УНИВЕРЗИТЕТ У БАЊАЛУЦИ

МЕДИЦИНСКИ ФАКУЛТЕТ

У В О Д У Н А У К У

Наташа Удовичић

КРИТЕРИЈИ ЗА ИЗБОР ПРОБЛЕМА ИСТРАЖИВАЊА

Семинарски рад

Бањалука, 2011.

2

УНИВЕРЗИТЕТ У БАЊАЛУЦИ

МЕДИЦИНСКИ ФАКУЛТЕТ

У В О Д У Н А У К У

КРИТЕРИЈИ ЗА ИЗБОР ПРОБЛЕМА ИСТРАЖИВАЊА

Семинарски рад

ПРЕДМЕТ: Увод у науку

ПРЕДМЕТНИ НАСТАВНИК: академик Драгољуб Мирјанић

СТУДЕНТ: Наташа Удовичић, 6487/2010

3

С а д р ж а ј

1. УВОД (У НАУКУ) ............................................................................................................................... 4

1.1. Подјела науке .......................................................................................................................... 5

1.2. Теоријска наука ....................................................................................................................... 6

1.3. Питање метода ........................................................................................................................ 9

2. КРИТЕРИЈИ ЗА ИЗБОР ПРОБЛЕМА ИСТРАЖИВАЊА ................................................................... 11

2.1. Анализа проблема ................................................................................................................ 14

2.2. Формулација проблема ........................................................................................................ 18

3. ЗАКЉУЧАК ..................................................................................................................................... 19

4. ЛИТЕРАТУРА .................................................................................................................................. 21

4

1. УВОД (У НАУКУ)

Постоје бројне дефиниције науке, али она која задовољава логичке критеријуме, каже да је то организована дјелатност која у себе укључује коришћење систематских метода емпиријског истраживања, анализу резултата тих истраживања, теоријско мишљење и логичку процјену аргумената са циљем да се унаприједи знање о одређеном подручју постојећег (Гиденс, 2003).

Овакво схватање науке преовлађује у савременој научној заједници, али то, међутим, не значи да је оно и општеприхваћено. Ипак, изложена дефиниција науке довољно је апстрактна да се односи на све науке.

Сумња је један од основних покретача науке, и то је оно што науку чини корјенито различитом од здраворазумског мишљења/мњења, идеологије и религије којима владају предрасуде, замаскирани парцијални интереси, односно беспоговорна вјера; једина сумња која је њима блиска јесте да им је сумњив свако ко у њих сумња – а то су, током историје, углавном били баш људи од науке.

Показује се да је наука један увијек отворен систем, подложан не само обогаћивању и ширењу, него каткад и дубоким трансформацијама. Довољно је рећи да за науку не постоје такозване супстанцијалне и вјечне истине, дакле, истине које важе заувијек, које су безвремене. Друкчије речено, свака истина има, више или мање, историјски карактер, то јест дужи или краћи „рок трајања“.

Свака наука раполаже већим или мањим фондом знања. Његови елементарнији дијелови чине научну изворну грађу и чињенични материјал на ком наука заснива и помоћу којег доказује своје теоријске ставове. У фонд знања, затим, улазе искуствена уопштавања, хипотезе, закони, теорије, ужи теоријски системи, а у неким наукама постоје и јединствени теоријски системи у које се интегрише цјелокупно знање којим оне располажу. Многе науке, међутим, немају развијене ни уже, ни шире теоријске системе којима би могле да сједине своја чињенична и теоријска знања.

5

Треба још нагласити да су хипотезе (научне претпоставке) нарочито важан елемент фонда знања једне науке, јер су увијек у средишту њених најживљих истраживачких активности. У оним, наукама у којима је изграђен један заокружен и конзистентан теоријски систем, заснован на законима и теоријама који су дефинитивно доказани, истраживачки рад замире и активност унутар њих задобија првенствено примијењен карактер (Милић, 1978).

1.1. Подјела науке

Широко је позната и призната подјела на природне, друштвене и историјске науке. При том, свака од ових група наука јесте цјелина која се даље дијели (речено језиком логике, она је: totum divisionis) на посебне науке (на чланове диобе или membra divisionis), а већина посебних наука даље се дијели унутар себе.

Постоји још једна подјела наука која је другачијег карактера. То је подјела на теоријске, историјске, описне и примијењене науке. Ова дивизија се очигледно не заснива на принципу разликовања предмета истраживања, нити су основа/принцип те диобе (fundamentum или principium divisionis) разлике у истраживачким методима, него су то епистемолошке карактеристике и општи циљеви које имају поједине науке. Ова дивизија не искључује претходну подјелу (на природне, друштвене и историјске) науке, али их све сврстава у један виши или, боље, шири totum divisionis.

Епистемологија је филозофска дисциплина (ужи дио гносеологије) која се бави логичким основама, изворима, могућностима, дометима и темељним принципима научног знања. Гносеологија је пак филозофска дисциплина која се бави проучавањем сазнајних проблема уопште.

За медицину се, на примјер, често каже да је примијењена наука. Сва медицинска знања јесу, у крајњој линији, у функцији практичног унапређивања здравља, те спрјечавања, односно лијечења болести. Основу тих знања пружа, међутим, медицина као теоријска наука. Теоријска наука јесте теоријска због тога што настоји да дође до општијих сазнања, што пак никако не искључује емипиријско, напротив. Њена differentia specifica јесте да, ослањајући се баш на искуствену грађу, долази до општих ставова, дакле, до закона и теорија помоћу којих се могу објаснити појединачне и посебне појаве, односно шира подручја постојећег.

