Milovan Radovanovic-Kosovo i Metohija u Republici Srbiji i na Zapadnom Balkanu

7/23/2019 Milovan Radovanovic-Kosovo i Metohija u Republici Srbiji i na Zapadnom Balkanu

http://slidepdf.com/reader/full/milovan-radovanovic-kosovo-i-metohija-u-republici-srbiji-i-na-zapadnom-balkanu 1/194

MNEMOSYNE

Центар за очување наслеђа Косова и Метохије

KosovoS.indd 10/24/2005, 9:35 AM1


http://slidepdf.com/reader/full/milovan-radovanovic-kosovo-i-metohija-u-republici-srbiji-i-na-zapadnom-balkanu 2/194KosovoS.indd 10/24/2005, 9:35 AM2



Милован Радовановић

КОСОВО И МЕТОХИЈА у Републици Србији и на Западном Балкану

Београд 2005

KosovoS.indd 10/24/2005, 9:35 AM3



Издавач

Центар за очување наслеђа Косова и Метохије

MNEMOSYNEСтудентски трг 13

11000 Београд www.mnemosyne.org.yu

у сарадњи са Музејом у Приптини (са измештеним седиштем)

Студентски трг 1311000 Београд

За издавача

Бранко В. Јокић

Уредник Мирјана Менковић

Рецензенти

Академик Петар ВлаховићПроф. др Милош Благојевић

Научни консултант Проф. др Душан Т. Батаковић

Карте

Мирела Бутирић

Графичко обликовање и прелом

Милица Шевкушић

Штампа

CICERO

Тираж

500

Београд 2005

KosovoS.indd 10/24/2005, 9:35 AM4



С АДРЖАЈ

I

Предговор

1РЕГИОНАЛНИ, ИСТОРИЈСКОГЕОГРАФСКИ

И ЕТНОГРАФСКИ ПОЛОЖАЈ

3Косово и Метохија у средишту матичних области српске државности и културе

13Геоструктурне, историјске и антропогеографско-етнографске детерминанте

централних области српског политичког, етничког и културног простора

19

ГРАНИЧНЕ, ПРEЛАЗНЕ И ЛИМИТРОФНЕ ОБЛАСТИ

у функцији продирања и лимитирања поларизованихетнографских и културних утицаја из окружења

27Процеси етнографске, цивилизацијске и геополитичке конвергенције и

диференцијације ка западној страни и централној областисрпског историјског и етнографског простора

53

ДРУШТВЕНО-ЕКОНОМСКИ И ПРАВНИ ПОЛОЖАЈ

АРБАНАСА И ВЛАХА У СРЕДЊОВЕКОВНОЈ СРБИЈИ

63

ДОЛИНА ДРИМА

као размеђа Србије и Албаније и лимитрофна зона Срба и Арбанаса65

Католичко становништво на Косову и Метохијипрема изворима Римске Конгрегације за пропаганду вере,

с нарочитим обзиром на преверавање арбанаса из католичанства у ислам

71 Узајамни етнографски положај историјске Зете,

Косовско-метохијске Старе Србије и северне Албаније

KosovoS.indd 10/24/2005, 9:35 AM5



75

СРПСКО-ЦРНОГОРСКО И АРБАНАШКО ПЛЕМЕНСКО ДРУШТВО

и његова национална, политичка и културна мисија

77Племенско друштво

у функцији диференцијалне етничке хомогенизације, миграционе експанзије, развоја националне самосвести,ослободилачких покрета и политичке организације матичних и запоседнутих земаља

89Етничка консолидација и конвергенција српско-црногорског и арбанашког

племенског друштва, српско-арбанашка симбиоза идиференцијални етногенетски процеси у лимитрофним зонама

109СИНТЕЗА

историјскогеографске и антропогеографско-етнографске основе мултилатералног регионалног геополитичког положаја Косова и Метохије

129

ГЕОПОЛИТИЧКИ И ГЕОСТРАТЕГИЈСКИ

ПОЛОЖАЈ КОСОВА И МЕТОХИЈЕ

139Поговор

141

Литература

153Регистар географских појмова

161Регистар етничких појмова

165Регистар личних имена

169

КАРТЕ

KosovoS.indd 10/24/2005, 9:35 AM6



I

ПРЕДГОВОР

Студија проф. др Милована Радовановића Косово и Метохија у Републици Србији ина Западном Балкану / Kosovo and Metohija – Sеrbian and Regional context , невелика обимом,али узузетно значајна због теме којом се бави и начина обраде и коришћењачињеница, доступна је у виду две књиге, на српском и енглеском језику. Пунихдесет година радови овог уваженог универзитетског професора, ерудите и једногод последњих српских интелектуалаца старије генерације који познаје Косовои Метохију и српско-албанске односе не само из богате чињеничне грађе обја-вљене до сада, већ и из личног искуства истраживача и научника, иако заслужујусваку пажњу стручне и шире културне јавности, нису превођени на неки од свет-ских језика. А проф. др Милован Радовановић један је од оних стваралаца чијирадови због доследне примене нучног апарата, али и због личне ширине и толе-ранције, елитне , чине темељ српске науке у XX веку.

Рођен у Скопљу 18. фебруара 1931. године од оца др Војислава Радовановића,професора Универзитета, и мајке Вукосаве, рођене Пилетић, од априла 1941.живи у Београду где и завршава студије из географије на Географској групи При-родно-математичког факултета (ПМФ) 1955. године. Од јуна 1957. до јуна 1996.прошао је сва изборна наставничка звања на Катедри за географију Природно-математичког факултета (ПМФ), Архитектонском факултету и у Центру за мул-тидисциплинарне студије Београдског универзитета (ЦМС БУ). Од маја 1980.редовни је професор и научни саветник за наставне предмете антропогеогра-фија, географија становништва и насеља, демографија, просторно планирање,теорија животне средине, урбани системи, теорија и методологија географије,теорија географских система. Радио је као хонорарни је професор на ПМФ уПриштини (1964–1967) и на ПМФ у Скопљу (1980–1985) и научни саветник уЦентру за демографска истраживања Института друштвених наука (1979–1981,1982–1987) и у Географском институту „Јован Цвијић“ САНУ (1987–1996) чијије и дугогодишњи директор. Од школске 1996/1997. до данас, редовни је профе-сор на Одсјеку за географију ПМФ у Бања Луци. Објавио је око 150 научних истручних радова и преко хиљаду одредница-чланака у Енциклопедији Југосла-вије, Енциклопедијском лексикону „Мозаик знања“ и у Географској енциклопе-дији насеља Србије. Једна од његових последњих студија у целости је посвећенаетничким и демографским процесима на Косову и Метохији, Етнички и демограф- ски процеси на Косову и Метохији , Београд (Liber Press) 2004, 631 страна.

KosovoS.indd 10/24/2005, 9:35 AM1



II

Зато ни мало не изненађује да је и у студији Косово и Метохија у Републици Србијии на Западном Балкану / Kosovo and Metohija – Sеrbian and Regional Context која је предстручном и читалачком публиком, дат изузетан значај чињеницама етнодемо-графског карактера, тачније,

„диференцијалним карактеристикама репродукције једног истог етноса у регио-нално различитим историјским, културним и политичким приликама...и то изразлога, што конкретна појава [...] представља статистички мерљив индикатор ути-цаја културно-историјског, етногенетског, социолошког и политичког факторана демографски развитак албанског народа изван његове матичне земље, посебноу лимитрофним областима прожимања Албанаца са црногорским Србима, Ста-росрбијанцима и македонским Словенима.“ (М. Радовановић, стр. 135)

Применом географског, етнографског, историјског, демографског и систем-ско-структурног приступа аутор је извео упоредну анализу антропогеографског,етничког и демографског процеса у средишњим областима српског, односно, срп-ско-црногорског историјског простора чији се аспекти, параметри и импликацијемогу најбоље пратити кроз садржај студије који представља седам посебних цели-на са укупно једанаест поглавља – Регионални, историјско-географски и етнограф-ски положај; Граничне, прелазне и лимитрофне области у функцији лимитирањаи продирања поларизованих етнографских и културних утицаја из окружења;Социјални и правни положај Арбанаса и Влаха у средњовековној Србији; Долина Дрима као размеђа Србије и Албаније и лимитрофна зона Срба и Арбанаса; Срп-

ско-црногорско и арбанашко племенско друштво и његова национална, политич-ка и културна мисија; Синтеза – Историјскогеографске и антропогеографско-етно-графске основе мултилатералног регионалног геополитичког положаја Косова иМетохије; Геополитички и геостратегијски положај Косова и Метохије. Књига јеопремљена са неопходним регистрима и употпуњена са тринаест карти.

Компаративна студија проф. др Милована Радовановића Косово и Метохија у Републици Србији и на Западном Балкану / Kosovo and Metohija – Serbian and RegionalContext базирана је на изузетно великом броју што директних, што индиректнихподатака из наука и дисциплина које су коришћене у изградњи ове књиге, каои на многобројним резултатима истраживања до којих је дошао сам аутор. Бри-

жљиво пратећи појаве дугог трајања аутор је исказао огромно умеће и ерудицију,опрезно и пажљиво водећи рачуна да се у закључцима не поставља као коначанарбитар или пресудитељ. Онако како то и доликује једном изузетном интелек-туалцу и научном раднику. Само на први поглед и оном нестрпљивом читаоцуодвикнутом од темељних и одговорних рукописа, може се учинити да језик којикористи проф. др Милован Радовановић не кореспондира са данашњим духоми временом. Иако у дугим реченицама, текст је дат чистим и лепим књижевнимјезиком као одраз јасне и кристалне мисли. Зато и нисмо сматрали да је у томсмислу било потребно правити интервенције.

KosovoS.indd 10/24/2005, 9:35 AM2



III

У складу са једним од трајних опредељења Центра за очување наслеђа Косова и Метохије – MNEMOSYNE да се систематично објављују дела која на свеобухва-тан, темељан и одговоран начин третирају аспекте српско-албанских односа икултуру српског народа, објављивање књиге Косово и Метохија у Републици Србији ина Западном Балкану / Kosovo and Metohija – Serbian and Regional Context најмање је штосмо могли учинити у знак захвалности за дугогодишње дружење са проф. др Ми-лованом Радовановићем али, уједно, и највише за стручну и читалачку публикуширом света. У времену допадљивих метафора, притајених истина и у поплави„нових и модерних теорија“ компликованог језика који невешто говори о живот-ним проблемима људи које поставља у жижу истраживања, студије аутора који непретендују ни на коју другу истину сем оне која је утемељена на провереним чи-њеницама, драгоцено су и преко потребно штиво. Сигурни да смо књигом Косово

и Метохија у Републици Србији и на Западном Балкану / Kosovo and Metohija – Serbian andRegional Context проф. др Милована Радовановића употпунили базу српске научнебаштине од трајне вредности, предајемо је јавности и најтоплије препоручујемо. Јер, ма како се чинило, ово је одговорно време.

Београд, октобар 2005.

Мирјана Менковић

KosovoS.indd 10/24/2005, 9:35 AM3



РЕГИОНАЛНИ,ИСТОРИЈСКОГЕОГРАФСКИ И

ЕТНОГРАФСКИ ПОЛОЖАЈ

KosovoS.indd 10/24/2005, 9:35 AM1



3

КОСОВО И МЕТОХИЈА У СРЕДИШТУ МАТИЧНИХ ОБЛАСТИ

СРПСКЕ ДРЖАВНОСТИ И КУЛТУРЕ

Косово са Горњом Моравом, Лабом и Карадагом, Метохија са долиномБелог Дрима и шарском планинском групом, Рашка област са Ибарским Кола-шином, Рогозном, Бањском, Копаоником, Жупом и Топлицом, Стари Влах са

Подрињем, Шумадија са Моравском Србијом у областима долинско-котлин-ских система Западноморавске, Јужноморавске и Великоморавске удолине,Колубаром, Мачвом и Посавином, Подунавље низводно од Београда, Источнакарпатско-балканска Србија са Тимочком Крајином, Неготинском Крајином,Кључем и Ђердапском пробојницом Дунава у Понтијски басен, Стара Планинаи Понишавље са Заплањем, Власином и Крајиштем на југоистоку и Војводинау Панонском басену на северу, у централној области трансевропског регионал-ног система Подунавља – образују територију Републике Србије укупне повр-шине од 88361 км2 . На југозападној страни, преко средишњег и западног делаРашке области познатог у балканској геополитичкој номенклатури под називом

Новопазарски Санџак, Србија је територијално, историјски, етнички, културнои функционално повезана са Црном Гором, у којој се на површини од 13812 км2 импресивно смењују предели и крајеви Полимља, Потарја, Црногорске (Старе)Херцеговине, Брда, крашке тврђаве Старе Црне Горе, Зетско-бјелопавлићке рав-нице и Скадарског језера, обухватајући на чеоној маритимној страни Јадранскоприморје од Боке Которске, преко Будванске и Барско-улцињске ривијере доБојане и Скадарског приморја, залазећи на источној страни дубоко у горостаснупланинску групу Проклетија спрам Скадарске Малесије у северној Албанији иМетохијско-призренске котлине у Старој Србији.

На европском континенту, без обзира на то да ли је примењен физиономски

или функционално-гравитацијски критеријум регионализације, не постоји ниједан политички организовани ентитет тако сложене регионалне структуре по макојем обележју (од геотектонског до етногеографског), који би био у приближноистој равни са географским и историјским простором Србије и Црне Горе, осим,донекле, Апенинског и Пиринејског полуострва и Леванта у источносредоземнојобласти Евроазије. Милорад Васовић, класик наше регионалне географије је наоснову физиономског критеријума и његовог повезивања са антропогеографско-етнографским и функционалним обележјима у опсегу географског простора

KosovoS.indd 10/24/2005, 9:35 AM3



4

КОСОВО И МЕТОХИЈА

Србије издвојио 5 макро региона и 27 мезо региона, од којих се сваки можедаље рашчлањавати на микро целине применом метода релативне хомогеностиобележја1. То значи да Србија и Црна Гора, на укупној површини од 102173 км 2,обухватају најмање 7 макро региона и 32 мезо региона различитог положаја и сте-пена хомогености (хетерогености) структуре. Упоредо са сложеним природнимсклопом Србије и Црне Горе стоје маркантне особине њиховог регионалног исто-ријскогеографског и политичкогеографског положаја на југоистоку Европе. Њихчине три стране, „три светска лица или фронта наше земље“2: дунавско-панонски,јадранско-средоземни и централнобалкански (моравски, односно моравско-вар-дарски и моравско-нишавски), на размеђи различитих цивилизацијских утицаја, узонама и на правцима сучељавања империјалних продора регионалних и светскихсила из окружења – римског, византијског, франачко-германског, отоманског,аустро-немачког, аустро-угарског и руског, а у савремено доба западно-атлантскоги западно-средњеевропског, обједињеног НАТО алијансом и Европском унијомод некадашњих Централних сила и сила Антанте.

