Mišel Fuko

TREBA BRANITI DRUŠTVO

Predavanja na Kolež de Fransu iz 1976. godine

1

Predavanje Od 21. Januara 1976. Godine

Teorija suvereniteta i činioci dominacije. – Rat kao analizator odnosa vlasti. – Binarna struktura društva.

– Istorijsko-politički diskurs, diskurs neprestanog rata. – Dijalektika i njene kodifikacije. – Diskurs rasne borbe i

njegovi preobražaji.

Prošlog puta smo se oprostili od teorije suvereniteta koju smo koristili u meri u kojoj se ona može tj. u

kojoj se mogla ponuditi kao metod analize odnosa vlasti. Hteo sam da vam pokažem da pravni model suvereniteta,

po mom shvatanju, nije prilagoćen za konkretnu analizu mnoštva odnosa vlasti. Zapravo mi se čini – kada

sve to rezimiram u nekoliko reči, tačnije tri reči – da teorija suvereniteta nužno nastoji da ustanovi ono što bih

ja nazvao kruženje, kruženje od subjekta do subjekta, da pokaže kako subjekat – shvaćen kao pojedinac, prirodni

(ili po prirodi) posednik prava, sposobnosti, itd. – može i mora postati podanik, ali ovog puta shvaćen kao

element potčinjen u odnosu vlasti. Suverenost je teorija koja ide od podanika do podanika i zasniva politički

odnos podanika prema podaniku. Drugo, čini mi se da teorija suverenosti u početku sebi daje mnoštvo vlasti

koja nije vlast u političkom smislu pojma, već sposobnost, mogućnost, moć koju ona može da ustanovi kao

vlast u političkom smislu pojma samo pod uslovom da je u međuvremenu, između mogućnosti i vlasti, zasnovala

jedan trenutak suštinskog i utemeljiteljskog jedinstva koji je jedinstvo vlasti. Malo je važno da li to jedinstvo

vlasti dobija lice monarha ili oblik države; iz tog jedinstva vlasti će se izvesti različiti oblici, vidovi, mehanizmi

i institucije vlasti. Množina vlasti, shvaćena kao politička vlast, može biti zasnovana i može funkcionisati

samo polazeći od tog jedinstva vlasti, utemeljenog teorijom suvereniteta. I konačno, treće, čini mi se da teorija

suvereniteta pokazuje, nastoji da pokaže, kako se jedna vlast može ustanoviti ne sasvim na osnovu zakona, već

prema izvesnoj temeljnoj zakonitosti, temeljnijoj od svih zakona, koja je neka vrsta opšteg zakona svih zakona

i različitim zakonima može da omogući da funkcionišu kao zakoni. Drugačije rečeno, teorija suvereniteta je

kruženje od podanika do podanika, kruženje vlasti, kruženje legitimnosti i zakona. Recimo da, na ovaj ili onaj

način – i naravno u skladu sa različitim teorijskim shemama u kojima se razvija – teorija suvereniteta pretpostavlja

podanika; ona teži da utemelji suštinsko jedinstvo vlasti i uvek se razvija u element koji prethodi zakonu.

Dakle, trostruko „prvenstvo": podanika potčinjavanju, jedinstva vlasti utemeljenju i zakonitosti njenom poštovanju.

Podanik, jedinstvo vlasti i zakon: to su, mislim, elementi među kojima se kreće teorija suvereniteta koja

ih sebi zadaje i nastoji da ih utemelji. Moj projekat – koji odmah napuštam – bio je da vam pokažem kako je taj

instrument koji je političkopsihološka analiza sebi zadala pre skoro tri ili četiri veka, to jest nojam represije –

koji izgleda kao da je pozajmljen iz frojdizma ili frojdo-marksizma – zapravo postao sastavni deo dešifrovanja

vlasti koje se izvodilo pojmovima suvereniteta. Ali to bi nas navelo da se vratimo na stvari koje smo već rekli;

zato ih preskačem ovog puta, da bih se na kraju godine, ako ostane vremena, na to vratio.

2

Opšti projekat, onaj od prošlih i od ove godine, je da se pokuša da se analiza vlasti odvoji i oslobodi od

tog trostrukog preduslova podanika, jedinstva i zakona, i da se umesto tog temeljnog elementa suvereniteta,

istakne ono što bih ja nazvao odnosi ili činioci dominacije. Umesto da vlast izvodimo iz suvereniteta, pokušali

bismo da istorijski i empirijski, iz odnosa vlasti, izlučimo činioce dominacije. Teorija dominacije, odnosno

dominacija, umesto teorije suvereniteta, znači sledeće: umesto da pođemo od podanika kao jedinke (ili čak podanika

kao mnoštva), i tih elemenata koji bi prethodili odnosu i koje bismo mogli lokalizovati, trebalo bi poći

od samog odnosa vlasti, odnosa dominacije tamo gde se on zasniva na činjenicama i gde deluje, te videti kako

sam taj odnos određuje elemente na koje se odnosi. Dakle, nećemo postavljati pitanje kako, zašto i u ime kojeg

prava podanici mogu da pristanu da budu potčinjeni, već ćemo pokazati kako stvarni odnosi potčinjavanja

proizvode podanike. Drugo, trebalo bi istaći odnose dominacije i vrednovati ih u njihovom mnoštvu, njihovoj

različitosti, njihovoj specifičnosti ili njihovoj ponovljivosti: zbog toga ne treba tražiti nekakvu vrstu suverenosti

koja bi bila izvor vlasti; upravo suprotno, treba pokazati kako se različiti činioci dominacije oslanjaju jedni na

druge, upućuju jedni na druge, u izvesnom broju slučajeva se pojačavaju i teže istom cilju, u drugim se negiraju

ili teže da se ponište. Naravno, ne želim da kažem da ih nema i da ne možemo ni dostići ni opisati velike mehanizme

vlasti. Ali ja mislim da ona uvek funkcionišu na osnovu mehanizama dominacije. Konkretno rečeno,

mi, naravno, možemo opisati školski sistem ili celinu sistema učenja u jednom datom društvu, ali mislim da ih

možemo uspešno analizirati samo ako ih posmatramo kao globalno jedinstvo, ako ne pokušamo da ih direktno

izvedemo iz nečega što bi bilo državno jedinstvo suvereniteta, već ako pokušamo da vidimo kako oni funkcionišu,

kako se potpomažu, kako taj aparat određuje izvestan broj globalnih strategija, polazeći od mnoštva

potčinjavanja (potčinjavanja deteta odraslima, potomstva roditeljima, neznalice znalcu, šegrta majstoru, porodice

administraciji, itd). Svi ti mehanizmi i svi ti činioci dominacije stvaraju postolje tog globalnog aparata koji

školski sistem uređuje. Dakle, ako tako hoćete, razmišljajte o strukturama vlasti kao o globalnim strategijama

koje prožimaju i koriste lokalne taktike dominacije.