6

1.2. Теоријска наука

Ваљану дефиницију теоријске науке, као и прецизна разматрања њених епистемолошких основа, изложио је Војин Милић, један од наших најзначајнијих социолога и методолога; она сугерише да је то организовано и методично настојање да се рационално-искуственим путем дође до објективног, поузданог и прецизног, општег и систематског знања о постојећем, односно оном дијелу постојећег који проучава једна наука (Милић, 1978).

Објективност је карактеристика сваке а не само теоријске науке. Она најприје подразумијева безусловну спремност да се приликом разматрања било ког проблема у обзир узму сви расположиви и релевантни искуствени подаци, дакле – што је веома важно – и онда када противријече некој претпоставци или теоријском концепту који је један научник изградио. Објективност имплицира и то да се свако истраживање мора спроводити на начин који омогућава да га и други истраживачи могу поновити и, на тај начин, самостално и независно провјерити његове резултате (то је принцип интерсубјективне провјерљивости).

Начела поузданости и прецизности превасходно се односе на дефинисање појмова, те на поступке класификације и мјерења (постојеће или новостечене) искуствене грађе.

Свака наука има извјестан број појмова који се односе на саму основу онога чиме се бави. На примјер, у физици то су: простор, вријеме, материја, маса, енергија, брзина итд. У социлогији, то су: друштво, култура, друштвено делање, друштвена структура, друштвена покретљивост, социјализација… Не треба посебно наглашавати да су прецизно дефинисани појмови и сагласност око тих дефиниција услов да се међу припадницима научне заједнице одвија несметана комуникација. Наравно, што је нека наука мање развијена, то је већи број појмова о чијем одређењу постоје несугласице – и обрнуто.

Класификација уопште јесте систематска подјела (разврставање, разређивање) предмета или појмова на разреде, скупове, родове, врсте, типове итд. Начини класификовања зависе, и од предмета који се класификују и од сврхе класификације, па постоје и различити критеријуми класификовања (логички, хронолошки, типолошки…). Класификације постоје у свим наукама.

Научна класификација је, у најкраћем, логички поступак којим се неки општији појам дијели на своје уже дијелове.

Свака научна класификација треба да задовољи извјесне логичке, али и теоријске захтјеве. То су – да их само набројимо – досљедност, поступност, исцрпност, међусобна искључивост оних класификацијских група које су на истом нивоу и, најзад, дискриминацијска оштрина.

7

Мјерење је, у крајњој линији, само више или мање прецизна класификација којом се, на основу прецизно утврђених правила, појаве квантификују, то јест придају им се нумерички симболи или, другим ријечима, количинске одредбе. Неопходан услов да неко мјерење буде прецизно, цјелисходно и смислено јесте да се ослања на неке сазнајне претпоставке. Наравно да треба знати и шта се уопште мјери, односно на шта се добијене вриједности односе. Ако, наиме, нека особа установи (измјери) помоћу термометра да јој је тјелесна температура 40° Целзијуса, мјерење за њу неће имати никаквог смисла и значаја ако нема елементарно медицинско знање, то јест ако не зна да је то показатељ неког запаљења у организму.

Начела општости и систематичности знања у теоријској науци најпотпуније се остварују у научним законима, научним теоријама, те научним објашњењима.

По својој логичкој природи научни закони су општи искуствени ставови којима се изражава нека конститутивна особина појава одређене врсте, или неки релативно стабилан и нужан однос између појава различитих врста.

У формулацији научног закона увијек треба да буду укључене не само основне промјенљиве – појаве чији међусобни однос закон изражава – него и прецизно утврђени релевантни услови. Логичка шема научног закона, у свом упрошћеном облику, онда изгледа овако:

Ако се врста појава А нађе у условима Ц, онда се нужно јавља врста појава Б.

Научни закони, као и остали општи теоријски ставови (и саме теорије), провјеравају се, прије свега, испитивањем тачности предвиђања која се из њих могу извести. У ствари, логика сугерише да је могућност предвиђања коначан доказ истинитости једног закона, односно теорије. Но, одмах треба нагласити да ако се нешто тачно предвидјело, то још не значи да је предвиђање било засновано на неком научном закону, односно теорији, нити да су, ако јесте било засновано на њима, оне аутоматски и истините.

Моћ предвиђања различитих научних закона, у принципу, варира. Закони физике – на примјер, закон гравитације – омогућавају поуздано предвиђање, али када је ријеч о социо-културним појавама, социологија и друштвене науке уопште, неријетко су суочене са очитом немоћи да предвиде чак и најопштије правце социо-историјских кретања; о појединачним појавама да и не говоримо (рецимо, са којим особом ће конкретан припадник једног слоја ступити у присан однос). Моћ предвиђања у друштвеним наукама је знатно мања него у природним због тога што су детерминистичке структуре у друштву и култури знатно сложеније него у природи. Томе значајно доприноси чињеница да у тим подручјима посљедице производе људи својим индивидуалним и групним делањем, а оно је каткад, то не треба посебно наглашавати, апсолутно непредвидљиво (понекад не можемо да предвидимо ни сопствено понашање).