Географски, политички и етнички простор Срба и суседних балканскихнарода се од раног средњег века, па све до данас, налази у југоисточноевропском„коридору ратова“ неколиких уздужних и попречних праваца, у првом редуморавско-вардарског, косовско-метохијско-дримског, подрињског и посавског, утесном контакту са „панонском лепезом“, јадранско-средоземном и егејско-тра-кијском зоном ратних сукоба. Хрватски географ, Радован Павић, је био у правукада је, оцењујући политичкогеографски и геостратегијски положај претходне Југославије у односу на војно-блоковски подељену Европу, нагласио срећнуоколност, да се тадашња југословенска државна заједница налази изван главногевропског коридора ратова (канал Ламанш – Немачка – „чешка тврђава“ – Пољ-ска – Смоленск – Москва), да је углавном на периферији „панонске лепезе“ и даје „изван главног средоземног операцијског правца“3; али је, свесно занемариолатентну опасност повампирења наслеђених и притајених етничких, верских иполитичких међусобица, идеолошки преобликованих и националистички усме-рених у крилу југословенских комунистичких партократија и нациократија, укљу-чујући и специфични албански медијум легалне албанско-југословенске номен-клатуре и њену субверзивну комплементарну сепаратистичку паралелу. Стога јеод момента распадања претходне Југославије, са којим је наступила најновија

1 М. Васовић, Још један покушај географске регионализације Србије , Зборник радова ГИ ПМФ XII(1965) 111–130.

2 В. С. Радовановић, Југославија – географски положај, унутрашње и спољне везе , Гласник ЕИ САНII–III (1957) 7.

3 R. Pavić, Osnove političkogeografskog položaja Jugoslavije poslije II svjetskog rata , Jugoslovenski geoprostor[зборник радова], Beograd (CMS Univerziteta u Beogradu) 1989, 17–18, 19–27.

KosovoS.indd 10/24/2005, 9:35 AM4



5

Регионални, историјскогеографски и етнографски положај

фаза балканизације етничких, политичких и цивилизацијских сукоба унутар југо-словенског геопростора, створено на његовом тлу неколико ратних жариштаугушених војним интервенцијама НАТО алијансе и међународне заједнице, и тотаквим селективним начинима и дејствима који из основе, у битно измењенимусловима, отварају старо питање политичке стабилизације региона и спроводе,до одређене критичне границе, моделска решења из периода светских ратова иполитичко-територијалне организације и националне политике социјалистичке Југославије. И као што се редовно догађало у свим бурним временима средњо-вековне и нововековне етничке и демографске историје и географије српских исуседних балканских народа и земаља, тако је и током овој најновијег, само наиз-глед апсурдног, рецидива минулих ратних и поратних периода, у централним,западним и јужним секторима конфликта, наступио процес масовних присил-них и избегличких миграција које се по размерама и последицама могу меритиса сеобама из времена турске инвазије, организовања турских и аустријскихвојних крајина и граница, устанака и побуна, аустро-турских и српско-турскихратова. Истовремено се показало да области и зоне центрипеталних, интегратив-них, посредничких и кореспондентних особина, настањени српским народомдуготрајне историјске и културне традиције, представљају током читавог мину-лог и савременог историјскогеографског и етнографског процеса – у распонуизмеђу чеоних јадранских (приморско-динарских), посавско-подунавских (шума-дијско--панонских) и моравско-вардарских (централнобалканских) страна – онајмедијум унутар којег и око којег се одвијала етничка и културна консолидација идржавно организовање српског народа, стварање, рушење, обнављање и прегра-ђивање његових ентитета, хомогенизација и диференцијација етнонационалногидентитета. Географска арена и централне области тог антропогеографско-етнографскоги историјског процеса су Зета, Рашка, Метохија, Косово и Шумадија . Овде смо их поре-ђали по њиховом простирању између Јадранског и Панонског басена, као при-родне, историјске и регионалне целине различитог степена компактности и раш-члањености, које Јован Цвијић проматра у опсегу континенталног блока Балканскогполуострва . Код тога Цвијић упозорава да ове и остале „природне области Балканскогполуострва, уопште узевши, не одговарају толико, као оне у Западној Европи, историјским исоцијалним целинама“, те их одређује према „поглавито морфолошким особинама, појача- ним овда-онда етнографијом и историјом “4.

Иако се око овог фундаменталног питања компатибилности великих природ-них целина и историјског и етнографског процеса није даље упуштао у његовуразраду у европским релацијама, Цвијић је нагласио особити значај регионално-географског склопа за етничко, културно и политичко интегрисање народа и

4 Ј. Цвијић, Балканско полуострво и јужнословенске земље , I, Београд 1922, 46–47.

KosovoS.indd 10/24/2005, 9:35 AM5



6


земаља, имајући, по свој прилици, на уму Лондонски басен и Мидленд, Пари-ски, Бечки, Рајнско-вестфалски, Берлински (Бранденбург и остала западна Пру-ска), Краковски, Варшавски, Кијевски и Московски басен, Пијемонт у севернојИталији итд.

„На великим пространствима релативно хомогене географске структуре, гдесе географска диференцијација основних карактеристика испољава на великимрастојањима, а у неким областима суштински мења скоковито ... формиранесу скоро све велике државне заједнице из новије историје и империје минулихвремена, као и неке древне културе ... Насупрот томе, у областима учестале реги-оналне издиференцираности, где се карактеристични параметри смењују намалим растојањима, јавља се раскошна разноликост природних услова, микрои мезо региона изнијансиране текстуре, народа и етничких скупина, културнихутицаја и амалгама и густог сплета политички организованих територија и кому-никационих праваца.“5

„Стога је географски простор балканског континенталног блока и с њим пове-зани јужнопанонски, перипанонски и приморски крајеви, а тиме и југословенскипростор у целини, „и по свом положају и по својим битним природним, историј-ским и развојним одликама изванредно сложен, регионално издиференциран,функционално комплементаран, цивилизацијски, етнички и демографски хете-роген и развојно-историјски поларизован територијални систем“.6

У раним периодима насељавања, асимилације староседелаца и примања

хришћанства, процеси српске етногенезе, цивилизацијског преображаја, соци-јалне и државне организације, одвијали су се у рашком, зетском и метохијско- косовском језгру, дакле у областима „изван великих удолина и уздужних путева“,којима је владала Византија. Тако се у „динарским крајевима кристализоваласрпска држава Рашка ( Rascia западних споменика)“, на „висоравнима динарскесистеме, од Копаоника и Рогозне до Дурмитора, и око Дурмитора и Комова... Узевши у целини, то је пространо развође између Дунава, Јадранског и Егеј-ског мора. Планинска тврђава, али и раскрсница, са које воде путеви, познатијош од римских времена, према Морави, Вардару и Јадранском мору – пише Јован Цвијић. Ту је становао један део Срба, који је асимиловао највише рома-

низованих Илира и можда Келта; то је језгро динарских Срба који су своје сна-жне особине документовали у току потоњег историјског развитка. Они оснујуна обележеном простору планинску државу Рашку ... Скоро истовремено је другидео српског племена основао мању приморску државу Зету, око река Зете, Мораче

5 М. Радовановић , Регионализам као приступ и принцип и регионализација као поступак у функционалнојорганизацији географског простора, са неким аспектима примене на Републику Србију , Зборник радова ГИ „Јо-ван Цвијић“ САНУ 44–45 (1993/94) 80.

6 M. Radovanović, Geografski prostor i društveno istorijski proces , Jugoslovenski geoprostor, 15.

KosovoS.indd 10/24/2005, 9:35 AM6



7


и доњег Дрима, са престоницом у Скадру ... На првобитној територији Рашке и Зетеније се могла створити снажна држава и заједница више цивилизације . Стога су се Рашка иЗета, уједињене у XII веку, распрострле кроз Метохију, Косово, запоселе шарску планинскугрупу и долину Мораве, захвативши оне области које су већ од VI и VII века биле преплављенесрпско-словенским етносом. Византија није озбиљно покушавала да спречи њиховостварање због заузетости на другим странама и што су центри тих држава билисеверно од Хемуса и Скардуса, док су праве византијске земље биле на југу Бал-кана и Шар планине“.7

На основу нетачне Страбонове и Птоломејеве представе о планинским вен-цима Haemus -а и Scardus -а створена је заблуда о орографском склопу Балканскогполуострва, по којој његовом северном границом води непрекинути планински

ланац назван Централно било ( Catena mundi латинских, Catena del Mondo италијанских,Centralkette немачких извора); овај појам Цвијић преводи као Верига Света. Орохи-дрографски чвор Централног бйла је Scardus (Шарпланина) од кога се ка истоку доПонтијског басена (Црног мора) пружа планински венац Haemus ( Rhodope , Orbelus ),а ка западу и северозападу до Алпa Rebil montes ( Albanus mons , Peone Alpes ). Haemus иRebil montes, односно Централно бйло, раздвајају „јужне балканске земље, Грчку,Македонију и Тракију, од северних, теже приступачних и хладних области ... којесу насељене, како говораху Јелини, варварима...Ово класично схватање балканскогрељефа одржало се и на Пајтингеравој табли ( Tabula Peutingeriana ) и другим итинера-рима римског доба, у географским књигама и картама Средњег века и нарочито уонима из доба Ренесансе“, али и надаље, све до истраживачког путовања Ами Буе-

а (Ami Boué), чије је резултате коректно представио немачки географ и картографХ. Киперт 1853.године. Ами Буе је утврдио „да не постоји Централно било, да јеБалканско полуострво проходно и у правцу са севера на југ и да се у том правцус мало тешкоћа може спровести железница од Београда до Солуна и Цариграда“ – наглашава Цвијић. Но још пре тога, у европској картографији је појам Hea-musa-а замењен називом Балкан – општим турским називом за ма коју планинучије име није јасно одређено – по коме је немачки географ А. Zeune 1808. годинеувео појам Балканско полуострво ( Balkanhalbinsel ). М. Радовановић напомиње да сеовај појам „временом све више учвршћује и већ крајем XIX и почетком XX векапостаје општеприхваћен у научном, културном и политичком свету, а његово зна-чење задобија дубљу геополитичку и цивилизацијску конотацију која се односи

7 Упор.: Ј. Цвијић, Балканско полуострво, I, 1–8; Ј. Цвијић, Основе за географију и геологију Македоније иСтаре Србије, Књига трећа

, Београд 1911, 1074–1082, 1083–1086; Ј. Цвијић, Географски положај Старе Ср-

бије и Македоније , Говори и чланци, Београд (САНУ) 1987, 109 (Сабрана дела, књ. 3, Том 1); A. Boué,Some Observations on the Geography and Geology of Northern and Central Turkey , The Edinburgh Philosophical

Journal,1837; A. Boué, La Turquie d’Europe , Paris 1840, 1842; H. Kiepert, Generalkarte von der europ. Türkeinach allen vorhandenen und itinerarischen Hilfsmitteln , Berlin 1853; A. Zeune, Balkanhalbinsel, Gea Versuch einer wissenschafthlichen Erdbeschreibung , Berlin 1808; М. Радовановић, Шара – Scardus – Catena Mundi , Лековитесировине : зборник радова XLIII : 13 (1994) 7–10.

KosovoS.indd 10/24/2005, 9:35 AM7



8


на узавреле међуетничке, међуконфесионалне, политичке и војне сукобе измеђубалканских земаља и народа који поново узимају маха од распадања СФР Југосла-

вије (отуда појам „балканизација“ као синоним за дестабилизацију међудржавнихи међунационалних односа)“.8

Према томе, у областима континенталног блока, углавном северно од линије Артански–Солунски залив, на простору између Зетско-Скадарског приморја,Старе Црне Горе и Брда, шарско-пиндског орохидрографског чвора и Вар-дарске удолине на јужној и Панонског басена на северној страни, као и између Травуније и Босне на западу и српско-бугарских размеђа на истоку, ка Струми,Родопима и дуж Карпатско-балканског планинског лука – стварана су и обна-вљана средњовековна и нововековна језгра српске државности, културе, народа

и нације у миленијумском историјском распону од IX и X века, до данас, обу-хватајући и четвороиповековни дисконтинуитет проузрокован турском влада-вином (1459–1912). После „тамних векова“ позноантичког и ранословенскогпериода, обележених најездама варвара из Паноније, Понта, Закарпатја, повол-шких и туранских степа, и након Јустинијанове обнове Римског царства у VIвеку, наступа процес етничког и културног обликовања и државно-територијал-ног организовања српско-словенских племена у просперитетну и експанзивнурашко-зетску феудалну државу која је запоседањем словенизираних областиМетохије, Косова и Поморавља утемељила своју економску, демографску ивојно-политичку снагу. Полазећи из рашко-зетског и метохијско-косовског сред-

њовековног Српског Пијемонта усмеравани су правци и домети државне органи-зације српског етничког простора у Северну Србију, ка Посавини, Подунављу, Тимоку и Браничеву, а на југозападним и југоисточним странама ка Скадарско-љешком приморју и Повардарју, са циљем овладавања магистралним правцимаинтеррегионалног повезивања Јадранског, Јонског, Егејског, Панонског и Пон-тијског басена. У зениту развоја српске средњовековне државе њено политичкосредиште је делимично померено из косовских и призренских престоних дво-рова у Скопље, које је током читавог периода турске владавине у европским изво-рима означавано као метропола Србије ( Metropoli della Servia ).

Најбоље, језгровито објашњење интегративног положаја и функције Мето-

хије и Косова у том државотворном и етнополитичком процесу, долази нам изпера академика Милисава Лутовца, једног од класика Цвијићеве научне школе.„Са Косова и Метохије и крајева око Скопља и Прешева ... се као из каквог великог предсобљанајлакше продире у разне крајеве “. У средњем веку „равница међу бреговима, каснијеназвана Косово, постала је средишња област српске цивилизације“. Ова областје имала и „важну улогу средишта политичких веза словенског становништва

8 Исто.

KosovoS.indd 10/24/2005, 9:35 AM8



9


околних крајева“, те је Стефан Немања, „у тежњи да веже два државна језграРашку и Зету, у којој је српска држава постојала од X века, захватио и оба Пилотаи долину Дрима на путу који је повезивао Метохију са Зетом ... Убрзо је пре-мештена из Жиче у Пећ и архиепископија која је касније (1345) подигнута настепен патријаршије. На ово премештање духовног средишта утицала је изло-женост Жиче упадима Мађара и Бугара, али „без сваке сумње то није једини иглавни разлог. Јер, ако би се тражила већа географска сигурност, били би најпо-вољнији крајеви негде у склонитим долинама Старе Рашке. Али, као при одре-ђивању државног средишта, тако се водило рачуна и о црквеном средишту, дабуде негде на средокраћи. На ово премештање архиепископије били су од првенстве-ног утицаја географско-политички разлози. Уједињењем Рашке и Зете у једнудржаву, створени су нови услови за премештање духовног средишта. Метохија језа то из неколико разлога била најповољнија. Прво, она је била богата и насељена Србима,а такође и природно заштићена против брзих и лаких упада непријатеља. Сем тога, овде су могли и најбоље зрачити утицаји у разне крајеве. Само захваљујући оваквом положајусредиште цркве није више премештано, чак и онда када се државно средиште,стицајем политичких околности, померало према Повардарју у XIV и Помора-вљу и Подунављу у XV веку, па ни доцније, све до укидања Пећке патријаршије1776. године“. Свакако да је процес овако снажне државне, етничке и културнеконцентрације морао имати економску основу. „Због развијене земљорадње,сточарства, и поглавито рударства, које је читавој Србији давало велико богат-ство, област је била густо насељена: поред ратара, сточара, занатлија, трговацаи особито рудара, било је ту окупљено, у знатном броју и српско племство ... ИНемањићи су имали више дворова... који су подизани на најмањем растојањууправо на Косову и у суседним крајевима, што је најизвеснији доказ да се управо у томделу Србије налазило њено средиште, и демографско, и привредно, и политичко... Без сумње је најубедљивији утисак остављала ова област највећим бројем на ограниченом простору оку- пљених цркава и манастира. Нигде код Срба, сем можда на Приморју, није било толико град- ских цркава као на Косову. Ова област, најшире узето временом се развила не само у згуснуто језгро средњовековне српске цивилизације, него и у свету земљу српске духовности ... Створена јепредстава да је Косово са свим прибрежним пределима седиште српског православља и најот- порније упориште тог народа“. Његову згуснуту настањеност и српски етнички иден-титет потврђују Жичка, Светостефанска (Бањска), Дечанска, Светоарханђелска(Призренска), Грачаничка, и друге повеље српских владара од краја XII до другеполовине XIV века, чија је српско-словенска топонимија и антропонимија ство-рена знатно раније, „још од првих векова насељавања Словена.“ Хрисовуље српскихвладара „су најпотпунији статистички подаци из оног времена “, који показују „да су Косово. Метохија и други крајеви данашње Косовске покрајине били у XIII, XIV, XV и XVI векуетнички најхомогеније области српске државе. То не значи да овде није било и других народно- сти. Овде-онде било је Срба на арбанашкој и Арбанаса на српској страни тадашње етничке

KosovoS.indd 10/24/2005, 9:35 AM9



10


границе која се поклапала са данашњом државном граничном линијом. То је природно,јер је данашња северна Албанија била дуго у склопу српске државе“. Осим Арба-наса, „морало је у градовима бити поред Срба и других народности – занатлија,трговаца и рудара...“9 (текст подвукао М. Р.).