Konačno, treće, treba istaći odnose dominacije umesto izvora suvereniteta, to znači sledeće: ne treba

da pokušavamo da ih pratimo u onome što čini njihovu temeljnu zakonitost, već, nasuprot tome, da tražimo

tehničke instrumente koji omogućuju da se oni učvrste. Dakle, da bismo ovo ukratko izložili i da bismo, barem

privremeno, ovu stvar, ne zatvorili, već malo razjasnili: umesto trostrukog preduslova zakona, jedinstva

i podanika – koji od suverenosti čini izvor vlasti i temelj njenih institucija – mislim da treba uzeti trostruku

tačku gledišta tehnika, raznovrsnosti tehnika i njihovih posledica potčinjavanja, koji od postupaka dominacije

čine stvarnu potku odnosa vlasti i velikih mehanizama vlasti. Proizvođenje podanika umesto geneze suverena:

eto vam opšte teme. Ali ako je sasvim jasno da odnosi dominacije treba da budu način pristupa u analizi vlasti,

kako možemo da izvedemo tu analizu odnosa dominacije? Ako je tačno da treba proučavati dominaciju a ne

suverenitet, ili tačnije dominacije i činioce dominacije, kako možemo da napredujemo na tom putu odnosa

dominacije? Po čemu se odnos dominacije može svesti ili ograničiti na pojam odnosa sile? Po čemu i kako se

odnos sile može svesti na ratni odnos?

Evo to je ta vrsta prethodnih pitanja koja bih hteo da malo razmotrim ove godine: da li rat može poslužiti

za punovažnu analizu odnosa vlasti i matrica tehnika dominacije? Reći ćete mi da ne možemo odmah pomešati

odnose sile i ratne odnose. Naravno. Ali ja ću uzeti tu pretpostavku samo kao ekstremni [slučaj], u meri u kojoj

se rat može predstaviti kao tačka maksimalne napetosti, ogoljenost odnosa sile. Da li je odnos vlasti u svojoj

osnovi odnos sučeljavanja, borbe na smrt i rata? Da li pod mirom, redom, bogatstvom, vlašću, pod mirnim redom

potčinjavanja, pod državom, pod zakonima, itd., treba podrazumevati i otkrivati neku vrstu prvobitnog i

neprestanog rata? To je pitanje koje bih prvo hteo da postavim, ne zaboravljajući čitav niz drugih koja bi trebalo

[postaviti] i koja ću pokušati da razmotrim sledećih godina i među kojima mogu, kao orjentir, da navedem

sledeća: da li stvarno činjenica rata može i treba da bude smatrana kao najvažnija, s obzirom na postojanje i

drugih odnosa (odnosa nejednakosti, asimetrije, podele rada, odnosa eksploatacije, itd.)? Da li pojave neprijateljstva,

suparništva, sučeljavanja, borbe među pojedincima ili među grupama i klasama, mogu i treba da budu

grupisane u taj opšti meharizam, u taj opšti oblik kakav je rat? Osim toga: mogu li pojmovi izvedeni iz onoga

što se u XVIII i XIX veku još uvek zvalo umetnost rata (strategija, taktika itd.), sami po sebi sačinjavati punovažan

i dovoljan instrument za analizu odnosa vlasti? Mogli bismo se pitati i treba da se pitamo takođe: da li su

vojne ustanove i praksa koja ih okružuje – i na jedan opšti način, svi postupci koji se upotrebljavaju za vođenje

rata – bliže ili dalje, direktno ili indirektno, jezgro političkih ustanova? Konačno, prvo pitanje koje bih hteo da

proučim ove godine biće sledeće: kako, od kada i zašto se počelo uočavati i misliti da rat funkcioniše pod i u

odnosima vlasti? Od kada, kako i zašto se rodila misao da neka vrsta neprekinute borbe deluje u miru i da je

civilni poredak, konačno – u svojoj osnovi, svojoj suštini i svojim suštinskim mehanizmima – predak bitke? Ko

je smislio da je građanski poredak, poredak bitke? [...] Ko je rat primetio u filigranu mira; ko je u buci i zbrci

3

rata, u blatu bitaka, tražio načelo razumljivosti poreta, države, njenih ustanova i njene istorije?

To je, dakle, pitanje koje ću malo pokušati da sledim tokom sledećih časova, a možda i do kraja ove godine.

U osnovi, pitanje bismo mogli da postavimo vrlo jednostavno, i tako sam ga i ja najpre postavio: „Ko je,

u suštini, imao ideju da obrne Klauzevicevo načelo, ko je imao ideju da kaže: vrlo je moguće da je rat politika

vođena drugim sredstvima, ali zar sama politika nije rat vođen drugim sredstvima?" Ja mislim da problem nije

u tome da saznamo ko je obrnuo Klauzevicevo načelo, ili tačnije, ko je formulisao to načelo koje je Klauzevic

obrnuo kada je rekao: „Ali, posle svega, rat je samo nastavak politike". Zapravo mislim – i pokušaću da to

dokažem – da je načelo da je politika rat nastavljen drugim sredstvima svakako prethodilo Klauzevicu, koji

je jednostavno obrnuo jednu vrstu teze, istovremeno neodređene i jasne koja je kružila od XVII i XVIII veka.

Dakle: politika je rat nastavljen drugim sredstvima. Ta teza – samo postojanje te teze koja prethodi Klauzevicu

– sadrži neku vrstu istorijskog paradoksa. Zapravo, shematski i pomalo grubo, možemo reći da smo sa

rastom i razvojem država, tokom srednjeg veka i na pragu moderne epohe, videli da su praksa i institucije rata

pretrpele naglašene, vrlo vidljive promene koje možemo okarakterisati na sledeći način: ratna praksa i ratne

ustanove su najpre sve više koncentrisane u rukama centralne vlasti; malo po malo, dogodilo se da su, i stvarno

i pravno, jedino državne vlasti mogle da zapodenu ratove i da upravljaju instrumentima rata: posledica je bila

etatizacija rata. Iz istog razloga, zbog te etatizacije, iz tela društva, iz odnosa čoveka prema čoveku, grupe prema

grupi, nestalo je ono što bismo mogli nazvati svakodnevni rat, što se zapravo zvalo „privatni rat". Ratovi i

ratna praksa, ratne ustanove, sve više i više imaju tendenciju da, na neki način, postoje samo na granicama, na

spoljnjim okvirima velikih državnih celina, kao odnos stvarnog ili pretećeg nasilja među državama. Malo po

malo, čitavo telo društva bilo je očišćeno od tih ratobornih odnosa koji su ga u potpunosti prožimali tokom

srednjevekovnog perioda.