Непредвидљивост је проблем са којим се често суочава и медицина. Хоће ли се, рецимо, нека болест јавити и какав ће бити њен исход, каткад уопште није могуће унапријед знати,

8

чак и када се примјењују најсавременија превентивна, односно куративна средства. Због тога код многих данашњих теоретичара медицине и медицинских професионалаца постоји дилема: је ли сазнајна парадигма1

Као и код научних закона, најважнији захтјев који се поставља пред научне теорије јесте да омогуће предвиђање оних појава на које се односе. Свако предвиђање заснива се на

на коју се ослања савремена медицина неадекватна и, стога, одговорна за релативно честу немоћ предвиђања, или је проблем у човјеку као таквом, будући да се ради о веома комплексном „систему“ у којем постоји изузетно сложен детерминистички сплет (који је, уз то, под сталним утицајем небројених спољашњих фактора), због чега је, онда, утврђивање релевантних услова важења неког закона или теорије (болести) немогуће увијек и у цјелости остварити.

Постоји неколико врста научних закона и њихова основна подјела јесте на квалитативне и квантитативне.

Квалитативни закони се дијеле на оне којима се изражава стална здруженост неких основних особина једне врсте појава (на примјер, класификација биљних и животињских врста заснована је на извјесним њиховим трајним униформним квалитативним особинама), и на оне којима се изражавају опште правилности у развоју неке врсте појава (рецимо, редослијед фаза у развоју ембриона, од заметка до организма способног да самостално постоји).

Квантитативни закони дијеле се на оне у којима се односи између двају или више појава изражавају нумеричким функцијама (на примјер, однос између висине живиног стуба у термометру и температуре), и на такозване природне или нумеричке константе (гравитацијска константа, брзина свјетлости, брзина звука итд.).

Сви закони, и природни и друштвени јесу историјски, то јест промјенљиви. Наравно, закони у друштву су динамичнији, чешће промјенљиви, док је у природи њихово важење стабилно и веома дуготрајно; али не и вјечно!

Научну теорију сачињавају на одређен начин повезани општи ставови помоћу којих се у једној науци сређују искуствени подаци и објашњавају искуствене појаве на оном подручју постојећег које је предмет њеног бављења (Милић, 1978).

У структури сваке теорије могу се разликовати три елемента: рјечник теорије (садржи дефиниције основних појмова), затим, одређен број постулата и одређен број теорема (поставки које треба доказати). Постулати су најопштији ставови једне теорије (провјерена искуствена уопштавања), из којих се могу извести све њене теореме.

1 Израз парадигма у језик науке унио је Томас Кун (Thomas Kuhn), у другој половини прошлог стољећа, у свом значајном раду „Структура научних револуција“, а њиме је, најједноставније речено, означавао „оно што је заједничко члановима једне научне заједнице која у једној научној области на одређен начин производи и потврђује научна сазнања“ (Кун, 1974); парадигма грч. узорак, примјер, образац.

9

познавању закона и на познавању посебних услова у којима он дјелује; и оно, предвиђање јесте, и коначан и логички признат доказ истинитости сваког закона, односно теорије.

Основни елементи објашњења (експланације) јесу explanandum (оно што треба објаснити) и explanans (оно што објашњава), и то важи за свако објашњење, и здраворазумско и научно, па и за оно које је засновано на пуком сујевјерју. Да бисмо, међутим, научно објаснили једну појаву, потребно је утврдити и услове (околности) у којима се појава збила, као и закон (законе) чије дјеловање у датим околностима мора производити ту појаву.

Објашњење се може односити на једну чињеницу, али и на читав низ међусобно повезаних чињеница или појава.

Предмет објашњења може бити и научни закон. Објаснити неки научни закон значи употријебити неки други, општији закон или законе из којих се овај може извести (на примјер, Кеплерови закони о кретању планета могу се извести, то јест објаснити помоћу Њутновог закона гравитације).

Објашњење се односи на утврђивање узрочно-посљедичних односа (или каузалности); но идеално научно објашњење једне појаве јесте оно које открива не само њен основни узрок, него и њене релевантне неопходне и довољне услове.

Каузалност, или узрочно-посљедични однос или узрочност јесте, у најкраћем, такав однос између двије или више појава у којем једна (или више њих) производи (производе) другу, односно друге.

1.3. Питање метода

Метод је, уопште узев, начин или пут. Како је то на једном мјесту лијепо формулисао Х. Г. Гадамер, то је „пут којим се једном прошло и којим се, онда, може проћи још безброј пута“ (Гадамер, 1978).

Научни метод такође је, наравно, начин или пут. Али то је начин или пут научног истраживања, ergo2

Проучавањем метода баве се логика и методологија. Логика је филозофска дисциплина о облицима ваљане мисли и о методима сазнања (Петровић, 1977).

, долажења до нових научних сазнања. Метод једне науке најтјешње је повезан са њеним теоријским схватањима и развија се у блиском додиру са оним задацима које та наука настоји да ријеши (Милић, 1978). Методи истраживања, заједно са циљевима сазнања, јесу оно што чини специфичну разлику (differentiae specificae) сваке науке.

2 ergo лат. дакле, према томе.