Следи закључак по коме се територијална експанзија средњовековне Србијеодвијала у знаку оних истих општих историјских, географских, етнографскихи цивилизацијских закономерности и парадигми које су одлучујуће утицале наполитичку организацију територија и етницитета на највећем делу европскогконтиненталног и приобалног простора у опсегу којег се – како је напред нагла-шено – диференцирало више области и средишта политичке и етнокултурнеинтеграције, уз истовремене многобројне ратове, често верско-грађанског карак-тера (Стогодишњи рат 1337–1453, Хугеноти 1562–1587, Тридесетогодишњи рат1618–1648, итд.), етничка померања и симбиозе, стварање војно-политичких иекономско-трговачких савеза, револуционарне покрете од светског социјалноги политичког значаја, формирање империјалних регионалних и трансконти-ненталних сила. Тако је и српска држава – на европском Југоистоку мостовног,посредничког и транзитног положаја континенталног блока и његових јадран-ско-јонских, егејско-тракијских и понтијских чеоних страна, тесно повезанихса централномедитеранским, егејско-левантским и предњеазијским културними трговачким средиштима – кроз периоде Краљевства и Царства задобила доминантнугеополитичку функцију која је отварала реалне изгледе учвршћења у водећу југоисточноевропску регионалну силу респективних развојно-економских и војних потенцијала . При томе је задо-бијање геополитичког примата над бугарском државом и централнобалканскими северним византијским провинцијама периферног положаја у односу на егеј-ско-предњеазијско средиште Византијског царства прошло кроз неколико пери-ода између X и прве половине XIV века. Захваљујући православљу које је српскацрква развијала под номиналним поглаварством Васељенске патријаршије, и тоу време крсташких похода католичке Европе против неверника (муслимана),али и против јеретика, односно Источне хришћанске цркве и њеног главног сре-дишта у Цариграду, повремена сукобљавања Србије са Византијом око Косова,Поморавља и Повардарја, нису ни приближно имала онакав геостратегијскизначај какви су били ратови Византинаца са Бугарима, крсташима, ТурцимаСелџуцима, донекле и са Персијанцима и Арабљанима. Изгледа, чак, да је Визан-тија, обузета унутрашњим сукобима и настојањем да одржи државни интегритетгрчко-егејских, цариградских и малоазијских области, без неког посебног војногнапрезања препуштала ојачалој српској православној држави територије измеђуалбанских планина и западне Тракије којима је услед феудалне расцепканости,

9 М. Лутовац, Географски и политичко-географски значај Покрајине Косово у Србији , Глас САНУ. Оде-љење природно-математичких наука CCLXXXII : 34 (1972) 3, 5, 6–7.

KosovoS.indd 10/24/2005, 9:35 AM10



11


етничке разнородности и заостале сточарске привреде, било не само тешко,већ и нерационално управљати. Таквом геостратегијом Византија је препустилаСрбији главне бриге око сузбијања снажних бугарских претензија у Подунављу,Поморављу и Понишављу, коначно потиснутих тек после бугарског пораза наВелбужду (1330), као и око одржања српско-византијског православља у западнојлимитрофној српско-латинској и српско-арбанашкој зони на потезу од Бара и Улциња, преко Скадра и Љеша, до Драча и њиховог залеђа.

Према томе, суштинска одлика српско-византијских односа је створена натемељима српско-византијске цивилизације, као што је у оквиру истог култур-ног круга светосавско православље одиграло одлучујућу улогу у стварању и очу-вању идентитета српског народа и остварењу високих домета његове самосвојнедуховне и материјалне културе. Матичне области српског културног круга биле су иостале до данас Рашко језгро са Западноморавском удолином и ибарско-копаоничким краје- вима, Зета са Старом Црном Гором и Старом Херцеговином, Метохија са Призренским регионом, и Косово са Горњоморавском котлином. Из ових земаља и њихових управ-них, прометних и верских центара распростирала се српска цивилизација крозМоравску, Северну и Источну Србију и из њих су пулсирале везе са охридскимсредиштем иницијалне византијско-словенске културе и са примарним огњи-штима источнохришћанског културног круга у Цариграду, Никеји и Светој Гори(Атосу)10.

Напокон, из рашке, метохијско-косовске, шумадијско-моравске и посавско-подунавске Србије прешло је сеобама у Војводину и остале угарске земље српскоплемство и сталешки организовани друштвени слојеви који су развили матери-јалну производњу, трговину, занатство, и остварили високи ниво интелектуалнеи верско-духовне активности, образујући, истовремену, главну борбену силуаустријске Војне границе. На тај начин, у потоњој српској Војводини је нараслазначајна подршка српским ослободилачким покретима јужно од Саве и Дунава,да би на пољу културно-духовног идентитета српског народа ова јужнопанонскаобласт, до Српске револуције почетком XIX века, као и касније, кроз све периодеизграђивања нове српске државе, имала мисију Српске Атине и Друге СрпскеСвете Горе. Нарочито треба нагласити да је Војводина столећима била главноприхватилиште избеглица и исељеника из јужнијих српских земаља и главна

10 У Никеји, центру Никејског царства (1204–1261), основаног после крсташког освајањаЦариграда и оснивања Латинског царства, столовала је до обнављања Византије Цариградска(Васељенска) патријаршија. У Никеји је Свети Сава 1219. године издејствовао аутокефалност Срп-ске православне цркве, односно Жичко-пећке архиепископије, и од никејског патријарха биорукоположен за првог српског архиепископа. На Светој Гори (Атосу) су Стефан Немања и синму Сава (Растко) саградили 1198. знаменити манастир Хиландар коме су српски владари даровалибројне поседе (метохе).

KosovoS.indd 10/24/2005, 9:35 AM11



12


област њихове колонизације и планске реконструкције насеља изведене најве-ћим делом за време владавине Марије Терезије и сина јој Јосифа II.11

„Наши исељеници – пише Сретен Вукосављевић – нису дошли у Војводинукао голи бегунци, него као организован народ, са својим старешинама, војним, гра-ђанским и духовним, са диференцираним сталежима: грађанством, сељаштвом,свештенством. Зато су и могли ти наши исељеници одмах по доласку освојититржишта до иза Будима, држати у њима велики део радова и учити трговини изанатима Мађаре и Влахе, или у јужној Русији постати одмах грађани, племићии високи државни функционери. Због тога се наш народ у Војводини и могаоонако брзо снаћи и национално и политички и културно, и одмах почети разви-јати свој пунији живот ... Због рђавог искуства са феудалним господарима, главнанаша усељавања у Аустро-Угарску била су на позив државних власти ... Главнина

нашег народа у бившој Аустроугарској прешла је у таквим сеобама масовним иорганизованим. У аустријским документима се још од друге половине XVI векапомињу „ капетани и војводе“ који организују сеобе и доводе велике масе народа.Главно исељавање, оно под Арсенијем Чарнојевићем, организовала је црква... Са,Косова и Метохије и из предела још јужнијих сеобе у Аустро-Угарску биле су само масовне исамо после наших неуспелих буна. Све те области у које се усељавао наш народ билесу пусте или скоро пусте. По званичном извештају који се налази у бечком Двор-ском архиву, у Бачкој 1698. године имају 153 пуста села, а само 11 насељених.Скоро искључиво Словенима...“12

11 С. Вукосављевић, Историја сељачког друштва , I, Београд (САН) 1953, 31, 28–29 (Посебнаиздања САНУ, књ. CCIX, Институт за изучавање села, књ. 1), с позивом на: Friedrich Lotz, NoviVrbas : Neuwerbass. Aus der Vergangenheit eines Batschkaer deutschen Sprachinseldorfes 1785-1935 , Weidenheim,1935, 15 (Batschkaer Heimatbücher, Bd.3).

12 Исто.

KosovoS.indd 10/24/2005, 9:35 AM12



13

ГЕОСТРУКТУРНЕ, ИСТОРИЈСКЕ И АНТРОПОГЕОГРАФСКО-ЕТНОГРАФСКЕ ДЕТЕРМИНАНТЕ

ЦЕНТРАЛНИХ

ОБЛАСТИ

СРПСКОГ ПОЛИТИЧКОГ, ЕТНИЧКОГ И КУЛТУРНОГ ПРОСТОРА

Претходна разматрања стављају тежиште на историјскогеографски, културно-географски и геостратешки положај планинске рашке тврђаве, приморске Зете,Метохијско-косовске потолине и Моравско-вардарске удолине у вишефазном

процесу државног, културно-цивилизацијског, етнографског, друштвеног, еко-номског и регионалног организовања српског историјског, етничког и култур-ног простора. То је географска и историјска парадигма која је одувек имала карак-тер и значај детерминанте антропогеографско-етнографског, геополитичког идемографског развитка, потврђена кроз сва историјска времена до данас. У функ-ционалном смислу она представља полихрону спрегу дате географске структурекао константе и историјског процеса као релативно независне променљиве изчијих релација резултирају следећа својства и појаве:

А) Доминантан регионални положај централне области континенталногблока у односу на непосредно окружење је географски и историјски предо-дређен за интензивно насељавање, преовладавање етничке и културне хомо-генизације, стварање посебног етничког идентитета, организовање државнихзаједница и њихово обнављање под дијаметрално различитим политичкоисто-ријским условима, усредсређени демографски развитак, расипање и ревитализа-цију људске биолошке супстанце, настајање хомогенизованих и поларизованихетнодемографских система дугог историјског памћења.

Б) Процеси, тенденције и облици државно-политичке интеграције почивајуна преовлађујућим кохезионим својствима етнонационалног и етнокултурногидентитета, а посебно на предностима централишућег и посредничког положаја

између панонско-дунавског и јадранско-средоземног басена, као и на правцимаи укрсницама уздужних трансконтиненталних и попречних интеррегионалнихкомуникација.

В) Оваквим приступом односу географског фактора и друштвено-историјскогпроцеса, географски положај задобија значење историјске категорије, што подразумеваисторијску оцену структурних и функционалних својстава положаја и природ-ног склопа ма којих релативно целовитих географских система, посебно онихкоји образују обласну, етнички и цивилизацијски индивидуалисану и развојно

KosovoS.indd 10/24/2005, 9:35 AM13



14


усмерену историјску и територијалну целину. Из широког репертоара тих свој-става за средишњу област континенталног блока, те и за појаве и процесе њенеетничке и културне хомогенизације и диференцијације и државну организацију,од примарног значаја су предност и изложеност географског положаја као онасвојства која су у тесној корелацији са деловањем из окружења. И као што су кон-центрација становништва, високи степен његове етнокултурне хомогенизације,развој привреде и саобраћаја, учвршћење државне организације и запоседањесуседних територија у непосредној вези са географски и историјски условљеномпредношћу положаја, тако су и периоди разарања и подвлашћења државне тери-торије од стране завојевача, обележени крупним антропогеографским, етнограф-ским, социјалним и културним променама, у корелацији са директним и посред-ним, такође историјски условљеним, својством изложености положаја читавогПолуострва, особито оног дела његовог континенталног блока који представљасредишњу област српског етничког, културног и политичког простора. Зато је Јован Цвијић још 1907. године нагласио да „Србија има скоро централни положај уетнографској области српског народа “, чији су „већи делови “ тада (тј. пре Балканскихратова – нап. М. Р.) били „ у Аустроугарској и Турској “ (данас у дејтонској Босни иХерцеговини, Републици Хрватској, у редуцираном обиму у Републици Македо-нији и у неким амбивалентним релацијама и у Републици Црној Гори – нап. М.Р.). Такав „тежак географски положај“, уствари „важан и географски и етнографски поло- жај ... може, према приликама, бити врло повољан или врло неповољан“, али да „можеморачунати и на неке повољне стране“, и да „нам може испасти за руком да од својих нацио- налних питања начинимо европска питања “13.

И збиља, Србији и српском народу је у посткомунистичком периоду то„испало за руком“, а како, зашто и са којим последицама – посебна је тема којана овом месту излази из ужег домена наших опсервација.

Г) Особеност доминантног, положаја рашко-зетског и метохијско-косовског језграпрема околним долинама (Константин Јиречек), имала је примарну улогу у одр-жању српског ентитета према „Аварима, Бугарима и Угрима“, „у преношењусрпског имена на суседна племена у Захумљу, Травунији и Паганији... и на сло-венски живаљ у долинама Дунава и Тимока“. Како унутар рашко-зетског и мето-

хијско-косовског језгра, тако и у областима захваћеним територијалним шире-њем српске државе изван средишње области, одвијали су се сложени етнички иетнобиолошки процеси „праћени учесталим етничким померањима, етничкимсимбиозама, асимилацијом и амалгамизацијом између Срба, Влаха, Арбанаса,

13 Ј. Цвијић, О националном раду , говор одржан у Колу српских сестара у присуству краља ПетраI, 18. фебруара 1907, објављен у Књижевном гласнику ; навод из Говори и чланци, Београд (САНУ) 1987,60, 61 (Сабрана дела, књ. 3; Том 1)

KosovoS.indd 10/24/2005, 9:35 AM14



15


Бугара и осталих словенских и несловенских скупина“14. Међутим, положај цен-тралне области српске етногенезе и државне организације је од средњовековногзенита, кроз све потоње историјске периоде, битно мењао карактер и дометутицаја. Најпре је, у првим фазама турских освајања (од 70-тих година XIV додруге половине XV века) државно и популационо средиште Србије измештеноу области северније од Западне Мораве и Дунава. Са падом Деспотовине (1459) идубоким турским продором у Панонију до Бечког басена, и надаље, сузбијањемтурске експанзије инверсно до обала Саве и Дунава, управо та северна, посавско-подунавска Србија, задобија функцију чеоне стране Отоманске империје према Аустрији и Угарској, као што продори аустријских хришћанских војски на југ ијугоисток, обилато потпомагани српским устаницима и милицијом, повременопреображавају ову област – ослоњену на Срем, Банат и Бачку и специфичнукрајишничку војну организацију њеног становништва – у главни геостратегиј-ски плацдарм хришћанске Европе према Турској. Истовремено се у овим обла-стима, особито од друге половине XVII, па до Кочине крајине крајем XVIII исрпских устанака почетком XIX века, наизменично смењују фазе масовних сеобаСрба преко Саве и Дунава у Угарску, са фазама досељавања и концентрацијестановништва пореклом из Старе Рашке, Полимља, крашке Црне Горе и Брда,Херцеговине и Босне, са Косова и Метохије, из Јужног Поморавља, Македонијеи српско-бугарских лимитрофних крајева. Најзад, та шумадијско-моравска ипосавско-подунавска Србија задобија од времена Српске револуције историјскуи националну мисију и функцију Српског Пијемонта из којег су покретане осло-бодилачке акције ка Старој Рашкој, Косову, Метохији, Понишављу, Топлици, Јужном Поморављу и Повардарју, остварујући уз огромне напоре и жртве терито-ријално обличје Србије после Балканских ратова и Првог светског рата.

