Рецезенти

1. академик Јури Голик, Московска академија истражног одбора Руске Федерације2. Проф. др Tonny Shao, Правни факултет, Пекинг – Кина3. Проф.др Olga Sigmund, Ханбург – Немачка4. Проф. др Hanlar Alikperov, Центар државног савезног институте за примену

кривичних санкција5. Адвокат - Антонис Кефалас, Кипар6. Проф. др Срето Ного, Правни факултет Београд – Србија7. Проф. др Срђан Алексић адвокат, Ниш – Србија

Reviewers

1. Аcademician Juri Golik, Moscow Academy of the Investigative Committee of the RussianFederation – Russia

2. Prof. Dr Tonny Shao, Faculty of Law, Beijing – China

3. Prof.dr Olga Sigmund, Hanburg – Germany

4. Prof. Dr. Hanlar Alikperov, Center of the State Federal Institute for the Application ofCriminal Sanctions

5. Lawyer Antonis Kefalas, Cyprus

6.Sreto Nogo, PhD, Faculty of Law Belgrade – Serbia

7. Prof. Dr. Srdjan Aleksic, a lawyer, Niš - Serbia

ПРОГРАМСКИ ОДБОР

1. Проф. др Илија Зиндовић “ Правне основе за грађанску одговорност за последицебомбардовања од НАТО пакта“ - Правни факултет Крагујевац, Србија

2. Академик Јури Голик- Aгресија НАТО против СРЈ мора бити кажњена Московскаакадемија истражног одбора Рускe Федерацијe – Русија

3. проф. др Зхао Ксианминг „ The legal Damage Liabity of Nato bombing Jugoslavia“Пекинг - Кина

4. проф. др Ин Хион Ким, Сеул, Кореја5. проф. др Александар Коробејев “ Надлежност међународног суда правде организације УН о случајевима поднетих у вези са земљама чланица НАТО-а и њиховој употреби силе - анализа судске праксе“, Владивосток, Русија6. проф. др Димитриј Шестаков, Санктпетерсбург, Русија7. проф. др Владимир Коњахин „ На питање о успостављању одговорности НАТО земаља за агресију у случају СРЈ: Реалност и перспектива, Краснодар, Русија8. проф. др Иван Казаченко, Екатеринбург, Русија9. проф. др Вјечислав Селавесртов, Москва-Ломоносов, Русија 10. др Борис Иванович, Председник Уставног суда Казахстана, Казахстан 11. проф.др Батирбаев Сулајманович Правни факултет Астана, Казахстан 12. проф. др Јове Кекановски, Охрид, Македонија13. доц. др Мирослав Баљак „ Надлежност Европског суда за људска права“, Министарство

одбране Босне и Херцеговине14. проф. др Срето Ного, Београд, Србија15. проф. др Срђан Алексић, проф. др Славко Милојковић, „ НАТО агресија на СРЈ 1999. И посттрауматски стресни поремећај,адвокат - Ниш , Србија 16. проф. др Зоран Стевановић , Дефектолошки факултет Београд, Србија 17. доц. др Миодраг Гордић „Унион – Никола Тесла“, Србија 18. Марко Пушица, адвокат Београд, Србија

2

PROGRAMME COMMITTEE

1. Prof. Dr. Ilija Zindović Faculty of Law Kragujevac, Serbia2. Academician Juri Golik Moscow Academy of Investigative Committee of the Russian

Federation – Russia3. Zhao Xianming,PhD, Faculty of Law, Beijing China4. In Hion Kim,PhD, Faculty of Law, Seoul Korea5. Alexander Korobeev,PhD, Faculty of Law, Vlachivostok Russia6. Dimitrij Shestakov, PhD, Faculty of Law , Sanktpetersburg Russia7. Vladimir Konjahin,PhD, Faculty of Law, Krasnodar Russia8. Ivan Kazachenko, PhD, Faculty of Law ,Ekaterinburg Russia9. Vechislav Selavertsov,PhD, Faculty of Law ,Moscow-Lomonosov Russia10. Boris Ivanovich,PhD, President of the Constitutional Court Kazastana Kazastan11. Batirbaev Sulajmanovič,PhD, Law Faculty Astana Kazastan12. Jove Kekanovski,PhD, Faculty of Law , Ohrid Macedonia13. Miroslav Baljak,PhD, Ministry of Defense Bosnia and Herzegovina14. Sreto Nogo,PhD, Faculty of Law, Belgrade Serbia15. Prof. dr. Srdjan Aleksic, a lawyer, Niš – Serbia16. Prof. dr. Slavko Milojković, Niš- Serbia17. Zoran Stevanović,PhD, Faculty of Defectology Belgrade, Serbia18. Miodrag Gordic,PhD, Faculty of Law, Serbia19. Marko Pušica lawyer Belgrade Serbia

ОРГАНИЗАЦИОНИ ОДБОР

Проф. др Зиндовић Илија, председник

Горан Пантић, председник АК Ниш

Проф.др Велимир Недељковић

Проф. др Звонимир Ђорђевић

Проф. др Славко Милоjковић

Бранкица Поповић

Милан Ристић

Аца Станојевић

Александар Живковић

3

ORGANIZING COMMITTEE

Prof. Dr. Zindovic Ilija, President

Prof.dr Velimir Nedeljkovic

Prof. Dr. Zvonimir Đorđevic

Prof. dr Slavko Milojković

Gordan Pantic, President of the AK Niš

Brankica Popović

Milan Ristić

Aca Stanojevic

Aleksandar Živković,

УРЕДНИЦИ

Проф. др Срето Ного

Проф. др Срђан Алексић

EDITORS

1. Sreto Nogo,PhD, Faculty of Law, Belgrade Serbia2. Prof. Dr. Srdjan Aleksic, a lawyer, Niš - Serbia

4

САДРЖАЈ

1. Проф. др Илија Зиндовић- Правне основе за грађанску одговорност за последицебомбардовања од НАТО пакта

2. Академик Јури Голик- Aгресија НАТО против СРЈ мора бити кажњена3. Prof. Manfred Mohr - Uranium Weapons i: A case of environmental destruction trought war

political and legal framework.4. Академик Сергеј Бабурин- Питања за заштиту мира и проблеми одговорности агресора5. Проф. др Александар Коробејев- Јурисдикција међународног суда Организације

Уједињених нација у вези са питањима који се примењују на државе чланице НАТО-а икоришћењу селе- Анализа правосудне праксе.

6. Доц.др.Мирослав Баљак- Надлежност Европског суда за људска права7. Проф. др Коњахин Владимир - На питање о отракцији на одговорност земања НАТО а за

агресију над Југославијом-реалност и перспектива8. Проф. др Пиликина Екатерина Георгијевна- Кривично правна одговорност гласа и

примеру НАТО војне операције у Југославији.9. Радомир Ковачевић - Контаминација осирумашеним уранијумом и генетичке промене

код југоисточне Србије као последице агресије НАТО алијансе на Југославију 1999,године

10. др. Маргит Савовић- Злочин који се не сме опоростити11. проф. др Јуриј Дук - Правда и демократија НАТО-а, Југословенска верзија12. проф. др Татјана Мињазева - Немојте да ћутите - делујте13. Проф. др Људмила Иногамова - Хегај - Проблеми националне јурисдикције агресије14. Марија Зекић: Бешчашће „цивилизованих народа“15. Проф. др Кожухарик Дмитриј Николајевич - Питања за заштиту мира и проблеми

одговорности агресора ( 20 година од напада на Југославију 1999. године)16. Проф. Др Хатиџа Бериша - Последице на животну средину и здравље НАТО агресије

1999,године17. Мр. Ратомир Антоновић- Удружени злочиначки подухват НАТО земаља према СРЈ18. Виктор Нуждић - Последице НАТО бомбардовања Републике Србске19. др. Јован Николић уролог- Методе реторике и демагогије у сакривању погубности употребе радиоактивне муниције20. Prof. dr Slavko Milojković, Prof. dr Srđan Aleksić - NATO AGRESIJA NA SR JUGOSLAVIJU 1999. GODINE I POSTTRAUMATSKI STERSNI POREMEĆAJ21. Проф. др Миленко Крећа - Принцип суверенитета и међународни кривични трибунали за бившу Југославију и Руанду22. ОСИРОМАШЕНИ УРАНИЈУМ, ЗАШТИТА ЖИВОТНЕ СРЕДИНЕ И

СТАНОВНИШТВА ЈЕ НАША ВЕЧИТА БРИГА И ОБАВЕЗА23. Zhao Xiaolin - Pravna odgovornost NATO-a za bombardovanje Jugoslavije

5

24. Проф. др Андон Г. Костадиновић, - ПОСЛЕДИЦЕ НАТО АГРЕСИЈЕ НА СОЦИЈАЛНОМАТЕРИЈАЛНИ ПОЛОЖАЈ ЗАПОСЛЕНИХ И ПОВЕЋАН БРОЈ ОБОЛЕЛИХСТАНОВНИКА НАШЕ ЗЕМЉЕ ОД МАЛИГНИХ БОЛЕСТИ

25. Данило Костић - Грађанска и правна одговорност земаља чланица НАТО за агресију наСР Југославију 1999.

26. Генерал, проф. др Спасоје Мучибабић - ИЗРАДА И РЕАЛИЗАЦИЈА ПРОЈЕКТА„ТУЖБА ПРОТИВ ДРЖАВА НАТО КОЈЕ СУ УЧЕСТВОВАЛЕ У АГРЕСИЈИ НАСРБИЈУ 1999. године“

27. Проф. др Срђан Алексић, Миша Петковић, адвокат - Грађанска одговорностмеђународне организације и држава чланица, са освртом на одговорност НАТО-а уследбомбардовања СРЈ 1999. године

6

Др Илија Зиндовић

ПРАВНЕ ОСНОВЕ ЗА ГРАЂАНСКУ ОДГОВОРНОСТ ЗА ПОСЛЕДИЦЕ БОМБАРДОВАЊА ОД НАТО – пакта

У в о д

Још су архаична права, па преко римског права и све до савремених правнихсистема изражавала правило да је право на живот основно људско право. То право јеуживао и роб у најмрачнијим периодима људске историје. Фашизам је то право некимнародима сурово одузео. Срећом, не задуго. Чинили се да је сломом фашизма правона живот коначно изградило свој бастион неприкосновеног права. У многим земљамаукидају се смртне казне, а једино ограничење права на живот јавља се право другог наисто то право, које му по природном закону припада. Значи, то право не може битиизнад закона.

Садржина овог права диктирана је степеном економске, моралне, филозофске и политичке зрелости једне средине. Савремена демократија заснована је на идејама слободе, правде и толеранције. Те идеје рођене су у делима многих великих правних и филозофских мислилаца. Она је била непрестано присутна у делима античких филозофа, Платона и Аристотела, а у делима средњовековне хришћанске доктрине Томе Аквинског, иако је то право повезивано са Божанском слободом. Нови век, право на живот у својој основној матрици придодаје нове атрибуте, укључује у себе право на слободу, здраву животну средину и право на слободу размишљања и изражавања. Све то, модификације развијале су се убрзано од 17. века па надаље у делима познатих мислилаца: Томаса Хобса, Џона Лока, Жан Жака Русоа, Имануела Канта, Хегела Фридриха, Џона Стјуарда Мила, Артура Шопенхауера, Монтескија,Ханса Келзена, Феодора Васиљевича Тарановског, Џона Ролса, Фридриха Зајека, Питурин Сорoкина, Роберта Дала, Дејвида Хелда, Роналда Дворкина, Ернеста Блоха,Ђерђа Лукача, Радбруха, Томе Живановића, Радомира Лукића, Ноама Чомског.

Иако је Шопенхауер свет посматрао као вољу и представу великих сила, и он и сви ови мислиоци су сматрали да се слобода не може остварити без закона, јер како каже Џон Лок „нема слободе без закона, Радбрух налази да „сила права“ мора бити изнад „права силе“. Истицано је да остварење тог права представља реализацију права и правде као прокламоване темељне врлине демократског друштва. Али данас у 21.веку, право и правда, људскост и тежња ка општем интересу замењени су аксиомимапрагматичности. Ратови су мењали свет, а религије обликовале историју. У жељи да иони обликују историју моћници НАТО пакта доносе вандалску одлуку да бомбардујуСРЈ, који напад је почео 24. марта 1999. године. Започета је одисеја (али не одисеја усвемиру 1999. године по чувеном америчком серијалу), већ одисеја страдања на овим просторима. Снага разума замењена је снагом силе и будућег умирања. Црни вео зла

7

надвио се над Србијом. Да би то зло победило, било је довољно да добри људи неураде ништа, а последице ће бити ужасне.

Основе правне одговорности за последице бомбардована

I Кршење међународних докумената

У поступку контроле људских права и слобода, уцене и санкције, постали суцрно слово азбуке у међународним односима. Са позивом на заштиту људских права,постижу се други циљеви: војни, политички, економски или неки други. При томе,људске жртве се лицемерно називају „колатералном штетом“.

Природна права и слободе човека, кодификована у бројним међународнимдокументима, губе свој идентитет и нестају под вољом и самовољом тренутно јачих –оних који својом наоружаном неправдом спроводе насиље уместо мира итолеранције.

На овакав начин, људска права иако кодификована у међународнимдокументима губе обележја своје суштине и претварају се у инструменте самовољејачих у односу на друге – слабије.

Људска права су злоупотребљена више него икада. У име наводне заштитељудских права, та права се крше максимално.

II Кршење повеље Уједињених нација.

Још је на заједничком састанку представника САД-а којем је присуствоваоамерички председник Франклин Рузвелт и министра председника Велике БританијеВинстона Черчила одржаном 14. августа 1941. године у деклерацији познатој под називом „Атланска повеља“ као једна од основних смерница послератне политике,између осталог истакнута идеја о неопходности да „сви народи света, било изреалистичних или моралних разлога, нужно морају доћи до сазнања о потребиодрицања од употребе силе“

Атланска повеља, обзиром да није потписана није представљала формали акт и правну обавезу. Али, назначена идеја нашла је своју примену у тексту повеље УН.Тако је у чл. 2 под д) Повеље прокламовано начело „забране инвтервенције уунутрашње ствари држава“. Даље, у чл. 2 тачка 7. Повеље констатовано је: „оваПовеља ничим не овлашћује Уједињене нације да се уплићу у питања која се налазестрого у оквиру унутрашње надлежности сваке државе, нити налаже члановима да таква питања износе на решавање према прописима ове Повеље. Једини изузетак од овог правила односи се на „Акције Савета безбедности које овај предузима сходно

8

глави VII Повеље, у случају нарушења мира и напада и то само у односу на принудне, а не и на превентивне мере“1.

Из овога произилази да принудне мере по питању области унутрашњенадлежности могу Уједињене нације наметнути само у случају када је доведен у питање светски мир.

Но, и поред назначених начела и експлицитних одредби садржаних у повељи УН, НАТО пакт је под наводном заштитом људских права започео разарање Србије, при чему су употребљене и бомбе са осиромашеним уранијумом чије ће каснијепоследице бити катастрофалне.

III Кршење резолуције УН бр. 3314 од 14. децембра 1974. године

Повеља УН не садржи дефиницију агресије. Према чл. 39 Савет безбедности јеовлашћен да у сваком конкретном случају, утврди да ли постоји угрожавање мира,нарушавање мира или акт агресије и одлучи какве ће мере предузимати.

Пре агресије НАТО пакта на СРЈ 1999. године Савет безбедности није донеоодлуку којом је утврдио да је због ситуације на Косову угрожен међународни мир.

У вези са тим, стоји и чињеница да се пред УН дуги низ година водила полемика о дефинисању агресије. Рад на доношењу одлуке интензивиран је 1950.године а 14. децембра 1974. године Генерална скупштина на бази предлогаСпецијалног комитета по питању агресије усвојила је Резолуцију бр. 3314.

Усвојени документ садржи општу апстрактну дефиницију агресије ( чл. 1), затим ближе дефинише појединачне видове агресије ( чл. 2 и 3), правнуквалификацију агресије (чл. 5), као и подручје њене примене (чл. 7).

Према чл. 1 назначене резолуције Агресија је употреба војне силе од стране једне државе против суверенитета, територијалног интегритета или политичке независности друге државе или на било који други начин, који није у складу са повељом УН или оним што је истакнуто у овој дефиницији. Према чл. 2 право употребе силе од стране једне државе „супротна одредбама Повеље, представљаће prima facie доказ акта агресије чак и у случају мањих насилних аката, који не могунарушити тежину.

Под појмом Агресије подведени су и следећи акти без обзира да ли је ратобјављен или не: а) инвазија или напад оружаних снага једне државе на територији другедржаве, б) бомбардовање које изврше оружане снаге једне земље против територијалнедруге државе или употреба било каквог оружја једне земље против територије друге,

1 С.Аврамов, М. Крећа, Међународно јавно право, Савремена администрација, Београд 1983. стр.138

9

ц) напад копнених или ваздухопловних оружаних снага једне земље на копно,море, ваздушни простор или морнарицу друге земље, д) Одлука једне земље да своју територију коју је ставила на располагањедругој земљи и ова друга земља користи за извођење аката агресије на трећу земљу.

Иако Резолуција као деклараторни акт не садржи, строго правну обавезу,несумњиво представља одређени темељ у смислу дефинисања и утврђивања основаодговорности за последице агресије на СРЈ из 1999. године, и употребе бомби саосиромашеним уранијумом.

IV Кршење Конвенција о хуманитарном праву

Ако је рат акт насиља, онда се логички може поставити питање да ли се уопштеможе говорити о праву. Али како истиче Блунчли (Bluntschli) који је о томе писао још 1878. године, „обзиром да је истински идеал правног поретка мир а не рат, и док у стварности рат постоји, опште човечански интерес налаже да се постави, бар до извесних граница унутар правних оквира“2.

У том смислу начело законитости утицало је на доношење бројних међународних Конвенција у циљу заштите жртава рата. Највећи успех у доношењу исистематизацији правила из ове области представљају Хашке конвенције мира из 1899 и 1967.године и Женевске конвенције из 1949. године.

У уводу IV Хашке конвенције о сувоземном рату увршћена је Де Мартенсоваклаузула3, која представља тековину савремене цивилизације. Она је изражена кроз два начела и то: а) начело да непријатељ нема неограничену слободу у избору средстава ратовања; ц) начело заштите и очувања одређених људских вредности.

Од четири Женевске конвенције донете 1949. године, једна од њих јеКонвенција о заштити грађанских лица за време рата.

Настојање да се ограничи употреба оружја за масовно уништење дало је својерезултате и у другим међународним документима. У том смислу неопходно јенапоменути Конвенцију из Вашингтона из 1922.године, потписана између ВеликеБританије, Италије, Јапана, САД и Француске, која је регулисала забрану употребезагушљивих и отровних гасова. Потпуније прописе у том погледу садржи Женевскипротокол од 1925.године о забрани хемијских и бактериолошких средстава у рату.

2 J.C. Bluntchile: Das moderne wolkerrecht der civillsirten Staten, 1978, st. 2873 De Martensova klauzula predstavlja klauzulu uvrštenu u uvod IV haške konvencije o suvozemnom ratu iz 1899. godine. Ime je dobila po svom predlagaču, ruskom pravniku Frederiku Fromholdu de Martensu. Klauzula glasi: Visoke strane ugovornice nalaze za potrebno da konstatuju da u svim slučajevima koji nisu regulisani prihvaćenim odredbama, stanovništvo i zaraćene strane ostaju nad vlašću i zaštitom načela međunarodnog prava, koja proističu iz običaja ustavljenih između prosvećenih naroda, zakona čovečnosti i zahteva javne savesti. Klauzula je imala za cilj da zaštiti učenike u ratu od svih eventualnih nedozvoljenih sredstava rata koji nisu navedeni u postojećim konvencijama. Posebno se imao u vidu nagli razvoj vojne tehnike, koji je mogao da postojeće konvencije učini zastarelim.De Martensova klauzula primenjuje se i danas, i smatra se da je postala deo običajnog medjunarodnog prava.

10

Назначени протокол ратификовала је већина земаља света, а САД јануара1976.године.

Одредбе назначеног протокола поштоване су и од свих ратујућих страна у IIСветском рату, иако су нацисти обилато користили отровне гасове и бактериолошкасредства у концентрационим логорима.

Сдруге стране, забрана употребе нуклеарног и термонуклеарног оружјаизазивала је велике политичке и правне расправе.

За разлику од политичара, правници сматрају да је забрану нуклеарног оружја могуће извести из постојећег међународног права, имајући у виду чињеницу да би услучају опште нуклеарног рата и велике нуклеарне силе биле беспомоћне4.

V Кршење Устава земаља чланица НАТО - пакта

Одредбе Устава појединих земаља чланица НАТО-пакта забрањују учешћењихових војника у акцијама НАТО-пакта ван њихове матичне земље. Такав је случајса Уставом СР Немачке... Упркос томе, авиони и пилоти СР Немачке у саставуНАТО-пакта, учествовали су у бомбардовању Србије и то са пројектилима који су у себе садржавали осирумашени уранијум.

На овакав начин не само да су прекршење одређене међународне конвенцијевећ су пилоти немачки држављани а тиме и СР Немачка, прекршили и одредбе свогаУстава, што је non sens у праву.

Једину светлу тачку у том крвавом пиру представља поступак немачког мајораPaff-а који је, поштујући устав своје земље и норме међународног хуманитарногправа, одбио да изврши наредбу. Последицу свог исправног поступка у негативном дејству осетио је он лично. Смењен је са одговарајућег командног места.

Узрочно – последична веза

У односима одговорности узрочно-последична веза има кључну улогу. Тако је и у систему грађанско правне одговорости. У овом случају да би се говороило о грађанско правној одговорности актера бомбардовања под окриљем НАТО – пакта запоследице које су из тога проистекле, и о праву на накнаду штете, неопходно јеутврдити да ли су обољења везана за умрло физичко лица и лица која су сада болеснаод канцера настала или су погоршања наступила као последица бомбардовањапројектилима са осиромашеним уранијумом.

4 М. Радивојевић: Последице експерименталних експлозија атомских и хидрогених бомби посматрано са становишта међународног права, Анали, бр. 2/1957, стр. 1942-1946.

11

У циљу добијања адекватног одговора о томе се воде и велике научне истручне расправе, као и судски поступци и вештачења.

Влада Републике Србије је формирала и посебну Комисију за утврђивањеузрока великог броја оболелих и умрлих од канцера и утицаја пројектила саосиромашеним уранијумом које је употребио НАТО-пакт на овим просторимаприликом бомбардовања 1999.године.

У другим државама се отишло и даље. Већ су донете пресуде у којима је, наоснову вештачења, утврђено да између смрти лица која су боравила на Косову завреме и након бомбардовања и употребе пројектила са осиромашеним уранијумомкојим су бомбародавна та подручја, постоји узрочно последична веза.

У пресуди италијанског суда у Каљарију у предмету 92/08 за годину 2004. од 04.08.2011. године а по тужби тужилаца Melis Dante, Frizon Mari Klod, Melis Farbricio i Melis Katia Helen, против Министарства одбране Републике Италије донет је закључак у корист тужилаца и обавезано је Министарство одбране да исплати одштету са патњом, биолошку, метеријалну и нематеријалну и душевни бол у корист породице тужилаца. Изведеним доказима (укључујући и медицинско вештачење) утврђено је да су умрла лица оболела од Hočkinovog limfona и да је као непобитно утврђено... да су у ратним дејствима која су претходила интервенцији италијанског контигента на Косову коришћене велике количине наоружања које садржи DU (тзв. Осирумашени уранијум, или Dipleted uranijum) те да су наступело оболење и смртпоследице штетног дејства од осирумашеног уранијума.

Kompetenz – kompetenz (надлежност за надлежност)

Уобичајена је пракса да се право на накнаду штете решава пред надлежнимсудовима. Опште прихваћено правило у погледу надлежности суда је да се поступакводи пред судом по месту пребивалишта или седишта туженог. Из тога произилази дасе судски поступци могу покренути пред надлежним судовима земаља чији су пилотии авиони учестоввали у бомбардовању Србије са пројектилима који су садржавалиосиромашени уранијум.

Међутим, евидентно је да ће грађанима Србије оболелим од последицабомбардовања, вођења поступака пред судовима тих земаља бити знатно отежана а унеким случајевима и онемогућено.

Дилема у вези тога проблема своди се на питање могућности заснивања наделжности судова Србије за поступање у оваквим споровима. Правило преузето измеђународног приватног права даје могућност да се у случају претрпљене штете

12

уколико она потиче из ванууговорне одговорности може заснованти надлежност и оног суда где је штета натала за оштећеног, тј. по пребивалишту оштећеног.

У одељку 5 који регулише месну надлежност у делу под б) – посебна меснанадлежности, у чл. 44 Закона о парничном поступку РС предвиђено је да:

„За суђење у споровима због вануговорене одговорности за штету, поред судаоште месне надлежности, надлежан је и суд на чијем је подручју штетна радњаизвршеана или суд на чијем је подручју штетна последица наступила.

Ако је штета настала услед смрти или тешке телене повреде, поред суда из ст. 1 овог члана, надлежан је и суд на чијем подручју тужилац има пребивалиште, односноборавиште“.

Надлежност суда у Србији могла би бити заснована и сходно одредби чл. 46Закона о парничном поступку који се односи на заштиту права личности јер јеевидентно да је право на живот саставни део права личности.

Након доношења пресуда, уколико би тужбени захтеви били усвојени, даљапроцедура у погледу реализације тих пресуда била би спроведена сходно правилимаМеђународног приватног права тј. надлежним судовима земаља, које су тужене,поднели би се захтеви за признање и извршење стране судске одлуке. Да ли суиспуњени услови за признање и извршење стране судске одлуке одлучује суд земљекојој се подноси захтев у складу са нормама унутрашњег права и правилимасадржаним у усвојеним Међународним конвенцијама.

13

АГРЕСИЈА НАТО-А ПРОТИВ САВЕЗНЕ РЕПУБЛИКЕ ЈУГОСЛАВИЈЕМОРА БИТИ КАЖЊЕНА

Ј.В. ГОЛИК, доктор правних наука, Професор кривичног праваи криминологије Московске академије Истражни одбор

Руска Федерација

У свету постоји неколико терориста, криминалних природа, међународнихорганизација. Најпознатији од њих је НАТО. Не улазим у детаље, мислим самона једну добро познату чињеницу: у периоду од 24. марта до 10. јуна 1999.године, НАТО авиони бомбардовали су Београд и његову околину. Више од1.700 људи је погинуло, укључујући око 400 деце; више од 10.000 људи јеповређено или осакаћено; 821 људи је нестало, односно, такође су умрле. Нијели то бандитси напад ? Зар није овo тероризам? То се десило само зато што јеујак Сeм желео толико. Америчке власти већ дуго нису у стању да задрже својувојску. Пас маше све јаче и јаче својим репом. Пре или касније ће ударити Америку. Пре или касније ће ударити Америку. Време пролази, зарастају ране,много је заборављено. Истовремено, колико сам схватио, почело је да умиредовољно интензивно , људи који су изложени радијацији од бомби саосиромашеним уранијумом, којим су Американци бомбардовали Србе.

Да ли је неко преузео одговорност за оно што су урадили? - Наравно да не. И они би требали. Стога, наш задатак је да се починиоци изведу пред лице правде. Врлоје тешко, али оствариво. Доступно је у принципу, али у догледној будућности.Чињеница је да је свет веома интензиван, само се брзо мења. Ти процеси који су узимали године и деценије, сада почињу да се уклапају у дане и недеље. Најупечатљивији пример је повратак Крима у материну мaтицу Русију. Нитко није очекивао такву импулсивност. Наши противници су мислили на облик организованог супротстављања руској политици, и изненада су донете све одлуке. Са становишта права и закона, све се одвијало беспрекорно тачно и суптилно. У свим осталим тачкама на планети, догађаји се такође убрзавају. С тим у вези, оно што је тешко и готово немогуће учинити данас, сутра може постати, и узети здраво за готово. Међутим, довођење починилаца правди мора бити припремљено данас. Стабло догађаја има другу страну: људи врло брзо заборављају шта се догодило јуче, те догађаје, у којима су учествовали. Морамо сакупити и пажљиво чувати сведочења. Требало би да буде много, много, много, чак и монструозно. Није важно како ће бити дизајнирана и прикупљена, главна ствар је да оне одражавају специфичне чињенице и догађаје, и то је јасно

14

наведено ко и када је дао ове сведочанства. Било који непристрасни истраживач(истраживач, судија, историчар, писац итд.) У будућности не би требало да себори са овим питањима. То не би требало да замисли као разговор, који је чуо уаутобусу.

Данас се многи људи разбољевају, а неки од њих већ су умирли од последице зрачења. Не можемо то спречити, али морамо осигурати да ове жртвенису узалудне, тако да они нису заборављени. Сви такви случајеви треба да сезабележе. Препоручљиво је спровести одговарајуће прегледе, тако да убудућности ново појављивани демагози не би све смањили на једну формулу"Све ће бити тамо". У будућим процесима ова експертиза може играти одлучујућу улогу.

Истовремено са прикупљањем докумената, неопходно је створити мрежујавних трибунала. Основати тамо где је то потребно. Ако немате довољно адвоката - није битно. Квалификовани адвокати ће бити потребни касније. Јавност може да учини правду на основу унутрашњег уверења.

Јавни утицај је прилично велики. У Јапану, на пример, постоје многе јавне организације које, по свом нахођењу, проверавају одлуке и казне судове како би се осигурало да се придржавају принципа правде. Њихове одлуке су јавно. Они - ове одлуке - строго говорећи, немају правну снагу, али власти, укључујући и правосуђе, веома поштују и, ако је потребно, исправљају грешке. Понављам, ово су само јавне организације које раде на јавном ентузијазму. Питање спровођење закона је изузетно сложено. Последице спровођења закона могу бити толико удаљене да их одмах не видите. Али су увек ту. Такав трибунал је могуће формирати одлуком локалне самоуправе, локалним представничким органом или једноставно одлуком са састанка грађана (скупштине). Нека се нико не брине о недостатку регулаторног оквира. Сва потребна права и слободе за спровођење правде су прописана у познатим документима Уједињених нација и Европске уније. Нека неко покуша да је оспори. У одлукама пожељно је описати све злочине ових међународних терориста. Није неопходно дати им правнуквалификацију у вези са члановима Кривичног законика. Довољно је само да ихснимите и назначите да су детаљни документи у списима. Процес мора битизавршен одлуком или реченицом. Овај документ је дефинитивно потребанкасније. Спровођење таквих процеса је цела кампања, компликована идуготрајна. Не може се свима свидети, али ће само сведочити да је одабран правиначин.

Сасвим сигурно ће непријатељи критиковати активности народних трибунала. У току ће бити све : од указивања на нелегитимност њиховихактивности до одсуства било каквих посматрача, "нетачности" поступка итд.Није уоште потремно обраћати пажњу на то. Британија такође тврди (у случају

15

Скрипал) који захтева доказе у овом случају – да је врхунац цинизма, онда, и они морају платити својим новцем, наравно, без потапања злостављања и увреда. Свака критика активности таквих трибунала са "те" стране биће јасан доказ чињенице да смо на правом путу, то је, прво. И друго, они се плаше. Они се плаше истине, плаше се јавности, уопште се плаше одговорности.Вешто скривају али нико не жели да одговара.

Главни задатак таквих трибунала је прикупити доказе о терористичкимзлочинима. Истовремено, њихове активности треба да подстичу јавно мњење,уједине читав народ Србије и ојачају дух људи. Одлуке донете од странетрибунала биће потребно акумулирати, ако је могуће, преведене (ако не све, аонда најзначајније од њих) на европске језике, систематизоване и објављене.Максимално представити добијене резулате у штампи и друштву, затим послативладама земаља чланица НАТО-а, вођству НАТО-а, Европској унији иЕвропском парламенту, УН-у и неким организацијама за људска права.Неопходно је криминалцима приредити ,, јавни Нинберг “. На пример, ја ћу сепозвати на наше искуство. У 2012. години руски државни универзитет затрговину и економију објавио је збирку архивских докумената о зверствимаукрајинских националиста током Другог свјетског рата и њихову оправданост иодбрану тадашњег украјинског "Анти-Нуремберга у Кијеву".Многи од њих супрви пут видели светлост у овом облику. Део издања, послали смо нашимколегама у Украјини. Убрзо у Кијеву ми је показано неколико таквих књига којенису враћене и које су поцепане све са белешкама и које су обележене, а заправосу то књиге са којима сам ја радио. Према томе, таква литература није потребна.Верујем да ће материјали "јавног Нирнберга" на српском језику такође битипотребни од стране писмених људи широм Европе. Подсетићу вас да је 21. септембра 2000. године Окружни суд у Београду осудио четрнаест извршилаца за месец и по бомбардовања Србије. Ја ћу навести све окривљене из пресуде: Вилијам Клинтон, Медлин Олбрајт, Вилијам Коен, Ентони Блер, Робин Кук, Џорџ Робертсон, Жак Ширак, Јубер Ведрин, Ален Ришар, Герхард Шредер, Јозеф Фишер, Рудолф Шарпинг, Хавијер Солана и Весли Кларк. Као што видите, листа је прилично импресивна.

Суд је урадио сјајан посао, протокол одражава десетине и стотине чињеница,названих стотинама имена мртвих и сведока. Његов обим je од неколико стотинастраница. Преводили смо истински историјски документ на руски и објавили га.Наравно, ниједна од горе наведених лица нису у затвору (осуђена су на 20 годиназатвора), али документ је остао. Ово није натпис на огради, то је судска пресуда!Последњапресуда че се појавити и биће узета у обзир, није без разлога у ДревномРиму настала максима Res iudicata pro veritate habetur (Пресуда се мора узети каоистина). Не заборавимо то.

Исто ће се десити са одлукама народних или јавних трибунала. Иначе, Хавиер Солана је био именован за организатора агресије НАТО-а на Савезну

16

Републику Југославију и признат је као ратни злочинац Уредбом Државне думе Савезне скупштине Руске Федерације у јуну 1999. (Резолуција №4137-II ГД)1.

Најпре, како се сећам, потребу за суђењима злочинцима почела је говоритиРепублика Куба, коју су подржале и друге земље. Морамо константно да подсећамо на то, посебно пошто се појављују нове чињенице и нови докази о зверствима чланица НАТО-а.

Некада давно Мак Вебер је скренуо пажњу на чињеницу да постоји државни закон и не-држава. Државни закон је осигуран могућношћу државне присиле. Она нема такву могућност, али постоји могућност друштвене присиле, која у неким случајевима може бити и јача од државне принуде. Зашто неискористимо моћ јавности у највећој могућој мери? - Свако ће имати користи одовога: држава, друштво, људи а само криминалци и лажови ће изгубити.

У данашњем свету ништа није немогуће. И нема недодирљивих ствари.Морамо се надовезати на ово и да решавамо на свој начин. Истина је на нашојстрани, тако да ће победа бити наша.

17

Uranijumska oružja I : Slučaj uništavanja čovekove okoline kroz rat-politički i pravni okvir

Prof. Dr. Manfred Mohr ICBUW

REZIME

I. Efikasno ali toksično oružje

1. Uranijumska oružja su, kao vatrena oružja koja probijaju oklop, veoma efikasna oružja zasnovana na osiromašenom Uranijumu koje koriste određeni oružani sistemi. Postoje zalihe ovakvog oružja u okviru 20 zemalja.

2. Njihovim toksičnim i kancerogenim efektima oružja koja koriste osiromašeni uranijum škodeljudskom zdravlju i ljudskoj okolini i važan su deo balkanskog sindroma i sindroma zalivskog rata.Preventivnim merama vojske su sprečene brojne depate o uzročno posledičnoj vezi.

II Scenariji i razvoj

3. Masovna upotrba osiromašenog Uranijuma u Zalivskom ratu dovela je do dramatičnogpovećanja broja dece rodjenim sa defektima i smrtnih slučaja ljudi obolelih od raka. U borbi protivIS-a, US je nastavila da koristi ova oružja iako su to ( isprva) poricale.

4. U smislu gubitka reputacije, mogu se primetiti tendencije zamene, dok nedavni trendovimilitarizacije stvaraju nove probleme. U svakom slučaju priorotet jeste i mora da bude pomoćžrtvama.

III „Italijanski predmeti“

5. Preko 40 italijanskih predmeta (presuda) predstavljajui ozbiljnu referencu u kojima se vidi jasna uzročno-posledična veza uz velike sume novca koje su presudom odredjene kompenzacija. Nažalost, većina ovih presudfa još uvek nije izvršena.

IV Višestruki pristup: IHL - Ljudska prava- Pravo zaštite ljudske sredine

6. Postoji višestruki politički i pravni okvir (moguće) argumentacije, što se zasniva na opštimpristupima kao što je preventivni pristup. O njima se može govoriti čak i da se ne dođe doeksplicitnog sporazuma kojim se zabranjuje upotreba osiromašenog Uranijuma u vojne svrhe.

7. Međunarodno humanitarno pravo (IHL-Interational Humanitarian Law) sadrži mnoge principe(npr. princip distinkcije) i pravila (npr. zaštita civilnih objekata ili ljudske okoline) koji dajuargumente u prilog zabrani upotrebe oružja koja koriste osiromašeni Uranijum.

8. Ljudska prava, posebno iz ugla posleratne perspektive, nudi mnoge norme a koje upućuju na rešavanje problema sa osiromašenim Uranijumom, koje su sve sadržane u pravu na zdravu životnu sredinu. Ovo je praćeno raznovrsnim implementacionim mehanizmima (npr. u smislu specijalnihizveštača Veća za ljudska prava).

9. Konačno, pravo zaštite životne sredine je od značaja za ovu materiju, svojim standardima i principima (npr. „zagađivač plaća“)-ovo je nešto čega je NATO vrlo svestan.

IV Proces u UN-u - „ Životna sredina i konflikt“

18

10. Proces u Ujedinjenim nacijama je doveo do niza (proceduralnih) rezolucija obogaćenihreferencama ka opreznom pristupu, potrebi trasparentnosti i podrsci pogođenim državama. Umeđuvremenu započinje rasprava na širu temu „ Ljudska sredina i konflikt“.

VI Rad ICBUW-a

11. Posle „ Kosovskog pitanja“, nastala je Međunarodna kampanja za zabranu uranijumskog oružjaICBUW- International Campaign to Ban Uranium Weapon s kao mrežna organizacija sa partnerima i organizacijama u raznim zemljama. Organizacija se bavi kampanjama i lobiranjem i služi kao “pasčuvar“ kada su u pitanju problemi sa osiromašenim Uranijumom, uzimajući u obzir ulogu medija iumetnosti.

VII Procedure i izgledi

12. Kada je u pitanju budući rad , naglasak bi trebalo da bude na humanitarnoj pomoći a ne„kriminalizaciji“. Političke aktivnosti, praćene pravničkim argumentima treba da prevagnu nad(formalnim) pravnim procedurama zavredjuju pažljivo proučavanje i pripremu, posebno u smislumeđunarodnog sudjenja ili suđenja u inostranstvu. U svakom slučaju saradnja i razvoj moraju da senastave.

Uranijumska oružja II: NATO bombardovanje Jugoslavije- Činjenice i posledice

Aicha Kheinette, ICBUW, Berlinsko odeljenje

REZIME

I Opšta slika

1. Za vreme NATO bombardovanja na Balkanu američki avioni su izbacili 10-15 tona osiromašenogUranijuma bombardujući razne lokacije. Za razliku od drugih slučajeva kada je korišćenosiromašeni Uranijum, ove lokacije su bile blizu ili usred naseljenih područja, te su shodno tomeozbiljno zagadile naseljena mesta i ugrozile zivote lokalnog stanovništva.

II Slučajevi Srbije, BIH i Kosova

2. Slučajevi Srbije, BIH i Kosova se zarlikuju u pogledu zagadjenosti osiromasenog Uranijuma. NATO je otkrio podatke u vezi sa korisćenjem osiromašenog Uranijuma u tri zemlje 2000/2001-ovo su netačni odaci koji su doveli do nedostatka trasparentnosti.

III Pozicije i reakcije NATO-a i međunarodne zajednice

3. NATO je potvrdio upotrebu osiromašenog Uranijuma na 112 lokacija i otkrio podatke vezane za te lokacije. Osnovan je Ad Hoc komitet za osiromašeni Uranijum sa ciljem da istraži moguće implikacije osiromašenog Uranijuma ali je zaključio da nema naučne veze između osiromašenoguranijuma i zdravstvenog problema. Posleratno telo za procenu- UNEP je istrazilo posledicekorišćenja osiromašenog Uranijuma u Srbiji, Crnoj Gori i na Kosovu. Na srpskoj teritoriji istraženoje pet lokacija i sakuljen je 161 uzorak za analizu. Vazan zadatak, pored ostalih, bio je da se steknjeznanje proučavanjem sprovedenih mera dekontaminacije i da se predlože dalje „mereminimiziranja rizika“.

19

4. Haški tribunal za bivšu Jugoslaviju istražio je upotrebu osiromašenog Uranijuma od strane NATO-a i nekako je proznao da ostoji moguća šteta za životnu sredinu upotrebom osiromašenog Uranijuma- pitanje odgovornosti je ostalo vrlo otvoreno. 1999. godine Jugoslavija je odnela tužbe protiv NATO država ali su iste odbačene od strane ICJ.

IV ICBUW: „Pitanje odgovornosti“

5. ICBUW-ov izveštaj iz 2011. godine je dao procenu da li su UNEP-ove mere bile implementiranedo 2010. godine i kakva je bila reakcija lokalnih valasti. Za vreme ICBU-ove poste 2010. godinemeđunarodni tim je zaključio da preporuke nisu u potunosti implementirane.

6. Neke opasnosti nisu ni mogle biti istražene do kraja jer su recimo zagadjena vozila već bilauklonjena. Nadalje, teško je locirati tačke zagađenja i koordinate još uvek nedostaju.

V Aktivnosti, tendencije, siruacija

7. Države se razliku u pogledu preuzetih mera dekontaminacije: Dekontaminacija na srpskojteritoriji je, uporedno gledano, bila uspesna, ali potpuno uklanjanje zagađenja je potpunonemoguće, iako je zagadjenje moguće prebaciti u ustanova za njegovo čuvanje nemoguće ga jeponištiti. Nadalje, potrebno je finansiranje dugoročnog nadgledanja.

8. Određene lokacije ostaju nedekontaminirane, a posebo na Kosovu i u BIH istraživanje je još uveknepotpuno, a kapacitet je ograničen. Trenutno iako je ovaj posao izgleda završenim u Srbiji, iodređena područja se nadgledaju, još uvek postoji zabrinutost za zdravlje u okviru društva. IngeHoger (bivša članica nemačkog parlamenta) putovala je u Srbiju i na Kosovo 2013. godine i videla izprve ruke koliko pojedinaca i organizacija još uvek moraju da se nose sa posledicama.

VI „Kosovski projekat“

9. Kosovki projekat su predložili Els de Groen i ICBUW i podržani od strane naučnika i od straneaktivista za ljudska prava. Zagadjena područja na Kosovu gde je zagadjenost komparativno navisokom nivou i malo mera dekontaminacije preduzeto biće u sedištu izučavanja. Zadatak je da seistraži zdravstveno stanje 6000 ljudi na teško zagađenim područjima. Da bi se ovo uradiloneophodno je prikupiti podatke o učestalosti raka. Projekat je još uvek pod diskusijom EU.

VII Preporuke za region

10. Da bi se steklo veće saznanje, potrebna je izgradnja kapaciteta i trajniji kapacitet kako bi sesprovele sveobuhvatne zdravstvene studije, utvrdilo dugoročno nadgledanje i prikupljanjedetaljnih podataka u pogođenim oblastima.

11. Da bi se izloženost civilnog stanovništva svela na minimum transparentnost osiromašenogUranijuma je od vitalnog značaja. Nadalje, kapaciteti finansiranja mera dekontaminacije je sutakođe neophodni kao bi se izašlo na kraj sa osiromašenim Uranijumom.

20

Сергеј Николаевич Бабурин, Доктор права, професор,Председник Међународног словачког већа, Главни истраживач ИСПИ РАС, Председник Удружења правних школа,Председник Међународне слованске академије наука,образовање, уметност и култура,Почасни научник Руске Федерације, Москва

ПИТАЊА ЗА ЗАШТИТУ МИРА И ПРОБЛЕМИ ОДГОВОРНОСТИ АГРЕСОРА

(на 20. годишњицу напада НАТО на Југославију 1999. године)

Сажетак. У чланку се разматрају проблеми везани за бомбардовањеНАТО-а 1999. на територији Југославије, садржај мировних операција ихуманитарне интервенције. Акције НАТО-а су окарактерисане као агресија, законски основ за одговорност држава које су починиле агресију, због штете и губитка људи који су их узроковали. Наглашено је да иницијатива да се агресори доведу на рачун морају долазити из Републике Србије.

Кључне речи. Агресија; мировне операције, хуманитарне интервенције; политичка, грађанска и кривична одговорност агресора.

Sergey N. Baburin,doctor of legal sciences, Professor, The President Of The International Slavic Council,Chief researcher of the ISPR RAS, President of the Association of law schools,the President of the International Slavic Academy of Sciences, education, arts andculture,honoured science worker of RF, Moscow

PEACEKEEPING ISSUES AND THE PROBLEM OF THE RESPONSIBILITY OF THE AGGRESSOR

(to the 20-year anniversary of NATO attacks on Yugoslavia in 1999)

Annotation. This article discusses the problems associated with NATO's 1999

bombing of Yugoslavia, the content of peacekeeping and humanitarian intervention.

21

NATO's actions are described as aggression, dealt with the legal basis for responsibility

of States committing aggression, for the damage they have caused and death. Stresses

that the initiative of bringing aggressors to justice must come from the Republic of

Serbia.

Keywords. Aggression; peacekeeping operation, humanitarian intervention;

political, civil and criminal responsibility of the aggressor.

На почетку 21. века, у глобализирајућем свету, када се узајамни изазови ипријетње повећавају, сам светски поредак постаје све сложенији и хаотичнији.Али у сну о транзицији човечанства на алтернативни пут развоја уз усвајањемпарадигме новог светског поретка заснованог на партнерским односима измеђуРуске Федерације и Сједињених Америчких држава, као што то гради академикГ. В. Осипов, моћи ће се приближити реалности ако се међународни односи вратеу универзално признате духовне и правне вредности, на ригидност у поштовањумеђународног права. А то укључује непристрасну политичку и правну проценубомбардовања Југославије која се догодила 1999. године. Велика војна операција НАТО-а, друга након операције 1995. годинепротив припадника босанских Срба у Босни и Херцеговини, изведена је противЈугославије од 24. марта до 10. јуна 1999. године. Без дозволе УН-а за употребусиле, 13 земаља чланица НАТО-а обавило је нелегалну војну операцију, а још 5их је пасивно подржавало.

Само Руска Федерација је оштро осудила бомбардовање које је почело,Аустрија је одбила НАТО ваздушни простор за бомбардовање, с обзиром даоперација није одобрена од стране Савета безбедности УН-а, а Швајцарска је увела санкције против земаља НАТО-а, ограничавајући им снабдевање оружјем. Број цилилних лица, грађана Југославије која су погинула је више од 1700 људи, а многа од њих су деца. Током 2000. године, органи УН-а потврдиле су присуство радиоактивнеконтаминације на Косову као резултат НАТО бомбардовања, када су снагеАлијансе користиле муницију са радиоактивним осиромашеним уранијумомтоком бомбардовања Југославије. Акције вођа одбране Југославије председнику Савезне РепубликеЈугославије Слободану Милошевићу, председнику Србије МилануМилутиновићу, заменику премијера СРЈ Николи Шаиновићу, потпредседникуВладе Југославије Војиславу Шешељу, начелнику Генералштаба војске

22

Драгољубу Ојданићу и многи други српски лидери су познати као криминалци,сви они који нису умрли били су осуђени од стране МКСЈ. Можемо ли говорити о двоструким стандардима МКСЈ-а приликомразматрања догађаја у Југославији 1992-1999? Размислите о чињеницама.

Хрватски генерали Анте Готовина и Младен Маркач, који су водили Олују1995. године како би ликвидирали Хрватску војску Републике Српске Крајине, уништавају оружане браниоце и протерују Србе који живе на територије Крајине, који је априла 2011. године изрекао Хашки трибунал за етничко чишћење Срба у Српској Крајини, већ у новембру 2012. године као резултат жалбе оправдане су због недостатка доказа о кривици, а хероји су се вратили у Загреб. Напротив, Војислав Шешељ, потпредседник Владе Србије, цивил, који једобровољно дошао у Хаг 24. фебруара 2003. године, након што је МКСЈ након12 година затвора оптужен и ослобођен 31. марта 2016. године, у априлу 2018.године, након жалбе проглашен кривим и осуђен на 10 година затвора.

Из неког разлога, Срби не примењују текуће светске праксе када су осуђеналица послата од стране Међународног суда а служи свој мандат у некимземљама, објављеном уочи не само председника одлуке суда, у складу саПовељом, али су власти националне државе. Тако, на пример, објављен је 2009.године, италијанске власти, у супротности са чл. 27 Статута Међународногкривичног суда за Руанду Георгес Рудге, који је осуђен за учешће у геноциду излочинима против човечности. И што је најважније: ниједан од организатора и конкретних извршилацабомбардовања Југославије 1999. године није доведен пред лице правде. Званични теоретски концепт мировне (хуманитарне) интервенције,односно интервенције међународних организација и (или) појединачних државатоком међудржавног или унутрашњег сукоба с циљем његовог решавања, почеоје да се формира након колапса биполарног света. Хуманитарна интервенција (хуманитарна интервенција) у савременим међународним односима схваћена је као прикривена свака одлука међународних организација, или чак једноставније апстрактне референце на међународно право, мешање у унутрашње послове суверених држава на хуманитарним основама. На почетку, међународно мировање је засновано на сагласности странакаи није пружило никакве мере принуде, засноване на нормама поглавља VI Повеље УН. А правила сваке употребе силе морају бити у складу са принципима и духом међународног хуманитарног права. Требало би се договорити са В.А Бачинином да илегална принуда превазилази границе критеријума нормативне вредности природно-правнеприроде. Ако не испуњава позитивне законске критеријуме, онда све то требасматрати легитимном праксом илегалног насиља. Дакле, акције евроатлантскихдржава 1991. године у Персијском заливу биле су засноване на резолуцијамаСавета безбедности УН-а, иако нису спроведене под руководством и изван

23

контроле УН-а. Светски лидери који су у то време коренили догађаје у свету, јасно су показали двоструки стандард држава. Међутим, пре тога су се одвијале мировне акције, и они су имали правну помоћ самог Устава Повеље УН. Ако Савет безбедности УН утврди да у случају угрожавања мира, било каквог кршења мира или акта агресије (члан 39 Повеље УН) није повезано са употребом оружаних снага (потпун или делимични прекид економских односа, железница, мора, ваздух, пошта, телеграф, радио или други начин комуникације, као и прекид дипломатских односа) не може бити довољан или је чак недовољан, овлашћен је да предузима такве радње ваздушне, морске или копнене силе, што би било неопходно за одржавањем или обнову међународног мира и сигурности. Такве акције могу укључивати демонстрације, блокаде и друге операцијеваздушних, морских или копнених снага чланица УН (члан 42 Повеље). Повеља УН-а одређује да се мешање може извршити на основу одлуке донете у складу с одредбама Поглавља VII Повеље, или на основу опште надлежности Генералне скупштине да предузме мере у складу с чл. 11 и 14. Примери таквих мера могу се препознати као акције Уједињених нација у Кореји 1951. године, у Конгу 1960. године. Организација мировних операција у свако доба захтева не само јасноизражену вољу Уједињених нација, већ и координирану акцију националнихдржава које су заинтересоване. Уз све наведено, хуманитарна интервенција је не само механизам поглавља VII Повеље УН. Неопходно је направити ново тумачење значења и процедура за спровођење хуманитарне интервенције. Његова имплементација у односу на Албанију пролећа 1997. претворила се у примитивну војну окупацију, осмишљену да спасе банкротирани политички режим председника С. Бериша. Мировна операција УН-а у Руанди 1994. године показала се као неуспешна. Увођење мировног контингента у Руанду 1993. године, без права интервенције на догађаје, било је безначајно. Када је генерал-мајор Р. Даллер, командант контингента, затражио дозволу да тражи набаву оружја за оружје, одбачен је од стране одељења за мировне операције. Са порастом геноцида народа Тутси, генерални секретар УН-а Кофи Анан је фатално смањио контигент мировних снага чак са 1705 на 440 људи. И тек у мају 1994. године, УН, уважавајући "вероватноћу дела геноцида", послала је појачања земљи, која су стигла у Руанду у јулу. Исход: 40% популације у Руанди је умрло или напустило у иностранству.1 милион људи. мртвих. У међународном праву, једнако су заштићени принципи интегритета држава и права народа на самоопредељење. Где су у сукобу једни са другима, делује Хегелове формула - спор између две силе једнака права одлучи. Зато једеценијама светска заједница избегавача заједничко решење, разумно верујућида ће таква осетљива ситуација бити боље решена у сваком конкретном случају.Фатални значај НАТО агресије на Југославију 1999. године јесте да је настаоуниверзално важећи преседан - Северноатлантски блок "ставио је принцип самоопредељења нација изнад принципа интегритета држава" а процена овог приоритета пренета је са нивоа УН на дискрецију појединих држава. Чак и када истакнути совјетски и руски дипломата и научник А.С. Капто у хуманитарној

24

интервенцији види један од елемената новог система међународних односа,способан да се бави претњом хуманитарних катастрофа, он разумно бележиозбиљне унутрашње контрадикције концепта међународне хуманитарнеинтервенције (интервенције). Између добрих намера - и кршења државног суверенитета; измеђуутврђене правне основе за употребу војне силе у међународним односима - и жеља неких регионалних структура (пре свега НАТО-а) да заобиђу ову основу; између све веће улоге међународних организација - и жеља САД-а да монополизују контролу над кључним процесима у међународној заједници. То је контрадикторни став о улози УН-а у хуманитарној интервенцији. Хуманитарна интервенција, према речима господина Хусеинов, може постати "филозофија интернационализма" 21. века, елемента светског поретка у којем ће право моћи превладати над силом закона. Зато је Руска Федерација је препознала примену у међународном концепту односа хуманитарне интервенције и ограниченог суверенитета у својој 2000. Концепт спољне политике је неприхватљив, оправдавајући једностране војне акције заобилазећиСавет безбедности УН-а. Међународни правни принцип немешања у унутрашњествари држава као што је наглашено у Повељи Уједињених нација (члан 2Повеље УН.), односи се на опште прихваћеним принципима савременог међународног права, и стога, да императивне принципима.

Императивне (императив) норме међународног права садрже услов за врло специфично понашање учесника у регулисаном односу и, за разлику од не-обавезујућих стандарда дозвољавају одступања од овог захтева у складу савољом странака.

Акције земаља НАТО-а 1999. године не могу се приписати мировним операцијама, с обзиром да је посебна карактеристика мировних операција УН-а да се она спроводе у складу са мандатом (одлуком) Савета безбедности или, у складу са Повељом УН, мандат регионалних организација, чије функције укључују одржавање (подршка) међународног мира и безбедности, НАТО не припада таквим организацијама. Оружана интервенција у унутрашње ствари држава изван мировне операције квалификована је у међународно право каоагресија. Из ове перспективе треба узети у обзир поступак земаља НАТО-а у пролеће 1999. године, укључујући претњу употребе силе и саму употребу силе против Савезне Републике Југославије, што је резултирало значајним жртвама живота. Иако је појам "хибридни рат" англоатлантских теоретичара хуманитарнеинтервенције уведен у употребу тек у XXI веку, али то је поступак НАТО-а 1999. године у Југославији који је родио овај војно-политички израз. Хибридизам као мешавина знакова класичних облика постао је општа тенденција за развој државних и правних појава у садашњој фази људске историје. У правној процени бомбардовања Југославије 1999. године од стране оружаних снага држава чланица НАТО-а, чак и истраживачи који отворено узимају антисрпски став

25

указују на то да су бомбардовање био рат, а овај рат наводно "је био илегалнират у име правде. Акције НАТО-а су превазилазиле одредбе Северноатлантског уговора и било је кршења повеље УН-а ", а истовремено, романтично се верује да су управо те бомбе које су, на пример, појачале "аргументе у корист међународне акције (од стране снага УН) против суверене државе из разлога човечности".Али 1999. године УН су то игнорисале. Резолуција 3314 (XXIX) Генералне скупштине УН-а од 14. децембра 1974.године дефинисала је агресију као употребу оружане силе од стране државе(групе држава) против суверенитета, територијалног интегритета или политичкенезависности друге државе, или на било који други начин у супротности саПовељом УН-а (чл. 1 Резолуције). Употреба наоружаних снага од стране државе(група држава) је први доказ агресије (члан 2). Штавише, изричито се препознаје да без разматрања било какве природе, било политичке, економске, војне или на други начин, може оправдати агресију (члан 5.1 Резолуције). Акције земаља НАТО-а 1999. спадају под списак агресивних аката наведених у Резолуцији 1974. године. То се квалификује каочин агресије:

- инвазија или напад оружаних снага групе држава на територији друге државе (параграф а);

- бомбардовање од стране оружаних снага групе држава на територијидруге државе или употреба било којег оружја од стране државе на територијидруге државе (став б);

- напад оружаних снага државе (групе држава) на копнене, морске или ваздухопловне снаге, поморске и ваздухопловне флоте друге државе (клаузулад);

- рад државе која дозвољава њеној територији, коју је ставила нарасполагање другој држави, коју је та држава користила да изврши агресију натрећу државу (параграф ф).