10

Методологија је, пак, специјална логичка дициплина чији је задатак да проучава и развија логичке оквире научног сазнања, али и истраживачка средства и поступке које одређена наука, или група сродних наука, примјењује у својим истраживањима и помоћу којих настоји да дође до нових сазнања (Милић, 1978).

Логику превасходно занима је ли једна мисао ваљана, то јест, конкретније речено, да ли је, на примјер, један закључак – научан или ненаучан, свеједно – изведен у складу са логичким правилима закључивања. Да ли је он и истинит, о томе логика не даје коначан суд. Њен задатак јесте још да испитује примјену метода којим наука настоји да дође до истине.

Логика, дакле, раздваја ваљаност и истинитост и, иако, у принципу, не даје коначан суд о томе шта јесте а шта није истина, она има огроман значај будући да обезбјеђује да се до истине дође ваљаним путем.

За све науке, да би дошле до више или мање релевантних сазнања и да би се та сазнања могла на ваљан начин интегрисати у њихов корпус (фонд) знања, важе извјесна процедурална правила или фазе научно-истраживачког процеса, а то су:

1. избор и дефинисање проблема; 2. преглед литературе; 3. формулисање хипотезе; 4. избор метода истраживања; 5. провођење истраживања; 6. анализа и тумачење добијених резултата, те њихово укључивање у фонд знања дате

науке; 7. извјештавање о добијеним резултатима и, најзад, 8. расправа у научној јавности о добијеним резултатима (Гиденс, 2003).

За ова правила може се, међутим, рећи да јесу нужан али не и довољан услов да се дође до научног открића. Јер, заправо, нема јасног и прецизно дефинисаног рецепта који би гарантовао да ће се једним истраживањем доћи до новог научног сазнања.

Ипак, држати се поменутих начела (фаза) научно-истраживачког процеса не само да је препоручљиво, него је и неопходно.

Логички услови које треба да испуни једна теза, закон или теорија да би задобили статус научног открића јесу:

1. откривена теза, закон или теорија морају бити истинити и 2. откривена теза, закон или теорија морају бити нови, први пут изложени.

Најзад, рецимо још да се често, иако се ради о различитим стварима, са научним открићем брка изум. Да будемо сасвим конкретни, изум је, рецимо, громобран – изумио га је Бенџамин Френклин (Benjamin Franklin); као што и Џемс Ват (James Watt) није открио него, такође, изумио парну машину; али је зато, на примјер, Њутн открио закон гравитације.

11

2. КРИТЕРИЈИ ЗА ИЗБОР ПРОБЛЕМА ИСТРАЖИВАЊА

Методолози се углавном слажу да проблем истраживања треба да задовољи одређене критеријуме који омогућавају да се мање лута и успјешније обави избор проблема истраживања. Bordens и Abbott наглашавају да проблем истраживања треба да буде научно релевантан, да је одабран тако да се може успјешно реализовати, да ће добијени резултат бити прилог науци и да ће се моћи верификовати и реализовати у пракси.

У нашој методолошкој литератури најчешће се говори да је приликом избора проблема истраживања потребно водити рачуна о интересима науке, њеном развоју и афирмацији, могућностима осмишљавања и унапређивања праксе; способностима и личном афинитету истраживача; кадровским, методолошким и материјалним могућностима које стоје на располагању истраживачу.

Интерес науке је да открива истину, стално провјерава и коригује своја сазнања, обогаћује ризницу научне мисли, ослобађа човјечанство неистина, заблуда, предрасуда и вјеровања која нису научно утемељена; да унапређује методологију и технику научног рада, развија институције и кадрове, његује научну критику итд. Кад истраживач бира тему коју ће истраживати, он има у виду интерес науке и према томе одређује шта ће, колико дуго и како истраживати, то му је стална оријентација у раду, критеријум како ће се односити према изворима којима се користи, научницима са којима комуницира усмено или преко њихових дијела, са колико ће озбиљности приступити прикупљању података, њиховој обради и презентовању научној јавности. Интерес науке обавезује научника да брани научну истину и да одговорно обавља све активности које су нужне да се истина открије.

Потребе праксе су разноврсне и нема подручја људског живота и људске дјелатности у којима се не би могла примијенити научна сазнања. Она се користе за унапређивање производње материјалних и духовних добара, за развој технологије и производње, економије, образовања, културе и терцијарних дјелатности итд. У нашем времену нова научна сазнања и нови проналасци утичу на бржи друштвено-економски и културни развој друштва, утичу да њихова моћ и престиж расте у свијету. У расту продуктивности савремене

12

производње све значајније мјесто заузима знање у односу на капитал и рад. Ово условљава да школа и образовани људи добијају све значајније мјесто у друштву и савременом свијету. Познати амерички филозоф и педагог Брамелд (1968) написао је књигу која носи наслов „Образовање као моћ“, у којој је показао колика је улога образовања у процесу стављања научних достигнућа у функцију развоја човјека и друштва. Ако је пракса битан критеријум помоћу кога се тестирају научне истине, онда се са још ширег аспекта може посматрати и тумачити однос теорије и праксе, науке и животног реалитета; може се сагледати њихова међузависност и комплексност њихових веза.