Д) Повратак те „Нове Србије “15, заправо „Старе Србије “ рашких, метохијско-косовских, шарпланинских и моравско-вардарских области немањићке државе – заправо историјске Србије под турским јармом – у састав државне територијеКраљевине Србије (1912/1913)и њено укључење у Краљевину Срба, Хрвата иСловенаца (1918–1929), односно унитарну Краљевину Југославију (1929–1941) и

14 М. Радовановић, Антропогеографске и демографске основе развоја насељености у Србији , I, Зборникрадова ГИ „Јован Цвијић“ САНУ 43 (1991) 63.

15 Појам „Нове Србије “, територијално идентичан са историјско-географском целином „СтареСрбије “. прикључене Краљевини Србији 1912/1913, појавио се у домаћој и француској стручнојлитератури одмах по окончању Балканских ратова. Уводи га у географску терминологију вишеаутора, посебно Јевто Дедијер, Коста Костић и француски антропогеограф Гастон Гравје. – Упор.:

Ј. Дедијер, Нова Србија , Београд (СКЗ) 1913 (Коло XXII, Бр. 154); К. Н. Костић, Наши нови градови на југу ,, Београд (СКЗ) 1922; Ј. Дедијер, La Nouvelle Serbie, Belgrade 1913, 8; G. Gravier ,La Nouvelle Serbie ,Revue de Paris, 15. novembre 1913.

KosovoS.indd 10/24/2005, 9:35 AM15



16


СФР Југославију (1945–1991/92), фиксирало је међународно признате државнегранице обеју Југославија према Бугарској, Грчкој и Албанији (као и према оста-лим државама у окружењу, уз корекцију граница према Италији у корист Југосла-вије, односно Хрватске и Словеније). Ово помињемо из разлога што је миров-ним уговорима после ратова 1912/1913. и 1914–1918, које су водиле Србија иЦрна Гора, обезбеђен територијални интегритет СР Македоније у претходној Југославији,те и државни суверенитет Републике Македоније по њеном проглашењу за независну државу1992. Према томе, доминантан меридијански правац проширења нове српскедржаве током XIX и почетком XX века, извојеван победоносним исходимасрпско-турских и балканских ратова, представљао је залогу побољшања и учвр-шћења геостратегијаког положаја Србије пред реалном опасношћу продора Цен-тралних сила на Југоисток (Drang nach Osten) које су основано рачунале на бугар-ску подршку и арбанашку диверзију. Зато је Цвијић био потпуно у праву када јеуочи Првог светског рата ширење државне територије Србије оценио не само састановишта историјског и културног права, већ и као геополитички императивопстанка новорођене државе16.

„Ова Србија – пише Цвијић о Србији до Балканских ратова – је била малапосавска и подунавска земља, која се ни уз Мораву није далеко у унутрашњостпружала, северна периферијска земља Балканског полуострва, као прилепак идодатак панонском басену, без правог географског смисла и облика. Гледајући јена карти морало се мислити: или ће је нестати, или ће се даље, нарочито на Југ

проширивати... Тај заметак Србије, незнатног пространства, сасвим лабилног гео-графског положаја, сметња Средњој Европи, јер заузима главни улаз на Балкан-ско полуострво (улаз чија ће се вредност доцније све више развијати и ценити)проширивао се и напредовао ... мењајући при том свој географско-политички положај иетнографску структуру “ (подвукао М. Р).

У односу на македонско питање, око кога је у европској јавности владала највећапометња због политички темпираних етнографских и статистичких фалсифи-ката и непознавања етничких прилика, Цвијић није одступио од принципа објек-тивног научног суда када је македонске Словене у више својих радова (почев од1903) објаснио као „народ у стварању “, али и као етнички флотантно становништво

које „није еволуирало у погледу историјских традиција и одређене националнесвести, већ је остало у маси архаично-словенско, аморфна словенска маса ... којаније ни српска ни бугарска“.

Но ако присаједињење Вардарске Македоније Краљевини Србији оцењу-јемо не само са становишта геостратегијских и економских нужности, већ и, на

16 Ј. Цвијић , Географски и културни положај Србије , Говори и чланци, 223 (Сабрана дела, књ. 3; Том1); овај чланак је објављен први пут у Гл. Географског друштва 1914. године.

KosovoS.indd 10/24/2005, 9:35 AM16



17


основу историјског и етничког права, те и супротстављања бугаризацији, алба-низацији и грцизацији македонских Словена и Старосрбијанаца, ослобођењеРашке области и укидање посред ње уклињене санџачке „политичке земљоу-зине“ под господством санџачких и босанских паша и бегова и под аустро-угар-ским војним протекторатом (по одредбама Берлинског уговора из 1878), те иослобођење Косова и Метохије – тог језгра српске државности и културе – билоје од виталног значаја за обнављање интегритета српског историјског простора,за директно територијално повезивање двеју једнородних држава Србије и ЦрнеГоре и за суштинску промену геополитичке констелације на Југоистоку Европе.

Јован Цвијић је у више својих студија и чланака посветио особиту пажњуНовопазарском Санџаку , под којим се „погрешним, али укорењеним именом“, од

аустро-угарске окупације Босне и Херцеговине (1878), средишња зона Рашкеобласти између планине Рогозне и Босне, дуж старог Босанског пута (Скопље– Приштина–К. Митровица–Бањска–Нови Пазар–Сарајево), означава у европскојгеополитичкој номенклатури на основу преузимања турског назива из временатурске војно-управне организације и поделе српских земаља. „То је крајњи југо-источни део динарске системе, најзгоднија централна област високих и шумо-витих крајева између Таре и Западне Мораве“, у којој се „могао развити центарпланинске државе, каква је била Рашка “, и из које се „лако силази у простране иплодне котлине“ средишњег дела континенталног блока. Током дуготрајне тур-ске владавине српско становништво Новопазарског Санџака је делом исламизо-вано, чиме је, уз остале чиниоце, битно промењен етнографски, економски и

политички положај ове области: до Првог балканског рата 1912. НовопазарскиСанџак има „значај транзитне земље између Босне и Херцеговине и Косова сМетохијом и Скопља, затим између Србије и Црне Горе“, а попречни путевикоји воде из Црне Горе, Брда, Херцеговине, Полимља и Потарја, у шумадијско-моравску Србију „постали су и даље важни миграциони путеви нашег народа“.„У новије је време – наглашава Цвијић – Новопазарски Санџак добио и великуполитичку важност, јер од Берлинског уговора има положај уметнуте земље измеђутрију држава: Србије и Црне Горе, с једне, и Аустро-Угарске, с друге стране. 17

Од тог момента географски, етнички и културни положај Србије изнова задобија регио- нални домет и значај из времена зенита српског средњег века.

17 Ј. Цвијић, Политички значај Новопазарског Санџака , Говори и чланци, 119 (Сабрана дела, књ. 3; Том 1)

KosovoS.indd 10/24/2005, 9:35 AM17



ГРАНИЧНЕ, ПРEЛАЗНЕ И ЛИМИТРОФНЕ ОБЛАСТИ

у функцији продирања и лимитирања поларизованихетнографских и културних утицаја из окружења

KosovoS.indd 10/24/2005, 9:35 AM19



21

Када сведемо досадашње излагање, долазимо до закључка да су Рашка, Зета,Косово, Метохија, Моравско-вардарска удолина и Северна шумадијско-морав-ска, посавско-подунавска и тимочка Србија, оне природне и историјскогеограф-

ске целине, чијом је сукцесивном државном организацијом, развојем земљорад-ничко-сточарске и рударске привреде, трговине и саобраћаја, а особито достиза-њем високог нивоа српско-православне културе, створена централна област српскогетничког простора . Интеррегионални положај између Панонског и Јадранскогбасена, као и између динарског, шарско-пиндског, родопског и карпатско-бал-канског масива, надомак Егејског басена и на правцима и укрсницама уздужнихи попречних путева, условио је различито државно простирање на чеонимстранама, ширење и сужавање домета етничке хомогенизације, премештањетежишта политичке организације и демографске концентрације, продирањенесловенских, латинских, словенско-муслиманских конвертитских етничких

група и супстрата, дубоко уклињавање арбанашких племеника с југозападне итурцизираних српско-словенских струја са југоисточне и северозападне стране. Тиме је на простору од црногорске крашке тврђаве и црногорских Брда, прекоПолимља и Старе Рашке, до шумадијско-моравске Србије, као и између Шаре,Полога, Скопско-кумановске котлине и Прешевске повије, преко Косова и Мето-хије, до Топлице, Старог Колашина и Рогозне, промењена етничка и конфесионалнаструктура становништва и њихов етнографски положај, проузрокујући фиксиране и прелазнеоблике етничке, културне и геополитичке диференцијације и поларизације. Истовремено,кроз вишевековни распон стварања, деструкције и обнављања српског етнона-ционалног идентитета и државне организације – од примарне рашко-зетске

државне формације, до Кнежевине и Краљевине Србије и до стварања и осамо-стаљења Кнежевине и Краљевине Црне Горе XIX и почетка XX века – одигравајусе на читавом овом простору и у његовом континенталном и јадранском окружењу узастопнаи једновремена, етнички сливена и селективна, пресељавања којима је испремештано и изме- шано становништво „од Велешке клисуре до Загреба “18. У граничним и лимитроф-ним спољним и унутрашњим, етнографски лабилним и релативно стабилним

18 Ј. Цвијић, Балканско полуострво. I, 173.

KosovoS.indd 10/24/2005, 9:35 AM21



22


зонама, као и дуж одређених праваца прoломљених етничких граница, форми-рају се и преиначују, хомогенизују и асимилују етничке заједнице и флотантнескупине, прилагођавајући се померањима политичких и цивилизацијских гра-ница, социјалној организацији етнички стабилизованих група и продирањуспољних утицаја. У том погледу, средишњу област српског државотворногпростора и његове граничне и лимитрофне зоне одликују синхроне и метахронепромене етничке структуре у корелацији са географским чиниоцима. У истом сми-слу се испољавају диференцијалне етнографске карактеристике које настају фор-мирањем тампонских зона различитог етничког идентитета . Главне диференцијалнерегионалне карактеристике антропогеографског процеса чине:

- полукружни појас исламизованих рашких Срба и словенизираних и исламизованих Малисора (на простору од Зете и Брда, кроз Полимље, преко Рожаја и Пештери,до Сјенице, Новог Пазара, Рогозне, Бањске и Косовске Митровице);

- истурене арбанашке крајине (Вучитрнска или Бајгорска Шаља, Лаб, Јабланица,Карадаг, Качаничка клисура);

- области снажне миграционе концентрације, биолошке репродукције и етнокултурногизједначавања православних Срба најразличитијег миграционог порекла, са претеклим ста- роседеоцима (читава Северна Србија у напред означеним границама, са СтаримВлахом, Топлицом, Косаницом, Александровачком жупом, Лесковачким међу-речјем, Врањским Поморављем, Понишављем, Шоплуком, источносрбијанскимкрајинама, укључујући и крајеве средњовековне и новије српско-влашке етничкесимбиозе).

У разматрањима о географском, етнографском и геополитичком положајуматичних српских земаља нагласили смо да је ширењем средњовековне државеприсаједињењем територија неиздиференцираног и флотантног старобалкан-ског, македонско-словенског, грчко-словенског, српско-арбанашког и српско-бугарског састава становништва, Србија на југоисточној и јужној страни знатноизашла из ширих оквира Рашке области, у коју Цвијић сврстава „и суседне кра-јеве Моравско-вардарске удолине између Ниша и Велеса“, а такође и из оквирастаросрпског косовско-метохијско-шарског језгра и са њим тесно повезанимкотлинама Скопском, Тетовском, Кичевском, Прилепском и Дебарском. Насу- прот томе , на северној перипанонској страни , између Србије и Угарске се смењују фазепартнерских односа – који имају упориште у српском етносу јужних областиПаноније, као и у заједничком супротстављању турском освајачу, – са фазамасукобљавања око превласти над областима са десне стране Саве и Дунава. Специ-фични карактер ових односа на простору који је Цвијић назвао Моравска областили Шумадија највише долази до изражаја од краја XIV и у првој половини XVвека, откада је моравско-шумадијска област „играла историјску улогу која се раз-ликовала од историјске улоге централне области. Кад су Турци покорили вардар-ску и централну област, средиште српске државе се од краја XIV века померало

KosovoS.indd 10/24/2005, 9:35 AM22



23

Граничне, прeлазне и лимитрофне oбласти

северно од Копаоника у моравски басен. Њене су престонице биле Крушевац,близу става Западне и Јужне Мораве, затим Београд и Смедерево на Дунаву. Упочетку XIX века ... у њој је планула Српска револуција... формирала се нова срп-ска држава..., која се на махове увећавала до данашњег стања“19.

На западним и југозападним странама средњовековна Србија је повремено и при-времено овладавала појединим крајевима Босне и Херцеговине. Али је измеђутих земаља, раздвојених организовањем посебних ентитета и снажењем вла-стелинских породица, јачањем угарских утицаја и смењивањем вазалног поло-жаја босанских главара према Угарској, са периодима обједињавања босанскихземаља у независну државу за време династије Котроманића, као и аналогнимпојавама у Херцеговини, кроз неколико периода и фаза променљивог положајаи статуса појединих босанских и херцеговачких области, углавном западно од Дрине и Старе Црне Горе, временом успостављена размеђа између рашко-зетскеСрбије, на једној, и Босне и источне Херцеговине, на другој страни. Та размеђаје водила дуж Подриња и западних граничних крајева Полимља, ЦрногорскеХерцеговине и Старе Црне Горе према Захумљу, Травунији, осталој неретљан-ској Херцеговини и југоисточној Босни. При томе је маркантна природна међадуж Дрине, углавном низводно од Вишеграда, током турске владавине убрзо задо-била управно-војну и цивилизацијску функцију, фиксирану у државну границуослобођене Србије према Босанском пашалуку, односно Отоманском царству(1815/1833–1878), а затим, по аустро-угарској окупацији и анексији Босне и Хер-цеговине (1878, 1908)

према Двојној монархији, да би у претходној Југославијискоро истом линијом водила административна (републичка) граница измеђуСР Србије и СР Босне и Херцеговине, померена под планином Звијездом ијужније, до става Пиве и Таре, у Старовлашко-рашку висију и доње Полимље, гдеје водила републичка граница између СР Црне Горе и СР Босне и Херцеговине.Истом линијом, од 1992, односно од 1995, према дејтонско-париском Споразумуо миру, успостављена је државна граница СР Југославије (Србије и Црне Горе),са Босном и Херцеговином, односно Републиком Српском. Међутим, подрињ-ска природна директриса премошћавана је пресељавањима Срба за време сукце-сивних турских освајања централне области средњовековне Србије. Преко њесу у многим таласима прелазили босански Срби, придружујући се колосалноммиграционом покрету српског народа из Старе Рашке до надомак Сарајева, саПештерско-сјеничке висоравни и Новопазарске котлине, од Пљеваља и Бијелогпоља, Колашина, Рожаја, Берана, Плава и Гусиња, са Комова и Дурмитора, изНикшићке жупе и остале Старе Херцеговине, из црногорских Брда, Старе ЦрнеГоре, Боке и других области и жупа до Врбаса и Босанске Крајине, Неретве и Дубровачког приморја, Зете, Бојане и Дрима – усмереном ка опустошеној шумадијско-

19 Исто, 83, 87.

