći, u lice bih mu pljunula! Kako je mogao, kako, kako je samo mogao?! (Plače.) DIJANA (tiho): E, pa, Švonderu, ovo nisam očekivala... Ne, nisam očekivala! I zar si i ti tu kokošku, a? Kako mi je sve to promaklo? Ne, nisam očekivala, nisam očekivala. Bogami, mala, ti si baš nagarila! ALA: Slušaj, Dijana, ne samo da oni ovde spavaju, bludniče, on je još i zaprosio! DIJANA: Smiri se, nisam pijana! ALA: Da, da, zaprosio je! Preda mnom je govorio o tome. Ubrzo će ptičica u venčanici lepršati pozorištem! Možeš li to da zamisliš? DIJANA (šapatom): Oh, kako su samo stvari daleko otišle, kako daleko... A ja ni sanjala nisam, a? Oh, kako daleko... Vidi ti konspiratorku!... I sa jednim i sa drugim! Prava pravcata mnogoprelja, udarnica, nema šta! Toms se nisam nadala, nisam se nadala! ALA: A najvažnije, ciči onom tvom Švonderu: "Prevarila sam te, jer mi ne dozvoljavaš da imam dete, ne dozvoljavaš mi da zatrudnim!" Da li možeš da zamisliš? DIJANA: Da zatrudni? ALA: Da zatrudni. DIJANA: Oh, kako su daleko stvari otišle... oh, kako daleko. DIJANA hoda po soba sa rukama na leñima, Gleda u pod. ALA se šminka, pljuika u maskaru, da je omekiš. DIJANA (podsmešljivo): A hoće da igra devojčice, a? Trudna devojčica! (Pauza) Sećaš se onih pionirskih komada koje smo igrale, a? Ti si bila još mlada i zelena, igrala si dečake? ALA (ponosno): Da, u mladosti sam bila tako vitka. DIJANA: Ma, bila si u drugom stanju, sećaš se? Četvrti mesec, a dečaka Serjožu nema ko da igra. Utegli te, spreda i pozadi, pa, marš na scenu, udri po Serjoži!

ALA (smeje se): Nemoj da me zasmejavaš, opet mi se razmazala šminka! DIJANA: A onaj Romanov, sada je u Vologdi, on je igrao tvog oca. A Samojlova, koja se obesila, sećaš se, ona je igrala direktorku škole. U jednom trenutku Samojlova replicira Romanovu, tvom "ocu": "Vaš Serjoža puši". Kad odjednom on, ni pet, ni šest, a bio je šaljivdžija, sećaš se, grune iz sveg glasa: "Ne samo da puši, nego je i u drugom stanju!!!" (Obe se kikoću.) Iz sveg glasa, čitava sala je čula! Mi iza kulisa popadali, sve otišlo do ñavola! ALA (pridržava trepavice, da joj se ne razmaže šminka, smeje se): Ti baš moraš sve gluposti da pamtiš? Našla si momenat! Dosta, dosta, stop! Bolje mi pomozi da spakujem ove njene krpice. Čim bude došla, uvaliću joj kofer u gubicu, pa neka perja na stanicu, na šajtan ajbu! DIJANA: Slušaj, Ala, a da se ona stvarno ne utopi? Neće joj pamet zasmetati. Da mi angažujemo alase da je traže kukama? (Uplašeno se prekrsti) O, Gospode! Gde su do sada? ALA (podvlači se pod krevet, izvlači kofer): Ne melji svašta! Utopila se, kako da ne! Pa ona je glumica! Veštija od nekih drugih! Glumi, pretvara se, ači se! A šta ti predlažeš? Da se nas dve, kao dve glupače, za njom sjurimo na obalu Volge, je l' da? Nonječka, gde si?! Ej! Vrati se, kokoško, uzmi naše muškarce! Šta je tebi! Pojaviće se ta uskoro, nema kud da se dene. Bolje bi ti bilo da mi pomogneš oko pakovanja ovih krpa. DIJANA: Ne razumem, šta joj je ovo ispod kreveta? ALA: Pa zar ne vidiš? Nisi ukapirala? To je gospoñičin nokšir! DIJANA: Nokšir! Molim te! Fuj, kakav užas! Obe se kikoću, zapušivši noseve. ALA: I jeste užas! Madam Pipi Kaka! Kapiraš? DIJANA (kikoće se): Grozno! Strašno! Molim te! Užas! (brzo) Hoće li sve ove krpice stati u jedan kofer? ALA: Nema veze, natrpaćemo nekako. Zavezaćemo! Evo, ima i konopca. Zamotaćemo kao što je red, pa neka briše odavde! DIJANA i ALA otvaraju šifonjer, vade gomilu odeće, baiaju je na pod, trpaju u kofer. DIJANA (meri na sebi nekakvu krpicu): Šta li je ovo? I to je haljina? Užas! Nije valjda da ovo nose! (Vrti se ispred ogledala.) ALA: Nego šta! Nose! Koke nosilje! To je poslednji krik! Moda! DIJANA: Kako li hoda u ovome? Mora da izgleda kao lokalna ludača! Brzo slaže stvari u kofer, ali pre toga svaku osmotri. ALA: Tako, tako, tako! Smestiću je u voz i nek joj je srećan put! Imam dvoje dece, dve mrvice, dve golubice, dve kap ljice krvi moje, sa onim švalerom! Imam trosoban stan, nameštaj, kompletnu opremu! I šta, zar sve to treba da delim sa njima? Da pretesterišem na pola bugarski regal? Neće oni to dočekati! I upravo sada da mi to urade! Sada, kada su mi iz uprave za kulturu javili da će ga od sledeće sezone uzeti u ansambl i to za stalno?! A on? Sada će sva administracija, čitavo pozorište da se podigne na noge, jedva će dočekati! Kako neko sebi može tako da upropasti karijeru? Kako?! Ne, molim te, pogledaj samo kakav joj je brushalter! DIJANA: Molim te! Užas! Užas! Kakva murdaruša! ALA (pakuje stvari): Ne razumem ga, kako je mogao da menja mene, orla, za kokošku? Kako je mogao da spava s njom, tako štrokavom? Kako?! DIJANA (pakuje stvari): Nije mi jasno kako može da nosi ovo? Ovo bi trebalo da budu