Konačno, tom etatizacijom, činjenicom da je rat, na neki način, bio praksa koja je funkcionisala samo

na spoljnim granicama države, on je težio da postane profesionalna i tehnička svojina, brižljivo određenog i

kontrolisanog, vojnog aparata. To je, uopšteno govoreći, bila pojava vojske kao ustanove koja, u osnovi nije kao

takva postojala u srednjem veku. Tek pred kraj srednjeg veka smo videli pojavu država opskrbljenih vojnim

ustanovama koje su zamenile svakodnevnu, globalnu praksu rata i jedno društvo neprestano prožimano ratnim

odnosima. Moraćemo se vratiti na taj razvoj događaja, ali mislim da ga možemo prihvatiti barem kao prvu

istorijsku hipotezu.

Ali gde je paradoks? Paradoks se javlja u samom trenutku preobražaja (ili možda odmah posle njega).

Kada je rat bio izbačen na granice države, istovremeno centralizovan u svom vršenju i potisnut na njene granice,

pojavio se izvestan diskurs: neobičan i nov. Nov, zato što mislim da je to prvi istorijsko-politički diskurs o

društvu koji se jako razlikovao od filozofsko-pravnog diskursa koji je do tada obično držan. Taj istorijsko-politički

diskurs koji se pojavljuje u tom trenutku, istovremeno je diskurs o ratu shvaćenom kao stalan društveni

odnos, kao neizbrisiva suština svih odnosa i ustanova vlasti. Koji je datum rođenja tog istorijsko-političkog

diskursa o ratu kao suštini društvenih odnosa? Mislim da se on na karakterističan način pojavljuje – pokušaću

da vam to pokažem – posle građanskih i religioznih ratova XVI veka. Taj se diskurs uopšte ne pojavljuje

kao zapis ili analiza građanskih ratova XVI veka. Umesto toga, on je, ako već nije ustanovljen, barem jasno

formulisan na početku velikih engleskih političkih borbi XVII veka, u trenutku engleske buržoaske revolucije.

Kasnije ćemo videti da se pojavljuje u Francuskoj na kraju XVII veka, pred kraj vladavine Luja XIV, u drugim

političkim borbama – nazovimo ih borbe zaštite francuske aristokratije protiv ustanovljavanja velike apsolutne

i administrativne monarhije. Dakle, odmah vidite da se radi o dvosmislenom diskursu, jer je sa jedne strane, u

Engleskoj, bio jedan od instrumenata borbe, polemike i političkog organizovanja buržoaskih, sitnoburžoaskih i

eventualno čak i političkih grupa širokih narodnih slojeva protiv apsolutne monarhije. On je istovremeno bio i

aristokratski diskurs protiv te iste monarhije. Diskurs čiji su nosioci često imali neugledna i u isto vreme veoma

raznorodna imena, pošto meću njima u Engleskoj nalazimo ljude kao što su Edvard Kouk1 (Edward Coke) ili

Džon Lilbern2 (John Lilburne), predstavnike narodnih slojeva. U Francuskoj takoće nalazimo imena kao što su

Bulenvilje3 (Boulainvilliers), de Frere4 (de Freret) ili plemića iz područja Centralnog masiva koji se zvao grof

deEsten5 (d'Estaing). Kasnije ga je preuzeo Sije6 (Sieyes), ali takoće i Buonaroti7 (Buonarroti), Ogisten Tjeri8

(Augustin Thierry) ili Kurte9 (Courtet). I konačno, naći ćete ga kod biologa rasista i eugenista, itd., sa kraja

XIX veka. Rafiniran diskurs, naučan i učen, koji drže ljudi sa očima i prstima od prašine, ali, isto tako – to ćete

videti – diskurs koji je sasvim izvesno imao ogroman broj anonimnih i narodnih govornika. Šta poručuje taj

diskurs? Ja mislim da kaže sledeće: nasuprot onome što kaže filozofsko-pravna teorija, politička vlast ne počinje

kada se završi rat. Organizacija i pravna struktura vlasti, država, monarhija i društava nema svoj početak tamo

gde prestaje buka oružja. Rat nije otklonjen. Pre svega, naravno, rat je prethodio raćanju država: pravo, mir i

4

zakoni su roćeni u krvi i blatu bitaka. Ali pod tim ne treba podrazumevati idealne bitke, suparništva kakva su

zamišljali filozofi ili pravnici: ne radi se tu o nekoj vrsti teorijskog divljaštva. Zakon se ne rađa u prirodi, pored

izvora koje pohode prvi pastiri; zakon se rađa iz stvarnih bitaka, pobeda, osvajanja i pokolja koji imaju svoje

datume i svoje užasne junake; zakon se raća iz zapaljenih gradova i opustošene zemlje; raća se sa nevinima koji

umiru dok se rađa dan.

Ali to ne znači da su društvo, zakon i država nekakvo primirje u tim ratovima ili konačna potvrda pobeda.

Zakon nije pacifikacija, jer i pod zakonom rat nastavlja da besni unutar svih mehanizama vlasti, čak i najpropisanijih.

Rat je motor ustanova reda: mir, u najmanjem od svojih zupčanika, potmulo vodi rat. Drugačije rečeno,

ispod mira treba dešifrovati rat: rat je sama šifra mira. Mi smo, dakle, u ratu jedni protiv drugih. Bojno polje

prožima čitavo društvo, neprekidno i neprestano i to bojno polje svakog od nas postavlja u jedan ili drugi tabor.

Nema neutralnih. Nužno smo nečiji neprijatelji.