KosovoS.indd 10/24/2005, 9:35 AM23



24


-моравској Србији, а на источној страни ка Метохији, Ибру, Копаонику, Жупи, Топлици,Косову и Призренској области.

На тај начин, све поменуте области на западним странама етнографског простирањасрпског народа задобијају јединствену антропогеографско-етнографску, историјску, културну идемографску функцију обнављања српског народа како у нововековном Српском Пијемонту,тако и у метохијско-косовској Старој Србији , потврђујући исконски српско-словен-ски идентитет земаља из којих потичу и у које се сливају и остварујући процесетничке и социјалне интеграције са староседеоцима и досељеницима из јужнихи источних области континенталног блока.

* * *

Процес етничке, верске и социјалне диференциjације становништва на запад-ној и југозападној чеоној страни централне области рашко-зетске Србије, дужњеног контакта са јадранско-приморском зоном и преко словенизираног динар-ског и словенско-арбанашког залеђа, одвијао се и пре турских освајања, као итоком свих потоњих историјских периода, у знаку таквих етнографских, култур-них и социјалних односа и утицаја који се битно разликују од наспрамних чео-них и лимитрофних области средњевековне Србије, посебно од оних на јужноји југоисточној страни широке распрострањености православних српско-словен-ских; старобалканских; исламизованих словенско-старобалканских („потурице“и „помаци“); арнаутских (арбанашких) исламских, католичких и православних;османлијских (Јуруци, Коњари, Читаци) и флотантних словенско-македонскихобласти „националне борбе Срба и Бугара“, између којих и око којих се про-стиру „ненасељени сточарски употребљени крајеви“. То су етнографске ознакекоје је Цвијић увео и територијализовао на „Етнографској скици Старе Србије“,према свом познавању и тумачењу етнографских прилика крајем XIX и почет-ком XX века. То је, такође, једна од главних области преиначене византијске илистаре балканске цивилизације која „није распрострањена без прекида континуитета“у многим тачкама Полуострва, све до „унутрашњости Пелопонеза и на острвуКриту“. Али тај културногеографски регион не представља само „супротностпатријархалном режиму у економском и психичком животу“20 већ је у етно-графском, социолошком, урбаном и руристичком погледу битно различит одзападно-југозападне контактне и лимитрофне зоне рашко-зетске Србије спрамдалматинског, дубровачког, которског, зетског и арбанашког приморја под доми-нантним западно-средоземним и западно-хришћанским културним утицајима.

20 У деветој глави Балканског полуострва Јован Цвијић је одредио културне појасе , од којих је напрвом месту област преиначене византијске или старе балканске цивилизације . – Балканско полуострво. I,144–148.

KosovoS.indd 10/24/2005, 9:35 AM24



25


Ти утицаји дуж литоралне зоне потичу од римских времена, да би током позни-јих периода учвршћења католичанства и његовог снажног деловања на културнии етнички идентитет романизованих староседелаца и покатоличених хрватских,српских и арбанашких племена, образовали – особито под венецијанском доми-нацијом и под сталном присмотром и повременим енергичним акцијама увекмоћне западно-католичке алијансе – сложени систем области, крајева, приобал-них зона и коридора на додиру са српско-словенским православним, словен-ско-муслиманским, истуреним отоманским, арбанашко-муслиманским и арбана-шко-католичким историјскогеографским и етнографским предеоним целинамау њиховом непосредном и дубљем континенталном залеђу. Стога је, не толикопрема Босни, а још мање према Херцеговини, него управо ка приморској обла-сти, идући од далматинско-неретљанског и дубровачко-которског сектора, прекоЗетско-скадарско-љешког приморја ка Драчу, фактички фиксиран територијалнидомет средњевековне Србије у време њене највеће снаге и асимилационих српско(словенско)-старобалканских процеса у динарском, подримско-метохијском ишарско-пиндском залеђу.

KosovoS.indd 10/24/2005, 9:35 AM25



27

ПРОЦЕСИ ЕТНОГРАФСКЕ, ЦИВИЛИЗАЦИЈСКЕ И ГЕОПОЛИТИЧКЕ КОНВЕРГЕНЦИЈЕ

И

ДИФЕРЕНЦИЈАЦИЈЕ

КА

ЗАПАДНОЈ

СТРАНИ

И

ЦЕНТРАЛНОЈ

ОБЛАСТИ СРПСКОГ ИСТОРИЈСКОГ И ЕТНОГРАФСКОГ ПРОСТОРА

И поред значајнијих етничких померања и променљиве превласти владар-ских породица и осамостаљених властелина и обласних господара, политичкидомет немањићке Србије према јадранској зони и њеном залеђу је имао лимити-рани, избалансирани и партнерски карактер, ослањајући се на доминантну вла-дарску позицију у Зетско-скадарској области, где је српска држава имала јединидиректни излаз на Јадранско море и одакле је водио систем попречних путевапод називом Зетски пут ( Via de Zenta ) од изванреног значаја за трговачке везе са Дубровником, Котором, Венецијом и другим водећим културним центрима Сре-доземља. Дуж истих сектора приморске зоне дошло је до непосредног додира и прожимањакатоличанства и српско-византијског православља . Али тај цивилизацијски суток нијепопримио онакве драматичне облике конфронтације као у време крсташкихпохода на југу и истоку Јонске и Егејске области Полуострва, до Константино-полиса и Леванта. И као што је у античко доба Јадранска област Полуострвадо Отрантских врата и на самој обали Отрантске мореузине, „где је најкраћерастојање између Апенинског и Балканског полуострва“, била под неприкосно-веном доминацијом римске цивилизације која је апсорбовала грчке колоније,тако су исто у јадранско-јонским зонама настали „нови додири између Запада ибалканског света“, који су се развили и обнављали не толико због крсташких про-дора у срце Византијског царства, колико због оних значајнијих, материјално идуховно утемељених, културних утицаја „градских италијанских република, наро-чито Млетака и Ђенове“, чијем ширем западном културном кругу треба придо-дати и „време владе Анжујске куће у Арбанији“21 чија је једна грана, у лику кра-љице Јелене (Анжујске), жене српског краља Уроша I и мајке краљева Драгутинаи Милутина, ушла у генеалошко стабло Немањића.22

О млетачкој превласти над Јадранским и Јонским приморјем говоре многекарте венецијанских и француских картографа који су Јадранско море означаваликао Млетачки залив ( Golfo di Venezia ), „пошто су у њему Млеци дуго неограничено

21 Цвијић, Балканско полуострво. I, 150.22 В. Ћоровић, Јелена , Народна енциклопедија СХС, књ. II, Загреб (Библиографски завод)

1927, 140.

KosovoS.indd 10/24/2005, 9:35 AM27



28


господарили“, док се Отрантски мореуз – преко кога су прешли Цезар, у походупротив Помпеја, и „енергични вођи Норманског царства Роберт Гвискар ињегов син Бохемунд“ при нападу на Византију и освајању Oricum -а, Валоне, Драча и Крфа – на старијим картама „редовно зове Bocca del Golfo di Venezia “. Истуову ознаку видимо и на Меркаторовој карти Европе из 1554. На венецијанским ифранцуским картама из XVI, XVII и XVIII века, Медовски залив (из кога води удо-лина Дрима у Метохију) је скоро редовно обележаван као Golfo dello Drino, Lodrin,Lydrin .23 Међутим, снажан утицај западно-медитеранске културе који је „израженвише или мање на целом балканском приморју, од Трста до Цариграда“, не значида је он у свим приморским крајевима имао пресудни значај за етничку и културнухомогенизацију етничких група различитог порекла, традиције и социјалне орга-низације. Зато је како примећује Цвијић „медитеранска култура до извесне тачкеизмењена различитим народима који станују на балканским обалама“. „Само јена Јадранском приморју католичанство било у сталној вези са западном култу-ром“, те су се на највећем његовом делу етнички процеси кроз сва историјскадоба од примања хришћанства, особито иза поделе на Западну и Источну цркву(коначни расцеп 1054. године), одигравали у знаку изразите католичке предомина-ције, у њеном садејству са западним цивилизацијским тековинама и утицајима насве манифестације духовне културе, друштвене односе, етнобиолошке процесе,економски развој и политичке догађаје, нарочито у дубровачкој области, у Далма-цији, итд.24 Но етничке промене, у првом реду смене становништва у приморјуод Раше у Истри, до Маће у Албанији, показују, ипак, значајније разлике које сунајвише зависиле од етничког састава становништва у залеђу и његове миграци-оне усмерености ка приморју, и од социјалног и културног прилагођавања знатновишој цивилизацији приморских крајева, као што су, на другој страни, етнокул-турне промене у самом приморју, са ограниченим продирањем у унутрашњост,до различитог степена биле условљене асимилационим капацитетом приморскихпопулација. Управо у том смислу наступају појаве етнокултурних симбиоза, хомо-генизације и местимичне етничке и социјалне диференцијације становништваприморских крајева, да би се, истовремено и последично, испољиле и значајнијеразлике у антропогеографско-етнографском процесу између домицилног и пре-сељеничког становништва приморја и залеђа. Те разлике се генерално односена три јадранске и перијадранске области од којих је свака на посебан начиндиректно и посредно релевантна западној контактној и лимитрофној страниполитичког простирања зетско-рашке српске државе и етнографским, социјал-ним, културним и политичким процесима који настају са њеним рушењем и

23 Цвијић, Балканско полуострво. I, 151; B. Denzer, Topographie der Feldzüge Robert Guiscards gegen dasbysantinische Reich , Festschrift der geogr. Seminars der Universität Breslau, 1901, S. 82/151.

24 Цвијић, Балканско полуострво. I, 153, 223–224.

KosovoS.indd 10/24/2005, 9:35 AM28



29


стварањем нових, битно измењених етничких, конфесионалних и политичкоге-ографских структура у континенталним и приморским земљама.

У том оквиру је наша пажња усмерена на далматинску, дубровачку, которску изетско-скадарску зону , где су се од дубровачког и которског сектора ка Зети и Медов-ском угибу непосредно сучељавале и прожимале српско-византијска источнохришћан- ска и романско-латинска западнохришћанска цивилизација. „Као што постоје знатнеразлике између Јадранског приморја и његовог залеђа у погледу климе, вегета-ције и начина живота – напомиње Цвијић, тако је и између њих, од почетка исто-ријских времена, постојао етнографски и културни антагонизам; народи високецивилизације насељавали су се уз обале (Грци, Римљани, Млечићи), а у залеђусу становала патријархална племена (Илири и Србо-Хрвати). Тај се антагонизампочео губити и етнографски је први пут изједначено становништво приморја изагорја почевши од великих динарско-балканских миграција у Далмацију, у тур-ско и млетачко доба“.25

Под етничким и културним „антагонизмом“ Цвијић најпре подразумевасупротности између Јелина, односно јелинских колонија на Јадрану, и илирскихплемена у залеђу. Антагонизам је, надаље, изражен између Римљана, „који су сенаселили дуж целе обале, од Маће до Раше, у градовима и утврђеним местима“,којима се прикључује „мање-више романизовано грчко становништво ... и Илира, Авара и Словена залеђа“. При инвазији Словена римско се становништво пову-кло у градове, у друга утврђена места и на острва. Одржали су се до краја сред-њег века када су се „звали Романи, Латини, Далмати. Када су Млечићи заузели Далмацију, Романи су се асимиловали са млетачким Италијанима“; тада, као ираније, мешање Романа са Словенима из залеђа се „много живље развило послединарских миграција којима су се Словени „за време целе млетачке владавине умасама насељавали по градовима, нарочито пред навалом Турака, а и због економ-ских узрока“. Тиме је битно измењен „етнографски карактер Далматинског при-морја“. Наступио је „ моменат етнографске засићености , када романско становништвоније више могло асимиловати досељене Словене; нови досељеници су се одр-жали као Словени; стари, унеколико италијанизовани, почели су се враћати сло-венству. Смисао етнобиолошког процеса се мења: место ранијег италијанизовањаСловена, наступило је консервирање Словена и чак словенизирање Италијана“ у

далматинским градовима. Тако се одвијао најзначајнији етнографски процес којије последњих векова извршен у нашем народу“.26

Овде је реч о напред поменутој далматинско-дубровачко-которској јадран-ској и динарској перијадранској области непосредног додира и сучељавања рим-ско-романско-млетачке западне цивилизације и западнохришћанске (католичке)

25 Исто, 231–232.26 Исто.

KosovoS.indd 10/24/2005, 9:35 AM29



30


цркве, најпре са пресловенским, делимично романизованим старобалканскимплеменима; надаље, са словенском и словенско-аварском најездом, пословење-ним староседеоцима, Угрима, хрватским, хрватско-угарским, босанским, херцего-вачким и зетско-рашким, као и византијским ентитетима у временима настојањаВизантије да учврсти свој утицај и владавину над приморјем између дубровач-ког и отрантског сектора и у земљама шароликог етничког састава у залеђу. Сатурском најездом и дубоким продором ислама у северозападну Босну и Херце-говину условљено је формирање турских, млетачких и аустријских крајина. Нај-зад, са поплавом Срба и Хрвата из планинског свода, овај планински регион језадобио функцију етнографског језгра словенизирања Јадранског приморја начитавом потезу од Истре, Кварнерског залива, и северне Далмације, до Бококо-торског залива и Зетског приморја. Кардинални етнографски и цивилизацијскизначај овде имају следеће историјске и антропогеографске чињенице:

а) Чврста католичка црквена организација је особито у време млетачке влада-вине и формирања млетачких крајина, имала највећи утицај на етноконфесио-налну и културну хомогенизацију становништва различитог порекла и етничкихкорена, ефикасно истрајна да прихвати и преобрати у католичанство највећи деопридошлица и да одоли не само исламској поплави у свом директном и дубокомзалеђу, већ и да под битно различитим историјским условима макар делимичнообдржи зетско-приморску, скадарско-подримску и осталу латинско-северноарба-нашку католичку зону и ленте њених продора у црногорским Брдима и Малесији,

Мирдитији, Хасу, Метохији, Призрену и околини, на Косову, у Горњој Морави иКарадагу, са истуреном експозитуром у Скопљу и ексцентричном, додуше привре-меном, католичком-арбанашком оазом на Пештерско-сјеничкој висоравни.