Као што видимо, не само да су акције 13 држава које су водиле СједињенеДржаве и Велика Британија бомбардовале Југославију, већ и акције Албаније,Бугарске, Мађарске, Македоније и Румуније, које су пружиле њиховутериторију, пре свега ваздушни простор, за спровођење агресије, потпадају подпојам агресије. Према међународном праву, одговорност не долази само директно за чињење ратних злочина, већ и као покушај на њега, као и на помагање и подржавање. Отуда закључак о неопходности одговорности за агресију организатора и извођача. Државе и државни лидери, (Хавијер Солана и Весли Кларк, командантснага НАТО-а, извршни директор 13, не, 18 држава, почев од америчког председника Била Клинтона и британског премијера Е. Блера). Одговорност

26

државе лежи у лицима од водећих функционера, јер подразумева способност субјекта да предвиди резултат њихових акција. Принцип одговорности државеутврђен је Хашком конвенцијом из 1907. године о законима и обичајима ратногстања. У складу са Женевском конвенцијом из 1907. године, губици одбомбардовања из 1999. године морају бити надокнађени "ако постоје основе зато." Ратна страна је истовремено одговорна за све радње почињених од странеособа које су припадници војних снага (члан 3 Женевске конвенције из 1907.године). Државна Дума Савезне скупштине Руске Федерације, у својој резолуцији од 17. јуна 1999. бр. 4137-II ДГ, усвојена на мојој иницијативи, захтевала јекривичну одговорност за генералног секретара НАТО-а, Х. Солане, који је преузео одговорност да донесе наредбу за напад НАТО-а 24. марта 1999. и подржао геноцид Срба 70 дана. Он мора бити доведен пред суд, "представљајући оне који су криви као ратни злочинци пред међународним судом". Нико није укинуо одлуку руског парламента.

Одредбе које се односе на индивидуалну кривичну одговорност не утичу на одговорност држава по међународном праву. За кршења међународног хуманитарног права, држава носи и политичке облике задовољства, као и материјалну одговорност у облику повраћаја и надокнаде.Резолицијом Савета безбедности Уједињених нација № S/RES/692/1991 од 20 маја 1991 године оситуацији између Ирака и Кувајта, јавна одговорност Ирачана је била да сеусмери средства која се добијају од продаје нафте и нафтних деривата, успецијално створеном за ову сврху Фонда и комисије за накнаду штетеУједињених нација у циљу надокнаде штете проузроковане Кувајту.

Па чак и раније Резолуција № S/RES/692/1991 од 3. априла 1991. године,што је представља преседан да се примењује директно на догађаје у Југославији1999. године, утврдила је следеће: "Ирак, без прејудицирања његових дугова иобавеза који настају пре 2. августа 1990. године, а који ће се решити путемконвенционалних механизама, подлеже међународном праву за сваки директнигубитак, штету, укључујући оштећење животне средине и исцрпљивањеприродних ресурса или штету нанету страним владама, појединцима и правнимлицима као резултат незаконите инвазије Ирака и окупације Кувајта "(став 106Резолуције).

Земље НАТО-а које су извршиле агресију против Југославије 1999. године,у складу са постојећим међународним правним преседаном, треба да надокнадеЈугославији за све директне губитке, штету, укључујући штету животној срединии исцрпљивање природних ресурса, као и штету нанету страној влади на њенојтериторији (на примјер КНР) , било којим физичким или правним лицима које су резултат њиховог бомбардовања.

27

Али у процени догађаја из 1999. године, имамо нерешени међународни правни и духовно-морални проблем који је посебно доводио до парализе могућности Међународне комисије за утврђивање чињеница, основане 1991. године. Нацрт резолуције осудио агресију НАТО против Југославије, био је умарту 1999. године, Савет безбедности УН-а, само три гласа "за" - Русија, Кинаи Намибија. А према Повељи УН, само Савет безбедности одређује постојањебило какве пријетње миру, свако кршење мира или акт агресије и даје препорукеили одлучује које мере треба предузети (члан 39 Повеље УН).

Чињеница да у међународним правним актима и даље не постојиуниверзална уговорна дефиниција међународног мировног мира. Али главни разлог проблема лежи у одбијању не само земаља НАТО-а, већ и оријентисаних чланова међународне заједнице да признају активности НАТО-а 1999. године као агресију. За ову ситуацију одговорни су они политичари Југославије који су успели да уклоне председника С. Милошевића са власти и потом изруче њега и друге лидере српске одбране Хагу МТБЈ- Међународном кривичном трибуналу за бившу Југославију. Руководство најсиромашније Југославије није покренуло питање одговорности агресора према светској заједници. Након прекида постојања Савезне Републике Југославије, постало је још теже постићи одговорност агресора - више не постоји држава која је била подвргнута агресији. Не могу се сложити с позивом за исправком и новом верзијом Повеље УН-а, која ће неизбежно довести питање ветa сталних чланова Савета безбедности, а уопште и постојање статуса сталних чланова. Али неопходно је говорити о побољшању ефикасности одлука УН и нормама Повеље организације. Војне акције држава чланица НАТО у пролеће 1999. против СавезнеРепублике Југославије, предузете ван одлука Савета безбедности УН-а и њихових разарајућих последица, нигде нису нестали.

Они морају, коначно, бити квалификовани као агресија и међународнитероризам, државе које су укључене у агресију треба довести у политичку ицивилно-правну одговорност, а конкретне особе које су починиле ратне злочинеморају бити кажњене. 5-8 Римског статута Међународног кривичног суда (1998), надлежност Међународног кривичног суда за агресоре из 1999. није пренаглашено дистрибуирана (чланови 11, 12), а сам Римски статут ступио је на снагу тек 1. јула 2002. године, а Сједињене Државе га једноставно нису ратификовале, већ су чак и повукле свој потпис под документом припремљеним уз њихово учешће. Међутим, некажњивост криминалаца мора бити искључена, па се према њима морају водити норме Женевских конвенција и додатни протоколи.

Република Србија као наследник СРЈ (други наследник, Република ЦрнаГора има право приступа) има право да тражи политичку и цивилну одговорностагресора:

28

оснивање (задужење) одговорности,дефиниција мере одговорности, спровођење ових мера одговорности.Постоје две могућности за решавање овог проблема.Прво, тражити одговарајућу квалификацију догађаја 1999. од стране

Савета безбедности УН-а. Са правом вета у Савету базбедности УН-а из Сједињених Држава, Британије и Француске, позитиван резултат је мало вероватан, иако напори науспостављању правде треба и требају бити учињени. Друго, ослањајући се на разним међународним, европским и билатералним уговорима и споразумима је време да се оправда кршење права СРЈ и настајању грађанске одговорности. Истовремено, могуће је ослонити се на одређене резолуције Генералне скупштине УН-а. Дакле, Резолуција A/RES/41/38 од 20. новембра 1986. године, потврђујући право народа да утврде свој облик власти и бирају своје политичке, друштвеног и економског система без икаквог уплитања,субверзије, принуде или притиска, бележи забринутост глобалне заједнице у везиса низом кампања дезинформације, у то време усмерена против Либије и немогућност Савета безбедности да извршава своје функције, с обзиром на то да су неки стални чланови гласали против. У резолуцији Генералне скупштине, амерички напад на Либију 15. априла 1986. године оцењен је као повреда Повеље УН и норми међународног права, све државе су позване да се "уздрже од пружања било какве помоћи или пружања било каквих средстава за почињење агресивних акција против Либијске Арапске Џамахије" и - што је најважније - потврдило је "право Либијске Арапске Џамахирије да добије адекватну надокнаду за материјалну штету и губитак живота који је узрокован". Политичка и правна аналогија за процену бомбардовања Југославије 1999. године је неспорна. За оне који су одговорни за агресију против Југославије, нема места застаревању. Али не би требало да стоје на том положају не само представници широке међународне заједнице, него и званични државни лидери Републике Србије.

29

Александар Коробеев, Доктор права, професор,Шеф kатедре за кривично право и криминологију Далеког Истока Федералног Универзитет,Почасни научник Руске Федерације

Јарослава КучинаВанредни професор, магистар међународног и упоредног права, доцент накатедри за кривично право и криминалогије Далеког Истока Федералног Универзитет.

НАДЛЕЖНОСТ МЕЂУНАРДНОГ СУДА ПРАВДЕ ОРГАНИЗАЦИЈЕУЈЕДИЊЕНИХ НАЦИЈА О СЛУЧАЈЕВИМА ПОДНЕТИХ У ВЕЗИ САЗЕМЉАМА – ЧЛАНИЦАМА НАТО-а И ЊИХОВОЈ УПОТРЕБИ СИЛЕ: АНАЛИЗА СУДСКЕ ПРАКСЕ

Према неким научницима, у великој већини случајева предМеђународним судом правде, на овај или онај начин, односи се на употребуоружаних снага. Класичан пример је случај Никарагве против СједињенихДржава, који је постао пример за најмање тридесет сличних захтева другихдржава.Посебно место међу њима заузима десет захтева бивше Југославије противземаља чланица Северноатлантског савеза (НАТО). Када се разматра проблем настанка такве као велика већина жалби предМеђународним судом правде, истраживачи постављају питање да ли је оваситуација деструктивна за развој суда и да ли је то знак злоупотребе обраћањусудовима. Многи од њих кажу да су класични, афирмисани у научном схватањуулоге суда, у случајевима који укључују употребу силе, то све треба размотритиу вези са савременом парадигмом развоја међународног права. Важно јенапоменути да упркос „ екстремном степену оправданости „ мали је број овихслучајева, предмета и жалби пред Међународним судом правде о којим сеиспитивало по захтевима.Случај који је разматран, покренула је Југославија 29.априла 1999 године кадаје Савезна Република Југославија поднела захтев за покретање поступка противБелгије , Канаде, Француске, Немачке, Италије, Холандије, Португала,Шпаније, Велике Британије и Сједињених Америчких држава због наводнихкршења своје обавезе да не користе силу против друге државе. Југославија сепозивала на члан 36 став 2. Статута суда и IX Конвенције о спречавању икажњавању злочина геноцида. Југославија је такође доставила захтев уз сваку пријаву за привременумеру како би осигурала тренутни прекид употребе силе од стране туженихдржава, као и да се уздрже од било каквог акта претње или употребе силепротив Југославије. Након расправе о привременим мерама од 10 до 12 маја

30

1999. године суд је изрекао своју одлуку о сваком од ових случајева 2. јуна1999. У два случаја (Југославија против. Шпанија и Југославија против. Сједињене Америчке Државе), суд је одбио захтев за привременом мером , дошао је до закључка да је он очигледно нема надлежност да разматра случај и, као резулатат тога, одлучио је да искључи ове случајеве. У осам других случајева, суд је рекао да је ненадлежност prima facie (што значи "јурисдикција на први поглед"). Неоспорни разлог обраћања Југославије Међународном суду правде био је покушај заустављања бомбардовања земље од стране држава чланица НАТО-а које су почеле 24. марта 1999. године. Овај закључак се може извући из анализе листе привремених мера, које су у прилогу свих навода против оптужених у тим предметима. На жалост, ова жалба није помогла да се избегне трагедија и спрече жртве међу становништвом Југославије. С обзиром на обраћање Југославије против поменутих држава иконтраверзно мишљење супротних страна, примећују се типични аргументитужених страна, пре свега Сједињених Америчких Држава, а затим следе и друге државе које су укључене у предмет "Југославија против примене силе". Осим тога, анализа ових аргумената са упућивањем на случајеве где су поновљени, омогућавају нам да закључимо да је формиран систем правних примедби у пракси спровођења закона неколико држава у Међународном суду правде. Југославија, позивајући се на Међународни суд правде, захтева да се процени законитост примене силе у случају НАТО бомбардовања. Сједињене Америчке Државе, противно жалби, указују на недостатак јурисдикције prima facie у Међународном суду правде у вези са овом темом. Југославија се ослањала на чл.IX Конвенције о спречавању злочина геноцида, према којем случајеви ове категорије спадају у надлежност Међународног суда правде, али су Сједињене Државе изразиле резерву према Конвенцији о геноциду, дискључујући примену ове одредбе. Општи став Сједињених Држава заснован је на одлуци Међународног суда правде у случају геноцида у Босни и Херцеговини, где је суд одлучио да његова надлежност за заштиту права из Конвенције о спречавању злочина геноцида не обухвата заштиту од права на самоодбрану и употребе силе у Босни и Херцеговини. У овом случају, суд је такође одбио привремене мере на истим основама као у случају Југославије. Према томе, представници САД-а на суду су тврдили да мере које јетражила Југославија немају везе са поменутом Конвенцијом и наставиле су датврде да не постоји "јурисдикција на први поглед". Југословенски захтев за привременом мером којим се искључује употреба силе није предвиђен Конвенцијом, те стога такав захтев мора бити одбијен. Анализа текста свих жалби и одговора на њих говоре да практично свиаргументи које су Сједињене Државе дале у случају Југославије произилази изслучаја Никарагве поменутом горе према Сједињеним Државама. Аргумент о одсуству јурисдикције prima facie САД су цитирале у три случаја која су поднесена против суда: заправо, у Никарагви против Сједињених Држава, у

31

несрећи А300 у Персијском заливу и у случају уништавања иранских нафтнихплатформи. Подсетимо се да у случају несреће на А300 над залива успоставиа чињеница да је цивилни авион је оборен пројектилом "земља-ваздух" ракетном крстарицом која је испаљена од стране америчке морнарице. Укупно је убијено 290 људи на броду. Иран је гледао на напад на цивилни авион као намерно агресивно деловање, које је све време погоршавало иранско-ирачке односе, у којем су Сједињене Државе биле на страни Ирака. Случај је завршенпотписивањем споразума о поравнању између Ирана и САД, са америчкомобавезом да плати накнаду члановима породицама жртава, и Ирана - да одустане од даљих потраживања у том случају. Тужба за уништавање иранских нафтних платформи 1987. и 1988. годинезадовољена је Међународним судом правде УН је 2003. године са четрнаестгласова према два. Узрок тужбе био је повреда обавеза према билатералномспоразуму између странака када су САД, делујући у оквиру истог иранско-ирашког сукоба, уништиле три комплекса производње нафте у Персијскомзаливу. Поводом решавања иранског тужбе, суд је са петнаест гласова премаједан, одбацио против тужбу САД , која наводи да је Иран прекршио исти споразум, којим су напали неколико америчких бродова у Персијском заливу. У оба случаја, Сједињене Америчке Државе су прибегле оправдавању искључења надлежности суда. У случају ваздушне катастрофе, они се позивају на непостојање надлежности суда у оквиру Чикашке конвенције, Монтреалске конвенције и билатералног споразума о пријатељству између Сједињених Држава и Ирана 1955. године. У случају уништавања нафтних платформи, они се позивају на споразум из 1955. године. У већој мери, избор ове позиције диктирали су аргументи Ирана. У свом обраћању, Иран је инсистирао да су током напада повређени споразум о пријатељству из 1955. године, као и норме међународног права. С обзиром на то, САД су тврдиле да овај споразумискључује могућност разматрања употребе силе из надлежности Међународногсуда правде. И, ако у случају пада авиона на А300 који се завршио пријатељскимдоговором на основу интереса оштећеног за накнаду штете породицамажртава, он је направљен у потпуности у случају нафтне платформе иразматрање аргумента да се искључи употреба силе из надлежности извршенаје у потпуности. САД су се придржавале става да постојање споразума о пријатељству, који је послужио као основа за положај Ирана у надлежности предмета, онемогућава могућност разматрања самог случаја са становишта међународног права у погледу употребе силе. С обзиром да се сам споразум није применио наова питања, то не може бити основа потраживања, с обзиром на сферу његовогрегулисања односа трговине и дипломатских односа, а не употребе силе. Суд, који се не слаже са ставом САД-а, приметио је следеће. Ирански аргумент да је чл.1 Уговора из 1955. године наметнута је, нарочито, обавеза земље партнера по споразуму о пружању "чврстог и искреног пријатељства".

32

То, заузврат, постаје заједничка одговорност обе стране и на тај начин суукључена правила међународног права у овом споразуму, укључујући и онекоје се односе на употребу силе. На основу чл. 1 споразума Међународни судправде УН је добио надлежност да разматра случај употребе силе. Међутим,он је истакао да је уједно и инкорпорирање међународног права ограничено напредмет споразума, који се тицао само комерцијалне и једнаке сарадње измеђудржава. Ово није било питање свих међународних закона, већ само оног дела који би се могао применити на односе у настајању између две земље. Зато језадовољен захтев Ирана против САД, који се противио жалби - не, готовоједногласно. Одредбе чл. 1 су сужиле границе у којима би суд могао да донесеодлуку, ограничавајући га само на сферу комерцијалних и навигационихактивности. Суд је јасно ставио до знања да ће овај случај и одлука о томепредстављати значајан аргумент у корист употребе силе. Теоретски, сампредмет се заснива на одредбама о слободи трговине, али укључује исуштинска питања међународног права о употреби силе. Тако је, када је Југославија поднела захтев Међународном суду правде са низом изјава о законитости употребе силе, САД су сада довољно формирале свој правни положај у вези са таквим инцидентима, што, као што видимо, то је утицало не само на процену њихових акција, већ и на процену деловања других држава чланица НАТО-а. Сједињене Државе су се ослањале на две позиције које су довеле у питање правно оправдање југословенске изјаве. Чак иако није изречен изузетак Конвенцији, то јест, ако је prima facie била надлежна, разматрање питања би било потпуно немогуће, јер Конвенција није релевантна за мере које се примењују. Захтев за привремену меру требао је бити одбијен јер није штитио права у вези са поменутом Конвенцијом. У суштини, изнова и изнова користећи аргумент о одсуству надлежности, prima facie Сједињене Државе (и, након њих, многе друге државе у другим случајевима) се ослањају на сам аргумент неодрживости, у којој практично одбијају прихватити употребу силе изван контекста Повеље УН у вези са овом појавом. Конкретно, у супротности случаја нафтних платформи, САД су инсистирале да су њихове радње диктирале само самоодбрану, јер је Иран више пута напао америчка поморска пловила у оближњим водама и истовремено се позивао на споразум из 1955. године, тврдећи да је одредба чл. 1 овог споразума обавезује Иран да не напада војне бродове земље који подржавају њиховог противника. Истовремено, приликом одговора на иранску изјавуприликом разматрања првостепене жалбе на овај предмет суду, они су такођепорицали правну валидност надлежности предмета, раздвајајући употребу силе из споразума из 1955. године. Подсетимо се да је Југославија, која без сумње садржи правнуаргументацију приговора из Сједињених Држава и других држава чланицаНАТО-а, у својој жалби ограничила могућност суда да процени претходнеодлуке укључивањем надлежности изборне тачке за жалбе и спорове који"настају или могу настати након потписивања ове Декларације (25. априла

33

1999.) у вези са ситуацијама или чињеницама након овог потписа. Тако јенаправљен покушај да се одустане од наводног случаја претходне одлуке суда,укључујући и случај против Никарагве против Сједињених Држава. Међутим,оптужени су се успротивили да се то односи на суд, и да су се појавили многопре рока. Штавише, они су се супротставили упућивању тужбе зато што јенемогуће узети у обзир употребу силе као посебну акцију (на пример, једанваздушни напад), али само као јединствени и континуирани, који је почео 24.марта 1999. године, а који се једнако односи на оне радње које се одвијајунакон 25. априла 1999. године. Сходно томе, пошто је немогуће поднети захтев суду за сваки одваздушних удара посебно, тада, имајући у виду претходну праксу сличних спорова, Међународни суд правде нема надлежност prima facie. Као резултат, суд се нашао у ситуацији, да се по први пут од разматрања случаја Никарагве против САД-а, у потпуности сложио с аргументом о неодвојивости акција из њиховог контекста и одбио да разматра одређене чињенице, јер су представљале део укупне слике. Чини се да је суд одлучан да не дозволи Југославији да искористи своје могућности у свом интересу: овај закључак се може извући на основу мишљења појединих судија да Југославија јасно злоупотребљава процес. Стога се може закључити да Међународни суд правде у највећем броју случајева у својим одлукама покушава да избегне питања која се односе на употребу силе. Ставови држава које учествују у тим делима омогућавају да говоре о томе , суочавајући се са лицем могуће оптужбе за злоупотребу силе, прибегавају истом аргументу у случају Никарагве против Сједињених Држава.Без обзира на контекст случаја (на пример, комерцијални односи, као у случајуспорова између Ирана и Сједињених Држава, геноцид, као у случајевимаЈугославије или Босне и Херцеговине, историјски сукоби између Индије иПакистана), странке и даље упућују на недостатак надлежности суда по овомпитању. У исто време тренд пораста броја спорова око употребе силе, долази до Међународног суда, поставља питања о постојању другог тренда. До 2000. године, шеснаест од двадесет иста предмета у Међународном суду тицало се баш овог проблема. Након овог датума, њихов број се повећао. Тешко је узети у обзир унутрашњи узрок ове појаве. Могуће је да су странке, незадовољне процедуром за решавање овог питања, захтевале снажног арбитара који може разматрати своје ставове са становишта закона, али не и политике. У овомслучају, Међународни суд правде постепено постаје организација од које сеочекују помирење, заустављајући активности у односима који воде ка великомброју жртава. С друге стране, вероватно, у поменутом мишљењу судија у односу на спор између земаља Југославије и НАТО-а имају зрно истине, а то је да је суд може да користи начин којим се одлаже тренутак решавање сукоба - случајкатастрофа А300 је елоквентан ( који много говори ) је прави пример тога.Међутим, сматрамо да страначка непоштеност не би требала бити основа за

34

стварање праксе аутоматског одбијања разматрања жалби због непостојањанадлежности. Можете повући паралелу са националним судовима, што честопостају оруђе злоупотребе права на жалбу, али неправедност посебноподносиоца не утиче на право да тражи судску заштиту. А обим странака уовом случају не би требало да утиче на процену проблема. Безалтернативно решавање сукоба у вези са употребом силе која се појавила између држава практично чини Међународни суд правде последњу инстанцу у покушају примене међународног права, јер, као што знамо, не постоје правила која би присиљавала стране да суд изаберу као арбитра. Слично томе, постоји општа неспремност суда да разматра случајеве који укључују употребу силе. Чак и оне државе које су првобитно оспориле својујурисдикцију као начин решавања спорова око употребе силе, као што су САД,накнадно су промениле своје позиције. Истовремено, анализа судских спорова и мишљења судија о питањима, укључујући надлежност, који се односе на трансформацију главног правосудног органа Уједињених нација у активно средство за решавање сукоба с употребом силе, испуњава и одбијање саме могућности и њеног прихватања, иако су гласови различити. Пример геноцида у Руанди показује да у случају употребе силе и дефинисања граница самоодбране, Савет безбедности УН није увек ефикасан, и што је најважније, непристрасни је процењивач, следећи не писмо, већ дух Повеље УН. Сматрамо да су неке судије спремне да напустетрадиционалне услове за процену надлежности суда и имају активну улогу уодржавању мира и сигурности.

35

Доц. др Мирослав Баљак МО БиХ-ОС БиХ1

НАДЛЕЖНОСТ ЕВРОПСКОГ СУДА ЗА ЉУДСКА ПРАВА

Сажетак: Један од разлога за обрађивање ове теме јесте чињеница да је Босна и Херцеговина ратификовала Европску конвенцију о заштити људских права и основних слобода 12. јула 2002. године, и овим чином прихватила обавезну надлежност Европског суда за људска права, али и омогућила да се свим лицима под њеном надлежношћу отвори пут за заштиту људских права и основних слобода пред Европским судом за људска права у Стразбуру. Такође, надлежност Суда и правила о допуштености захтева за покретање поступка представљају јако важан део система успостављеног Конвенцијом, јер се током протеклих година број захтева за покретање поступка веома повећао, у толикој мери да Суд има тренутно отприлике 120 хиљада нерешених случајева, од којих ће судећи подосадашњој пракси, већина њих бити проглашена недопуштеним, због неиспуњеностиуслова за допуштеност.

Кључне речи:људска права, Европска конвенција о заштити људских права, Европски суд заљудска права, надлежност

Увод

Европски суд за људска права је установљен 21. јануара 1959. године, након што је осам земаља уговорница доставило декларације по којима признају обавезну надлежност суда, како се по тадашњој верзији Конвенције тражило. Након усвајања и ступања на снагу Протокола 11 од новембра 1998. године, чланом 19. Конвенције, укинута је Европскакомисија, а надлежност Европског суда за људска права, која је до тада била факултативна,постаје обавезна за све државе чланице. Тиме су уједно и створени услови за директнообраћање суду, па је и то делимично утицало на пораст броја захтева за покретање поступка пред Судом.

У структуру Суда је уграђен принцип конзистентности, према коме Суд остаједоследан тумачењима Конвенције и протокола у ранијим пресудама.2

Европски суд за људска права се налази у седишту Савета Европе у Стразбуру, у Француској. Међутим, ако то сматра потребним Суд може обављати послове и на територији држава чланица. Трошкове Суда сноси Савет Европе. Суд бира свог председника и два потпредседника на општој седници на период од три године. На општој седници, по предлогу председника Суда, се бирају најмање четири одељења која требају бити по свомсаставу полно уравнотежена и географски избалансирана тако да осликавају различите правне системе држава чланица.3

1. Надлежност Европског суда за људска права

1 Баљак Мирослав, МО БиХ - ОС БиХ, baljak.miroslav@gmail.com2 Етински, Р.: Међународно јавно право, Правни факултет, Нови Сад, 2007, стр. 332.3 Ibidem, стр. 338.

36

Судска надлежност се може дефинисати као делокруг послова једног суда, односноовлаштење (право и дужност ) једног суда да одлучује, поступа у одређеној правној ствари. Надлежност Европског суда за људска права јесте обавезна за све државе које су потписале и ратификовале Европску конвенцију за заштиту људских права и основних слобода, и њене протоколе. Надлежност Суда може бити парнична и саветодавна. Чином потписивања и ратификовања државе уговорнице прихватају обавезну надлежност Европског суда за људска права да одлучује о захтевима било које физичке особе, невладине организације, групе појединаца, или друге државе чланице који тврде да су жртве повреде права утврђених Конвенцијом, а учињене од стране друге државе уговорнице.4 Надлежност Суда је утврђена чланом 32. Ковенције, по којем је Суд надлежан за све предмете који се тичу тумачења и примене Конвенције и протокола уз њу, а које му упуте они који суКонвенцијом овлаштени за то, и у споровима у вези надлежности одлучује Суд. Суд се треба уверити да је надлежан у сваком предмету који је изнесен пред њега, те стога има обавезу испитати питање своје надлежности у свакој фази поступка. Конвенцијом и Правилником Суда није предвиђен приговор ненадлежности, предвиђен је једино приговорна допуштеност захтева за покретање поступка, као и поступак за решавање овог приговора. Тако да Суд, уколико установи да је ненадлежан, захтев ће прогласити недопуштеним као наспојив са одредбама Конвенције и протокола, јер је питање надлежности, односно, ненадлежности садржано у условима за допуштеност захтева за покретање поступка каопитање неспојивости захтева са одредбама Конвенције.

Члан 35. Ковенције, став 3 - Услови допуштености:

Суд ће прогласити недопуштеним сваки појединачни захтев поднесен на основу члана34. који се сматра неспојивим с одредбама Конвенције или протокола уз њу,очигледно неоснованим или који представља злоупотребу права на подношењезахтева.

Неспојивост захтева за покретање поступка са одредбама Конвенције, односнонадлежност Суда јавља се у четири облика:

надлежност ratione loci надлежност ratione materiae надлежност ratione temporis надлежност ratione personae

Надлежност ratione loci Државе уговорнице обезбеђују права и слободе утврђене Конвенцијом и њенимпротоколима свакоме у својој надлежности тако да наводна повреда права заштићених Конвенцијом се мора десити у оквиру надлежности државе уговорнице.5 Надлежност у члану 1. Конвенције првенствено означава територијалну надлежност, али се може односити и на друге видове надлежности, мада јуриспруденција Суда показује да се само изузетно може признати дејство у вршењу вантериторијалне надлежности држава уговорница и то када држава над одређеном територијом која је ван њених граница има „ефективну контролу“ или на основу војне окупације, или на основу сагласности и позива владе са те територије или када се ради о „зависној територији“ ако је држава дала изјаву на основу члана 56. Конвенције да је она примењива и на ту територију.6 У овим посебним случајевима, став

4Donelly, Ј.: Међународна људска права, Хелсиншки комитет за људска права у БиХ, Сарајево, 1999, стр.56

5 Конвенција за заштиту људских права и основних слобода, члан 1.6 Пауновић, М, Царић, С.: Европски суд за људска права, Београд, 2006, стр. 54.

37

Суда је, да међународно обичајно право и уговорни прописи признају екстратериторијално вршење надлежности релевантне државе.7

У случају Selmouni против Француске Суд је закључио следеће:„ ... са гледишта међународног јавног права јурисдикциона способност државеуглавном је територијална. Мада, међународно право не искључује вантериторијалнупримену надлежности државе, препоручене основе за такву надлежност (укључујућии националност, заставу, дипломатске и конзуларне односе, дејство, заштиту,пасивну правну личност и универзалност) су по правилу одређене и ограниченесувереним територијалнинм правима осталих релевантних држава. Једна држава несме примењивати своју надлежност на територији друге без њене изричите илипрећутне сагласности или позива, осим ако је прва од њих окупатор, у ком случају семоже рећи да врши надлежност на тој територији, барем за неке ствари.Међувладин стручни комитет заменио је речи „свакога ко борави на територијидржава уговорница“ речима „у њиховој надлежности” у циљу проширења применеКонвенције на друге који можда немају законско боравиште али који се ипак налазена територијама држава уговорница ... „

Суд примећује да други признати случајеви вантериторијалне примене надлежностиод стране неке државе већином обухватају случајеве у вези са активностима њених дипломатских или конзуларних представника у страним земљама и у саобраћајним средствима која су регистрована у тој земљи или носе њену заставу. У таквим ситуацијама,међународно право и уговори признају примену надлежности дате државе.

Надлежност ratione materiae Европски суд за људска права има задатак да утврди постојање или непостојањеповреде права која су утврђена и заштићена Конвенцијом и њеним протоколима. Захтеви запокретање поступка у којима се тражи заштита права које није утврђено Конвенцијом или сене може подвести под неку од одредби Конвенције или њених протокола Суд ће одбацити као неспојиве ratione materiae. У пракси Суда дубоко укорењено начело да је Конвенција „живи инструмент“ који је потребно тумачити у околностима које постоје у тренутку њеног тумачења, односно у светлуданашњих услова, без улажења у питање шта су жељели постићи аутори Конвенције, јер јепротекло више од педесет година од њеног настанка.8 Суд је тај приступ применио на све одредбе Конвенције. Јер ко је могао предвидети да ће у случају Guerra and others против Италије под појам породичног живота на основу члана 8. Конвенције бити подведенаситуација у којој локално становништво није добило информације о безбедоносним ризицима због близине фабрике хемијских производа.9

Надлежност ratione temporis Надлежност Суда се простире у времену тако што обухвата све акте и пропусте државе уговорнице учињене после ступања на снагу Конвенције. Тако да одредбе Конвенције не обвезују уговорну странку у односу на било који акт или чињеницу који су седогодили или на било коју ситуацију која је престала постојати пре датума ступања на снагу Конвенције, чињеница које датирају из раздобља када тужена држава није била у положају

7 Banković v. Belgium, 19.12.2001, пара. 71, 73.8 Selmouni против Француске, 28.08.1999, пара. 77.9 Пауновић, М, Царић, С.: Европски суд за људска права, Београд, 2006, стр. 55.

38

предвидети међународну одговорност или правни поступак коме су ове чињенице могле бити узроком у односу на ту странку. Суд није надлежан испитати захтеве за покретање поступка против државе уколико су наводне повреде засноване на чињеницама које су седогодиле пре одлучног датума (осим уколико учињена повреда нема трајни карактер), јер Европска конвенција (као међународни уговор) нема ретроактивно дејство. Бечка Конвенција о праву међународних уговора из 1969. године чланом 28. предвиђада уговори немају ретроактивно дејство:

“Ако другачија намера не проистиче из уговора или ако није на други начинизражена, одредбе уговора не вежу странку у погледу било којег чина или чињеницекоји су претходили датуму ступања тог уговора на снагу за ту странку, нити упогледу било које ситуације која је престала постојати пре тог датума.”

У предмету Stamoulakatos v. Greece10 подносилац захтева је приговорио против судских пресуда донешених против њега in absentia од стране грчких судова пре датума којег је Грчка прихватила право на појединачне захтеве на темељу бившег члана 25. Конвенције. Међутим, подносилац је жалбе против тих судских пресуда, које су биле након тога одбијене, уложио након тог датума. Европски суд је пресудио да су те жалбе, иако су биле поднешене након меродавног датума, биле блиско повезане са поступком који је довео до његових пресуда. Суд је сматрао да би растављање одлука домаћих судова донешених након ратификације, од догађаја који су довели до судског поступка, било равно поништењу изјавеГрчке којим прихвата право појединачних захтева и да би значило давање ретроактивног дејства Конвенцији, што би било против општих начела међународног права. Према томе, Суд је овај захтев прогласио неспојивим с Конвенцијом ratione temporis.11

Али у предмету Zana v. Turkey12 подносилац захтева је приговорио, inter alia, да му је повређено право утврђено чланом 10. Конвенције, јер је домаћи суд донео судску пресуду против њега 26. марта 1991. године због изјаве коју је дао новинарима у августу 1987. године. Турска је прихватила обавезну надлежност Суда само у односу на чињенице идогађаје који су се догодили после 22. јануара 1990. године, односно након дана када је доставила своју изјаву. Суд није прихватио тврдњу турске владе да је меродавна главна чињеница за успостављање надлежности ratione temporis била изјава подносиоца захтева новинарима. Напротив, главна је чињеница била судска пресуда против подносиоца захтева, тиме што је та пресуда представљала повреду права подносиоца захтева на основу члана 10. Суд је, према томе, одбацио претходни приговор Владе на темељу ненадлежности ratione temporis. Када су се догађаји на које се односи захтев десили пре ступања Конвенције на снагу у односу на предметну државу, а настављени су и након тог датума, Суд ће ценити као релевантне само догађаје након ступања на снагу Конвенције. И приликом процене разумногтрајања дужине поступка пред домаћим органима, Суд ће узети у обзир само време наконступања Конвенције на снагу али ће имати и на уму и колико је поступак трајао и пре ступања на снагу Конвенције, као и околности које су утицале на његову дужину као услучају Вајагић против Хрватске.13

Надлежност ratione personae

10 Stamoulakatos v. Greece, 26.10.1993, пара. 32-33.11 Блечић против Хрватске, 08.03.2006, пара. 92.12 Zana v. Turkey, 25.11.1997, пара. 42. 13 Вајагић против Хрватске, 16.10.2008.

39

Европски Суд за људска права ће захтев за покретање поступка прогласити недопуштеним због неспојивости ratione personae са одредбама Конвенције у неколико случајева, уколико захтев није поднешен против државе, већ против неке организације или појединца унутар државе. Међутим, Суд сматра да се држава не може ослободити својих обавеза и одговорности пребацивајући их на приватне институције или појединце и на тај начин онемогућити покретање поступка због повреде права пред Еврпским судом за људска права. У случају Costello-Roberts против Велике Британије14 који се односио на случај телесног кажњавања у појединим британским приватним школама о чему је Суд расправљао. У овом случају Суд је утврдио да држава има обавезу да деци обезбеди право на образовање, укључујући и одговорност за систем дисциплине у школама, што једнако важи за приватне идржавне школе, јер је чланом 1. Конвенције одређено да државе уговорнице обезбеђују права и слободе утврђене Конвенцијом свим лицима у својој надлежности. Такође, Суд ће захтев за покретање поступка прогласити недопуштеним rationepersonae ако је захтев поднешен против државе која није ратификовала Конвенцију или протоколе уз њу, као и у случајевима у којима подносилац захтева нема статус жртве.

2. Поступак пред Европским судом за људска права

Ратификацијом Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, Босна и Херцеговина се обавезала да ће обезбедити пуну примену одредби овог међународног уговора, да ће ускладити своје законодавство са стандардима предвиђеним Конвенцијом и да ће њени органи у пуној мери поштовати међународне норме. Истовремено је прихватила и облик контроле над испуњавањем преузетих обавеза које предвиђаКонвенција, односно прихватила је обавезну надлежност Европског суда за људска права.

Појединци којима су прекршена нека од основних права и који своје право не могу даостваре пред домаћим правосудним и управним органима, могу се обратити овом суду предкојим могу бити странка у поступку равноправно са државом и на тај начин доћи до испуњења својих загарантованих права. Међутим, да би појединац остварио могућност да Европски суд за људска права разматра његову појединачну апелацију неопходно је да претходно испуни неке услове које предвиђа Конвенција. Обавезе које установљава Европска конвенција за заштиту људских права и основних слобода за државу настају после ратификације, тако да грађани тек од тог тренутка стичуправо да се обрате Европском суду за људска права. Наводи апелације се морају односити накршење права које се десило након што је Конвенција ступила на снагу за нашу државу, јер ће у супротном апелација бити одбачена као неприхватљива. Изузетно, Суд ће прихватити апелацију уколико кршење права које се догодило пре ратификације Конвенције и даље производи последице које би могле бити у супротности са обавезама државе из Конвенције.

Појединац може тражити заштиту само оног наводно прекршеног права које је признато и гарантовано Европском конвенцијом или њеним протоколима 1, 4, 6, 7, 12 и 13. Права и слободе призната и гарантована Европском конвенцијом су: право на живот; забрана мучења, нечовечног или понижавајућег поступања; забрана ропства и принуднограда; право на слободу и сигурност; право на правично суђење, кажњавање само на основузакона; право на поштовање приватног и породичног живота; слобода мисли, савести ивероисповести; слобода изражавања; слобода окупљања и удруживања; право на склапањебрака, право на делотворни правни лек; забрана дискриминације у примени одредби Европске конвенције.

14 Costello-Roberts против Велике Британије, 25.03.1993, пара. 27.

40

Права призната и гарантована Протоколом број 1 су: право на неометано уживањесвоје имовине; право на образовање; право на слободне изборе. Права призната и гарантована Протоколом број 4 су: забрана казне затвора за дуг;слобода кретања; забрана протеривања сопствених држављана; забрана групног протеривањастранаца. Право признато и гарантовано Протоколом број 6 је право да нико не буде осуђен насмртну казну или погубљен. Права призната и гарантована Протоколом број 7 су: заштита у поступку протеривања странаца; право на жалбу у кривичним стварима; право на накнаду за погрешну осуду; правода се не буде суђен или кажњен два пута у истој ствари; једнакост супружника. Права призната и гарантована Протоколом број 12 су забрана свих обликадискриминације у остваривању било којег права, а не само оних која су призната Европском конвенцијом. Права призната и гарантована Протоколом број 13 су забрана осуде на смртну казнуили погубљења у свим околностима. За подношење апелације није потребно да је апелант услед кршења неког правапретрпио било какву штету, већ само да је жртва кршења неког права из Конвенције. Штета је важна само у поступку поравнања или накнаде. Посебно треба имати у виду да приликом депоновања инструмента ратификације држава може ставити резерву на неку појединачну одредбу Конвенције у обиму у којем неки закон није сагласан са том одредбом. Пре него што прихвати апелацију Суд ће установити да ли овакве резерве постоје и да ли оне искључују могућност да се расправља о конкретном случају. Апелацију могу поднети појединац, невладина организација или група лица који тврде да су жртве повреде права установљених Конвенцијом или протоколима уз њу, учињене од стране државе. Право на подношење апелације не односи се само на држављане наше земље, већ оно припада свакоме (странцу, лицу без држављанства) ко је под јурисдикцијом наше државе и ко покаже да му је право ускраћено. То значи и да наши држављани могу поднети тужбу Суду против неке друге државе која је ратификовала Конвенцију уколико се налазе у надлежности те државе и уколико покажу да им је она ускратила или повредила неко право из Конвенције. Допуштено је да апелант апелације буде адвокат, правни заступник жртве уколико покаже да је овлаштен да представља странку пред Судом. Такође, невладина организација се може појавити као пуномоћник жртве и заступати је пред Судом, а право појављивања пред Судом имају и синдикати, верске заједнице, приватне асоцијације или професионална удружења под условом да покажу ко су њиховичланови и наведу правни основ по коме имају овлаштење да заступају своје чланство. Суд не прихвата анонимне апелације, али жалилац - оштећени може приликом подношења апелације тражити да се његов идентитет не открива. Пошто је у питању одступање од правила да је у поступку пред Судом могућ јавни приступ информацијама, Судће одлучити да ли апелација може бити „анонимна” само у изузетним и ваљанообразложеним случајевима. Подносилац апелације треба да покаже да има легитимни интерес да се појави као странка јер је могућа жртва повреде неког права. Није допуштена тужба у општем интересу, односно странка не може да буде појединац који се јавља у име свих потенцијално угрожених (actio popularis). У пракси Суда је дозвољено да, ако жртва из наког оправданогразлога не може да се обрати Суду, то учини члан његове породице. Поступак могу да покрену и појединци који трпе због кршења права њихових сродника од стране државе коју туже, али морају да аргументују и приложе доказе који потврђују овакву тврдњу (индиректне

41

жртве). То су у пракси најчешће супружник, дете или други сродник жртве, а по правилу онисе појављују пред Судом ако је жртва мртва или ако у току разматрања апелације апелант умре. Дозвољено је да се у поступку појаве и лице или група који тврде да су већ изложени или постоји велика извесност да ће бити изложени дејству неких државних аката или праксе неких државних органа и да ће им на тај начин бити повређена нека од загарантованих права (потенцијалне жртве). Жалилац мора поднети апелацију у року од шест месеци од дана када је поводомњеговог предмета у домаћем поступку донета правноснажна одлука. Рок почиње да тече одмомента када апелант искористи све домаће ефективне и делотворне правне лекове. Акопресуда о предмету пред домаћим судом није објављена јавно, рок почиње да тече од дана када је правноснажна одлука достављена странци. Ако странка у поступку пред домаћим судом није знала да се десило кршење права предвиђеног Конвенцијом, па касније сазна новечињенице, рок се рачуна од тренутка када је странка дошла до таквог сазнања. Пре него што се обрати Европском суду, странка мора да исцрпи све правне лекове који јој стоје на располагању у домаћем законодавству. Међутим, чак иако нису искориштени сви домаћи правни лекови, Суд може прихватити апелацију уколико апелант докаже да су правни лекови недоступни или да би употреба правних лекова била неефикасна или да би трајала неоправдано дуго. Доступност правног лека подразумева могућност да се оштећени, уколико му је неко право повредио орган управе или суд, обрати жалбом или приговором вишем управном органу или вишем суду који ће бити независни од органа којиодлучује у првом степену. Доступност се оцењује и са становишта колико његова употребаматеријално исцпљује потенцијалну жртву, па се сматра да правни лек није доступан ако изискује велике трошкове. Правни лек је ефикасан само ако доноси резултате односно ако извршни органи стварно поступају према одлуци суда или другог надлежног органа. Тужена држава има обавезу да докаже да апелант апелације није искористио све расположиве правнелекове а имао је приступ делотворном правном леку. Исти апелант се не може поново појавити пред Судом и позивати се на исте чињенице. Ако апелација садржи нове чињенице које нису биле познате у време подношења претходне апелације, Суд може одлучити да поново размотри ствар ако апелант докаже да ипосле употребе свих унутрашњих правних лекова кршење права није исправљено у оквиру домаћег законодавства. Суд не поступа по појединачној апелацији ако је она већ подношена некој другојмеђународној инстанци ради испитивања. Суд ће узети у разматрање предмет само ако сепокаже да су се од момента када је ствар разматрана у некој другој међународној инстанципојавиле нове чињенице које могу да буду од значаја за одлучивање. Суд проглашава неприхватљивом апелацију која је неспојива са одредбама Конвенције или протокола уз њу. То значи да ће се појединачна апелација прихватити само ако апелант наводи да му је прекршено неко право које је признато Конвенцијом и ако је прекршилац држава или неки њен орган под чијом је он јурисдикцијом. Тужена може битисамо држава, јер нису прихватљиве апелације поднете против појединаца или невладиних организација. Суд проглашава неприхватљивом и апелацију која је очигледно неоснована, односно ако она већ на први поглед не указује ни на какву могућност да је неко право повређено, између осталог и због тога што нису приложени никакви докази или зато што наводиподносиоца, чак и да су тачни, не би никако могли да се квалификују као кршење неког права из Европске конвенције.

Одбацује се као неприхватљива и свака апелација која представља злоупотребу права на апелацију. По овом основу ће се одбацити апелације којима апелант жели да оствари

42

лично задовољење, шиканирање других, публицитет, промовисање своје политике или пропагандно деловање, као и апелација која садржи очигледно неистините наводе или увредљиве формулације. Такође, нереаговање подносиоца на захтеве Суда и недостављање тражених података и информација или допуне предмета као и повреда начела поверљивости у одређеним фазама поступка такође може бити основ за одбацивање апелације. Пошто апелацију прогласи прихватљивом, Суд има две могућности: да се стави нарасполагање странама у спору у циљу постизања пријатељског поравнања у ком случају је поступак поверљиве природе или да настави испитивање и расправљање предмета које сеокончава обавезујућом пресудом. Конвенција не захтева усмена рочишта али Веће има овлаштење да одлучи да ли ће заказати рочиште или ће се водити само писмена расправа. Апелацију Европском суду грађанин може поднети сам или преко свог заступника, а заступање је обавезно на сваком рочишту када то суд одреди или за радње у поступку након доношења одлуке о прихватању апелације. Целокупна преписка са подносиоцем апелације или његовим заступницима одвија се на једном од службених језика Суда, енглеском илифранцуском. Председник већа може одобрити и преписку на једном од службених језика тужене државе. Када се предмет прогласи прихватљивим такође се користи један од службених језика Суда који заступник или апелант апелације мора познавати у довољној мери, осим ако председник Већа не одобри наставак употребе језика странака који није у службеној употреби Суда. Ако је такво одобрење дато, странка која је то захтевалаобезбеђује о свом трошку тумача или преводиоца на енглески или француски језик. Да би се обезбедила једнакост странака пред Судом и лакши приступ појединаца који су жртве кршења неког права Суду, Пословник Суда предвидео је да на захтев подносиоца апелације или по сопственој иницијативи, председник Већа може да одлучи да странка користи бесплатну правну помоћ. У том случају апелант апелације мора да докаже да нема довољно средстава да надокнади потребне трошкове. Накнада у том случају покрива трошкове адвокатских услуга или трошкове заступника, али и трошкове пута и другихиздатака који се односе на поступак. Европски суд је, у правом смислу те речи, судски орган и његове одлуке обавезују државу која је прихватила његову надлежност. Ако суд нађе да је држава кршила људска права обавезаће је да предузме мере да би обезбедила правни лек којим ће се кршењеонемогућити, а може захтевати од државе и да измени законодавство или праксу. Ако Суд утврди да је повређено право подносиоца апелације може донети одлуку о правичном задовољењу оштећеног. Пресуде овог суда су правноснажне када странке изјаве да неће захтевати да сепредмет изнесе пред Велико веће или три месеца после доношења пресуде ако се не затражи да се предмет изнесе пред Велико веће или када захтев за обраћање Великом већу буде одбијен. Одлука Великог већа је одмах по доношењу правноснажна. Пресуда се, осим странкама и непосредно заинтересованим лицима, доставља и Комитету министара који надзире извршење пресуде. У случају да држава не испуни обавезе које су јој наложенесудском пресудом, Комитет министара може донети одлуку о суспензији чланства државе или чак о њеном искључењу из чланства Савета Европе.

Закључак Европски суд за људска права је потпуно независан у свом раду и не представљанеку вишу инстанцу у односу на домаће судове, па се од њега не може тражити да преиначи,поништи или укине одлуку домаћег судског или управног органа, нити да својом одлукомлицу које је поднело захтев за покретање поступка додели неко право које му је ускраћено.

43

Задатак Суда јесте да утврди постојање или непостојање повреде права утврђених изаштићених Конвенцијом и њеним протоколима.

Надлежност Европског суда за људска права јесте обавезна за све државе које супотписале и ратификовале Европску конвенцију за заштиту људских права и основних слобода, и њене протоколе. Надлежност Суда може бити парнична и саветодавна. Босна иХерцеговина је ратификовала Европску конвенцију о заштити људских права и основнихслобода 12. јула 2002. године и овим чином прихватила обавезну надлежност Европског судаза људска права, али и омогућила да се свим лицима под њеном надлежношћу отвори пут за заштиту људских права и основних слобода пред Европским судом за људска права у Стразбуру. Питање надлежности, односно, ненадлежности садржано је у условима за допуштеност захтева за покретање поступка као питање неспојивости захтева са одредбама Конвенције. Неспојивост захтева за покретање поступка са одредбама Конвенције, односно надлежност Суда јавља се у четири облика: надлежност ratione loci, надлежност rationemateriae, надлежност ratione temporis, надлежност ratione personae.

ЛИТЕРАТУРА:

1. Banković v. Belgium, 19.12.2001.2. Блечић против Хрватске, 08.03.2006. 3. Вајагић против Хрватске, 16.10.2008.4. Етински, Р.: Међународно јавно право, Правни факултет, Нови Сад, 2007. 5. Zana v. Turkey, 25.11.1997.6. Donelly, Ј.: Међународна људска права, Хелсиншки комитет за људска права у БиХ,

Сарајево, 1999.7. Конвенција за заштиту људских права и основних слобода 8. Пауновић, М, Царић, С.: Европски суд за људска права, Београд, 2006. 9. Selmouni против Француске, 28.08.1999.10. Stamoulakatos v. Greece, 26.10.1993.11. Costello-Roberts против Велике Британије, 25.03.1993.

Abstract: One of the reasons for the elaboration of this topic is the fact that Bosnia andHerzegovina ratified the European Convention for the Protection of Human Rights andFundamental Freedoms on 12 July 2002, and by this act it accepted the mandatory jurisdiction ofthe European Court of Human Rights, but also enabled all persons under its jurisdiction, open theway for the protection of human rights and fundamental freedoms before the European Court ofHuman Rights in Strasbourg. Also, the jurisdiction of the Court and the rules on the admissibility of the request forinitiation of proceedings constitute a very important part of the system established by theConvention, since in the past years the number of requests for initiation of proceedings hasincreased significantly, to the extent that the Court currently has about 120 thousand casesoutstanding, according to the practice so far, most of them will be declared inadmissible, due to thelack of fulfilment of the conditions for admissibility.

Key words: human rights, European Convention for the Protection of Human Rights,European Court of Human Rights, jurisdiction

44

Коњахин Владимир, шеф катедре кривичног права и криминологије Кубански државни универзитет, Доктор правних наука, професор,Почасни правник Руске Федерације (Краснодар, Русија),

Књазкина Анастасија, ванредни професор кривичног права и криминологије Кубански државни универзитет, Доктор правних наука, професор, Кандидат правних наукаРуске Федерације (Краснодар, Русија),

Гигинејшвили Марија , предавач на катедри Кривичног права и криминологије Доктор правних наука, професор,Кандидат правних наукаРуске Федерације (Краснодар, Русија)

НА ПИТАЊЕ О УСПОСТАВЉАЊУ ОДГОВОРНОСТИ НАТО ЗЕМАЉАЗА АГРЕСИЈУ У СЛУЧАЈУ СРЈ: РЕАЛНОСТ И ПЕРСПЕКТИВА

Кључне речи : агресија, суверенитет, територијални интегритет, одговорност, Међународни кривични суд, надлежност.

Key words: aggression, sovereignty, territorial integrity, responsibility, International criminal

court, jurisdiction.

Сажетак : Чланак је посвећен анализи питања о успостављању одговорности НАТО земаља за агресију у случају СРЈ 1999. године. Ово питање је обухваћено у два аспекта: са становишта његове ретроспективе и перспективе. На основу спроведеног истраживања, израђен је закључак о потреби креирања аdhoc трибунала, или привођењу правди појединихпочинилаца кривичних дела у националним судовима истих држава.

Annotation: The article is devoted to the analysis of responsibility of the NATO countries fortheir aggression against the FRY in 1999. This issue is covered in two aspects: from retrospective andperspective point. On the basis of the conducted research, the conclusion is drawn that it is necessaryto create an ad hoc tribunal, or to bring to justice guilty individuals in the national courts of the statesconcerned.

Савремени безбедносни систем заснива се на принципима неупотребе силе и решавању спорова на било који мирни начин (члан 2 Повеље УН). Употреба силе у међународном праву може бити само законита у случају самоодбране (члан 51 Повеље УН) или увођење мировнихтрупа санкцијом Савета безбедности УН да спрече хуманитарну катастрофу (члан 42 Повеље

45

УН). Свака друга употреба силе против суверенитета и територијалног интегритета државеможе се сматрати агресијом.

Чињеница да је агресија злочин у савременом међународном праву, не доводи се у сумњу. Али оно што тачно представља објективну страну овог злочина, и даље генерише кроз дискусију. Већ у првој половини двадесетог века, светска заједница препознаје рат као неприхватљиво политичко средство. Према чл. 10 Статута Лиге нација, државе чланице су биле обавезне да "поштују и очувају територијални интегритет и постојећу политичку независност свих чланова Лиге против сваког спољашњег напада". У чл. 227 Версајског уговора, направљен је покушај да се Вилијам други изведе пред лице правде. Деценију касније, 27. августа 1928. године, Уговор о одбијању рата је усвојен као инструмент националне политике, иначе познат као Бријан-Келогов пакт. Пробој у криминализацији агресије може се сматрати Конвенцијом о дефиницији агресије из 1933. године, у којој је прво дата дефиниција овог злочина. У будућности, агресија је укључена у Повељи војних трибунала у Нирнбергу иТокију као злочин против света. Одлуком Војног суда САД-а у Нирнбергу о случајуВиљгемељштрасе од 11. до 13. априла 1949. године Г. Ламмерс, П. Корнер и В. Кепплеросуђени су за злочин агресије и осуђени на 20, 15 и 10 година затвора . Агресија је такођеукључена у Нацрт закона о злочинима против мира и сигурности човечанства у издањима из1954. године (први део, члан 2) и 1996. (члан 16.). Агресија је такође укључена у Нацрт законао злочинима против мира и сигурности човечанства у издањима из 1954. године (први део,члан 2) и 1996. (члан 16.). Ствар је у томе што дуже време државе нису могле доћи доконсензуса о објективним знацима овог злочина. Тек 14. децембра 1974. године усвојена јеРезолуција 3314 Генералне скупштине УН, према којој се агресија схвата као "употреба оружане силе од државе против суверенитета, територијалне неповредивости или политичке независности друге државе или на било који други начин неспојив са Повељом Уједињених нација". У складу са чл. 3 названа резолуција као агресија треба бити квалификована.

а) инвазију или напад оружаних снага државе на територију друге државе или било које војне окупације, без обзира на привремену природу, која је резултат такве инвазије или напада,или било која анексија силом територије друге државе или њеног дела;

б) бомбардовање од стране оружаних снага државе територије друге државе илиупотреба било којег оружја од стране државе против територије друге државе;

(ц) блокада лука или обала државе од стране оружаних снага друге државе;

(д) напад од стране оружаних снага државе на копнене, морске или ваздухопловне снагеили поморске и ваздушне флоте друге државе;

(е) Коришћење оружаних снага једне државе на територији друге државе у договору садржавом домаћином, у супротности са условима предвиђеним уговором, или било какавнаставак њиховог боравка на тој територији након раскида уговора;

ф) акције државе, дозвољавајући њену територију коју је ставила на располагање другојдржави, користи те друге државе за извршење акт агресије против неке треће државе;

г) слање од стране или у име државе наоружаних банди, групе, нерегуларне силе или плаћеници, који спроводе дела оружане силе против друге државе, који су тако озбиљни да је еквивалентан актима наведеним горе, који су тако озбиљни да су еквивалентни актиманаведеним горе, или његово значајно учешће у њима.

Упркос чињеници да су резолуције Генералне скупштине УН акти "меког" закона и,заправо, само су типичне препоруке, тако да је горња дефиниција постала широкораспрострањена и препозната у свету. Треба обратити пажњу на чињеницу, да анализирана резолуција дефинише агресију као чин државе, а не појединца. Упркос одсуству међународног

46

уговора који криминализује агресију, , у националном кривичном законодавству у многимземљама постоји чланак који утврђује одговорност за агресију или ослобађање агресивног рата(члан 353 Кривичног законика, члан 411 (4) Кривичног закона Француске, члан 81 Кривичногзакона Јапана, члан 300 (1) Кривичног закона Турске, чл. 92 Кривичног закона РепубликеКореје, итд.).

Међународни трибунал за бившу Југославију, као и други међународни и хибридни судови, није продужио своју надлежност над злочином агресије. Србија и Црна Гора су покушале позвати земље НАТО да одговоре на Међународни суд УН, оптужујући их занеовлашћено коришћење силе. Због непостојања надлежности, Међународни суд правде УН никада није донео одлуку, којом би осудио или оправдао акције НАТО трупа на Косову, остављајући питање хуманитарне интервенције отворене на дневном реду. Међутим, суд је навео да је његова одлука да одбаци захтев у вези са процедуралним аспектима и не утиче на квалификацију кривичног дела НАТО земаља. Ипак, врата Међународног суда правде Уједињених нација су затворена, па стога, чак и ако је захтев задовољен, државе би биле одговорне, а не поједина физичка лица.