Jedna binarna struktura prožima društvo. Tu vidite da se pojavljuje nešto, na šta ću pokušati da se vratim i

što je vrlo važno. Velikom piramidalnom opisu društvenog tela koji su davali srednji vek ili filozofsko-političke

teorije, toj velikoj slici organizma ili ljudskog tela koju he dati Hobz, ili trojnoj organizaciji (u tri reda), koja

je vredela u Francuskoj (i u izvesnoj meri za odrećeni broj zemalja Evrope), i koja he nastaviti da usmerava

izvestan broj govora i, u svakom slučaju, većinu ustanova, suprotstavlja se – ne baš po prvi put, ali po prvi put

sa preciznim istorijskim obrazloženjem – binarna koncepcija društva. Postoje dve grupe, dve kategorije pojedinaca,

dve vojske jedna naspram druge. I u iluzijama, lažima, zaboravu, koji pokušavaju da nas ubede kako

postoji nekakva trojna organizacija, jedna piramida potčinjenosti ili nekakav organizam, u tim lažima koje

pokušavaju da nas ubede kako društvenim telom upravljaju bilo nužnosti prirode, bilo funkcionalni zahtevi,

treba prepoznati rat koji se nastavlja, rat sa svojim opasnostima i obrtima. Zašto treba prepoznati rat? Pa zato

što je taj drevni rat [...] neprestani rat. Mi zapravo treba da budemo naučnici bitaka jer rat nije završen, odlučne

bitke se još uvek pripremaju, a samu odlučnu bitku moramo dobiti. To znači da neprijatelji koji su naspram nas

nastavljaju da nam prete i da do kraja rata ne možemo stići nečim kao što je pomirenje ili pacifikacija, već on

zavisi samo od naše pobede.

Eto prve karakterizacije, naravno veoma nejasne, te vrste diskursa. Mislim da čak polazeći i od toga, možemo

razumeti zašto je on važan: zato što je, čini mi se, prvi diskurs od srednjeg veka u zapadnom društvo za

koji možemo reći da je strogo istorijsko-politički. Najpre zbog sledećeg: lice koje u tom diskursu govori, koje

kaže „ja" ili „mi", ne može, niti traži da zauzme položaj pravnika ili filozofa, to jest položaj univerzalnog lica,

sveobuhvatajućeg ili neutralnog. U toj opštoj borbi o kojoj govori, onaj koji govori, onaj koji kaže istinu, onaj

koji priča istoriju događaja, onaj koji otkriva sećanje i sprečava zaborave, on je nužno na jednoj ili drugoj strani:

on je u bici, on ima protivnike, on radi za sopstvenu pobedu. Naravno, on bez sumnje koristi diskurs prava, hvali

pravo, on ga zahteva. Ali ono što on traži i što hvali su „njegova" prava – „to su naša prava", kaže on: posebno

pravo, snažno obeleženo odnosom vlasništva, osvajanja, pobede i prirode. Biće to pravo njegove porodice ili

njegove pace, pravo njegove nadmoći ili pravo prvenstva, pravo pobedničkih invazija ili pravo skorašnjih ili hiljadugodišnjih

okupacija. U svakom slučaju, to pravo je istovremeno vezano za istoriju i decentrirano u odnosu

na pravnu univerzalnost. I ako lice koje govori o pravu (ili tačnije o svojim pravima) govori o istini, ta istina

nije univerzalna istina filozofa. Tačno je da taj diskurs o opštem ratu, taj diskurs koji pokušava da dešifruje rat

ispod mira, taj diskurs takav kakav je, preuzima na sebe da kaže celinu borbe i da uspostavi globalni put rata. Ali

on ipak nije diskurs totaliteta ili neutralnosti; on je uvek diskurs perspektive. On se poziva na celinu samo ako

je opaža, prožima i preseca svojom sopstvenom tačkom gledišta. To znači da je ta istina nekakva istina koja se

može razviti samo polazeći od borbenog položaja, polazeći od tražene pobede, na neki način na granici samog

preživljavanja lica koje govori bolje

Između odnosa sile i odnosa istine, taj diskurs zasniva suštinsku vezu. To opet znači da se pripadnost

istine miru, neutralnosti, tom središnjem položaju za koji je ŽanPjer Vernan10 (JeanPierre Vernant) pokazao

koliko je on u temelju grčke filozofije, barem od jednog određenog trenutka, ukida. U jednom takvom govoru,

što smo više uronjeni u nekakav tabor, bolje ćemo reći istinu. Pripadnost taboru – decentrirani položaj – omogućiće

da se dešifruje istina i da se obznane iluzije i greške na osnovu kojih se želi da verujete – neprijatelji žele

da verujete – da smo u uređenom i umirenom svetu. „Što se više udaljavam od centra, vidim istinu; što više

naglašavam odnos snaga, više se borim i stvarnije će se istina predamnom razviti, u toj perspektivi borbe, preživljavanja

ili pobede". I obrnuto, ako odnosi snaga oslobađaju istinu, istina će sa svoje strane biti upotrebljena,

uostalom, samo zato je i tražena, u meri u kojoj će moći da postane oružje u odnosu snaga.

Istina ili daje snagu ili unosi poremećaj, naglašava asimetrije i konačno, pobedu vuče više na jednu nego

na drugu stranu: istina je dodatak snazi, kao što se i razvija samo polazeći od nekog odnosa snaga. Suštinska

5

pripadnost istine odnosu snaga, asimetriji, decentriranosti, bici, ratu, upisana je u takav tip diskursa. Ta pacifikovana

univerzalnost, počevši od grčke filozofije, može uvek pretpostavljati filozofsko-pravni diskurs, ali ona je

uvek ili duboko dovedena u pitanje ili, sasvim jednostavno, cinično zaobićena.

Imamo jedan istorijski i politički diskurs – i po tome je on istorijski utemeljen i politički decentriran

– koji pretenduje na istinu i na pravo, polazeći od nekog odnosa snaga, da bi razvijao sam taj odnos snaga,

isključujući zbog toga lice koje govori – lice koje govori o pravu i koje traži istinu – iz pravno filozofske univerzalnosti.

Uloga onoga koji govori, dakle, nije uloga zakonodavca ili filozofa, ličnosti mira i primirja, izmeću dva

tabora, u tom položaju koji je još Solon sanjao, a posle i Kant11. Postaviti se izmeću protivnika, u centar i iznad

njih, nametnuti svakome jedan opšti zakon i zasnovati red koji miri: uopšte se ne radi o tome. Radi se zapravo o

tome da treba uspostaviti pravo zasnovano na asimetriji, utemeljiti istinu vezanu za odnos snaga, „istinu oružje"

i posebno pravo. Lice koje govori je – neću čak reći ni da je to polemično – lice koje ratuje. To je jedna od prvih

tačaka zbog kojih je taj tip diskursa važan, jer on, bez sumnje, raskida sa diskursom istine i zakona, takvim

kakav je držan milenijumima, više od jednog milenijuma.