б) Успостављање на истој контактној дубровачко-которској, зетско-херцего-вачкој и староцрногорској страни, цивилизацијске, а последично и политичкемеђе, са православно-српским ентитетом. Та међа је, међутим, и до садашњихвремена одржала својство етноконфесионалне преграде на ограниченом примор-ском простору који допире уском приморском зоном преко Боке до жупе (Кона-вала),односно до најближе размеђе са источном Херцеговином, где су, рашки,

босански и, херцеговачки владари и властелини држали поседе све до коначногпада Херцеговине под турску власт (1482), неки од њих и касније, као тимарници(„неверничке спахије“) и турски службеници. До којег је степена далматинско-дубровачко приморје представљало цивилизацијску и политичку размеђу премасрпској држави и српско-византијском православљу говори и чињеница да се натом сектору Србија, сучељена са моћном венецијанском поморском и католичкомсилом, одрекла неких територија, као што је то учинио цар Душан када је про-дао Пељешац Дубровнику. Пропашћу српске Деспотовине (1459) и лаким падом

KosovoS.indd 10/24/2005, 9:35 AM30



31


Босне (1463), убрзо и Херцеговине, изванредан цивилизацијски и етнографскизначај задобија венецијанска владавина у приморју и формирање њених крајинау залеђу. Доминација Венеције се није компактно протезала дуж зетско-скадар-ске зоне, али је у тој јадранској и перијадранској, српској (православној) и латин-ско-арбанашкој (католичкој) области, пробијеној турском инвазијом и исламиза-цијом једног дела Малисора, Миридита, као и Зећана, Никшићана и Полимљанау дубоком старохерцеговачком и старорашком залеђу, како-тако извршавалазападнохришћанску мисију која је у вишевековном садејству са романским ичитавим медитеранско-левантским културним кругом, кроз избалансиранеодносе са православним становништвом, итекако утицала на менталитет, матери-јалну и духовну културу становништва Зетског и Арбанашког приморја, као и наетничке и друштвене односе племенски организованих црногорских (православ-

них) Срба и католичких Арбанаса. Од француске интервенције у далматинско-дубровачко-которском приморју (1806–1808) и одлука Бечког конгреса (1814– 1815), Јадранско приморје до Зете, са илирским провинцијама у залеђу, потпадапод власт Аустријске империје као једног од два главна будућа експонента Цен-тралних сила, чије су империјалне претензије и акције у балканском макро реги-ону геополитички и геостратегски уобличене доктрином Drang nach Osten.

в) Од тог момента, кроз све потоње бурне догађаје и релативно стабилне при-лике до 1918, 1941–1944/1945, 1945–1991/1992, и до Дејтонског споразума о миру1995, скоро сва минула и садашња политичка разграничења повлаче се дуж истих

етноконфесионалних и цивилизацијских међа, али се у приморској зони и залеђусуштински мења њихов политички ранг и квалитет: у садашње време, аналогнопретходним поделама, у Приморју је приближно иста етничка и пресликана поли-тичка граница између Боке и Зете, односно Црне Горе, на једној, и Дубровникаи Далмације, односно Хрватске, на другој страни; у херцеговачком залеђу пак,наслеђене су републичке (државне) границе између држава Црне Горе (државнезаједнице Србије и Црне Горе), Хрватске и Босне и Херцеговине, али са једнимновим квалитетом који раније никада нису имале. Тај квалитет се, наиме, састојиу чињеници, да ту сада води хрватска и црногорска граница према РепублициСрпској као посебном, етнички релативно хомогеном ентитету дејтонске Босне и

Херцеговине-државе трију конститутивних народа, Бошњака (Муслимана), Србаи Хрвата и да је на неретљанском сектору успостављена међуентитетска границаизмеђу Републике Српске и Муслиманско-хрватске Федерације.

г) Овде, свакако, нећемо залазити у питање политичког трајања ентитетскихграница у приморском и западноконтиненталном региону Балкана, те ово поми-њемо само из разлога да бисмо се подсетили на чињеницу о историјскогеограф-ској, етнографској и цивилизацијској аналогији и садејствима, која се и послевишевековног распона у процесима територијалних и етничких промена тран-спонује до данас као фактор етничке поларизације и хомогенизације чији набоји

KosovoS.indd 10/24/2005, 9:35 AM31



32


изражавају недовршени процес етнополитичке и етнокултурне консолидације.Посебно наглашавамо да се у том погледу западно-балкански и јужно-перија-дрански регион битно разликују од посавско-подунавских, шумадијско-морав-ских, рашких, метохијско-косовских и западномакедонско-вардарских областиконтиненталног блока и њиховог карпатско-балканског, пиринског и северно-егејског окружења.

д) На овој другој страни су земље и народи хомогенизованог источнохришћан-ског идентитета, унутар којих стари српско-бугарски рачуни, нерешено питањеаутокефалности Македонске православне цркве, традиционално бугарско (егзар-хијско) и новонастало македонско настојање да одређене објекте и комплексезаједничке српско-бугарско-словенскомакедонске и византијскогрчке културне

баштине прикључе својим етнокултурним сферама, најзад, још увек недовршенамакедонско-грчка расправа о имену македонске државе и њеним симболима –немају никаквог озбиљнијег значаја у смислу етничког сукобљавања и политичкедестабилизације региона. То су земље трију старих и једног релативно новог, националноконсолидованог народа – Срба, Бугара, Грка и Македонаца јужнословенског идентитета , чијаје миленијумска повезаност неупоредиво делотворнија и цивилизацијски инте-гративнија од свих њихових међусобица око државног и националног простора.Међутим, политичка и друштвено-економска стабилност и развојност овог цен-трално-балканског региона је озбиљно пољуљана проблемом српско-албанскихи македонско-албанских односа. Њихови историјско-етнографски и цивили-

зацијски корени сежу у давна времена македонско-словенске и српске средњо-вековне државе, да би од краја XIX и током XX века албанско-јужнословенскаетничка, цивилизацијска и демографска поларизација задобила карактер поли-тичке и националне конфронтације која се одиграва у матичним историјскими садашњим државним територијама Србије и Македоније. Политичко лицесукоба око територија има своје етноцидно и геноцидно наличје, које после Дру-гог светског рата представља у европским размерама јединствену појаву. И, акоје македонско-албански сукоб недавно примирен признањем конститутивногстатуса албанског народа у Македонији, чиме је европски и амерички антрополо-шки и цивилизацијски модел мултиетничког и мултикултурног друштва задобио

значајни поен, на Косову и Метохији, модел демократизованог мултиетничкогдруштва није ни у повоју, нити су његове перспективе изгледне у условима нај-већег до сада оствареног степена етничке хомогенизације (албанизације), личнеи имовинске несигурности преосталог српског становништва и немогућностимирног повратка избеглих и расељених лица, терористичких акција албанскихекстремиста и усредсређених напора албанскога политичког вођства да коначнооствари међународно признату државну независност.

Посебно је, и истовремено релевантно решењу политичког статуса Косоваи Метохије, питање консеквенција у односу на албанске етничке заједнице у

KosovoS.indd 10/24/2005, 9:35 AM32



33


Јужној Србији, Македонији и Црној Гори, те и њихове будуће релације премаматичној држави Албанији, што значи да је албанско питање у балканским, те иевропским размерама, још увек отворено.

ђ) Што се тиче муслиманско-бошњачке етничке заједнице у Рашкој областиСрбије и Црне Горе, која се у стручној и осталој публицистици најчешће наводипод турским називом Санџак , наглашавамо да та заједница није у геополитичкомсадејству са албанским покретом на Косову и Метохији, као што није била ни утурском периоду, иако је у њеној етногенези учествовала једна грана католичких,а затим исламизованих и пословењених Малисора, који су и у свом брђанскомзавичају били у етничкој симбиози са Србима. Санџачки Муслимани су столе-ћима тесно повезани са босанским, херцеговачким и црногорским муслиманима

српско-словенских корена, те се у тим релацијама одвијао процес њихове генезеи територијалне организације. Са озваничењем муслиманске нације у претход-ној Југославији (1971) и проглашењем бошњачке нације у дејтонској Босни иХерцеговини (1995), санџачки, односно рашки, црногорски и сви остали Мусли-мани српског (хрватског) и македонској језика (Торбеши) имају признати статуснарода-нације. Но појава двојства и супституције појмова Муслиман-Бошњакније само семантичке, већ и етнографске природе, те ће даљи ток етнографскогпроцеса унутар муслиманско-бошњачке етничке заједнице у некој мери зави-сити од разрешења политичких односа Србије и Црне Горе. У вези с тим пита- њем скрећемо пажњу на веома значајну етнополитичку чињеницу по којој санџачко-црногорска

муслиманска зона данас представља фактор међудржавне интеграције двеју српских држава,Србије и Црне Горе, за разлику од оних времена, када је по свом етнографском положају истатусу у саставу отоманске државе чинила антропогеографску препреку њиховом терито- ријалном повезивању .

ЗЕТСКА ЈАДРАНСКА И ПЕРИЈАДРАНСКА ОБЛАСТ

Зетска јадранска и перијадранска област издваја се у оквиру Јадранског басенаи залеђа као она историјска целина која је представљала средиште Зетске кнеже-вине и краљевине Војислављевића, западно-приморских крајева српске државе

Немањића (од краја XII века), зетске властеле Балшића и Црнојевића и млетачкепревласти над приморском зоном и њеним градовима. Била је изложена турскомпродирању, углавном на скадарском, подримском и подгоричко-зетском правцуда би се у њеном староцрногорско-херцеговачком залеђу снажним народнимпокретом издиференцирало крашко-планинско језгро црногорске (зетске) пра-вославне државе.

Узев у целини, Зетска област се простире од Боке Которске и обухвата Ска-дарско-љешко приморје. Заједно са Боком Которском и Дубровником, дакле натој западној чеоној страни додира и прожимања српско-византијске и романско-

KosovoS.indd 10/24/2005, 9:36 AM33



34


-латинске цивилизације, имала је изванредно значајну и усмеравајућу функцију уразвоју трговачких и културних веза Србије немањићког доба са Јадранском обла-шћу Средоземља. Њено залеђе се одликује изразитом природно-географскомиздиференцираношћу и сложеном етнографском структуром која је сагласнагеографској распрострањености индивидуалисаних и амалгамисаних етничкихгрупа. Том залеђу припадају: крашка тврђава Стара Црна Гора; Зетско-бјелопа-влићка равница са Скадарским језером; Стара (Горња) Херцеговина; брђанскацрногорско(српско)-малисорска област православно-католичко-муслиманскогсастава становништва; Забојана, залеђе Скадра и Љеша са удолином главног Дрима око којег се додирују племенске територије Малисора и Мирдита и где сеналазе оазе делимично албанизованог и полатињеног старозетског (српско-сло-венског) становништва.

Овако означена средњовековна Зета у њеним приближним и ка јужним арба-нашким крајевима променљивим границама, представља и историјску целинуиз времена Зетске краљевине, немањићке Србије, владавине обласних зетскихгосподара и млетачке управе у приморским градовима. Међутим, у погледуприродногеографског склопа, етнографског положаја, антропогеографских иетничких процеса, као и у погледу историјскогеографског, посебно политичко-историјског развоја, Зетска област је издиференцирана на две целине: црногор- ско-зетску и арбанашку скадарско-подримску област. Главна зона прожимања води одСкадарских врата, удолином главног Дрима између проклетијске и миридитскепланинске групе. При томе треба имати у виду битне физичкогеографске иетнографске разлике између Зетско-црногорског приморја (од Боке до ушћаБојане), и Скадарског, односно Арбанашког приморја (од Забојане, преко Ска-дарских врата на ушћу Дрима, до Љеша и јужније, ка Драчу). Такође се битноразликују њихова залеђа, како по природном склопу, тако још више по етнограф-ским карактеристикама, антропогеографској и историјској функцији, домету иутицају у дубоком континенталном залеђу. Стога је и поред обостраних етно-графских прожимања и више-мање успешних настојања српских владара, зетскевластеле и турско-арбанашких санџак-бегова да господаре целином историјскеЗете, у овој области кроз све историјске периоде долазила до изражаја етнограф-ски, цивилизацијски и историјско-географски лимитирајућа улога скадарско-подрим- ске зоне са непосредно суседним крајевима. Имајући у виду поменуте диференцијалнекарактеристике, у овом одељку поклањамо пажњу оном региону историјске Зетеу коме је на основи српског етничког и културног идентитета настала зетскадржава под именом Црна Гора.

У средњем веку у приморју Зете преовлађује латински етнички супстратса старим коренима из римског периода. Етнички и цивилизацијски утицајзападно-романског културног круга учвршћује католичка црква са центрима уБарској, Которској и Скадарској бискупији. У залеђу Зетског приморја столећима

KosovoS.indd 10/24/2005, 9:36 AM34



35


траје словенизација претходно романизованих старобалканских племена чијеје претапање у Србе започело још у VI и VII веку, „али је довршено тек ондакада се после турске инвазије српско становништво околних области повуклоу црногорско-херцеговачке планине и ту се знатно намножило ... Потпуно суасимиловани или прогнани остаци неких група, као што су Матаруге, Мацуре, Мугоши, Кричкови, Ћићи и прави Власи , поред њих још и Шпањи , најстарији станов-ници зетске долине и никшићких крајева“; овим групама припадају Лужани „нацелом простору од Лима до Зете“, нарочито многобројни у долини Зете, „гдеи сада чине једну групу у оквиру племена Бјелопавлића“. За сва поменута старо-балканска „братства или племена зна се да су становала у областима данашњихсрпских племена у Брдима, Старој Црној Гори и Црногорској Херцеговини“и да су асимилована и ушла у састав црногорских и брђанских племена, „наро-чито Пипера, Куча, Братоножића, Бјелопавлића“, као и Васојевића, Дробњака,Бањана, Морачана, Пјешиваца и других.27

После смрти Скендер-бега Црнојевића (крштено име Станиша), сина госпо-дара Зете Ивана (Иван-бега) Црнојевића (1514–1528), Црна Гора је опет била усаставу Скадарског санџака из кога је у Скендер-бегово време била издвојена упосебну област. У XVI веку је неко време у саставу Дукађинског санџака, а повре-мено, крајем XVI и почетком XVII, и под Херцеговачким санџаком. Скадарскисанџак је обухватао области од приморја до Белог Дрима, са крајевима око Бојане, Дрима и Скадра, до надомак Призрена. У његовом саставу су биле нахије: Скадар, Душмен Или, Забојана, Мрко, Крајина, Горње Шестан, Подгорица, Жабљак,Хоти, Бјелопавлићи, Вражегрнци, Побор, Клементи, Кучи, Пећ, Алтун-Или,Петришпан, Будимље, Коморан, Плав и Зла Ријека. У турском попису почеткомXVI века „Црна Гора ( Карача даг ) пописана је као посебна аутономна област уграницама Скадарског санџака. Чине је нахије: Грбавци, Жупа, Малоншићи, Пје-шивци, Цетиње, Ријека, Црмница, Паштровићи и Грбаљ“.28

Од позноантичких, византијских и словенско-српских времена немањићкеСрбије, владавине Балшића и Црнојевића, млетачке превласти у Приморју,турског освајања Зете, Старе Херцеговине, Полимља и других српских земаљаи организације управних области на нивоу санџака, нахија и др, до настанка

црногорске аутономије, а надаље теократске и световне црногорске државе

27 Цвијић, Балканско полуострво, I, 224–225.28 Упор.: Олга Зиројевић , Поседи манастира у Скадарском санџаку, Нови Пазар (Дамад) 2000, 7, с

позивом на Бранислава Ђурђева и Сељамија Пулаху који су најзаслужнији за објављивање пописа(дефтера) Скадарског санџака из периода 1485–1582. Олга Зиројевић се у својој књизи ослања и насопствена архивска истраживања (Истамбул 1988, Анкара 1990).

29 Златна медаља Обилића, као највише црногорско ратно одликовање, установљена је у ЦрнојГори 1851. године.

KosovoS.indd 10/24/2005, 9:36 AM35



36


под заставом Српства и херојског култа Обилића,29 етнографски и друштвенипроцеси у историјској Зети, посебно у оним њеним областима које се повезују уетнонационалну и територијалну целину црногорског ентитета, задобијају одре-ђене диференцијалне историјскогеографске, антропогеогеографске, етнограф-ске и етнодемографске карактеристике.