Једино правосудно тело које је обухватило овај злочин у својој надлежности био је Међународни кривични суд. Али и овде је било процедуралних проблема. Године 1998,приликом потписивања Римског статута државе нису прихватиле дефиницију агресије, то је"одложено" до састанка у Кампали 2010. године. Светској заједници је требало скоро 60 година од оснивања УН-а, да се договоре о дефиницији. 7 година је требало да се "активирају"амандмани Римског статута. Врхунац овог дугог процеса био је усвајање у Скупштини државачланица 14 децембра 2017.године резолуције о јачању надлежности Међународног кривичногсуда у вези са кривичним делом агресије. Од 17. јула 2018. године, Међународни кривичнисуд моћи ће разматрати случајеве агресије који су се догодили након ступања на снагуамандмана. Поред временског ограничења одговорности за агресију, постоје и процедуре.Држава и тужилац немају право да поднесу захтев Међународном кривичном суду запокретање истраге, ако је злочин агресије почињен од стране грађанина државе или натериторији државе, и ако није ратификовала амандмане на Римског статута. Сходно томе, ово питање може се упутити Међународном кривичном суду само од стране Савета безбедности УН-а. Ово ствара још једну препреку за спровођење правде. Дефиниција агресије, садржана у чл. 8 бис Римског статута репродукује одредбе Резолуције Генералне скупштине УН-а 3314. Истовремено, амандмани усвојени елементима кривичних дела, који су обавезни анекс Римског статута, детаљно описују састав агресије. Дакле, објективна страна се изражава у планирању, припреми, покретању или спровођењу акта агресије или (уз већ извршени акт агресије) употребу оружане силе од стране државе против суверенитета, територијалне неповредивости или политичке независности друге државе или на било који други начин који је неспојив са Повељом УН. Другим речима, такав чин, по својој природи, озбиљности и обима, препознаје се као груба повреда Повеље УН.

Субјективну страну агресије одликује свест стварних околности, с једне стране,указујући на некомпатибилност такве употребе оружане силе са Повељом УН, а с друге стране– на грубо кршење Повеље УН.

Агресија посебан предмет - једна особа је у позицији да врши контролу над управљањем или политичког или војног деловања државе која је починила акт агресије.

У Кривичном законику из чл. 353 предвиђена је одговорност за планирање, припрему,ослобађање и спровођење агресивног рата, и у чл.354 за јавне позиве за ослобађање од агресивног рата. Неколико различитих дела у вези са агресијом, приказани су у Кривичном законику Србије. У другом делу , одговорност се успоставља не само за агресивни рат (члан 386), али и за њихово учешће у рату и оружаног сукоба у страној земљи (чл. 386 а) и учешће

47

ове организације у ратовима и оружаним сукобима у страној земљи (члан 386-А.).Истовремено, треба имати на уму да национално законодавство има ограничен обим,дозвољавајући само онима који су под јурисдикцијом одређене државе да буду одговорни.Заузврат, у том смислу наднационална надлежна тела су пожељна јер нису везаназаконодавством једне државе, али могу применити читав низ међународних норми.

Један од најважнијих спорних питања у признавању присуства или одсуства акта агресије је у разграничењу од легитимне употребе силе у складу са Повељом УН. Традиционално, употреба силе је дозвољена само са санкцијама Савета безбедности УН. Поред тога, одржано је доста расправа о прихватљивости признавања права на хуманитарну интервенцију и потребу за реформом пословника и надлежности Савета безбедности УН-а. Није тајна да пет сталних чланова Савета безбедности државе имају различите политичке политике између којих је тешко постићи консензус. Они често користе право вета, што заправо доводи до неактивности Савета безбедности. Посебно снажна расправа се одвијала током усвајања резолуција 1199 (1998) и 1203 (1998) о потрази за начинима стабилизације ситуације на Косову. Русија и Кина су се уздржале од гласања за резолуцију 1203, која је понудила Србији сарадњу са НАТО-ом и ОЕБС-ом, а такође је предвиђала и усвајање свих неопходних мера од стране релевантних организација. Док Русија и Кина верују да резолуција не дозвољава употребу силе, НАТО земље предвођене Сједињеним Америчким Државама прихватају текст резолуције као директан позив за војну акцију. Тада је генерални секретар НАТО-а Хавијер Солана представио појам "хуманитарна катастрофа" - ситуацију у којој кршење људских права добија масовни карактер, а озбиљност последица ових кршења је толико велика да угрожава међународну сигурност. Под његовим покровитељством, већина земаља чланица НАТО-а одлучила је да од 23. марта до 10. јуна 1999. изврши војну кампању на Косову. Може се рећи да је криминализација агресије у међународном кривичном праву далеко од Конвенције из 1933. године Римског статута Међународног кривичног суда из 1998. године. Нирнбершки војни суд је до сада био прво и једино међународно правосудно тело, преко које су починиоци доведени у међународну кривичну одговорност за агресију. Поступци у Међународном суду правде УН-а у вези са земљама НАТО-а престали су због недостатка одговарајућег ауторитета. Међутим, суд је истакао да ће странке бити одговоран за активности које нарушавају права других држава. Тако је суд оставио питање отворено у смислуматеријалног права. Процесне препреке су спречиле суд да испитује меритум и утврдипостојање или одсуство агресивних акција. Коначно, упркос чињеници да ће Међународникривични суд ускоро моћи да прихвати случајеве агресије против сопственог настанка, дело почињено на територији Србије и Косова неће бити под њеном јурисдикцијом, првенствено због привремене резерве ratiotemporis. Иако злочин агресије не застарева, данас не постоји прави механизам да се дође до међународне кривичне одговорности за напад на Косову. Стога сматрамо потребним да се на званичном нивоу покрене питање и да се у блиској будућности тражи његова примена у погледу стварања аd hoc трибунала или да појединци огласе кривим пред националним судовима, као што је случај са казном немачког официра Адолфа Ајхмана у Израелу 1961. године.

48

Русија, ЕкатенбургУралски државни правни факултет Пиликина Екатерина Георгијевна

КРИВИЧНО - ПРАВНА КОМАНДНА ОДГОВОРНОСТ НА ПРИМЕРУ ВОЈНЕОПЕРАЦИЈЕ НАТО –а НАД ЈУГОСЛАВИЈОМ

Војна операција под називом "Савезничка сила" НАТО против Савезне Републике Југославије одржан је од 24. марта до 10. јуна 1999. године. У свом извештају "Косово годину дана на: достигнућа и изазови" Генерални секретар НАТО-а Џорџ Робертсон је рекао да "у време примене НАТО бомбардовања на Косову доминира етничко насиље, покушава да блокира демократски режим, систематско кршење закона о људским правима и владајућу моћ ...". Управо, кризна ситуација у Савезној Републици формирана је током грађанског рата да је НАТО оправдао илегални напад на суверену државу која је била усмерена не само на војна места, већ је изазвала неизбрисиву штету цивилном становништву (према различитимподацима, током ове операције, од 1200 до 2500 човек) и оставио дубоку оцену у историји.

Тако је, током операција синдиката операција, Северноатлантски савез извршио велики број злочина забрањених међународним кривичним правом, посебно ратним злочинима, чији је погрешан утицај у међународним инструментима као што је Римски статут, Статут Међународног суда за бившу Југославију и Статут Међународног суда за Руанду, односно намерно циљање цивила и цивилних предмета у оружаним сукобима. Међутим, ова дела суостала некажњена.

Поставља се питање: ко би требао бити одговоран за злочине почињене у таквим ситуацијама? У међународном кривичном праву постоји принцип индивидуалне кривичне одговорности, што укључује могућност давања правде само појединцима. Сасвим је јасно да се међународним организацијама не може дати статус појединачног лица и бити изведени пред лице правде на начин који је прописан Римским статутом Међународног кривичног суда. Међутим, у међународном кривичном праву утврђена је институција надлежности виших званичника, према којој је шеф одговоран за злочине које су починили његови потчињени.Постоји кумулативни теста, под којима се надређени може сматрати одговорним. Овај тест сесастоји од следећих одредаба: прво, особа је знала или намерно занемарила информације оизвршењу кривичног дела подређених; Друго, шеф је вршио ефективну контролу над својимподређенима; и треће, није предузео мере за сузбијањем или да спречи чињење злочина.

Римски статут довољно детаљно регулише институцију командне одговорности, збогчега у току студије чини прикладно да се ослони на основним документима и пракси суда. Такође, у сврху разумног тумачења одредаба Статута, треба се позвати на праксу Међународног кривичног суда и Међународног суда за бившу Југославију.

Тако, на пример, у низу судских одлука одређена је категорија ефективне контроле, која је, по мом мишљењу, најизраженија. Ова категорија се користи за успостављањесубординационих односа између шефа и његових потчињених, пошто је постојање таквих

49

односа обавезно за примену доктрине одговорности надређених. У случају Бемба Гомбо,Међународни кривични суд објашњава да ефективну контролу треба схватити као "физичкуспособност особе да спријечи извршење злочина или да га казни због тога што га је починила".Поред тога, треба нагласити да се доктрина о одговорности шефа не примењује на сва лицакоја врше ефективну контролу над извршиоцем злочина, али се могу користити само када шефзаузима "структуралну" позицију шефа хијерархијског система.

Истовремено, практично свако лице које држи положај надређеног може имати ефективну контролу над подређеним: Римски статут не намеће ограничења по овом питању. Штавише, пракса аd hoc трибунала указује на могућност разматрања не само извршних службеника, већ и високих званичника невладиних организација, као шефова. На пример, услучају Мусема, разматраног од стране Међународног суда за Руанду, директор фабрике чајабио је признат као шеф ефективне контроле.

Једнако важан фактор за довођење шефа пред правосуђе представља неуспех да предузме "све неопходне и разумне мере у његовој надлежности да спрече или сузбије њихово извршење". Хашки трибунал у случају Радована Караџића подразумева неопходне мере којеће начелнику омогућити да спречи или казни злочин, а а које морају бити - у складу с његовим овлашћењима. Као пример неопходних и разумних мера, Хашки трибунал резултира издавањем посебних налога с циљем забране незаконитих радњи, које прибавља од надлежног органа за вођење суђења и других.

Да ли је могуће довести пред правдом функционера међународне организације која је починила злочин? Размотрите ово питање на примеру војне операције у Југославији, коју је водио НАТО. Треба напоменути да је највиши званичник НАТО- а генерални секретар, а таособа је одговорна за процес доношења одлука и њихово спровођење. Из овога следи да јегенерални секретар, пре свега, био упознат са предстојећим нападом на Савезну РепубликуЈугославију; друго, преко представника земаља чланица НАТО-а ефикасно је контролисала ичињеницу dejure, и defacto;; и треће, није предузела никакве мере за спречавање или сузбијање извршења злочина, али, напротив, његова неактивност допринела је операцији "Савезна сила", која није била у складу са нормама и принципима међународног права.

Стога, званични став и акције генералног секретара НАТО-а током операције "Савезна сила" испуњавају критеријуме за доктрину одговорности надређених, како је то садржано у међународним инструментима, и огледа се у јуриспруденцији Међународног кривичног суда и ad hoc трибунала. Упркос постојању кумулативног теста, који значајно компликује доказ о учешћу особе у извршењу злочина, кривична доктрина одговорности надређених има важну улогу у међународном праву. Њена употреба најпрецизнији je начин да се утврди починиlacкривичног дела и на тај начин смањи број злочина почињених некажњено. Стога ће се нивокриминала у међународној заједници смањити, тако што ће се осигурати универзални мир и сигурност, јер, према Марку Тулију Цицерону, "највеће охрабрење криминала јенекажњивост".

50

KONTAMINACIJA OSIROMAŠENIM URANIJUMOM I GENETIČKE PROMENE KODSTANOVNIŠTVA JUGOISTOČNE SRBIJE KAO POSLEDICE AGRESIJE NATO ALIJANSE NA JUGOSLAVIJU 1999. GODINE

Radomir Kovačević

Institut za medicinu rada Srbije “Dr Dragomir Karajović”, Beograd, Deligradska 29

SažetakPrilikom agresije na Saveznu Republiku Jugoslaviju u periodu od 24. marta do 10. juna 1999.godine NATO alijansa je, uz brojne tipove oružja, primenila i municiju sa osiromašenimuranijumom (U238) koji ima alfa radioaktivnu emisiju.Kontaminacija životne sredine osiromašenim uranijumom i posledice biće dugotrajne imnogobrojne a na zdravlju ljudi ogledaju se u tome da čestice osiromašenog uranijuma unete uorganizam mogu izazvati razne štetne efekte.Detekcija i utvrđivanje tih posledica kod stanovnika koji žive u okolini kontaminiranih područjapredmet je istraživanja u ovom radu.Istraživano područje je jugoistočni deo Srbije ispod 44. paralele u širem rejonu Vranja na kome suutvrđeni visoki nivoi kontaminacije zemljišta, vode, vazduha i biosfere osiromašenim uranijumom idrugim radionuklidima kako je prikazano u UNEP-ovom izveštaju od aprila 2002. godine. Ispitanici (29) su bili žitelji tog područja prosečne starosti 39,5 godina. Visokospecifičnim testovima ispitivana je interna kontaminacija ljudi (alfa spektrometrija kao marker ekspozicije) i karakteristične posledice (biodozimetrija kao marker efekta). Rezultati dobijeni gamaspektrometrijskom analizom 24-časovnog urina pokazali su da nema povišene aktivnosti čime bi se ukazalo na internu kontaminaciju radionuklidima sa gama emisijom.Alfa spektrometrijska analiza sadržaja uranijumskog izotopa u 24-časovnom urinu urađena je u 19ispitanika (10 ispitanika nije dalo dovoljno urina). U svim analiziranim uzorcima urinakoncentracije uranijuma se kreću u rasponu vrednosti od 36 ng/L do 231 ng/L osim u jednomslučaju kod koga je utvrđeno 3759 ng/L tj. 3,7 g/L. U urinu ove osobe nađen je izotopski odnos U-234/U-238=0,21 što ukazuje na prisustvo osiromašenog uranijuma u urinu. Kod još jednogispitanika ovaj odnos izotopa je 0,6 ali kad se uzme u obzir visoka merna neizvesnost (40%) nemože se sa sigurnošću tvrditi da je u urinu prisutan osiromašeni uranijum. Tipičan izotopski odnosU-234/U-238 u pitkim vodama je 0,8-1,0 a vrednosti koje odstupaju od ovog odnosa ukazuju na prisustvo osiromašenog uranijuma. Analizom genetičkog materijala u limfocitima periferne krvi u 6 (20,7%) ispitanika nađena je povećana učestalost hromozomskih aberacija, a konstatovane su specifične promene tipa dicentrika, ring hromozoma i acentričnih fragmenata. Deset (34,5%) ispitanika imalo je nespecifične promene. Ovaj rezultat se smatra tolerantnim s obzirom da su takve promene česte i u ljudi koji se ne nalazeni u kakvoj ekspoziciji i smatraju se reparabilnim aberacijama. Zapažen je smanjen mitotski indeksu 6 (20,7%) ispitanika.Na osnovu analize rezultata ispitivanih parametara može se zaključiti da je na navedenom lokalitetu životna sredina dugotrajno kontaminirana osiromašenim uranijumom, da je utvrđena i interna kontaminacija stanovništva njime i da su specifičnim markerima efekta utvrđene i rane posledice na humanoj populaciji. Zbog toga je neophodno nastaviti pokrenutu dekontaminaciju istraživanog područja i dalje kontinuirano pratiti stepen kontaminacije životne sredine i zdravstveno stanje celokupnog stanovništva.

Ključne reči: NATO alijansa, agresija, osiromašeni uranijum, kontaminacija, detekcija,alfaspektrometrija, biodozimetrija, hromozomske aberacije, životna sredina, stanovništvo, zdravstveno stanje.

51

CONTAMINATION WITH DEPLETED-URANIUM AND GENETIC CHANGES INPOPULATION OF SOUTH-EAST SERBIA AS A CONSEQUENCE OF NATO AGGRESSION ON YUGOSLAVIA IN 1999

Radomir Kovačević

Institute of Occupational Health of Serbia”Dr Dragomir Karajović”, Belgrade, Deligradska 29

Abstract

In aggression against Federal Republic of Yugoslavia from March 24 to June 10, 1999, NATOAlliance used, along with various kinds of weapons, depleted-uranium (U238) ammunition withalpha radiation emission.Contamination of environment by depleted uranium and its consequences will be long-standing andnumerous, as the human health is being affected in the way that depleted uranium particles, broughtinto body, may cause varying harmful effects.Detection and identification of these effects in population living adjacent to contaminated regionswas the subject of our study.The examined region was the south-east part of Serbia below 44th parallel, in broader region ofVranje, where high contamination levels of the soil, water, air and biosphere by depleted uraniumand other radionuclides were detected as presented in UNEP Report, April 2002. The subjectsconsisted of 29 inhabitants from that region with mean age of 39.5 years.High-specific tests were used to investigate internal contamination of subjects (alpha spectrometryas exposure marker) and characteristic sequels (biodosimetry as effect marker). The results obtainedby gamma spectrometry of 24-hour urine revealed no higher activity what suggested the internalradionuclide contamination with gamma emission.Alpha spectrometry of uranium isotope content in 24-hour urine was performed in 19 subjects (10subjects failed to provide enough urine volumes). All tested urine samples showed the uraniumconcentrations ranging from 36 ng/L to 231 ng/L, except in one case in which the concentration was3759 ng/L, i.e. 3.7 g/L. U-234/U-238 isotope ratio in this person’s urine was 0.21, what indicatedthe presence of depleted uranium in the urine. One more subject had the isotope ratio of 0.6, but dueto high measurement uncertainty (40%) it could not be definitely concluded that depleted uraniumwas present in the urine. Typical U-234/U-238 isotope ratio in drinking water is 0.8-1.0, and levels deviating from such ratio suggest the presence of depleted uranium.The analysis of genetic material of peripheral blood lymphocytes in 6 (20.7%) subjects revealedhigher incidence of chromosome aberrations, and specific changes such as dicentric, ringchromosome and acentric fragments were noted. Non-specific changes were manifested in 10(34.5%) subjects and the results were considered tolerable, since these changes are generallycommon even in people who are not exposed at all and they are considered reparable aberrations.Lower mitotic index was reported in 6 (20.7%) of subjects.Based on the analysis of results of tested parameters, it may be concluded that examinedenvironment has been contaminated by depleted uranium for a long time, and that internalcontamination of population as well as early consequences to human population were determinedusing the specific effect markers. Accordingly, it is necessary to continue the initiateddecontamination of the examined region and continual monitoring of environmental contaminationlevel and health condition of an overall population.

Key words: NATO Alliance, aggression, depleted-uranium (U238), contamination, detection, alpha spectrometry, biodosimetry, chromosome aberrations, environment, population, health condition.

52

53

54

55

56

57

58

59

60

61

62

63

64

65

66

67

Ю.И.Дук доктор наука

Ванредни професор на катедри кривично процесног права и криминалистикеЈелецкиј, државни универзитет, Руске федереције

e-meil: yur-duk@yandex.ru

ПРАВДА И ДЕМОКРАТИЈА НАТО-а

ЈУГОСЛОВЕНСКА ВЕРЗИЈА

Човечанство се током целог периода које је описано у различитим историјским изворима суочавало се са проблемом безбедности живота као појединца, целе државе или групе државаповезаних са природним непогодама, сушама, поплавама, пожарима, земљотресима и другимнесрећама и нередима природе. У овим случајевима човек узима ове непријатељске манифестације од стране природе као безнадежне манифестације елемената, преживљавајући их, враћајући уништену економију, куће, усеве, стоку итд. Истовремено, он је крив за погрешне радње у погледу "мајке" природе, исправљајући своје грешке и чак приносећи жртву силама природе. Ово је био део концепта оправданости постојања човека на земљи. Правда је један од концепата који су људиприхватали губицима, човечанство од елементарних непогода које су изазване природнимкатастрофама. Концепт правде различито су тумачили појединци и групе људи од стране читавих народа који су заузели агресиван став против становника других племена, националности других вероисповести, суседних и удаљених држава. Агресија је изазвала замену концепта правде с огромним бројем других концепата, а све је то учињено да би сеоправдале повреде принципа правде. У сваком тренутку, агресори су оправдали своје поступкекоје су лишене универзалних концепата правде, под маском најразноврснијих мишљења идобрих намера.

Дакле, ми смо данас суочени са агресивним акцијама многих политичких елита у светукоје правдају своју агресију, чисто као себичну акцију не само против појединаца, група људи,већ и читавих земаља. Истовремено, ти агресивни политичари не оклевају да користе отворене лажи и фалсификују чињенице и догађаје како би постигли своје себичне циљеве.

Последњих деценија у историји човечанства обележен је прилично велики број најразноврснијих међународних војних сукоба, интервенцијама у пословима суверених држава и усвајањем неоправданих санкција. Ове акције су изазване једним циљем и овај циљзвучи сасвим једноставно - снага и профит. Снага и профит, у свим његовим облицима, наметнути су било којој држави и само су у интересу уског круга особа, њихово богатство је на рачун других земаља и народа. Сама агресија је ужасна по својој суштини, али најстрашнија манифестација је против цивила. Конкретан пример без преседана, манифестација војне агресије, последњих деценија је агресија покренута 24. марта 1999. године, од стране четрнаестземаља које су чланице НАТО-а, укључујући САД, Канаду, Великој Британију, Немачку иФранцуску у односу на Југославију. Против Југославије у војној операцији под називом"Савезничка сила" је било укључено у савез 1.200 авиона, 3 носача, 6 подморница и 26 ратна

68

брода. У овом случају, војни контингент НАТО-а против Југославије. У периоду непријатељстава, која је трајала 78 дана, НАТО авиони више од 35.000 летова, ослобађајући готово 24.000 бомби и пројектила на војним и цивилним локалитетима. Још 240 крстарећих ракета лансирано је са бродова и подморница. Који је био разлог за овако велики пројектила и бомбашки напад током 78 дана НАТО савеза против мале балканске државе с која се зове Југославије. Држава са необично лепом природом, љубазном и веселом популацијом која није показала агресију никада у историји свог постојања. Формални разлог је откриће масовне гробнице у косовском селу Рачак наводно извршен од стране српских представничких снага над мирним албанским становништвом. Ову верзију представили су албански сепаратисти, према којима су представници југословенских агенција за спровођење закона покренули масакр у селу над цивилним становништвом, убивши 45 цивила. Овај инцидент у Рачку, представљен у оваквом светлу довело је до тога да НАТО по први пут постави питање употребе силе против Југославије. Не уверивши се у аутентичност верзије албанских сепаратиста, без пажљиве провере и икаквог доказа, чланице НАТО-а, које се састоје од 19 држава које предводе Сједињене Државе, изнеле неразумне захтеве Србије. Неоснована и недоказане тврдње довеле су до неуспеха косовских преговора у Рамбујеу и одбијањаСрбије да потпише "мировни план", од којих је једна тачка била распоређивање странихтрупа на Косову, што би ефективно значило војну окупацију покрајине. Касније се испоставило да убиство 45 цивила у Рачку није ништа друго дофалсификовање које је организовано уз учешће западних специјалних служби. Огромнавећина сахрањених била су милитанти Ослободилачке војске Косова, који су умрли уразличитим деловима покрајине у сукобима са југословенским снагама за спровођење закона.

Позивају се на постојање употребе наоружане агресије од стране НАТО-а која јепотпуно игнорисала одредбе међународног права и једноставне универзалне принципе правде.Чак и ако је кривично дело почињено у ствари у односу на 45 лица над цивилнимстановништвом у овом случају, кривични поступак мора бити покренут против српске војске,које су починиле овај злочин, и која је непроверена верзија Албанаца. А овде је мирностановништво Србије, које је погинуло као резултат НАТО бомбардовања. Овакав приступрешавању проблема у најбољем случају није акт поновног успостављања правде, него чиносвете грађанима Србије. Постоји ли легитимно питање освете за шта? Број војника и цивилаубијених као резултат војне агресије НАТО-а у Србији још увек није успостављен. Као резултат бомбардовања, према проценама српских власти, погинуло је око 2,5 хиљада људи, укључујући и 89 деце. Рањено 12,5 хиљада људи.

Искључена је логика акције и приступ решавању проблема од стране НАТО-а у организацији бомбардовања на територији Југославије. Ако је војска крива, зашто бомбардовати мирне градове и уништити економију читаве земље, уништити индустрију, транспорт, цивилне објекте. Према разним проценама, штета износи 30 до 100 милијарди долара, према различитим проценама. Око 200 индустријских предузећа, нафтних складишта, енергетских објеката, инфраструктурних објеката, укључујући 82 жељезничке и аутомобилске мостове, уништене су или озбиљно оштећене. Оштећено је најмање 100 споменика историје иархитектуре, заштићених од стране државе и заштићених од стране УНЕСЦО-а.

Али убиство цивила и уништавање економије НАТО агресија над Југославијом 1999. године није завршена. НАТО снаге су током бомбардовања користиле забрањене врстемуниције са радиоактивном нечистоћом осиромашеног уранијума (У 238 ). Тако је најмање 15тона осиромашеног уранијума у облику фрагмента шкољке погодило територију Југославије,од које су произведене бојеве главе граната и бомби, које су над Југославијом користиле снагеСеверноатлантског савеза. Први, да НАТО бомбардовање над територијом Југославије може

69

довести до широко распрострањене контаминације зрачењем, изјавили су представници УН-аодмах након завршетка војне операције НАТО-а.

Пекка Хаависто, лидер експертске групе УНЕП-а који је стигао на Балкан, скренуо јепажњу на могуће радиоактивне контаминације воде у дугорочном периоду због корозијеуранијумских језгара пројектила из ваздуха и бомби преосталих у земљи.

Независна комисија за истраживање ратних злочина шефова држава НАТО-а против Југославије, основана 6. аугуста 1999. године на иницијативу премијера Шведске Ханс Јоран Перссон, дошло је до закључка да је војна интервенција НАТО-а нелегална, с обзиром на тода алијанса није добила претходно одобрење од Савеза безбедности УН-а. Међутим, акцијесавезника су оправдане чињеницом да су сва дипломатска средства за решавање сукобаисцрпљена. Комисија је критиковала употребу касетних бомби авиона НАТО-а, као ибомбардовање хемијских индустријских комплекса и рафинерије нафте на територији СавезнеРепублике Југославије, што је довело до значајне штете на животну средину. У марту 2002.године, Уједињене нације су потврдиле радиоактивну контаминацију на Косову као резултатНАТО бомбардовања. Дугорочне последице напада НАТО утичу на људско здравље. Степензрачења у бројним насељима на југу Србије (пре свега на Косову и Метохији), погодио је 1999.године осиромашеним уранијумом (према Главном штабу Војске Србије, укупно 112 округа)и даље превазилази дозвољене стандарде. Са НАТО бомбардовањем српски научници повезују раст рака у земљи. У наредној години предвиђени су нови случајеви рака од најмање 40.000 грађана Србије чија је популација 7,2 милиона људи. Ову разочаравајућу прогнозу једао председник Српског друштва за борбу против рака Слободан Чикарић.

Посебно алармантна ситуација је настала у јужном делу Србије, која је била најтеже бомбардована. Према речима Радомира Ковачевића, шефа одељења за заштиту од зрачења у Институту др Драгомир Карајовић, људи који живе у зонама загађеним уранијумима имајувисок ризик од развоја канцера лимфних жлезда, крви, плућа и дојке. Према подацима из 1999. године, било је 194 мушкараца и 173 жене са било којом врстом рака на 100 хиљада становника,према најновијим доступним подацима, за сваких 100 хиљада људи је 292 мушкараца и 251 жена са раком. Као што је напоменуо Ковачевић, последице контаминације животне средине са осиромашеним уранијумом "биће дугачке и бројне". Стога, акције НАТО савеза које воде САД према Југославији представљају неоправдану, неовлашћену и неадекватну агресију упркос свим постојећим међународним правним актима усмереним на решавање међународних сукоба. У овој ситуацији, врло је тешко и скоро немогуће говорити о моралној и етичкој страни акција НАТО савеза према Југославији. По нашем мишљењу, искључити такве радње од стране НАТО и другихагресивних снага. Неопходно је кривично гонити починиоце напада на Југославију и захтевати накнаду штете и материјалне и моралне штете народима Југославије. Неопходно је водити отворено суђење у вези са државама које су учествовале у нападу на Југославију и одговорним особама које су донеле одлуку да нападну земљу користећи војну силу и забрањено оружје. Процеси морају бити јавни и транспарентни, уз доступност специфичних закључака и санкција. Само у овом случају, светска заједница може се заштитити од самоуслужних незаконитих акција агресора свих врста. Само на овај начин можемо постићи владавину права и правду на планети и истинску демократију.

70

Државни суверенитет, као моћ закона у "ризичном" друштву.

Т.Ф. Мињазева доктор правних наука, професор, Главни истраживач кривичног, кривично процесно законодавства;Институт за законодавство и упоредно право Владе Руске Федерације Професор кривичног права, кривично процесног права и криминалистике

У последњој деценији, конфликтне ситуације у односима држава (Русија и Украјина, САД, Велика Британија, Србија и Косово, ситуација у Сирији и др.) нагло су порасле. На глобалном простору - хаос. Ово је додато проблемима који морају бити решени светском политиком. Одлична је експресија В.Д. Зоркина "турбулентно-хаотична стварност модерне"ере промене " која захтева посебну пажњу сваке националне и глобалне правне заједнице ... Утаквим епохама масовне и несигурне будућности, у сваком друштву ослабљена су и спољнадржавна правна конструкција и стабилност правне свести појединца. " Немачки социолог иполитички филозоф Улрик Бек деведесетих година прошлог века дошао је до закључка дацивилизација генерише "нове врсте ризика"(нуклеарно оружје, хемијска и биотехнолошкаиндустрија итд.), стога "у апсолутној сигурности, ми, људи, јасно се одбија ... друштвенеинституције индустријског друштва суочиле су се са историјски без преседана могућностимауништавања живота на планети као резултат неких одлука". Он је модерно друштво називаованвременском категоријом - "ризичним друштвом". У друштву са ризиком, улога правне заједнице и државе неизбежно расте у подршку одрживости и повећању степена цивилне правне свести. Али чак и у "ризичном друштву", без обзира на то како су развијени односи између држава, принципи на којима је вековима изграђена сарадња различитих држава заснована су на генерализацији искуства покушаја и грешке. Фатална грешка у односима између држава даје предност акције "закон силе", који се користи за више моћних земаља упркос "сили закона". Историјско искуство потврђује да је поштовање принципа поштовања државног суверенитета основа "моћи закона", како за решавање спорова између сукобљених страна, без обзира на ниво друштвено-економскогразвоја било које земље, и да се супротстави злочинима против мира и безбедностичовечанства и међународних злочина. Не треба дозволити кршење начела поштовањадржавног суверенитета, на пример, власти које себе сматрају водећим у интересима тренутногполитичког тренутка. Свака акција против других сила државних или других корака ће битипротив међународног права, против установљених правила игре, на чиме се међународниодноси цивилизују. Државни суверенитет налази свој израз у владавини неотуђивости права државе даодлучује о питањима интерног и екстерног карактера, поштовању владавине права, општеприхваћеним принципима и нормама међународног права. Поштовање државног суверенитетакао саставни елемент принципа суверене једнакости држава, садржано у чл. 2 Повеље УН, Повеља Заједнице независних држава из 1993. године и низ међународних уговора је у међусобном признавању свих учесника у међународним односима о праву на поштовање и одговорности према поштовању политичке независности, територијалној надмоћности и интегритету државе, могућности слободног избора прихватљивог социо-економског системаи облика државности

71

ПРОБЛЕМИ НАЦИОНАЛНЕ ЈУРИСДИКЦИЈЕ АГРЕСИЈЕ

Л.В. Иногамова-Хегај,

Доктор права. Професор Одељења за кривично право на Московском државном правномуниверзитету именом О.Е. Кутафина (МДПФ);

Шеф катедре кривичног права и кривично процесногправа и кримининалистике

Једна од првих најсвеобухватнијих дефиниција агресије била је концепт развијен на иницијативу совјетске државе већ 1933. године. У преамбули Лондонске конвенције о дефиницији агресије од 3. јула 1933. године, чији су учесници биле осам држава, нагласио једа стране признају "неопходно је, у интересу универзалне сигурности, што прецизниједефинисати појам агресије, како би се спречио изговор за његово оправдање" и да је у интересусветског мира да свим народима осигурају неповредивост територија својих земаља, учеснициконвенције сматрају да је корисно успоставити прецизна правила која дефинишу агресијуизмеђу својих земаља, све док ове последице не постану универзално признате. "

У чл. 2 ове конвенције садржи текст државе агресора, којим се схвата држава, "која ћепрва извршити једну од следећих акција:

1. Објава рата другој држави;2. Инвазију на своје оружане снаге, чак и без проглашења рата, на територији друге

државе; 3. Напад њене земље, поморских или ваздухопловних снага, чак и без проглашења рата, на територији, бродовима или авионима друге државе;4. Морска блокада обала или лука друге државе;5. Подршка која се пружа оружаним бандама које ће, образоване на својој територији, напасти на територију друге државе или одбити, упркос захтеву државе, који су били подвргнути инвазији, да прихвате на својој територији све мере које зависе од њега да лишавају поменуте банде било какве помоћи или заштите "(члан II ).

Значај ове конвенционалне дефиниције агресије био је у томе што је по први путсадржао конкретне критеријуме за агресију. Горња дефиниција агресије у том периоду ниједобила значајан накнадни развој.

У повељама трибунала у Нирнбергу и Токију, агресивни рат ушао је у системмеђународних злочина, иако није то била посебна дефиниција. Садашња дефиниција агресије усвојена је више од четрдесет година од советског концепта садржаног у Конвенцији о дефиницији агресије из 1933. године.

1974. године Генерална скупштина УН усвојила је резолуцију "Дефиниција агресије",што је од посебног значаја. Јапански професор Југаро Хигаши пише о резолуцијамамеђународних организација:

"Иако су без правне природе, њихова политичка и морална снага не могу се занемарити." Мишљење научника је посебно важно у одређивању снаге и значаја резолуцијео агресији 1974 године.

Већ више од четрдесет година ова резолуција заправо остаје једини документ у коме сеоткривају знаци агресивног рата, омогућавајући у сваком случају да се утврди присуство или

72

одсуство акта агресије. До данас, резолуција постаје важна обичајно правило међународног кривичног права.

Руски научници цене целину ове резолуције. Професор И.И. Лукашук и А.В. Наумов,посматрајући агресивни рат као међународни злочин, односи се на дефиницију агресије 1974године.

Из дефиниције агресије произлази да је употреба оружане силе од стране државе првиу супротности са Повељом УН "први знак" агресије, иако питање о томе да ли се агресијаодвија или не одлучује Савет безбедности УН-а у складу са својом Повељом.

Предност дефиниције агресије која се разматра јесте формулисање специфичнихкарактеристика које карактеришу сам чин агресије.У чл.3 резолуције су наведена деветзнакова агресије, због постојања другог, довољно је да се установи бар један од њих. Листаових аката агресије није коначан. Савет безбедности може утврдити да други акти представљају агресију у складу са одредбама Повеље УН (члан 4 резолуције).

Одредбе дате резолуције узете су у обзир приликом покушаја дефинисања агресије упроцесу израде и усвајања Римског статута Међународног кривичног суда. Ипак, овај статут Међународног кривичног суда није дефинисао агресију.

На конференцији за преиспитивање 2010, која је одржана у Кампали, главном градуУганде, државе уговорнице Међународног кривичног суда усвојиле су измене и допуне текстаРимског статута Суда (чланови 8бис, 15бис и 15тер) на основу и поступку за подношењекривичног гоњења од стране Међународног кривичног суда лица оптужених за извршењеагресије.

Питање субјекта злочина агресије било је сложено. Дефиниција агресије, дата у резолуцији Генералне скупштине УН-а из 1974. године, назива се агресором државе. Умеђувремену, за кривично дело, утврђена је кривична одговорност појединца.

У дефиницији која је усвојена на конференцији 2010. године, агресија као злочин дефинисана је на следећи начин: планирање, припрема, иницирање или спровођење акта агресије од стране особе, која је у ствари способна да води вођство или контролу над политичким и војним акцијама државе (члан 8 бис). Значај ове дефиниције агресије је у томе што дефинише кривичну одговорност појединца. Међутим, таква особа мора бити одговорнаособа, која има власт и може заправо водити или контролисати политичке и војне акциједржаве.

Питање кривичне одговорности појединца за почињени злочин против мира и сигурности човечанства у литератури и судској пракси се третира различито. Постојимишљење да само високи званичници државе могу сносити кривичну одговорност за агресију.

У правној науци се наводи да појединци могу бити предмет међународног злочина.Међутим, ове особе могу одговорити само на основу националног закона пред националнимсудом. Овај положај је доследно потврдио Н.A. Ушаков. Веровао је да појединац не може бити одговоран према међународном праву. Према овом научнику, не постоји међународна правда. Активности трибунала у Нирнбергу и Токију и могућност стварања других међународних судова, са положаја Н.А. Ушакова су ретка појава, изузетак од правила. Кривична одговорност појединаца за међународно кривично дело (против мира и сигурности човечанства) може се сматрати само као одговорност пред домаћим судом и у складу са домаћим кривичним правом. Изражено мишљење је немогуће усагласити. Наведени цитати научника и судски акти

73

трибунала у Нирнбергу и Токију јасно потврђују, да појединци за међународни криминал могубити кривично одговорни како у домаћем праву, тако и у складу са нормама међународногкривичног права. Недоследност ове тачке гледишта научника видљива је у стварнојактивности Међународног кривичног суда, која делује на основу Римског статута из 1998.године и створена је у складу са свим поступцима које је усвојила међународна заједница.Статут предвиђа да ће кривичну одговорност сносити лице за међународни злочин, како удомаћем закону и у међународном праву.

2010. године усвојено је разматрање на Конференцији држава чланица Римског статута правила Међународног кривичног суда о агресији које укључују одговорност државе и појединца за агресију. Дефиниција злочина агресије дат је у чл.8 -бис Римског статута који разматрамо. У ставу 1 овог члана формулисана је дефиниција агресије, од којих су главне одлике алтернативне акције почињене са флагрантним ( грубим ) повредама Повеље УН. Концепт агресије предвиђен је у вези са резолуцијом Генералне скупштине УН-а "Дефиниција агресије" из 1974. године. У ставу 2. чл. 8-бис односи се на планирање, припрему, иницирање или спровођење акта агресије од стране особе која је у ствари способна да врши контролу над политичким и војним акцијама државе. Тако у чл. 8-бис Римског статута утврђени су објективни знаци злочина агресије ( actus reа ) и посебног ентитета као појединца. Субјективни знаци кривичног дела (mens rea) злочина агресије прописани су нормама "Елемента злочина" Међународног кривичног суда из 2002. године. Према овим нормама "Елементи злочина", починилац је требао да схвати чињеничне околности, истичући некомпатибилност саПовељом УН о коришћењу оружане силе и околности које указују на озбиљност повредеПовеље УН-а због природе, тежине и обима акта агресије.

У две уводне уметности. 15-бис и 15-тер анализираног Римског статута, постоји другачији редослед надлежности Међународног кривичног суда у вези с злочином агресије. Различити ред надлежности предодређује улога Савета безбедности УН-а у утврђивању чињенице о извршењу акта агресије од стране државе и ограничењима територијалне и личне надлежности овог Међународног суда. Одредбе чл. 15-бис ће се примењивати ако ситуацију преда Међународном кривичном суду од стране државе уговорнице или када тужилац покрене истрагу. Одредбе чл.15-тер се односе на вршење надлежности од стране Суда у преносу ситуације директно у Савету безбедност УН-а. У другом случају, надлежност Међународног кривичног суда може се вршити у вези са било којим кривичним делима, укључујући онепочињене на територији "трећих земаља" или њихових грађана. Правни услови за агресијудатог Статута ступају на снагу одређеним редоследом. Прво, на први поглед после 1. јануара2017 године , норме о агресији требале би добити потврду двотрећинском већином гласова уСкупштини држава чланица. Друго, анализиране одредбе о агресији могу се применити самоако је акт агресије извршен након годину дана од дана ратификације амандмана од стране 30држава чланица.

Концепт агресије Римског статута Међународног кривичног суда обухвата одредбеПовеље Нирнбершког и Токијског трибунала, као и дефиницију агресије Генералне скупштинеУН-а из 1974. године.

Национални закони предвиђају различите дефиниције агресије. Државе, чланице НАТО-а, Грузија, Немачка и остали, осигуравају агресију у светлу одредаба Повеље Нирнбершког и Токијског трибунала. Дакле, у чл. 404 Кривичног закона Грузије односи се на припрему или вођење агресивног рата. Члан 72 Кривичног законика Летоније криминализујепланирање, припрему, ослобађање и вођење агресивног рата и помиње, поред тога, учешће у

74

завери за чињење ових злочина. Члан 80 Кривичног закона Немачке утврђује припреме заагресиван рат. Забрана злочина агресије у неким државама, чланице НАТО-а, представљена је као последица њене територијалне неповредивости или политичке независности. Иако агресија није дефинисана у члановима, ипак они осигуравају независност и неприкосновеност државе од опасности и претњи, у виду рата, зависног статуса, иностране власти, подређености и сличних околности, њима је забрањена агресије. Кривична одговорност почиње пружањем помоћи физичком лицу у спровођењу непријатељског дела (као што је употреба силе) против интереса државе. Члан 83 Норвешког кривичног закона гласи: "Свака особа која неправилно покушава да одреди или помогне пласман Норвешке или било ког дела своје територије под страном доминацијом, или његово укључивање у састав друге државе или одвајање било ког дела своје територије, кажњава се затвором од најмање осам година или казном затвора у трајању од најмање осам година, а не више од 21 године.

Неке чланице НАТО-а обезбеђују забрану непријатељстава, проглашење рата и сличнадела. У чл. 211 Албанског кривичног законика "Провокација рата" је забрањена .Вршење делапочињена са намером да се изазове рат или подвргавање Републике Албаније опасности одинтервенције страних земаља и у члану 212 је криминализовано "Остваривање са странимвластима или државама у сврху војне интервенције на територији Републике Албаније"Слична дела су предвиђена у Кривичном закону Бугарске, чл.98 сматраће се кривим особа којапомаже страној држави или јавној групи у иностранству у рату или изврши другинепријатељски акт усмерен против Републике.

Предложене одредбе више држава показују континуитет прописа повеље Нирнбершког и Токијског суда, као и коришћење одредаба Повеље УН-а и у одређеном броју случајева дефиницију агресије из 1974. године. Важно је напоменути да у кривичном законодавству бројних горе наведених земаља у случају подршке и учешћа у непријатељствима може битипредмет одговорности било које лице како сопствених држављана тако и странаца подједнако.

Међутим, питање кривичне одговорности појединаца за нападом, за агресију у многим државама Кривичног законика није прецизирано. Јасно је да обична особа не може извршити агресију, она може извршити само наредбу која му је дата. Дефиниција предмета агресије, формулисана на конференцији Кампал 2010 (члан 8-бис), може се узети као основа за домаћезаконодавство држава као учесника Римског статута Међународног кривичног суда и другихземаља.

У међувремену, међународни документи и научници примећују две одговорности зазлочине против мира и сигурности човечанства. Као што је већ поменуто, појединци се гоне за агресију, геноцид, ратне злочине и друге међународне злочине. Држава за међународни криминал носи само међународну правну, али не и кривичну одговорност. Искуство прошлих агресија и данашњих дана показује да држава за међународни криминал доводи до правне одговорности. Међутим, она се карактерише специфичним тренуцима. У домаћој и страној правној литератури о међународном праву, међународном кривичном праву и кривичном праву, позиција је у основи представљена према којој држава сноси међународну правну одговорност за кривично дело.

Нирнбершки трибунал је усвојио принципијелну одлуку о могућности кривичнеодговорности правног лица за злочине против мира и човечности, укључујући и агресију.

Може се закључити да тренутно, у складу са нормама међународног права, агресивнират, као злочин против међународног мира, може подразумевати три врсте одговорности:

75

-међународну одговорност државе, кривичну одговорност правног лица и кривичну одговорност појединаца. Свака од ових врста одговорности постоји паралелно, не искључујући и не замењујући другу. Ове врсте одговорности могу се изводити намеђународном и националном нивоу. У кривичном законодавству држава постоје одредбе о одговорности за агресију. Питање је само у практичној примени националних и међународних правних норми о одговорности за агресију.

Међународни суд правде (не Међународни кривични суд, поступајући на основу Римског статута из 1998. године) 2004. године одбацила је пријаве Србије и Црне Горе противосам држава, чланица НАТО-а које су извршиле бомбардовање Југославије 1999. године, јер подносиоци представке нису били чланови Статута овог Суда у време подношења захтева. Питање да се бомбардовање препозна као незаконито, акто агресије није подигнут.

Ни Међународни кривични суд нити Међународни суд правде до сада нису донелијединствену судску одлуку о признавању одређеног акта агресије.

76

Марија Зекић, дипл. правник, Београд

Бешчашће „цивилизованих народа“

„Када Србин хоће да буде напредан, Он прихвати мишљење својих непријатеља“ Стеванн Сремац

Последице агресивног напада НАТО на СРЈ све се више испољавају деветнаест година после њиховог деловања. Ништа више није обавијено велом тајности. Чак и извори НАТО потврђују да се током агресије нису поштовале међународне конвенције и правила хуманитарног вођења рата. Њихови извори указују да је током агресије било 26.100 летова НАТО авијације изнад Републике Србије, од тога 18.170 летова борбене авијације, при чему је уништено 2.300 објеката на земљи, лансирано је 415.000 различитих пројектила укупне масе 22.000 тона. На нашу срамоту тачан број погинулих још се не зна, а рањено је 12.500 цивила. Уништено је и оштећено преко 25.000 објеката. Разорена инфраструктура од чега преко 500 километара путева и преко 600 километара железничке пруге. Оно што је запрепашћујуће је чињеница да је 112 локација на југу Србије и Косова и Метохије бомбардовано осиромашеним уранијумом. „Милосрдни анђео“ је бомбардовао преко 60% цивилних циљева. НАТО је намерно бомбардовао хемијска и нафтна постројења како би изазвао еколошку катастрофу. НАТО алијанса признаје да је на СРЈ бачено преко 30.000 пројектила, док Војска Србије тврди да је бачено преко 50.000 пројектила. Само на Србију је бачено око 15 тона осиромашеног уранијума, а посебно на места код Врања – Пљачковица,Боровац, Брестославци и Рељан.

Пре НАТО бомбардовања наша земља је била једна од најчистијих зелених оаза у Европи. Ови подаци познати су и Уједињеним нацијама. Функционер Уједињених нација Сенегалац Бакари Кантеа, био је шеф мисије Програма Уједињених нација за човекову околину који је сагледавао еколошке последице бомбардовања на СРЈ. Његов извештај је био више него запрепашћујући. Он тврди: „атмосфера и тло у бившој СР Југославији трајно сузагађени отровним материјама због бомбардовања индустријско хемијских комплекса и збогупотребе оружја са осиромашеним уранијумом“. У извештају се даље наводи: „да ће наредне генерације које живе на бомбардованом тлу патити од канцерогених обољења, леукемије, биће повећан број спонтаних побачаја и деформитета новорођенчади“. То је натерало Уједињене нације да тај извештај учине недоступним јавности и на тај начин сакрију истину.

У извештају Бакари Канте, који је по налогу Клаус Топфера, генералног директора УНЕП-а сакривен од јавности што је преседан у историји демократске Европе, у осмом поглављу пише: „Бомбардовање НАТО-а догодило се у време сетве пољопривредних култура од животног значаја за становништво – кукуруза, сунцокрета, соје, шећера, шећерне репе иповрћа. Бачени осиромашени уранијум утицао је на квалитет ваздуха, тла, воде, што је имало, како дугорочне тако и краткорочне негативне последице по ланац исхране“.

77

На почетку 21.века тешко је сакрити истину тако да светско јавно мњење зна да„Милосрдни анђео“ није била хуманитарна интервенција. Напротив.

У извештају Института за нуклеарне науке Винча пише „Имајући у виду брзину којим се муниција испаљује, односно процењене количине при дејству, високу вероватноћу самозапаљивања, као и измерене активности које су неколико стотина пута веће него код природног садржаја уранија у земљишту (10 – 50 Bq/ kg), може се закључити да примена наведене муниције доводи до контаминације животне средине са дугорочним последицама по животну средину и локално становништво, што указује на опасност од радијацијске болести иод могућности повећаног ризика за канцерогена обољења. Деца су посебно осетљива назрачење јер се њихове ћелије врло брзо деле у току раста.

Осиромашени уранијум, а посебно његови оксиди, су хемијски и радиолошки веоматоксична једињења која битно нарушавају еколошку равнотежу на теренима погођенимрадиоактивном муницијом... Употребом осиромашеног уранијума у муницији, НАТОалијанса је угрозила цивилно становништво и његово потомство“.

Оваквим понашањем НАТО алијанса је прекршила и бројне међународне Конвенције,а пре свега Повељу Уједињених нација, Општу декларацију о људским правима као иКонвенцију о атомској енергији из Беча од 1996 године, и многа друга општеприхваћенамеђународна документа.

Многе земље које припадају НАТО пакту алармирају светску јавност о порасту канцерогених оболења међу војницима који су учествовали у кампањи бомбардовања СР Југославије. У томе предњаче Италија и Белгија. Оболели су и војници из Немачке и Велике Британије који су учествовали у бомбардовању. У Француској је највећи број умрлих војника, али се о томе не говори у медијима, јер је Француска једина земљау Евроопској унији којапроизводи муницију са осиромашеним уранијумом. Америчи војници били су смештени нанајмање загађеним територијама, јер су они тачно знали која су места гађана са осиромашенимуранијумом.

Дилему да ли је осиромашени уранијум штетан по људски организам најбоље говоричињеница шта предузимају САД у заштити својих војника. Сви њихови војници који боравена Косову и Метохији добили су нуклеарно – биолошко – хемиски приручник на чијој се насловној страни налази мртвачка глава. (Kfor International Brigade Njest Depleted Uranium – Information book, овај приручник је потписао пуковник Освалдо Бизари, 1999.године). На последњој страници овог приручника под насловом “Златна правила“ пише: „ Држи се даље од тенкова, возила и зграда погођених пројектилима или крстарећим ракетама с осиромашеним уранијумом (ОУ). Носите заштитну маску уколико радите на удаљености од 500 метара од тенка, возила или зграде погођених ОУ – пројектилом или ОУ – крстарећом ракетом. Удисање нерастворљивих честица уранијумске прашине дугорочно је повезано са здраственим последицама укључујући канцер и деформације новорођенчади. Ове последице могу да постану видљиве тек неколико година касније“.

После деветнаест година почели смо да се суочавамо са последицама НАТОбомбардовања. Из непознатих разлога од наше јавности још се крију подаци који указују да једошло до великог пораста оболелих грађана од карцинома, као и других пратећих појава на

78

које указују НАТО стручњаци. Није нам јасно да ли се то ради из кукавичлука или из страха да се не замере светским моћницима, или из само њима познате себичне бриге да би сесачувала нека лажна идила о успешности малог људског живота?!

Неспорно је да је НАТО бомбардујући нашу земљу пре свега прекршио ПовељуУједињених нација која још у преамбули истиче „да се оружана сила не употребљава изузев уопштем интересу, и да користимо међународни механизам у сврху унапређења економског исоцијалног напретка свих народа“...1 Такође се оглушио и о саме циљеве Уједињених нацијакоји су дефинисани у члану 1. где се између осталог истиче да Организација Уједињенихнација има следеће циљеве:

1. „Да очува међународни мир и безбедност и у ту сврху: да предузима ефективне колективне мере ради спречавања и отклањања свега што угрожава мир, и сузбијања аката агресије и других повреда мира и да оствари мирним средствима, у складу са начелима правде и међународног права, поравнање или решење међународних спорова или ситуација које би могле довести до повреде мира;2. Да развија пријатељске односе међу нацијама, засноване на поштовању начела равноправности и самоопредељења народа, и да предузима друге одговарајуће мере за учвршћивање свеопштег мира;3. Да оствари међународну сарадњу решавањем међународних проблема привреде, социјалне, културне и хуманитарне природе, и развијањем и потстицањем поштовања права човека и основних слобода за све без разлике расе, језика или вере;4. Да буде средиште одакле ће се доводити у склад рад нација на постизању ових општих циљева.“2

Уколико се има у виду да је НАТО агресијом на СР Југославију занемарио Општудекларацију о правима човека, коју су потписале готово све државе чланице ове алијансе, агде се у члановима 1 и 2 констатује да „Сва људска бића рађају се слободна и једнака удостојанству и правима. Она су обдарена разумом и свешћу и треба да једни према другим поступају у духу братства. Сваком припадају сва права и слободе проглашене у овој декларацији без икакве разлике, као што су раса, боја, пол, језик, вера, политичко или друго мишљење, национално или друштвено порекло, имовина, рођење или друге околности. Даље, не сме се чинити било каква разлика на основу политичког, правног или међународног положаја земље или подручја коме неко лице припада, било да је ово подручје независно, под старатељством, несамоуправно, или да се налази под којим другим ограничењима суверености.

Свако има право на живот, слободу и личну сигурност.“3

Бројна су међународна документа које је НАТО прекршио бомбардовањем СР Југославије. Навешћемо најосновнија4:

1. Петроградска декларација (1868);2. Друга хашка Конвенција о законима и обичајима рата на копну, (Хаг 1899);

1 Повеља Уједињених нација, „Службени лист ФНРЈ – Међународни уговори“ бр. 5/45.2 Исто.3 Општа декларација о људским правима, „Службени лист 4 Интермекс,он лајн, приступљено 25.05 2018. И Весна Кнежевић – Предић и други: Извори хуманитарног права,друго допуњено и прерађено издање, „Публикум“, Београд 2007.

79

3. Четврта хашка Конвенција о законима и обичајима рата на копну (Хаг 1097. Посебно треба обратити пажњу на члан 22. где се истиче да „Зараћене стране не уживају неограничено право у погледу избора средстава за борбу против непријатеља. У име тога начела забрањена је, између осталог и употреба оружја и метака и материјала који проузрокују непотребне патње“);4. Протокол о забрани употребе у рату загушљивих, отровних и сличних гасова и бактериолошких средстава ратовања, Женева 1925 – узима се и као забрана употребе касније развијеног радиоактивног оружја због сличности ефеката;5. Конвенција о заштити цивилних лица у време рата, Женева 1949;6. Декларација Уједињених нација о животној средини, Стокхолм, 1972.; 7. Конвенција о забрани развоја, производње и складиштења бактериолошких (биолошких) и токсичних оружја и о њиховом уништењу, 1972.;8. Први додатни протокол: О заштити жртава међународних оружаних сукоба из 1977. Уз

Женевску конвенцијуиз 1949. (посебно треба обратити пажњу на члан 35.);9. Декларација из Рио де Женеира, Анекс I, о природној околини и развоју.1992.;10. Резолуција Поткомисије УН-а за превенцију, дискриминацију и заштиту права мањина

бр.1997/36 од 28. о8 1997.

Управо то утемељује нашу тврдњу да је нужно што пре тужити НАТО за материјалнуи нематеријалну штету коју су нанели грађанима Србије. Наравно оправдано се постављапитање пред којим судом то учинити? Уколико извршимо анализу уговора о оснивању НАТОјасно ћемо уочити да у њему нема предвиђене одговорности за проузроковану штету уследпредузетих војних операција. Поред тога, нема ни међународног суда који би судио оваквојмеђународној организацији. Тако да је на први поглед готово немогуће саму организацију дапојединац тужи. Међутим, телеолошким тумачењем међународног права долазимо до сазнањада међународне организације чине резултат сагласности воље њених чланица. Поред тога,државе чланице обавезно учествују у финансирању тих организација, али и њихови војници учествују у војним операцијама те организације. Управо у тој чињеници утврђујемо и одговорност држава чланица за деловање међународне организације каква је НАТО.

У уставима готово свих држава које чине НАТО савез предвиђено је да општеприхваћене норме међународног права обавезно се примењују у националним правним системима. Непоштовање тих норми чини неправо. Осим тога готово сви правни системиуважавају правило да ко другом проузрокује штету дужан је да ту штету и надокнади. Штетасе може јавити и као наношење физичког или психичког бола или страха. Управо то се догодило нашим грађанима у току бомбардовања од стране НАТО савеза.

Може се очекивати да ће државе чланице НАТО на све могуће начине покушати да избегну сопствену одговорност. Чак је могуће да пренебрегну чињеницу да су обештетили своје војнике који су боравили на нашој територији. Наша тужба треба да буде усмерена на захтеву да и грађани Републике Србије имају иста права као грађани држава чланица НАТО савеза. Наш тужбени захтев треба да садржи надокнаду материјалне и нематеријалне штетекоју познају сви закони држава НАТО савеза. Поред тога услед великог броја оболелих одкарцинома наша тужба мора садржати и захтев за лечењем наших оболелих грађана.

80

Последице бомбардовања НАТО снага по здравље становника Србије нажалост још нису озбиљно истражене. На приложеној карти виде се места у којим је коришћеносиромашени уранијум.

Уместо закључка

У даљем раду требало би ставити акценат на заснивању месне надлежности националних судова земаља чланица НАТО, али не треба одбацити ни могућност покретања судског поступка пред нашим судовима који су месно надлежни, јер се штета десила на њиховом подручју, тзв. lex loci damni. У даљем раду требало би ставити акценат на заснивању месне надлежности националних судова земаља чланица НАТО, али не треба одбацити ни могућност покретања судског поступка пред нашим судовима који су месно надлежни, јер се штета десила на њиховом подручју. Посебно треба изучити могућност покретање судског поступкапред Европским судом правде чија је пракса веома богата када је реч о успостављањуодговорности државе за накнаде штете појединца. 5 Такође потребно је сагледати сва

5 О томе види шире, Јелена Ћеранић: Одговорност државе за накнаду штете појединцима због повреде права ЕУ, XX Међународни научни скуп о одговорности за штету, накнада штете и осигурање, Intermex, Зрењанин 2017.