Drugo, to je diskurs koji ruši vrednosti, ravnotežu, tradicionalne polarnosti razumljivosti i koji traži,

priziva objašnjenje od dole. Ali dole, u tom objašnjenju, nije zbog toga obavezno jasnije ijednostavnije. Objašnjenje

od dole je objašnjenje najzamršenijim, najnejasnijim, najnesrećenijim i onim što je najviše podložno

slučaju; jer ono što treba da vredi kao načelo dešifrovanja društva i njegovog vidljivog reda, to je zbrka nasilja,

strasti, mržnji, besova, zlobe i gorčine; to je takoće nejasnoća slučaja, mogućnosti, svih neznatnih okolnosti koje

čine poraze i garantuju pobede. Taj diskurs u suštini od dvosmislenog boga bitaka traži da razjasni duge dane

reda, rada, mira i pravde. Bes treba da objasni red i mir.

Šta to postavlja u načelo istorije?* Najpre, jedan niz sirovih činjenica, koje bismo već mogli zvati fizičkobiološke

činjenice: fizičku snagu, silu, energiju, širenje jedne pace, slabost druge, itd.; niz slučajnosti, neizvesnosti

u svakom slučaju: poraze, pobede, neuspehe ili uspehe pobuna, zavera ili saveza; konačno, lepezu psiholoških i

moralnih elemenata (hrabrost, strah, prezir, mržnju, zaborav, itd.). Jedno ukrštanje tela, strasti i slučajnosti: to

će u tom diskursu činiti stalnu potku istorije i društava. Iznad te potke tela, slučajnosti i strasti, iznad te mase i

te mračne i ponekad krvave vreve, jednostavno he se izgraditi nešto krhko i površno, rastuća racionalnost, racionalnost

proračuna, strategija, lukavstava; racionalnost tehničkih postupaka za održavanje pobede, da bi se, po

svoj prilici, ućutkao rat i sačuvao ili preokrenuo odnos snaga. To je, dakle, racionalnost koja će, u meri u kojoj se

penjemo i u kojoj se ona razvija, u osnovi biti sve više i više apstraktna, sve više i više vezana za nepostojanost i

za iluziju, sve više vezana za lukavost i pokvarenost onih koji, pošto trenutno poseduju pobedu i pošto im odnos

dominacije ide na ruku, imaju sve interese da ih više ne dovode u pitanje.

U toj shemi objašnjenja, dakle, imamo jednu uspinjuću osovinu za koju mislim da je po vrednostima

koje širi veoma različita od one tradicionalne. Imamo jednu osovinu sa temeljnom i stalnom iracionalnošću u

osnovi, sirovu i golu iracionalnost, ali u kojoj se rasprskava istina; a zatim, prema višim delovima, imamo krhku

i prolaznu racionalnost, uvek kompromitovanu i vezanu za iluziju i pokvarenost. Razum je na strani himere,

lukavstva, pokvarenosti. Sa druge strane, na drugom kraju osovine imate iskonsku brutalnost: sveukupnost ponašanja,

činova, strasti, ciničnih i iskrenih besova; imate brutalnost, ali brutalnost koja je takođe na strani istine.

Istina će, dakle, biti na strani bezumlja i brutalnosti; nasuprot tome, razum na strani himere i pokvarenosti:

prema tome, to je u potpunoj suprotnosti sa dotadašnjim eksplikativnim diskursom prava i istorije. Napor tog

diskursa da pruži objašnjenje, sastojao se u tome da se nekakva temeljna i stalna racionalnost, koja bi po svojoj

suštini bila vezana za pravedno i dobro, oslobodi svih površnih i nasilnih slučajeva koji su vezani za grešku.

Dakle, mislim da se radi o obrtanju eksplikativne osovine zakona i istorije.

Treći elemenat zbog kojeg je važan ovaj tip diskursa, koji bih malo analizirao ove godine, to je, kao što

vidite, diskurs koji se čitav razvija u istorijskoj dimenziji. On se razvija u istoriji koja nema oboda, koja nema

kraja ni granica. U jednom takvom diskursu, sivilo istorije ne treba shvatiti kao površni podatak koji bi trebalo

ponovo organizovati prema nekoliko stabilnih i suštinskih načela; ne radi se o tome da se osućuju nepravedne

vlade, zloupotrebe i nasilje u porećenju sa nekakvom idealnom shemom (koja bi bila prirodni zakon, božja

volja, suštinska načela, itd.). Nasuprot tome, ispod oblika pravde, takve kakva je ustanovljena, reda kakav je nametnut

i institucionalizovanog kakvo je prihvaćeno, treba ocrtati i otkriti zaboravljenu prošlost stvarnih borbi,

stvarnih pobeda i poraza koji su možda bili sakriveni, ali koji su duboko upisani. Treba ponovo pronaći krv koja

se osušila u kodeksima zakona i zbog toga je ne treba tražiti pod prolaznošću istorije i apsolutom prava; ne treba

uporećivati relativnost istorije sa apsolutom prava ili istine, već ispod stabilnosti prava pronaći beskonačnost

istorije, ispod formule prava krike rata, ispod ravnoteže pravde asimetriju snaga. U jednom istorijskom polju

za koje čak ne možemo reći ni da je relativno polje, jer nije u odnosu ni sa kakvim apsolutom, beskonačnost

6

istorije je na neki način „nerelativizovana", beskonačnost večnog rastapanja u mehanizmima i dogaćajima sile,

moći i rata.

Reći ćete mi – i to je, mislim, još jedan razlog zbog kojeg je taj diskurs važan – reći ćete mi da je to, bez sumnje,

tužan i mračan diskurs, možda diskurs za nostalgične aristokrate ili naučnike po bibliotekama. U stvari,

već od njegovih početaka, pa sve do kasno u XIH, pa i u XX veku takođe, to je diskurs koji se oslanja a često ulaže

u mitske i tradicionalne oblike. U tom diskursu se nalazi spoj istančanih znanja i mitova, ne bih rekao neotesanih,

ali temeljnih, teških i preopterećenih. Jer, konačno, mi dobro vidimo kako jedan takav diskurs može da

se usmerava (i vi ćete zapravo videti kako je bio usmeren) na čitavu jednu veliku mitologiju: [izgubljeno doba

velikih predaka, neumitnost novih vremena i hiljadugodišnjih osveta, dolazak novog kraljevstva koje he izbrisati

stare poraze]12. U toj mitologiji se priča da su velike pobede džinova malo po malo bile zaboravljene i skrivene;