ГЕОГРАФСКЕ И ИСТОРИЈСКЕ ОСНОВЕ ЕТНОГРАФСКИХ ОДНОСА У ЗЕТИ

СРЕДЊОВЕКОВНОГ ДОБА И РАНОГ ПЕРИОДА ТУРСКЕ ВЛАДАВИНЕ

У историјској области средњовековне Зете, на сутоку западно-романске ивизантијске цивилизације, римске католичке и светосавске православне цркве

и на контакту средоземне културе приморских градова и словенско-српскихи романизованих арбанашких етничких скупина на различитим нивоима кул-турног и друштвеног развоја и преображаја, одвијао се један од најзначајнијихетнокултурних процеса у историји српског народа. Међу словенским племенимакоја су преплавила Зету и суседне области развијала се родовско-племенска ари-стократија кнежева и жупана, чија се власт од VIII века, склапањем племенскихсавеза, преноси на веће територије и добија наследни карактер. Владарске поро-дице је подржавала западна хришћанска црква, нарочито од времена стварањаРимског Царства 962. године ( Sacrum Imperium Romanum ), с циљем сузбијања визан-тијских утицаја и источне хришћанске цркве. Тиме се објашњава и релативно

рано оснивање Барске надбискупије (8. јануара 1089) које је уследило после рас-кола хришћанства 1054. године.30

У позноантичкој и раносредњевековној Дукљи, познијој Зети ( Doclea римскихизвора) дукљански бискуп је у време папе Грегора I (590–604) под јурисдикцијомскадарског бискупа, а за владавине цара Лава III (717–741) под Драчком митропо-лијом (бискупијом). У IX веку Дукља је имала надбискупа, а у XI веку је основананадбискупија у Бару ( Antibarum ), чија се власт проширила на Дукљанску, Котор-ску, Палачку, Свачку, Скадарску, Дриваску, Пилотску, Српску или Рашку, Босан-ску и Травунску бискупију. Према були папе Александра II барски надбискуп иматитулу arhiepiscopus diocliensis atque antibarensis ecclesiae. Од XVI века барски надпискупи

имају титулу примаса Србије ( Serviae primas , односно tatius regni Serviae primas ).31

Барски и остали приморски верски и културни центри настојали су да учврстеи распростру католичке утицаје у Зети, Рашкој и Албанији, ширењем латинскеписмености, развојем трговине и саобраћаја, подршком осамостаљењу владар-ских породица, територијалним ширењем венецијанске (млетачке) управе над

30 Ј. Јеленић, Дукљанско-барска надбискупија , Народна енциклопедија СХС. књ. I, Загреб 1927, 676.31 Исто.

KosovoS.indd 10/24/2005, 9:36 AM36



37


скоро читавим Приморјем. Од провале Турака крајем XIV и током XV векаКатоличка црква, а особито Венеција као доминантна поморска сила, развијајусарадњу са покретима Срба и Арбанаса против турског завојевача организујућипосебан тип војних крајина дуж скоро читавог Далматинског и Зетског приморја.Римска црква није напуштала католичку паству ни у крајевима у унутрашњостиПолуострва, у које су одлазили визитатори римске Конгрегације за пропагандувере ( Congregatio de propaganda de ). И поред знатног успеха римске цркве на пољудуховног и практичног предузетништва, према коме су се зетски и рашки вла-дари из сопственог интереса односили са посебном пажњом, нарочито за владе Уроша I и краља Милутина, у већем делу Зете, углавном у крајевима северноод Дрима и у непосредном латинизираном приморју, преовладало је српско-византијско православље које је имало водећу улогу у изграђивању културне иполитичке основе српског идентитета и државности. Тако се прва осамосталилакнежина Јована Владимира са средиштем у Скадру, да би се у време кнеза Воји-слава (1030–1050), родоначелника зетске династије Војислављевића и владавинењеговог сина Михаила (1051–1081), који је 1077. добио краљевску титулу од папеГргура VII, зетска држава знатније осамосталила и проширила. Највећи успонЗета је достигла за време Михаиловог сина краља Бодина (1071–1101), који је увреме рата Византије са норманским освајачима (1081–1085) овладао Рашком.Босном, Захумљем и Травунијом. Као и у другим феудалним државама, чврстинадржавне организације Зете је била пролазна појава, те се после Бодинове смртиод Зете одвајају Босна, Травунија, Захумље и Рашка, да би у даљем следу догађајавелики рашки жупан Вукан, а затим Стефан Немања (рођен у Рибници крај Под-горице 1114), присајединили Зету Рашкој, чиме држава Немањића добија излаз на Јадранско море.

Под владавином Немањића и обласних зетских властелинских и владарскихпородица Балшића и Црнојевића, у Зети се од краја XII до краја XV века одвијајуинтензивни етнографски процеси словенизације (србизације) старобалканскогстановништва, пресељавање зетских Срба у приморске градове, досељавање идоместикација српског становништва из Метохије, са Косова и северне Албанијепосле српског пораза на Косову и даљих турских освајања Старе Србије, скадар-ско-подримских крајева и северних српских земаља до Саве и Дунава.

У знатном броју досељеници пристижу из Херцеговине и Босне, понегдеиз Боке и Далмације. У тим временима, рачунајући од прве половине XIII докраја XV и средине XVI века, одвија се, зачет већ раније у Дримској удолини,у миридитском залеђу Скадра и Љеша и у крајевима малисорске племенскегрупе углавном северно од Дрима – најинтензивније укључених у српско-арбанашкуетничку симбиозу – процес етничке диференцијације и консолидације арбанашког етноса који је, за разлику од дела јужнословенских народа, под различитим историј-ским условима испољио својство саморегулације и самообнављања усмерено

KosovoS.indd 10/24/2005, 9:36 AM37



38


ка изграђивању самосвојног етничког идентитета. То својство је нарочитодошло до изражаја кроз снажну патријархалну социјалну организацију, укљу-чивање у институције господарећег турског војно-феудалног система и преу-зимање одређених водећих функција, ненарушиву племенско-територијалнуаутономију у матичној земљи и међусобну подршку у областима миграционеекспанзије. Оно се не може апсолутовати, јер није остало неокрњено у примор-ској латинизираној зони, где Арбанаси прихватају доминантни утицај западнецивилизације, у северним малисорским крајевима где се мешају са виолентнимсрпско-црногорским племенима, а на Пештерско-сјеничкој висоравни под-лежу асимилацији са исламизованим Србима на главном правцу турско-ислам-ског продора у Босну, дуж уздужног Босанског пута. Међутим, наведене појавебитно не нарушавају хомеостазни карактер арбанашког етнодемографскогсистема, већ још више потенцирају етнографску и историјску чињеницу, покојој је у историјској Зети, на простору Забојане, Скадарских врата, Задриме иглавног дримског природног пролаза ка Призренској области и осталој СтаројСрбији, током византијске, српске, млетачке и турске владавине успостављенацентрална зона српско-арбанашке етнонационалне и цивилизацијске поларизације која језадобила вековну функцију каналисања и усмеравања арбанашке трансгресије у призренско- метохијске, косовско-моравске и полошко-скопске области и крајине централног регионабалканског континенталног блока .

ЗЕТА И Р АШКА КАО ПОТЕНЦИЈАЛНЕ МЕТЕ КРСТАШКИХ ПОХОДА У ВИЗАНТИЈУ И СВЕТУ ЗЕМЉУ

Од раскола хришћанства на римокатоличку (западнохришћанску) и грчко-православну (источнохришћанску) цркву, католички емисари подстичу нетр-пељивост према православљу које је генерално проглашено за јерес (шизма). У периодима крсташких ратова (XI–XIII век), крсташки походи у Свету Земљу(Јерусалим) под врховним циљем уништења муслиманских неверника,

претва-

рају се у освајачке ратове против Византије (норманско освајање Цариграда 1204.и оснивање Латинског царства 1204–1261, итд.).

Зета и Рашка нису биле на главним поморским и копненим путевима крста-шких војски, али је било и таквих догађаја пред крај Бодинове владавине у Зетии у време успона Немањине рашке Србије, када су ови владари били у сукобуса Византијом и пријатељски се односили према крсташима. Тако је СтефанНемања при пролазу крсташке војске 1189. године. Моравско-нишавско-марич-ком удолином у III крсташком рату дочекао у Нишу немачког краља и римскогцара Фридриха I Барбаросу, док је Бодин, који је одржавао добре односе са Нор-манима 1096/97. године пријатељски примио у Скадру француске крсташе подвођством грофа Рајмунда од Тулузе.

KosovoS.indd 10/24/2005, 9:36 AM38



39


Моравско-нишавско маричком трансбалканском комуникацијом и њенимвардарским продужењем ка Солуну владале су у то време Бугарска и Византија, аглавни попречни поморско-копнени правац крсташких похода кроз Византијуводио је јужније од Зете, преко Отрантских врата. Тек од времена Милутина, Сте-фана Дечанског и Душана могло се догодити да се српска држава нађе на путуосвајачких похода немачко-римских, француских осталих католичких владара исила. До тога није дошло, осим поменутих епизода, али је било таквих плановаи жарких залагања појединих католичких емисара. У том смислу је нарочитозначајна и индикативна делатност доминиканца Буркарда („ Буркард-Немац “) какога зове Стојан Новаковић ( Брошар-Брокар у француским изворима), који је каокатолички проповедник провео 24 године у Палестини, Персији, Византији иЗети, изгледа понајвише у њеним латинским и арбанашким крајевима, док јеРашку и Бугарску слабије познавао. По повратку у Авињон (око 1332), где сетада налазио папски двор, написао је две књиге: у једној се залагао за војевањепротив православних јеретика и муслиманских неверника, с циљем освајања сло-венско-византијских земаља и повратка Свете Земље у крило правоверне римо-католичке цркве, разрадивши програм преобраћања православног свештенстваи пастве у католичанство, макар по цену њиховог уништења и прогона; у другојкњизи Буркард је изложио Упутство како треба путовати преко мора ( Directorium ad passagium faciendum ). „Упутство“ је посветио француском краљу Филипу де Валоа,који се 1330. бавио у Авињону, где је са папом Јованом ковао неостварене пла-нове о предузимању великог крсташког похода у Свету Земљу.

Буркардовим Упутствима поклањамо на овом месту пажњу из разлога штосе она односе на мало познате етничке прилике у балканским земљама и штосе из описа прилика у Зети може видети да је још тада, на самом почетку XIVвека, у тој земљи постојао антагонизам између Словена (Срба) и Арбанаса, одно-сно православаца и католика, на који се може рачунати при освајању Србије(Рашке). Осим тога, мисионар је испољио такву страсну мржњу према грчкоји српској православној цркви и владарима ових земаља, да је – како напомињеСтојан Новаковић – француском издавачу Буркардових списа изгледало „да јекрсташки поход управљен више на Грке, него на Муслимане“. Додуше, Буркардје у Упутствима објаснио и стратегијске разлоге покоравања српских и грчкихземаља када је „изводио не само како треба освојити од неверника Свету Земљу,него и то како треба освојити и оне православне државе које су међу католичкимевропским земљама и муслиманским државама Мале Азије, јер би иначе веза својничком основицом била пресечена. И поименце се наводи Србија и Византиј-ско царство као оновремене две најзнатније државе Балканског полуострва“32.

32 Ст. Новаковић, Буркард и Бертрадон де-ла-Брокијер о Балканском полуострву XIV и XV века , Годи-шњица Николе Чупића XIV (1894) 4–5.

KosovoS.indd 10/24/2005, 9:36 AM39



40


Пошто је у најцрњем светлу приказао друштвене прилике, моралне особинеСрба и Грка, расуло у њиховим земљама, војничку непоузданост њиховог саве-зништва, а нарочито тиранију и злочиначку природу односа српских владарапрема породу и најближим сродницима, Буркард се највише окомио на Грке,неред у византијској држави и кукавичлук грчке војске чије су велике одредепоразили далеко малобројнији Турци, Татари и Каталани (Шпањолци). Уопштем пустошењу грчких земаља које „Турци подасе покоравају“, а „Сло-вени (тј. Срби – нап. М. Р.), Бугари и сви остали њихови непријатељи ... поти-скују и упропашћују“, дошла је у јадно стање и „Грчка црква, недавно, такославна, а сада тако поништена“.33

Овде ћемо се задржати на оним Буркардовим описима балканских земаља,друштвених и верских односа, због којих се Стојан Новаковић и потрудио дасписе доминиканског калуђера преведе са француског и да интерпретира онесадржаје који се највише тичу Зете и Рашке (Србије), приказавши у истој рас-прави и белешке Бертрандона де-ла-Брокијера са његовог путовања по Балкан-ском полуострву почетком 30-тих година XV века, дакле стотинак година послеБуркарда. Буркардови списи односе се на време „друге поле владања Милути-нова“, док је Брокијер „посматрао Србију с почетка владе деспота Ђурђа Бран-ковића 1433, пред саму прву коначну пропаст њену“. Буркард, „по францускиБрошар (код Петра Матковића Брокар – нап. М. Р.), „око 1308 године био је упу-ћен у Палестину и на Исток као проповедник вере“, док је поводом мисије воје-вања против неверника и ослобођења Свете Земље Брокијера упутио у обилазакбалканских источних земаља војвода вазалне француске покрајине БургундијеФилип Добри ( Phillippe le Bon ), син француског краља Жана Небојше ( Jean sansPeur ), „који је 1396. командовао крсташима француским у боју на Никопољу ...где је од султана Бајазита побеђен“. У време владања „Филипа Доброг над Бурго-њом и Фландријом и над богатим крајевима садашње Белгије и Холандске“, Бер-традон де-ла-Брокијер је био на челу војводиних људи из света науке и уметно-сти. Њега је 1432. Филип „заиста послао у Турску и у Свету Земљу ... с нарочитимналогом да проучи тамошње прилике и околности“. Но, требало је да прође 22.године од Брокијеровог повратка из источних земаља и са Балкана (1433–1455),па да се Филип Добри, „заједно са множином својих витезова, заветује опет даиде на Турке“. То заветовање се догодило 1455. у Лилу, пригодом неке свечано-сти, а „по прилици утицајем гласова о паду Цариграда“. Тада је Брокијеру нало-жено да „напише све што је он прибрао ... држећи се бележака које је записивао“. У исто време, француски секретар и преводилац, Жан Мијело, „добије налог даспреми француски превод Буркардовог дела са латинског језика,“ те су се исте

33 Ст. Новаковић, Буркард и Бертрадон де-ла-Брокијер..., 23–29 (на више места).

KosovoS.indd 10/24/2005, 9:36 AM40



41


1455. године појавили у западној католичкој јавности и међу њеном владарскомелитом списи обојице по нарацији и личној култури веома различитих путопи-саца и извештача.34

У првом одељку Упутстава Буркард наводи европске хришћанске народе„који се с нама не слажу у вери и у науци; то су Рутени (Руси – нап. М. Р.), који„држе земље више од четрдесет дана у суседству Чеха, на граници краљевинеПољске“; даље се помињу Бугарска , „која се протеже на више од двадесет данапута“, и Словенија ( Esclavonie ) у којој има више краљевина, а то су Расија, Србија,Келмениа, Кромациа и Зерика , односно, по Новаковићевој историјско-географскојидентификацији, Рашка (Србија), Хум и Хумска, Хрватска и Срем (Zerica), мада је незбог етимологије, већ због географског положаја, логичније претпоставити да сепојам Zerica односи на Зету. „Ови се граниче с једне стране Грцима , а с друге Дал- матинцима , Арбанасима и Власима “.