81

релевантна питања за упућивање тужбе Европском суду за људска права јер је и у његовојјуриспруденцији накнада штете.

Упркос чињеници да је за грађане Србије у овом тренутку правда далека и достизањеисте делује као „Сизифов труд“, ипак смо убеђени да немамо право да ћутимо, као и дадугујемо својим потомцима, без обзира на исход наше тужбе, пример да се и мирнодобскимсредствима може бранити достојанство, част и истина једног народа. Такође се уздамо, да ћеевропско грађанство које сваким даном еволуира, бити принуђено да једног дана преиспита идокаже своју демократичност и хуманост.

82

Кожухарик Дмитриј Николајевич

Декан Факултета за обуку научног и научног педагошког кадра Москва академија истражног комитета

Руске Федерације, Кандидат правног факултета, ванредни професор, пуковник правде научни специјалност: 12.00.08 - кривично право и криминологија; кривично-извршни закон E-mail: dnk555@rambler.ru

О одговорности за геноцид и агресију против југословенског народа

Сажетак: чланак испитује одговорност за геноцид и агресију на Савезну Републику Југославију. На основу анализе конкретних резултата бомбардовања НАТО савеза, направљен је закључак о актима агресије и геноцида над југословенским народом. Кључне речи: геноцид; акт агресије; међународни правни акти; НАТО, бомбардовањеЈугославије.

Kozhukharik Dmitriy Nikolaevich

Dean of the faculty of scientific and scientific-pedagogical personnel of the Moscow Academy of the Investigative Committee of the Russian Federation,

Candidate of Juridical Sciences, Associate Professor, Colonel of Justice E-mail: dnk555@rambler.ru

Scientific specialty: 12.00.08 — Criminal Law and Criminology; Criminal-Executive Law

About responsibility for genocide and aggression against the Yugoslavian people

Summary: in article responsibility for genocide and aggression against the Federal Republic

Yugoslavia is considered. On the basis of the analysis of concrete results of bombing by alliance

NATO the conclusion about acts of aggression and genocide against the Yugoslavian people is drawn.

Keywords: genocide; act of aggression; international legal acts; NATO, bombing of

Yugoslavia.

Као концепт, геноцид, који дефинише највећи злочин против човечности, добио је свој међународни правни статус након Другог светског рата током суђења у Нирнбергу, када је признат као међународни злочин. Конвенција о спречавању и кажњавању злочина геноцида усвојена је и отворена за потписивање од стране Генералне скупштине УН 9. децембра 1948. године. Анализирајући Други светски рат, концепт геноцид представља злочин за којиучесници треба да спрече или казне његово извршење. Веома често признавање чињенице о геноциду на међудржавном нивоу постајепроблем. У готово свим случајевима надлежни органи, који се терете за чин геноцида, то не

83

признају. Само у изузетним случајевима геноцид се признаје само одвојеним трећим земљама или већ сукцесорима органа који су га починили. Независни концепт "геноцида" први пут је користио пољски правник Рафаел Лемкин у књизи " Силе осовине у окупираној Европи", (Axis Rule in Occupied Europe) и након Другог светског рата концепт је стекао међународни правни статус, као концепт који дефинише највећи злочин против човечности. Под геноцидом Р. Лемкин је подразумевао масакр Јермена у Турској током Првог светског рата (1914-1918), азатим и истребљење Јевреја у фашистичкој Немачкој у предратном периоду и у земљамаЕвропе које су окупирали нацисти током рата. Геноцид се односи на међународне злочине, који се дефинишу као злочини почињени од стране појединаца повезаних са међународним злочинима владајућих режима држава.Између злочина држава и појединаца разлика је у субјекту ко је извршилац. У првом случају, државе саме делују у тим злочинима, а у другом случају су они појединци који усмеравају и спроводе државну политику, која се изражава кроз међународни злочин ове државе и која је одговорна за злочин. Слично томе, у међународном кривичном праву постоји још један приступ дефинисању међународног злочина, , који се односи на кривично дело појединца на основу норми међународног кривичног права. Као обавезно обилжје, такав прекршај мора да садржи међународни елемент који се састоји или у природи кривичног дела, било да је у предмету или у кривичним последицама таквог дела. У међународним злочинима разликују се два главна типа. Прва врста таквих злочинаподељена је општим међународним правом, зато кривична одговорност за њихово чињење настаје независно од места испуњености и да ли се састав таквих кривичних дела огледа у законима државе на чијој територији су почињени. Ова одредба је садржана у Повељи Међународног војног суда (Нурнбершки процес), који су створени за суђење главним војним(немачким) преступницима и који су криви за покретање, Други светски рат, који се односиона злочине из своје надлежности, "без обзира да ли су ове радње биле кршење домаћег законадржаве у којој су почињени или не" (клаузула "ц" члана 6. Повеље). Друга врста међународних злочина обухвата конвенционалне злочине, тј. злочине, чији састав утврђује међународна конвенција. Ако говоримо о геноциду, њен концепт као злочин по први пут je дао Конвенцију о геноциду (Њујорк, 9. децембар 1948). Такође требанапоменути да је опсег конвенционалних кривичних дела надлежност само држава учесница,а механизам за примену конвенција је да оне обавезују државе чланице да донесу одговарајућеодредбе у свом кривичном праву. Према томе, одговорност за конвенционалне злочине семоже приписати домаћем кривичном закону. Садашња криза на територији бивше Социјалистичке Федеративне РепубликеЈугославије (СФРЈ), дезинтеграција федерације - то је трагедија не само за људе свих националности бивше и садашње Југославије, већ и за Европу као целину. Хиљаде који су погинили, милиони избеглица, масовни злочини, мржња и окрутност, уништене судбине, уништене цркве, цркве и џамије, музеји и библиотеке су главне одреднице ове трагедије. За Југославију као мултинационалну и многопризнату државу, национално питање одувек је било посебно осетљиво. Историјски развој већине земаља које су биле део његовог састава, развијао се на различите начине: неки су били под ропством Турске, а други - под владавином Аустро- Угарске, једни су се борили за ослобођење силом оружја, други су чекали повољније услове. Разлике у друштвено-економском, политичком, културном и религијском развоју, различити погледи на принципе организације државе, на историјску перспективу развоја нације створили су проблеме у међусобним односима између народа уједињених у једној држави 1918. године. (Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца од 1929. године - Југославија), а 1945. године (Савезна народна Република Југославија - ФНРЈ од 1963. - Социјалистичка Федеративна Република Југославија - СФРЈ). Један од ових проблема је и покрет за уједињење Косова са Албанијом. Криза која је обухватала Југославију почетком деведесетих није завршена потписивањем Дејтонског споразума. Погоршање ситуације у Аутономној покрајини Косово и Метохија довело је до нове рунде кризе, чија је резолуција усмерена на напоре међународних

84

организација и светску дипломатију. Следеће године, 24. марта 2019. године, биће 20 година, од када је 1999. године без санкције Савета безбедности УН савез НАТО-а покренуо војнеоперације на територији Савезне Републике Југославије (СРЈ). Одлуку о почетку операциједонео је тадашњи генерални секретар НАТО-а Хавијер Солана. Операција „ Савезна снага ‘’ » (Operation Allied Force) војне и авио операција НАТО-апротив СРЈ извршена је од 24. марта до 10. јуна 1999. године. Разлог за међународнуинтервенцију био је историски, наводно етнички сукоб између староседелаца на Косову,између Албанаца и Срба. Дана 23. септембра 1998. године, Савет безбедности УН усвојио је Резолуцију бр. 1199, која је захтевала да руководство СРЈ и косовских Албанаца престану са непријатељствима на Косову и одмах започну мировне преговоре. Ситуација се нагло погоршала након инцидента у селу Рачак 15. јануара 1999. године, када је одржан велики оружани сукоб југословенске војске и полиције са борцима Ослободилачке војске Косова. Управо се овај инцидент сматра почетном тачком за почетак 78-дневног НАТО бомбардовања Југославије. Истовремено, по упутствима Европске уније, подигнуте су тужбе против југословенске војске и полиције због стрељања 42 становника албанског села Рачак на Косову. Међутим, у интервјуу новина Берлинер Цајтунг, Хелена Ранта (шеф истраге) је изјавила да су Албанци, који су представљени као цивили који су убили југословенска полиција, заправо погинули у борби. Дакле, они нису били мирни сељаци, већ припадници терористичких банди који су напали не само владине снаге, већ и њихове сународнике - Албанце, који су сарађивали са властима. Заправо, када је пропао наставак преговора САД и НАТО су почеле да се припремају за кажњавање и то "кривца у ометању преговора". И кршење одредаба чл. 2. Повеље Уједињених нација, у одсуству резолуције Савета безбедности УН, ваздухопловне и поморске снаге НАТО-а су 24. марта 1999. започеле систематско интензивно и дневно бомбардовање војних и цивилних објеката у Југославији. Чињенице и докази о злочинима почињеним од стране НАТО-а и држава чланица Северноатлантског савеза који су учествовали у агресији на Савезну Републику Југославију представљени су у Белој књизи "Злочини НАТО-а у Југославији". Документарни докази ", објављени у три књиге. Ово издање укључује доказе о злочинима против цивилног становништва и цивилних објеката током трајања тешке агресије, тј. од 24. марта до 24. априла 1999. Ова књига је почела да настаје чак и током агресије земаља НАТО-а према Југославији, у условима непрекидног бомбардовања, стога подаци приказани у њој, поготово што се тиче броја жртава и степена настале штете, нису коначни. Поред тога, неке жртве су касније умрле, а остаци других жртава нису откривени или идентификовани. Бела књига напомиње да је према интензитету и војној моћи агресија над Југославијом тек друга у Другом светском рату. Ова агресију је преузео НАТО, савез 19 најразвијенијихземаља, од којих 10 активно учествују у агресији, пружајући 1.100 авиона и других напреднихоружја. НАТО авијација је прелетела са 25.200 летова авиона преко територије Југославије, избацивши 25.000 тона експлозива. Заједно са директним учешћем, многе земље су допринеле агресији пружајући својим агресорима своју територију, војне инсталације и опрему и своју инфраструктуру на сваки могући начин доприносе трупама НАТО-а у позадини (Албанија, Хрватска, Словенија, Босна и Херцеговина, Македонија, Мађарска, Бугарска и Румунија). У агресији над Југославијом, НАТО је користио забрањена војна средства и оружје, као што су касетне бомбе и осиромашени уранијум. Ми говоримо о посебно штетној и опасној по живот и здравље људи врсти оружја чији ефекти су много гоие, нехумани и опаснији од класичних оружја. На територији СРЈ испоручено је 152 контејнера са 35 450 касетних бомби. Поред тога,приликом бомбардовања НАТО је користио пројектиле са графитним електромагнетнимпуњењем. Бачени су у термоелектрану "Обреновац", Костолцу, Новом Саду, Нишу, Бајиној- Башти, као и на изграђеним електричним постројењима у Лајковцу, Реснику, Лештану и Бежанијској-Коси. Као резултат, више од 5 милиона људи остало је без струје и воде.

85

Још ужасније су бројке жртава и уништења. Као резултат бомбардовања, више од 2.000 цивила је погинуло, више од 7.000 људи је повређено (у већини случајева резултат повреде је била потпуна инвалидност). Више од 2 милиона људи је лишено средстава за издржавање. 82 моста је уништено и оштећено; rayru[ene и оштећене 422 зграде образовних установа (школе, универзитети, домови), 48 медицинских установа (болнице, клинике, итд.), 74 теле-предајника, релеја и репетитора. Најважнији објекти животне подршке и инфраструктуре(електране, трафостанице, далеководи, нафтни објекти, многе фабрике, аутопутеви итд.)уништени су или озбиљно оштећени. Нането је неповратно оштећење историјских и архитектонских вредности (16 православних и католичких манастира, изграђених у 12. и 18. веку итд.) Бомбардовање је изазвало лавину избеглица са Косова и Метохије. Према неселективном бацању ваздушних бомби, ракета и других врста граната у стамбене површине, здравствене и образовне установе, индустријски објекти, путеви, мостови, аутобуси и возови НАТО-а кршили су међународно хуманитарно право, основ људских права, укључујући право на живот, као и одредбе међународног права о транспорту и заштити животне средине. Конкретно, прекршена је Женевска конвенција о рату (1949) и додатни протокол бр. 1 из ове конвенције (1977), Међународни пакт о грађанским и политичким правима и Међународни пакт о економским, социјалним и културним правима из 1966. године и друге међународне конвенције. Поред међународних докумената, НАТО је прекршио и своју повељу, према којој је НАТО одбрамбена организација која има право да делује само на територији својих држава чланица. Већина земаља чланица НАТО-а и агресијанад Југославијом била је у супротности са својим уставом и законима који забрањују ову врстувојне акције. Почевши рат против Савезне Републике Југославије, војна јединица НАТО-а извршилаје отворени акт агресије на суверену државу УН-а, која није дала ни најмању разлог било којојод тадашњих 16 чланица НАТО-а или самог НАТО-а. Савет безбедности одбацио је нацртрезолуције коју је Русија поднела заједно са Белорусијом и Индијом (Док. С / И999 / 328).Пројекат је изразио дубоку забринутост да је НАТО употребио војну силу против СРЈ безовлашћења Савета безбедности садржећи низ других одредби које су осудиле акције НАТО-а. Пројекат је дефинисао употребу силе од стране НАТО-а против СРЈ као претња међународном миру и безбедности, захтевао је тренутни прекид употребе силе и хитно настављање преговора. За пројекат су гласали Русија, Кина и Намибија, против 12 држава: САД, Велика Британија, Француска, Бахреин, Габон, Гамбија, Канада, Костарика, Малезија, Холандија и Словенија. Одбацивањем нацрта резолуције, Савет безбедности одбио је да квалификује акције НАТО-а и да их осуди , тиме ослобађа руке агресора, који је скоро три месеца дневно подвргавао територију СРЈ масовним ракетним и бомбашким нападима. Из наведеног можемо закључити да је прву агресију извршила међународна организација - Северноатлантски савез, још једна међународна организација - Уједињене нације су се потпуно уклониле од кривице држава чланица НАТО-а од могућности предузимања било каквих мера за одржавање међународног мира у вези са агресијом, а друга организација - Организација за безбедност и сарадњу у Европи, допринела је агресији, радњама тих истих чланица НАТО и њиховихпредставника. Такође треба напоменути да је агресија НАТО-а против Савезне Републике Југославије опасан преседан за намерно кршење повеље УН-а и међународног права, као и оживљавањеполитике диктатуре силом, НАТО је уверен у његову исправност и једнострано може утврдитишта је добро и што је лоше у међународним односима. Три чланице НАТО-а: Сједињене Државе, Велика Британија и Француска, које суистовремено чланови Савета безбедности УН-а, намерно су прекршиле основне одредбе УН- а. Пошто није добила резолуцију УН која је одобрила инвазију на Косово, НАТО се нашао у двосмисленом положају : што је упорније инсистирао на његовој већој ефикасности у

86

поређењу са УН, очигледнији је био недостатак легитимитета његових акција. Поред тога, СРЈ није била претња и није напала ниједну земљу НАТО-а. Сходно томе, НАТО борбене акције против СРЈ потпадају у дефиницију агресије. Одрезолуције и 29 – ог заседања Генералне скупштине УН 14. децембра 1974 сматра се да јеагресија као употреба оружане силе од стране државе против суверенитета, територијалногинтегритета или политичке независности друге државе,и да није у складу са Повељом УН. Због тога је рат са становишта међународног права признат као агресиван, ако је представљена у пријави у супротности са Повељом УН од стране оружане силе која је најпре против суверенитета, територијалну неповредивост или политичку независност друге државе или народа. Осим тога, Повеља УН обавезује државе да решавају своје међународне спорове мирним средствима и да се уздрже од претње силе и њене употребе (члан 2). Главна одговорност за осигуравање брзог и ефикасног деловања УН-а и мировне снаге својих чланова је поверено Савету безбедности УН-а (члан 24). Савет безбедности УН је овлашћен да истражује било који спор или ситуацију која може угрозити одржавање мира и сигурности (члан 34) и, ако је потребно, употребити силу (члан 42), одређујући који ће чланови УН бити укључени у ову сврху (члан 48). Осим у случајевима самоодбране, регионална или било која друга војно-политичка организација, укључујући и НАТО, нема право употребе силе без овлаштења Савета безбедности да врши принудне радње под њеним надзором (члан 53). То јето веома важно и да су прекршена као последица НАТО акције против Југославије. Такође, напад држава чланица НАТО-а над СРЈ је у супротности са одредбама чл. 1 Северноатлантског уговора од 4. априла 1949. године, који садржи обавезе држава- члановиНАТО-а "да реше све међународне спорове у којима могу бити укључени мирним средствима",чл. 6, прописујући да је надлежност НАТО ограничена на територије, државе чланице савезаи алијансе 7, којом се утврђује примарна одговорност Савета безбедности УН за одржавањемеђународног мира и сигурности. Током бомбардовања Савезне Републике Југославије, највећи број жртава међу цивилима и највеће уништење су резултат неселективних напада и прекомерне употребе силе од стране оружаних снага НАТО-а. Треба напоменути да су забране таквих радњи учесника уоружаном сукобу детаљно описане у Првом додатном протоколу Женевских конвенција. У току војних операција, жртве међу цивилима и оштећења цивилних предмета су неизбежне. Међутим, међународно хуманитарно право садржи мере које спречавају велики број жртава и штете. Други додатни протокол Женевских конвенција (члан 4, став 2а) изричито забрањује"угрожавање живота, здравља, физичког и менталног стања лица која не учествују унепријатељствима". Грубо кршење норми и принципа међународног хуманитарног права није спреченоупотребом НАТО-а тзв. високо прецизно оружје и графитне бомбе, и наводно обезбеђивање без крвног деловања. Као резултат војних акција, непоправљива штета је проузрокована култури југословенског народа, која спада у чл.16. Други додатни протокол Женевских конвенција, који забрањује "било која непријатељска деловања, усмерена против тих историјских споменика, уметничких дела или верских места, који представљају културну или духовну баштину народа, и да их користе да подрже ратне напоре. " У том смислу, можемо видети да је рат НАТО-а против Југославије, опасан преседан и свестно кршење Повеље УН и међународног права, што угрожава читав савремени међународни правни поредак и поткопава постојећи систем међународне сигурности. Исправљањем норми међународног права и гушењем агресије УН-а према СРЈ од стране УН,ОЕБС показује, да је Северноатлантски савез спреман да спроводи такве неовлашћене војне операције без добијања дозвољеног мандата и да поступа без обзира на међународно право и морал, и званични Вашингтон сматра да је пријем Резолуције Савета безбедности УН "пожељан, али не обавезујући" услов.

87

Према томе, докази представљени у Белој књизи указују да је НАТО починио злочине против СРЈ и њених грађана. Одговорност за почињене злочине и штету која је проузрокована сноси НАТО савез, као и државе чланице НАТО-а, које су учествовале у агресији на СавезнуРепублику Југославију и државе које су индиректно промовисале агресију НАТО-а. Пореддржава и влада, личну одговорност морају сносити појединци, почев од оних који су издалинаређења (шефови држава и влада, министри одбране, генерални секретар НАТО-а, војска идруги), извршиоци налога, пилоти који учествују у бомбашким нападима. Злочин није бионегиран, али је оправдан такозваном хуманитарном интервенцијом која је имала за циљспашавање етничких Албанаца на Косову и Метохији, иако је бомбардовање изазвало хуманитарну катастрофу која је избила у СРЈ.

88

ПОСЛЕДИЦЕ НА ЖИВОТНУ СРЕДИНУ И ЗДРАВЉЕ ЉУДИ НАТО АГРЕСИЈЕ 1999.

Хатиџа Бериша1 , Олга Зорић2

Резиме:

Током НАТО интервенције 1999. године на територији СР Југославије, у ваздушним ударима спроведених у периоду од 24. марта до 10. јуна, ангажовано је у различитим улогама укупно 19 НАТО земаља, на челу са САД. Прокламовани циљ оваквих НАТО дејстава – ограничавање војне моћи Југославије и спречавање хуманитарне катастрофе на Косову и Метохији, по броју ангажованих борбених система, ефектива по интензитету борбених дејстава, употреби пројектила са осиромашеним уранијумом, погођеним војним и цивилним циљевима, ова агресија, поред тога што је била апсолутно непримерена, за своју последицу има значајне еколошке и здравствене последице. Овај рад се бави разматрањем узрока, последица и реалних безбедносних претњи по екологију и здравље узрокованих НАТО бомбардовањем. Након скоро две деценије од ваздушних напада НАТО алијансе на простор СР Југославије, упркос бројним истраживањима спроведених од стране домаћих и међународних истраживачких тимова, не постоје тачне и прецизне информације о размерама акциденталне емисије дуготрајних органских загађивача (POPs) и последица по здравље и животну средину. Почев од 2001. године, на основу званичних података здравствених организација, уочен је значајан тренд увећања броја како новонастлих случајева канцера, тако и умрлих од тих болести, при чему се узроци везани за временски дефинисан период поклапају са НАТО бомбардовањем. Такође, поред чињенице да су тимови из Института Винча пронашли и уклонили око 200 пенетратора са југа Србије, што представља само 10% од бачених пројектила (подаци без података о бомбардованим областима на Косову и Метохији), у зонама дејствовања муницијом са осиромашеним уранијумом није успостављена перманентна контрола контамираних терена због заосталих пројектила и њихових делова, који се могу деловањем природних или антропогених чинилаца покренути и доспети у површински слој земљишта,водотокове или прехрамбене прозиводе за људску или животињску исхрану, што додатно представља ризични фактор животну средину и здравље.Овај рад има за циљ да укаже на крајње нехуману и неоправдану употребу пројектила са осиромашеним уранијумом током НАТОдејстава на територији Србије који имају размеру еколошке катастрофе, укаже напоследице услед разорних дејстава на хемијску и наменску индустрију, као и на реалнихопасности по здраве и екологију услед непредузимања адекватних благовремених мера од стране државних институција Републике Србије и међународне заједнице.

Кључне речи: НАТО, бомбардовање, осиромашени уранијум, екологија, здравље, безбедност

1 Војна академија, Београд2 Академија Доситеј, Београд

89

Мр Ратомир Антоновић1

УДРУЖЕНИ ЗЛОЧИНАЧКИ ПОДУХВАТ НАТО ЗЕМАЉА ПРЕМА САВЕЗНОЈРЕПУБЛИЦИ ЈУГОСЛАВИЈИ

Апстракт: Савезну Републику Југославију је НАТО алијанса, без одобрења Савета УН и супротно свим нормама међународног права, бомбардовала у периоду од 24. марта до 10. јуна 1999. године, свакодневно, у континуитету, са пројектилима пуним осиромашеног уранијума. Разлог бомбардовања је било отворено сврставање на страну терористичке организације ОВК, која је сецесионистички деловала на подручју јужне српске покрајине Косова и Метохије, а којој је ово бомбардовање у великој мери помогло у реализацији својих планова. Други, такође битан разлог за ово бомбардовање је било мешање у унутрашња политичка питања СРЈ и субверзију легитимно изабраног државног руководства. Осим што је ово бомбардовање било спроведено противправно, уз отворено кршење међународног права, што је било директно усмерено против суверенитета и територијалног интегритета СРЈ, оно је са аспекта људских права представљало геноцид са одложеним дејством против народа који живи на тлу СРЈ, као и непосредних суседних земаља.

Кључне речи: бомбардовање, осиромашени уранијум, геноцид, злочин.

THE UNITED CRIMINALS ENTERPRISE OF NATO COUNTRIES, BY THE FEDERALREPUBLIC OF YUGOSLAVIA

Abstract: The Federal Republic of Yugoslavia is a NATO alliance, without the approval of the UN Council and contrary to all norms of international law, bombing in the period from March 24 to June 10, 1999, daily, continuously, with missiles full of impoverished uranium. The reason for the bombing was an open assignment to the side of the terrorist organization UCK, which had secessionist activities in the area of the southern Serbian province of Kosovo and Metohija, to which the bombing helped greatly in the realization of its plans. Another important reason for this bombing was the interference in the internal political issues of the FRY and the subversion of legitimately elected state leadership. Apart from the fact that this bombing was carried out unlawfully, with an open violation of international law, which was directly directed against the sovereignty and territorial integrity of the FRY, it was from the aspect of human rights a genocide with delayed action against the people living on the soil of the FRY, as well as the immediate neighboring countries. Key words: bombing, depleted uranium, genocide, crime.

1 Факултет за право, безбедност и менаџмент “Константин Велики“ у Нишу, Универзитета „Унион НиколаТесла“.

90

Непобитне чињенице

Узрок за НАТО агресију према СРЈ било је питање Косова и Метохије. Косово иМетохија је јужна српска покрајина. За Србе, Косово и Метохија је колевка Србије, јер је наКосову и Метохији настала српска држава и државност и на КИМ се налазе најважнијесрпске православне светиње, попут манастира Дечани, Грачаница, Сопоћани, ПећкаПатријаршија, Црна Река, Девич, Свети Врачи, Свети Архангели, Света Тројица, Соколица идруги. За Албанце, Косово и Метохија представља поднебље пуно рудног богатства, на комАлбанци чине већинско становништво и које је идеално за ширење Албаније. Дакле, изреченог јасно следи да су овде интереси Срба и Албанаца јасно антагонизирани, те да једнеподручје КиМ везује историјски, због битних историјских и религијских разлога, док другито подручје гледају због интереса у будућности, из крајње опортуних разлога. Аргумент, којије неоспорно био на страни Срба је тај, да се Косово и Метохија налазе у саставу Србије, састатусом аутономне покрајине.

Косовски проблем свој корен има јако дубоко у прошлости, а до његове ескалациједолази 1981. године, кад су се по први пут јавно могле чути пароле „Косово – Република“. Ове демонстрације су иницирали косовски студенти и то најпре у Приштини, а потом и у осталим већим градовима на подручју Косова и Метохије. Како су ове демонстрације добијале све веће и озбиљније размере, у Приштину и остале градове у којима су се одржавали протистни скупови, послати су тенкови са циљем сузбијања истих. Немири су угушени, али је тиме дошло до трајног поремећаја у међунационалном односу између Срба и Албанаца, те су тиме само отворена врата много већим проблемима у долазећем периоду.

Године 1989. долази до великог штрајка рудара у Старом Тргу код Приштине, који такође бива насилно угушен деловањем оружаних снага, а убрзо потом се усвајају уставни амандмани који сужавају аутономију Косова као покрајине. Након тога, 1994. године, на Косову и Метохији се формира велика терористичка организација сепаратистичкогкарактера, под називом „Ослободилачка војска Косова2“, чији је главни и основни циљ био оружани обрачун са легитимним безбедносним снагама Републике Србије на подручју Косова и Метохије, а све зарад стицања независности Косова и његовог сепаратисања од Републике Србије. Као и већина других терористичких организација, Ослободилачка војска Косова се финансирала из незаконитих послова, као што су трговина наркотицима, белим робљем, људским органима и оружјем. Територија деловања ове терористичке организације није била само јужна српска покрајина, већ и простор Прешева, Бујановца и Медвеђе, Македоније, у потезу око Тетова и Црне Горе.

Ослободилачка војска Косова је своје корене нашла у такође албанској терористичкојорганизацији, основаној још 1982. године у Немачкој, коју су основали припадницирадикалне албанске струје, која се противила свакој сарадњи и коегзистенцији са Србима иСрбијом. Та организација се звала Косовски народни покрет3 и отворено се залагала за оружани сукоб са српском војском, полицијом и српским народом на Косову и Метохији, а

2 На албанском језику: “ Ushtria Çlirimtare e Kosovës“3 На албанском језику: “ Lëvizja Popullore e Kosovës“

91

све ради стварања државе Косово, која би била суверена и самостална у односу на Републику Србију. Маја 1993. године, у Приштини се формира Национални покрет за ослобађање Косова4, који активно почиње да организује активности набавке оружја и мобилизације људства. Већ од наредне године, а од 1995. године све интензивније и безочније, почиње са својим деловањем Ослободилачка војска Косова, која је за само три године начинила 1.845 оружаних напада, од чега је 1.075 напада било усмерено као војним и полицијским објектима, а 745 напада ка цивилима и њиховој имовини, док је 25 напада било усмерено ка избегличким камповима и лицима која су на подручје Косова и Метохије избегла. У току 1998. године дошло је и до 176 граничних инцидената приликом покушаја терориста да, најчешће носећи велике количине оружја и војне опреме, нелегално уђу на територију Косова и Метохије из Албаније. У тим сукобима на граници погинуло је 30 официра и војника Војске Југославије, а један број је и рањен. Војска Југославије запленила је на граници више од 80 тона лаког и тешког наоружања свих калибара, муниције и војне опреме.Отмице, мучења, масакрирања, логори и стратишта били су такође видљиви на Косову иМетохији као последица албанског тероризма. У току 1998. године отето је укупно 249 лица.Међу њима је било 13 припадника МУП-а који су касније мучени и убијени. Осталих 236отетих били су цивили лојални властима СРЈ. Од укупног броја отетих цивила 21 је убијен,88 је после зверског мучења ослобођено, а судбина 127 цивила је непозната5.

Случај Рачак

Међународна заједница је на албанске злочине остајала и слепа и нема. Међународни медијски простор је био конструисан антисрпски, под дејством јаких албанских лобиста, најпре у САД, где је Албанија и њен сецесионизам био здушно подржаван, па потом и на тлу Европе. Такође, на антисрпски став је утицао и новац из илегалних токова, од продаје оружја, људских органа, наркотика и проституције, а који је завршио у џеповима већине тадашњих светских моћника, са ауторитетом на креирање глобалне међународне политике. Зато су албански злочини приписивани Србима, Албанци су приказивани као жртве српског хегемонизма, а све аргументовано лажним репортажама СНН-а и ББЦ-а, чији новинари суотворено од обе стране тражили новац, да би их представили у што бољем светлу.

Као окидач за агресију над СРЈ, послужио је тзв. случај Рачак. Под овим називом сеподразумева једна оркестрирана и плански усмерена кампања против Срба на Косову иМетохији, којом је руководио искусни шпијун ЦИА, Вилијам Вокер (William Graham Walker)6. Вокер је у тиму са истакнутим америчким дипломатама и државницима радио на

4 На албанском језику: “ Lëvizja Kombëtare për Çlirimin e Kosovës“5 Стевановић, О. (2015) „Застрашивање и страх као терористичка обележја насиља албанских екстремиста наКосову и Метохији“, Супротистављање савременим облицима криминалитета – анализа стања, европски стандарди и мере унапређења, Криминалистичко – полицијска академија и „Ханс Зајдел“ фондација, стр. 329- 339. 6 Вилијем Вокер, је човек чије се име везује и за крваве догађаје у Салвадору 1989. где је он као амбасадор САД руководио америчком помоћи која је омогућила локалним властима убиство 6 водећих интелектуалаца у земљи, језуитског свештеника, његове домаћице и њене ћерке. Вокер је тада дао објашњење да су се герилци преобукли у униформе регуларне војске, како би кривица и одијум јавности пао на државне органе власти.Манипулације са лешевима, са униформама и томе слично, од раније су дакле специјалност тог човека, чијапрошлост у сваком случају умањује кредибилитет сваке његове даље активности, па и приче везане за догађајеу Рачку.

92

обуци албанских терориста, које је усмеравао на који начин и како што ефикасније да раде надестабилизацији српске власти на Косову и Метохији, а све у циљу изналажења штоубедљивијег разлога за НАТО агресију над СРЈ. Тако је, под тим геслом и мотивацијом инастао случај Рачак.

Српска полиција је у ноћи између 14. и 15. јануара 1999. кренула у акцију противприпадника 161. бригаде ОВК „Агим Целеј Цоли“, односно батаљона „Садик Шаља“. У селусе по подацима српске полиције налазило око стотину припадника ОВК, а у селу се налазиоСадик Мујота, кога су српске власти означиле као главног организатора напада на полицију.

Антитерористичку акцију извела је група полицајаца од 135 људи, 105 полицајацаприпадника Посебне јединице полиције Урошевац, Шесте чете Посебне јединице полиције и30 припадника оперативно-потерне групе.

По плану оперативно-потерна група кренула је у 3.00 и у потпуности заузела ровове иположаје са циљем блокаде повлачења према засеоку Лужак и Петрово. Том приликом овагрупа је убила три-четири припадника ОВК, од којих су двојица чували ровове. Један сеналазио у бункеру, а двојица на осматрачком пункту и митраљеском гнезду испод котеКршина. Бункер је елиминисан употребом зољее када су погинули Исмаил Љума и ЕнверРашити. Чета Посебне јединице полиције је у то време почела блокаду села. Акцију сунадгледале три групе верификатора. Акција је започела у 7.00 када је мегафоном упућенпозив припадницима ОВК да се предају. Овај позив поновљен је око 15 пута док нијезапочела пуцњава. У 7.15 један борац ОВК је убијен на путу из правца Штимља где сеналазио пункт ОВК и тиме се Рачак нашао у полуокружењу. Једна група бораца ОВК почелаје да се повлачи према махали Хаџовићи и у правцу засеока Љужак (заселак села Петрово). У8.30 је започела борба и пружање отпора према припадницима полиције који су били унаступању из правца Белинца, Штимља и дела пута Петрово - Рачак. Између 9.00 и 10.00савладан је бункер у коме су се налазила двојица бораца ОВК у центру села. У исто времесавладан је још један бункер у коме су погинула још двојица бораца а у трећем су страдалатројица бораца. Припадници ОВК који су били у штабу и по кућама, су под борбом кренулиу правцу ровова у којима се су се налазили припадници полиције — оперативно-потернегрупе. Не знајући да се у рововима налазе полицајци, исти су дошли до скоро самих ровова.Полицајци који су се налазили у рововима позвали су их на предају. Изненађени позивом,отворили су жестоку ватру према полицији и ту је погинуо највећи број бораца ОВК7.

Према подацима полиције сви погинули су били припадници ОВК. Око 15 часоваполиција је обавестила СУП Урошевац да је простор очишћен, да више нема борби и даможе да се крене са увиђајем и да је у току само спорадична пуцњава. Међутим, у извештајима међународних, проалбански оријентисаних медија и организација, описани сукоб легитимних полицијских снага са терористима ОВК, приказан је као ратни злочин великих размера. Закључено је да се радило о добро планираном и организованом нападу владиних снага на цивиле у Рачку, где се је био присутан ОВК у значајним снагама и починио је неке заседе на полицијским патролама. Сведоци су дали изјаве да су владине снаге заробиле, мучиле и онда очигледно погубиле 23 Албанца на брду изнад села, а осамнаест других је убијено унутар Рачка као и девет војника ОВК.

Новинари су током дана долазили у село где су их чекале вође ОВК. ПрипаднициОВК су прво показивали посмртне остатке у центру села, а затим и посмртне остатке у јарку,недалеко од центра села. Вилијам Вокер је у Рачак стигао око 13 часова. Прошао село и јарак

7 Симић, И. (2006), Истина о Рачку, Чигоја штампа, Београд, стр. 128-141.

93

заједно са већом групом новинара који су га пратили. Након тога је отишао надвадесетоминутни разговор са командантима ОВК. Новинарима је речено да су српске снагеушле у село, кренуле са претресом, извеле мештане села у центар села, раздвојили мушкарцеи жене и одвели мушкарце који су касније пронађени у јарку недалеко од центра села.

Интенција Вилијама Вокера је била јасна – да од овог сукоба направи ратни злочин,који ће идеално послужити као повод за бомбардовање СРЈ. Од својих налогодаваца је за тодобио зелено светло. На њему, као искусном оперативцу је било да све аргументе, билоистините, било лажне, стави у службу својих пријатеља из ОВК, а против српске полиције исвету их презентује као еклатантно кршење људских права. У прилог томе иде и сведочењеХелене Ранте, финског форензичара, која је вршила вештачење посмртних остатака убијениху Рачку, да је налаз о том догађају писала под огромним притиском Вокера да будеубедљивија о наводним српским злочинима у Рачку и да су тројица цивилних службеникафинског министарства тражили „дубље закључке“ у извештају. Како пише у књизи Рантеова,Вокер је преломио дрвену оловку напола и гађао је њеним деловима, јер није био задовољанњеним наводима у којима она није користила „довољно убедљив језик“ када је реч о српскимзлочинима8.

НАТО агресијa

Генерални секретар НАТО-а, Хавијер Солана је, без одобрења Савета БезбедностиУН, и противно свим принципима међународног права, дана 23. марта 1999. године издаоналог да се отпочне са бомбардовањем СРЈ. Тиме је наметнут рат независној, суверенојевропској држави, на самој граници НАТО зоне, грубим кршењем основних принципамеђународног права, а пре свега, Повеље УН и Завршног документа из Хелсинкија. Агресија је изведена без сагласности и супротно мандату СБ УН, чиме је извршена класична опструкција саме ОУН и негирана је њена улога. Наређење америчком генералу Веслију Кларку о нападу на СР Југославију, у то време команданту савезничких снага, дао је генерални секретар НАТО Хавијер Солана, што је било у контексту већ распламсале терористичке кампање усмерене против српског народа и његовог политичког врха. Такав поступак представља злочин против мира и човечности, који је за последицу имао низ других злочина. Овим преседаном је успостављен модел интервенционизма који се примењује у свим агресијама ради отимања државне територије, успостављања војних база за даљу експанзију и освајање, за контролу и коришћење стратешких праваца, природних ресурса и главних енергетских токова. Отимањем Косова и Метохије од Србије створени су услови убрзане експанзија САД/НАТО/ЕУ на исток и милитаризацију Европе. Тиме је обесмишљено свако образложење агресије и позивање на „хуманитарне разлоге“ или алтруизам Запада на челу са САД9.

Током агресије уз ангажовање 19 чланица НАТО алијансе, убијено је око 3.500, арањено 12.500 грађана. Од тога, према званичном, објављеном списку, у редовима војске иполиције погинуло је 1.008 бораца, од којих 659 војника и 349 полицајаца. Ракетама ибомбама НАТО оштећено је 25.000 кућа и стамбених зграда и уништено 470 километарапутева и 595 километара железничких шина. Оштећено је 14 аеродрома, као и 19 болница, 20домова здравља, 18 вртића, 69 школа, 176 споменика културе и 44 моста, док је још 38мостова било потпуно уништено. Потпуно је разорио 7 индустријских и привреднихобјеката, 11 енергетских постројења, 28 радио и ТВ-репетитора, 29 манастира и 35 цркава. Изведено је 2.300 налета у нападима на 995 објеката по Србији, док је 1.150 борбених авиона

8 Ranta, H. (2012), Foreign Ministry tried to influence Kosovo reports.9 Geinstlinger, M. (2000), Attack on the FRY - Attacks on International Public Law, Faculty of Law, University of Niš, p. 7-10.

94

испалило скоро 420.000 пројектила укупне масе од 22.000 тона. НАТО је испалио 1.300крстарећих ракета, бацио 37.000 касетних бомби које су убиле око 200 људи и повредиле јошнеколико стотина.

Коришћени су пројектили пуњени осиромашеним уранијумом који трајно угрожаваземљиште, воду и ваздух, улази у ланац исхране и изазива далекосежне последице поздравље људи и живих бића уопште. Србија је током бомбардовања засипана и другимотровима а контаминацији су допринела и оштећења индустријских постројења. Дејствозагађивача резултирало је чињеницом да је данас Србија прва у Европи по броју оболелих иумрлих од малигних болести у дечијем узрасту. Ово је био тихи атомски рат, чије последицећемо сагледати за 600 година.

Уништена је једна трећина електроенергетских капацитета у земљи, бомбардоване судве рафинерије нафте, у Панчеву и Новом Саду, а снаге НАТО употребиле су први пут итакозване графитне бомбе нарушавајући функционисање електроенергетског система. НАТОје свесно лишавао снабдевања струјом домаћинства, болнице, породилишта, дечје вртиће,пекаре, приватне стамбене објекте и друге, искључиво цивилне објекте, у служби грађана ицивилног становништва. Дакле, НАТО је свесно употребљавао средства борбе која сузабрањена, потом пројектиле који могу оставити трајне и катастрофалне последице постановништво, биљни и животињски свет на подручју тадашње СРЈ, услед чињенице да усеби садрже осиромашени уранијум, који је подобан да изазове најтеже облике обољења, сасмртним исходима. Ако изузмемо наведене циљеве политичке природе, основни и главнициљ НАТО интервенције над СРЈ је јасан. То је трајно истребљење становништва који живина тлу тадашње СРЈ, са одложним дејством, колико је уранијуму потребно да се разложи уатмосфери и почне са својим штетним деловањем на жива бића и животну средину. Томприликом је бачена велика количина осиромашеног уранијума на СРЈ, а према некимпрелиминарним проценама, она износи око 15 тона10.

Иначе, осиромашени уранијум је материја токсичног и радиоактивног карактера. Користи се за потребе нуклеарних реактора, у сврхе нуклеарног енергента, али и за производњу нуклеарног оружја. Код људи изазива мутацију гена и канцерогенезу. Чак и мале дозе јонизујућег зрачења уранијума су подобне да изазову ове мутације, а период за настанакпрвих симптома је од 15 до 20 година од првог контакта са уранијумом.

Правна квалификација НАТО злочина

Ако се у обзир узму наведене непобитне чињенице, јасно се могу извести следећизакључци: НАТО је 1999. године, супротно међународним нормама и кршећи Повеље УН иЗавршног документа из Хелсинкија, напао суверену државу, СРЈ. Мотив за напад је билаподршка терористичкој ОВК организацији, уз отворено фингирање наводних доказа да сујугословенске оружане снаге починиле злочин према албанском цивилном становништву уместу Рачак на Косову и Метохији. НАТО је кршио основне принципе и правила ратовањаприменом недозвољених наоружања, као што су касетне бомбе, до тад неиспитане графитнебомбе и пројектиле са осиромашеним уранијумом. Циљеви су били претежно цивилногкарактера и витални инфраструктурни објекти, попут болница, школа, железничких ипутничких мостова, рафинерија, хемијских и других индустрија, чије гађање је могло дапроизведе далеко катастрофалније последице по људе и животну средину, потом електране,чије гађање је директно погађало цивилно становништво, јер је снабдевање електричноменергијом било онемогућено.

10 Голубичанин, А. (2015), Угрожавање животне средине СРЈ током НАТО агресије – са посебним освртом на осиромашени уранијум, Факултет безбедности Универзитета у Београду, стр. 25-35.

95

Из ових закључака, јасно следи да је НАТО 1999. године починио злочин над СРЈ и њеним становништвом11. Последице, које се изражавају у броју жртава нису коначне, јер јеНАТО у горко наслеђе будућим нараштајима оставио штетно дејство осиромашеногуранијума, које ће тек у овим годинама, по протеку периода разлагања, доживети својукулминацију. Дакле, циљ је било поступно и постепено уништење једног народа, уконкретном случају Срба, што јасно говори о геноцидној намери. Према дефиницији,геноцид је потпуно или делимично уништење неке националне, етничке, расне или верскегрупе. Овај злочин врши онај ко нареди да се врше убиства или тешке повреде тела илинарушавање телесног или психичког здравља чланова групе, или ко одређену етничку групуставља у такве услове који доводе до њеног потпуног или делимичног истребљења, илипримењује мере које онемогућују рађање унутар групе и врши принудно пресељење деце12.

Из ове дефиниције, а подводећи је под предметни случај јасно следи да је НАТОжелео уништење једне националне заједнице, а то је српска национална заједница, која јенајбројнија на тлу бивше СРЈ. Овај план је спроводио применом и употребом забрањенихпројектила касетних бомби, које су највише употребљаване на подручју Ниша и јужне ијугоисточне Србије и пројектила пуњених осиромашеним уранијумом. Последицеосиромашеног уранијума се манифестују протеком одређеног броја година (према мишљењустручњака медицинске струке, 15 до 20 година), а последице су погубне по људске животе,јер изазивају најтежа обољења попут канцерогених обољења, потом се јавља стерилитет иодређене генетске болести код новорођенчади. Из овога произилази да се дејствомосиромашеног уранијума настоји онемогућити рађање унутар српске етничке групе, што јејош један аргумент у прилог чињеници постојања геноцидних намера на страни НАТО.Тенденциозним контаминирањем земљишта, ваздуха и воде, доведен је живот људи наподручју бивше Југославије у опасност, што на дугорочном плану доприноси нестанку једнеетничке групе.

С обзиром на све изнесено, радња НАТО алијансе, коју је она спроводила уконтинуитету према СРЈ, од 24. марта до 10. јуна 1999. године, могла би се оквалификоватикао кривично дело против човечности, геноцида са одложним дејством последице.

Питање правне одговорности

а. Кривично-правна одговорност

Кривица представља један од основних елемената кривичног дела. Да би се појединарадња могла сматрати кривичним делом, нужно је да се она може приписати одређеномлицу, које је ту радњу починило. Кривица је услов за постојање кривичне одговорности, те даби починилац кривичног дела за исто могао да одговара, потребно је да је крив за оно што јеучинио, или пропустио да учини. Код физичких лица, као починилаца кривичних дела,захтева се постојање одређених елемената кривице, и то постојање урачунљивости, као ипостојање свести и сазнања о томе да је дело, које је починио забрањено. Према томе, да биправно могли да говоримо о нечијој кривици, потребно је да је лице било урачинљиво, да је поступало са умишљајем или нехатно и да је имало свест или је било дужно да буде свесно о противправности дела које је извршило.

11 Ристић, Л. (2002), Балкански синдром и екоцид као последица НАТО бомбардовања, Факултет заштите нараду Универзитета у Нишу, стр. 36-38.12 Кривични законик Републике Србије („Службени гласник РС“ број 85/2005, 88/2005, 107/2005, 72/2009, 111/2009, 121/2012, 104/2013, 108/2014 и 94/2016), члан 370.

96

Поред физичких, одговорност за кривична дела могу имати и правна лица13, те онаодговарају у оквирима својих послова и овлашћења. Одговорност правног лица постојиуколико због непостојања надзора од стране одговорног лица, дође до извршења кривичногдела у корист правног лица. Извршилац оваквог кривичног дела је физичко лице које делујепод надзором одговорног лица. Одговорност правног лица произилази из кривицеодговорног лица у правном лицу.

У контексту одговорности за последице НАТО бомбардовања СРЈ, од посебног значаја је питање командне одговорности14. Питање индивидуалне одговорности пилота којису бомбардовали СРЈ је ирелевантно постављати, већ једино има смисла питањеодговорности самих налогодаваца, који имају тзв. командну одговорност. Команднаодговорност је одговорност заповедника (које не мора бити војно лице, већ и цивилнифункционер, попут председника државе, владе, законодавног тела, или конкретно, у случајуНАТО, на позицији генералног секретара), за злочине које су извршиле војне снаге подњеговом командом или контролом. Заповедник је одговоран кад је знао или могао знати даснаге извршавају или су спремне да отпочну са извршењем било ког злочина, као и кад нијепредузео све неопходне и разумне радње које су биле у његовој моћи, да спречи извршењезлочиначке радње.

Питање кривично – правне одговорности НАТО је додатно комплексније из разлога што се ради о међународној организацији, интернационалног карактера. НАТО тренутно има 29 чланица, а основни карактер ове организације је одбрамбени, са тенденцијом заштите од спољног непријатеља. Међутим, упркос тој чињеници, као и чињеници да СРЈ није представљала апсолутно никакву претњу НАТО земљама, била је нападнута од стране НАТО. Дакле, питање кривичне одговорности би се овде могло подвести под категорију удруженог злочиначког подухвата15, где се 19 земаља, колико је НАТО имао у тренуткуагресије над СРЈ, удружило у циљу извршења злочина.

Применом доктрине удруженог злочиначког подухвата, прешло би се са НАТО, као међународног и интернационалног ентитета, на индивидуалну одговорност свих чланова групе, дакле свих 19 земаља, за злочиначко деловање. Следствено овом правном институту, сви чланови удружења које је починило злочин, одговорни су за злочине који су удружено почињени, у оквиру заједничког злочиначког плана и у оквиру сврхе која се желела постићи.Да би се могло говорити о удруженом злочиначком подухвату, потребно је постојањеплуралитета на страни починиоца злочина, потом да постоји заједнички план, намера и циљкоји доводе или имплицирају злочине и учествовање у заједничком подухвату којиинволвира злочине. Сви наведени елементи код НАТО агресије над СРЈ су присутни:плуралитет починилаца злочина (19 земаља НАТО), постојање заједничког плана, који сеодносио на уништење српске националне заједнице и учествовање у заједничком подухвату,кроз делегирање својих војника у одреде који су били пуки егзекутори.

б. Грађанско – правна одговорност:

Код грађанско – правне одговорности, увек је актуелно питање накнаде материјалне инематеријалне штете. Код материјалне штете, релевантно је питање под којим околностима

13 У Републици Србији је ово питање уређено посебним Законом о одговорности правних лица за кривичнадела („Службени гласник РС“ број 97/2008).14 Мујкановић, А. (2013), „Командна одоговрност и саучинитељство“, Анали Правног факултета у Зеници, број 11, стр. 183-195. 15 Симовић – Хибер, И. (2009), „Удружени злочиначки подухват“, Ревија за криминологију и кривично право,број 3/09, стр. 153-169.

97

је материјална штета настала, као и околности које су биле присутне у тренутку и наконнастанка штете. Штета се надокнађује повраћајем у пређашње стање ствари, која јепретрпела штету или обештећењем у реалном новчану изразу. По правилу, кад год је томогуће, прибегава се повраћају ствари у шређашње стање. Уколико је штета толико великада би повраћај у пређашње стање био немогућ, приступа се накнади кроз материјалнообештећење. Материјално обештећење мора бити такво да обухвати целокупни износначињене штете, а приликом одмеравања висине надокнаде, ирелевантно је да ли је штетаначињена са намером, из нехата, услед непажње и грубе непажње.

У НАТО агресији над СРЈ, нашој земљи је нанесена велика материјална штета.Уништена је саобраћајна инфраструктура бомбардовањем мостова, објекти од виталногзначаја, попут републичких и савезних институција, школа, болница, војних институција,уништена је енергетска инфраструктура бомбардовањем електрана, енергана и топлана ипривредна инфраструктура кроз гађање великих фабрика, производних и скадиштниххангара, хемијских индустрија, петрохемијских комплекса, рафинерија нафте, наменскихиндустрија и других војних, али и цивилних објеката. Према проценама тадашње владе, СРЈје претрпела материјалну штету у износу од стотину милијарди долара.

Кад се говори о надокнади нематеријалне штете16, ствар је драстично деликатнија, из разлога што се нематеријална штета, за разлику од материјалне, врло ретко може новчано изразити и пронаћи њен новчани еквивалент. Нематеријална штета треба да покрије губитак неког лица или неко веће телесно оштећење, те се у потпуности искључује могућност повраћаја у пређашње стање. Смислено је једино говорити о новчаној надокнади за претрпљени губитак. Међутим, колико кошта људски живот, живот детета, труднице, живот изгубљеног родитеља, супружника, брата или сестре? Може ли ико новцем да надокнади тај губитак, или је то само привидно задовољење правде, које је у овим случајевима једино могуће понудити. НАТО је убио 2.500 цивила и 1.009 припадника југословенских оружанихснага, што у укупном збиру даје 3.509 људских живота. НАТО је том приликом убио 89 деце.

Руководство тадашње СРЈ је поднело тужбу дана 24. априла 1999. године Суду заратне злочине у Хагу против осам држава чланица НАТО (Велике Британије, Француске,Белгије, Немачке, Холандије, Португала, Италије и Канаде) због прекомерне употребе силе игеноцид приликом бомбардовања СРЈ 1999. године. Овај поступак је окончан проглашењемСуда за ратне злочине у Хагу ненадлежним да поступа по предметној тужби. У образложењуоваквог става, суд је истакао да СРЈ у тренутку подношења тужбе није била чланица УН,Конвенције о геноциду и Статута Међународног суда правде, што је аутоматски искључуједа се о њеној тужби одлучује у овој судској инстанци. Дакле, суд уопште није сматрао засходно да уђе у сам меритум овог поступка, већ је из процедуралних и процесних разлогаодбацио тужбу СРЈ. Нових покушаја подношења тужбе није било, што је ишло у прилогтадашњим политичким лидерима, који су на сваки могући начин настојали да докажу својулојалност међународним институцијама, па и НАТО-у, па макар и на штету властите државе.

Политичка позадина НАТО агресије

О политичким мотивима НАТО агресије је већ било речи кад се говорило о подршцитерористичкој ОВК да успешно реализује своје сецесионистичке тенденције у јужној српскојпокрајини Косову и Метохији. Међутим, ту није крај политичкој позадини овог злочина.Осим што је НАТО подржавао терористе на Косову и Метохији, он је овим подухватом

16 Петровић, Д. (1988), “Облици нематеријалне штете и њена надокнада“, Правни живот, Београд, стр. 498-506.

98

желео да дестабилизује званични политички поредак и државни врх СРЈ, оличен у ликутадашњег председника, Слободана Милошевића.

Неретко се током НАТО агресије могло чути да је она усмерена и на детронизацију„балканског касапина“, како су Милошевића називали у тадашњим међународнимкруговима, а кампању су вршили и сами НАТО бомбардери, избацујући летке на којима субиле слике Милошевићевих вила, јахти, скупоцених аутомобила и других лускузнихвредности, које су наводно поседовали он и чланови његове породице. Тадашња опозиција,свесна колико је Милошевић и његов режим био популаран у народу, се искрено обрадовалаНАТО бомбардерима, јер бољу подршку у борби са његовим режимом није могла добити.Поједини лидери опозиције су чак апеловали на НАТО да интензивира бомбардовње СРЈ ида за собом остави што разорније последице. Велике последице неминовно изазивају великуекономску кризу, а самим тим и народно незадовољство, што ствара погодно тле за рушењевласти и долазак нових политичких структура на њихово место.

Дакле, СРЈ је током 1999. године била нападнута од стране 19 земаља, НАТО чланица, које су у удруженом злочиначком подухвату вршиле агресију над њом из ваздуха. На самом тлу, СРЈ се суочавала са унутрашњим непријатељем и то терористичком организацијом ОВК на територији Косова и Метохије са једне, и политичком опозицијом са друге стране. Тадашње руководство СРЈ се нашло између три чекића и наковња три изузетно велика безбедносна проблема. Унутрашња некомпактност изазвана деловањем терористичке ОВК на Косову и Метохији и јаком антирежимском кампањом опозиције, слабила је борбенуготовост и онемогућавала одбрану земље од екстерног непријатеља. Мада, чињеница је даопремљеност југословенских војних снага није била ни приближно опремљености НАТОагресора, али, упркос томе, оружане снаге СРЈ су дејствовале против непријатеља и наносилеим одређене (мање) губитке. Један од великих успеха је гађање тзв. „невидљивог Ф117“америчког бомбардера, који је у то време представљао право чудо технологије, ког ни једансавремени радар није могао да детектује.

Питање тужбе против НАТО земаља

Актуелизовано је питање покретања нове тужбе против НАТО земаља због агресије које су починиле током 1999. године. У претходним поглављима је размотрено питање како кривичне, тако и грађанске одговорности НАТО-а према СРЈ, те је констатовано да имаелемената и за једну и за другу врсту одговорности. Међутим, овде постоје одређенатехничка питања и недоумице, које је потребно разрадити.

СРЈ као држава више не постоји. Њу су чиниле две републике: Србија и Црна Гора, које су у међувремену постале две суверене државе, а да случај буде комплекснији, од недавно је Црна Гора постала држава чланица НАТО. Како је већина дејстава НАТО авијације вршена на тлу Републике Србије, свакако да је она активно легитимисана да затражи судским путем одштету за претрпљену штету. Међутим, овде је кључно питање постојања политичке воље да се покрене нова тужба против НАТО земаља. Статус Србије данас на међународном плану се знатно побољшао у односу на време кад је било бомбардовање. Добром и доследном дипломатском политиком, Србија је постала фактор мира и стабилности на Балкану, а лидер Србије је радо виђен гост у свим светским престоницама и међународним организацијама. Стога, за актуелно српско руководство се оправдано намеће питање да ли би се копањем по прошлости и тужењем НАТО-а изазваликонтраефекти и да ли би се тиме довела у питање муком изграђена репутација у свету нашеземље.

99

Стога се поставља питање ко има активну легитимацију да, уместо државе, покрене нови поступак и против кога се тужба може усмерити. Такође, поставља се питање за коју врсту одговорности би се поступак покренуо. Најпре треба кренути од неоспорних чињеница. Прва и основна чињеница, да је НАТО 1999. године починио злочин геноцида над српском етничком групом, настањеном на територији СРЈ. Деветнаест земаља НАТО-а су уудруженом злочиначком подухвату убили 3.509 људи, а 12.500 људи ранили и повредили.Примењивали су забрањена оружја и муницију обогаћену соиромашеним уранијумом, те сени данас са сигурношћу не зна тачан број жртава НАТО агресије, јер штетна дејстваосиромашеног уранијума тек почињу да се манифестују кроз учестала малигна обољења,генетске деформације код деце и младих и учестали стерилитет код младих брачних парова.