da je došlo do sumraka bogova; da su junaci ranjeni ili su mrtvi i da su kraljevi zaspali u nepristupačnim

pećinama. To je takoće tema prava i dobara prvobitne pace koja su lukavi osvajači izvrgli ruglu; tema tajnog

rata koji se nastavlja; tema zavere koju treba obnoviti da bi se taj rat podstakao i da bi se osvajači ili neprijatelji

proterali; tema čuvene bitke sutrašnjeg jutra koja će konačno preokrenuti odnos snaga i od vekovnih gubitnika

konačno napraviti pobednike i to pobednike koji neće znati za milost, niti će milosrdno postupati. I tako he se

tokom čitavog srednjeg veka, ali i kasnije, bez prestanka ponovo pokretati velika nada u dan osvete, vezana za tu

temu neprestanog rata, očekivaće se car poslednjih dana, dux novus, novi poglavar, novi voća, novi FÜhrer; ideja

pete monarhije ili trećeg carstva, ili trećeg Rajha, koji he istovremeno biti zver Apokalipse i spasitelj slabih. To je

povratak Aleksandra izgubljenog u Indiji; povratak Edvarda Ispovednika, toliko dugo očekivan u Engleskoj, to

je Karlo Veliki usnuo u svom grobu koji he se probuditi da pokrene pravedni rat; to su dva Fridriha, Barbarosa

i Fridrih II, koji u pećini čekaju bućenje njihovog naroda i njihovog carstva; to je kralj Portugala, izgubljen u

pesku Afrike, koji he se vratiti zbog nove bitke, zbog novog rata i pobede koja he ovog puta biti konačna.

Taj govor neprekidnog rata nije, dakle, samo tužni izum nekoliko intelektualaca koji su dugo bili držani

na margini. Čini mi se da ovaj govor, izvan velikih filozofsko-pravnih sistema koje zaobilazi, zapravo znanju

koje je ponekad znanje nemoćnog aristokrate, dodaje velike mitske podsticaje, a takoće i žestinu narodnih

osveta. Ukratko, taj diskurs je na Zapadu možda prvi isključivo istorijsko-politički diskurs u suprotnosti sa

filozofsko-pravnim diskursom. On je diskurs u kojem istina jasno funkcioniše kao oružje za jednu isključivo

pristrasnu pobedu. To je nejasno kritičan diskurs, ali je takoće i snažno mitski diskurs: diskurs gorčina [...],

ali takoće i najluđih nada. On je po svojim suštinskim elementima stran velikoj tradiciji filozofsko-pravnog

diskursa. Za filozofe i pravnike on je nužno čudan i stran. To čak nije ni diskurs protivnika, jer oni sa njim ne

raspravljaju. To je nužno diskvalifikovani diskurs koji se može i mora držati po strani, upravo zato što ga, kao

nekakav preduslov, treba poništiti, da bi konačno – u središtu, između protivnika i iznad njih – mogao početi

pravedni i istiniti diskurs. Prema tome, taj diskurs o kojem govorim, taj pristrasni diskurs, taj diskurs rata i

istorije će se možda u grčkoj epohi pojavljivati u obliku diskursa lukavog sofiste. On će, u svakom slučaju biti

odbačen kao diskurs pristrasnog i naivnog istoričara, kao diskurs ogorčenog političara, razvlašćenog aristokrate

ili kao neotesani diskurs koji nosi nedgovarajuće pripremljene zahteve.

Ali, mislim da je taj diskurs, strukturalno margivdizovan diskursom filozofa i pravnika, počeo svoje napredovanje,

ili možda svoje novo napredovanje, u vrlo jasno određenim uslovima, između kraja XVI i sredine

XVII veka, povodom dvostrukog – narodnog i aristokratskog – osporavanja kraljevske vlasti. Polazeći od toga,

mislim da je on znatno napredovao i da su površina i način njegovog širenja, sve do kraja XIX i u XX veku, bili

znatni i brzi. Ali ne bi trebalo verovati da dijalektika može da funkcioniše kao veliki, konačno filozofski, preobraćaj,

tog diskursa. Dijalektika na prvi pogled može izgledati kao diskurs univerzalnog i istorijskog kretanja

protivrečnosti rata, ali mislim da ona zapravo uopšte nije njegova filozofska potvrda. Naprotiv, čini mi se da je

ona više delovala kao njegovo preuzimanje i premeštanje u stari oblik filozofsko-pravnog diskursa. U osnovi,

dijalektika borbu, rat i sukobljavanja kodifikuje u nekakvu logiku, ili samozvanu lopusu, protivrečnosti; ona ih

preuzima u dvostrukom procesu zbrajanja (totalizacije) i obelodanjivanja jedne racionalnosti koja je istovremeno

konačna, ali suštinska i u svakom slučaju nepovratna. Napokon, dijalektika osigurava ustanovljavanje

jednog univerzalnog subjekta kroz istoriju, jedne pomirene istine, jednog prava u kojem će sve osobenosti konačno

imati svoje određeno mesto. Mislim da hegelovska dijalektika i sve dijalektike koje su se nje držale – ja ću

pokušati da vam to pokažem – treba da budu shvaćene kao kolonizacija i nasilna pacifikacija od strane filozofije

i prava jednog istorijsko-političkog diskursa koji je istovremeno utvrđivanje činjenica, proglas i praksa rata u

društvu. Dijalektika je kolonizovala taj istorijsko-politički diskurs koji je, ponekad blistavo, često u senci, ponekad

kroz učenost a ponekad i u krvi, krčio svoj put u Evropi tokom vekova. Dijalektika je pacifikacija, filozofskog

i političkog reda, tog gorkog i pristrasnog diskursa temeljnog rata. Eto neke vrste okvira opštih podataka

7

u kojem bih hteo da se smestim ove godine, da još jednom malo obradim istoriju tog diskursa.