Способности и лични афинитети истраживача значајни су у свим фазама истраживачког рада. Ако научник одабере проблем који одговара његовим способностима и који је за њега изазован и који воли, процес истраживања пружиће истраживачу задовољство, тећи ће лакше и резултат ће бити бољи. Комплексност науке као цјелине, појединих научних области и њихов брзи развој, налажу да се истраживач специјализује за одређено уже подручје, али не до те мјере да не разумије друга подручја истраживања која су у саставу научне области којом се бави и подручја сродних научних дисциплина. Ово је императив савремених тимских, интердисциплинарних и мултидисциплинарних истраживања, која су доминантна у свим научно-истраживачким институцијама у свијету. Наравно, у свему овоме треба тежити минималном и могућем, а на максималном и немогућем.

Кадровске могућности су један од битних фактора који детерминишу која тема, у којим научним областима и у ком временском раздобљу може бити реализована, која ширина и дубина научног захвата је могућа, који облици сарадње међу истраживачима могу бити остварени и који ниво елаборације се може очекивати. Пошто још увијек и код нас и у свијету има доста индивидуалног истраживачког рада, многи научници нису припремљени за било коју врсту колективног истраживања, што је често препрека да се реализују пројекти фундаменталних истраживања већих димензија у којима би учествовали тимови стручњака различитих струка. То је један од разлога због кога има више микропројеката примијењених истраживања него фундаменталних и развојних. Ограничене кадровске могућности су присутне и онда кад у научним институтима нису равномјерно кадровски заступљена сва подручја, гдје нема специјализације и изградње кадрова; гдје се не његује дух тимског рада, интердисциплинарних и мултидисциплинарних истраживања; гдје колектив истраживача није хомоген, гдје нема добре организације рада и гдје колектив истраживача није способан да се суочи реално с различитим тешкоћама које собом носи истраживачки рад.

Тешкоће се могу јавити и тамо гдје се кадрови бирају, претежно или искључиво, за примијењена истраживања; гдје нема могућности нити амбиција да се проучавају фундаментални проблеми и организују развојна истраживања; гдје друштвена заједница подстиче примијењена истраживања; финансира оно што ће дати непосредно практичне ефекте и на тај начин, свјесно или несвјесно, инструментализује науку. Није риједак случај да се од науке тражи да реализује она истраживања која ће директно утицати на подизање

13

продуктивности рада и стварање профита. Наравно, против овог не би требало да буде било ко, под условом да се равномјерно развијају фундаментална, развојна и примијењена истраживања.

Методолошка оспособљеност институције као цјелине и њених истраживача постаје лимитирајући фактор онда кад институција у којој су истраживачи запослени не придаје довољно значаја методолошком оспособљавању кадрова и стварању техничке базе која може пратити примјену методологије научног рада. Посебни се проблеми јављају кад истраживачи не познају довољно методе и технике научног рада, кад нису оспособљени за израду и тестирање инструмената истраживања, кад не познају технике бирања узорка и статистичке поступке у обради података. Знатна ограничења јављају се у процесу истраживања кад истраживачи не познају довољно логику суда и суђења, закључка и закључивања, доказа и доказивања и научног објашњавања. За тимска и интердисциплинарна истраживања, приступ и реализовање истраживања, значајна је теоријска оријентација истраживача, њихова флексибилност и спремност да разумију једни друге, да у заједничком раду теже ономе што је инваријантно у њиховим схватањима и да се досљедно придржавају принципа научне дјелатности, који представљају златна правила научне дјелатности и гаранцију међусобног разумијевања истраживача. Придржавање принципа научне дјелатности омогућује, без обзира на евентуалне разлике у теоријској оријентацији, да научници разумију један другога, да успјешније комуницирају и конструктивније сарађују у реализацији научних пројеката, писању извјештаја о реализованим истраживањима и у презентовању резултата истраживања научној јавности. Овдје се тражи јединство које води сигурним путевима сазнања објективне стварности и откривања научне истине. Све разлике које не утичу на сазнање истине пожељне су и против њих нико не може имати ништа против.

Материјалне могућности представљају један од најозбиљнијих проблема научно-истраживачких институција у читавом свијету. Осим малог броја фаворизованих институција које су од посебног интереса за државу, све друге институције имају, мање или више изражен, проблем недовољних финансијских средстава за осигурање техничке базе истраживања и финансирање научних пројеката. Тамо гдје се издваја већи проценат од националног дохотка за научно-истраживачки рад, ситуација је боља и постоје могућности да се озбиљније истражује и више доприноси науци, док тамо гдје се издваја мањи проценат у незавидан положај посебно долазе научне институције које не доприносе директно производњи материјалних добара, остваривању профита, производњи оружја и оруђа.

Неке специфичности истраживачког рада које налажу већа материјална улагања су: у научно-истраживачким институцијама раде људи који имају врхунске квалификације и које треба адекватно наградити; модерни научно-истраживачки рад не може се изводити без техничко-технолошке базе, која би требало да буде врхунског квалитета и увијек на располагању истраживачима, и велике суме новца за организацију и реализацију научних истраживања. Тако, на примјер, извођење експеримента тражи солидну техничку базу рада, издатке за

14

утврђивање иницијалног стања, још веће за праћење дјеловања експерименталног фактора и реализовање експеримента, као и посебне издатке за утврђивање финалног стања и презентовање резултата истраживања научној јавности. У току извођења експеримента, с обзиром на потребу увођења интервенишућих варијабли и сузбијања паразитарних фактора, средства за експеримент не могу се сасвим прецизно предвидјети.