Кад се говори о материјалној штети, која је начињена током НАТО бомбардовања, правила застарења потраживања надокнаде учињене штете су дефинисана Законом о облигационим односима Републике Србије17 ствара разлику између материјалне штетеначињене радњом кривичног дела и материјалне штете која је настала услед непоштовањауговорних одредаба. Посебно правило из чл. 377; ст. 1 ЗОО односи се само на дужину роказастарелости потраживања накнаде штете. Њиме се установљава један продужени рокзастарелости потраживања накнаде штете проузроковане кривичним делом. И када је штетапричињена кривичним делом, застаревање права на накнаду штете не може почети пре негошто је штета настала, а рок застарелости почиње да тече према правилу из чл. 376. ЗОО. Посебна правила о застаревању потраживања накнаде штете проузроковане кривичним делом примењују се и када је кривични поступак обустављен због застарелости кривичног гоњења. Централно питање, које се у пракси домаћих судова отвара на овом терену, тиче севажења привилегованог рока из чл. 377; ст. 1 ЗОО. Наиме, судови још нису усагласили став отоме да ли продужени рок застарелости потраживања накнаде штете која је причињенакривичним делом важи само када је захтев за накнаду штете управљен према штетнику или ионда када је тај захтев управљен према лицу које одговара за штетника18.

Нематеријална штета је она штета коју би грађани Републике Србије могли дапотражују од НАТО земаља из два разлога. Први разлог, који се односи на директне жртвеНАТО бомбардовања, односно чланове њиховог домаћинства, за претрпљена телеснаоштећења, инвалидитет, као и губитак најближих сродника. Други разлог се односи на оналица, која су у долазећем периоду, од окончања агресије, до дана подношења тужбе, оболелаод било ког облика тешког обољења, а за које се са поузданом сигурношћу може тврдити даје резултат штетног деловања осиромашеног уранијума. Овде је од пресудног значајанепристрасно и стручно вештачење судских вештака медицинске специјалности, који бимогли да укажу на узрочно последични однос између насталих здравствених компликација и дејства осиромашеног уранијума из пројектила НАТО. Чињенице о повећаном броју оболелих лица од карцинома у Републици Србији су очигледне, међутим о њима слободно говори мали број лекара, док је код већине присутна тенденција прикривања тачних података, са егзактним бројем оболелих лица у периоду од НАТО бомбардовања до данас. Према извештајима непристрасних лекара, тренутно у Републици Србији има око 35 хиљада лица оболелих од различитих облика карцинома. Према њиховим прогнозама, заснованим на чињеници да осиромашени уранијум има најразорније дејство по живе организме тек након двадесет година од његовог постављања, следећа, 2019. година ће бити година епидемије канцерогених обољења у Србији. Према њиховим претпоставкама, наредне године ће се број

17 „Службени гласник СФРЈ“ број 29/1978, 39/1985, 45/1989, 57/1989, „Службени гласник СРЈ“ број 31/1993,„Службени гласник СЦГ“ број 1/2003.18 Кастратовић, Р. (2013), “Застарелост потраживања накнаде штете – спорна питања у судској пракси у вези са штетом проузрокованом кривичним делом“, Судска пракса судова чланица ЕУ и Европског суда правде, број 2, стр. 56 – 60.

100

оболелих попети на 70 хиљада људи19. О исходу ове разорне епидемије по српски род се засад може само спекулисати, али је извесно да ће доћи до драстичног смањења становништвау Србији, ако се у обзир узме чињеница високе смртности код малигних обољења и тешкоћау лечењу истих. Тиме се дакле остварује план НАТО-а и његових чланица, а то је истребљење или драстично смањење једне етничке групације, Срба.

Усвајањем наведене претпоставке, а сходно изнетим чињеницама, да се НАТО агресија може оквалификовати као дело геноцида, извршено у удруженом злочиначком подухвату од стране деветнаест земаља, чланица, логично је да је пасивно легитимисана свака земља која је у том подухвату учествовала, у улози саучесника у злочину. Удружени злочиначки подухват је правни институт новијег датума, типичан и више заступљен у англо- саксонском правном систему, али у конкретном случају веома примењив, јер су испуњени сви теоријски услови и претпоставке за његову примену. Код удруженог злочиначког подухвата, сви учесници у злочину имају подељену одговорност, те би се тужба за надокнаду нематеријалне штете могла упутити свакој од тадашњих чланица НАТО-а. Циљ овакве тужбеби био само реална надокнада за претрпљени губитак и душевну бол за оне који су дејствомосиромашеног уранијума изгубили члана своје породице, док би преживелима или онимакоји се још увек боре са опасном болешћу, надокнада служила за куповину квалитетнијихлекова или третман опоравка на што бољим и савременијим клиникама. Као што је већречено, надокнада нематеријалне штете никад не може да ствари врати у пређашње стање,јер се ради о тежим или тешким губицима, али може да помогне у сатисфакцији иевентуално да помогне онима чији живот још није трагично окончан.

Закључак

Над СРЈ је на прагу XXI века почињен злочин, какав још није забележен у новојсветској историји. Без сагласности и одобрења Савета безбедности УН и супротно свимнормама и принципима међународног права, уз еклатантно кршење основних људских правана живот и здравље, СРЈ је мучки бомбардована од стране 19 земаља, уједињених под капомНАТО. Ова суверена држава, са дугом традицијом је изложена најјачем удару из ваздуха увременском периоду од 24. марта до 10. јуна 1999. године, којом приликом су јој нанесенеогромне последице, што у људским жртвама, што у материјалној штети, након које се не бимогле економски опоравити и много богатије државе од СРЈ. Оно што представља посебанпреседан јесте чињеница да је НАТО том приликом користио међународним конвенцијамазабрањена средства, као што су касетне и графитне бомбе и пројектиле са осиромашенимуранијумом.

Штетна дејства осиромашеног уранијума по људски, биљни и животињски свет сунесагледива. Ова материја, која се обавезно користи у неклеарним електранама и погонима јеекстремно канцерогена и доводи до великих генетских мутација, које проузрокујуканцерогена обољења, деформитете и инвалидност код новорођенчади и проузрокујестерилитет код младих људи у репродуктивном добу.

Кад се све ове радње НАТО пакта подведу под правне норме, јасно се добија сликазлочина геноцида, који је умишљајно спроведен над једном одређеном етничком групом,конкретно над српским народом, који је у СРЈ представљао већинско становништво.Међутим, оно што представља специфичност овог злочина јесте да штетне последице нисувидљиве одмах, већ оне настају протеком времена, услед коришћења осиромашеногуранијума, који своје штетне последице почиње да манифестује тек након 15 до 20 година од

19 Јовановић, В; Петковић, С; Чикарић, С. (2012), Последице НАТО бомбардовања Србије 1999. године,Службени гласник, Београд, стр. 85-112.

101

његовог бацања на тло. Дакле, тенденција је планско и систематско уништење једног народа,што недвосмислено указује на постојање геноцидне намере.

Даљом квалификацијом овог злочина, дошло се и до адекватне правне форме, како бисе могла утврдити одговорност његових извршилаца. Конкретни случај представља школскипример тзв. удруженог злочиначког подухвата, релативно новог правног института,заступљеног у англо-саксонском праву, а који је у више наврата био импутиран хашким оптуженицима, пореклом из Србије и БиХ. Иако је он требао да служи у прилог против Срба и Србије, јасно следи да је НАТО спровео удружени злочиначки подухват над српским народом. Код НАТО-а и његових тадашњих чланица, којих је било 19, кумулативно су испуњена сва три услова за постојање удруженог злочиначког подухвата и то: плуралитет лица на страни извршилаца, постојање заједничког плана, намере или циља, који воде ка чињењу злочина и учествовање у заједничком злочиначком подухвату.

Данас је кључно питање има ли Србија и њени грађани право на надокнадуматеријалне и нематеријалне штете. Ко и на који начин ће заштити интересе Србије, који сузначано нарушени 1999. године. Да ли грађани, и то сваки појединачно, треба да тражиправду за себе и чланове своје породице, надокнаду нематеријалне штете због неизрицивоггубитка драге особе, члана породице или ради властитог лечења и спасавања сопственогживота? Јасно следи да политичке воље (или боље речено храбрости) за конфронтацију санајјачим земљама света нема, те се јавности пласирају полуинформације и дезинформације, ачестити и непристрасни лекари који износе чињеничне податке о епидемији канцерогенихобољења се ућуткавају. Не препоручује се копање по прошлости да се не би урушила мукомграђена и још увек крта репутација Србије у свету. Међутим, да ли се пред овакокардиналним проблемима, који за крајњи резултат имају уништење српске нације, смежмурити и тај исти проблем гурати под тепих?

Литература

1. Голубичанин, А. (2015), Угрожавање животне средине СРЈ током НАТО агресије – са посебним освртом на осиромашени уранијум, Факултет безбедности Универзитета у Београду, стр. 25-35.2. Geinstlinger, M. (2000), Attack on the FRY - Attacks on International Public Law, Faculty ofLaw, University of Niš, p. 7-10.3. Јовановић, В; Петковић, С; Чикарић, С. (2012), Последице НАТО бомбардовања Србије1999. године, Службени гласник, Београд, стр. 85-112. 4. Кастратовић, Р. (2013), “Застарелост потраживања накнаде штете – спорна питања усудској пракси у вези са штетом проузрокованом кривичним делом“, Судска пракса судовачланица ЕУ и Европског суда правде, број 2, стр. 56 – 60.5. Мујкановић, А. (2013), „Командна одоговрност и саучинитељство“, Анали Правног факултета у Зеници, број 11, стр. 183-195. 6. Петровић, Д. (1988), “Облици нематеријалне штете и њена надокнада“, Правни живот,Београд, стр. 498-506. 7. Ranta, H. (2012), Foreign Ministry tried to influence Kosovo reports. 8. Ристић, Л. (2002), Балкански синдром и екоцид као последица НАТО бомбардовања,Факултет заштите на раду Универзитета у Нишу, стр. 36-38.9. Симић, И. (2006), Истина о Рачку, Чигоја штампа, Београд, стр. 128-141. 10. Симовић – Хибер, И. (2009), „Удружени злочиначки подухват“, Ревија за криминологију и кривично право, број 3/09, стр. 153-169.

102

11. Стевановић, О. (2015) „Застрашивање и страх као терористичка обележја насиљаалбанских екстремиста на Косову и Метохији“, Супротистављање савременим облицима криминалитета – анализа стања, европски стандарди и мере унапређења, Криминалистичко – полицијска академија и „Ханс Зајдел“ фондација, стр. 329-339.

Законски извори:

1. Кривични законик Републике Србије („Службени гласник РС“ број 85/2005, 88/2005, 107/2005, 72/2009, 111/2009, 121/2012, 104/2013, 108/2014 и 94/2016).2. Закон о одговорности правних лица за кривична дела („Службени гласник РС“ број97/2008).3. Закон о облигационим односима („Службени гласник СФРЈ“ број 29/1978, 39/1985,45/1989, 57/1989, „Службени гласник СРЈ“ број 31/1993, „Службени гласник СЦГ“ број1/2003).

103

Виктор Нуждић

Посљедице НАТО бомбардовања Републике Српске

Републички центар за истраживање рата, ратних злочина и тражење несталих лица бавио сетематиком учешћа НАТО-а у рату у Босни и Херцеговини, те је на основу спроведенихистраживања настала и публикација под називом „Намјерном силом на Републику Српску“.

НАТО пакт имао је активну улогу у рату у Босни и Херцеговини, а врхунац његовоготвореног стављања на располагање једној од зараћених страна кулминирао је војномакцијом против Републике Српске.

НАТО бомбардовање Републике Српске, кодног имена „Операција намјерна сила“, представљало је војну интервенцију НАТО снага (са САД на челу) током рата у БиХ и са краћим прекидима трајало је 16 дана. У операцију је било укључено преко 5.000 војника НАТО-а из 15 земаља и више од 400 летјелица, укључујући 222 борбена авиона који су извели 3.515 летова.

Укупно је бачено 1.026 бомби, тежине 10.000 тона. Поред дејстава НАТО авијације,истовремено су дејствовале и Снаге за брзо дјеловање са положаја на Игману, а испаљено је и 13 пројектила типа „томахавк“.

Посљедице по Републику Српску биле су вишеструке.

У војном смислу дата је немјерљива предност хрватским и муслиманским јединицама наначин да су уништена сва битнија чворишта везе која је користила Војска Републике Српскечиме је прекинут ланац командовања између јединица ВРС-а, а пружана је и директнаватрена подршка јединицама које су вршила офанзивна дејства према српским положајима.Све ово за посљедицу је имало да је скоро трећина тадашње територије Републике Српске окупирана од стране непријатељске војске, односно остварени су циљеви које муслимани и Хрвати нису могли остварити током свих претходних година рата.

Свакако једна од најтежих посљедица је губитак људских живота, а током бомбардовањастрадали су како војници, тако и цивили који су били жртве напада овог војног савеза.Наравно, треба нагласити да нико од извршилаца никада није одговарао за ова недјела, а погинули цивили сматрани су такозваном колатералном штетом.

Иако је протекло више од 20 година, ни до данас није егзактно утврђен број страдалих ипосљедице које је НАТО бомбардовање оставило на Републику Српску. Ово произлази изчињенице да не постоје потпуни и систематизовани подаци који би били полазна основа заутврђивање тачног броја страдалих.

Посебно треба истаћи да су, усљед дејства НАТО авијације и крстарећих ракета по радио- релејним и ПТТ предајницима, везе и комуникације биле покидане, а самим тим са терена нису добијане тачне и прецизне информације.

Треба имати у виду и чињеницу да је за вријеме НАТО бомбардовања услиједила општаофанзива муслиманских и хрватских јединица на цијелу Републику Српску, што је запосљедицу имало ширење опште панике, страдање и расељавање становништва, а и

104

повлачење војске, те је због тога било скоро немогуће водити прецизне евиденције о бројужртава.

Према подацима Републичког центра за истраживање рата, ратних злочина и тражењенесталих лица као посљедица бомбардовања живот је изгубило седам цивила, а њих 21 је рањено. Такође, погинуло је и 46 војника и пет припадника радне обавезе, а рањено их је 98. Број жртава је несумњиво већи, али овдје су побројане само жртве за које постоји комплетна документација.

Материјална штета која је причињена Републици Српској је вишемилионска, те је упитноколико ће времена бити потребно да се санирају посљедице ове агресије. Наиме, илустрацијеради треба истаћи да су на мети НАТО бомбардера били репетитори, мостови, привредни,електропривредни, стамбени објекти и све остало што се нашло на путу НАТО бомби. Нисубиле поштеђене ни школе и болнице. Како би се могло увидјети о коликој штети се ради каопримјер може се поменути општина Фоча на чијем подручју су порушени сви мостови.

Ипак, можда и највећа посљедица по Републику Српску и њено становништво настала је збогупотребе муниције са осиромашеним уранијумом.

Осиромашени уранијум са медицинске тачке гледишта је нешто што не би требалодоказивати јер евалуација пацијената коју обољевају и умиру од малигних болести набомбардованим подручјима, а чији је пораст необјашњив било каквим другим узроком јенешто што траје без обзира што се на сваки начин покушава минимизовати, банализоватиили чак парадоксално и цинично прогласити узнемиравањем починиоца. То би сапсихолошког становишта могло бити објашњење продужене медијске сатанизације српскогнарода и опстанак политике уцјењивања и условљавања са којом се суочавамо и данас.

Сумња да НАТО снаге у бомбардовању Републике Српске користе осиромашени уранијумизнесена је већ у току самог бомбардовања.

Ипак, представници НАТО-а о овоме су ћутали. Амерички званичници чак су тврдили да осиромашени уранијум не представља опасност по здравље људи, јер „не емитује више радијације од старог телевизора у боји“. Ипак, признање да је овакво оружје „потенцијално опасно, због своје токсичности и радиоактивности“, Американци су изрекли послије инцидента на ненастањеном јапанском острву Торишима, када су крајем 1995. и почетком 1996. године маринци „грешком“ испалили 1.520 метака са осиромашеним уранијумом.1

Коришћење оваквих средстава ратовања забрањено је Међународним уговорима, укључујућии Хашке конвенције из 1899. и 1907, Женевске конвенције из 1925. и 1949, те Нирнбершкуповељу из 1945.

Употреба касетних бомби и оружја са осиромашеним уранијумом такође представљаповреду Протокола 1 придодатог Женевској конвенцији (1977).

Прије било какве анализе посљедица коришћења муниције са осиромашеним уранијумомбитно је истаћи његове основне карактеристике и штетност по људско здравље.

Осиромашени уранијум улази у организам инхалацијом, ингестијом и апсорпцијом прекоотворених рана. Растворљив је у води, те може бити транспортован кроз организам,

1 http://www.nin.co.rs/arhiva/2452/3.html, посјећено 13. априла 2016. године.

105

узрокујући прекиде и јонизацију молекула, уништавање протеина, ензима, РНК као иоштећења ДНК која укључују ломове двоструких ланаца. С обзиром на то да може проћикроз плаценту узрокује оштећење радиосензитивних ткива фетуса. Остали ефектиосиромашеног уранијума укључују емоционалне и менталне проблеме, замор, губитакконтроле екскреције и бројне облике канцера. Осиромашени уранијум представља опасностпо здравље, јер се парентералним уласком у екстрацелуларну течност инкорпира у циљнамјеста – скелет и бубреге. 2

Потврда о коришћењу муниције са осиромашеним уранијумом приликом бомбардовањаРепублике Српске званично је објелодањена у извјештају Експертског тима УНЕП-а – Програма Уједињених нација за животну околину (енг. United Nations Environment Programme) из маја 2003. године. 3

Стручњаци УНЕП-а у периоду од 12. до 24. октобра 2002. године пронашли су јасне трагове осиромашеног уранијума на три локације: на локацији некадашњег објекта за поправку тенкова у Хаџићима, некадашњег складишта муниције такође у Хаџићима, те касарне и складишта артиљеријског наоружања у Хан Пијеску. 4

У извјештају је наведено и сљедеће: „На тим локацијама пронађени су јасни инедвосмислени налази радиоактивних зрна или тачака контаминације на тлу и у земљи; наједној од ових локација утврђена је и контаминација воде, на двије контаминација ваздуха, ана три контаминација у узорцима флоре“. 5

Такође, наводи се и то да је: „Пронађено скоро 300 тачака контаминације, већина налокацији објекта за поправку тенкова у Хаџићима“. 6

Истакнуто је и да је могуће да постоји још тачака контаминације изван истражених локација,али да је због опасности од мина и неексплодиране муниције истраживање било приличноограничено. 7

У својим закључцима тим УНЕП-а истиче да је на три локације јасно измјеренаконтаминација осиромашеним уранијумом, чиме је потврђена ранија употреба муниције са осиромашеним уранијумом, те да су се ове локације поклопиле са потврђеним координатама НАТО-а. 8

Да је опасност од радијације реална потврђују и тврдње о смрти италијанских припадника СФОР-а од леукемије (али и војника из других земаља), о чему су подаци штуро изношени у јавност, што је довело до спомињања такозваног „Балканског синдрома“. 9

Министарство одбране Италије поводом овог случаја формирало је посебну комисију 2000. године са задатком да испита случајеве оболијевања италијанских војника од малигних болести. Ова комисија истражила је 30 случајева обољелих војника у периоду од 1995. до

2 А. Duraković, „Statement of Dr. Asaf Duraković Chief of Nuclear Medicine, on the Medical Implications of Depleted Uranium“, International Action Organization, 2005. године.3 Depleted Uranium in Bosnia and Herzegovina – Post-Conflict Environmental Assessment, Revised edition: MAY 2003. 4 Исто, стр. 39.5 Исто.6 Исто, стр. 41. 7 Исто.8 Исто, стр. 53.9 http://arhiv.slobodnadalmacija.hr/20021126/bih03.asp, посјећено 13. априла 2016. године.

106

2000. године, те је утврдила да је 21 био ангажован на Балкану, од чега је шест војника преминуло. 10

Када су у питању истраживања о узрочно-посљедичној вези НАТО бомбардовања са порастом обољења од рака, овом тематиком у Републици Српској најозбиљније се бавила др Славица Јовановић и то кроз истраживања која се односе на становништво оптштине Хаџићи који су избјегли на подручје Братунца.

На основу параметара који су употребљивани у овим радовима изведно је више закључака:

- Да је стопа смртности становника из Хаџића око 2,2 пута већа од укупне стопе смртности општине Братунац;

- Да је стопа смртности становника Хаџића око 4 пута већа од стопе смртности домицилног становништва;

- Да је стопа смртности становника Хаџића око 2,5 пута већа од стопе смртности осталих избјеглица и

- Да је удио карцинома знатан у укупној смртности, а нешто је већи код становништва из Хаџића у односу на остале категорије становништва. 11

Јавности је познат и случај Слађане Шаренац, која се послије бомбардовања, каоседмогодишња дјевојчица, играла у кратеру бомбе. Најприје су јој отпали нокти на рукама иногама, а потом су се појавили и неки други здравствени проблеми због чега је једно вријемепровела на Војномедицинској академији у Београду. 12

Поред становника Хаџића, посљедице од НАТО бомбардовања трпјели су и још увијек трпеи грађани из других општина Републике Српске.

Тако су и у Добоју здравствени радници Опште болнице упозорили на нагли пораст смртности пацијената и канцерогених обољења. Истраживањем које су обавили љекари Одјељења ОРЛ установљено је да су обољења од карцинома коже лица и врата повећана за два и по пута у односу на предратни период. Третирани су пацијенти са подручја Добоја, Озрена, али и избјеглице из Сарајева које су се након рата настаниле на овом и подручјуПосавине. На Одјељењу урологије такође је посљедњих година 50% болесника са малигнимобољењима, што указује на могућност одложеног дјеловања појачане радијације. 13

О случајевима обољења на подручју Добоја непосредно послије рата говори и примјерОдјељења за инфективне болести „Свети апостол Лука“ гдје је у двије посљератне годинепримљено више пацијената него у претходних 35 година. 14

10 Report-Health aspects of the Balkans-DU crisis: the Italian experince, Rappresentanza permanente D`Italia presso il Consiglio Atlantico, 30. januar 2001.11 Прим. др Јовановић С, „Морталитет код расељених лица са подручја општине Хаџићи и других општинаСарајевске регије у периоду 1996–2000. године“ и „Удио карцинома у стопи смртности код расељених лица саподручја општине Хаџићи у периоду 1996–2000. године“.12 http://www.glassrpske.com/drustvo/panorama/Karcinom-kosi-stanovnike/lat/115038.html, посјећено 1. априла 2016. године.13 http://www.novosti.rs/vesti/planeta.300.html:451917-RS:-Uranijum-ubija-odlozeno, посјећено 13. априла 2016. године.

14 http://www.nin.co.rs/arhiva/2452/3.html, посјећено 13. априла 2016. године.

107

Такође, према подацима из Опште болнице Србиње у овој здравственој установи је током2000. године болнички лијечено 6.110 пацијената, а од тога њих 328 са дијагнозоммалигнитета што чини 5,37% од укупног броја лијечених, док је, илустрације ради, 1991.године од 13.654 лијечена пацијента њих 139 или 1,01% имало дијагнозу малигнитета. 15

Број умрлих од карцинома (тумора) у Републици Српској према подацима Републичкогзавода за статистику у сталном је порасту. 16

Табела 1. Подаци о броју умрлих од карцинома у Републици Српској у периоду 1998–2014.

година (Извор: Републички завод за статистику)

Година Број умрлих1998. 1.8881999. 1.9212000. 2.1262001. 2.2562002. 2.1292003. 2.4112004. 2.3302005. 2.6532006. 2.3712007. 2.7332008. 2.7332009. 2.8222010. 2.7002011. 2.8022012. 2.9372013. 3.0902014. 3.154

Исти подаци презентовани су и у Билтенима ЈЗУ Института за јавно здравство Републике Српске за период 2005–2014. године.17

Из ових података видљиво је да се годишњи број смртних случајева који су посљедицамалигних обољења у Републици Српској у 2014. у односу на 1998. годину повећао за 1.266,или преко 67%.

15 Допис Опште болнице Србиње Анкетној комисији Народне скупштине Републике Српске. 01-73 од 18. фебруара 2001. године.16 „Статистички годишњак Републике Српске за 2009“, Републички завод за статистику Републике Српске,децембар 2009. године, стр. 80–81 и „Статистички годишњак Републике Српске за 2015“, Републички завод застатистику Републике Српске, новембар 2015. године, стр. 79. 17 „Здравствено стање становништва Републике Српске“, билтени од 2005. до 2014. године, ЈЗУ Институт зајавно здравство Републике Српске.

108

С обзиром на то да се овај број у 2014. годину повећао за 1.518 лица, евидентно је да се бројумрлих од рака повећао за преко 92%.

Према подацима ЈЗУ Института за јавно здравство Републике Српске за период 2001–2014. године,18 удио смртности од малигних обољења у укупној смртности становништва у 2001. износио је 16,8%, а у 2014. години 21,9%.

Из свега овога може се закључити да стопа смртности и број лица која умиру од малигнихобољења у Републици Српској константно расте, иако број становника опада (миграције,смањен наталитет), што, како упозоравају стручњаци, може да буде посљедицабомбардовања Републике Српске муницијом са осиромашеним уранијумом.

Нажалост, о овој проблематици још увијек се не говори довољно, те никада нису до крајаутврђене све штетне посљедице које осиромашени уранијум изазива.

Имајући у виду чињеницу да је за распад уранијума потребно више милијарди година,евидентно је да ће и будуће генерације трпјети посљедице изазване овом „миротворном“операцијом.

18 „Здравствено стање становништва Републике Српске“, билтени од 2005. до 2014. године, ЈЗУ Институт зајавно здравство Републике Српске.

109

Abstract

Metode retorike i demagogije u sakrivanju pogubnosti

upotrebe radioaktivne municije

Prof. Dr. Jovan Nikolić Beograd

Mišljenja o štetnosti OU municije variraju u najvećem mogućem opsegu. Od najvećeg zločinaprotiv čovečnosti, do toga da nije opasan ili bar nije (sigurno) dokazano karcinogen, uz veštoizbegavanje pominjanja drugih brojnih pogubnih posledica.

Put do istine nije težak, kada bi postojala želja moćnika za njom. Stručnjacima je problem katastrofalnih posledica upotrebe OU jasan. Nepobitni su zakoni nuklearne medicine, onkologije, mutageze, karcinogeneze….pa sve do upotrebe medicinske statistike i načina dokazivanjauzročnosti bolesti.

Presudno je sprečiti tačnu informisanost javnosti (svih zemalja) o posledicama upotrebe OU, da javnost ne bi izvršila pritisak na vlast za procesuiranje počinilaca ili bar zabranu upotrebe OU municije.

Ključnu ulogu u tome imaju “čuvari vrata (pogubne) istine” o OU, koji jesu malobrojni, ali su imširoko otvoreni masovni mediji. Kakvim se metodama oni služe, obraćajući se narodu.

Poznata je eko katastrofa u fabrici OU municije u Albaniju (Njujork) Morali su da odvezu 150.000 tona zemlje zagadjene (neškodljivim OU) u Stenovite planine udaljene 3218 km

Amerikanci su sami platili ogromnu cenu (190.000 000 $) za štetu koju su sami izazvali. Logično.

Da je neko drugi njima bacio OU, morao bi da plati sanaciju, ako je ona uopšte moguća. Logično.

Kada oni nekom bacaju hiljadostruko veće količine OU, prestaje da važi logika, a počinjedemagogija - zloupotreba retorike. Treba proizvesti iluziju da je hiljadostruko veća količina OUneškodljiva onima kojima je namenjena.

Ciljna grupa su najšire narodne mase, sasvim prirodno, neupućene u medicinu . Naučnici se ne mogu obmanuti, ali se ponekad mogu kupiti. Kako se zloupotrebljava nauke, u političke svrhe?

Odabranim,(naučno dokazanim) podacima treba navesti neupućene na pogrešne zaključake. Da jeono inače poznato, kao radioaktivna i otrovna materija, opasna u toku same proizvodnji, postajebezbedna samo ako se primeni na drugima u ratnim uslovima. Evo abecede demagogije u kojoj susva slova ABCDE važna.

.A. Isticanje povoljnog, a nebitnog. Korišćenje poluistine (bitna suština je u zagradi) Ovo je tipično za postupak dovodjenja u zabludu. Svaki laik, kada pročita tačke ispred zagrada, biće smiren. Kada pročita u zagradi, šta mu nije rečeno, dići će mu se kosa na glavi)

• A 1. Uran je sastavni deo prirode (nikada u obliku mikro i nano čestica, kako jedino može ući u organizam. To je ključna razlika)

• A 2. Zračenja OU je vrlo malo, manje nego kod drugih radioaktivnih elemenata (bitna je velika šteta koju nanosi i način unosa)

110

• A 3. Alfa čestice ne probijaju papir ( OU se unosi udisanjem, ne kroz kožu. Ne pominjatimutagena, kancerogena i teratogena dejstva)

• A 4. 99,5 odsto urana samo prođe kroz creva (to nije put unosa koji šteti)

• A 5. Šrapneli (komadi) urana u telu ne štete (Nerastvorljiv je. Štete mikro i nano česticeuranoksida)

• A 6. Koristi se za pojačanje sjaja zuba, u fotografskim laboratorijama. (to nije put unosa,koji šteti)

• A 7. OU je prisutan kao balans u avionima (ne može se udahnuti ni mrvica od toga, a bojažljivi putnici se od od alfa zraka mogu zaštititi listom papira. Za svaki slučaj, jer njih zaustavlja 3 sm vazduha.)

• A 8. Ne šteti posadi tenka punog OU municije (ne udišu mikročestice. Medjutim ako izadju van tenka, naći će se medju 200 000 obolelih od Zalivskog sindroma)

• A 9. “U naučnom svetu se odbacuju spekulacije o opasnim oblacima OU rasejanim povelikim prostranstvima”(brinemo za milione civila, koji izmokravaju radioaktivni uran)

• A 10. Rt poluostrva Luštice u Crnoj Gori (gadjan dva puta istim avionom) je uspešno dekontaminiran. Dižu hotel. (utisak da je dekontaminacija moguća. Posle šestomesečnog rada , sa terena 7800 m2 ( veličine dva fudbalska igrališta) sve uklonjeno ( 28 kg OU šrapnela + 75 kg zemlje) što staje u gepek putničkog automobila. Šta sa ostalim zatrovanim zemljama bliskog Istoka?

B. Sakrivanje nepovoljnog je verovatno najbitniji deo demagogije uz tabu teme, koje ne trebadoticati Kod madjioničara nikada ne treba gledati ruku kojom nam maše pred očima (A1 do A 10), već onu skrivenu iza ledja.

• B1 Dokazi unetog OU u ogromnim količinama su izmokravanje U 238 koje traje više decenija, a dokazano je kod: Veterana SAD iz Iraka (1993, 2003), Avganistana, nemačkih vojnika na Kosovu u okviru NATOa 2003, Italijanskih vojnika sa Kosova, bolesnici od leukemije i drugih tumora iz Bagdada, Stanovnika Avganistana (Nangarhara 2002 ) izbeglica iz Iraka, Kosova i Sirije (podatak iz Nemačke i Švajcarske 2017) Radnici i susedi OU fabrike Albany N.Y. (23 godine po prestanku njenog rada )

• B2 Nauka je saznala tačan put unetog (udahnutog) urana od ulaska u mozak, limfne žljezde pluća,(odakle zrače decenijama), kosti i bubrege. Način razaranja imunog i nervnog sistema takodje. Izmokravanje urana je samo dokaz da ga je organizam prepun.

• B3 Udahnute čestice urana decenijama zrače iz limfnih žljezdi pluća, koštane srži ili bubrega, jer se organizam ne može osloboditi unetih mikro, a pogotovo nano čestica. Ali OU nanopartikuli “rade” i u mozgu. Raznovrsni neurološki problemi u okviru slike Zalivskog sindroma, još čekaju objašnjenje uzroka.

• B4. Olfaktorni nervi sisara transportuju udahnuti uran direktno u mozak. Na krovu nosne duplje OU mikročestice ulaze u mirisne neurone i duž njih (kroz otvore na sitastoj kosti) dolaze do nervnih ćelije koje su u lobanji.

• B5. Uranijum DNK adukti (atomi urana direktno vezani za DNK, gde deluju na dva načina: alfa zračenjem i toksičnim prisustvom) Dokazani su kod sisara. Deluje decenijama na nasledni materijal, za koji su vezani, a vrsta i broj mutacija se stalno sabiraju. To je

111

verovatna osnova dokazanih mutacija , kancera i nakaznosti plodova bombardovanog stanovništva i vojnika SAD

• B6. Problem izotopa U-236 , koji se ne postoji u prirodi, već samo u iskorišćenom gorivu iz reaktora, gde uz njega moraju biti prisutni i drugi opasni elementi. U-236 koji je 100.000 puta opasniji od U-238 je nadjen na Kosovu, (našao Swiss Federal Institute of Technology) Iraku i Avganistanu potvrdjuju, da nije korišćen OU (koji ga ne sadrži) nego i (delom) nuklearni otpad iz reaktora. Čekamo reakciju SZO.

• B7. Od svih mutacija su verovatno najpogubnije one, koje izazivaju teratogenezu (nakaznost) ploda, jer se one prenose na sledeću generaciju. Višestruko veći procenat urodjenih anomalija kod dece stanovništva ozračenih regiona i vojnika SAD su van svake sumnje.. Broj, vrsta anomalija i drugi podaci se kriju ili “nisu dobro obradjeni i dokumentovane”.

C. Zamena teze se javlja i u mnogim foramama. Cilj joj je da skrene pažnju sa problema na nebitne stvari, oduzme vreme i zamori čitaoca koga interesuje suština posledica OU. C 1. Brinu više autora, da ne poklanjamo dovoljno pažnje očuvanju prirode.Pored ostalog “odpridruživanja Evropskoj uniji najviše nas deli dostizanje neophodnih ekoloških standarda”, (tema je inače katastrofalno zagadjenje Srbije, koje su preduzele zemlje, kojima se pridružujemo)

C 2. Nismo prebrojali ni mrtve od NATO agresije.(način i zakonitost ubistva civila nije glavna tema).

C 3. Ukoliko i postoji porast broja tumora, to je zbog starenja populacije ili drugih karcinogena,kojih kod nas ima na pretek, Tu je štetno dejstvo pušenja, gojaznosit, i drugih provereno štetnih faktora. Ima toliko važnijih tema od OU.

Nikada ne pokreću temu legitimnosti bombardovanja, korišćenja radioaktivne municije, kasetnih bombi, gadjanje hemijskih postrojenja, elektropostrojenja, fabrika, mostova i dr. Kažnjavanjem,celog naroda trajnim zagadjenjem prirode, uništenjem privede, a ne onih sa komandnomodgovornosti. Vojska uostalom nije ni bila primarni cilj neobjavljenog rata Sila Evrope Srbiji1999, za razliku od napada Sila Osovine na Srbiju 1941.

D. Diskreditovanje druge strane, kako rezultata, tako i autora (ad hominem)

D 1. Čuvari vrata istine o katastrofalnim posledicama OU apsolutno negiraju vrednost stotinaobjavljenih dokaza štetnosti OU.

D 2. Zanimljivo je da se odbacuju i rezultati još neobjavljenih podataka (radova)

D 3. Omalovažava se komisija, koja tek treba da ispita štetna dejstva OU. Sumnja se unapred u naučne mogućnosti i moralnu čvrstinu, još nepoznatih osoba.

Presude su “ već donete.”. Tako se javnost priprema za buduće odbacivanje (još neobjavljenih) rezultata komisije.

D 4. Oni koji „štetne efekte osiromašenog uranijuma preuveličavaju do besmisla“ su zapravo „neznalice i prevaranti“ (štete znači ipak postoje, samo ih treba imenovati i odmeriti, da neznalice saznaju. Ko su prevaranti sude čitaoci, ali tek kada čuju obe strane. )

E. Argumentum ad autoritatem

112

Stručne stvari treba prepustiti stručnjacima Da li je moguće da tu ima mesta sumnji? Mišljenja autoriteta su (u ovom slučaju) prvenstveno namenjena najširim masama - narodu. A naš narod, kakav je nepoverljiv i prema autoritetima kaže:”ne slušaj šta pop govori, gledaj šta radi”.

Autoriteti tvrde (bez dilemma) da je OU bezopasan i nije opasan za spoljašnju sredinu, niti šteti zdravlju ljudi. Precizni citati autoriteta su u radu. U rezimeu navodimo naslove radova/članaka koji treba da ubede (neupućene ) u potpuno ili delimičnu bezopasnost uptrebe OU za čoveka i okolinu.

• E 1. NATO : Osiromašeni uranijum nije uzrok zdravstvenih rizika! 4. maja 2018

• E 2. Program Ujedinjenih nacija za zaštitu životne sredine. OU nije štetan (cit K. Skot)

• E 3. Svetska zdravstvena organizacija. OU nije štetan (cit K. Skot)

• E 4. Gospodin ambasador Kajl Skot: nema zdravstvene opasnosti u Srbiji ili bilo gde u svetuod OU

http://webtribune.rs/americki-ambasador-skot-porucio-srbima-radioaktivni-osiromaseni-uranijum-nije-opasan-za-zdravlje/

• E 5. Prof. dr Radovanović: “Plašiti se uranijuma isto je kao plašiti se kobri i krokodila” PSMisli se na Srbiju.

• E 6. Prof. dr Radovanović: “Osiromašeni uranijum i obogaćena mašta” (PS tada se još nijeznalo da izbeglice sa Kosova mokre uran po Evropi, 18 godina posle unosa)

• E 7, Prof. dr Radovanović: Nauka ne prepoznaje uranijum kao uzrok raka.

• E 8. dr Aleksandar Ivković radiolog OU jeste toksičan, ali nije kancerogen.

• E 9. Kancelar Šreder, Bernard Kouchner 2001 , Dragan Šutanovac, i brojni drugi, takodje smatraju da OU iz NATO bombi nije štetan po zdravlje građana Srbije! Svi navedeni autoriteti se obraćaju prosečnom čitaocu. On često nema dovoljno vremena , niti je školovan iz potrebnih oblasti, da iz pažljivo probranih (tačnih, ali nebitnih) podataka sam donese konačni sud o (bezazlenim ili katastrofalnim) posledicama upotrebe OU na žive idolazeće generacije. Demagozi upravo i računaju na strah od autoriteta.

• Ukoliko prosečan gradjanin, kome je namenjena demagoška literatura, koja dokazuje neškodljivost primene OU, ne može da proceni gde je (naučna ) istina, sledi „pomoć prijatelja“. Onih iz SAD, KFORa NATO-a . Najveća sila koja je ikada postojala, sigurno ima najbolje medicinske stručnjake. Uz svima dostupan zdrav razum i malo logike, tako se nazire rešenje dileme. Pobrojanim autoritetima ne veruju ni sami zvaničnici SAD, koji su svoju kontaminiranu zemlju (bezopasnim OU ) iz Njujorka odvozili 25 godina, željeznicom u Stenovite Planine, na rastojanje veće nego od Beograda do Lisabona (putem). Odvezli su u bezvodno, nenaseljeno, područje bez plodnog tla i mesto bez padavina, da spreče zagadjenje vodotokova. Zbog čega nisu smeli da kontamnirano izruče u ogromni obližnji Atlanski okean? Da nije opasno?

Pо ulаsku KFОR-а nа KiМ u novembru 1999. gоdine „Pripаdnici multinаciоnаlnе brigаdе 'Zаpаd' su dоbili nuklеаrnо-hеmiјskо-biоlоški priručnik, koji ih je upozorio na opasnosti od osiromašenog uranijuma. Kako da se ponašaju na kontaminiranom tlu, gde je obavezno nošenje zaštitne opreme (maske koju milioni gradjana ne poseduju) itd.

113

NATO autoriteti izgleda, takodje ne veruju u bezopasnost OU, pa takvu vrstu municije u Evropi ispucavaju samo na dva mesta: na jugu Portugalije i Sicilije (nenaseljeno, nema plodnog zemljišta,niti pitke vode, a smrtonosne mikročestice idu u more)

Mišljenja najvećih svetskih autoriteta o neškodljivosti OU morali bi da obavezuju, inače biautoriteti bilo obesmišljeni.

Medjutim , ako NATO bude vežbao sa OU municijom u Alpima,(slušajući navedene autoritete)Evropu će zasuti oblak mikročestica OU, (nesrazmerno veći, nego posle primene u Iraku iliAvganistanu), a vodotokovi će sprati ono što krave nisu popasle sa kontaminiranom travom. Opašćeprodaja”Milka” čokoladica.. Alpinisti će nositi Gajgerove brojače, kao obavezni deo opreme. Daznaju sa koga izvora da se osveže.

Ostavimo autoritete. Izmerimo za početak ono što se lako i brzo meri a teško osporava. Koliko(miliona) civila, glavnih žrtava, izmokravaju uran na područjima gadjanim OU municijom i ugroženim pravcima aerogenog širenja. Za samo nekoliko nedelja rada, dovoljan broj brojača i skromne troškove, će se dokazati (ili osporiti) najveća ekološka karastrofa planete, veća od Hirošime i Nagasakija. Tako će biti jasniji i pitanje problema izloženosti pojedinaca OU, za koji neke svetske organizacije kažu da se teško može proceniti.

Literatura kod autora

114

Prof. dr Slavko Milojković, – Niš1

Prof. dr Srđan Aleksić, – Niš2

NATO AGRESIJA NA SR JUGOSLAVIJU 1999. GODINE I POSTTRAUMATSKISTERSNI POREMEĆAJ

Rezime:

Sa teorijskog stanovišta ali i sa stanovišta prakse bilo bi značajno da se ispita kakve i u kojojmeri je NATO agresija na SR Jugoslaviju 1999. godine izavala psihičke posledice kod stanovnika ida li u tom pogledu postoji razlika s obzirom na mesto stanovanja, učešće u ratu, izloženostbombardovanju, pol, starost i sl.

Rat je, kako ističe Petar Kostić „društveni stres koji nastaje kad se ekstremno ugrožavaopstanak pojedinca kao individue i čitavih društvenih grupa kojima on pripada“.

Prema savremenim shvatanjima, u ratnim uslovima opasnost prethodi stresu, a nekontro-lisanost emocionalnih reakcija i osećanje bespomoćnosti u stresnoj situaciji izazivaju kako kažeGoleman „takve kratkoročne biolosko-psiho-socijalne promene od kojih neke imaju teške,dugoročne, čak biološke posledice – posttraumatski stresni poremecaj“.

Dosadašnja ispitivanja posledica NATO bombardovanja kod nas, pokazuju da su, oko 50%-60%, dece koja su doživela bombardovanje, ispoljila neke simptome psihotraumatskog stresnogporemećaja. Takođe, ta istraživanja su pokazala da ženski pol, niži obrazovni i socioekonomskistatus, predstavljaju faktore rizika koji su značajno češće bili prisutni u grupi obolelih od PTSP.

Problem ovog istraživanja je ispitivanje povezanosti NATO bombardovanja i PTSP kod građana, koji žive u neposrednoj blizini bombardovanih ciljeva.

Posttraumatski stresni poremećaj je ispitivan kontrolnom listom PCL koju je konstruisala grupa autora 1993. na čelu sa Weathersom. Terenski deo istraživanja sproveden je na području opštine Preševo, među građanima Niša iProkuplja i u udruženjima boraca, na prigodnom uzorku od 125 ispitanika. Utvrđeno je da se intenzitet PTSP kod stanovnika opštine Preševo, boraca i građana Niša i Prokuplja, kreće od umerenog do skoro visokog i da između sva tri poduzorka postoji statistički značajna razlika u stepenu PTSP, tako što je najizraženiji kod stanovnika opštine Preševo a najnižeg intenziteta je kod građana Niša i Prokuplja. Starost ispitanika ne utiče na PTSP, dok je pol povezansa ovim poremećajem i ta korelacija je značajna na nivou 0.05.

Ključne reči: NATO agresija, PTSP, građani, borci

UVOD

U novijoj istoriji ratovanja, prvi nagoveštaji mogućeg negativnog delovanja ratne situacijena mentalno zdravlje ljudi registrovani su na osnovu pisama vojnika iz Američkog gradjanskog rataiz kojih se moglo zaključiti da su mnogi vojnici patili od onoga što se u to vreme zvalo „raz-drazljivim srcem vojnika“. U Prvom svetskom ratu Englezi i Francuzi započeli su sa evakuaci-jom svojih vojnika žrtava „šoka od granata“. Smatralo se tada da je «šok od granate» uzrokovan

1 slavkomilojkovic@yahoo.ca2 advokati.aleksic@gmail.com

115

mikroskopskim parčićima eksplodirane bombe koji su prodrli do mozga. Ovakav zaključak se zasnivao na teoriji da su ove žrtve rata pretrpele organska oštećenja. Za vreme Drugog svetskog rata uzrok je bio pripisivan iscrpljenosti, dok je recimo u Koreji razmatran kao emocionalni pro-blem. Dakle, ova promena naziva odražava promenu shvatanja ovog problema od organskog oboljenja domanje više psihološkog odgovora na preveliku opasnost.

Stres i trauma su «stanja koja nužno i neophodno prethode posttraumaskom stresnom poremećaju ali ga ne izazivaju neizbežno»(Kostić, 9 ,str.20). Produženo trajanje, stresom ili traumom, izazvanih promena naziva se PTSP. Ako posle dugotrajnog stresa ili kraktotrajne traume ne nastupi PTSD, znači da je organizam uspešno razrešio nesklad između zahteva sredine i mogućnosti individue da nesklad prevlada. Tokom 30. tih godina prošlog veka, Seli (Selye, 1936) je prvi definisao «stres sindrom». Kardiner je 1941.godine opisao simptome koji su kasnije nazvani posttraumatskim stresnim poremećajem – PTSP ( Post Traumatic Stress Disorder) Ova reakcija uključuje «strah, bespomoćnost, užas ili dezorganizovana ili uzrujana ponašanja, ponovno proživljavanje, izbegavanje podsećanja na traumu, otupljivanje opštih rakcija i preterana osetljivost».( Granot,5, str 101) U kliničkom smislu PTSP može biti akutan, hroničan i odložen. Prema tome, i kod traume i kod stresa a samim tim i kod PTSP javlja se izvestan nesklad između zahteva sredine i mogućnosti individue da taj nesklad razreši i prevlada uobičajenim postupcima. Kod traume kljluč za razumevanje ovog nesklada je ranije traumatsko iskustvo individue. U stresu,nesklad između spoljašnje sredine i mogućnosti individue uvek je iniciran situacijom koja svojim zahtevima prevazlazi adaptivne mogućnosti individue u datom trenutku.

Prema novijim tumačenjima, u ratnim uslovima opasnost prethodi stresu, a nekontro-lisanost emocionalnih reakcija i osećanje bespomoćnosti u stresnoj situaciji izazivaju kako kaže Goleman «takve kratkoročne biolosko-psiho-socijalne promene od kojih neke imaju teške, dugoročne, čak biološke posledice – posttraumatski stresni poremecaj»(navodi prema Kostic, 9, str.203 ). Rat je, kako ističe vojni psiholog Petar Kostić „društveni stres koji nastaje kad se ekstremno ugrožava opstanak pojedinca kao individue i čitavih društvenih grupa kojima on pripada“. Srbiju su za vreme rata 1999. godine bombardovali: Belgija, Kanada, Češka, Danska, Francuska, Nemačka, Grčka, Mađarska, Island, Italija, Luksemburg, Holandija, Norveška, Poljska, Portugalija, Španija, Turska, V. Britanija i SAD. U ratnim uslovima, dolazi do raznih štetnih efekata po stanovništvo u vidu fizičkih i mentalnih bolesti. Fizičke bolesti se javljaju kao posledica zagađenosti životne sredine hemijskim i radioaktivnim materijama a mentalne kao posledica neprekidnog uticaja stresora, odnosno rata, u dužem vremenskom periodu, a ispoljavaju se pre svega u vidu post-traumatskog stersnog poremećaja. NATO avijacija je tokom 1999. godine na područje tadašnje SR Jugoslavije, a prevashodno na teritoriju Kosmeta i na rubne delove Pčinjskog okruga, bacila 15 tona osiromašnog uranijuma. Prema podacima matične službe opštine Preševo,koja se nalazi u Pčinjskom okrugu, na području 8 sela u ovoj opštini ( Buštranje, Reljan,Čukaraka,Ljanik, Svinjište, Žujince, Stezovce i slavujce). od 1980 do 1999 godine, dakle za 19godine, umrlo je 813 meštana. Sva ova sela su prema zvaničnim podacima, bombardovana municijom sa osiromašenim uranom. Takođe, prema podacima ove službe, za isti vremenski periodod 19 godina, dakle od prestanka bombardovanja 1999 godine pa do 31. 5. 2018. godine, umrlo je na ovoj teritoriji 854 stanovnika i, prema proceni ove službe, još oko 170 ili 20% žitelja ovih sela koji su umrli u bolnicama, van ovog područja, gde su bili na lečenju, a nisu evidentirani u matičnoj službi Preševo. Prema tome, broj umrlih posle bombardovanja se povećao na ovom području za oko 26% u odnosu na broj umrlih za isti vremenski period pre bombardovanja.

Brojni su faktori koji utiču na pojavu psihičkih i psihosomatskih oboljenja za vreme rata kao na primer: izbeglištvo ili povremeno ili privremeno napuštanje porodičnog doma, sklanjanje uskloništa čime se remeti ustaljeni ritam života, ugroženost sredine raznim opasnim hemijskim iradioaktivnim materijama, stalna buka itd. Sve ovo govori da će u ratnoj situaciji biti ugroženo ne

116

samo fizičko, već i psihičko zdraje ljudi. Prisustvo ovakvog stresora će na osnovu teorija ofiziološkom i psholškom stresu dovesti do iscrpljenja adaptivnih resursa stanovnika, što zaposledicu ima i psihološke probleme.

Na osnovu pregleda rezultata istraživanja koja su različiti autori sproveli a koja se odnose na uticaj NATO bombardovanja u Srbiji na mentalno zdravlje dece, Gašić Plavšić Slobodanka (2005) zaključuje da je većina, uglavnom 50%-60%, dece koja su doživela bombardovanje,ispoljila neke simptome psihotraumatskog stresnog poremećaja. Takođe, utvrdila je i da su se ovi simptomi zadržali i posle dve-tri godine kod znatnog broja dece. Autorka ističe i da se isti istraživači slažu u tome da je prisustvo roditelja uz decu u periodu bombardovanje delovalo kao glavni zaštitni faktor dečjeg mentalnog zdravlja.

Istraživanje Marije Zotović (2005) koje je sprovedeno četrnaest meseci po završetku bombardovanja u Srbiji, na uzorku od 629 dece i adolescenata iz Vojvodine, potvrđuje gore navedeni zaključak. Rezultati ovog istraživanja pokazuju da su simptomi PTSP-a prisutni uznačajnom stepenu (srednji i težak oblik poremećaja) kod gotovo 60% dece i adolescenata.Registrovano je, takođe, da su godinu dana po završetku bombardovanja, simptomi PTSP biliprisutni u značajnom stepenu (srednji i težak oblik poremećaja). To znači da posledicebombardovanja ne nestaju lako, brzo i samim protokom vremena.

Maja Milosavljević sa sardanicima (2011) ispitivala je faktore rizika koji dovode do nastanka PTSP. Uzorak od 207 ispitanika: činili su osobe sa borbenim iskustvom, žrtve torture, kao i izbeglice, prognanici i interno raseljene osobe, iz Bosne i Hercegovine, Hrvatske, Kosova i Metohije. U istraživanje su bile uključene i osobe izložene bombardovanju u Srbiji 1999. godine,uglavnom sa područja Beograda. Rezultati ovog istraživanja pokazali su da ženski pol, nižiobrazovni i socioekonomski status, doživljaj neposedovanja kontrole nad traumatičnim iskustvom umomentu dešavanja i nedostatak podrške bližnjih tokom traume, predstavljaju faktore rizika koji suznačajno češće bili prisutni u grupi obolelih od PTSP-a u odnosu na one koji su bili izloženi dejstvutraume, ali nisu razvili poremećaj.

Istraživač Peter Burn bavio se odnosom psiholoških i fizioloških reakcija vojnika izloženih borbenom stresu. Burn je, kako navodu Votson (2002), svoja istraživanja vršio u Vijetnamu uborbenoj jedinici SIAF (Small Independent Action Force = nezavisna mala bobena jedinca) koja jesadejstvovala sa lokalnim južnovijetnamskim snagama. Svaka jedinca sastojala se od jednog oficiradeset ljudi i činila je takozvani - tim. Njhov zadatak je bio uređivanje malih, izolovanih i dobroučvršćenih logora iz kojih je trebalo širiti utcaj Amerikanaca i Južnovijetnamaca u okolne oblasti..Ljudi u logoru brižljivo su upućivani na očuvanje individalnosti.

Burn je primetio da su rutinske aktivnosti ove jedinice stalno bile praćene osnovnommišlju vodiljom: mogućnost neprijateljskog napada. Osnovni ritam napetosti i iščekivanja izgledaoje ovako: već u kasnim popodnevnim i ranim večernjim časovima, napetost bi počela da raste anajveći intenzitet bi dostizala u časovima posle zalaska sunca do ponoći. Posle ponoći počela bipostepeno da opada da bi ujutru uglavnom bila najmanja.

Svaka 24 časa Burn je svim pripadnicima grupe vršio analizu urina i to u vezi sa prisustvom jednog steroida sa oznakom «17 – OHCS». Intenzitet lučenja ovog hormona u bubrezima varira pod dejstvom stresa. Ustanovio je da je kod oficira pronađeno veliko prisustvo ovog hormona, mnogo veće nego kod vojnika, što je bio znak da su ofciri bili opterećeniji stresom nego vojnici. Burn zaključuje da ljudi koji imaju komandnu funkciju izloženi su stresu više nego obični vojnici i da to nije posledica razlika u psihičkim osobinama. Burn na osnovu još nekoliko sličnih ispitivanja koje je sproveo u Vijetnamu zakjučuje:» Čovek koji svesno filtrira utiskespoljašne sredine da bi bolje mogao da je podnese, subjektvno se nalazi u boljoj poziciji, ali to možedovesti do smanjivanja njegove efikasnosti» (navodi prema Votson, 2002 , str.178 )

117

Problem ovog istraživanja je ispitivanje povezanosti NATO bombardovanja SR Jugoslavije, odnosno Srbije 1999. i pojave PTSP kod građana, koji su živeli i žive u neposrednoj blizinibombardovanih ciljeva sa osiromašenim uranijumom (izloženi neposrednom udaru bombi). Ciljovog istraživanje je da se naučno veririfikovanim činjenicama potkrepi zahtev za odgovornostzemalja, članica NATO alijanse koje se izvršile agresiju na SR Jugoslaviju.

METOD

Uzorak

Prigodni uzorak čini 125 ispitanika. Uzorak je sastavljen od 31(24,8%) borca, učesnika u ratnimoperacijama za vreme NATO agresije 1999 godine, 37(29,6%) građana Niša i Prokuplja i 57(45,6%) stanovnika 8 sela u opštini Preševo: Buštranje, Reljan, Čukarka, Ljanik, Svinjište, Žujince, Strezovce i Slavujce (Таб. 1).

Таб.1 Struktura uzorka prema ratnom statusu i mestu stanovanja

Frekvencija ProcenatStanovniciPreševa 57 45,6 Borci 31 24,8Stanovnici Niša 37 29,6i ProkupljaUkupno 125 100,0

U odnosu na pol strukturu uzorka čini 82(65,6%) muškarca i 43(34,4%) ženskih ispitanika (Таб. 2).

Таб. 2 Struktura uzorka prema polu

Frekvencija ProcenatMuški 82 65,6Ženski 43 34,4Total 125 100,0

Instrumenti

Posttraumatski stresni poremećaj je ispitivan kontrolnom listom PCL koju je konstruisala grupa autora (Weathers F Herman D etal. 1993) a prikazana je na godišnjoj konvenciji internacionalnog društva za istraživanje traumatskog stresa u San Antoniju. Ova lista za ispitivanje PTSP se sastoji od 17 petostepenih skala samoprocene postraumatskog stresnog poremećaja. Veći skor na listi znači veći intenzitet postraumatskog poremećaja. Demografski i socioekonomskipodaci o ispitanicima prikupljani su pomoću posebnog upitnika koji je pripremljen za ovu priliku.

Postupak

Terenski deo istraživanja sproveden je u periodu od 4. 5. 2018. do 7. 6. 2018. godine na područjuopštine Preševo i među građanima Niša i Prokuplja. U istom periodu u udruženjima boraca Niša iProkuplja, obavljeno je ispitivanje sa učesnicima rata 1999 god. Ispitivanje je bilo anonimno.

118

REZULTATI

Ispitujući posttraumatski stresni poremećaj kod stanovnika opštine Preševo, boraca i građanaNiša i Prokuplja ustanovili smo da se intenzitet ovog poremećaja kreće u rasponu od umerenog do skoro visokog intenziteta (Tab. 1, sl. 1). U Tabeli 1 su prikazane aritmetičke sredine PTSPdobijene na skali za merenje ovog stresa a na Slici 1 je ta razlika među intenzitetima PTSP kodispitivanih poduzoraka veoma očigledna.

Tab. 1 Deskriptivna statistika za PTSP

N MeanStd.