Hteo bih sada da vam kažem kako ćemo voditi ovo istraživanje i od koje tačke ćemo krenuti. Prvo ćemo

isključiti izvesna lažna očinstva koja se uobičajeno pripisuju tom istorijsko-političkom diskursu. Čim pomislimo

na odnos vlast/rat, vlast/odnos snaga, odmah nam na um padaju dva imena: mislimo na Makijavelija i na

Hobza. Hteo bih da vam pokažem da to nije tako i da zapravo taj istorijsko-politički diskurs nije i ne može biti

diskurs politike princa13 ili, naravno, diskurs apsolutnog suvereniteta; to je, u stvari, diskurs koji princa može

posmatrati samo kao iluziju, nekakav instrument ili, u najboljem slučaju, kao neprijatelja. To je diskurs koji, u

osnovi, kralju seče glavu, koji se, u svakom slučaju, oslobađa vladara i optužuje ga. A zatim, kada budemo isključili

ta lažna očinstva, hteo bih da vam pokažem u kom trenutku se pojavljuje taj diskurs. Čini mi se da treba

da pokušamo da ga, sa njegovim važnim obeležjima, vremenski smestimo u XVII vek. Prvo, dvostruko poreklo

tog diskursa: sa jedne strane, vidimo da se pojavljuje približno oko 1630. godine, sa zahtevima naroda ili sitne

buržoazije u predrevolucionarnoj i revolucionarnoj Engleskoj: biće to diskurs puritanaca i diskurs Egalizatora*

(Leveleurs). Nakon toga, pedeset godina kasnije, naći ćete ga na suprotnoj strani, ali uvek kao diskurs borbe

protiv kralja, na strani aristokratske gorčine u Francuskoj na kraju vladavine Luja XIV. A zatim, i to je važan

trenutak, već od te epohe, to jest XVII veka, vidimo da se ta ideja po kojoj rat čini neprekinutu potku istorije,

pojavljuje u odrećenom obliku: rat koji se odvija ispod reda i mira, rat koji oblikuje naše društvo i binarno ga

deli, u suštini je rat rasa. Vrlo rano nalazimo temeljne elemente koji ustanovljavaju mogućnost rata i osiguravaju

njegovo održavanje, njegov nastavak i njegov razvoj: etničke razlike i razlike u jeziku; razlike u sili, snazi,

energiji i žestini; razlike u divljaštvu i varvarstvu; osvajanje i potčinjavanje jedne rase drugoj. Društveno telo

je u osnovi usredsređeno na dve rase. To je ta ideja po kojoj je društvo sa kraja na kraj prožeto sučeljavanjem

rasa, koju nalazimo uobličenu već od XVII veka i kao matricu svih oblika pod kojima će se zatim tražiti lice i

mehanizam rata u društvu. Polazeći od te teorije rasa, ili tačnije od teorije rata rasa, hteo bih da pratim njenu

istoriju u vreme Francuske revolucije, a naročito na početka XIX veka, sa Ogistenom (Augustin) i Amedeom

Tjerijem14 (Amedee Thierry), i videti kako je pretrpela dva preobražaja. Sa jedne strane imamo otvoreno biološki

preobražaj, koji je, uostalom, počeo mnogo pre Darvina i koji svoj diskurs, sa svim njegovim elementima,

pojmovima i rečnikom pozajmljuje od jedne materijalističke anatomske fiziologije. On se isto tako oslanja i na

filologiju i to će biti raćanje teorije rasa u biološko istorijskom smislu reči. I ta je teorija veoma dvosmislena,

pomalo kao u XVII veku, jer će, sa jedne strane, biti usmerena na pokrete naroda u Evropi i na borbu naroda

protiv velikih državnih aparata (pre svega austrijskog i ruskog); a videćete takoće da he se usmeriti i na politiku

evropske kolonizacije. Eto prvog preobražaja – biološkog – te teorije neprestane borbe i borbe rasa. Drugi

preobražaj je onaj koji će seizvršiti polazeći od velike teme i teorije društvenog rata, koja se razvija već od prvih

godina XIX veka i koja će nastojati da izbriše sve tragove sukoba rasa da bi se odredila kao borba klasa. Dakle,

ovde imamo neku vrstu suštinskog račvanja koje ću pokušati da rekonstruišem i koje će odgovarati ponavljanju

analize borbi u obliku dijalektike i preuzimanju te teme sukoba rasa u teoriji evolucije i borbe za život. Polazeći

od toga, prateći na povlašćeni način tu drugu granu – biološki preobražaj – pokušaću da pokažem čitav razvoj

biološkosocijalnog rasizma, sa tom idejom – koja je apsolutno nova i koja će učiniti da diskurs sasvim drugačije

funkcioniše – da druga rasa, u osnovi, nije rasa koja je odnekud došla, nije rasa koja je izvesno vreme nadvladala

i dominirala, već je to rasa koja neprekidno i bez prestanka prodire u društveno telo, ili tačnije, neprekidno

se nanovo stvara u društvenom tkivu i polazeći od njega. Drugačije rečeno: ono što mi vidimo kao polarnost,

kao binarni prelom društva nije sučeljavanje dve različite pace; to je podela jedne iste pace na jednu nadrasu i

jednu podrasu. Možemo reći i ovako: to je u okviru Jedne rase ponovna pojava njene vlastite prošlosti. Ukratko,

naličje i druga strana rase koja se u njoj pojavljuje.

Od tog trenutka ćemo imati sledeću temeljnu posledicu: taj diskurs borbe rasa – koji je u trenutku kada

se pojavio i počeo da funkcioniše u XVII veku, za decentrirane tabore u suštini bio instrument borbe – biće

ponovo vraćen centru i postati upravo diskurs vlasti, centralne, centralizovane i centralizatorske vlasti; diskurs

jedne borbe koju ne treba voditi između dve rase, već u okviru jedne rase date kao jedine i istinite, rase koja drži

vlast i koja je posednik norme, protiv onih koji se udaljavaju od te norme, protiv onih koji su opasnost za biološke

baštine. I u tom trenutku ćemo imati sve biološkorasističke diskurse o degeneraciji, ali takođe i sve ustanove

koje se unutar društvenog tela staraju da diskurs rasne borbe kao načelo uklanjanja, odvajanja i konačno normiranja

društva, funkcioniše. Od tog trenutka će diskurs, čiju bih istoriju hteo da napravim, napustiti temeljnu

formulaciju sa svojih početaka koja je bila sledeća: „Moramo da se branimo protiv naših neprijatelja jer aparat

države, zakon, strukture vlasti, ne samo da nas i ne brane protiv neprijatelja, već su instrumenti kojima nas naši

neprijatelji progone i potčinjavaju". Taj će diskurs sada iščeznuti. Više nećemo imati „moramo se braniti protiv

društva", već „moramo braniti društvo protiv svih bioloških opasnosti te druge pa i se, te podrase, te kontrarase

koju, uprkos našoj volji, upravo stvaramo." Rasistička tematika se u tom trenutku više neće pojavljivati kao

8

instrument borbe jedne društvene grupe protiv druge, već će služiti za globalnu strategiju društvenog konzervativizma.