Све ово говори о томе да се ниједно истраживање не може реализовати без улагања знатних материјалних средстава. Институти за научна истраживања, због значаја који има продуковање нових знања, требало би да буду најбоље опремљени, да имају најбоље услове за рад и да је истраживачко особље солидно плаћено. Ако би се до разумног максимума испунили ови услови, научна истраживања могла би да дају знатно више него што сад дају, а то би помогло материјалном и духовном напретку друштва.

2.1. Анализа проблема

Људи се суочавају са проблемима многих и различитих врста. Зато би прије испитивања технике анализе проблема који иницира истраживање било неопходно извршити класификацију главних врста проблема.

Пропуштање да се то учини има за посљедицу брзоплет и погрешан закључак да постоји само један научни метод. Пошто истраживање не почиње методом који је a priori познат, већ конкретним проблемом, метод ће зависити од тог проблема. На различитим пољима својих искустава, људи се суочавају са различитим врстама проблема који покрећу различите врсте питања. Пошто врста питања које је покренуо одређени проблем одређује врсту метода прикладну за давање одговора, произилази да ће бити толико различитих научних метода колико има фундаментално различитих врста проблема.

То се недвосмислено признаје у егзактним наукама. У математичкој физици или у чистој математици искрсавају извјесни проблеми који покрећу само питање логичке консистенције.

С друге стране, постоје проблеми гдје није у питању консистенција дате теорије, већ проблем њене емпиричке истине. На такво питање се не одговара само методима формалне логике, иако они могу бити дјелимично потребни. Очито морамо прибјећи и емпиричким методима.

Но, поред проблема логичке консистенције и проблема емпиричке истинитости теорије, тј. проблема чињенице, постоје и проблеми који се у недостатку бољег назива могу назвати проблемима вриједности. У друштвеним наукама и хуманистичким наукама, код којих су присутна идеолошка питања, нарочито у савременом свијету, ови проблеми су

15

доминантни. Карактеристика проблема вриједности – на примјер, питање односа демократија и комунизма – бар дјелимично је у томе што он покреће питање шта би требало да буде, а не што јесте. Научни метод погодан за давање одговора на питање о томе шта би требало да буде мора да се разликује од метода који одгорава на питање шта стварно јесте.

Данас је популарно одбацивати ову тему тврдњом да су проблеми чињенице и проблеми вриједности сасвим идентични, а да је само различита садржина, па се зато морају рјешавати истим научним методом. Али ова теза претпоставља да метод дефинише проблем, а не да проблем одређује метод. Теза да метод дефинише научни карактер проблема јесте погрешна, јер истраживање не започиње методом, оно започиње проблемом. Према томе, ради се о томе да проблем одређује метод, а не метод проблем.

Истраживање у друштвеној науци проблема вриједности и проблема чињенице учиниће да разлике између ове двије врсте проблема постану евидентне. Проблеми чињенице у друштву обухватају постављање хипотетички одређених, индиректно провјерених научних теорија по узору на теорије природних наука. Карактеристика методâ прикладних за провјеру таквих теорија јесте у томе да они оцјењују неку теорију као погрешну ако је једна чињеница неусаглашена са неким дедуцираним закључком теорије. Теорије у друштвеној науци, које настоје да пруже одговоре на проблеме чињенице, нужно морају одредити облик друштвене организације који прецизно одговара ономе који већ стварно постоји у конкретном друштву или култури на коју се теорија односи.

Нормативне теорије о друштву које су једини релевантни одговори за проблеме вриједности у друштвеним и хуманитарним наукама, радикално одступају од тога правила. Ниједна нормативна теорија, англо-америчка демократија, руски комунизам, хришћански или мухамедански животни идеал, не могу очекивати нити су икада претендовали да буду потпуно у сагласности са стварношћу у било којем конкретном емпиричком друштву. Ипак, нико не узима као доказ неадекватности демократије чињеницу да нигдје не постоји стварно друштво у којем би демократски идеал био савршено остварен. Чињеница да нема савршених хришћана не узима се као аргумент против хришћанског животног идеала. Но, када бисмо нормативне друштвене теорије третирали методима који се користе за чињеничне друштвене теорије, баш то бисмо морали закључити када бисмо утврдили да су наше нормативне друштвене теорије у несагласности са конкретним чињеницама у стварном друштву.

Суштина нормативне друштвене теорије јесте да се она поставља са циљем бар дјелимичне измјене de facto ситуације, а не да се тој ситуацији прилагоди. Она дефинише идеално друштво које представља наш циљ. Нормативна друштвена теорија не настоји да, по узору на теорије у природној науци, утврди de facto стање које стварно имамо. Укратко, она представља одговор на сасвим друкчији проблем и питање у поређењу са врстом проблема или питања на које покушавамо да одговоримо када тражимо чињеничну друштвену теорију.