sandale? Liče mi na nekakva ortopedska pomagala. Kako?! E, muškarci, muškarci, pravi ste prostaci! Ona stvar im se, izgleda, na ñubrištu valja... ALA: A šta ti ja govorim? DIJANA (razgleda stvari): Šta li je ovo? ALA: Gaćice! Picina kućica! Moderne! DIJANA: Mila majko! Užas! Užas! ALA: Bacaj sve na gomilu! Trpaj ovamo! Gadura, prava gadura! DIJANA: Znaš, Ala, moram da priznam da ti zavidim. Zavidim ti na snazi. Imaš čvrstu ruku. Vidi kako se samo boriš za svoju ljubav, za svoju sreću. Čitav grad si podigla na noge, doletela si ovamo da odmah, istog časa, presečeš čvor! Svaka čast, Ala. Ja tako ne bih mogla. Ja bih ridala, cvilela, umirala, ali ni prstom ne bih makla. Ne, nisam ja kao ti. Ja sam mlitava. Tri puta sam se udavala i opet ništa. A kada sam se za ovog istog Švondera udala, pomislila sam: gotovo, poslednji put. I šta misliš? Počeo je da me tiraniše! Da spakujem posteljinu? ALA: Ne diraj je, hotelska je. (Trpa stvari u kofer.) DIJANA (slaže stvari): Da, počeo je da me tiraniše! Kuvaj mu ručak, kuvaj večeru, kuvaj mu, onaj... doručak! On, znate, umoran od probe! Žderonja! Ždere li, ždere! Ja mu kažem: "Nisam ti ja kućna pomoćnica! Nisam ti ja bedinerka! I ja se umaram na probama! Ne mogu čitav svoj život da zakopam u rernu! Ja sam glumica, glumica!..." ALA: Uh, prestani... Našla si... Znaš onu anegdotu: Susreću se dve glumice, prijateljice, na probi. Jedna kaže: Ah, mila, sanjala sam te noćas. Kao, ja umrla i idem Bogu, u raj. Dolazim do vrata raja, kad tamo stoji Sveti Petar, ne pušta me. Kaže mi: "Odlazi odavde, ti si glumica, bludnica, tebi nije mesto u raju!" A ja vidim, Maša, tvoja glava proviruje iza rajskih dveri. Pitam Svetog Petra: "A kako to da je moja najbolja prijateljica Maša u raju, pa i ona je glumica?" A Sveti Petar odmahne rukom: "I to mi je neka glumica..." Tako i ti, Dijanočka. To je o anegdota o tebi. Baš si mi ti neka glumica! Pusti to. Nikakva. DIJANA (steže usne): Hvala ti, prijateljice! Baš ti hvala. ALA: Dobro, dobro, odmah si se nadurila. Nemoj sada još i da mi se duriš! Ti sebe najbolje poznaješ. Kao da sam ti ja otkrila Ameriku. Da si mu kuvala, spremala, ugañala mu, ne bi mrdnuo od tebe! To isto trpaj ovamo. (Pakuje stvari.) DIJANA (uzdahne): U pravu si. Naravno, kao i uvek si u pravu. Kakva sam ja glumica? Trebalo bi da radim u krojačnici. Ili da budem šefica samoposluge... To bi bio posao za mene... ALA: Dobro, ne cvili. I bez toga mi je muka. (Seda na krevet, razgleda sobu.) Bože, Bože, Bože... Kako me pritiska ova soba... Vidiš, u uglu stoji zakovana kuka? DIJANA: Da nećeš možda da se obesiš? Ne savetujem. Sve će biti dobro, drugarice! Oh, vidim da si uporna! ALA: Samo bi mi još trebalo da se obesim! Kako da ne! Nemam druga posla! Drugo sam htela da ti kažem... Pa Vasja i ja smo živeli ovde, u ovoj sobi. Čitavih pet godina smo ovde živeli dok nismo dobili stan... Odmah po dolasku u pozorište uselili su nas ovde... Zar si zaboravila? Koliko si samo puta dolazila, sećaš se? DIJANA (razgleda sobu): Stvarno... ta ista soba... ALA (plače): Kakvo je to vreme bilo, kakvo vreme... Ja balava, kao i on. Para niotkud, a sreće, koliko je sreće bilo! Pozorište izmolilo od grañevinaca ovu sobicu za nas. Posle smo im dve godine zauzvrat prireñivali besplatne priredbe... Nismo imali šta da obučemo,

reditelje su menjali kao rukavice, u pozorištu haos, a eto, sećam se svega toga i plačem. Plačem, ne mogu da se zaustavim... Kako vreme leti, kako leti... Ovde su stajala kolica, tamo se sušile pelene... A po zidovima je on montirao lampice, kako je to bilo lepo! Kao u detinjstvu ili negde u inostranstvu... Čitava soba je bila u venčićima, kao na jelci. Vasja video u nekom časopisu sliku i napravio isto tako. Od njegove majke iz sela sam donela starinsku kolevku, onu koja se veša o plafon... nije bilo novca za novu. Obesili smo kolevku o onaj klin, u nju stavili Nañu. A Veročku sa nama, u krevet. Tri puta manji od ovoga. Nema veze, smestili smo se, Gledaj, tamo u uglu, pauk je svio gnezdašce. Zovu ga čuvarkuća... čuvarkuća... Stoji, Gleda kuku na plafonu, briše suze. DIJANA (glasno): Kako se od ovolike štroke buve nisu zapatile! Uh, murdaruša, murdaruša! Dosta patnje, pakuj stvari! Sama prikuplja stvari. ALA (tužno): I tako je sobica ostala pozorištu... Ali sada ovde useljavaju svaku šušu. Barabe! Kokošku uselili! Samu! Da ima slobodan prostor za rad! A nas je bilo četvoro! A ona sama! Sve je zagadila, sve zaudara na nju, odasvud izbija ona! Mrzim je! Ona nas je uništila, ona! DIJANA odjednom počinje da se svlači, ostaje samo u kombinezonu. ALA (začuñeno): Šta to radiš? DIJANA: Hoću da probam ovu bluzu. A ti reci kako mi stoji. ALA: Nećeš moći ni da uñeš u nju! DIJANA: Bez panike. Široka je. Pasovaće. ALA: I tebi se to dopada? Fuj! Kao da je iz garderobe meksičke prostitutke! DIJANA (obukla se, vrti se pred ALOM): Pa, kako je? ALA: Tebi pristaje. Dobro je. Okreni se. Super. A njoj, njoj uopšte ne pristaje. Ona je u tome kao gradska luda. Kao da je maločas utekla iz ludnice. (Pauza) Je li to naša bluza? DIJANA (vrti se ispred ogledala): Da, da, naša! Sirijska! Vidi etiketu, piše: "Made in ne naše". Vidiš? ALA (odlučila se): Daj ovamo, da je ja probam! DIJANA skida bluzu. ALA se svukla, spremila se za probu. Obe stoje u donjem rublju. U tom trenutku u sobu ulazi VASILIJ KOSTROV, Alin muž. VASJA (zastaje na pragu): Ala? Ala?! Šta ti radiš ovde?! ALA (brzo seda na krevet, prekriva se prvim što joj se našlo pod rukom): Evo, sedim. Odmaram. Prisećam se mladosti. Zašto te to zanima? Otkud to da si se ti dovukao ovde? VASJA (razgleda): Zašto je ovde takav nered, kao da je DŽingiskan protutnjao? Šta vas dve tu, uopšte, radite? Gde je moja Nonočka, odgovorite?! DIJANA (odlučno): Ne deri se, guzico ušata! Idi pitaj nju, pitaj svoju prijateljicu zašto joj je takav nered u sobi, kapiraš?! NJu pitaj, a ne nas, razumeš?! VASJA: Šta to vas dve, šta... radite? A? Šta to... DIJANA: Nismo od tebe tražile dozvolu, zar ne? Propalica!!! Vidi ti njega! A šta ti tražiš ovde, a? Odavno se niste videli, zar ne, kurvaru pokvareni! Podlac! Sram te bilo!!! VASJA (ne sluša je): Šta je ovo... Pitam vas obe, šta ovo znači?! Zašto vi... zašto kršite Ustav?! Zašto bez pitanja upadate u tuñi stan? Šta ste to napravile? Pitam vas, gde je moja Nona?! ALA (ustaje sa kreveta): Ah, gde je tvoja Nona?! Da?! Ah, gde je ona, tvoja Nona?! Ah, on traga za njom! Traga! Traga!!!