U tom trenutku se – što je paradoks u odnosu na same ciljeve i prvobitni oblik tog diskursa o kojem

sam vam govorio – pojavljuje državni rasizam: rasizam koji će društvo upražnjavati na sebi samom, na svojim

sopstvenim elementima, sopstvenim proizvodima; unutrašnji rasizam, rasizam neprekidnog čišćenja, koji će

biti jedna od temeljnih dimenzija društvenog normiranja. Ove godine bih, dakle, hteo da ukratko prećem istoriju

diskursa borbe i rata rasa, počevši od XVII veka, pa sve do pojave državnog rasizma na početku XX veka.

napomene:

1 Vidi temeljne tekstove: E. Coke: A Book of Entries, London, 1614; Commentaries on Littleton, London, 1628; A Treatise

of Bail and Mainprize London, 1635; Institutes of the Laws of England, London, 1, 1628; II, 1642; 111IV, 1644; Reports, London,1H1,

1601615; XII, 1656; XIII, 1659. O Cokcy cf. infra, čas od 4. februara.

2 O J. Lilburncu, cf. ibid.

3 O H. dc Boulainvillicrsu cf. infra, časovi od 11, 18 i 25 februara.

4 Najveći deo N. Frcrctovih dela je prvo objavljen u Memoires de l’Academie des Sciences. Kasnije he biti sakupljena

y Oeuvres completes, Paris, 17961799, 20 t. Vidi izmeću ostalog: De Vorigine des Francois et de leur etablissement dans la Gaule (t. V);

Recherches historiques sur les moeurs et le gouvernement des francais, dans les divers temps de la monarchic (t. VI); Reflexions sur I'etude

des anciennes histoires et sur le melange des anciennes nations et sur la maniere d'en etudier 1 'histoire (t. XVIII); Observations sur Merovingiens

(t. XX). O Frcrctu cf. infra, čas od 18. februara.

5 Joachim comptc d'Estaing, Dissertation sur la noblesse d'extraction et sur les origines des fiefs, des surnoms et des

armoiries, Paris, 1690.

6 M. Foucault ce na svom predavanju od 10. marta (infra) pre svega oslanja na sledeće delo: E. – J. Sicyes, Qu'eslce que

le Tiers Etatl, s. 1. 1789 (vidi ponovljena izdanja tog teksta: Paris, PUF, 1982, i Flammarion, 1988.

7 Cf. F. Buonarroti, Conspiration pour I'egalite, dite de Babeuf suivie du proe'es auquel elle donna lieu et des pieces justificatives,

Bruxelles, 1828, 2 t.

8 Istorijska dela A. Thierryja na koja ce poziva M. Foucault, naročito na predavanju od 10. marta (infra), su sledeća:

Vues des revolutions d'Angleterre, Paris, 1817; Histoire de la conquete de VAngleterre par les Normands, de ses causes et de ses suites jusqu

'a nos jours, Paris, 1825; Lettres sur I 'histoire de France pour servir d 'introduction a I 'etude de cette histoire, Paris, 1827; Dix ans d'etudes

historiques, Paris, 1834; Recits des temps merovingiens, precedes de Considerations sur I 'histoire de France, Paris, 1840; Essai sur I'histoire

de la formation el des progres du TiersEtat, 1853.

9 Cf. pre svega A. V. Courtct dc I 'Isle, La Science politique fondee sur la science de I'homme, Paris, 1837.

10 Cf. J.P. Vcrnant, Les Origines de la pensee grecque, Paris, PUF, 1965 (naročito poglavlja VII i VIII); Mythe et Pensee

chez les Grecs. Etudes de psychologie historique, Paris, La Dccouvcrte, 1965 (naročito poglavlja HI, IV i VII); Mythe et Societe en Grece

ancienne, Paris, Scuil, 1974; J.P. "crnant & P. VidalNaquct, Mythe et Tragedie en Grece ancienne, Paris, La Dccouvcrte, 1972 (naročito

poglavlje III).

11 Što ce tiče Solona (videti pre svega odlomak 16, edicija Dichl), upućujemo na analizu „mere" koju je M. Foucault

razvio na svom času na College dc Franccu 19701071. godine, o Volji za znanjem. Što se tiče Kanta, ograničavamo se da uputimo na

„What is Enlightc ment?", na „Qu'cstcc que les Lumiercs?" (in Dits et Ecrits, IV, n° 339 i 351) i na njegovo izlaganje od 27. maja 1978.

godine u Societe francai se de Philosophic, objavljeno pod naslovom: „Qu'cstcc que la critique?" (Bulletin de la Societe francaise de Philosophic

apr.jun 1990, str. 3563.) O Kantu cf. Zum ewigen Frieden; ein philosophischer Enwurf (ICcnigsbcrg, 1795; videti naročito drugo

izdanje iz 1796), in Werke in zwdlf Bdnden, Frankfurt a. Main, Inscl Vcrlag, 1968, t. XI, str. 191251; Der Stre it der fakultdten in drei

Abschnitlen (Konigsberg, 1798), ibid., str. 261393 (prevod na fr.: Projet de paix perpetuelle i Le Conflit des facultes, in E.Kant, Oeuvres

philosophiques, Paris, Gallimard/ „Bibliothequc dc la Plciadc", t. Ill, 1986). Foucault je imao Kantova sabrana dela u izdanju Egpsta

Cassircraa (Berlin, Bruno Cassircr, 19121922), kao i sledeće delo: Ernst Cassircr, Kanls Leben und Lehre (Berlin, 1921).

* U rukopisu posle „istorije" stoji „i prava".

12 Na osnovu Rezimea predavanja iz College dc Francca te godine 19751976. (in Dits et Ecrits, 111, № 187. i infra).

13 O Machiavel-iju vidi: in Predavanja na College de Franccy, godina 19771978: Securite, Territoire et Population,

predavanje od 1. februara 1978 („La 'gouvcrncmentalite' "); cf. takođe ,,'Omncs et singulum': To1 ward a Criticism of Political Reason"

(1981) i „The Political Technology of Individuals" (1982) (in Dits et Ecrits, III, n° 239; IV, n° 291 i 364).

* Stranka y Engleskoj koje je branila principe egalitarizma. Uništio ju je Kromvel 1648. godine. (prim. prev.)

14 O Augustinu Thicrryju cf. supra, napomenu 8. Što ce tiče Amcdcca Thicrryja, cf. Histoire des Gaulos, depuis les temps

les plus recules jusqa I'entiere soumission de la Gaule a la domination romaine, Paris, 1828; Histoire de la Gaule sous Vadministration

romaine, Paris, 18401847.