16

Тако у друштвеним и хуманистичким наукама ваља правити разлику између двије врсте проблема, оних који захтијевају чињеничне друштвене теорије ради пружања адекватног одговора, и проблема који захтијевају нормативне друштвене теорије. Баш зато што наша савремена наука о друштву и морална филозофија прагматичке3

Ова прва фаза научног истраживања, чак и ако је била и раније уочена, као у случају Џона Дјуија, била је превише лако одбачена. Научници су брзо прелазили било на Беконов емпирички метод друге фазе истраживања, сматрајући да ће поистовјећивање рећи „добар“ са емпирички датим задовољствима, преференцијама или интересима ријешити све проблеме вриједности, било на метод хипотезе треће фазе истраживања, тврдећи, као што су то чинили Џон Дјуи и прагматичари, да ће провјеравање нормативних хипотеза на начин како то чине природњаци у испробавању хипотезе физике, ставити сва нормативна питања

, емпиричке или идеалистичке врсте није правила разлику између ове двије врсте проблема, наши традиционални друштвени научници и морални филозофи имају тако мало да кажу о конкретном и ефикасном рјешавању неизбјежних и горућих идеолошких проблема савременог свијета.

Прва фаза истраживања бави се анализом проблема који иницира истраживање. Основним теоретским корјенима проблема анализа нас упућује на релевантне чињенице које се морају утврдити Беконовим индуктивним методима прије него се учини било какав стварни напредак. Према томе, правило прве фазе истраживања може се формулисати као што слиједи: Проблематична ситуација мора се свести на релевантну чињеничну ситуацију. Под проблематичном ситуацијом подразумијевамо ситуацију из које настаје проблем који покреће истраживање. Чињенична је она ситуација која садржи релевантне чињенице на које анализа проблема упућује.

До овог правила дошло се испитивањем поступка који је примјењивао Галилеј у првој фази свог проучавања одређеног чињеничног проблема у области природних наука. Ово правило такође важи за анализу проблема вриједности у моралној филозофији и нормативне дијелове друштвених наука. Сами кораци од првобитног проблема до одређивања релевантних чињеница неопходних за његово рјешавање и одговарајућих научних метода, бројнији су и различити код проблема вриједности.

Свођење проблемâ вриједности на проблеме чињенице биће могуће ако су нормативне изјаве сазнајне и истините, а не само убједљиве и подстицајне. Јер, рећи да је изјава истинита значи одговорити на чињенично питање.

Ни научници ни филозофи нису то схватили на начин који би био убједљив за све, усљед погрешног или непотпуног схватања научног метода. Суштина ствари усредоточује се на покретање истраживања – анализу проблема.

3 прагматизам грч. утилитаристичко филозофско учење које признаје за истину само оно што је практички корисно; утилитаризам лат. правац у етици по којем је корист основно начело и критериј моралног дјеловања.

17

на научну основу. Да су ова два става погрешна показује чињеница да ниједна група предлагача није ријешила ниједан конкретан проблем вриједности нашег свијета.

Разлог није тешко открити. Обје групе сматрају да постоји само један научни метод. Ниједна група у потпуности не схвата да не само различите врсте проблема већ и различите фазе истраживања исте врсте проблема захтијевају различите научне методе. Укратко, обје групе имају a priori, а не научну концепцију научних метода. Имајући овакву a priori концепцију научног метода, они наводно знају шта ваља чинити и који конкретни научни метод примијенити без претходне темељите анализе проблема. Према томе, у посљедње вријеме ниједан конкретан проблем вриједности није био тако анализиран и ријешен да упозна научнике са низом различитих научних метода неопходних за истраживање проблема вриједности на научни начин.

Стога је најважније схватити да покретање научног истраживања представља посебну фазу научног поступка са конкретним научним методом који одговара тој фази, који је различит од научних метода каснијих фаза истраживања. Задатак прве фазе истраживања јесте анализа проблема. Разлог томе је чињеница што на почетку истраживања постоји само проблем који покреће истраживање, а почети се мора оним што се има на почетку. Научни метод прве фазе истраживања јесте метод анализе – анализа проблема.

Циљ ове анализе проблема јесте да нас упути на релевантне чињенице које су неопходне да се проблем јасно схвати. Према томе, правило које одређује метод анализе у првој фази истраживања јесте да проблематичну ситуацију ваља свести на релевантну чињеничну ситуацију. Другим ријечима, иницијално питање на које се, како је постављено, не може одговорити (иначе не би било проблема), без обзира да ли је то питање вриједности или питање чињенице, мора се уз помоћ анализе превести у конкретније питање на које се може одговорити утврђивањем извјесних чињеница на које нас је упутила анализа проблема.

Ваља уочити да анализа проблема одређује критеријум по којем се међу неодређеним бројем чињеница одабиру оне малобројне које су релевантне. Када нас овај метод анализе доведе до ових релевантних чињеница, а не прије тога, спремни смо за другу фазу истраживања.

18

2.2. Формулација проблема

Избор циља истраживања је ствар која зависи било од наручиоца истраживања, било од интереса самог истраживача или пак од програма истраживања научне установе. Међутим, формулисање циља истраживања тако да се јасно види који ће бити предмет истраживања и какве ће се методе употријебити, ствар је самог истраживача. Наручилац не може одређивати истраживачу како ће дефинисати предмет и методе истраживања. То припада његовом научном знању и савјести. Али, то није нимало лака ствар! У социолошким истраживањима то је често једна од најделикатнијих ствари, јер од ње зависи читав нацрт истраживања, а од тога и сама вриједност научног поступка, као и његова практична примјенљивост.