VASJA (ALI, tiho): Slušaj, nemoj da te razmažem po zidu. ALA (ci či): Štaaaa? Da me tučeš?! Mene?! Majku tvoje dece? Tvoje dece majku? Kopile! Nitkove! Gade! Ništarijo! VASJA: Lepo vas pitam, gde je moja Nona? Ja je volim! Jasno? Gde je?! DIJANA (viče): Nije to tvoja Nona! Ona je opšta! Zajednička! Narodna! Savezna!!! VASJA: Umukni! Samo si mi ti ovde nedostajala, muvo zunzaro! DIJANA (zapanjeno): Ah, ti, nitkove! Mene da tako nazoveš? Kaži ti to ovoj svojoj ženi, a ne meni! VASJA: Gde je moja Nona?! ALA i DIJANA (istovremeno): Otišla je da se utopi, tvoja Nona! VASJA (užasnut): Gde?! ALA i DIJANA (istovremeno): U Volgu, eto gde! VASJA: Nona... Nona... Nona. ALA: Hajde, trči, trči. Spasavaj je! Trči, spasi je! DIJANA: Požuri, da ne zakasniš! Trči, trči! Idi vidi s kim se ona tamo utapa! Danas sam shvatila ko si ti! Videla sam čitavu tvoju trulu utrobu! Pokazao si svoje pravo lice! VASJA: Kako si mogla, Ala... Kako ste mogle? Ko vam je dao pravo da kopate po mojoj privatnosti, po mom ličnom životu... ALA: Uzalud te vučem u glumce! Nikada od tebe glumac! Transvestit sadist, to je tvoja uloga! Razumeš? Administrator, to je tvoj plafon! A kao glumac si nula! Fuj! VASJA (kod vrata, škrguće zubima): Kako si mogla... kako si mogla... (Grize pesnice, čupa kose.) Ubiću! Obe! Obe! DIJANA: Vasja, to je podlo, podlo, podlo!!! VASJA se baš ka vratima. Ali, prekasno je za Volgu matušku.VASJA se vraća u sobu jer na vrata nadire FJODOR ILJIČ. Potpuno mokar. Sa njega se sliva voda. ALA (zlurado): Evo! Evo! I, kako je bilo? Da li se utopila naša najbolja glumica, naša kokoška? Utopila se, je li? (Kikoće se.) FJODOR: Utopila se. Grobna tišina. Svi su u šoku. ALA: Nije istina. Nije istina. DIJANA (šapatom): Nije istina. To nije mogućno. Ona to nije mogla... VASJA: Nona. Moja Nona. ALA: Nije istina. VASJA: Ubico... mrzim te. Ti si ubica!!! FJODOR (tupo): Utopila se. Utopila. Utopila. Žene se, uz krike, baiaju na vrata, trče hodnikom desno, ka stubištu. Tama. Zavesa. DRUGI ČIN Na pragu stoji FJODOR ILJIČ. Potpuno mokar. Sa njega se sliva voda. ALA: I kako je bilo? Utopila se? FJODOR: Utopila se... Ponovo Grobna tišina. Ponovo svi u šoku. Iz slavine kaplje voda. ALA: Nije istina...

DIJANA: Nije istina... To nije mogućno... Ona nije mogla... VASJA: Nona... Moja Nona. ALA: Nije istina... VASJA: Mrzim te... Ubico! Ti si ubica! Žene se, uz krike, baiaju na vrata, trče hodnikom, desno, ka stubištu. VASJA za njima. FJODOR (tupo): Utopila se... Utopila... Utopila... (Trgne se, viče za njima.) Ne, nije! Niste me razumeli! Nije mrtva! Utopila se, ali ne sasvim! Ne sasvim! Sa leve strane hodnika se pojavljuje NONA. Podrhtava. S nje se sliva voda. Mokra je naša "kokoška ". NONA se zavlači pod pokrivač, tiho plače. Ramena joj se tresu. FJODOR hoda po sobi, prolazi rukama kroz kosu, prepliće prste, gužva košulju. Dugo nešto nerazumljivo mrmlja. FJODOR: Napolju pravo leto... Ptice cvrkuću, cveće pupi, sunce izgrejalo... sve je sveže, lepo, sve zeleno... A mi igramo ovu glupu farsu, Nona. Kad bi znala kako me je stid. Kada bi samo znala kako me je stid! Moj život je glup, besmislen, ništavan... Čime se bavim na ovom svetu, u ovom životu koji mi je Bog podario? Ja sam nemoralan čovek! Ja virim kroz tuñe ključaonice i zatim to pokazujem čitavom svetu! Kako je to sramno! Moja profesija je nemoralna! Čuješ li, Nona? Kada bih jednom na sceni video ovo što se sada dešava nama, propao bih u zemlju od stida, pljuvao glumce, pokidao zavesu u komadiće! Stid me je, kako me je stid... Pa, ja sam znao da se ti nećeš utopiti, malo ćeš plivati, to je sve... znao sam da ti jednostavno igraš ulogu u ovoj predstavi. I ja sam ti ipak podilazio! Kako je to sramno! Slušaj, Nona, draga moja Nona... Meni se učinilo da istinski volim, ja nikada nikoga nisam istinski voleo... Bio sam srećan s tobom! Hteo sam da za tebe učinim nešto zaista veliko, nešto nemoguće! Sve, sve, sve! Da bih bio pored tebe, Nona... Bože! Meni je četrdeset, ja sam beznačajan rediteljčić koji ništa veliko nije uspeo da uradi... u ovom, jednom jedinom životu koji mi je Bog podario, jedinom i neponovljivom! Ništa! Pomislio sam: eto, na kraju sam i ja zavoleo i moj život se ispunio smislom, ali ne, ne... Ispostavilo se da je to samo trivijalnost odevena u lep kostim... I ništa više! Zašto si to uradila, Nona? Zašto si tako postupila sa mnom? Zašto da živim? U šta sada da verujem? Šta da radim? Nemoguće je živeti... Treba namaknuti omču... I gotovo. I sanjati. Bože moj, Bože moj, Bože... Ćutanje. FJODOR sedi na krevetu, plače. NONA takoñe plače, ne odgovara mu. Usobu, kao vihor, uleće ALA. ALA (svirepo): A a a?! Slagao si?! Sram te bilo... Kako... kako te nije stid! Gospode! Mislila sam da će mi stati srce, da će se raspući! Kako si mogao da tako nešto izmisliš?! Utopila se! Kreten! Izvinjavam se, ali ovo je pravi pravcati kreten! Da, da! (ka hodniku) Ovamo! Ovamo! Brže! Ovde je! Fjodor Iljič su izvoleli da se našale! Ovamo! Brzo! Upada VASILIJ, baia se na krevet, NONI. Klekne. Dotrčava DIJANA, zadihana staje kraj ulaznih vrata. VASJA: Nona! Nona! Mila moja! Tu sam! Smiri se! Kako si me uplašila! Nona?! Pa, Fjodore Iljiču, vi baš zbijate neke čudne šale! Nona, da li je sve u redu? Kako se osećaš, Nonočka? DIJANA: Pazite, Fjodore Iljiču, mi ovde nismo pijani! Kako ste mogli da smislite tako nešto? Zar je to šala? Mi već do obale stigli, jurcamo, dernjamo se kao ludi, zovemo je, spremali smo se kukama da je tražimo, a vi? Kako vas nije stid! FJODOR (tiho): Stid... strašno me je stid... mene je stid... A vas, rekao bih, nije... ALA: Dosta je bilo naklapanja. Napravili ste cirkus! Trke sa preponama! Pravu