Deviation

GrađaniPreševa 57 73,07 5,503 Borci 31 60,58 16,411 Građani Niša 37 43,89 16,831i Prokuplja

Ukupno 125 61,34 17,757

Sl. 1

Indeks PTSP80

7073,07

60

5060,58

4043,89

30

20

10

0Građani Preševa Borci Građani Ni i Pk

Proveravajući statističku značajnost razlika aritmetičkih sredina mera PTSP ispitanika ovihpoduzoraka utvrdili smo da postoji statistički znacajna razlika na nivou 0.01, izmedju aritmeti-čkih sredina mera intenziteta PTSP građana Preševa i boraca ( DM =12,49 (t= 5,249 ; p <0.01). Tab. 2

Tab. 2 Deskriptivna statistika za PTSP

N Mean Std. DeviationStanovnici Preševa 57 73,07 5,503Borci 31 60,58 16,411

119

Takođe, postoji statistički značajna razlika u pogledu PTSP između stanovnika Preševa i građana Niša i Prokuplja (DM=29,18; t=12,156 ; p <0.01). Tab. 3

Tab. 3 Deskriptivna statistika za PTSP

N Mean Std. DeviationStanovnici Preševa 57 73,07 5,503Stanovnici Niša iProkuplja 37 43,89 16,831

Utvrđena je i statistički značajna razlika u pogledu PTSP i između boraca i građana Niša iProkuplja (Tab. 4). Borci su sa mnogo većim intenzitetom PTSP u odnosu na građane Niša iProkuplja (DM=16,69; t= 4,119; p <0.01)

Tab. 4 Deskriptivna statistika za PTSP

N Mean Std. DeviationBorci 31 60,58 16,411Stanovnici Niša iProkuplja 37 43,89 16,831

Da bi smo utvrdili moguće uzroke koji utiču na pojavu i intenzitet PTSP, ispitivali smokorelacije između PTSP i starosti ispitanika, njihovog obrazovnog stausa, materijalnog statusa iiskustva sa bombardovanjem (Tab. 5).

Tab. 5 Matrica korelacija ispitivanih varijabli i statistička značajnost

NATO bombeMaterijalni Stepen - iskustvo sa

status stručne bombardovanjPTSP - indeks porodice Starost spreme em

PTSP - indeks Pearson Correlation 1 -,249 -,098 -,517 ,384

Sig. (2-tailed) ,005 ,278 ,000 ,000

N 125 124 125 125 124

Materijalni status Pearson Correlation -,249 1 ,052 ,185 ,024porodice

Sig. (2-tailed) ,005 ,568 ,039 ,788

N 124 124 124 124 123

Starost Pearson Correlation -,098 ,052 1 ,086 ,105

Sig. (2-tailed) ,278 ,568 ,340 ,245

N 125 124 125 125 124

Stepen stručne spreme Pearson Correlation -,517 ,185 ,086 1 -,230

Sig. (2-tailed) ,000 ,039 ,340 ,010

N 125 124 125 125 124

NATO bombe - iskustvo Pearson Correlation ,384 ,024 ,105 -,230 1sa bombardovanjem

Sig. (2-tailed) ,000 ,788 ,245 ,010

N 124 123 124 124 124

U Tab. 5 može da se uoči da je najizraženija korelacija između obrazovnog statusa ispitanika iPTSP, da je ona negativna, srednjeg intenziteta i statistički značajna na nivou 0.01(r = - 0.517).Utvrdili smo i da postoji niska, negativna i statistički značajna korelacija na nivou 0.05 između stepena stručne spreme i iskustva sa bombardovanjem.

120

Materijalni status ispitanika, koji su oni procenjivali na petostepenoj skali, je u negativnoj iniskoj, korelaciji sa PTSP. Ova korelacija je statistički značajna na nivo 0.01(r= -0.249). Znači, što je bolji materijlani status ispitanika to je manje izražen PTSP. Očekivano je da će intenzitet PTSP biti u pozitivnoj korelaciji sa iskustvom sa bombrdovanjem. Dobijena korelacija je na granici niske i srednje i pozitivna je (r = 0.384). Dakle, veće iskustvo sa bombardovenjem dovešće i do pojave većeg inteziteta PTSP.

Kada je ispitivan uticaj pola ispitanika na intenzitet PTSP utvrdili smo da je kod žena izra-ženijiintenzitet posttraumatskog poremećaja u odnosu na muškarce (Tab.5; Sl. 2).

Tab. 6 Deskriptivna statistika za PTSP prema polu

Aritmeti Standardnčkasredi aDevijacij

Pol N na aM 82 58,84 19,370ž 43 66,09 13,115

Sl. 2

Izraženost PTSP prema polu68

66

6466,09

62

60

5858,84

56

54Muški Ženski

Razlika aritmetičkih sredina mera PTSP muškaraca i žena je statistički značajna na nivou 0.05 (DM

= 7,25; t=-2,202; p <0.05). Dakle, i muškaraca i žene spadaju u kategoriju povišenog intenzitetaPTSP, ali je on nešto izraženiji kod žena.

Nije utvrđena povezanost između starosti ispitanka i PTSP, što znači da pojava ovogporemećaja ne zavisi od životnog doba i da pogađa podjednako sve građane, nezavisno od njihovoguzrasta.

DISKUSIJA I ZAKLJUČAK

U ovom radu je pokušano je da se ispita da li postoji i kakava povezanost između NATO bombardovanja SR Jugoslavije 1999. godine i posttraumatskog stresnog poremećaja kao posle-dicetog bombardovanja. Jedan od ciljeva ovog istraživanja bio je da se naučno utvrđenim činj-enicamadokaže pretpotsvka da je NATO bombardovanje naše zemlje 1999. godine izavalo i psihičke

121

posledice kod stanovništva koje traju sve do danas. Rezultati ovog istraživanja potvr-đuju ovu pretpostavku. Kao što smo pokazali, najveći stepen PTSP je utvrđen kod stanovnika opštine Preševo koji su bili izloženi i najvećem intenzitetu bombardovanja. Međutim i kod ostalih ispitanika, boraca i stanovnika Niša i prokuplja, stepen PTSP je, takođe, klinički indika-tivan jer sekreće od umerenog do povišenog.

Ispitujući korelacije između ispitivanih varijabli, uoučili su da je najzraženija korelacija između obrazavnog statusa ispitanika i PTSP i da je ona negativna, što znači da je kod ljudi sa nižim stepenom obrazovanja intenzitet PTSP veći. To bi moglo da se objasni činjenicom da je u uzorkupreovladavalo seosko stanovništvo opštine Preševo, kod koga je utvrđeno da je posttrau-matskistresni popremećaj najizraženiji a koje je uglavnom nižeg obrazovnog nivoa.

Zanimljiv je i podatak da je materijalni status ispitanika, kako su ga oni procenjivali na petostepenoj skali, negativnoj korelaciji sa PTSP. Ovaj rezultata bi mogao da se objasni na dva načina: materijalni status pomaže u prevazilaženju posttraumatskog stresnog poremećaja ili makar sprečava povećanje njegovog intenziteta i drugo objašnjenje bi bilo da je većina ispitanika, koji su procenjivali svoj materijalni status kao lošiji u odnosu na većinu drugih, bila više izloženi NATO bombardovanju pa zbog toga imaju povećan intenzitet PTSP. U našem uzorku su to stanovnici opštine Preševa i borci, koji su procenjivali svoj materijalni status kao gori od većine drugih porodica a koji zajedno čine 70,4% uzorka. Oni su objektivno, prema zvaničnim podacima, bili najviše izloženi bombardovanju pa samim tim je i dobijen ovakav rezultata. Ovu pretpostavku potvrđuje i podatak, dobijen u istraživanju, da svi oni ispitanici koji su bili manje izloženi bombardovanju imali su niži stepen PTSP. Takođe je značajan i rezultata da starost ispitanika nijepovezana sa PTSP. Dakle, posttraumatski stresni poremećaj, kao posledica NATO agresije,podjeknao pogađa građane svih uzrasta.

LITERATURA

1. Gašić-Pavišić S. (2005). Pregled istraživačkih nalaza o negativnom delovanju NATO bombardovanja na mentalno zdravlje dece u Srbiji. Nastava i vaspitanje,

vol. 54, br. 4-5, str. 405-415

2. Gersons B.P.R. and Carlier L.V.(1992). Post-tramatic stress disorder: the histori of arecent concept. British Journal of Psycihiatry, 161, 1992.

3. Granot H.(1997). Uticaj nesreće na mentalno zdravlje. Psihologija u svetu, Vol.II,24. Kostić P.(2002). Psihologija borbenih jedinica. Vojna štamparija. Beograd.5. Milosavljević M.(2011). Procena faktora rizika za posttraumatski stresni poremećaj kod ratnih veterana bivše Jugosalvije. Psihijat.dan. 43, (2), 141-1536. Vlajković J. (1992). Žvotne krize I njihovo prevazilaženje. Beograd. Nolit7. Votson P.(2002). Psihologija rata. Beograd. Vojna akadeija8. Zotović M. (2005). PTSP i depresivnost posle Nato bombardovanja: činioci individualnih razlika u reagovanju na stres. Psihologija, Vol. 38 (1)

9. Weathers F, Litz B, Herman D, etal.(1993). The PTSD Checklist (PCL): reliability, validity, and diagnostic utility. Paper presented at the Annual Convention of the International Society for Traumatic Stress Studies, San Antonio.

122

Проф. др Миленко Крећа

Принцип суверенитета и међународни кривични трибунали за бившу Југославију и Руанду

Апстракт

Аутор разматра питање суверенитета и међународних кривичних трибунала за бившуЈугославију (МКТЈ) и Руанду (МКТР) на два нивоа: и) оснивање МКТЈ и МКТР у светлостипринципа суверенитета и, ии) међународно кривично право које МКТЈ и МКТР примењују ипринцип суверенитета. Налази да је оснивање МКТЈ, за разлику од оснивања МКТР, представља повреду судског суверенитета СР Југославије. Констатује, такође, да је доношењем Закона о сарадњи са Хашким трибуналом, Државна заједница признала ex post Трибунал за легалну институцију, али је то признање ограничено у свом домашају, као признање in foro internoкоје је служило као правни основ надлежним унутрашњим органима за сарадњу саТрибуналом. Што се тиче правила међународног кривичног права које су МКТЈ и МКТРпримењивали, аутор налази да су оба Трибунала изашла из оквира судске функције како једефинисао Међународни суд правде – „да суд не може sub specie legis ferende или антиципирати право пре него што га законодавац створи“ – и ушао у легислативни простор у многим релевантним питањима. Наводи, примера ради, из јуриспруденције МКТЈ перцепцију обичајних правила која иде изван општеприхваћених поимања обичаја у међународном праву потврђених уконзистентној јуриспруденцији Међународног суда правде и ревизионистичко тумачењепојма „уништења“ заштићене групе у Конвенцији о спречавању и кажњавању злочинагеноцида.

Принцип суверенитета државе

1. У децентрализованој међународној заједници у којој су државе изворни и природнии трајни субјекти, принцип суверенитета је, по природи ствари, фундаментални принцип. Суверенитет је комплексан појам који има философско, социолошко, политичко и правно значење. У конкретној ствари, од интереса је његово правно значење. У аналитичком смислу, суверенитет се може поделити на унутрашњи и спољашњи. Суверенитет у унутрашњем смислу (summa potestas) подразумева стварну, фактичку власт на државној територији. Власт се остварује преко институционалне мреже чији саставни део чине и национални судови. Спољашњи суверенитет (suprema potestas), како каже арбитар Макс Хубер у случају Las Palmаs, „у односима између држава означава независност“.1 Држава се не би могла назвати независном „у правном смислу ако је стављена у стање зависности од друге силе, ако је сама престала да врши suprema potestas или суверенитет у оквиру своје сопственетериторије...“2 Per analogiam, исти закључак стоји и ако би била стављена у стањезависности од међународне организације.

1 Scoot, Hague Court Reports, 1932, p. 83.2 Издвојено мишљење судија Adatci-a, Kellog-a, барона Rolin-Jaequemyns-a, Sir Cecil Hurst-a, Schücking-a, Jonikheer van Eysinga и Wang-a, IPCJ Publications, Ser. A/B, No. 41 (1931) p.)

123

2. Сувернитет није статична, окамењена правна категорија са прецизно одређенимграницама. Представља варијабилну категорију чије границе одређује степен развојамеђународног права.3

Не може се схватити као апсолутна, јер би, тако створена, предвиђала здраворазумскипостулат о немогућности постојања апсолутне суверености државе са множином другихдржава унутар међународне заједнице, с једне стране, као и чињеницу да је суверенитет каоправни појам успостављен и дефинисан међународним правом, с друге. А међународноправо је per definitionem ограничење суверенитета, граница слободе држава у избору понашања in foro externo et foro interno. У консенсуалном праву какво је међународно право ограничења суверенитета нису креација неког имагинарног законодавца или диктат трећих држава, већ настају на бази пристанка државе. Ограничење суверенитета се, правнотехнички гледано, остварује у уговорној форми, у форми обичајних правила или једностраних правних аката државе. Постоји дијалектичка веза између суверенитета и његових ограничења. Основ ограничења суверенитета је сам суверенитет, јер држава као господар (титулар) суверенитета га може и ограничити делујући самостално или in corpore, у заједници са другим државама.Тако се ограничење суверенитета манифестује као израз његовог вршења. Међутим, вршење суверених права у том смислу не сме ићи науштрб права која чинебиће појма суверенитета. У свом мишљењу које је V Комитет Друштва народа поднеоСкупштини Друштва, а који се тицало молбе Лихтенштајна за пријем у Друштво народастоји да Лихтенштајн „не би био у стању да извршава све међународне обавезе које би јојбиле наметнуте Пактом јер се, inter alia, одрекао права да његови судови „доносе коначне одлуке у извесним правним случајевима“.4

Принцип суверенитета се испољава кроз укупну структуру међународног права,укључујући и надлежност држава у кривичним стварима која је, по правилу, територијална.

3. Однос принципа суверенитета МКТЈ/МКТР може се посматрати на две равни:

и) институционалној која се тиче принципа суверености у оснивању МКТЈ/МКТР,и ии) нормативној која се тиче односа принципа суверенитета и међународногкривичног права које МКТЈ/МКТР примењују.

Принцип суверенитета и оснивање МКТЈ/МКТР

4. Релевантна карактеристика ова два Трибунала је да су у свим елементима установљења структуре и функционисања – међународне институције.

Установљени су, у основи, по истом обрасцу. МКТЈ установљен је резолуцијом 827 Савета безбедности Уједињених нација од 25.маја 1993. којој је придодат и Статут Трибунала. Резолуција је донета на основу Главе VIIПовеље Уједињених нација, јер, како стоји у Преамбули Резолуције „раширена ифлангрантна кршења међународног хуманитарног права....“ настављају да „конституишупретњу међународном миру и безбедности“. Савет безбедности је, каже се даље, одлучан да

3 Nationality Decrees Issued in Tunis and Morocco, Advisory Opinion, 1923, P.C.I.J., Ser. B, No. 4, стр; слично је резоновање и Међународног суда правде – види англо-норвешки спор о риболову Fishers, Judgment, ICI Reports, 1951, стр. 116; случај Nottebohm, ICJ Reports, 1955, стр. 4, 20-21.4 D.J. Harris, Cases and Materials on International Law, 1973, pp. 104-105.

124

оконча „такве злочине и предузме ефективне мере да приведе правди лица одговорна за тезлочине“. Њоме се, уствари, имплементира резолуција 808 од 22. фебруара 1993. која садржиодлуку о оснивању Трибунала.

МКТР, пак, је установљен резолуцијом 955 Савета безбедности од 8. новембра 1994.

5. Стуктурални елементи резолуције о МКТР се, како дикцијом тако и садржином,поклапају са резолуцијом МКТЈ:

и) обе су донете на основу Главе VII Повеље;ии) као ratio установљења обе наводе кажњавање лица одговорних за почињене

злочине, с једне стране, и успостављање и одржавање мира, с друге. Резолуције се разликују у погледу надлежности трибунала ratione materiae. Уодговорајућу надлежност МКТЈ увршћене су „тешке повреде, међународног хуманитарногправа“, док одговарајућа налдежност МКТР, по Резолуцији 955, обухвата поред тешкихкршења међународног хуманитарног права обухвата и геноцид. (Злочин геноцида је,међутим, обухваћен самим Статутом МКТЈ одредбом члана 4).

6. У контексту односа према принципу суверенитета постоји, ваља нагласити, суштинска разлика између МКТЈ и МКТР. СР Југославија се конзистентно и аргументовано противила оснивању Трибуналарезолуцијом Савета безбедности.

У дискусији вођеној у Савету безбедности, представник СР Југославије је истакао данаводни починиоци треба да буду кажњени од стране националних судова по националномправу хармонизованом са међународним правом. Истакао је, такође, да СРЈ подржаваоснивање сталног Кривичног суда, који би био установљен уз „поштовање принципаједнакости држава и универзалности и да, стога, сматра покушаје установљења ad hoc трибунала дискриминаторским“.5

Изразио је сумњу у погледу ваљаности правног основа за формирање Трибунала, нашавши, штавише, да је Савет безбедности деловао ultra vires, будући да, према Повељи УН, нема правну моћ да оснива судски орган. Трибунал је, по мишљењу представника СРЈ израз политичке мотивације пре него међународне правне праксе, те да је предложени статут Трибунала „неконзистентан и испуњен правним празнинама у мери да га чини неприхватљивим за било коју државу која негује свој суверенитет и достојанство“.6 У томсмислу је СРЈ своје противљење установљењу Трибунла образлагала и у КЕБС-у.7

Насупрот таквој позицији СР Југославије, Руанда је тражила од Савета безбедности да установи Трибунал и понудила пуну сарадњу.8 Истина Руанда је, у својству несталног члана Савета безбедности, гласала против резолуције 955 због неслагања са одредбама Статута које се тичу надлежности ratione temporis, непостојања смртне казне и надлежности ratione materiae која је, по мишљењу Руанде, требало ограничити на геноцид.9 Ова чињеница,међутим, не дира у пристанак ex ante Руанде на формирање Трибунала од стране Савета

5 Provisional Verbatim Record of the 3207 Meeting of the UN Security Council, p. 479.6 Ibidem, p. 480.7 V. OBrien, The International Tribunal for Violation of International Humanitarian Law in forme Yugoslavia, AJIL, vol. 87, 1993, pp. 639-659.8 v. EJIL, vol. 7, 1996.9 L. Barria, S. Roper, How effective are International Criminal Tribunals? An analysis of the ICTY and the ICTR, TheInternational Journal of Human Rights, Sept. 2005, p. 355.

125

безбедности. Пристанак је, наиме, дат у форми једностраног акта, донетог од страненадлежног органа, који обавезује државу.10

7. Изгледа извесно да је установљење МКТЈ prima facie изведено кршењем принципа суверенитета, будући да се СРЈ конзистентно супростављала његовом оснивању. Кинески амбасадор је на састанку Савета безбедности на коме је усвојена одлука оостановљењу МКТЈ нагласио да „усвајање резолуције Савета безбедности о Статутумеђународног Трибунала које Трибуналу даје привилеговану и искључиву јурисдикцију нијеу складу са принципом државног судског суверенитета“.11 Дефинитиван одговор на то питање подразумева, међутим, и анализу других релевантних правних чињеница, превасходно

и) правног значења Закона о сарадњи са Хашким трибуналом (2003); и ии) правне моћи Савета безбедности да оснује ad hoc трибунал.

Правно значење Закона о сарадњи са Хашким трибуналом

8. Државна заједница Србије и Црне Горе је 2002/2003 донела Закон о сарадњиСрбије и Црне Горе са међународним трибуналом за кривично гоњење лица одговорних затешка кршења међународног хуманитарног права почињена на територији бивше Југославијеод 1991. године.12

Закон има за предмет, inter alia, „извршење обавеза које за Србију и Црну Горупроизилазе из резолуције Савета безбедности бр. 827 (1993), Статута Међународногкривичног трибунала,“13 те да се „Србија и Црна Гора ће поштовати и спроводити судске одлуке Међународногкривичног трибунала и указивати правну помоћ његовим истражним и судским органима“.14

Наведене опште одредбе Закона имплицирају да установљење МКТЈ не вређа судскисуверенитет Србије и Црне Горе. У том смислу, Закон је одступио од позиције коју је СРЈзаузела приликом оснивања МКТЈ. Истина, принцип суверенитета стидљиво провирује, у основи декларативно безстварних ефеката, из одредбе која предвиђа да „Ако надлежни орган процени да би одређенипоступак сарадње могао да угрози суверенитет или интерес безбедности државне заједнице,о томе ће обавестити Савет министара, односно владу државе чланице“.15

Домашај ове одредбе је више него скроман, јер, како предвиђа параграф 3 члана 4„Ако Савет министара или влада државе чланице оцени да би испуњење захтева угрозилосуверенитет или интересе безбедности државне заједнице, наложиће Министарству спољних послова, односно министарству надлежном за послове правде државе чланице да о томе обавести Међународни кривични трибунал и уложи приговор према Правилима о поступку и доказима“.

Дакле, нешто што би prima facie могло наликовати спору решава се према Правилима о поступку и доказима самог Трибунала и то одлуком самог Трибунала.16

10 Nuclear Test Cases, Australia v. France, Judgment, ICJ Report 1974, para 43; Guiding principles applicable tounilateral declaration of States, YILE 2006, Vol. II, Part II, Principle 4.11 Li Zhaoxing, S/PV. 3217, 25 May 1993.12 „Службени лист СРЈ“, бр. 18/2002 и „Службени лист СЦГ“, бр. 16/2003.13 Члан 1(1) Закона. 14 Члан 1(2) Закона. 15 Члан 4(2) Закона.16 Наиме, Правило 54 бис (Ф) предвиђа:

126

Уз то, релеватна Правила о поступку и доказима не говоре о „угрожавањусуверенитета“, већ о „интересима националне безбедности.“

9. Неспорно је да је Закон о сарадњи са Трибуналом признао Трибунал за легалну институцију. Признаје је, међутим, било ограничено у свом домашају, као признање in foro interno које је служило као правни основ надлежним унутрашњим органима за сарадњу саТрибуналом. Наиме, Закон као унутрашњи правни акт, донет од стране Скупштине која, по међународном праву није овлашћена да представља Србију и Црну Гору in foro externo нијемогао per se произвести признање легалности Трибунала у међународном смислу речи. Такво признање учињено је јавним изјавама високих државних функционера, надлежних да својим изјавама и радњама обавезују Србију и Црну Гору на међународним форумима, посебно у Организацији Уједињених нација.

Оснивање Трибунала у светлости права општег међународног права

10. Признање легалности Трибунала од стране Србије и Црне Горе, независно од тогада ли је изражавало стварну, слободну вољу Државне заједнице не решава, међутим, питањењегове легалности. Оно делује на равни, односа државе која га је признала и Трибунала, недирајући као такво у однос Трибунала и општег међународног права.

Отуда је неопходно размотрити пар релевантних правних питања.

„Претња миру“ као основ доношења Резолуција 827 и 955 Савета безбедности. 11. Резолуција Савета безбедности 827, установљавајући МКТЈ пошла је одквалификације да ситуација на територији бивше Југославије „представља претњумеђународном миру и безбедности“, а оснивање Трибунала би „допринело успостављању иодржавању мира“. (Преамбула Резолуције). Жалбено веће у случају Тадић закључило је да„установљење Трибунала спада у надлежност Савета безбедности на основу 41 ПовељеУједињених нација“.17

Закључак је потврђен у случају Милошевић. У том случају, Веће је нашло да је установљењење Трибунала „у контексту конфликта у држави у то време, превасходно мерауспостављања међународног мира и безбедности“.18

„Ако држава улаже приговор на основу става (Д) с образложењем да би објелодањивање нашкодилоинтересима њене националне безбједности, она мора поднијети најаву о приговору најкасније пет данаодређеног за претрес и навести основе за приговор. У својој најави приговора држава: (и) мора навести у мјери у којој је то могуће на основу по којој тврди да ће интереси њене националне безбједности бити угрожени; и (ии) може од судије или претресног вијећа затражити да се за претрес о приговору одреде одговарајућезаштитне мјере, укључујући конкретно:

(а) одржавање претреса о приговору in camera и ex parte; (б) одобрење да се документи поднесу у редигованом облику, попраћени изјавом вишег државногфункционера под заклетвом, у којој се објашњавају разлози редиговања;“ У том случају, „судија или претресно вијеће могу одредити следеће заштитне мјере за претрес оприговору: (и) да се одреди само један судија из вијећа који ће прегледати документе и саслушати аргументе; и/или (ии) да се држави дозволи да за тај претрес обезбједи своје симултане преводиоце и своје пријеводеосјетљивих докумената“. (Г)

17 Тадић, Jurisdictional Appeal, para. 36.18 Milošević, IT-02-54, Trial Chamber, Decision on Preliminary motions, 8 November 2001, para 7.

127

Аналогну квалификацију Савет безбедности је дао у погледу ситуације у Руанди.

12. Да ли су овакве квалификације утемељене на релевантним одредбама ПовељеУједињених нација имајући у виду ситуацију на територији бивше Југославије, посебно уБосни и Херцеговини, која је посебно апострофирана у резолуцији 827, и ситуацију уРуанди?

Постоје озбиљне сумње у правну ваљаност оваквих квалификација. Члан 39. Повеље предвиђа:

„Савет безбедности утврђује да ли постоји претња миру, повреде мира, или агресија идаје препоруке или одлучује које ће се мере предузети у складу са члановима 41 и 42, да бисе одржали или васпоставили међународни мир и безбедност“. У конкретном контексту од суштинског значаја је значење израза „претња миру“. Слово и дух Повеље, као и одредаба Повеље које се тичу Савет безбедности, под„међународним миром“ подразумевају мир у негативном смислу, тј. одсуство оружаногсукоба између држава. Претња миру би, према томе, представљала претњу оружаног сукобаизмеђу држава. Brownlie наводи у том смислу претњу употребе силе која се састоји „уизричитом или прећутном обећању владе да ће прибећи сили у случају неприхватања извесних захтева те владе“.19

Од 90-тих година прошлог века, окончањем хладног рата и дебалансом у глобалној равнотежи снага, на таласу покушаја тихе ревизије Повеље Уједињених нација20 долази доекспанзије ситуација које Савет безбедности квалификује као „претњу миру“.21 Тако се каопретње међународном миру квалификују, inter alia, грађански ратови, недостатакдемократије, озбиљне повреде међународних људских права укључујући међународнохуманитарно право. Потоња ситуација је послужила као основ квалификације ситуације у Југославији иРуанди као „претње миру“. Савет безбедности је у резолуцији 827 претњу миру видео у „раширеном ифлагрантном кршењу међународног хуманитарног права“, а у резолуцији 955 о ситуацији уРуанди у „геноциду и другим системским, раширеним и флангрантним кршењимамеђународног хуманитарног права...“ У обе земље водио се у релевантном периоду грађански рат са јаким етничкимелементом, дакле, унутрашњи оружани сукоб. У тексту резолуција Савета не може се наћиниједна чињеница или индиција која би указивала да ове повреде хуманитарног права, безобзира на своју тежину, прете сукобу између држава.

13. Није спорно да питање људских права није ствар у искључивој надлежности држава. Спорно је, међутим, поистовећивање повреде људских права са претњом миру. Стављајући знак једнакости између масовног кршења људских права и претњемеђународном миру, Савет безбедности је ушао у легислативни простор, у тиху ревизијуПовеље узурпирајући овлашћења која му не припадају.22

Јер дискрециона овлашћења Савет безбедности имају се вршити у сврху због којих суи дата, а која су суштински утврђена чланом 39 Повеље, а тичу се одржавања међународногмира и безбдности.

19 I. Brownlie, International Law and the Use of Force by States, 1963, p. 364. 20 М. Крећа, Међународно јавно право, 2018, стр. 50-51.21 Рецимо, резолуцијом Савета безбедности 688 (1991) о ситуацији у Ираку „репресија цивилногстановништва“, посебно Курда у северном Ираку квалификован као претња миру. У Резолуцији о Сомалији 733(1992) Савет је претњу миру нашао у тешким губицима у људским животима и распрострањене материјалнештете.

22 Happold, Matthew, Security. Council resolution 1373 and the constitution of the UN; Leiden Journal of Internationallaw, 2003, vol. 16, p. 610.

128

Савет безбедности у свом деловању је, као и Организација УН у целини, подвргнутправилима општег међународног права, посебно правилима corpus iuris cogentus-a. У том смислу, и Повеља у члану 24(2) предвиђа да „Савет безбедности делује у складу са циљевима и начелима Уједињених нација“. 14. Налаз, МКТЈ у случају Тадић да, чак уколико је оружан конфликт „сматра само унутрашњим оружаним конфликтом, он би и даље представљао „претњу миру према утврђеној пракси Савета безбедности и заједничком схватању чланства Уједињених нација“23

одржава постпозитивистички резон да формалну легислацију међународног права, тј. његовеглавне изворе ваља суптитуисати неформалном нормативном праксом.24

У конкретном случају, то би подразумевало да 15 држава – чланица Саветабезбедности, пет сталних и 10 несталних – преузима у своје руке улогу међународног законодавца, делујући као креатор међународног поретка у име око 200 држава. Не би посебно требало ни рећи да такво тумачење представља

15. Чак и уколико би arguendo и прихватили да је, поистовећујући кршење правила међународног хуманитарног права и претња миру, Савет безбедности деловао у складу са одредбама Повеље Уједињених нација, поставља се друго питање од фундаменталног значаја – да ли су ad hoc међународни кривични трибунали одговарајућа мера (measure) у смислучланова 41 и 42 Повеље УН? Оснивање МКТЈ и МКТР се представља и као „невојни облик интервенцијемеђународне заједнице“25 у контексту успостављања мира.Иако постоји неспорни nexus између права и мира, инструментална улога тела које пресуђује у успостављању мира тешко да представља инхерентно обележје активности суда у строгом смислу те речи. Успостављање мира је превасходно политичка ствар која се постиже мерама које су stricto sensu неправне или ванправне. Појмови „мира“ и „правде“ се нужно не поклапају. Мир се неретко остварује помоћу неправедних решења.26 И сам концепт колективне безбедностиу крајњој анализи почива на фактичкој моћи антиагресорске коалиције. Међународна пракса је развила два главна метода за успостављање међународниходноса и бављење међународним споровима. Један је чисто политички. Други је правни. Збогове фундаменталне разлике између два приступа решавања међународних спорова, аналогијеизмеђу њих су погрешне“.27

Чак и улога светског суда – Међународног суда правде, као главног судског органаУједињених нација испољава се у „јачању структуре мира кроз његова саветодавнамишљења, кроз поверење које инспирише и кроз подстицање које даје проширењу правамирног решавања спорова, пре него кроз разрешење појединих спорова“.28

У прилог перцепције о инструменталној неподобности Трибунала да допринесе успостављању мира говори и чињеница да је МКТР основан након што су оружани сукоби у Руанди окончани.

23 Tadić case, IT-94-4, para 30.24 Lowe, The politics of Law – Making: Are the Method and Character of Norm-Making changing? in the Rule of Lawin International Politics, 2000, Loquin, Ravillan, La volonte des operateurs vecteur d’un droit mondialise, inMondialisation du droit 2000.25 H. Shinoda, Peace – building by the Rule of Law: An examination of Intervention in the form of International Tribunals International Journal of Peace Studies 7/2002, p. 15. 26 Штавише, прво може бити и препрека остваривању мира као што показује пример мировних уговора. Ако би се правила уговорног права примењивала stricto sensu на мировне уговоре, мир који се њима постиже не би сеправно могао успоставити јер се, по правилу, мировни уговори заснивају на надмоћи на бојном пољу која се усмислу уговорног права по правилу изражава ко принуда над државом као колективитетом.27 S. Rossenne, The Law and Practise of the International Court 1920-2005, pp. 4-5.28 M. Hudson, International Tribunals, Past and Future, 1944, pp. 238-239 i kroz presude posebno – M.K.

129

Да ли оснивање судских органа, улази у corpus мера предвиђених члановима 41 и 42 Повеље УН?

16. Изгледа очигледно да чланови 41 и 42 Повеље УН не садрже овлашћење Савета безбедности да оснива судске органе.29

Стога се правни основ оснивања МКТЈ и МКТР покушава изнаћи на другој страни,позивањем на имплицитна овлашћења Савета безбедности у смислу овлашћења Савета којанису експлицитно наведена у Повељи али која нужно произилазе из његове функцијеочувања међународног мира и безбедности. Жалбено веће МКТЈ је у случају Тадић нашло дачлан 41 Повеље садржи имплицитно овлашћење Савета да установи судски орган као„инструмент вршења своје основне функције одржавања мира и безбедности, тј. меру којадоприноси успостављању и одржавању мира у бившој Југославији“.30

17. Жалбено веће је дало прешироко тумачење имплицитних овлашћења Савета безбедности. Рођена у уставној пракси САД, доктрина имплицитних овлашћења је прихваћена у јуриспруденцији Међународног суда правде31 у стварима које су се тицале надлежности међународних организација и њихових органа. Тумачење Жалбеног већа блиско је концепцији инхерентних овлашћења која би посебно када је реч о Савету безбедности као телу са ограниченим бројем чланова у коме доминантну улогу имају велике силе, широко отворило врата злоупотребама.32 Практично неограничени, имајући у виду да акти Саветабезбедности не подлежу судској контроли. Не постоји знак једнакости између инхерентних и имплицираних овлашћења. Инхерентна овлашћења строго узевши припадају само сувереној власти. У амбијентуданашње међународне заједнице државама као изворним и трајним субјектима. Чак иУједињене нације, као деривaтивни и, у нормативном смислу, пролазни субјект, немајуинхерента овлашћења, већ су њена овлашћена уговорна креација држава и, као таква,делегирана од стране држава. Имплицитна овлашћења, као овлашћења која нису изричито наведена у уставном актуОрганизације Уједињених нација подлежу јасним ограничењима. Као овлашћења неопходназа обављање функција које су му изричито поверене, имплицитна овлашћења Саветабезбедности у оквиру Главе VII Повеље УН тичу се мера које се у конкретном контексту,односе на принудне мере обухваћене члановима 41 и 42 Повеље УН. У томе лежи смисао и

29 Члан 41 гласи: „Савет безбедности може одлучити какве мере које не повлаче употребу оружане силе треба да сепримене у циљу извршења његових одлука, и може позвати чланове Уједињених нација да примене такве мере.Ове могу да садрже потпун или делимичан прекид економских односа и железничких, поморских, ваздушних,поштанских, телеграфских, радиографских и других веза, а, исто тако, и прекид дипломатских односа“.

а члан 42: „Ако Савет безбедности сматра да мере предвиђене у члану 41 не одговарају или се покаже да сунедовољне он може предузети такву акцију ваздухопловним, поморским или сувоземним снагама која јепотребна ради одржања или васпостављања међународног мира и безбедности. Таква акција може укључитидемонстрације, блокаду и друге операције ваздухопловним поморским или сувоземним снагама члановаУједињених нација“.30 Prosecutor v. Tadić, Decision on the Defence Motion fon Interlocatory Appeal on Jurisdiction, IT-94-1-AR72, 2 October 1995, para 38.31 Reparations for injuries suffered in the service of United Nations, Advisory Opinion, ICJ Reports, p. 184-185; Effectsof awards of compensation made by the UN Adminstrative Tribunal, Advisory Opinion, ICJ Reports 1954, p. 57;Certain Expeces for the United Nations (Art. 17, paragraf 2 of the charter) Advisory Opinion, ICJ Reports 1962, p. 153;Legality of the Use by a State of nuclear weapons in armed conflict; Advisory Opinion, ICJ Reports 1996, p. 79.32 v. Arangio Ruiz, EJIL 1997, pp. 8-9.

130

релевантност принципа специјализације (the principle of speciality)33 као суштинског критеријума за квалификацију имплицираних овлашћења. Изгледа је у праву Klabbers када каже да је доктрина имплицитних овлашћења ималакорисну улогу у време када су се међународне организације развијале и да је данас, баремкада је реч о стабилизованим организацијама, доктрина прешла свој врхунац.34

18. У оптици принципа суверенитета оснивање међународних кривичних судова у форми међународног уговора изгледа аксиом. Генерална скупштина УН је резолуцијм 260 B (III) позвала Комисију за међународноправо да проучи „могућност установљења једног међународног судског органа за суђењелицима оптуженим за геноцид или друге злочине за које би јурисдикција била пренета натај орган међународним уговорима...“ (М.К) Након разматрања два извештаја специјалних известилаца R. Aefara и E. Sandström-aи дискусије, Комисија УН за међународно право је одлучила да је „установљење једногмеђународног судског органа за суђење лицима оптуженим за геноцид или друге злочине закоје би јурисдикција била пренета на тај орган међународним уговорима пожељна“, те да јеустановљење таквог судског органа могуће.35

Оснивање Трибунала у светлости принципа владавине права (rule of law)

19. Разматрајући приговор одбране у случају Тадић да Трибунал није успостављен наоснову права („еstablished by law“; Жалбено веће даје редуковано значење принципавладавине права. Налази, наиме, да „Статут Међународног трибунала и Правила процедуре и доказивања усвојена у складу са Статутом воде закључку да је Трибунал установљен у складу са владавином права. Гаранције фер суђења из члана 14 Пакта о грађанским иполитичким правима су усвојене скоро дословно у члану 21 Статута. Остале гаранције ферсуђења налазе се у Статуту и Правилима процедуре и доказивања“.36

Принцип владавине права, као универзални правни принцип, релевантан какав уунутрашњем тако и у међународном праву не подлеже општој правној дефиницији. Пре би се могао одредити као синтетички израз мноштва правних правила иинститута, формалних и супстанцијалних, који, узети појединачно и in corpore, обезбеђују супрематију права над политиком. У том смислу, индикативно је да су релевантни документи о владавини права дизајнирана као „Контролна листа владавине права“ (The Rule of Law Checklist) (Венецијанска комисија) и „Индикатори владавине права“ (UN Rule of Law Indicators) (Уједињене нације), а да, притом, не дају општу дефиницију појма.37

Погрешно је, међутим, из тога извући закључак да се супстанца владавине правасводи на процесна правила и права оптуженог као што чини Жалбено веће Трибунала.

33 Legality of the threat or use of nuclear weapons, Advisory Opinion, ICJ Reports 1996, pp. 78-79.34 J. Klabbers, The paradox of International Institutional Law, International Organization Law Review, 2008, No.1, p.79.35 Doc. A/1316: Report of the International Law Commission covering its second session, 5 June – 29 July 1950, YILC1950, II, p. 379.36 Prosecutor v. Tadić, Decision on the Defence Motion for Interlocatory Appeal on Jurisdiction, para. 46.37 European Commission for Democracy throuh law (Venice Commission/Rule of Law Checklist, Adopted by theVenice Commission at its 106th Plenary Session, 2016.

131

20. Венецијанска комисија на прво место „нужних елемената владавине права“ставља „законитост, укључујући транспарентан, одговоран и демократски процес доношења права“ у смислу inter alia, приступа правди пред „независним и непристрасним судовима...“38

Значење израза „независни и непристрасни суд“ у смислу суда установљеног у складуса принципом владавине права је јасно и недвосмислено одређено у пракси Европског суда за људска права. Конзистантна јуриспруденција Европског суда подразумева да независан суд не сме зависити од дискреционе оцене извршне власти, већ да треба да буде уређен законодавним актом.39

Тачно је запажање Жалбеног већа да у међународном праву не постоји законодавствоу техничком смислу речи нити у међународној заједници постоји Парламент.40 Постоји, међутим, међународно законодавство у супстанцијалном смислу речи лоцирано у држави која делујући in corpore са другим државама, врши законодавна овлашћења аналогно Парламенту унутар државе. A contrario, нејасно је како би правила међународног права уопште настала и развијала се. У конкретној ствари, не треба ићи даље од примера Сталног међународног кривичногсуда основаном правностварајућом вољом држава у форми легислативног мултилатералногуговора.

Да ли помоћни орган извршног органа УН може представљати „независан инепристрасан“ суд?

21. Иако резолуција Савета безбедности 827, као ни резолуција 955, не наводе да су МКТЈ и МКТР основани као помоћни органи Савета безбедности на основу члана 29 Повеље Уједињених нација, у то нема никакве сумње. У Извештају Генералног секретара УН, којим је предложено оснивање МКТЈ, стоји, inter alia, да се Трибунал оснива, у складу са чланом 29 Повеље, као помоћни орган Савета безбедности судске природе.41 У званичнимдокументима ОУН, МКТЈ и МКТР фигурирају као помоћни органи Савета безбедностиосновани у складу са чланом 29 Повеље УН.

22. Помоћни органи главних органа Уједињених нација се у Repertory of Practise ofUnited Nations одређује на следећи начин:

„а) помоћни орган се оснива од стране главног органа или је под његовом влашћу, б) чланство, структура и задаци помоћног органа су одређени, и могу битимодификовани од стране главног органа или зависе од главног органа,

ц) помоћни орган може престати са радом одлуком главног органа“.42

Ово одређење помоћних органа у организационој структури Уједињених нација можесе узети као ауторитативно, будући да Повеља УН не даје дефиницију помоћних органаОрганизације.

In concreto, постављају се два, органски повезана питања.

38 Venice Commission, Report on the Rule of Law adopetd by the Venice Commission at its 86th plenary session, 25-26 March 2011, p. 10.39 види, између осталих, Zand v. Austria, App. No. 7360/76; Piersack v. Belgium, App. No. 8692/79; Crociani Palmiotti, Tanassi and DOvidio‚ v. Italy, App. Nos. 8603/79, 8722/79, 8723/79 & 8729 (joined).40 Prosecutor v. Tadić, Decision on the Defence, Motion for Interlocutory appeal on Jurisdiction, para. 43.41 Report of the Secretary General (S/25704), 1993, para. 28. 42 Repertory of Practise of United Nations Organs, I, p. 228.

132

23. Primo, да ли Савет безбедности поседује правну моћ да оснује судски орган као свој помоћни орган? Оснивајући помоћни орган, главни орган, in concreto, Савет безбедности, врши,уствари делегацију надлежности. Члан 29 Повеље, изражавајући овај општи, когентнипринцип, каже да „Савет безбедности може да оснива помоћне органе потребне за обављање његовихзадатака“. (М.К) Другим речима, да би основао судски орган на основу члана 29 Повеље, Савет безбедности би морао да поседује и овлашћења судског органа. А он таква овлашћења очиледно нема, тако да је формирање судског тела од стране Савета противуставан акт, акт супротан духу и слову Повеље УН. Општи је правни принцип да nemo plus iuris ad aliumtransferre potest quam ipse habet.

24. Secundo, да ли Трибунали у вршењу своје функције могу поступити независно од политике Савета безбедности? Елементарна логика сугерише да, иако могу уживати известан степен самосталности,МКТЈ и МКТР будући под контролом, директном и индиректном Савета безбедности, тешкомогу да делују као независни судски органи. Сам статус помоћног органа једног политичкогтела је у фундаменталном сукобу са природом судске функције која је по дефиницијинезависна од било кога и било чега изузев међународног права.

25. Пракса МКТЈ, рецимо, јасно показује јак утицај Савета безбедности и, чак,главног административног службеника ОУН на резоновање Трибунала. Тако, у случају Тадић, одлучујући о елементима злочина против хуманости, Жалбено веће је нашло да Извештај Генералног секретара Уједињених нација представља „ауторитативно тумачење Статута“ Трибунала.43 Или, Претресно веће је у случају истом одлучујући аргумент за своје тумачење члана 7(3) Статута, изнашло у „неоспореном објашњееу које је приликом гласања о Резолуцији 827 о установљењу Међународног трибунала дао представник САД“.44 Општу логику која из такве позиције Трибунала, поправилу, произилази, можда је најбоље изразило Претресно веће у случају Блашкић.Одлучујући по приговору одбране да одговорност за пропуштање кажњавања на основучлана 7(3) Статута Трибунала није део обичајног хуманитарног права, Веће је истакло да бибило „тотално неосновано да трибунал сада прогласи неуставним и ништавним деојурисдикције за који је Савет безбедности, са пристанком Генералног секретара, тврдио да једео постојећег међународног хуманитарног права“.45

Такво резоновање не треба посебно ни наглашавати, је у функцији политичкихциљева чија промоција лежи ван функције судског органа.

Надлежност Трибунала и принцип compètence de la compètence

26. Жалбено веће МКТЈ је у случају Тадић одлучујући о приговору одбране, да Трибунал, будући основан contra legem, нема надлежност, прибегло аргументу compètence dela compètence. Жалбено веће коректно наводи да је поменути принцип део инцидентне надлежностибило судског тела, те да подразумева „надлежност, да се одреди сопствена надлежност“.46

43 Par. 297. 44 Par. 356.45 Prosecutor v. Blaškić, Decision on the Defence Motion to strike portions of the amended indictment alleging „fuilureto punish liability“ of 4 April 1997, пар. 8.46 Prosecution v. Tadić, Decision on the Defence Motion for Interlocatary Appeal on Jurisdiction, para. 17.

133

Као нужни, инхерентни састојак вршења судске функције, принцип compètence de lacompètence не мора бити изричито предвиђен у конститутивном акту Трибунала.47

27. Такво резоновање Жалбеног већа предвиђа једно суштинско обележје принципаcompetence de la competence. Принцип competence de la competence је по својој природи,структурално-функционални принцип који не поседује сопствени, самостални садржај у смислу материјалног права. Овај принцип је само правно средство које омогућава судском органу да утврди да су услови који регулишу његову надлежност утврђени ваљаним, на међународном праву заснованим уставним актом судског органа испуњени.

Уколико претходни услов међународноправне ваљаности уставног акта судскогоргана није испуњен, принцип competence de la competence има само техничко значење,значење једне техничке демонстрације без правног значаја. Јер, одлука судског органа донетана основу примене принципа competence de la competence је декларативне природе и, каотаква, не може подарити било ком судском телу, па ни Трибуналу, јурисдикцију коју нема помеђународном праву.

Принцип суверенитета и правила међународног кривичног права које су МКТЈ иМКТР примењивале

28. Принцип суверенитета се на специфичан начин изражава и кроз правила међународног кривичног права (МКР) које су МКТЈ и МКТР примењивали. У поређењу са односом принципа суверенитета и оснивања ad hoc Трибунала кофкога се принцип суверенитета непосредно и директно изражава, принцип се, када је реч оправу које судски орган примењује, изражава посредно и индиректно. Изражава се, наиме, кроз пристанак државе, као атрибут суверенитета, уконституисању колективне воље или воље међународне заједнице као основа настанка иобавезности правила међународног права. Тако држава, као суверена јединка у амбијентуједне децентрализоване заједнице, делујући in corpore са другим државама, представља међународног законодавца, креатора правила међународног права.

Функција било ког судског органа је да тако створено међународно право примењује ad casum.

Као што је нагласио Међународни суд правде судски орган„не може донети пресуду sub specie legis ferende или антиципирати право пре него

што га законодавац не створи“.48

29. У дискусијама вођеним у Савету безбедности једнодушно је истакнуто да МКТЈима да примењује важеће међународно-хуманитарно право. Рецимо, амбасадор Француске јеистакао да „израз закон или обичаји рата“ употребљени у члану 3. Статута обухватају „све обавезе које произилазе из споразума хуманитарног права на снази на територији бивше Југославије у време када су кршења почињена“.49

Или, амбасадор Венецуеле који је рекао да „Трибунал, као помоћни орган Саветабезбедности, не би могао бити овлашћен, нити би Савет могао преузети, способност даутврђују правила међународног права или легислацију...“50 У том, преовлађујем, духу је и

47 Ibidem, para. 18.48 Fisheries Jurisdiction (UK v. Iceland), Judgment, ICJ Reports 1974, para 53; Fisherie Jurisdiction (FR of Germany v.Iceland), Judgment, ICJ Reports 1974, para 45.49 Provisional Verbatim record of three thousand two hundred and seveneeth Meeting, S/PV. 3217, 25 May 1993, p. 11.50 Ibidem, p. 7.

134

била и интервенција амбасадора Бразила да ни резолуција Савета безбедности ни Статут „незначе установљење нових норми или прецедената“... ...“51 односе како, на општа питања међународног права тако и на специфична која се тичу перцепције.

30. Јуриспруденција МКТЈ и МКТР је, међутим, у низу релевантних питања изашла изтог оквира и ушла у легислативни простор. Не улазеи у детаљну анализу ове легислативнеекскурзије оба Трибунала, навешћемо пар карактеристичних примера од фундаменталневажности који се односе како на општа правила међународног права тако и на специфичнакоја се тичу појединих кривичних дела која су, по њиховим статутима, у надлежностиТрибунала.

Перцепција обичајних правила

31. Перцепција обичајних правила, на којима је МКТЈ засновао све пресуде које се тичу геноцида (је, благо речено, изненађујућа) Трибунал, наиме, наводи да је пресуду донео на основу „обичајног права у време када су се десили догађаји у Сребреници“.52 Пресуда услучају Крстић послужила је као модел за остале пресуде о геноциду.

Схватање обичаја као извора права од стране МКТЈ је веома иновативно и иде изван поимања обичаја у јуриспруденцији Међународног суда правде (МСП). Према установљеној судској пракси МСП, која је у складу са одредбом његовог Статута, обичај се одређује као извор права заснован на два елемента, општој пракси и opinioiuris sive necessitatis. Као што је истакнуто у случају Никарагва: „будћи да је обавезан чланом 38 свог статута.... Суд не може пренебрегнути суштинску улогу коју има општа пракса.53

Јуриспруденција МКТЈ генерално се креће у сасвим супротном правцу, дајући доминантну улогу opinio iuris-у приликом утврђивања обичаја54 показујући јаку наклоностпрема концепцији обичаја заснованој на једном елементу. На тај начин, он разматра opinio iuris на начин који је далеко од одређења које му једао МСП. Да би се конституисао opinio iuris ...“два услова се морају испунити. Не само дапоступци морају представљати устаљену праксу, већ морају бити такви, или бити предузетина такав начин да буду доказ уверења да је пракса обавезујућа услед постојања правила којеје захтева“.55 Оpinio iuris не може се раздвојити од праксе јер се „Суд мора уверити да је постојање правила из opinio iuris-а потврђено праксом“.56

МКТЈ се често задовољавао са „врло ограниченим бројем случајевима“ и праксомдржава. 57

Велики део права које МКТЈ квалификује као обичајно право заснован је наодлукама националних судова које имају ограничено поље примене у пракси Суда. У случајуCertain German Interests in Polish Upper Silesia, Стални суд је констатовао да националнасудска акта представљају „чињенице путем којих се изражава воља и које представљајуактивности држава“.58

51 Ibidem, p. 37.52 Prosecutor v. Krstić, Trial Judgment, para 541.53 Military and Paramilitary Activities in and against Nicaragva (Nicaragva v. United States of America), Merits, Judgment, I.C.J. Reports 1986, pp. 97-98, para. 184. 54 G. Mettraux, International Crimes and the ad hoc Tribunals, 2005, p. 13, fn. 4. 55 North Sea Continental Shelf, Judgment, I.C.J. Reports 1969, p. 44, para. 77. 56 Military and Paramilitary Activities in and against Nicaragva (Nicaragva v. United States of America), Merits,Judgment, I.C.J. Reports 1986, pp. 97-98, para. 184. 57 A. Nollkaemper, “The Legitimacy of International Law in the Case Law of the International Criminal Tribunal for the former Yugoslavia” in: T.A.J.A. Vandamme and J.H. Reestamn (eds.), Ambiguity In the Rule of Law: The Interfacebetween National and International Legal Systems, 2001, p. 17.58 Judgment, 1926, P.C.I.J., Ser. A, No.7, p. 19.

135

Испод површине општих карактеристика приступа МКТЈ обичајном праву, који сам по себи побуђује сумњу, крију се одсуство повезаности и субјективност. Лепо је констатовано да су Већа МКТЈ у различитом саставу користила различите методе припроналажењу и тумачењу обичајног права чак и у истом предмету, што је укључивало иједноставно упућивање на претходне одлуке МКТЈ као доказ неког обичајног правила.59 Уз то, МКТЈ није успео да се доследно и ригорозно позабави институтима праксе држава и opinio iuris,не позивајући се, између осталог, на доказе ни за једно нити за друго, а позивајући се једино на доказе обичаја расуте у националним прописима, а да се, при томе, није нити позабавио opinio iuris-ом нити формулисао политику „човечности“ као opinio iuris- а.60

Утврђивање обичајног права од стране МКТЈ личи по многим аспектима на операцију утврђивања квази-обичајног права засновану на дедукативном закључивању које покрећу мета-правна и ванправна начела. Као што се може запазити, „многа Већа ad hoc Трибунала била су превише спремна да етикетирају норме као обичајне, не наводећи никакав разлог нити ауторитет за такав закључак“.61 То је за резултат имало судско стварање права кроз циљано, авантуристичко тумачење,62 иако су, како тврди Генерални секретар, откад је основан МКТЈ, судије Трибунала могле примењивати једино оне правила који су ван сваке сумње били део међународног обичајног права.63 Како је у суштинском сукобу са обичајем,онаквим каквим га види МСП, виђење обичаја из угла МКТЈ, примењено у јуриспруденцијиТрибунала, отвара пут ка фрагментацији међународног кривичног права, па чак и општегмеђународног права.64

Схватање обичајног права које је развио МКТЈ је изузетно деструктивно по нормативни интегритет међународног права. Пошто представља у суштини субјективно виђење обичајног права одвојено од његове дубоко укорењене структуре која се изводи из Статута Суда као дела међународног orde public-a, заправо једна судска верзија обичаја контрадикторна не само per se и in se, која производи различитост при одређивањуобичајног права, што укључује и правила jus cogens-а обичајне природе. То се може оквафиковати као најозбиљнији изазов конструкцији обичајног права уновијој историји међународног права. Свођење „опште праксе“ на изоловане пресуденационалних судова, или, пак, на изјаве у Савету безбедности Уједињених нација, теизвођење opinio iuris-a из таквих поступака, или, корак даље, једноставно изношење тврдње да је неко правило обичајне природе, не само да противуречи позитивно-правном институту обичаја оличеног у судској пракси МСП него и своди на тривијалност вољу међународне заједнице као целине, као основе обавезности међународног права. Да резимирамо, обичајно право, како га опажајно доживљава МКТЈ, као демонстрација судског фундаментализма представљало би, како изгледа оличење Лаутерпахтове (Lauterpacht) метафоре о обичају као метафизичкој шали.65

59 N. Arajärvi, The Changing Nature of Customary International Law: Methods of interpreting the concept of custom in international criminal tribunals, 2014, p. 117.60 Ibid., p. 118.61 G. Mettraux, International Crimes and the ad hoc Tribunals, 2005, p. 15. 62 M. Swart, „Judical Law-making at the ad hoc Tribunals. The Creative Use of Sources of International Law andAdventurous Interpretation“ , Heidelberg Journal of International Law, Vol. 70, 2010, pp. 463-468, 475-478. 63 UN Security Council, Report of the Secretary General Pursuant to Paragraph 2 of Security Council resolution 808(1993), doc. S/25704, 3 May 1993, para 34.64 Videti: Mettraux, op. cit., p. 15 citing Arrest Warrant of 11 April 2000 (Democratic Republic of the Congo v.Belgium), Judgment, I.C.J. Reports 2002, p. 3.65 H. Lauterpacht, „Sovereignty over Submarine Areas“, British Yearbook of International Law, Vol. 27, 1950, p. 394.

136

Као илустративан пример легислативне екскурзије ad hoc трибунала која се односина специфична дела, навешћемо по својим последицама најдалекосежнију – о значењу„уништења“ заштићене групе код злочина геноцида. У спору између Хрватске и Србије МСП је закључио да је у светлу travauxpreparatories, поље примене Конвенције ограничено на физичко о биолошко уништењегрупе.66 Налаз је доследно примењен у пресуди.67

Међутим, израз „уништење“, употребљен на начин као што је учинио МКТЈ у предмету Крстић и предмету Благојевић, а касније у свим случајевима који се тичу геноцида, је пре уништење у социјалном смислу него у физичком и биолошком смислу. У предмету Крстић Претресно веће је, између осталог, установило да би уништење значајног броја војно способних мушкараца „неизбежно имало за резултат физички нестанак босанског муслиманског становништва у Сребреници“,68 с обзиром да „њихове супруге нисуу стању да се поново удају, па, према томе (ни) да имају нову децу“.69 Такав закључак одражава пре идеју о социјалном него о физичком или биолошком уништењу. Виђење уништења као уништења у социјалном смислу је још јаче наглашено у предмету Благојевић. Претресно веће је применило „шире значење појма `уништити` који обухвата и `дела која могу и не ићи до тога да проузрокују смрт“,70 што је тумачење које се не уклапа у разумевање уништења према Конвенцији о геноциду. Подршку у том смислу Претресно веће налази у Пресуди Савезног уставног суда Немачке, који је нашао expressis verbis да: „правна дефиниција геноцида има над-индивидуални предмет правне заштите, тј.социјално постојање групе, а умишљај да се уништи група се... протеже и даље одфизичког и биолошког истребљења... У тексту закона се, према томе, не намеће као обавезнооно тумачење по којем умишљај кривца мора бити физичко истребљење бар значајног бројаприпадника дотичне групе“.71 (нагласак и елипсе у оригиналу). Сагледан на такав начин, израз „уништење“ у дефиницији геноцида можеобухватити и принудно премештање становништва.72

Наведени налаз противречи dectum-u МСП да утемељеном на travaux prèparatoiresКонвенције „депортовање или расељавање припадника неке групе, чак и ако је извршено насилу, није нужно еквивалентно са уништењем те групе, нити је такво уништавањеаутоматска последица расељавања“.73

Уз то, на сву срећу, субјективни карактер уништења у социолошком смислу јасно јеприказан управо у предмету Сребреница. Један од кључних аргумената Трибунала упредмету Крстић и предмету Благојевић био је да би „уништавање значајног броја војно способних мушкараца неизбежно имало за последицу физички нестанак босанског муслиманског становништва у Сребреници“.74

Међутим, прогнозу Трибунала живот је учинио погрешном. После закључењаДејтонског споразума, муслиманска заједница у Сребреници је поново успостављена, па једанас број припадника две заједнице – Муслимана и Срба, изједначен. То такође доказује ичињеница да је представник муслиманске заједнице изабран за градоначелника напретпрошлим изборима.