Формулација проблема захтијева појмовну анализу проблема, односно друштвене ситуације и процеса у којима га захватамо. Ова анализа претпоставља не само научно искуство и ширину научног образовања, како теоријског тако и методолошког, већ често и посебан талент у сагледавању и интуитивном рашчлањивању једног сложеног проблема. Познати теоретичари научног истраживања Cohen и Nagel (1943) упозорили су на значај ове способности:

„Способност да примијетимо у неком сировом искуственом материјалу прилику за постављање једног проблема, а посебно таквог проблема од чијег рјешења зависи рјешавање низа других проблема, није ствар обичног талента међу људима… То је обиљежје посебног научног генија, осјетљивог за проблеме тамо гдје већина надарених људи пролази без узнемирености и сумњичавости.“

Као сваки други талент, тако се и талент за постављање научних проблема мора развијати и његовати одговарајућом научном културом, која се састоји у добром познавању теоријских ставова и контроверза4

о неком проблему, као и у добром познавању конкретних научних истраживања на датом подручју.

4 контроверза или контроверзија лат. несугласица, спор, супротност, препирка, парница, свађа, инат.

19

3. ЗАКЉУЧАК

Медицина је, не само повезана са науком, него је наука већ дуго у самом њеном фундусу. Али, медицину нисмо ни коначно сврстали – у контексту приче о подјели науке – у неку посебну групу наука, нити смо одредили која би за њу била најпримјеренија епистемолошка замисао, односно логичко-методолошка матрица. Шта то значи?

Прије одговора на то питање ваља рећи да је у савременој западној медицини преовлађујући такозвани биомедицински модел, то јест схватање по којем је научно – и само научно! – знање вјеродостојно средство остваривања њених коначних циљева: заштите и унапређивања здравља, спрјечавања и лијечења болести. Такво становиште имплицира објективност као први принцип укупног функционисања медицине (Гиденс, 2003), што надаље значи да се и здравље и болест ту третирају као објективне категорије о којима нема пуно простора за неегзактна, спекулативна мишљења или – како би се то са јаком негативном конотацијом на Балкану рекло – филозофирања и на њих ослоњену праксу.

Не треба ово даље (об)разлагати да би се закључило како је овдје посриједи модел веома близак ономе што се зове парадигма објашњења. Такође, јасно је да главну улогу ту онда може да има само природнонаучно знање. Но може ли се медицина – а говоримо о хуманој медицини – без остатка и без веће штете „углавити“ у те, позитивистичко-природнонаучне оквире? Одговор је: свакако, не. Јер, човјек – њен „предмет“ или „објект“ – је толико комплексан, мултидимензионалан и, истовремено, с једне стране, сличан врсти („генеричан“), а са друге, својеврстан, индивидуалан и, важно је истаћи, својевољан, непоновљив и несводљив на било коју другојачност5

5 другачији и друкчији (и другојачији).

укључујући и друго људско биће, да га ниједна дисциплина, па дакле ни медицина, не може ваљано раскривати у матрици механички схваћене каузалности. Уосталом, и најтврдокорнији заговорници објективистичког, биомедицинског модела признаће да се медицина исувише често сусреће са непредвидљивим стварима и свијест о томе неумитно данас модификује поимања бројних њених аспеката. Те као што се и у осталим научним дисциплинама духови двије

20

парадигме6

6 парадигма објашњења и парадигма разумијевања.

прожимају и допуњавају, и у овој сложеној и узбудљивој људској дјелатности све је мање мјеста за било какву тврдокорну искључивост.

Из свега до сада реченог може се стећи утисак о комплексности прве фазе научно-истраживачког процеса, то јесте избора и дефинисања проблема истраживања. Од те, прве фазе, зависиће читав даљи ток истраживања, а уколико се не посвети посебна пажња критеријумима за избор проблема истраживања, пријети опасност да буде доведен у питање комплетан научно-истраживачки процес, као и његов крајњи исход – научна истина.

Закључујемо да је потребно, у првој фази научно-истраживачког процеса, темељито и опрезно позабавити се критеријумима за избор проблема истраживања, почевши од интереса науке, потреба праксе, преко способности и личних афинитета истраживача, кадровских могућности, методолошке оспособљености институције као цјелине и њених истраживача, па до лимитирајућег фактора материјалних могућности, то јесте питања финансија, као и неких евентуално других критерија, а који опет зависе од неких специфичности самог истраживања.

21

4. ЛИТЕРАТУРА

1. Турза Карел: МЕДИЦИНА И ДРУШТВО, Медицински факултет, Београд, 2005. 2. Академик Петар Мандић: МЕТОДОЛОГИЈА НАУЧНОГ РАДА, Академија наука и

умјетности Републике Српске, Бања Лука, 2004. 3. Богољуб Пејчић (приређивач): МЕТОДОЛОГИЈА ЕМПИРИЈСКОГ НАУЧНОГ

ИСТРАЖИВАЊА, Дефектолошки факултет, Београд, 1995. 4. М. Идризовић, А. Јесенковић, В. Кнор: РЈЕЧНИК СТРАНИХ РИЈЕЧИ, Књижевна

заједница „Другари“, Сарајево, 1989. 5. Иван Клајн: РЕЧНИК ЈЕЗИЧКИХ НЕДОУМИЦА, 1. ћирилично издање, Српска школска

књига, Београд, 2000.