idiotariju! Ne, oni su se danas dogovorili da me sasvim izlude! Gadovi! ALA plače. I DIJANA. Gledaju NONU, njena ramena koja podrhtavaju. Neugodna pauza. VASJA (iznenada): Svršeno je, Nona, gotovo je! Pošto tako stvari stoje, svršeno je! Pakuj se! Neka oni ostanu ovde, a nas dvoje odlazimo! Muka mi je od ovih sramnih njuški! Vi ste sramne njuške! Guši me ova atmosfera! Čuješ li me, ljubavi moja? Odlazimo, odlazimo, odmah odlazimo odavde! ALA: Ohoho! Zanimljivo, a gde si se ti to uputio, je li? Pogledajte ga kako je ustreptao! Tako je. Ona odlazi, ja sam joj pomogla da spakuje kofer, a ti sedi tu i da nisi pisnuo! Vidi ti njega, kako se samo uskopistio! Gde bi ti to otišao, gde? Jesi li pomislio na našu decu? Zaboravio si, ñubre, da imaš dve devojčice, dve golubice, dve mrvice, dve kaplje krvi moje, koje treba podizati, odgajati! Ili, šta predlažeš, da ih pustim u svet, je li? Ili ćete ih, možda, Nonočka i ti povesti sa sobom? Ne, ovo je nekakvo dečije brbljanje na livadici! Nekakvo buncanje, sramota, bruka! Šta ti to melješ, šta?! VASJA (viče): Prestani! Ućuti! Dosta sam te slušao! Tvoje mrvice već idu u diskoteku! Uskoro će napuniti petnaest! Uskoro će ti i prinovu u skutu doneti! Ja im nisam potreban! Ja nikome nisam potreban! One već puše! Video sam opuške u toaletu! Naučile od mame! ALA (tiho): Šta se dernjaš! Šta lupetaš pred svetom? Smiri se, nisi pijan... VASJA: Rekao sam da ćutiš! Ja im nisam potreban! A ti, ti si glupača, ti si debela, odvratna pijačna ženetina, eto ko si ti! Ne želim da razgovaram sa tobom! ALA (suzdržava se): Hvala ti, mili moj. Baš ti hvala! VASJA: Molim, molim. Ne želim! ALA: Rekla sam ti, nikuda ti ne ideš. U stvari, ideš, ideš kući, odmah! Rekla sam, kući! A s njom možeš da odeš samo preko mene mrtve! Samo tako! VASJA: Otići ćemo! Svejedno ćemo otići! ALA: Nećeš otići! VASJA: Otići ću! ALA: Ona će otići! A ti, da se nisi makao! Ako ti je život mio! DIJANA (ustaje): Što se ti buniš, treseš guzicom? Lepo ti je rečeno, ne ideš! Znači, ne ideš i gotovo! VASJA: A ti, prestani! Tebe ovde niko nije zvao! U svaku rupu se uvlačiš, muvo zunzaro! Kog ñavola ti ovde tražiš? Da opet skupljaš spletke? I zašto sediš na tuñem krevetu? Je li to tvoje? Marš sa tuñeg mesta! Jesi li razumela? Ovo se tebe ne tiče! DIJANA (i ona se suzdržava): E, pa tiče me se. Itekako me se tiče! I mene se tiče, Vasja, Vasilije Vsevoldoviču. Vidi ti, mlakonju, pokazuje zube! Pričekaj malo. Hajde, Ala, ispričaj Vasiliju Vsevoldoviču na koji način se ovde stvorio Fjodor Iljič! Šta ti misliš, Vasja, otkud ovde Fjodor Iljič, a? Da nije možda poranio, pa od rane zore proverava kako žive mlade glumice? Proverava njihove životne uslove? Je li, Vasja? Da, Vasja! Proverava on! Ali nešto drugo proverava, Vasja! VASJA: Prestani, neću da te slušam! Neću! DIJANA: Ne, Vasja, slušaj, slušaj, saznaćeš neke vrlo zanimljive detaljčiće! Ispričaj mu, Ala, kako se Fjodor Iljič šetkao po sobi, po sobi njegove voljene Nonočke, samo u gaćama! Hajde? Ispričaj mu, ispričaj kako se Fjodor Iljič ovde bavio... bavio... kitoterapijom! (Viče) Reci! Pravi tikvan! Kreten! Faširana šnicla! Idiotčina šupljoglava! Debil!

VASJA: Ućuti! Dosta! Ne želim to da slušam! Gubite se odavde! Obe! Odvratne, gnusne, debele ženturače! DIJANA (tiho, uvreñeno): Daću ti ja debelu... Daću ti sada jednu takvu debelu da nećeš moći da ustaneš, znaš! Daću ti... (Plače.) Gde naći skrovište uvrećenim osećanjima? I to su muškarci?! Kada bi se meću vama našao samo jedan džentlmen, on bi zaštitio majušnu, nesrećnu ženu od ovih prljavih uvreda! Ko će me zaštititi od ovih gnusnih napada na moju izranjavljenu dušu?! Ko!!! Pauza. FJODOR (gleda kroz prozor):Domovina naša cveta k'o polja makova, golema osim prizora sreće nikakvih drugih pojava nema... FJODOR puši. VASJA se vrti u nedoumici. VASJA: Fjodore Iljiču, šta je to ona maločas govorila? Nisam shvatio, o čemu se radi? Ne, ja zahtevam, zahtevam da vi opovrgnete tu odvratnu laž! Odgovorite mi! FJODOR (tvrdo): Vasja! Dragi moj Vasja! Uvaženi Vasja! To jest, Vasilije... Vasek... da, da, Vasek... Slušaj, Vasek, stvar je u tome što smo Nona i ja odlučili da se venčamo... (gorko) Da, da, da. Ja sam je zaprosio. I ona je pristala. Shvataš, Vasek? Ti si ovde treći, suvišan... i svi ostali... Molim vas da momentalno napustite prostorije! Ostavite nas da na miru porazgovaramo, u četiri oka, pustite nas! Ne ometajte me, hoću sve da raščistim do kraja! Pauza. VASJA (ustaje): Ja za vas nisam Vasja... (preteće) Nisam ja vama Vasja... ja se zovem Vasilij Vsevoldovič. Razumete? Na "vi", i to šapatom! Nona, da li je to istina, istina? Reci? Nona?! ALA (smeje se): Jagma za kokoškom! Jagma! Obojica ste poludeli! Pomerili! Najeli se govana! VASJA: Ućuti! Rekao sam da umukneš! Nona, reci, da li je istina to što je on maločas rekao? Pa? Odgovaraj, brzo! Ne, nemoj da se žuriš... Nona, prvo dobro razmisli, pa mi onda odgovori... Sve proveri! Dobro razmisli, ne brzaj! DIJANA (viče): Debili! Krokodili! Kreteni! Ovakve ženske pored njih, a oni? Muka mi je! Fuj! Kolektivna psihoza! Ludnica na ekskurziji! ðubrad! Nitkovi! Nilski konji! VASJA: Nona, reci glasno, da te svi čuju... ponovi ono što si mi prekjuče govorila. Reci da si moja i samo moja, hajde?! ALA (rida): Užas! I on to pored žive žene govori! I pored žive dece, takoće! Pored dve mrvice, dve golubice, dve kaplje krvi moje! FJODOR: Nona, odgovori, reci Vasiliju Vsevoldoviču da ode! On ima ženu, evo... kakvu! Neka ode! A ja nemam nikoga! Pa, ti si mi obećala! DIJANA: Feña, Feña, kako vas nije stid! Ružno je da u mom prisustvu govoriš takve stvari! FJODOR: Nisam ja za vas Feña!. Ja već dugo nisam vaš muž! A formalnosti, ako želite, možemo već sutra da obavimo! Ne dirajte me! Odlazite odavde! Mešate se u tuña posla! Ja vam nisam Feña, već Fjodor Iljič, jasno?! DIJANA: Priberi se, Feña! Zaklinjem te svim svetim što nas je spajalo! Smiri se, još nisi pijan! Još uvek nije sve izgubljeno. Feña! Mi treba i mora da budemo zajedno! FJODOR: Ne, ja sam konačno našao svoju jedinu i pravu ljubav! Evo je, leži u ovoj postelji! Oklevetana, nesrećna, potresena od jecaja! Ja joj opraštam sve! Sve joj se to slučajno desilo! Ona to nije htela! NJu su primorali! Ona je postala žrtva okolnosti! Ona