66 Application on the Convention on the Prevention and Punishment of the Crime of Genocide (Croatia v Serbia), Judgment 2015, para 136.67 Judgment, paragraph 157; Videti paras 160, 163.68 Krstić, IT-98-33, Trial Judgment, 2 August 2001, para. 595.69 Krstić, IT-98-33, Appeal Judgment, 19 April 2004, para. 28.70 Blagojević and Jokić, IT-02-60, Trial Judgment, 17 January 2005, para. 662.71 Blagojević et. al., IT-02-60, Trial Judgment, 17 January 2005, para. 664.72 Ibid., para. 665.73 2007 Judgment, para. 190.74 Krstić, IT-98-33, Trial Judgment, 2 August 2001, para. 595.

137

Summary

The issue of relationship between the principle of sovereignty and the ICTY and the CTR,autor considers on two levels: i) the establishment of the ICTY and ICTR in the light of theprinciple of souvereignty; and, ii) the rules of international criminal law as applied by Tribunals andthe principle of souvereignty. He finds out that the establishment of the ICTY, in contrast to the establishment of ICTR,represented violation of the judicial souvereignty of FR of Yugoslavia, since it strongly oppossed itsestablishment. He also notes that adoption of the Law on cooperation with ICTY by State Union ofSerbia and Montenegro means recognition of the Tribunal as a legal institution, but of limited scopeper se serving as a basis for competent domestic agencios to cooperate with the Tribunal. The author considers that, in the light of relevant rules of international law the purportedlegality of the Tribunals can be challenged on a number of grounds:

- the established of the ad hoc tribunals cannot be considered as one of the measures to be taken under Chapter VII of UN Charter; - Security Council, as executive organ of the UN, is constitutionally incapable of creating a judicial organ cannot be subsidiary organ of the Security Council in terms of independent and importial organ, being, per defini tionem, under the authority of a executive organ; - principle compètence de la compètence is incapable as a functional norm to form thebasis of jurisdiction of the Tribunal per se as advocated by the ICTY in Tadic case. As regards the law applied, author considers that the Tribunals well exceeded the task of judicial organ defined by the dictum of the International Court of Justice. The Court states that „a court of law, cannot render judgment sub specie legis ferendae or anticipate the law before the legislator has loid it down (Fisheries Jurisdiction case). Exempli causa, the ICTY and the ICTR perception of custom as one of the main sources of international criminal law is higly innovative, going well beyond the generally accepted conception of custom. It is based on the predominant role of opinio iuris, often satisfied with extremely limitedcase law mainly decisions of municipal courts. Moreover, „many a chamber of the ad hoc Tribunalshave been too ready to brand norms as customary, without giving any reason or citing anyauthority...“ (Mettraux). Or, the perception of the destruction of the protected group, as determinative element of the crime of genocide, is a destruction in social terms rather than in physical and biological terms. As stated by the International Court of Justice in the Case concerning Application of the Convention on the Prevention and Punishment of the Crime of Genocide (Judgment of 2015), in the light of the travaux preparatoiries the genocide is limited to physical and biological destruction ofthe protected group (paras. 136, 157, 160, 163).

138

Слободан Петковић, Генерал у пензији, Специјалност: атомско-биолошко-хемијска одбрана

ОСИРОМАШЕНИ УРАНИЈУМ,ЗАШТИТА ЖИВОТНЕ СРЕДИНЕ И СТАНОВНИШТВА ЈЕ НАША ВЕЧИТА БРИГА И ОБАВЕЗА

Једнострана одлука о агресији здружених снага НАТО пакта на територију некадашње СР Југославије, данас простора држава Србије и Црне Горе, била је по много чему јединствена: извршена је кршењем многих међународних конвенција и докумената, без одобрења Савета безбедности ОУН, а највидљивији акт било је бомбардовање њене територије. Том приликом мимо свих међународних конвенција, поред класичних убојних средстава користили сумуницију са ОУ, због које у појединим деловима Србије где је она употребљаванаимамо појаву знатно већег броја оболелих од карцинома и других болести.

Био сам непосредни сведок употребе и учесник у активностима предузетим на решавању проблема ОУ на територији СР Југославије, током и после НАТО агресије до данас. Имајући у виду, сада већ евидентне и могуће последице у будућности, које сав тај разбацани и неконтролисани радиоактивни материјал изазива, имам обавезу према свима онима који су као праве патриоте, као припадници Оружаних снага или као становници,бранећи своју земљу, били или су и сада, непосредно изложени дејству ОУ, да о овоме ина овом скупу говорим. Сазнања до којих сам дошао, дилеме и сумње које ме муче, стручнаодговорност, лични и морални ставови ме обавезују да и на овај начин подстакнем нарешавање овог проблема.

ОУ је високотоксични радиоактивни отпад и његово чување представља велики проблем за сваку земљу са развијеном нуклеарном технологијом, па га на овакав начин, кроз програм војне индустрије и муницију са ОУ разлишитих калибара, ''предају другима на чување'' небирајући место и не питајући се за последице. Као такав, представља врло великуопасност за човека и животну средину земље по чијој се територији употребљава уоблику муниције, вршећи њену радиоактивну и хемијску контаминацију, остајући при том ван сваке контроле уз велику могућност контаминације становништва. Време полураспада му је преко 4,5 милијарди година. Анализом узорака са територије након бомбардовања СР Југославије, откривено је присуство и 236U, који не постоји у природи, већ настаје вештачким путем у процесу прераде или искоришћавања нуклеарног горива, што указује на порекло ОУ. Откривено је присуство 239Pu који је по својим радиолошко- хемијским карактеристикама опаснији од ОУ, а у траговима америцијума, нептунијума и технецијума. Снаге НАТО су употребиле средство чије се последице не могу држати под контролом, ни временски, ни просторно. То средство ће, поред постојеће ситуације у животној средини Србије деловати вечито на садашње и будуће генерације становништва, флору и фауну директно и индиректно.

Снаге НАТО пакта - авиони А-10 ваздухопловних снага САД, су 28. и 30. марта 1999. год. први пут, гађали муницијом са ОУ шири рејон Призрена. Таква дејства настављена су у даљем току агресије. Бомбардован је простор некадашње СР Југославије, претежно простор Р. Србије, и при томе гађани муницијопм са ОУ објекти различите врсте и намене. У више од 60 одсто случајева то су били цивилни циљеви, врло често у насељеним местима. Извршено је преко 112 удара по ''циљевима'' на 91 локацију и оставили су нам ''вечно на чување'', више десетина тона свог радиоактивног отпада. А око 40% свих напада

139

авиона А-10, десило се у последњих 10 дана агресије, што на свој начин потврђује њихову намеру.

Употребу муниције са ОУ, НАТО (САД) покушава да оправда већом ефикасношћу у противоклопним дејствима. Али, то није ни једини, ни главни разлог. Повећана пробојност поткалибарне муниције се постиже и применом пенетратора од волфрама, тунгстена или титана, међутим то су јако скупи метали. За израду пенетратора од ОУ и употребу оваквемуниције, најзначајније је то што је главна сировина углавном бесплатна или јакојефтина, а тиме се земље поседници ове муниције и ослобађају значајних количинаопасног радиоактивног отпада чије је одлагање и чување на сопственој територији, скупо а еколошки опасно.

Деловање ОУ на људе, биљни и животињски свет је трајно и у неким сегментима се не може умањити, па су ефекти дејства ове врсте муниције на живу силу и становништво фатални, јер долази до трајне контаминације, чије су последице код нас и на другимместима где је употребљаван катастрофалне.

Опште позната чињеница, да је у ратним и поратним временима најугроженије људскоправо, право на истину. После завршетка агресије, а и данас, јавност је подељена у просуђивању о могућим негативним ефектима употребе муниције са ОУ по животну средину, а тиме и на будући живот и здравље многих генерација. Постоји, и оправдан је страх о евидентној еколошкој катастрофи и последицама на територији Србије. С друге стране, они који су учествовали у агресији и бомбардовању, разне интересне групе и комисије које су под њиховим патронатом крстариле овим просторима, поједини њихови лобисти код нас, углавном тврде да у постојећем стању животне средине штете и последица нема, а тамо где их је морало бити, да су минималне. Какве ли ироније! А где је ту истина?

Нажалост, истину све више осећа наше становништво. Она је у све већем броју канцерозних и других обољења на овим просторима, које нико од званичних државних органа неће јавно да саопшти, анализира и коментарише. Она је, и у обољењима војника других земаља, који су боравили на простору Косова и Метохије или другим деловима бивше СФРЈ.

Америчка администрација, и након коришћења муниције са ОУ на територији СР Југославије, наставила је са праксом ''не гледај и не тражи''. Скривала је информације оупотреби и настоји да заташка или умањи опасности од ОУ, да би избегла сваку врстуодговорности за последице и огромне трошкове за лечење војника и цивила који су били изложени продуктима употребе ове муниције, те деконтаминацију-чишћење територије где је ''депоновала'' и ''оставила на чување'' свој радиоактивни отпад. ''Чишћење радиоактивног нереда би коштало милијарде долара, чак и ако би то било могуће'', каже амерички научник Леонард Динц.1

Под притиском САД неке међународне организације настоје да релативизирајуздравствене утицаје и заташкају тешке последице коришћења муниције са ОУ, другеодустају од израде извештаја или повлаче урађене, замењују их новим верзијама у којима умањују опасности од ОУ.

1Leonard Diettz,''Contamination of Persian Gulf War Veterans and Others by DU'', juni 1996.

140

У времену од 5. до 19. новембра 2000. године, организована је истраживачка мисија УНЕП-а2

на КиМ са циљем да се утврди безбедност локалног становништва и међународних радника у ''постконфликтној ситуацији''. Екипа УНЕП-а је била састављена од 14 експерата из владиних агенција, добро познатих институција, и других заинтересованих. Није било представника Србије. Имали су подршку НАТО, КФОР и УМНИК-а и пет лабораторија са признатом добром репутацијом у области радиолошких и токсиколошких анализа. Пошло се од потребе да се утврди тачност и коректност информација о нарушеном стању животне средине и утврди здравствени ризик. Извештај који је сачињен3, има основну поруку да остацимуниције са ОУ, у том тренутку, нису били основни проблем у животној средини КиМ,али изоставља и тврдњу да је ОУ у многоме усложио већ постојеће проблеме. Даје препоруке о потреби организовања мониторинга подручја и примени одређених меракако не би дошло до повећања ризика по становништво.

Ако би донео неки сопствени закључак за ову прилику, јер простор и тема не допуштају ширу елаборацију, могло би се рећи да анализом Извештаја УНЕП-адолазимо до сазнања да је рађен за потребе НАТО-а, да УН нису у стању да контролишу НАТО, а да је НАТО употребио средство чије се последице не могу држати под контролом, ни временски, ни просторно. То средство ће, поред постојеће ситуације у животној средини КиМ деловати вечито на садашње и будуће генерације становништва, флору и фауну директно и индиректно. Употребљено је средство за које се, према данашњим сазнањима, не можена поуздан начин проценити ризик, последице и губици. Овај закључаксебитноразликује од закључка који је понуђен у Извештају и нема за циљ да сугерише право стање ствари, већ да укаже на проблем.

И Светска здравствена организација (СЗО) је, према британском физичару Киту Баверстоку, из једног извештаја Уједињених нација, избацила податак да је оружје са ОУ, које јекоришћено на просторима бивше СР Југославије 1999. год., опасно по здравље иканцерогено. Она је 2001. године објавила фалсификовани извештај у којем закључује да ''...у зонама, у којима је оружје са осиромашеним уранијумом коришћено, није неопходно да становништво буде подвргнуто тестовима и општој контроли евентуалних последица по њихово здравље''. Он тврди да су из тог извештаја избачени његови''...налази којипотврђују да је оружје са осиромашеним уранијумом канцерогено и генотоксично, односнода оштећује генетски материјал, што доводи до деформитета новорођене деце''.4Даљетврди да је имао увид у резултате истраживања др Александре Милер из радиолошкелабораторије Министарства одбране САД, који су недвосмислено показалигенотоксичност ОУ. Не само да није могао те своје резултате да унесе у монографију о ОУ,већ му је СЗО, као свом члану забранила да их било где објављује. Он чак није ни биопозван у делегацију СЗО која је 2001. год. посетила Балкан, иако је тада био шеф одељења зарадиолошку заштиту. ''...Не знам да ли је било речи о лошој организацији или о нечијој жељида не одем на Балкан. Чињеница је да је делегацију неко требало да одведе на места гађанаосиромашеним уранијумом, али се испоставило да им то нико није показао''. Извештај јетребало да говори о здравственим ефектима употребе спорног оружја, и носи наслов ''Утицајосиромашеног уранијума на људско здравље''. Он не сумња у стручност екипе већ у њененамере. У садржају извештаја о томе се не говори. Изостављени су резултати огенотоксичности који су се у то време појавили. Говори се о утицају уранијума уприродном стању и како људски организам реагује на уранијум који постоји у природи,

2Програм Уједињених нација за заштиту животне средине3''Depleted Uranium In Kossovo Post-Conflict Environmental Assessment'' UNEP Scientific Mission to Kossovo5-19.November 2000.4Интервју KitаBaverstoka,члана СЗО и бившег директора Службе за радиолошкузаштиту у европској канцеларији,за франкфуртске "Vesti".

141

што нема везе са здравственим ризицима од осиромашеног уранијума. ''Реч је, дакле, о материјалу сасвим другачијем од уранијума присутног у природи'' закључује овај научник. Он верује да је сам врх СЗО, под утицајем САД, донео одлуку да се његови подаци цензуришу. Руководилац пројекта студије СЗО Мајк Рипачоли је чак потписао закључак, да је ''осиромашени уранијум здрав'' и да су потребне ''велике количине'' како би се манифествовале штетне последице по здравље. На основу тако сачињеног лажногизвештаја СЗО о нешкодљивости ОУ, објављеног 2001. год. Karla del Ponte је закључила да НАТО и САД, бомбардујући 1995. год. Босну и Херцеговину и 1999. год. СР Југославију, нису повредили Женевску конвенцију.

И још нешто, веома битно. Приликом доласка међународних екипа за испитивање последица употребе ОУ, активно учешћетреба да узму све заинтересоване стране, са основним задатком да се јасно дефинишу циљеви испитивања, да се свима обезбеди иста опрема, усвоје процедуре и утврде критеријуми за оцену у складу са постављеним циљевима, а да се закључак донесе уз заједничку стручно-научну сагласност, без притисака и уплитањаполитике. А ми смо ваљда најзаинтересованији. Међутим то тада, ни касније никад није биослучај.

За све заступнике тезе о нешкодљивости муниције са ОУ, само један предлог: Господо,дођите да живите и одгајате децу или унучад на једном од тих гађаних иконтаминираних рејона. Онда ћемо Вам веровати.

Према једном бившем официру америчке морнарице ''Пентагон је 1993. године одбио даиспоштује захтев Конгреса да се проуче здравствене последице које настају када се ОУпрашина удахне или прогута. Пентагон је 1999. године спречио истраживање УН о употребиОУ на Косову. Пентагон изгледа наставља да спречава истраживања о опасностима ОУ''.5

Девет америчких конгресмена који подржавају права ветерана жртава употребе ОУ уЗаливском рату, упутило је 8. јуна 2000. године писмо председнику САД, у коме изражавајузабринутост због информација да је америчка Влада блокирала истраживање експератаСветске здравствене организације о ефектима ОУ на здравље човека.6

Узорци остатака муниције и контаминираног земљишта су, поред испитивања у лабораторијама јединица АБХО Војске СР Југославије, слати и у Институт за нуклеарне науке ''Винча'', који је код нас најкомпетентнији за ту врсту мерења. У извештајима института од 23.04.и 21.05.1999. год. поред осталог, се наводи:''... На основу резултата гамаспектрометријских мерења и идентификације присутних радионуклида са сигурношћу се може тврдити да узорак садржи осиромашени уран... Измерена вредностјачине гама дозе на контакту је 0,1 mGy/h,... На основу литературних америчких података о тој муницији, вредност бета/гама дозе на контакту пенетратора од ОУ је 2,5 mGy/h. На основу изложених вредности може се закључити да ће непосредан контакт са само једним пројектилом у релативно дужем временском периоду (неколико десетина до неколико стотина сати) произвести дозе које су једнаке прописаним границама за становништво, односно, у случају контакта са кожом и промене на њој. На основу граница које је прописала Међународна агенција за атомску енергију из Беча у својим најновијим Основним стандардима за заштиту од јонизујућих зрачења из 1996. год. испитивани материјал јесте радиоактивни материјал, чија је примена могућа само уз прописане мере заштите ..., јер је специфична активност 238U у муницији за три реда величине већа од прописане границе од 10 kBq/kg. Имајући у виду брзину којом

5Dan Faheu, ''The use of DU in Ammunition'', decembar 1999. Military Toxics Projekt6Kongressman Tony P. Hall, ''Hall Joins Veterans Advokates in Pressing for Study of DU in Iraq'' An. 8.

142

семуниција испаљује, односно процењене количине при дејствима, високу вероватноћусамозапаљења као и измерене активности, које су неколико стотина хиљада пута већеод просечног природног садржаја 238U у земљишту (10-50 Bq/kg), може се закључити да примена испитиване муниције доводи до контаминације животне средине садугорочним последицама по животну средину и локално становништво.''

У формално-правном смислу, муниција са ОУ није ''забрањено оружје''. По ефектимадејства оно је високотоксично радиоактивно оружје ниских активности штетних поживи свет. Као такво би морало бити забрањено, јер: ''... Свака примена оружја које остварује штетне ефекте ван бојног поља, које наноси повреде цивилима, тј онима који не учествују непосредно у сукобу и које ефекте остварује и после сукоба, сматра се грубим кршењем закона рата''.Зато је употреба муниције са ОУ на територији СР Југославије, представљала повреду основних принципа међународног хуманитарног права7. Ти принципи дефинишу забрану коришћења оружја или поступања којима се:

наносе непотребна разарања или сувишне патње, изазива неселективно дејство, односно дејство против лица која не учествују у ратним операцијама, угрожавају територије суседних држава које нису у ратном сукобу, проузрокују опасна, дуготрајна и озбиљна оштећења и деградација животне средине, забрањује употреба загушљивих, отровних и других сличних супстанци укључујући и биолошка средства.

И поред овога, употребу овог оружја није дозвољавао ни здрав разум, с обзиром на моралну неприхватљивост због несагледивих последица које сав тај расути и неконтролисани радиоактивни материјал дугорочно представља за садашње и будуће становнике тих територија. Политичко и војно руководство НАТО-а није смело да тако олако и неодговорно да испусти злог духа из боце. Неприхватњивост употребе муниције са ОУ, морали су да виде, ако не у слову, онда у духу прописа којим се регулише забрана употребе хемијског, нуклеарног и другог оружја за неселективно уништавање које изазива далеко веће последице и патње војника и цивила, него што се то може правдати ''разумним''потребама рата. Требало је да проради толико истицана ''демократска савест друштва'' чланица НАТО-а, да се у рату, као и у миру, не чини већа штета, него што је то апсолутно неопходно,а посебно да се не угрожавају животи цивила и њиховог потомства у будућности на ратом захваћеним територијама. Али на жалист нису имали никаквих скрупула8.

Професор физике Dag Rocke, иначе бивши мајор америчке војске, директор програма за развој пројектила са ОУ, шеф радиолошке заштите америчке војске, објавио је 1994. год.документа којиома је потврдио да је влада САД била свесна геноцидне природе ОУ, јошод 1943. год.

Припадници мултинационалне бригаде ''Запад'' по уласку КФОР-а на КиМ, новембра1999. год. добили су нуклеарно-хемијско-биолошки приручник под називом: ''КФОР,Интернационалне Бригаде, Запад, Осиромашени Уранијум, Информације иИнструкције''. Поред назива приручника, на насловној страни је и мртвачка глава којаупозорава на радиоактивну опасност. Садржаји неких делова приручника упућују на то са

7Дефинисани су: Хашким конвенцијама из 1899. и 1907. год., Женевским конвенцијама из 1923., 1925. и 1949.године и Статутом Међународног војног суда у Нирнбергу из 1945. год. 8Владислав Јовановић, Слободан Петковић, Слободан Чикарић: ''Злочин у рату, геноцид у миру’', Службенигласник, 2012. год.,

143

каквом ће се врстом опасности сретати на терену припадници бригаде и како да поступају. Уделу названом ''Златна правила'' стоји: ''Држите се даље од тенкова, возила и зграда погођених пројектилима или крстарећим ракетама са осиромашеним уранијумомм. Носите заштитну маску уколико радите на удаљености до 500 метара од тенка, возила или зграде погођених пројектилима или ракетама са ОУ. Удисање нерастворљивих честица уранијумске прашине дугорочно је повезано са здравственим последицама укључујући канцер и деформације новорођенчади. Ове последице могу да постану видљиве тек неколико година касније''. Да би смањилли или избегли контаминацију тела, војницима се, поред осталог препоручује: ''Перите често униформу'', а у делу насловљеном као ''Упозорење'', поред осталог стоји: ''Храна и вода постаће неупотребљиве због контаминације прашином ОУ. Никако не једите храну која није контролисана. Удахнуте - унесене честице могу да причине дугорочну штету, ...''.А препоруке за поступања кад се наиђе на погађане ствари ''српске'' војске су: ''... Возила и материјал српске војске могу да представљају опасност за војнике и цивиле који са њима дођу у блиски контакт. Искључиво стручна лица морају да испитају уништена или оштећена возила и материјале, ... и треба апсолутно избегавати близину возила за које постоји сумња да су погођена пројектилом са ОУ. Одстојање не сме бити мање од 50 метара. Уколико сте принуђени да будете ближе, морате да носите заштитну маску и заштитне рукавице, како би сте избегли да уранијумска прашина уђе у ваше тело''.

Овај приручник недвосмислено говори и потврђује чињеницу да су планери ратних операција НАТО и САД пре почетка бомбардовања СР Југославије знали да је оружје са ОУ опасно, канцерогено и генотоксично.Своје припаднике су упозоравали на опасност, а цивиле - становништво никада нису упозорили на опасност која им прети,већ јавност у исто време, а и данас, обмањују да нема опасности. Припадници међународних снага вероватно заобилазе и не залазе у рејоне контаминиране остацима муниције са ОУ, воду и храну допремају из својих земаља. Становници неких делова Србије, а посебно КиМ живе на тој ''уклетој'' земљи, а често можда нису ни били свесни каквој се опасности излажу.

Тврдњу да су свесни чињенице, колику опасност, толико разбацан и неконтролисан радиоактивни материјал представља за њих и локално становништво илуструје и један догађај који се десио са међународним снагама у БиХ. Новинар Зоран Жужа испричао је за ''Мондо'' да је један италијански новинар имао проблем да нађе саговорника који би му потврдио да смрт неколико десетина италијанских војника који су службовали у БиХ има и те какве везе са чињеницом да су били стационирани на простору изложеном дејству муниције са ОУ. Када је видео да губи превише времена, новинар је направио једноставан и,на жалост ефектан тест: отишао је у рушевине Ремонтног завода у Хаџићима (објекат који је гађан муницијом са ОУ), покупио неколико пенетратора и целих зрна муниције од ОУ, ставио у пртљажник свог аутомобила и одвезао у команду НАТО снага у Сарајево. Кад је војницима и официрима показао шта би желео да им ''поклони'', они су се разбежали. Дата је узбуна у команди која је трајала више часова, све док на лице места није стигла специјализована екипа немачких војника са специјалном заштитном опремом, покупила остатке радиоактивне муниције у посебне металне контејнере и одвезла их у непознатом правцу.

Степен опасности добро илуструје следећи пример,којиу свом чланку износи Leonard A. Dietz: ''У фебруару 1980. године судским налогом државе Њујорк присиљено је постројење запроизводњу пенетратора од осиромашеног уранијума да престане са производњом, јер сусваког месеца превазилажене прописане границе ослобоћене радиоактивности у ваздуху од

144

150 микро кирија”.Ова вредност одговара количини од 387 грама ОУ (а само у једном пројектилу је око 298 грама ОУ).

Зар несмемо, и не требамо да се запитамо: ако су власти државе Њујорк биле забринутезбог појаве радиоактивности у ваздуху, чији је месечни еквивалент радиоактивности 1до 2 пројектила, како да ми не будемо забринути за ефекте које могу произвести вишедесетина хиљада пројектила, који су у време агресије и бомбардовања ''вечно остављене нама на чување''.

Карактеристике ОУ су алармантно упућивалена неопходност извршења деконтаминацијесвих гађаних површина и предузимање других неопходних мера у праћењу стања уживотној средини и заштити становништва. А ево зашто?

ОУ је уствари уранијум-238 (238U), изотоп природног уранијума. Настаје као нус производ у активностима земаља са развијеном нуклеарном технологијом. Поред 238U, откривен је и плутонијум-239 (239Pu), што вишеструко повећава опасност од овог радиоактивног материјала. То јевисокотоксични радиоактивни отпад. Као такав, захтева велика улагањаза безбедно чување, јерпредставља врло велику опасност за човека и животнусрединуземље на чијој се територији производи или неконтролисано складишти. Депонован у облику специјалне врсте муниције и ''предат на вечно чување'' земљи по којој се употребљава ова врста муниције, они се решавају тог баласта. То представља предмет сукобљавања мишљења и различитих интереса оних који су га ''предали'' и оних који осећају последице његовог присуства. Има веома дуго време полураспада (преко 4,5 милијарде година), па ће контаминација трајати дуже но што је до сада трајала људска цивилизација.

Приликом дејства муницијом са ОУ, ствара се површинска и дубинска контаминацијаљуди, предмета и земљишта. На, и у земљи, по грађењу ''уранил јона'' и уласка у подземне воде, ОУ преко ланца исхране, добија се непознати даљи ток и немогућност процене коначног заустављања. Могућност кретања ОУ углавном зависи од састава земљишта и воде, те његових оксидационих производа. Чстице ОУ се могу унети у организам удисањем или преко хране и воде. Депонују се годинама у плућима; бубрезима (до 12% унетог ОУ); лимфним жлездама; мишићима; тестисима; костима (до 20% унетог ОУ); мозгу, јетри, панкрасу и слезини (до 20% унетог ОУ)9. Деловање ОУ на људе, биљни и животињски свет је трајно и у неким сегментима се не може умањити, па су ефекти дејства ове врсте муниције на живу силу и становништво фатални, јер долази до трајне контаминације, чије су последице катастрофалне.

О хемо и радиотоксичности ОУ постоје врло поуздани подаци, посебно након Заливског рата. Резултати истраживања последица код ветерана рата и становништва Ирака су катастрофални. Указују на масовна обољевања која се манифестују кроз различитеоблике. Јављају се урођени деформитети срца узроковани генетским променама, разни облици анемије, леукемије, акутне промене у функцији јетре, бубрега, разне врсте малигних тумора и конгениталних аномалија, пораст превремено и мртворођене деце. Евидентна је и присутност дијагноза ''непозната болест''. Ове болести су евидентиране код ветерана рата и становништва које борави на територијама по којима је дејствовано муницијом са ОУ.

Проф. Др. Асиф Дураковић, радио је за америчко МО, доказао везу између ОУ и''Заливског синдрома''. Написао писмо председнику Клинтону у коме га упозорава, да је то

9Ђуровић Др Бранка

145

што чини администрација на заташкавању истине о обољењу војника, завера против америчких војика. Отпуштен је из службе и безочно прогањан.

Немачки Проф. Др. Гинтер је такође доказао и објавио узрочно-последичну везу измеђуОУ и обољења становника, посебно деце у Ираку после рата 1991. год. Оставио је значајне радове и сведочанства из ове области. Он је у Немачку из Ирака 1992. год. донео остатке муниције са ОУ на испитивање, па га је суд у Берлину осудио ''...због неодговорног руковања радиоактивним материјалом, због којег је постојала могућност контаминације што може да изазове нарушавање здравља, ...'', што му је било потребно за потврду својих тврдњи о штетном утицају ОУ на здравље људи. А немачки МО Шарпинг, јануара 2001. год безочно лаже: ''...после свих научних испитивања и медицинског искуства, посебно код војника, ризик по здравље је занемарљив ...''

Априла 2013. год. сам присуствовао састанку са немачком Парламентарном делегацијом, накојем смо разменили искуства и проблеме у решавању питанња последица ОУ, јер секод њихових војника јављају проблеми. Закључак је био да су сви свесни утицаја ОУна здравље војника и цивила, али да не постоји политичка воља да се та питања решавају.

Проф. Др. Алфред Шот једоказао везу између хромозомских аберација које су сејављале код деце ветерана Заливског рата и ОУ, и које ће се понављати у ланцупотомства ових породица, што је права епидемија.

Муниција од ОУ ''сребрни метак'', сигурно доноси смрт ономе кога је погодио, ако је имао „срећу” да не буде погођен, али је удахнуо његову прашину, умираће дуго, живот ће му полако одлазити, а он ће бити и сведок немогућности да се томе супротстави, што је оличење чистог ужаса. Зато и нас обузима осећање ужаса од сазнања да човек можетакво подмукло, непредвидљиво и изузетно опасно оружје прво да измисли, да га употреби, а онда да исцрпно проучава његово дејство и последице по здравље људи и посматра њихову патњу у генерацијама потомака. Прави огледи ''инвиво'', при чему тоније филм страве и ужаса, то је нажалост стварност у којој су сви људи на земљи њени непосредни актери, јер нико не зна када се може наћи у ''уклетој зони'' у којој ''борави сребрни метак''. У име чега је неко дозволио некоме да ту ужасну смрт сеје по свету?НАТО је коришћењем муниције са ОУ проузроковао значајно, дуготрајно и опасно хемијско и радиоактивно загађење животне средине у нашој земљи. Овим је упојединим рејонима доведено у питање нормално и безбедно живљење, а та опасност ћетрајати дуже него што је до сада трајала људска цивилизација.

Поменути Проф. Dag Rocke на питање, да ли је употреба муниције са ОУ ратни злочин одговара: ''Апсолутно, зашто у САД, ви у ничије двориште не бисте могли да баците ни 500 g ОУ, а да не одете на дуго у затвор. Зашто онда САД и Велика Британија могу дабацају на тоне ОУ у нечија дворишта, никоме не одговарају, одбијају да пруже медицинскупомоћ или очисте животну средину''.

И ми, без двоумљења, треба јасно и недвосмислено да кажемо: Употреба муниције са ОУ, као оружја за масовно уништавање, на територији СР Југославије, односно Србије, представљала је повреду основних принципа међународног хуманитарног права и најтеже кривично дело–злочин против човечности због ''вечне'' радиолошкеконтаминације, еколошке катастрофе и њеног утицаја на цивилно становништво утоку и вековима после агресије. Да то је ратни злочин, јер су плански и без двоумљења на територију СР Југославије (Р. Србије) бацили 10-15 тона свог радиоактивног отпада,

146

иако су знали за последице које ће дуготрајно, вековима имати становништво-цивиликоји не учествују у ратним сукобима, а све своје ратне задатке су могли извршаватиконвенционалним средствима из арсенала којим су располагали.

Ко има право на такво варварство?

Вероватно они који су моћни. Мада су земље Европе знале какве се еколошке штетенаносе, оне у датом тренутку нису хтеле, или нису смеле, да се активно супритставепланерима ратних операција једне тако ''моћне силе''. Проблеме који су створени осећаће углавном наше становништво. Зато их морамо решавати брже и организованије. Потражимо зато и помоћ и од Европе којој тежимо, а она се декларише да нас хоће у своју заједницу уз одређене услове, па да ти проблеми не би у будућности били генератори тешкоћа у реализацији неких програма сарадње.

У Србији је евидентно повећање болести, чија се појава може довести у узрочно- последичну везу са последицама бомбардовања, посебно са применом муниције са ОУ. Професор Др. Слободан Чикарић, наш познати радиолог у пензији, један од најпознатијих терапеута у лечењу малигних болести,сада председник Друштва Србије за борбу против рака и главни и одговорни уредник часописа ''Рак – спречити, открити, лечити'', анализирао је стање повећања малигних болести у Србији. Наводи да је праћењем кретања малигних тумора у централној Србији у периоду 2001. до 2009. годинедошао до следећих закључака10: ''Издвојили смо 17 малигних тумора чија је сирова стопа инциденције била већа од 10 новорегистрованих малигних тумора годишње на 100.000становника и пратили тренд раста и једне и друге стопе у поменутом периоду. Посебно смоиздвојили системске неоплазме (леукемије/лимфоми) и пратили кретање сирових стопаинциденције и морталитета код становника оба пола и свих узраста у централној Србији уприоду 2001.–2009. године ... трендови раста и једне и друге стопе незнатно се разликују код свих 17 тумора у временском периоду 2001.–2005. (латентни период) ... Наводи да је ''...тренд раста броја оболелих од свих тумора био у просеку 1 % а броја умрлих 1,4 % годишње, а код леукемије и неоплазми 2,5 % годишње. Али већ 2006., 2007., 2008. и 2009. сирова стопаинциденције и морталитета од малигних тумора свих локализација и код оба поларасте у односу на предходни четворогодишњи период, и то пораст броја оболелих за 6,6%, а пораст броја умрлих за 7,8 % у просеку годишње. Код системских неоплазми(леукемија/лимфоми) овај раст је драстичнији и раст броја оболелих износи 74 %, аброја умрлих 139 %''.

Анализирајући стање у 2014. год. он закључује да је у Србији број новорегистрованих малигних тумора за 2,8 пута већи него у свету што назива ''српском катастрофом''. Ако се овоме дода и податак да стопа морталитета у Србији расте у просеку за 2,5% годишње (у свету опада за 1%, а у САД за 1,6% годишње), онда се може закључити да је проблем малигних тумора у Србији веома озбиљан, и да се овај проблем усложава до крајњих граница. Ово тим пре, јер се како истиче проф. Чикарић ''Примарна и секундарна онколошка превентива као и палијативно збрињавање онколошких пацијената је на нултој позицији. Онколошка куратива се ослања на доктрине које дају лоше резулзате. Један од кључних терапијских модалитета у онкологији-радиотерапија налази се на најнижојлествици у односу на европске стандарде (опрема, кадрови, наука, едукација, простор)''.

Даље закључује да овај високи пораст новорегистрованих леукемија/лимфома и повећање броја умрлих од ових тумора ''пада на терет уранијумове прашине коју је

10Владислав Јовановић, Слободан Петковић, Слободан Чикарић: ''Злочин у рату, геноцид у миру’', Службенигласник, 2012. год., стр. 187.

147

'Милосрдни анђео' (НАТО алијанса) просуо по Србији 1999. године''. Наводи да ћеповећање броја оболелих и умрлих од солидних малигних тумора у наредним годинамајош драстичније расти и да ће у наредних 15 година само за цитостатике бити шпотребноиздвојити из буџета Србије више од милијарду евра.

А анализирајући стање закључно са 2016. годином, у септембарском броју 2017.,поменутог часописа ДСБПР, констатује: ''У Србији (централна Србија и Војводина)1991. (осам година пре доласка „Милосрдног анђела“ на Балкан) живело је 7,595.636становника. Исте године умрло је од рака 14,761 становник. Стопа морталитета:194/100.000. У Србији је 2016. године (седамнаест година после „Милосрдног анђела“ –просечни латентни период) живело 7,058.322 становника. Те године умрло је од рака22.004 становника свих узраста и оба пола (извор: Републички завод за статистику).Стопа морталитета: 312/100.000 што је у односу на 1991. годину пораст умирања од рака у Србији за 60,8%. Тиме је Србија стигла до самог врха европске ранг листе морталитетних стопа од рака’’.

Актуелна оглашавања у штампи на ову тему у последње време ова предвиђања, нажалостпотврђују.

Шта је до сада урађено?

У току и након бомбардовања урађено је следеће: Утврћено је постојање контаминације појединих рејона-животне средине,

обавештени су надлежни органи. Дефинисана је доња граница дозвољене контаминације, рејони контаминације су ограђени, стављени знаци упозорења и забране на српском и албанском језику, а становништву су дата упутства о поступању. Са површине земље су уклоњени видљиви остаци муниције са ОУ, обавештена је наша и међународна јавност. Дате су сугестије о потреби праћења догађања у животној средини, потреби појачаног медицинског надзора припадника војске, полиције и становништва, који су боравили или бораве на територији у време и након дејства муницијом са ОУ. Предузете су мере за појачан медицински надзор припадника Војске СР Југославије који су боравили у рејонима дејства муницијом са ОУ. Од октобра 2000. год. систематски је праћено здравствено стање припадника јединица који су боравили на контаминираном земљишту муницијом са ОУ. Организована је планска медицинска контрола активних војних лица, цивилних лица и војних обвезника, који су по било ком основу боравили у зонама употребе муниције са ОУ. После 2003.год. овај веома важан процес праћења је запао у кризу и обустављен је, како је саопштено ''због проблема материјално-кадровске природе''?!? Уверени и свесни опасности које производи сав тај расути и неконтролисани радиоактивни отпад и тако створена контаминација земљишта ОУ-ом, Војска СР Југославије (касније Р. Србије) и Институт за НН ''Винча'', предложиле су и извршиле деконтаминацију. Процес деконтаминације рејона где је специфична активност ОУ у узорцима била 200 бекерела по килограму узорка, на територији Р. Србије (ван КиМ) и Р. Црне Горе је завршен. Сав прикупљени радиоактивни материјал је прописно упакован и ускладиштен у складиште радиоактивног одпада ИНН ''Винча'' у Винчи. На територији КиМ, из разумљивих разлога није вршена деконтаминација. Према расположивим подацима, ни међународне снаге нису проводиле активности у том правцу, иако су свесне чињеница, колику опасност, толико разбацан и неконтролисани радиоактивни материјал представља за локално становништво.

148

Сугерисано је надлежним министарствима да се активно укључе и подрже иницијативе пред ОУН о забрани производње и употребе муниције са ОУ11 и тражи одговорност оних који су доносили одлуке о употреби ове муниције, јер је то у супротности са међународним конвенцијама.

Било је потребно радити организованије и брже. Настајали су проблеми и у некимобластима је врло мало урађено, а време је пролазило, последице су се јављале, ипостајале су све препознатљивије.

Постављају се на крају питања: Зашто је политички врх државе упорно гурао под тепух питање употребе ОУ у агресији НАТО на СР Југославију, и на различите начине није дозвољавао да оно у свим аспектима буде предочено нашој и страној јавности, на одговарајући начин и у свим својим димензијама? Зашто се јавно нисмо изјаснили о томе? Зашто то питање нисмо изнели и покренули пред међународним форумима, пре свега ОУН? Зашто смо, чак и онда кад су употребу оружја са ОУ покретали други у УН, тражећи да се она осуди, ми приликом гласања били ''уздржани''? Зашто нисмо тражили озбиљну међународну истрагу овог проблема?

На ефикасност и правовременост извршавања послова уклањања и умањења последицапримене муниције са ОУ утицали су, по мени, следећи фактори:

Због стања у врховима државне администрације (честе промене структура, довођење на поједина кључна места људи по партијској припадности а не по стручној и доказаној способности, што је проузроковало идеолошку пристрасност, па и несналажење, спорост, неповезаност, непостојање координације и сарадње између за овај посао важних институција,...). Присутно је, из разно-разних разлога''несхватање степена опасности'' коју носи сав тај неконтролисани и разбацани радиоактивни материјал на територији Србије. Било је врло изражено неприхватање потреба за приоритетним бржим, организованим деловањем од стране одговорних структура и неспремност да се стање брже мења. Присутна је и врло изражена неспремност државних органа да се више ангажују на решавању проблема произашлих због употребе ОУ на овим просторима, а посебноније било спремностида се од оних који су нам ''ОУ оставили на чување'' затражи, или да се замоле, да исти покупе и врате тамо одакле су га донели, те да га чувају како им то прописи и међународне норме налажу. Очигледно је, да су после политичких промена, обзири да се не повреде НАТО и његове чланице које су у међувремену постали наши ''најближи партнери и савезници'', имали одлучујућу улогу за став Србије. Али сада и питање: дали би се било која земља, да је била жртва агресије са евидентним последицама, постављала тако недостојанствено имазохистички као Србија, или би све чинила да пажњу међународне јавности, на одговарајући начин, скрене на проблем који има у страдању свог народа, посебно цивила у току и после завршетка агресије? Без обзира на политичко опредељење, легалитет и легитимитет власти, нико није добио легитимитет и нема право на такво поступањепрема сопственом народу! Оно што смо до сада, као држава учинили на откривању истине о последицама употребе муниције са ОУ у току агресије снага НАТО пакта на СР Југославију, показује да ми ево већ дуги низ година немамо, пре свега достојанства, снаге и храбрости, политичке воље, да се суочимо са истином.

11Колико је мени познато, став нашег представника приликом гласања 2001. год. је био ''уздржан''. Зашто?!?

149

Неусаглашеност законских и позаконских регулатива у области заштите од јонизујућег зрачења, Недостатак финансијских средстава за ове потребе, те неспремност надлежних државних органа да се више ангажују за обезбеђење финансијске материјалне и друге помоћи у склопу иностраних донација. Требало је инсистирати на спровођењу законских одредби из ове области: ''...Правно односно физичко лице које проузрокује прекогранично загађење животне средине, дужно је да сноси трошкове санације и штете настале тим загађењем, као и трошкове у вези предузимања мера за ублажавање опасности од тог загађења. ...'', каже наш закон.

Шта је потребно даље радити?

Потребно је прихватити чињеницу да имамо проблеме које изазива контаминација неких делова територије Р. Србије са ОУ. То је 50% решавања проблема. Што пре дефинисати јединствену државну политику и спремност-решеност на свим нивоима да се проблеми због присуства ОУ у животној средини Србије, на које се указује, почну брже-одмах и организовано решавати. Хоћу да верујем (не улазећи у анализу активности појединих институција државе) да ће кораци који се ових дана чине дати одговарајуће резултате, кроз следеће активности:

Направити национални програм за праћења здравственог стања и дефиниције степена утицаја примене муниције са ОУ на здравље војника, полицајаца који су у тим рејонима боравили по разним основама у току и након бомбардовања и становништва које живи поред рејона који су били, или су и даље контаминирани. Набавити адекватну опрему најновије генерације, без које је било какав рад недекватан. Организовати постојеће лабораторијске капацитете, доорганизовати недостајуће и ангажовати их за праћење присуства ОУ у животној средини и код популације могуће контаминираних. Обезбедити савремену опрему за праћење стања, приоритетно и адекватно лечење оболелих од очекиваних болести. Потребно је у склопу преговора који се воде за решавање статуса КиМ, снажно инсистирати на деконтаминацији контаминираних површина на КиМ. Исказивати већи интерес за здравствено стање и заштиту становништва које живи на КиМ. То је простор Р. Србије са кога се већи део водотокова салива и протиче кроз друге делове Србије. Предузимати мере и активности на међународном плану:

o За добијање материјално-финансијске помоћи, учествовање у лечењу и за даље активности везане за проблем ОУ.

o Формулисати и предлагати дугорочни програм истраживања и план мултидисциплинарних, интернационалних студија овог проблема. Уконтактима са заинтересованим земљама које су имале или имају војнике на просторима бивше СФР Југославије и данашње Републике Србије, инсистирати на формирању мешовитих међународних експертских тимова под окриљем ОУН, за израду пројекта, утврђивање контаминације и њеног утицаја на здравствено стање војника и цивила, за санацију последица и праћење здравственог стања становништва, али уз обавезу да у њима учествују и наши стручњаци, јер до сада то није био случај.o за забрану производње, коришћења и уништење стокова оружја које садржи

ОУ. Активно се укључти, иницирати и подржавати иницијативе других у ОУН

150

о забрани производње, коришћења и уништење стокова оружја које садржиОУ.

o за тражење пута и начина да се пружи морална и материјална сатисфакција страдалима. Безосећајност и одсуство сваке врсте гриже савести руководства НАТО-а и његових чланица, огледа се у чињеници, да до сад ни једна реч извињења због агресије и њених погубних последица, није прешла преко усана ниједног од њених челника у многобројним контактима наших разних државних органа са њима. Још мање је вероватно да ће бити спремне да Србији надокнаде штете и учествују у лечењу становништва. У модерној историји има примерада су се ''јаке'' државе извиниле својим жртвама због злочина који су им почињени током агресија (Немачка-Израел, Намибија, Русија-Пољска, Француска-Алжир). Шта то спречава САД да се морално издигну и признају да су против Србије повеле и водиле противправни рат и на тај начин стекну кредибилитет за позивање Србије да остави прошлост и да заједно са њима гради нову будучност? Ако њих, можда спречавају интереси које имају, који су наши интереси да ћутимо и не тражимо адекватан начин да се то учини? Која је наша одговорност због тога?o за тражење било које врсте одговорности оних који су одлучили да употребе оружје-муницију са ОУ. Тражити да се утврди врста и степен одговорност оних који су доносили одлуке о употреби ове муниције, јер су знали њене карактеристике и стим у вези последице које могу да изазову код војника и цивилног становништва, посебно оних који не учествују у ратном сукобљавању, те да је то у супротности са међународним конвенцијама, а ратне задатке су могли извршавати и конвенционалним средствима из арсенала којим су располагали.

Веома важан процес праћења здравственог стања припадника Војске и Полиције Србије је запао у кризу због проблема ''материјално-кадровске природе'' и обустављен је?!? Тада, јеконстатовано да су ''... код појединаца и чланова њихових породица, уочене неке промене које се могу везати за проблем који се прати, да нема оболелих од очекиванихболести, али да је, обзиром на дуг латентни период за настанак радијационих озледа,неопходно дугогодишње праћење''. Зашто се онда стало?!?

Проблеме здравственог стања становништва у појединим рејонима на територији Србије нико на нивоу државе плански и организовано не прати и не анализира, иако је упорасту број оболелих од одређених болести које могу бити у узрочно-последичној везиса употребом муниције са ОУ.

Недостатак финансијских средстава, политичка пристрастност, нити било шта друго,не може да буде оправдање за небригу о људима који су као праве патриоте бранилисвоју земљу или живе поред територија које су бомбардоване, и не својом кривицомдоведене у ситуацију да они и њихово потомство, можда имају последице по својездравље. Њима се мора дати прави и сигуран одговори пружити помоћ, посебно у наредном периоду када се због све већег протока времена може очекивати појава болести изазваних применом муниције са ОУ. Нико нема право да им то ускрати.

Ангажованијим приступомна решавању наведених проблема у овим областима могиће јеобезбедити прихватљив ниво заштите животне средине и здравственог стања становништва.То је законска али и морална обавеза оних који су на одговарајућим функцијама, према овим

151

и будућим генерацијама, којима су животна средина у неким деловима земље, живот и здравље у њојвеома угрожени.

Зато не смемо бити пасивни и мирно спавати. Ако то не решимо, нико нас не можеоправдати, а генерације које долазе нам неће опростити.

Хоћу да верујем, да држава има слуха, да је најзад чула запомагање народа и вапајестручне јавности за помоћ и материјализацију њених идеја, те да ће се уз њену помоћпроблеми створени употребом муниције са ОУ у агрсији НАТО снага у будућностиорганизованије и брже решавати.

Формирана је Скупштинска комисија а ускоро ће бити конституисамо Међуресорно координационо тело Министарстава заштите животне средине, здравства и одбране. Треба сачекати резултате тих истрага (Скупштина) и научних истраживања (Министарства) и ставити ТАЧКУ на полемике у медијима. Научна истина је једна и немилосрдна! То ће морати да прихвате и ''плаћеници и незналице''. Дакле, када се радионуклиди-алфа и бета емитери унесу удисањем, храном и водом у организам људи и животиња, онда могу бити канцерогении то у најопаснијој 1. групи. То је дефинисано још 2012. године и чека се потврда на људској популацији. Колики број случајева је потребно евидентирати, не знамо, али знамо шта се догодило у Ираку, Сирији, Авганистану, Хаџићима и код нас на југу Србије, Косову и Метохији када је коришћена муниција са ОУ. Научну евиденцију о утицају нано честица на људску популацију садржи извештај Италијанске парламентарне комисије. Извештај је доступан и медији би требало да га добију од Скупштинске комисије и објаве кључне наводе да се јавности не сервирају необјективна мишљења, каошто је тумачење ставова Светске здравствене организације и Агенције за истраживање канцера оканцерогенсти појединих радионуклида. Ради научне истине треба истаћи да је гама зрачење изотопа уранијима слабо и да су штетне последице поздравље највеће од алфа честица које немају препрекека да доспеју у плућа.12

Београд, мај 2018. год.

12Др. Зорка Вукмировић, физикохемичар

152

Прилози:

СЛИКА КОНТАМИНАЦИЈЕСРБИЈЕ

МУНИЦИЈОМ СА ОУ

- ОКО 112 НАПАДА НA 91 ЛОКАЦИЈУ:

- 98 КИМ- 12 ЈУЖНА СРБИЈА

- 2 ЦРНА ГОРА

ИНТЕНЗИВНО ПОСЛЕДЊИХ 10 ДАНА

ВИШЕ ОД 60% ЦИВИЛНИ ЦИЉЕВИ

- ОКО 10-15 ТOНА ОУ- ВРЕМЕ ПОЛУРАСПАДА ОУ4,5 МИЛИЈАРДИ ГОДИНА

- СПЕЦИФИЧНА АКТИВНОСТ

ОУ У УЗОРЦИМА КРЕТАЛА

СЕ И ДО 235.000 BQ/KG

Карта рејона контаминираних ОУ (ван КиМ)гађано 12 локација, а деконтамиране су следеће:

(По критеријуму: спец. aктивност ОУ >200 Bq/kg)

- ‘’ПЉАЧКОВИЦА’’, северно од Врања, 1 локација,

5580 - 235 000 Bq/kg, већа за 1.100 пута - ‘’БОРОВАЦ’’, ј/з од Бујановца’’, 2 локације,495-17.490 Bq/kg - већа 85 пута

- ‘’БРАТОСЕЛЦЕ’’, с/и од Прешева, 1 локација,

1800 -23400 Bq/kg - већа 116 пута - ‘’РЕЉАН’’,источно од Прешева, 2 локације, преко 200 Bq/kg

- У . Црној гори: 1 локација за деконтаминацију:

- Рт ‘’АРЗА’’, на полуострву Луштица,• 1450 – 7000 Bq/kg, већа за 350 пута

153

ДЕКОНТАМИНАЦИНА НА ТЕРИТОР.Р. СРБИЈЕ (ВАН КИМ) ИЗВРШЕНА:

БРАТОСЕЛЦЕ: ДЕКОНТАМИНИРАНО 2002. И 2003.Г

ПЉАЧКОВИЦА:ДЕКОНТАМИНИРАНО 2004.Г

БОРОВАЦ - 1 И 2 ДЕКОНТАМИНИРАНО 2005.ГИ ДОДАТНО 2007.Г

РЕЉАН ДЕКОНТАМИНИРАНО 2006.ГИ 2007.Г

ОБРАЂЕНО: ПРЕКО 4 ХЕКТАРА

УКЛОЊЕНО: ВИШЕ ХИЉАДАПРОЈЕКТИЛА И ЊИХОВИХДЕЛОВА, ВИШЕ ДЕСЕТИНАТОНА КОНТАМИНИРАНЕ ЗЕМЉЕ

После извршене деконтаминације, прописно је упакован и ускладиштен р/а одпад – ОУ

154

Pravna odgovornost NATO-a za bombardovanje Jugoslavije

Zhao Xiaolin

Koledž primenjenih nauka i umetnosti, Univerzitet Union iz Pekinga, Kina

Abstrakt: NATO, predvođen SAD-om, pod izgovorom zaštite ljudskih prava otpočelo je brutalno bombardovanje Jugoslavije, što je izazvalo veliku fizičku i psihičku štetu srpskom narodu. Ovakvo ponašanje krši onsovne norme međunarodne zaštite ljudskih prava i NATO treba da snosi posledice.Ovaj članak koristi konvencije i rezolucije kojima se štite ljudska prava kao vodilje za diskusiju natemu pravne odgovornosti NATO-a za štetu, a postavlja se i pitanje realizacije prava srpskognaroda.

Ključne reči: NATO bombardovanje Jugoslavije, pravo na zdravlje, pravo na život, odgovornost

Za vreme Kosovskog rata 1999. godine, NATO koje redvode SAD kao bi sprečio „etničko čišćenjei genocid“ koji se dešavao na Kosovu bez odobrenja Ujediwenih Nacija, otišao je tako daleko da seje mešao u suverenitet Federalne Republike Jugoslavije u ime humanitarne intervencije, tako što je78 dana varvarski bombardovao. Bombardovanje je izazvalo niz pretnji za okolinu, ljudsko zdravljei slobodu govora u jugoslovenskom regionu. Ne samo da nisu uspeli da reše probleme vezane zaljudska prava na Kosovu, već su produbili krizu ljudskih prava. Može se reći sa je NATObombardovanje otočelo zbog „problema“ vezanih za ljudska prava i završilo se sa upravo ovakvimproblemima. Bol koji je NATO izazvao narodu srpskog regiona vreme nije izlečilo. Nasuprot tomebol je nastavila da se produbljuje. NATO treba da snosi odgovornost za kompenzaciju štete koju jeizazvao. Kompenzacija o kojoj govorim u ovom članku nije ratna kompenzacija, već isključivocivilna, nevladina kompenzacija za štetu izazvanu ratnim zločinima, tiče se pravnih pitanja iz mnogih pravnih oblasti kao što su Međunarodno privatno pravo, Međunarodno javno pravo i domaće pravo. Ovo ima veliku teorijsku vrednost u pogledu naučnog istraživanja i reflektujemeđusobnu povezanost i replitanje Međunarodno privatnog prava i Međunarodnog javnog prava,što je razvojni trend modernog međunarodnog prava.

1. Šteta koju je NATO prouzrokovao i uticaj na Jugoslaviju

Kosovo, kao autonomna pokrajna imalo je dugu istoriju separatizma. Ovo je dovelo do nizaproblema i kontradikcija između etničkih Albanaca i Srba. U vezi sa Kosovskim pitanjem, NATO jepodržao etničke Albance i intervenisao pod izgovorom zaštite prava etničkih Albanaca. Nakon štoje Jugoslavija odbila da prihvati američku zaveru koja je osmišljena da vodi ka kosovskojnezavisnostim , NATO predvođen SAD-om je neočekivano 24. Marta 1999. godine sproveo vojnu misiju nad FRJ bez odobrenja Saveta Ujedinjenih Nacija. U ovom vojnom napadu NATO je ignorisao štetu zdravlju i životu jugoslovenoskog naroda i doneo niz nelegalnih konvencija, izazivajući neverovatnu ratnu katastrofu.

1.1 Šteta izazvana NATO bombardovanjem

Nato je razorio veliki broj civilnih objekata, od kojih je zavisio jugoslovenski narod, uključujućielektrocentrale, sisteme za snabdevanje vodom, puteve, industrijska postrojenja, privatnadomaćinstva, bolnice, škole i novinarske agencije. Prema statistici NATO bombardovanje je izazvalo nekoliko puta veću štetu nego američke američke bombe bačene na Hirošimu, što je izazvalo veliki broj žrtava i izbeglica. Posebno treba istaći da je NATO sukcesivno napadao autobuse pune putnika i masakrirao nedužne civile. NATO je otvoreno koristio zabranjeno oružje,

155

uključujući kasetne bombe, posebno pri bombardovanju naftne industrije, rudarske industrije ihemijskih fabrika, čime je izazvan niz ekoloških katastrofa jugoslovenskoj federaciji a čak i Evropikao celini. Kako su ova industrujska postrojenja razarana, velika količina čađa je ispunila vazduh.Većina zapaljivih toksičnih supstanci, do 100 tona podigla se na visinu od 3000 metara i vetromširila hiljadama kilometara u susedne zemlje. Velika količina neobrađene nafte, benzijski proizvoda i toksičnih supstanci je procurila, što je izazvalo ozbiljno zagađenje Dunava i drugih izvora vode.

1.2 Trajna šteta izazvana NATO bombardovanjem

Nakon 19 godina, iako su ratna dejstva odavno prestala i dalje je teško zalečiti rane izazvanebombardovanjem. Kosovo je postalo jedno od najozbiljnijih zona tenzija u Evropi. Iako se direktnaekonomska šteta može meriti u desetinama milijardi dolara, nematerijalna šteta koja je izazvananekritičnim bombardovanjem je nemerljiva.