voli mene i ja volim nju! Ja pripadam samo njoj i gotovo! Čuješ li me, ljubavi moja? ALA: Kakvi ovnovi... Ma, pogledajte samo kakvi su to ovnovi... FJODOR: Reci im, Nona, da stvari stoje upravo onako kao što sam ja rekao! VASJA: Reci, reci! ALA: Progovori, kokoško, vrag te odneo! DIJANA: Samo probaj da kažeš nešto što ne treba, samo probaj! Pauza. NONA rida. Podiže Glavu sa jastuka. O, ne! Ona se trese od smeha! Zaraznog, radosnog smeha. Ustaje, prstom pokazuje na ALU, DIJANU, FJODORA, VASJU. Oni, onemeli, tiskaju se ka vratima. NONA: Ućuti već jednom, ti! Velika ruska glumica! Jermolova! Tarasova! Pogledajte je samo! Dojadila si mi s tim svojim mužićem! Uzmi ga slobodno, kome on takav, nedopravljen, treba? (FJODORU) I ti, matori, šetaj! Idi ovom tvom bumbaru, grli je, cmači, liži je, maži je na hleb, baš me briga! Vi ste prava kokoške, stanične, kuvane, očerupane! Kome ste vi uopšte potrebne, glupače debelguze? Dva čiviluka! Stare haljine sa rupom! Kako da muškarci ne pobegnu od vas? Naravno da će strugnuti! "Naši su, naši, nikome ih ne damo!" Pa, uzmite ih, uzmite, prokletinje! Meni ništa vaše ne treba! Evo vam, evo! Trči io sobi, prikuplja preostale stvari, trpa u kofer, brzo se presvlači. Zar dugo treba golome da se odene... Hvala vam, koleginice, što ste mi pomogle da se spakujem! Hvala, debelguze! Dve naćve! Pa ja sam, u porećenju sa vama balerina, leptirić! Ja vodim računa o sebi! Zato se oni i lepe za mene, kao muve na med, kapirate? Eh, vi... Pljujem ja na vas! Ostanite ovde, u svom Krivokurčevu, igrajte svoje uloge... Pogledajte ih: ne možeš im ni na poslužavniku prineti! Zasele, zauzele mesto, nikome ne daju ni da se pomeri! Pa vi ćete do penzije igrati Julije! Izigravate devojčice! Neka vas, igrajte! Čekajte svoje uloge, nagrade, zvanja, stanove! A ja ću, dok sam još mlada, pola sveta obići. Glupača, htela sam zbog njih da se utopim! Našla sam razlog... Koliko sam meću vas, mrtvace, donela zabave, a? Pamtićete me čitavog života! Koja od vas tako nešto još može da uradi, a? Da spava sa dvojicom i da ih toliko zaludi da su spremni da puze za njom? Ko, recite? Ti? Ili ti? Zbog vas bi jedino na groblje otpuzali. (VASJI, milujući ga po obrazu) Tako je to, mali moj: "Nek ti oči ove postanu strane, zaborav nek ih odnese u magle plave". Uzmi! (Sa zida skida svoju fotografiju, daje je VASJI.) Drži. Za uspomenu. Sećaj me se. Sećaj se kako smo se voleli. Skoro čitavu nedelju. Smeje se. Pred svima svlači sve sa sebe. Na trenutak gizdavo izvija telo. Zatim oblači drugu haljinu. Stoji pred ogledalom, popravlja frizuru, nešto pevuši, brzo prevlači karminom preko usana. Ogrne mantil. Izgleda da je spremna? NONA (FJODORU): I vama do viñenja, dragi moj. Zbogom, stari prdonjo! Da, da, ti si pravi matori prdonja. Sećaš li se samo šta si mi sve obećavao, mazao me? Lažov, matori prevarant! "Ići ćemo na gostovanje u Kostariku, Japan!" Rekao si da ste se dogovorili sa jednim privatnikom iz Vorkute da organizuje sva ta gostovanja. Gde je taj tvoj Japan, japansku ti majku? Lagao si! Glupa sam ja, glupa... (Uzima kofer.) U redu. Gotovo. Hajde, trulite dalje. A ja u Borisoglebsku imam poznanika, reditelja, dočekaće me sa crvenim tepihom! Odavno me zove. A vi, devojčice, glumite devojčice! Gospode, i kakve su to samo uloge, kakve predstave! Sve u stilu: "Podmornica u stepama Kazahstana", "Oko banje, bez gaća', "Gasi svetlo, bacaj granatu"! Igrajte do mile volje! Na jutarnjoj probi ti, Feñka, daj moju ulogu ovom akrepu. (Prstom takne ALU.) A ako ti se ne dopadne, imaš i alternaciju, ovu ovde. Ona ti je bliskija, rekla bih. (Kikoće se.) Ne zna se

koja je deblja! Gotovo! Raduj se, kokoško, dočepala si se ovog tvog, odoh ja na šajtan ajbu! Zbogom, društvo! Zastane kraj praga. Vitka, lepa. Pogleda sobu. Zalupi vratima tako da malter otpadne sa plafona. GROBNA TIŠINA. VASJA seda na krevet, ALA gleda DIJANU, FJODOR zuri u pod. FJODOR (sam sebi, tiho): Blago tebi, Kaća, a ja moram još i vodvilj da igram... ALA (puši, DIJANI): A da je, možda, stignemo? DIJANA (gleda FJODORA): Zašto? Ona je pametna cura. Sve je shvatila. Nema veze što nas je ispljuvala. Nema veze. Možda je u pravu. Treba se prilagoñavati, Ala, o tome i u novinama pišu: treba se prilagoñavati. Vežbe, dijeta i ostalo. Zar ne, Feña? Ne treba je zadržavati. Zašto? Ako je odlučila, neka ide. U pravu je. Mi sada ne bismo mogle da radimo u istom pozorištu. Neko je morao da se skloni sa puta. Takva su pravila. Zar ne, Feña? Uh, pao mi je kamen s srca... Sve se tako jednostavno razrešilo... ALA: Ne, ti me nisi razumela. Mislila sam da je stignemo i da joj ispeglamo facu? Da joj sipamo onaj jod na glavu, a? DIJANA: Zašto? Pa mi smo inteligentne osobe. Istina, moraćemo da se pomučimo, ona je ipak igrala dosta uloga. I gubitak jednog člana trupe za pozorište je uvek tragedija... (Nakašlje se.) Dobro je što u trupi imamo iskusne glumice koje mogu uspešno da je zamene. Zar ne, Feña? ALA: Znači, po tebi, trebalo bi da progutamo sve ove pomije kojima nas je častila?! Je li tako? Zamisli! DIJANA (tiho, uporno): Nema veze, Ala, nema veze. Sve su to sitnice. Bilo, na prošlo. Pas laje, a karavani prolaze. Smiri se. Ponekad se treba odreći principa. ALA: Ja ne mogu da se odreknem principa!!! (Baca se ka vratima.) DIJANA (strogo): Sedi tu! Smiri se!!! Ćutanje. ALA seda. Osvrće se. DIJANA (neprimetno gurne ALU u bok): Tiho, tiho. Neka ide. Shvataš? Neka ide. Tiho. ALA (širi ruke): Kako, pa šta je ona sve napričala, ne, ne... (DIJANI, šapatom) Pa ona nas je sve izvreñala, razumeš? (glasno) Fjodore Iljiču, zašto ćutite? Recite nešto?! FJODOR (tužno): Šta treba da kažem? ALA: Ne, ne znam. Pa vi ste ovde glavni meñu nama! FJODOR: Niko ovde nije glavni. Ništa je neću da kažem. Stid me je i odvratno mi je. O nevolje, o nevolje! (Seda na krevet, pokriva lice rukama.) ALA: Mi ovde ne probamo komad, Fjodore Iljiču, ne probamo. Ovo je život, Fjodore Ilji ču, a ne proba! Ovde nema unapred smišljenih dijaloga! I zato, morate da kažete ono što mislite. To jest, to što treba! FJODOR (ćuti): Ja mislim samo o jednom: kako mi se ne živi. Nekada sam mislio da se nikada neću umoriti od života. Ali, ispostavilo se, evo, došao je i taj trenutak kada želim da legnem u kovčeg i da me isprate sa muzikom. Sa takvom, znate, iskrenom, smirujućom i uspavljujućom muzikom! Tram ta ta ta, tram ta ta ta, tram tam tam tam m m m m! (Plače.) ALA: Dobro, dobro. Prekinite psihozu. Šta vam je naspelo da sami sebe sahranjujete? Zbog ovoga? Nema potrebe. Ovo je dobar nauk za budućnost i ništa više. I? Jeste li uvideli vrednost te čiste devojke? Jeste? Bože moj, šta je sve brbljala! Eto njenih iskrenih misli! A vi, Fjodore Iljiču, izvinite, ali sline su vam curile pred njom! Treba, Fjodore Ilji ču, pravilno oceniti ljude, suditi o njima ne po spoljašnjem ispoljavanju ljubavi, već...