Marta 2000. godine mirovne snage Ujedinjenih Nacija su na Kosovu pronašle 31000 bombi sa osiromašenim Uranijumom, koje su korišćenje za vreme bombardovanja Jugoslavije. Ovaj broj je jednak ukupnoj količini bombi sa osiromašenim Uranijumom, korišćenih od strane SAD-a protiv Iraka, za vreme Zalivskog rata ranih 90-tih. Kada bomba sa osiromašenim Uranijumom eksplodira, ona prouzrokuje hemijsku reakciju pod visokom temperaturom sa velikom prodornom snagom. Radioaktivnost osiromašenog Uranijuma nije naročito jaka, ali vreme njegovog polu raspada iznosi 4.5 milijardi godina i posledice su dugoročne. Šteta izazvana ljudskom zdravlju radio aktivnim materijalima i šteta ljudskom okruženju polako postaju vidljivi kroz proteklu decenij. Prema relevantnim podacima, Kosovski rat prouzrokovao je mnogo zagađenih oblasti na Balkanu. Radioaktivne čestice nastale nakon eksplozije uranijumske bombe će takođe izazvati zagađenost vode i tla. Radioaktivno zagađenje radioaktivnim bombama je slično zagađenju koje prouzrokuje atomska bomba. Ono lako prouzrokuje rak, bolesti jetre i nervnog sistema, pa čak i pobačaj i defekte kod novorođenčadi. Prema izveštajima evropskih mirovnih snaga koje su učestvovale u Kosovskom ratu iz 2000. godine, osmoro ljudi je preminulo od leukemije, za njih 30-oro se sumnja da imaju rak u Italiji, petoro je umrlo od raka u Belgiji, jedanaestoro boluje od raka a petoro je umrlo od istog u Španiji. Pored ovoga, kunulativna toksičnost radiacije bombi sa osiromašnim Uranijumom će dostići vrhunac tek za 10-15 godina. Prema informacijijama Srpskog instituta zajavno zdravlje, broj ljudi koji boluju od leukemije i limfoma u zemljuse ovećao za 110% uposlednjih 10 godina, a broj smrtnih slučajeva za 180%. U isto vreme broj ljudi koji su operisani odraka tiroidne žlezde je znatno povećan. 2017. godine kineski reporter CCTV posetio je gradove isela koji su najviše pogođeni bombama sa osiromašenim Uranijumom. Intervju je pokazao davećina lokalnog stanovništva patiod različitih oblika raka, kao što je rak pankreasa, rak debelog creva, rak pluća i rak mozga. U svom interviju, Dragoljub Stošić, predsednik Udruženja ratnih veterana Vranja u Srbiji je rekao: „ Ispalili su oko 1000 raketa ovde , naročito na naš mali grad. U poslednjih 10 godina mnogim ljudima je dijagnostikovan rak. Broj obolelih ljudi je rastao iz godine u godinu. Većina muškaraca, a žene imaju rak dojke, rak grlića materice i leukemiju.“ Nažalost Stošićevoj suprugi je takođe dijagnostifikovan maligni tumor i morala je na operaciju.

Pored radioaktivnog zagađenja, javlja se niz kompleksnih socijalnih problema koji more lokalnuzajednicu. Kosovo je postalo jedno od najproblematičnijih zona tenzija na Zapadnom Balkanu, čak iu celoj Evropi. Rat nije postao ključ koji otvara vrata ka rešavanju problema u regionu. Umesto togaon je postao okidač za kontinuirane sukobe i nestabilnost. Na Kosovu još uvek postoji na stotinahiljada raseljenih srpskih porodica. Američki „New York Times“ je pisao da na Kosovu postojijedna od najvećih stopa kriminaliteta u Evropi. Proširila se trgovina oružjem i drogom kao itrgovina ljudima a pogođena je susedna Albanija i drugi regioni. Prema instraživačkom izveštajuizdatom poslednjih godina od strane Istraživačkog centra za balkansku krizu, Kosovo je postalohaotično područje koje je pod kontrolom organizovanih međunarodnih kriminalnih grupa.

2. NATO treba da snosi odgovornost za štetu izazvanu bombardovanjem

156

Ljudsko pravo na život je najosnovnije ljudsko pravo i ono je gaženo neumornom ratnom mašinom. NATO bombardovanje Jugoslavije ne podrazumeva samo kršenje ovog prava prema lokalnom stanovništvu, već i niza drugih, kao što je pravo na zdravu životnu sredinu i pravo na slobodu govora. U praktičnoj filozofiji Kant je istakao „Apsolutna komanda je najveći kriterijum ljudskog moralnog ponašanja. Razlog zašto su ljudi drugačiji od drugih objekata prirode je taj što ljudi imaju prirodnu volju i razum i oni mogu da slušaju apsolutna naređenja. Centralno pravilo apsolutnog reda je da ljudi treba da budu tretirani kao ciljevi a ne kao sredstva.“ NATObombardovanje, nezavisno do njegove svrhe i legitimnosti predstavlja brutalno kršenje ljudskihprava u smislu procesa bombardovanja.

Ono što treba objasniti ovde je da ljudska prava na koje se prozivam u ovom članku ne podrazumevaju samo direktna prava u užem smislu, kao što je to slučaj sa Deklaracijom ljudskih pava Ujedinjenih Nacija, već se odnose na sve pravne odredbe koje štite sva prava koja uživaju ljudska bića. U daljem tekstu biće analizirana nezakonitost sredstava i metoda ratovanja kojima sekoristio NATO prilikom bombardovanja Jugoslavije kao i njegova odgovornost za štetu.

2.1 Kršenje međunarodnog prava

Ne postoji ništa što povređuje ljudska prava dublje nego rat širih razmera. Shodno ovome ratnopravo nameće izvesne restrikcije nad sredstvima i metodima ratovanja, kako bi se okrutnost premaljudima koja se javlja u toku rata svela na minimum. 1868. godine Petrogradska deklaracija počelaje da uspostavlja hmanitarne principe koji ograničavaju sredstva ratovanja.

Ženevska konvencija o zaštiti civila u vreme rata iz 1949. godine zabranila je napade na bolnice i bezbednosna područja, i u članu 14-om predvidja da „Države ugovornice još u vreme mira, a strane u sukobu po otvaranju neprijateljstava, mogu ustanoviti na svojoj sopstvenoj teritoriji i, ako za to postoji potreba, na okupiranim teritorijama, sanitetske zone i mesta i zone i mesta bezbednosti koji će biti tako organizovani da stave van domašaja ratne ranjenike i bolesnike, nemoćne, stare osobe, decu ispod petnaest godina, bremenite žene i majke s decom ispod sedam godina.” Dodatni protokoli, Međunarodne konvencije žrtava oružanih sukoba ( Protokol br. 1) četvrte Ženevske konvencije od 12. avgusta 1949. godine su detaljnije. Član 48 konvencije navodi: “Da bi obezbedilepoštovanje i zaštitu civilnog stanovništva i civilnih objekata, strane u sukobu treba u svako doba daprave razliku između civilnog stanovništva i boraca i između civilnih objekata i vojnih objekata ida, shodno tome, usmere sve vojne operacije samo protiv vojnih objekata.” Član 51 predviđa:“Civilno stanovništvo i pojedini civili uživaju opštu zaštitu od opasnosti koje proističu iz vojnihoperacija. Da bi se sprovela ta zaštita, poštovaće se, u svakoj prilici, sledeća dodatna pravila, poreddrugih primenjivih pravila međunarodnog prava.” Pored gore navedenih odredbi dodatni Protokoljasno navodi : ”Zabranjeni su napadi bez vršenja izbora ciljeva. “ Pored ovoga dodatni Protokol 79 predviđa: “Novinari angažovani u opasnim profesionalnim misijama u područjima oružanih sukoba smatraće se civilima u smislu člana 50. stav 1. Oni će biti zaštićeni prema Konvencijama i ovom Protokolu, pod uslovom da ne preduzmu nikakvu akciju koja bi naškodila njihovom statusu civila, i bez uticaja na pravo ratnih dopisnika, akreditovanih pri oružanim snagama, na uživanje statusa predviđenog u članu 4. A (4) III Konvencije.” Shodno navedenom prema odredbama gore napomenutog sporazuma, NATO je bez vršenja izbora ciljeva napdao jugoslovenske civile, ubijao kineske i jugoslovenske novinare, i uništio civilne objekte, puteve i mostove, autobuse, elektrocentrale i sisteme snabdevanja vodom, škole, televizijske stanice, bolnice, hemijske fabrike i rafinerije što je sve suprotno gore citiranim članovima međunarodnih sporazuma. Ovo je bio nezakoniti međunardoni akt koji ozbiljno krši humanitarno pravo.

2.2 Odgovornost za štetu

Kroz gornju analizu štete i potencijalnih pretni FRJ i susednim oblastima izazvanim NATO bombardovanjem, možemo zaključiti da je ponašanje NATO-a , nehumano i da predstavlja brutalno

157

kršenje ljudskih prava, te je u suprotnosti sa humanitarnim vrednostima koje sam NATOpromoviše. Iz ovog katastrofalnog kršenja ljudskih prava može se videti da NATO ne uzima u obzirmeđunarodno pravo i ne haje za živote i imovinu jugoslovenskog naroda.

Obzirom na ovo, od dalekosežnog je značaja analizirati odgovbornost NATO-a iz ugla međunarodnog prava. Odredbe koje se tiču odgovornosti naknade štete za kršenje međunarodnog humanitarnog prava prvi put se pojavljuje u članu 3 Haške konvencije o zakonima i običajima rata na kopnu od 18. Oktobra 1907. godine. U isto vreme član 8 Opšte deklaracije o ljudskim pravima 1948.godine predviđa:”Svako ima pravo na delotvorna pravna sredstva putem nadležnih državnih sudova zbog dela kojima se krše osnovna prava po ustavu ili zakonu.” Mnoge međunarodne konvencije za zašitu ljudskih prava u više članova predviđaju da je ljudsko pravo imati pristup efektivnoj zaštiti kada je bilo čije osnovno ljudsko pravo povređeno. Na primer, član 2 Pakta o građanskim i političkim pravima stipuliše “ Ljudi kojima su povređena rava i slobode priznata ovim aktom imaju pravo na pravnu zaštitu.” U isto vreme, 29. Novembra 1985. godine, Generalnaskupština Ujedinjenih Nacija usvojila je Rezolucijom 40/34, Deklaraciju o osnovnim načelimapravde u vezi sa žrtvama krivičnih dela i zloupotrebe vlasti, koja jasno utvrđuje prava žrtava daučestvuju u parnici, traže naknadu štete i pravo na svu potrebnu materijalnu, medicinsku,psihološku i socijalnu pomoć. Shodno ovome, srpski narod ima puno pravo da traži naknadu šteteod NATO-a u skladu sa međunarodnim pravom.

2.3 Naknada štete

Prema „Osnovnim principima i vodiljama za pravo na naknadu štete za žrtve ozbiljnog kršenja međunarodnih ljudskih prava i ozbiljnog kršenja međunarodnog humanitarnog prava“, naknada štete ima pet oblika: restitucija, kompenzacija, rehabilitacija, satisfakcija i osiguranje da neće biti daljeg kršenja. Iako precizna definicija naknade štete treba da bude dalje istražena, osnovna ideja je da se, iz perspektive žrtve, obezbedi maksimalna kompenzacija velikog broja žrtava kako bi se zadovoljile njihove psihičke i fizičke potrebe i da bi se izbeglo ponavljanje tragedije. S tim u vezi, kada je u pitanju NATO bombardovanje, ja verujem da NATO treba da plati novčanu naknadu zacivile koje su ubijeni ili su umrli, i da u isto vreme pomogne nekim srpskim građanima koji bolujuod raka, u smislu medicinskog tretmana i korišćenja tehnologije i opreme za eliminisanje skrivenihopasnosti uranijumskih bombi, sve u službi dostojanstva srpskog naroda.

3. Problemi u vezi sa tužbama protiv NATO-a

Pravni zahtevi srpskog naroda u vezi sa NATO-om će imati izvesne pravne poteškoće, u smisluograničenja i nesavršenosti Međunarodnog prava, Međunarodnog privatnog prava, Međunarodnogjavog prava i ostalih grana prava. Uglavnom ću analizirati štetu u načelnom smislu, u nadležnostisuda, ograničenja tužbe i drugih načina pravnog pristupa kako bi učinio proceduralna pitanjajasnim, da bi se lakše ostavrilo pravo na naknadu štete.

3.1 Korišćenje prava da se zahteva naknada štete

Za ratnu odštetu koja spada u bolast Međunarodnog javnog prava, pitanje da li individualna žrtva ima pravo na naknadu još uvek je kontroverzno. Mnogi učenjači veruju da samo država jednog oštećenog lica može tužiti drugu državu i veruju da žrtva ne može sama to da uradi. Bez obzira naovo, neki učenjaci veruju da određeni međunarodni akti daju mogućnost mogućnost pojedincima datuže zemlje koje krše određene obaveze. Može se reci da tradicionalna teorija nema jasan stav otome. Autor da, iako Haška pomorska pravila izričito ne predviđaju pravo pojedinaca da tražikompenzaciju, ono ne isključuje individualno pravo da se traži naknada štete. Nasuprot tome onojasno predviđa da zemlje koje prekrše odredbe konvencije odgovaraju za naknadu štete. U isto

158

vreme, razvoj Međunarodnog prava posle Dva svetska rata, kao i Međunarodno običajno pravo koje se formira na polju ratnih odšteta pokazuju da pojedinac čije je pravo povređeno ima pravo da traži kompenzaciju od zemlje koja je prekršila imperativnu normu. Sistem Međunarodnog prava koji omogućava građanima oštećene zemlje da zahtevaju kompenzaciju počinje sa Versajskim mirovnim sporazuzmom, potpisanimnakon Prvog svetskog rata. Član 231po prvi put stipuliše da Nemačka i njeni saveznici moraju snositi odgovornost za sve gubitke i nastalu štetu prema državama i njihovim državljanima. Raspon naknade štete se odnosi i na materijalnu i na nematerijalnu štetu. 1990-ih godina mogućnost individue iz oštećene države da traži kompenzaciju dodatno se ogledala ulegislaciji i praksi međunarodne odgovornosti u Međunarodnom pravu. Nakon Drugog svetskog rata, a u vreme Zalivkog rata, doneta je Rezolucija Saveta Bezbednosti Ujedinjenih Nacija broj 687, 1. Aprila 1991. godine, a koja se ticala prekida ratnih dejstava u Zalivskom regionu. Ona predviđa da Irak „treba da bude odgovoran za naknadu direktne štete (uključujući štetu po životnu okolinu i nestajanje prirodnih resursa) stranim Vladama, pojedincima, kompanijama, koja je nastala iračkom i nezakonitom invazijom i okupacijom Kuvajta." Savet bezbednosti je takođe osnovao specijalni fond za ove svrhe i tako osnovao Komisiju Ujedinjnih Nacija za kompenzaciju, koja je odgovorna za upravljanjem ovim fondom. Ovaj komitet je odgovoran za naknadu štete od strane Iraka a prema zemljama koje su oštećene, kao i prema njihovim državljanima i kompanijama. Dodatno neki reginalni sporazumi predviđaju da individue imaju pravo da tuže pred međunarodnim sudovima. Kako je predviđeno Evropskom konvencijom o ljudskim pravima, ako supovređena ljudska prava koja su zaštićena Konvencijom, bilo koja državna stranka ili oštećeni pojedinac mogu da podnesu žalbu Komisiji za ljudska prava. U ovome se ogledava rastući trend zaštite pojedinaca Međunarodnim pravom. Shodno tome može se videti da čak i u slučaju ratnih odšteta u domena Međunarodnog javnog prava, u modernim međunarodnim sporazumima i Međunarodnom običajnom pravu postoji osnov da pojedinci traže naknadu direktno od zemlje.

3.2 Utvrđivanje sudske nadležnosti

Određivanje sudske nadležnosti najpre zavisi od određivanja tužioca, te izbora bilo NATO-a, bilosuverenih država kao njegovih članica. Od ovog pitanja zavisi koji će sud biti nadležan. Najpre, akoizaberemo NATO kao tuženog, kao veliki međunarodni problem se javlja pravni subjektivitetmeđunarodne organizacije, njen imunitet, sudska nadležnost, kao i pitanje odgovornosti. U ovomtrenutku, sporovi koji nastaju prema međunarodnim organizacijama će odrediti blaža rešenja, kaošto je medijacija, pregovaranje, arbitraža itd. Shodno navedenom, ako NATO bude označen kaotuženi, biće teško odrediti sudsku nadležnost. U ovom trenutku, nadležnost međunarodnih iliregionalnih sudova postoji samo u slučajevima sporova između državnih stranaka, a ovde očiglednone spadaju međunarodne organizacije. Kao rezultat ovoga, teret odgovornosti međunarodnihorganizacija je često prevazilazio pravne okvire. Kao drugo, ako tužene budu zemlje koje suosnivači NATO-a, moguće je dvojako određivanje sudske nadležnosti. Prva mogućnost je da se tužba podnese pred srpskim sudom, kao sudom zemlje gde je šteta nastala. Ovde nema problema sa nadležnošću. Međutim, ako oštećeni traži zaštitu na ovaj način, naići će na niz drugih pravnih problema, kao što je imunitet i činjenica da će na ovaj način biti teško ostvariti svrhu parničenja. Druga mogućnost je da se tužbe podnose pred sudovima tuženih država. Ovo ima pun pravni osnov u međunarodnim procesnim propisima, a može i da funkcioniše na međunarodnom nivou. Na primer, pojedinci iz Kine i drugih azijskih zemalja i regija koji traže naknadu štete od Japana, tuže japansku vladu kako bi se sudilo prema mestu tuženog, i na taj način izbegli složeni pravni problemi. Naravno, ako se tužbe podnose u različitim zemljama, postojaće i drugi problemi, kao što su povećani troškovi postupka, različito pravno postupanje u različitim zemljama, prikupljanje dokaza itd. Ovi problemi moraju biti uzeti u obzir.

3.3 Utvrđivanje zastarelosti

159

Prošlo je 19 godina od NATO bombardovanja. Prema opštem roku zastarelosti za naknadu štete, očigledno je da u ovom slučaju postoji zastarelost. Međutim, ne treba mešati zastarelost za ratnu štetu sa opštom građanskom kompenzacijom. Pre svega, ratni zločini su daleko štetniji od obične građanske štete. Potrebno je puno vremena da se takva šteta proceni. Kriza života i zdravlja ljudi u srpskom regionu, a koja je izazvana upotrebom osiromašenog uranijuma od strane NATO-a počelaje da se ispoljava tek početkom 21. veka. U tužbi protiv NATO-a ili država koje su njegove članice,položaj tužioca bio je veoma drugačiji, i očigledno je bilo nepošteno primeniti opšti rok zastarelostiprema tužiocu koji je svakako u slabijoj poziciji. Konačno, taman i da se primeni opšti rokzastarelosti, nema vladajuće teorije na ovu temu u međunarodno jurisprudenciji. Konvencija UN-a onezastarevanju ratnih zločina i zločina protiv čovečnosti, usvojena na opštoj sednici UN-a 26.11.1968. godine, jasno stipuliše da ratni zločini definisani pred Nirnberškim međunarodnim tribunalom i u Ženevkoj konvenciji o zaštiti od ratnih zločina i zločina protiv čovečnosti, počinjeni bilo u vreme rata ili mira, ne zastarevaju.

3.3 Mekani tretman tužbi

Postoji niz dilema pred kojima je srpski narod u pogledu iniciranja pravnih postupaka. U isto vreme, čak i da se postupak uspešno pokrene, oni će biti suočeni sa rizicima i posledicama nemogućnosti nacionalnih sudova da sprovedu izvršenje presuda, kao i ograničenjima parničnih prava. Stoga, ja verujem da srpski narod može da traži od vlade da im obezbedi diplomatsku zaštitu u slučaju da sudska zaštita bude iscrpljena. Srpska vlada može da pregovara sa NATO-om ilidržavama osnivačima NATO-a, uobičajenim diplomatskim putevima, kako bi pomogla srpskomnarodu da ostvari dobre rezultate, u pogledu kompenzacije. U isto vreme, obzirom na dobainformacija i globalizacije, nezavisnost razvoja svetskih nacija postaje sve veća. Povećana pažnjadržava prema kredibilitetu konkretne nacije i imidža je takođe povećana, pa tako međunarodno javno mnjenje takođe može da igra veliku ulogu. Srpski narod može da koristi međunarodno javno mnjenje da kao pokretačku silu za zaštitu njihovih prava i interesa kroz međunarodni moralni paradoks. Ipak je svaka suverena država raširila svoja “krila” najviše što je mogla, jer to određuje status međunarodne zajednice i prava da se govori. Shodno navedenom, kada je u sporu, država će, makar formalno izabrati da svede na minimum negativne posledice, što olakšava građanima čija su prava povređena da ostvare kompenzaciju. Britanski filozof Russel jednom je predsedavao sudom koji je procesima povodom užasa počinjenih u vijetnamskom ratu i moralnom i međunarodnom smislu. Ovo je poznati pokret intelektualaca u zapadnjačkoj istoriji. U isto vreme, u određenoj meri, postignuto je objavljivanje u međunarodnoj zajednici da SAD krši međunarodno pravo, što je imalo pozitivan uticaj. Iako je snaga srpske narodne grupe ograničena, oni mogu zatražiti pomoć od vlade kao i međunarodnu podršku, i u tom slučaju će se povećati i širina puta ka zaštiti ljudskih prava.

4. Zakqučak

Jefferson je rekao “Mi verujemo da je sledeća istina sveta i ne može biti opovrgnuta, da su svi ljudirođeni jednaki i nezavisni. Stoga, svi treba da imaju prirodna i neprenosiva prava, uključujućiočuvanje života, slobodu i pravo da traže sreću”. Narod Srbije je u užasnoj situaciji zbog NATObombardovanja i njihova osnovna prava na život i zdravlje nastavljaju da budu ugrožena. NATOtreba da ispravi posledice svog pogrešnog čina u skladu sa pravom, i kompenzuje srpski narod zamaterijalnu i nematerijalnu štetu kako bi se ublažio njihov bol.

160

REFERENCE

[1] Chief Editor Xu Xianming. International Human Rights Law [M]. Beijing: Legal Press, 2004.

[2] Wang Qingxiang. Introduction to International Human Rights Law [M]. 1 edition. Wuhan:Wuhan University Press, 2012.4.

[3] Shao Shaping editor. International Law (Second Edition) [M]. Beijing: Renmin University ofChina Press, 2010.

[4] [Olympics] Manfred Nowak. International Human Rights Institution Introduction [M] LiuHuawen Translation. Sun Shiyan School. Beijing: Peking University Press, 2010. 1.

[5] [Day] Matsui Yoro. International Law (Fifth Edition) [M]. Japan: Fei Ge, 2007( 5).

[6] [plus] John Hufson. International Human Rights Law [M]. Pang Sen, Wang Min, Xiang JiaguTranslation. Beijing: World Knowledge Press, 1992.

[7] Ding Wei. Inquiry into the legal issues of civil claims against Japan [J].Chinese Journal, 2001,48-51.

161

ПОСЛЕДИЦЕ НАТО АГРЕСИЈЕ НА СОЦИЈАЛНО МАТЕРИЈАЛНИ ПОЛОЖАЈЗАПОСЛЕНИХ И ПОВЕЋАН БРОЈ ОБОЛЕЛИХ СТАНОВНИКА НАШЕ ЗЕМЉЕ ОД МАЛИГНИХ БОЛЕСТИ

Проф. др Андон Г. Костадиновић, емеритус 1

1 Факултет за право, безбедност и менаџмент „Константин Велики“ – Ниш, Универзитет „Унион-Никола Тесла“ Београд

Наша земља Србија, односно бивша Југославија постала је жртва НАТО агресије одстране 19 најмоћнијих земаља света са преко 600 милиона становника и најмодернијим наоружањем. Иако нису добили сагласност УН за агресију, изговор за напад била је наводна хуманитарна катастрофа и заштита људских и мањинских права на Косову и Метохији. Суштина је у геостратешким разликама у тежњи такозваног новог светског поретка, да се овлада нашим простором што би НАТО-у послужило за његову даљу експанзију према истоку.

Још само укратко треба рећи да су српски народ и југословенски грађани у целини реаговали патриотски и одлучно у одбрани од ове изненадне и тешке агресије са озбиљним рушилачким последицама. Али наша одбрана, пре свега од стране војске и народа у целинибила је супериорна. Обезбеђено је политичко јединство народа што је од посебне важностибило за одбрану земље у целини. Поново морамо нагласити да су се све безбедносне структуреодносно војска и полиција од почетка успешно супротставиле агресији, држале се храбро и сависоким професионалним борбеним моралом, зато можемо закључити да је Србија још једному овом веку показала Европи и свету како се брани отаџбина.

За 78 дана колико је трајала агресија, тај готово невидљиви непријатељ на малу земљу СРЈ бацио је огромне товаре бомби које су по неким проценама биле равне снази и разорнојмоћи као двадесет бомби бачених на Хирошиму.

Рећи ћемо укратко да је непријатељ разорио многе војне, цивилне и што је за нашу земљу посебно значајно, многе привредне објекте, затим стамбена насеља и друге за живот људи важне објекте, инсталације и културне институције, затим здравствене и друге. Међутим наши војни потенцијали претрпели су минималне губитке и то захваљујући нашој успешној одбраниод свих врста напада агресора.

Тако у суштини и поред великих разарања у свим областима о којима је било речи,стратегија НАТО рата није успела: у целини непријатељ није успео у својим војно-политичким циљевима.

Србија није покорена односно СРЈ, сачуван је суверенитет и интегритет наше земље, апитање Косова ушло је у програм решавања политичким путем у оквиру ОУН.

Закључак би био да агресор није постигао првобитно одређен стратешки циљ у својојинтервенцији, а као позитивни ефекти ових догађаја важни за деловање у области поправљањаматеријалног положаја запослених у условима после Натовских дана, могу се означитиследећи:

1. Наш народ показао се још једном у овом веку као светао пример у одбрани суверенитета малих независних држава и народа;2. Обновљена је улога светске организације тј. ОУН, која је била заобиђена у томе да Савет безбедности одобри интервенцију на СРЈ;3. Пробудила се и свест у Русији о суштини стратегије тог новог светског поретка и долазисе до сазнања о оствареним циљеивма НАТО-а и нарочито долази до сазнања онеопходности ангажовања Русије на Балкану у циљу заштите и превентиве властитихинтереса;

162

4. Још можемо рећи да смо увидели да је човечанству потребна демократскамултиполарна стратегија развоја, важно је и питање да –5. У целој Србији и СРЈ сазревала је свест да се како у погледу унутрашње концепциједруштвеног развоја тако и борбе за властиту спољно – политичку позицију у међународнимодносима.

То значи да наша земља, што је и за ову тему важно уопште не може остати усамљена иизолована, већ се мора приступити стварању нове политичке сарадње и стварању различитихоблика регионалне сарадње али и европске са интеграционим процесима.

Економске санкције и овај рат – НАТО агресије су зауставили развој наше привреде, апосебно њене најважније гране са непролазним ресурсима. То је, сад већ улазимо у суштинунаше теме – посебно оним делом који се тиче погоршања материјалног положаја запоселних у условима после НАТО агресије.

Разматрана је могућност, брзе и продуктивне промене социјално-материјалног положајазапослених у условима после НАТО агресије, што је исто као кад би се рекло у условимапоследњег изненадног и неочекиваног рата и наше успешне одбране.

Прва реч је била обнова свега што је разорено, подизање у ходу и активирање људскогпотенцијала и фактора у свим доменима обнове и изградње порушеног, али и подизања новог.И, то је већ успешно започело, па не бисмо све набрајали што је већ у најкраћем року учињено.

Наставило се са масовним активирањем становништва за употребу свих расположивихресурса и фактора развоја и обнове порушеног и изградње нових продуктивних облика и капацитета сви видови људског рада - од привреде до културе. Само се тако може ићи ка подизању стандарда, довођењу сваког појединца на своје право место у друштву, за отварање једног неслућеног циклуса развоја целе земље и интеграцију како њених интерних снага тако и оних које ће увести земљу у европске и светске токове.

Али на овом нашем округлом столу морамо истаћи и то како се дошло до остваривањаовакве филозофије обнове земље и афирмисања човековог радног и стваралачког значења идостизање таквих резултата рада којима ће појединац у друштву бити задовољан, породицаинтегрално очувана и могла да досеже неку врсту индивидуалног „малог“ богатства достојногчасног живљења и превазилажења свих последица последњег рата.

Претпоставке које воде обнову Треба истаћи следеће претпоставке које су нужне за мењање положаја просвете усоцијално-материјалном смислу код запослених у условима после недавне НАТО агресије да би се достигло наше материјално и духовно уздизање - те претпоставке су углавном следеће:

1. Стваралачки домет развијања демократског и националног јединства становништвазаједно са његовом целовитом мотивацијом и мобилизацијом за свеукупну обнову ратомразорене земље;

2. Променити, односно, изнова дефинисати читаву стратегију развоја у свим областима - од економског до људског и духовног живота;

3. Створити програм нове демографске политике што је важно за национални програмчитаве СРЈ;

4. Стварање јединственог културног и образовног програма као и програма запошљавањакако младих кадрова тако и оних радника који су у ратом разореним предузећима изгубилирадно место и тражити решења на разне начине за све те кадрове. Том приликом очуватиинтегритет личности, њихов професионални статус уз могући програм преквалификације;

163

5. Ово питање је повезано и са претпоставком и потребом измене и иновирање програманашег односа (односа друштва) према науци и кадровима у читавој земљи. Сада ту морадоћи до изражаја принцип професионалне оријентације, професионалног информисања иселекције;

6. По среди је, дакле, након чудног, ненаданог и страшног рата и разарања стална израдаодносно усавршавање програма материјалне и културне обнове земље, уз очување некогсуверенитета. Када још увек у покрајини Косово постоји етничко чишћење и сукоби те јепотребно потражити даље решење кроз Уједињене Нације и европску интеграцију.

За све то потребно је да наша предузећа, што се економског програма тиче, оживљавајусопственим радом, и треба успоставити рационалне миграционе токове за повратакзапослених (некад екстензивно) на праве просторе: индустријске, привредне у целини,пољопривредне, научнообразовне и све оне који дају услове да човек буде на правном радномместу у великој основи у преструктуирању занимања, односно правог човека на право место.Ово није мимоишло ни миграције људи из града у село, који су се вратили на имања која су сенекад обрађивала, а сада су напуштена.

Други део НАТО-а и њиховог бомбардовања се односи на тему последице НАТО агресије на СРЈ 1999. године, НАТО бомбардовања и последица учесника у овом рату и становништва СРЈ и обољевања од касетних бомби и загађивања човекове животне средине. Рапидно је повећан број оболелих од касетних бомби и осиромашеног уранијума после бомбардовања. О овом проблему се доста говорило у нас, али ће ова Научна конференциј,а надамо се осветлити утицај НАТО бомби на велики број оболелих међу нашим становницима. Без обзира на врменски период од 19 година од НАТО бомбардовања, мора се утврдити истина. О томе указује генерал у пензији Слободан Петковић, помоћник министра одбране за време бомбардовања. Он између осталог потврђује „могуће је обезбедити прихватљив ниво заштите животне средине и здравственог становништва. Већ дуги низ година нисмо имали, достојанства, политичке воље, снаге и храбрости да се суочимо са истином. Своје нечињење држава је увек могла да правда недостатком новца – речи су генерала Петковића који је подсетио да је Војска веома кратко надзирала здравствено стање војника који су били на најугроженијим местима током бомбардовања. Овај надзор је, како је рекао, прекинут уз образложење да нема више новца1“. Зато ће комисија да изврши контролу здравственог стања војника и полицајаца који су обављали дужност или учествовали у рашћишћавању насталих штета.„Залагаћу се да становништво које живи у најугроженијим деловима Србије буде обухваћено посебним програмом здравствене заштите. Држава би требало да оснује националну лабораторију за одређивање присуства канцерогених материја у животнојсредини. Планирамо и спровођење образовних мера које ће обухватити децу свих узраста.Такође, наставници би требало да прошире знање о последицама и опасностима бомбардовањапопут повећане радиоактивности, заостале неексплодиране муниције или трагова опаснихматерија после експлозија – речи су нашег саговорника2“.

Познато је да закони у свету предвиђају да они који проузрокују преко граничнозагађивање радне и животне средине обавезни су да сносе санкције. Штете које су насталезагађењем, али и трошкове за ублажавање опасности учињеног загађења. У Србији има око100 удружења која се боре за своја права. Удружења су настала захваљујући здравственимпроблемима који су откривени као последице бомбардовања. Тако уролози указују да само одрака простате годишње у нас оболи око 800 мушкараца, док проф. др Дејан Раденковић износида су поражавајући подаци болести панкреаса. Само од ове болести је 2015. године у светуоболело 337.000, док је умрло око 300.000. Проф. др Слободан Чикарић, некадашњи директоринститута за онкологију наводи да је 2001. године упозорио на погубне псоледице НАТО

1 Политика 15. мај 2018. године2 Политика 15. мај 2018. године

164

агресије и да се те последице осећају након 2015. године. Између осталог овај експерт и професор је за политику изјавио да је „на нашу земљу је бачено најмање 15 тона осиромашеногуранијума и то у виду прашине микронских димензија. Ту прашину људи удишу и уносе уорганизам преко загађених намирница биљног и животињског порекла. Прашина је разнета упречнику од хиљаду километара, наталожила се у земљу и загадила је површинске воде. Да јена Србију пала стена од 15 тона уранијума штетних последица готово да не би било –објашњава овај светски признати онколог3“.

Такође је Српска краљевска академија наука и уметности упутила захтев ПарламентуСрбије који ће се бавити овом проблематиком. Недавно је Парламент Србије формираокомисију која има задатак да истражује овај феномен. Комисија ће се бавити истраживањемпоследица бомбардовања и дати одговоре да ли постоји пораст оболелих од малигнихобољења у Србији. Од бомбардовања пројектилима са осиромашеним уранијумом до данас.Први прелименарни извештај се очекује 2020. године. Комисија ће на сваких 6 месециподносити извештај Парламенту.

3 Политика 15. мај 2018. године

165

Грађанска и правна одговорност земаља чланица НАТО за агресију на СР Југославију1999.

Данило Костић

студент друге године Факултета политичких наука

Београд, јун 2018.

Рушење темеља савременог међународног права

Почетком агресије на СР Југославију и догађајима који су агресији претходили, анарочито покушај да се СРЈ примора да прихвати ултиматум из Рамбујеа, прекршена суосновна правна начела која важе у свим правним системима савремених држава широмсвета, а заједно са њима и начела на којима почива целокупни међународноправни поредак – начела Повеље Уједињених нација. Самим овим чином, посредно су нарушена начела која представљају основумеђународног обичајног права и сматрају се општеобавезним нормама за све субјектемеђународног права. Реч је о следећим примарним принципима:

1. принцип обавезног мирног решавања свих међународних спорова2. признање суверене једнакости држава3. забрана претње силом и употребе силе4. забрана агресије5. забрана мешања у унутрашње послове држава

Управо се ови принципи и налазе у Повељи Уједињених нација која представљафундаментални документ савременог међународног права и врсту незваничног уставамеђународне заједнице, што значи да понашање чланова те заједнице морају бити у складу сањеним решењима. Чак се и у самој Повељи напомиње, чланом 103. који прецизира да услучају сукоба између обавеза чланова УН-а према овој Повељи и њихових обавеза преманеком другом међународном споразуму, предност ће имати обавезе према Повељи УН-а. Овоизричито важи за оне одредбе које се тичу одржавања међународног мира и безбедности.

Конректне повреде основних принципа УН Самом агресијом је прекршена је обавеза држава да своје спорове решавају мирним путем, начином да међународни мир и правда буду неповређени. Чињеница да је против СР Југославије вођен нападачки рат, без пристанка заједнице УН, сама за себе говори. Овај прекршај је надограђен очигледним непризнавањем суверене једнакости држава, тиме што је оспорено право да СРЈ као суверена држава поседује иста права као и друге земље чланицеУН. Што се тиче обавеза држава да се у међусобним односима уздржавају од претње силом или употребе силе против територијалног интегритета или политичке незавиности сваке државе појединачно, не можемо да прескочимо операцију ,,Милосрдни анђео'' која је погазила малопре напоменуте обавезе и довела до покушаја уништења интегритета СРЈ каопоследица одбијања тзв. споразума из Рамбујеа.

Уколико се осврнемо на Повељу УН-а, приметићемо да је употреба силе у интернационалним односима дозвољена искључиво у два случаја:

166

1. ако се ради о индивидуалној или колективној самоодбрани од оружаног напада (члан 51 Повеље)2. ако се ради о мерама које УН предузимају на основу главе VII Повеље ради

очувања или успостављања међународног мира и безбедности Ово нас доводи до закључка да су одбрамбене акције оружаних снага Југославије чистпример одбране од стране агресије и као такве су сасвим легитимне.Непоштовање споразума склопљених пре 1999.Дејтонски споразум Познато је да је НАТО користио територију и инфраструктуру Босне и Херцеговине за спровођење напада на Југославију, без икаквог одобрења надлежних власти те земље. Не само да је коришћено неколико коридора за полетање авиона и да су пилоти погођених ваздухоплова тражили уточишта на тој територији, већ су на разне начине у БиХ (осматрање,логистичка подршка итд.) коришћене и стациониране међународне трупе (СФОР)састављене од јединица из држава чланица НАТО-а. Таква ситуација нас не изненађује кадаимамо у виду да је командант тих снага, амерички генерал Монтгомери Мигз, био подређен Веслију Кларку, Врховном команданту НАТО снага за Европу. У тренутку када је кренула агресија на СРЈ, Врховна команда НАТО-а одузима СФОР-управо контроле лета на небу изнад Босне и Херцеговине, тако да СФОР није ни покушао даспречи прелете њихове авијације. Овим актом је драстично прекршен Дејтонски споразум,специфично одредба из члана VI/9a/1 његовог Анекса 1А која изричито предвиђа да нећебити никаквог војног ваздушног саобраћаја, чак ни кретања невојних ваздухоплова којиобављају војне мисије, укључујући ту извиђање и логистику, без директног пристанкакоманданта СФОР-а, те да су све ваздушне активности војне авијације у БиХ подложневојним акцијама СФОР-а, укључујући и употребу нужне силе.Споразум ,, Два плус четири“ из 1990. Овим уговором је регулисано питање везано за немачко уједињење којим се искључивобрани уједињеној Немачкој да употреби оружје уколико је то у супротности са Повељом УНи њеним Уставом. Самим тим, активним немачким учешћем у агресији НАТО пакта противЈугославије посредно је прекршен претходно поменути споразум.Споразум о нормализацији односа између СРЈ и Хрватске из 1996. Одребом члана 2 споразума, обе уговорне стране су се обавезале да ће поштоватисувереност, територијалну целовитост и независност друге уговорне стране. Поред тога, онесу се обавезале да ће решавати спорове мирним путем и уздржати се од претњи и употребесиле. Такође је уговорено да ће обе стране настојати да јачају међусобно поверење, добрувољу, сарадњу и толеранцију. Уступивши НАТО-у свој ваздушни простор за нападе на СРЈ, Хрватска је и самапостала (непосредни) агресор, чиме су истовремено грубо погажене све малочас наведенеодредбе.Споразум између Русије и НАТО из 1997. Атаком на Југославију, НАТО је такође прекршио и овај споразум чије одредбе састојеи обавеза да ниједна стране не користи силу у Европи. На овај уговор су се (безуспешно)позвали руски шеф дипломатије Иванов и руски министар одбране Сергејев.

Злочини против човечностиУпотреба хемијског оружја (отрова) забрањена је низом међународних

конвенција, почевши од члана 23/а Хашког правилника о законима и обичајима рата на копну из 1907.

167

године, којим је забрањена употреба отрова и отровног оружја. Овај међународноправни актје допуњен Протоколом о забрани употребе отровних гасова у рату, у Женеви 1925. године. Током агресије НАТО снаге извеле су више индиректних напада хемијским средствиматако што су систематски уништавали фабрике прераде хемије, индустријске комплексе и рафинерије нафте, примарно оне у близини великих градова (Београд, Ниш, Нови Сад). Конкретан пример јесте разарање хемијске индустрије и Азотаре у Панчеву где је испуштена у ваздух летална количина хлора и амонијака. Бомбардовање цивилног становништва касетним (,,кластер“) бомбама изричито је забрањено нормама које се односе на употребу нехуманих средстава ратовања. Ови пројектили се пуштају из авиона и расипају непосредно изнад тла, тако да из једне бомбе испадне велики број мањих бомби из којих се емитују кугле од гвожђа (шрапнел) тешке и до 2 килограма, изузетно пробојне моћи, који на тај начин косе све што им се нађе у близини. Овакав облик бомбардовања подсеђа на нацистичку тактику ,,Тепих“ бомбардовања, која јеимала за циљ да уништи непријатељске градове у целости. Напослетку, као најважније, не смемо заборавити на пројектиле са осиромашеним уранијумом који су масовно употребљавани у НАТО агресији на Југославију. Реч је о америчким крстарећим ракетама ,,Томахавк“. У тренутку експолозије овог пројектила достиже се температура од 800 степени Целзијуса при којој се испушта отровни уранијум-диоксид, који се рапидно шири околином која постаје контаминирана радијацијом. Употребаовог оружја оставила је дубок траг на нашем становништу које је изложено опашношћу одгенетских оштећења, рака, леукемије и других тешких болести које се могу пренети и на будуће генерације у нашој земљи.

Литература:1. Др Кривокапић, Борис ,,Агресија НАТО-а на Југославију – Сила изнад права“

(Београд, Чигоја штампа, 1999.)2. Проф. Др Антонић, Слободан „Још није готово – Милошевић“ (Београд,

Публикум, 2015.)3. Генерал Никезић, Илија „Етика ратовања“ (Београд, Тритон, 2004.)

168

ИЗРАДА И РЕАЛИЗАЦИЈА ПРОЈЕКТА „ТУЖБА ПРОТИВ ДРЖАВА НАТО КОЈЕ СУУЧЕСТВОВАЛЕ У АГРЕСИЈИ НА СРБИЈУ 1999. године“

Генерал, проф. др Спасоје Мучибабић, дипл. инж. Атомско-Биолошко-Хемијске одбране и

дипл. инж. организационих наука

Евроазијски Безбедносни Форум, Београд1

Одлука да се у Нишу формира правни савет за припрему тужбе против 19 земаља чланицаНАТО, које су учествовале у агресији на СРЈ 1999. године и бомбардовале је осиромашенимуранијумом је патриотска, храбра и за сваку похвалу. Организовање ове Међународне научнеконференције ангажовањем најкомпетентнијих научника са Универзитета у Нишу и из целеСрбије као и земаља из иностранства које имају већ резултате у покретњу судског процесапред својим судовима, даје нам за право да ће овај сложен посао бити обављен ваљано и сапозитивним резултатом.

Познато је да је и Држава Србија кренула у овај посао организовано ангажовањем Владе и Скупштине и Друштва за борбу против рака у Београду.То од нас захтева успоставу координације са овим органима и коришћењем њихових резултата да оформимо Тужбу, која ће бити заснована на чињеницама и водити за нас позитивном решењу. Овај задатак сматрамморалном, патриотском и научном обавезом и потребно је да ангажујемо наше ресурсе уземљи и иностранству и напредне и пријатељски расположене стручњаке из иностранства.

Пројекат би требао орјентирно да има три дела:

- Први, општи подаци о уранијуму и оставим директним и индиректним контаминантима; механизам дејства на људе и животну средину; здравствене ефекте ; форензику и интегралнуеколошку безбедност Србије; наших суседа ; Балкана и шире.

- Други, карта примене по локацијама; ефекти који су реализовани; и мере које су већ предузете, са предлогом мера које треба предзети у будућности.

- Трећи део, Тужба заснована на конкретним и доказаним чињеницама из првог и другог дела и

- Четврти део, Руковођење реализацијом планова по времену, људским, материјалним ифинансијским ефектима коришћењем најсавременијих информационих технологија, алата иметода.

1 Улица Пеђе Милосављевића 32/4, тел. 065-6625599

169

Проф. др Срђан Б. Алексић,Миша Петковић, адвокат

Грађанска одговорност међународне организације и држава чланица, са освртом наодговорност НАТО-а услед бомбардовања СРЈ 1999. Године

Резиме

У сагледавању одговорности држава и међународних организација за противправне радње према трећим државама полази се од два основна питања, прво да ли државе и могу бити одговорне за акте међународних организација и под којим условима се установљава њихова одговорност? У теорији међународног права аргументовано се говори о супсидијарној и солидарној одговорности, али јединствен концепт није званично прихваћен одређеним међународним правним прописом. Нацрт чланова о одговорности међународних организација из 2011. године прописује одговорност државе у вези са понашањем међународне организације у случају испуњености два кумулативно прописана услова, Прво, држава мора имати сазнања о околностима међународног противправног поступања и друго, поступање би имало карактер противправности и да је предузето и од стране саме државе чланице. Тумачењем одредби северноатланског уговора којим је основн НАТО може се доћи до закључка о начину установљавања одговорности ове међународне организације, посебно имајући у виду ратна дејства против бивше Југославије 1999. године. У новијој међународнојпракси окончан је случај против државе Холандије у којем је ова држава обавезана данадокнади штету проузроковану трећим лицима учествовањем у актима међународнеорганизације - УН. Као спорна питања која ће се у будућности поставити односе се на надлежност судова, меродавно право, страначку легитимацију и сл. Међутим, адекватном анализом и применом релевантних правних правила могло би се доћи до резултата и одлучивати у меритуму у предметима за накнаду штете против међународне организације.

Кључне речи

Грађанска одговорност, међународна организација, супсидијарна одговорност, солидарнаодговорност, НАТО, бомбардовање 1999. године, северноатлански уговор.

Грађанска одговорност међународне организације и држава чланица, са освртом наодговорност НАТО-а услед бомбардовања СРЈ 1999. године

Проблем грађанскоправне одговорности међународних организација и држава чланицамеђународних организација није новина ни у теорији, ни пракси. Приликом приступањаовако комплексном питању, појављују се два претходна питања. Прво, да ли државе чланицемогу бити одговорне за противправне радње међународних организација? Друго, под којимусловима државе чланице могу бити одговорне за противправне радње међународнеорганизације?1

1 Љ. Руњић, Међународноправна одговорност држава чланица за чине међународних организација, у:Зборник ПФЗ, бр. 64/2014, стр. 668

170

У теорији међународног права развијена су два концепта о грађанскоправној одговорности.Први концепт говори о секундарној, или супсидијарној одговорности која се можедефинисати као одговорност на основу које ће треће стране, које имају правни захтев премаодређеној међународној организацији, имати правни лек против државе чланице једино ако икад сама организација не изврши своје обавезе. Други концепт говори о истовремена илисолидарна одговорност која подразумева да трећа страна која има правни захтев према међународној организацији, може такав захтев истаћи било према самој међународној организацији, било према држави чланици те међународне организације. Дакле овде постоји могућност избора, без установљавања првенства у одговорности. Због значаја питања грађанскоправне одговорности у међународном праву, Комисија УН-а за међународно право је након дугогодишњег рада, 2001. године формулисала Нацрт чланова о одговорности међународних организација за акте противне међународном праву. Чланом 57 овог нацрта, не прејудицира се питање међународноправне одговорности државе чланице за понашање међународне организације. Институт за међународно право изразио је јасан став да не постоји опште правило по коме су државе чланице, искључиво због свог чланства супсидијарно или солидарно одговорне за обавезе међународне организације чије су оне чланице. Овакав став правда се чињеницом да међународне организације имају правну и пословну способност, те да се сматрају субјектима међународног права. Њихов субјективитет одвојен је од субјективитета држава чланица; оне имају своје органе одлучивања који заправо формирају вољу организације која може бити различита од воље држава чланица; права и обавезе међународне организације одвојене су од права и обавеза држава чланица због одвојеног субјективитета, па би тако и одговорност саме међународне организације морала бити одвојена од одговорности држава чланица.2

Како у погледу концепта о супсидијарној, тако и у погледу концепта о солидарној одговорности, изнете су извесне критике у теорији. Са једне стране, овако установљене одговорности угрожавале би постојање одвојене правне способности држава чланица и међународних организација, док са друге стране, приписивање одговорности државама чланицама може имати за последицу њихово мешање у деловање међународних организација што би у крајњој линији довело до смањења ефикасности деловања организације, па чак и до одбијања држава да се учлањују у међународне организације.3 Насупрот оваквим критикама,постоје и другачија мишљења у теорији у којима се истиче да до сада ничиме није доказанода би постојање супсидијарне и солидарне одговорности довело у питање одвојену правнуспособност међународних организација и да би утицало на одлуку држава чланица дапреузму контролу над међународном организацијом.4

До сада, у међународној правној пракси питање грађанскоправне одговорности решавано јена различите начине. Тако у спору између компаније „Westlan Helicopters Ltd“ са једнестране и Арапске организације за индустријализацију и држава чланица, са друге стране,

2 Ibid, стр. 6753 Р. Хигинс, Report on the Legal Consequences for Member States of the Non-fulfillment by International Organizationsof Their Obligations toward Third Parties, Annuaire de I` Institut de Droit International, св. 66, бр. 1/1995, стр. 4194 А. Стумер, Liability of Member States for Acts of International Organizations: Reconsidering the Policy Objections,Harvard International Law Journal, вол. 48, бр. 2, 2007, 574

171

Међународна трговачка комора је пресудила у корист компаније и стала на становиште да судржаве чланице на темељу општег начела савесности и поштења одговорне, с обзиром даоснивачки акт организације није искључивао њихову одговорност. Међутим, по жалби једнеод држава чланица, Суд правде швајцарског кантона Женеве поништио је ову пресудуизразивши сумњу у изнети закључак да деловање органа међународне организације прематрећим субјектима, обавезује државе чланице. Одређени број спорова водио се пред енглеским судовима услед пропасти Међународног већа за калај. У овим споровима, Високи суд уопште није разматрао питање одговорности држава чланица у погледу обавеза међународне организације према трећим субјектима. Тада је истакнуто становиште да не постоји ни једно правило међународног права по коме би државе чланице могле бити одговорне за дугове произашле из уговора закључених између међународне организације и трећих субјеката, осим уколико „уставом“ међународне организације није предвиђена супсидијарна одговорност држава чланица.

Питање одговорности држава чланица поставило се одмах након окончања бомбардовања од стране НАТО-а, 1999. Године, када СР Југославија пред Међународним судом правде поднела тужбу против десет чланица НАТО-а због тешких кршења правила међународногправа о забрани употребе силе против других држава. Према мишљењу подносиоца тужбе, државе чланице су заједнички и појединачно биле одговорне за војна дејства НАТО-а, будући да су војне снаге држава чланица биле интегрисане у НАТО и налазиле су се под политичком контролом и руководством тих држава чланица чији представници су учествовали у раду и одлучивању органа НАТО организације. На жалост, ова тужба је била одбачена из процесних разлога, па никада није ни постало познато какав би био став суда по овом питању.5

Нацрт чланова о одговорности међународних организација из 2011. године у чл. 58. - 62. прописује одговорност државе у вези са понашањем међународне организације. Овим одредбама прописано је да држава која подупире или помаже међународну организацију у вршењу противправних радњи, може бити одговорна уколико се кумулативно испуне двауслова. Први, држава мора имати сазнања о околностима међународног противправногпоступања и друго, поступање би имало карактер противправности и да је предузето и одстране саме државе чланице. Иако је Комисија у многоме смањила одговорност државачланица, односно искључила ју је у случају деловања у складу са правилима међународнеорганизације, требало би посебно сагледати могућности установљавања одговорностидржаве која има надмоћ и највећи утицај на деловање организације.

Посебно болећива тема за општу и стручну јавност у Републици Србији је одговорностНАТО-а за штету изазвану бомбардовањем 1999. године. У сагледавању одговорности овемеђународне организације и одговорности њених чланица, ваља поћи од Бриселскогспоразума као оснивачког акта саме организације. Државе потписнице споразума су билеБелгија, Француска, Луксембург, Холандија и Велика Британија. С обзиром да државепотписнице нису имале војних капацитета да се саме бране, оформиле су војни савез сациљем развијања заједничких система обране и јачање међусобних веза како би сезаједнички одупрле идеолошким, политичким и војним пријетњама националној сигурности.

5 Legality of Use of Force (Serbia and Montenegro vs. Canada), Preliminary Objections, Judgement, I.C.J., Reports 2004, стр. 49

172

Идеја о војном савезу проширила се са европских држава потписница на другу страну атлантика, тако да је 1949. године закључен још један значајни међународни уговор –Северноатлански уговор којим је заправо основана НАТО организација.

Занимљиво је да ни једном одредбом међународних уговора на основу којих јеконстуитуисан НАТО, није прописан систем одговорности ове организације за штету којабуде проузрокована услед војних операција. Такође до сада није конституисан посебанмеђународни судски орган који би се бавио питањима одговорности организације запредузете војне операције. Овом приликом, није од значаја кривична одговорносторганизације и њених чланова, већ грађанска одговорност.

Тиме што не постоји изричита регулатива о грађанској одговорности међународнеорганизације, свакако не значи да она може бити апсолутно неодговорна за проузроковануштету услед предузетих операција. Системским тумачењем одредби уговора о оснивањуНАТО-а долази се до закључка да државе чланице заправо могу бити одговорне за предузетавојна дејства на територији трећих држава. Наиме, државе потписнице се најпре у преамбулисеверноатланског уговора позивају на Повељу Уједињених нација чиме прихватају применусвих општеприхваћених правила међународног права која су на нивоу Уједињених нацијапрописане различитим међународним актима. Даље, у чл. 3 је прописано да ће државечланице било самостално било заједно са осталим чланицама одржавати и развијати својепојединачне и колективне способности да се одупру оружаним нападима. Уколико биприликом одупирања оружаним нападима била проузрокована штета трећим државама,одговорна за такву штету би била свака држава чланица НАТО алијансе. Саму међународну организацију појединац не може извести пред неки међународни суд, будући да такав суд који би одлучивао о грађанској одговорности ове међународне организације није ни установљен. С обзиром да међународна организациј представља резултат сагласности воља држава уговорница и да излази из оквира националног карактера, не би било оправдано да појединац пред националним судом држава чланица покреће спор против међународне организације, тако да је једино решење да правозаштитни захтев буде уперен против поједине државе потписнице пред националним судовима те државе. С обзиром да државе потписнице у војним операцијама које спроводи НАТО учествују са одређеним новчаним средствима и стављају на располагање одређени број војника, онда су те државе потписнице одговорне за њихове поступке које учине извршавајући задатке надлежних органа НАТО-а.

Овакви закључци поткрепљени су и чл. 5 северноатланског уговора којим је предвиђено даће државе потписнице заједно или свака од њих предузимати мере које су потребне,укључујући и употребу војне силе. Грађанска одговорност за употребу војне силе на тајначин погађа и сваку државу потписницу појединачно и све њих заједно.

Чланом 7 је прописано да овај уговор не утиче на права и обавезе страна уговорница премаПовељи УН, нити на одговорност Савета безбедности за одржавање међународног мира исигурности. Како је Савет безбедности орган НАТО-а, те како се државе потписницепојављују као оснивачи и чланови међународне организације, из тога произилази да за радоргана НАТО-а одговарају државе чланице.

Устави савремених држава предвиђају да се општеприхваћена правила међународног права,ратификовани међународни уговории закони примењују у националним правним системима,

173

а у некима од њих међународно право има примат, односно већу правну снагу од самог националног закона. На тај начин, државе чланице НАТО-а дужне су да се придржавајуопштеприхваћених правила међународног права и правила ратификованих међународнихуговора и одговорни су за испуњење обавеза по тим уговорима, као и за евентуалну штетууслед пропуштања или поступања супротно овим правилима. Грађанска одговорност државачланица не може бити искључена позивањем на то да су поступале у складу са одлукамаоргана међународне организације, будући да државе потписнице преко својих представникаобразују те органе о одговорне, па отуд и њихова одговорност за одлуке и налоге надлежнихоргана међународне организације.

У новијој међународној правној пракси у случају покренутом од стране удружења „Мајке Сребренице“ против државе Холандије и Уједињених нација расправљано је питање надлежности Холандског суда за одлучивање о одговорности ове државе. Заступници државе као аргумент у прилог ненадлежности суда истицали су да одговорност произилази из делатности међународне организације – Уједињених нација која ужива имунитет на територији сваке државе чланице. Смисао овог имунитета је да се омогући несметано обављање активности ради заштите мира и стабилности у свету. Насупрот овоме, аргументација тужилачке стране је да је имунитет УН-а релативна категорија, те ако би суд прихватио наводе тужене стране, то би значило да обавеза УН-а да спречи геноцид остаје обесмишљена, јер би из формалних разлога било спречено покретање и вођење поступка, односно расправљање пред судом. Случај је окончан тако што је Апелациони суд у Хагу потврдио првостепену пресуду којом је држава Холандија оглашена делимично одговорном за смрт 300 Бошњака, па је држава холандија обавезана да породицама преминулих исплати одштету. Оваква пресуда у извесном смислу представља преседан у међународном праву,будући да је једна држава из мировне мисије УН-а позвана на одговорност, што представљаодступање од правила да међународне организације уживају имунитет од извођења пред суд.

На крају се може закључити да би и сама организација, али и државе чланице могле битиодговорне у грађанскоправном смислу за штету проузроковану трећој држави. Очигледно једа ће државе чланице тежити да избегну сопствену одговорност услед штете која јепроузрокована деловањем међународне организације позивајући се на одвојен правнисубјективитет, а да ће међународна организација покушавати да избегне своју одговорностпозивајући се на наднационални карактер организације и на немогућност појединца,држављана треће државе, да изведе пред неки национални суд саму међународнуорганизацију. Чињеница је да и та међународна организација мора негде имати својеседиште, мора бити уписана у неки регистар, мора се финансирати из неких средстава и мораобављати делатност испуњавајући унапред прописане циљеве и задатке. У том случају каоспорна питања би се појавило питање надлежности суда, страначке легитимације,меродавног права и сл. Међутим, адекватном анализом и применом релевантних правнихправила могло би се доћи до резултата и одлучивати у меритуму у предметима за накнадуштете против међународне организације. Остаје да се у пракси покуша са подношењемтужбе било против државе чланице, било против међународне организације, било против обасубјекта међународног права, а на судовима остаје тежак задатак, образложење мериторнеодлуке.

174