DIJANA: Tako je, Fjodore Iljiču, tako je, ne po spoljašnjem. Ne po spoljašnjem! FJODOR (viče): Prestanite! Šta to govorite? Dosadile ste mi! Ništa vi niste shvatile. (tužno) Dozvolite da se predstavim: ja sam čovek bez budućnosti. Da, da! Ona je uvek bila uz mene, moja budućnost. Mislio sam, evo, sutra ili prekosutra počinje onaj pravi život. A to što se sada dešava, to je samo proba tog pravog života... Mislio sam da će za godinu, dve, tri, početi život! A on prolazi, prolazi... skoro da ga više i nema, nije ga ostalo... Nekada sam svoju budućnost nosio u rukama, kao nekakvu prekrasnu tortu, plašio se da je ne ispustim, položim na prljavu zemlju... Slatka, ukusna, izmaštana, moja budućnost! A nje nema! Ne! Ne! Sve je zdrobljeno. ALA: Dosta je bilo besmislica! Kakva krasnorečivost! Zbog čega cmizdrite? Možete li da mi odgovorite? Zbog one, izvinjavam se, popišulje? Zbog one čepe? FJODOR: Nema ona nikakve veze s tim. Ja sam je već odavno zaboravio. ALA: Takva je, znači, vaša ljubav! To je obična pohota, a ne ljubav! Tek što je prag prekoračila, a vi ste je već izbrisali iz glave! Svaka vam čast, i vama i njoj, šta drugo da kažem! Gotovo. (Uzdahne.) Vasja, idemo. Vreme je da krenemo kući. Dosta je bilo sedenja. Skupljamo pinklice i idemo. Idemo. FJODOR: Da, da, nema ona nikakve veze s tim. Ona mi je samo pomogla da potpuno sagledam svu dubinu sopstvene netalentovanosti i ništavnosti, svu besciljnost mog budućeg života... Vrlo jednostavno. DIJANA: Evo, počinje "Pesma o Lenjinu"! Dosta je bilo! Šta si se rasplakao? Zbog sitnica? Fuj, Gospode! Idemo, Fjodore Iljiču. Ispratiću vas. Sada je potrebno da neko bude kraj vas. Takav šok. Ja shvatam. Ne, ne! Ja to iskreno, bez ironije, i meni se onda dogodilo nešto slično... ALA: Hajde, idemo, Vasja. Krećite, Fjodore Iljiču. Gotovo je. Priredba je završena. Alez. Kraj filma. Idemo. Dosta je bilo, Vasja, nemoj tu da mi sediš i patiš. Ona je oklevetala naše pozorište! A mi smo njegovi verni trudbenici! Mi volimo svoj DDP, Doščatovsko dramsko pozorište! Da! A takvih prolaznih ptičica smo se mi u svom veku nagledali! Nadam se da shvatate da ovo što se dogodilo mora da ostane u apsolutnoj tajnosti. Ćutaćemo. Fjodore Iljiču, nemojte suviše da brbljate. Zašto da im dajemo povoda da palacaju jezičinama. (zlobno) Toliko se gamadi nakotilo u tom prokletom pozorištu, nemam reči... Ali, i ja sam se opametila, opametila! Svima ću se osvetiti zato što me nisu obavestili! (Pauza) Vasja, zar nije bilo dovoljno? Ja idem. Krećemo. Brzo. Devojčice treba otpratiti u školu, treba svratiti u prodavnicu. Po hleb, mleko, makarone. Pa, Vasja? Kažem ti: deca nam plaču, Vreme je. Dve devojčice, dve mrvice, dve golubice, dve kapi krvi moje, vuku te za ruke i viču: "Tatice, tatice!" Kakav zločin... (Ćuti.) Vasja, daj mi buñelar. Sav novac je kod tebe, meni nije ostalo ništa. Treba nam mleko, maslac, makarone... (Kopa po tašni, nešto mrmlja.) VASJA (viče iz sveg glasa): Odlazi, odlazi, odlazi! Idi što pre svojim makaronama! Svojim viršlama, kuvanom kupusu! Idi, trči, juri! Idi u svoj prekrasni stan, dabogda nestala i ti zajedno s njim! Odlazi! Mene više nikada nećeš videti! Nikada. Čuješ li me? Samo ovde, u ovoj sobi, ja sam bio srećan, pre mnogo godina! A sve ostalo vreme provedeno sa tobom bilo je mučenje! Zašto živim? Zbog čega?! Zbog tvojih hirova? Ugušila si me svojom malograñanštinom! Samo bi kristal, kao komšijski, tepihe, dabogda ih pojeli moljci, kao što je moju dušu izjela crna tuga! Tuga koja izbija iz ovog grada! Tuga od ovog života! Svršeno je! Svršeno! Dosta je bilo mučenja! Obesiću se, obesiću se! Dosta je bilo! Dohvata konopac koji je ležao na podu, skače na stolicu, provlači

konopac kroz kuku, pravi čvor. Zašto da živim? Moje srce je slomljeno! Nema izbavljenja, nema izlaza! Samo svakidašnje sivilo! I ništa više! Nijednog praznika! Obesiću se, dosta je bilo mučenja! Dosta! Dosta! Dosta! ALA se ukočila, širom otvorila usta. ALA (zapanjeno): Šta ti je, Vasja?! Da nisi skrenuo? Kakvi tepisi, kakvi kristali? Šta sam ja kriva, šta ti je, Vasja? Pa ja te čitavog života vučem u glumce, podmećem ti pametne knjige, uvek sam ti samo dobro želela... Doñi, sedi, ne brukaj se pred ljudima, Vasilije, šta to radiš?! FJODOR (odjednom i on zaurla iz sveg glasa): Ne! Ne! Ja ću biti prvi! Prvi ću se ljuljati na konopcu! Pusti me, Vasja!!! VASJA: Sklanjaj mi se s puta, ne smetaj, čuješ šta ti kažem! Ovo je moja kuka, ja sam je lično postavio! Svojim rukama! To znači da ću ja o nju da se obesim, a ne ti! Skloni se odavde, idi, vešaj se gde hoćeš, neka ti je na zdravlje! Puštaj! FJODOR: Ne, Vasja, ti moraš da me pustiš! Shvati, Vasja, ja sam čovek bez budućnosti! Ti si još mlad, sve je pred tobom, a ja ne mogu više ni sekunda da izdržim! Ovoga časa će mi pući srce! Pusti me, Vasja, molim te, pusti, pusti me!!! DIJANA: Fećka, Fećka... šta to radiš, stani! Ja sam pored tebe, počećemo sve ispočetka, promeniću se... Promeniću se, Feća, stani, čuješ li me... VASJA vezuje konopai. Nikakoda sveže čvor. FJODOR (viče): Šta ti još hoćeš od mene? Šta hoćeš? Je li?! Pa ti me mrziš, mrzela si me čitavog života! Tebi se jedino dopada da budeš žena glavnog reditelja! Da dobijaš uloge i ništa više! Trpela si me zato što si morala, ja za tebe nikada nisam bio čovek, već crna rupa! Niko mene ne voli i ne može da me voli! Ja sam stari prdonja, lepo je rekla! Pusti me, Vasja! DIJANA (uplašeno): Ne, Feća, ti si još uvek mlad, nisi ti prd... FJODOR: Ti si zlobna, zajedljiva, nikoga ne voliš! Da! Ti si ta koja je svima u pozorištu smislila nadimke! Ti, ti! Alu si prozvala Vilica, neka zna tvoja najbolja prijateljica. ALA (obesila viliiu do poda): Kaaaako? FJODOR: Da, da, Vilica! Stjepana zoveš Stjepica Stenica, Toršin je Krivi, Vasja je Vasjica Guzica. A ja, ja sam Švonder! Rekli su mi! Reći ćeš da nije tačno, a? I to je tvoja ljubav? Pa ja se tog odvratnog nadimka neću rešiti do groba! Ti, ti! Otkuda ja Švonder? Vasja, pusti, sam ću zavezati čvor! DIJANA (začuñeno): Bože, pa zar je to tako strašno? Bože moj! I zbog toga bi omču oko vrata? Pa Švonder je Bulgakovljev lik, ništa strašno! Trebalo bi da se ponosiš! To je Bulgakov, a ne tamo neki bezveznjaković. Razumeš? Ja to iz ljubavi, a ne iz pakosti. FJODOR: Iz ljubavi? Tako' se bubašvabe vole: u isto vreme kidaju glave jedna drugoj. Bubašvaba je ta tvoja ljubav! Pusti, Vasja, kome govorim, ja sam glavni reditelj, znači da imam pravo da budem prvi na redu! VASJA: Ne, ja sam prvi! Ja sam nesrećniji od tebe! ALA: Vasja... Vasja... prestani... nismo sami, šta će ovi ljudi pomisliti... Vasja, Vasja... VASJA: Prestani! Prestani! FJODOR: Ne, ja! Ja sam nesrećniji! VASJA: Ti si glavni reditelj, a ja sam jedna velika nula! Ona mi čitavog života to nabija na nos! Pusti, kažem ti! FJODOR: Ma, ja sam govno, a ne reditelj! Pusti me, Vasja, dok se nisam predomislio! Ne kvari mi poslednje trenutke života!

VASJA: Neću da te pustim! Neću! Neću! FJODOR: Pusti! Pusti! Pusti! Tuku se oko konopca. Žene stoje, otvorenih uspš. VASJA i FJODOR cimaju konopac, izvaljuju klin koji im, zajedno sa delovima maltera, pada na glave. Obojica padaju. Završavaju na podu, kao da su posuti brašnom. Sede, plaču. Ćutanje. Ponovo udarci u zidove, vika: "Šta to radite? Više ne mogu da izdržim! Prestanite već jednom! Umuknite! Pustite nas da spavamo, kreteni! Dosta je bilo!!!" FJODOR (skače, urla u zid): Mi smo sve platili! Tišina! Vas se to, kerovi, ne tiče! VASJA: Ovo nije vaš stan! Radimo šta nam je volja! Spavajte, ko vam smeta! DIJANA: Pozvaćemo miliciju! Ne daju ljudima ni da se čestito obese! Samo pisnite! Ko ste vi da nam nareñujete?! ALA: Prestanite da smetate! Mi smo slobodni ljudi! Tiišna. Gledaju jedno drugo. ALA počinje da rida. Seda na pod. Grli VASJU, ljubi ga. DIJANA grli i ljubi FJODORA. ALA: Vasjaaaaaa... šta si to namerio? Mili moj?! Šta ti se to odjednom desilo? Vasenjka?! Da nisi pomerio pameću? Zar te ja nisam volela, zar te nisam mazila, tetošila te? Vasenjka?! Zar ti nije palo na pamet, dok si namicao omču, šta ću ja? Pa ja te volim! Ni minuta bez tebe neću moći da živim na ovom svetu! Šta će naše devojčice bez tebe? Sirotice da postanu? Seti se kako smo maštali o njima i kakve će biti kada porastu! Sećaš se? Zaboravio si? Osvesti se, šta će ti omča, Vasenjka, dragi, mili, voljeni, jedini moj?! Pauza. VASJA (šmrkće): Ponovi još jednom to što si maločas rekla... molim te, ponovi repliku... ALA (briše VASJI suze): Ah, oraščiću moj, musavko moj musavi... VASJA (kapriciozno): Ne to, ne to! Ponovi ono što si maločas rekla! ALA (nakašlje se, priseća se): Šta će ti omča, Vasja... VASJA: Nije to! Reci da sam ti ja mili! Da sam voljeni! Reci! ALA (pada na kolena pred njim): Gospode! Ti si moj mili! Ti si moj ljubljeni! Ti si moj divni! Ti si moja mrvica! Ti si moj golubić! Ti si kaplja krvi moje! Pojela bih te, ribice moja! Usne moje mile! Okice moje pametne! Obrvice moje najlepše! Ćelice moja slañana! Hoću da poljubim mog golubića! Blago moje, Vasjenka moj! Izljubiću te, lepi moj! No, no, no! Oblisi suzice, dlagi moj, pojubi mamicu, svoju sjatku zenicu, bu, bu, bu? VASJA (rida): Ti... ti... ti... Nikada mi nisi govorila takve reči! Nikada! Samo: "Drži! Počisti! Brže! Šta gledaš! Požuri! Šta si se ukipio! Idi!" Nijedna lepa reč. Nijedna!!! ALA (tiho): A ona ti je govorila? VASJA (vatreno): Ona je govorila! Još kako je govorila! Govorila je da će me uzeti u naručje i ljuljuškati kao bebu, eto, tako! ALA (tiho): Uh, kokoška... to bih volela da vidim, iskilavila bi se, kučka. (VASJI) Pa i ja mogu da te ljuljuškam, mili! Mogu! I te kako mogu! Zar mi snage nedostaje? Sada ću te uviti u pelenice i ljuljuškaću te, golubiću! Jednim trazajem podiže VASJU sa poda, nosi ga kroz sobu, ljuljuška, polaže u krevet. VASJA (uvreñeno): Da, kako da ne... dočekaću ja od tebe... od tebe nežnu reč nikada neću dočekati... ALA: Vasjenjka! Mili moj! Dobri moj! Lepi moj! Oprosti mi! Grešila sam! Da, da, grešila. Pa mislila sam da se nežne reči podrazumevaju same po sebi, zašto ih ponavljati stotinu puta na dan, razumeš? Ja sam mislila da ti znaš da si najpametniji, najnežniji,

najlepši! Ti si najbolji od svih muškaraca! VASJA: A otkud ti to znaš? ALA: Ma, ja to samo onako... to je fraza, znaš... Pretpostavljam! Vasja! Oprosti mi! Ja sam mislila da ti sve razumeš i bez mojih reči! VASJA: Mislila si... mislila... mnogo si ti mislila... ALA: Oprosti mi, Vasjenjka, oprosti, mili... Dobro, dobro, smiri se. Šta ti je? Nemoj da plačeš. Smiri se. Nemoj pred svetom. VASJA: Da, da, nikad od tebe lepa reč da se čuje! Krastavac slani, na podu se valja, niko ga ne jede, to si ti! To si ti! ALA (smeje se): Gde li si samo pokupio sve te gluposti! Ne brbljaj. Dosta je bilo. Sve sam shvatila. Okrećemo drugi list. Shvataš? Sve će biti drugačije. To se tebi, naravno, pomutila svest od prženog krompira... VASJA: Kakve to veze ima sa prženim krompirom? ALA: Znam ja, ima, ima... Hajde da se preselimo u drugi grad? Kud nas oči vode, otputovaćemo! Nas dvoje će svuda primiti... ja sam dobra glumica, ti si odličan činovnik, administrator, svako pozorište će nas dočekati sa raširenim... Šta kažeš? Da odemo? Zašto da čamimo čekajući sreću! (Kašljuca. Pauza. Zagrle se, planući.) DIJANA (sve vreme smiruje FJODORA, milujući ga po ramenima): Feña, a možda da i mi počnemo sve iz početka? Da probamo! Evo, ja ću otići iz pozorišta! Do ñavola s njim! Imam poznanika u fabrici bombona, odavno me zovu, nude mi da budem poslovoña! Svaki dan ću mažnjavati čokoladne bombone, donosiću ti! Hoćeš bombonu? Reci, Feña! FJODOR (rida): Hoćuuuu!... DIJANA: E, pa, dobićeš bombonu. Tako ćemo uraditi. I zašto da se sa mnom mučiš u pozorištu? Otići ću. Ti mi daješ uloge, a meni one nisu potrebne. Ne trebaju mi, Feña! Boga mi! Meni treba porodica, mužić, dečica... Dve mrvice, dve golubice, dve kaplje krvi moje... A, Feña? Možda ćemo uspeti? Ja nisam baš tako matora... još uvek. Uspećemo, Feña, šta kažeš? Od sada ću te i prati i hraniti, promenila sam se! Časna reč, Feña, naučiću! Proučavaću literaturu o voñenju domaćinstva, a, Feña, hoćeš? FJODOR (rida): Hoćuuu!... DIJANA: Maco moja. Dobra moja kuca, dobra... Eto, smirili smo se, a bili smo kao pijani... Idemo, Feña... ALA: Idemo, Vasja... Ustaju, uzimaju se za ruke, kreću ka vratima. GROMOGLASAN APLAUZ. Kraj vrata već odavno stoje STANARI samačkog hotela. Tek što su se probudili i zato su poluobučeni: jedni su u pižamama, drugi u starim odrpanim potkošuljama, treći ogrnuti musavim kućnim mantilima... Oduševljeno Gledaju ALU, DIJANU, FJODORA, VASJU. Aplaudiraju iz sve snage. UZVICI: Bravo!!! Bravo!!! Ala Kostrova!! Dijana Raskoljnikova!!! Bravooo!!! Uraaaa!!! Bis!!! Bravo, glumci!!! Uraaaa!!! ALA, DIJANA, FJODOR, VASJA, kao gromom pogoñeni. Stoje, ne miču se. Polako dolaze k sebi. Hvataju se za ruke, klanjaju se. Idu ka vratima, to jest ka "publici", klanjaju se, vraćaju se, šalju im poljupce. Aplauzi se utišavaju. DEVOJKA: Izvinite, gospodo glumci, što vam smetamo. Ali, vi ste tako sjajno igrali da smo morali da vam aplaudiramo... A kako se zove ova vaša nova predstava? MLADI Ć: Obavezno ćemo doći na premijeru, obavezno, zar ne, momci? Tako kulturno... organizovano... A ja sam vas odmah prepoznao... Hi, hi! Mnogo dobra, o životu... ta vaša...

DEVOJKA: A mi mislili, skandal, skandal. Kad ono, vi tu imate probu, zar ne? Majko mila! Ura! MLADI Ć: Prvi put vidim žive glumce... baš je super, živi glumci... DEVOJKA: A vi ćete sada stalno da nastupate ovde, kod nas? Besplatno ili za novac? Nema veze, može i za novac, ako baš... MLADI Ć: Baš si ćurka, pa neće valjda ovde da otvore privatni klub! Video klub! Video klub "Zeleni venac"! Pojma ti nemaš... DEVOJKA: Šta se ti mešaš... našao se stručnjak... vidi ga... MLADI Ć: Dobro, dosta je bilo, razilazite se po sobama... Ometamo vas, zar ne? Pa ovde rade filmski glumci, a vi... Razlaz! Niko da ne remeti rad! A ja mislio: šta se to dogaña! Kad ono, glumci... Ponovo aplauzi. FJODOR (pribrao se, gordo): Gospodo, gospodo! Molim vas da oslobodite prostoriju! Mi moramo da nastavimo sa našim, sa našom... našom, ovaj... probom! Želim vam uspeha i, u to ime, ja vas pozdravljam! Gura ih, zašvara vrata, gleda DIJANU, ALU, VASJU. ALA (uzbuñeno, sujetno): Uh, dobro je što sam obukla ovu crnu bluzicu, zar ne? Ona sigurno lepo ističe lice, lepo izgleda, da, Vasja? DIJANA (popravlja karmin, posmatra se u ogledalu): Kakva mi je frizura, valjda nisam bila raščupana? Lepo sam izgledala, je l' da, Feña? Naročito kada sam pustila suzu, to je bilo izvanredno mesto, zar ne? (Srećna, smeje se.) VASJA (uzbuñeno): A koje sam replike ja govorio? Već sam zaboravio! Ne pamtim najjača mesta! Čim se glas pronese po Doščatovu, navaliće kao ludi na naše predstave! Odjednom grobna tišina. Gledaju jedni druge. DIJANA: Eto, tako... ALA (tiho): Idemo kući... dosta je bilo brukanja... DIJANA: Tako je... Vreme je... FJODOR: U jedanaest je proba... idemo... VASJA: Potpuno sam zaboravio... već je trebalo da budem u pozorištu... imam gomilu poslova... ALA: Kakvih poslova? VASJA: Danas trujemo bubašvabe... Ćutanje. FJODOR (prilazi prozoru, otvara ga, vetar nahrupljuje u sobu, lista novine, mrsi im kosu): Život liči na pelenu... kratak je i posran... Oprostite, otelo mi se... ALA: Nema veze... zaista je tako... DIJANA (Gleda kroz prozor): A napolju, leto... Uskoro će gostovanja... Svi se negde žure, žive, smeju se... A mi, evo, sedimo tu, igramo nekakav komad iz našeg života... Kako se zove? VASJA (Gleda kroz prozor, tiho): Komad se zove "Kokoška". ALA (ćuti, zatim u pola glasa): I glavna misao u njemu je: ne utopiti se, zar ne? FJODOR (tiho): Treba živeti... Videćemo mi još nebo u dragom kamenju... Videćemo kako će naše patnje utonuti u milosrñe koje će preplaviti čitav svet i naš život će postati tih, nežan, sladak, kao milovanje... Videćemo nebo u dragom kamenju... ALA: Nikada ga mi nećemo videti... DIJANA: Nikada...

VASJA: Nikada... FJODOR: Videćemo... moramo da ga vidimo... videćemo ga... videti... (Gleda kroz prozor.) Gledajte! To je Nona! Gledajte! Sedi na klupici! Eno, eno je, tamo! Ona nikuda nije otišla! Sedi, sedi! Gledajte! ALA: A gde bi ona... (tužno) Kome je ona potrebna? Kokoška!!! I više se ne čuje cvrkutanje ptšš iz dvorišta samačkog hotela, već valcer iz "Turandota". Uzbudljiva, pozorišna muzika... Glumii skidaju šminku, kreću na poklon. Sedaju, gledaju ljude pravo u oči. Tama. Zavesa. KRAJ