На западној страни, према Албанији, Јадранском, Јонском мору и Италији, јенеколико копнених праваца који између Истре и Епира воде ка Солуну и Цари-граду. За правац из Италије, преко „Истрије и Далмације, у краљевину Расију“,кроз крајеве „којима је влада Млетачка“, а понегде „неких других господара“,Буркард каже да се из Расије „иде ка Солуну, највећој вароши Маћедоније, подвлашћу и господством Цариграда“, и „да на том путу има једна тегоба приличновелика, а то је, што се од изласка из Далмације па до Цариграда пролази крозградове и области у којима живи народ непокоран Риму“. Други правац би ишаоиз Бриндизија у Апулији, преко Отрантског канала на Драч „који припада госпо-дину кнезу од Тарента. Одатле ваља ићи кроз Албанију, где су људи побожни и покорниЦркви Римској (подвукао М. Р.), потом у Влашку (под овим именом се областПинда помиње и у осталим изворима – нап. Ст. Новаковића), и потом се стиже уСолун“. Трећи пут би такође ишао из Апулије (Пуље), од вароши Отранта преко

34 Буркардово Упутство како треба путовати преко мора није у латинском оригиналу никада обја-вљено, док је Буркардов Опис Свете Земљe , који је привлачио већу пажњу католичких кругова, пре-рађиван и прештампаван више пута (1519, 1536, 1555, 1593, итд.). Новаковић се ослонио на Бри-селску верзију француског превода Жана Мијелоа из 1455, коју је Белгијска краљевска академија

објавила 1846. Исти превод су користили Јован Ристић (у Ј. Ристић, О историчной важности успоменастарiи путника неки, кои су крозь Србию прошли, а особито Бертрандона де ла Брокiера, Гл. Друштва српскесловесности, бр. VI, Београд 1854, 209–226) и Петар Матковић „који се узалуд трудио распитујућисе за издање латинског текста“ (P. Matković, Putovanja po Balkanskom poluotoku , Rad JAZU XLII (1895).Брокијерово дело је издао у правом оригиналу академик Шефер 1892. у Паризу. Уз Брокијеровтекст обима 261 стр. придодат је мемоар витеза и коморника византијског цара Јована Торцелаиз 1439, док су Буркардови списи предочени бургоњском војводи Филипу Добром 1445 (1457?), уз које је додат спис неког Крићанина Манојла Пилотија из 1420, намењен папи Евгенију IV.Пилоти се бавио освајањем Свете Земље и још тада упозоравао да се Цариград пред турском нава-лом не може одржати.

KosovoS.indd 10/24/2005, 9:36 AM41



42


истоименог канала, на Крф (под влашћу господара од Тарента), а даље у депотат Архе, заправо у Епир, „и потом кроз Влашку у Солун“.

Буркард одушевљено описује Рашку краљевину као земљу свакојаких при-родних дарова и лепота у којој рудници сребра и злата чине основу њене еко-номске снаге, да би, упоредо с тим примамљивим особинама, нагласио бедностање њених градова и осталих насеља, густу мрежу цркава и црквица и лакоћуосвајања од стране ма које добро организоване војничке силе, нарочито оне којаби се ставила на чело Арбанаса и повела их у бој против „проклетих Словена“и тлачитељске словенске властеле. Доминикански мисионар се у свом позивуна освајачки поход директно ослања на Арбанасе у Зети и њеном залеђу, комепридружује арбанашке крајеве ка југу до Елбасана, рачунајући и на Латине у при-морским градовима и то не у смислу војничке подршке, већ у погледу исте верекатоличке и повољног стратешког положаја њихових градова.

„Још једна ствар има међу осталима – каже Буркард – која може олакшатиосвојење ове краљевине (Рашке – нап. М. Р.), а то је што у њој имају две народности,прво Арбанаси, а друго Латини, који су под вером, заповестима и наредбама цркве римске ...Народ арбанаски, који је највећи, могао би избацити у поље више од 15000 људина коњма добро спремних, храбрих и изврсних бораца, који би могли војеватипо начину и по обичајима ове земље. А обе те народности, и Латини, и Арба-наси, љуто су притиснути несносним и веома суровим господством властелесловенске, коју веома мрзе и презиру“. У земље настањене Арбанасима спадајуЗета , Полат ( Пилoт Велики и Мали – заправо велика жупа Пилот коју помињеНемања у свом завештању – налази се ЈЗ од Призрена у залеђу Ђаковице и усливу Валбоне – нап. М. Р.), Сабата „за који мислимо да ће бити најприкладниједа се потражи Спат (предео Спатарија) у околини Елбасана“, и Албанија, која „ћебити данашњи Елбасан“. Надаље, Буркард позива католички Запад, пре свихфранцуског краља, да се са „хиљаду француских коњика и пет или шест хиљадапешака, заједно са поменутим Арбанасима и Латинима“, стави на чело „противпоменутих проклетих Словена, непријатеља истине и вере наше“, који като-личко духовништво понижавају и прогањају, а цркве, „како катедралне, тако ипарохијске“, и манастире и приорате, „руше и упропашћују. И они сви, и свакипојединце, као да би се посветили, кад би могли руке умочити у крв поменутихСловена, кад би само видели каквога год владаоца од стране Француске, који бик њима дошао. Они би га узели за свога војводу и за свога војног поглавара“, теби сасвим „лако освојили свуколику ову краљевину, толику колика је“35.

Напред смо поменули да су пре Стојана Новаковића од наших аутора јединиобратили пажњу на Буркардове списе Јован Ристић и Петар Матковић. После

35 Сви цитати из Буркардових списа изведени су из расправе Стојана Новаковића (в. нап. 32).

KosovoS.indd 10/24/2005, 9:36 AM42



43


Новаковића то је учинио руски конзул у Призрену Иван Степанович Јастребов, ито на занимљив и контроверзан начин. Јастребов, наиме, у Албанији види „клицураспадања српског царства на делове“, наглашавајући да су, „на једној страни,национална нетрпељивост између српског и албанског становништва, а на другојстрани верска мржња католика према православним чуварима древног благоче-стија, били знаци нереда у земљи и њеног распадања“36. Но, овакво пренаглаша-вање значаја албанске стране у поразном расулу Србије пред турским завојевачемједноставно не стоји, јер је њено суделовање скоро занемарљиво пред челном уло-гом српских краљевских, кнежевских и деспотских кућа у феудалној деструкцијисрпског царства и вазалном потчињавању турском завојевачу коме нису одолелини епизодно успешни, покушаји обнављања српске државе и сузбијања турске наје-зде између последње четвртине XIV и средине XV века (Хребељановићи, Лазаре-вићи, Алтомановићи, Војиновићи и др.). Неосновано је и Јастребовљево прекоре-вање арбанашких феудалаца што „нису сви Албанци пожурили на Косово поље (!)где се решавала судбина српског царства“; из Музакијевих мемоара се види да је наКосову „пало неколико арбанашких племића, међу њима и Теодор II, син АндрејеМузакија III и стриц (ујак?) Јоана Музакија“, итд.37 Уосталом, ако је реч о борби Арбанаса, Срба, Бугара и Грка против Турака, треба имати у виду да су Турци про-дирали у средњу и јужну Албанију још пре Косовске битке и да су се Арбанасидуго и упорно супротстављали завојевачу када су, на челу са зетским и другим вла-стелинима (по роду мешовитог порекла) са простора од Епира до Горње и ДоњеЗете, уз подршку Млечана, кретали против Турака и турских вазала.

Јастребов наводи следеће зетске, дукађинске и остале главаре северне и остале Албаније: Балшиће, Музакије, Дукађине (наводно пореклом од неког херцога Ducd’Agniu ), Tопије – у сродству са француском и наполитанском краљевском лозом(Карл Топија [1358–1388] primus de domo Franciae ), Спане (наводно у даљем срод-ству са императором Теодосијем и шпанском краљевском кућом), властелинскепородице и гране српског и српско-арбанашког порекла – Балшиће, Црнојевиће,Радиће, Кастриотиће, све до албанског националног хероја Скендербега.38

О њиховој борби са турским завојевачем располажемо многим изворима ипредањима, а истој теми је поклонио дужну пажњу и академик Димитрије Бог-

дановић у својој студији о Косову где упућује на скоро све релевантне домаће истране изворе39.

36 И. С. Ястреебовъ, Стара Сербія и Албанія , Београд (СКА) 1904, 247 (Споменик СКА, XLI,други разред, 3)

37 Исто, 247–248.38 Исто.39 Д. Богдановић, Књига о Косову, Београд (САНУ) 1986, 48–58 (Посебна издања САНУ, књ.

DLXVI, Председништво, књ. 2) [поглавље VI – Срби и Албанци у доба турске инвазије ].

KosovoS.indd 10/24/2005, 9:36 AM43



44


Што се тиче антагонизма, те и нетрпељивости, између Словена (Срба) и Арбанаса коју наглашава Јастребов, а распаљује доминиканац Буркард, тога јесвакако било, и то у знаку борбе католичке и православне цркве око доминацијеу Зети и неке врсте поделе „интересних сфера“ и током Душановог освајања Албаније (између 1332. и 1342/1343), поред других интерних сукоба између като-личких Арбанаса и Латина, на једној, и православних Срба на другој страни. Такве појаве су често биле подстицане међусобним сукобима оснажених вла-стелинских породица, при чему етнички идентитет сукобљених страна уопштеније морао да подразумева арбанашко-српску конфронтацију, нити су те мно-гобројне и замршене међусобице задобијале карактер погрома над етничкимгрупама, иако су, несумњиво, условљавале етничка померања. До генералногкатоличко-православног и арбанашко (латинско)-српског обрачуна није дошлони 1319. године, када је – како напомиње Богдановић – „папа Јован XXII орга-низовао акцију против Србије, с позивом на верску дужност да се збаци власт’шизматичког краља’ (мисли се на Милутина – нап. М. Р.); у ову неуспелу акцијује био укључен и Филип Тарентски са неколико обласних господара, али онаније угрозила српску власт у Зети и северној Албанији чија је историја „у добаНемањића, уствари, историја Зете“40. Слаби изгледи да Србија подвласти „праву Албанију“ (рачунајући од Доње Зете и Мирдитије, до Драча, Валоне, Кроје, Дриваста, Елбасана, Спатарије и Епира) били су нешто појачани када је младикраљ Душан, као наследник престола, преузео власт у Зети „по праву примоге-нитуре“. Године 1332. угушио је побуну зетских великаша удружених са албан-ским феудалцима, да би „скоро читаву Албанију, осим Драча, који дефинитивноостаје под влашћу Анжујаца“, освојио „у кампањи 1342/1343“. У том периоду су Душанова освајања покренула и талас прве велике албанске миграције на југ, уЕпир. Албанци се педесетих година XIV века у већим масама настањују у грчкомЕпиру, све до Арте, а делимично и у Тесалији“41. На ову миграцију је мислиоЦвијић објашњавајући у поглављу „Епирско-арбанашке области“ домет и карак-тер арбанашких пресељавања струјама Шкумбије и Тоске које су биле активне икроз читав турски период42.

Међутим, ни побуне арбанашке властеле, ни подвлашћење највећег дела Албаније у време Душанове владавине, нити поменута акција католичке црквепокренута са највишег места њене хијерархије против „шизматичког краља“,нису довеле до етничког и верског сукоба између Арбанаса и Срба и крста-шког похода католичке Европе против православне Србије. Као што ћемовидети у наредним одељцима, друштвени, сталешки, цивилизацијски, верски

40 Исто, 27.41 Исто.42 Цвијић, Балканско полуострво, I, 176–178.

KosovoS.indd 10/24/2005, 9:36 AM44



45


и етнички односи су у држави Немањића били уређени и избалансирани нарелативно високом нивоу развоја феудалног друштва чија је субординација упрвом реду почивала на сталешким привилегијама и законски прописаним пра-вима социјалних група, а не на њиховој етничкој припадности, уз апсолутнипримат владара самодршца и православне цркве стављене на чело државногидентитета, уз толерантан однос према католичкој цркви и католичким соци-јалним и етничким групама. Зато се права вредност Буркардових списа састојиу томе, што је у њима прилично грубо и поједностављено, али у основи тачно,показана српско-арбанашка поларизација у Зети на почетку XIV века, вероватно не слу-тећи да ће та појава бити транспонована у метохијско-косовско и западномаке-донско залеђе и да ће у условима исламизације арбанашких католика постатипрворазредна чињеница дубоке етнонационалне, цивилизацијске и политичкеконфронтације.

К АТОЛИЧКО СТАНОВНИШТВО КОСОВА И МЕТОХИЈЕ

као носилац западнохришћанских културних утицаја иетничког продирања арбанашких племеника

Позивајући се на Јиречекову оцену контактног положаја средњовековнеСрбије и јадранско-средоземних земаља западне цивилизације Цвијић напо-миње да је „географски положај српске државе која је допирала до јадранскихобала и господарила готово свима попречним путевима учинио те је она билашироко отворена западној култури. Српско-романска Дубровачка републикабила је посредник између ове државе и западне цивилизације“43. У залеђу зет-ско-приморске зоне, дубоко увучене у континентални блок Медовским угибом,Метохијска и Косовска потолина задобијају функцију главног реципијента свихврста утицаја који продиру из Зете, северне Албаније и јадранског културногкруга – физичкогеографских, особито климатских, цивилизацијских и антропо-географско-етнографских. Упоређујући културни и трговачки значај јадранско-динарских попречних путева – сплитског, неретљанског, дубровачког и котор-ског у повезивању Приморја са унутрашњошћу Полуострва преко окомитих итешко проходних планинских ланаца, са зетско-скадарским приморским секто-ром, Цвијић издваја онај „део обале, који је као улубљен, највише увучен према Истоку,где се налази Медовски залив“. За тај сектор приморске зоне Цвијић уводи појамСкадарска врата 44, која су услед наглог повијања тектонских линија Динарида из

43 Упор.: Цвијић, исто, 136; K. Jireček, Staat und Gesellachaft im mittelalterischen Serbien : Studien zur Kul- turgeschichte des 13–15. Jahrhunderts . Bd. I–III, Wien, 1912–1914 (Denkschriften der Kaiserlichen Akademieder Wissenschaften in Wien. Philosophisch-historische Klasse, Bd. 56)

44 Цвијић, исто, 24.

KosovoS.indd 10/24/2005, 9:36 AM45



46


правца СЗ–ЈИ у метохијски правац ЈЗ–СИ и њиховог размицања од наспрамних,такође правцем ЈЗ–СИ повијених шарско-пиндских венаца, представљала у чита-вом антропогеном периоду геолошке и људске историје улаз у серију потолинадуж Дримске удолине, те и најкраћу копнену везу Јадранског мора са централ-ним областима Полуострва. „Овом серијом потолина ишао је римски пут којије полазио од Љеша (Lyssus) ка Липљану (Ulpiana) на Косову и Нишу (Naissus),затим Зетски пут (Via de Zenta), који „је везивао Скадар, престоницу српског кра-љевства Зете, са Косовом и допирао до лонгитудиналног пута Морава – Вардар и доЦариградског пута . Зетским путем се одржавала веза између Млетака и српског краљевстваРашке. Данас он обећава да постане најважнији трансферзални правац на Полуострву ...“ Депресије од Приморја у Доњој Зети и северној Албанији удолином Дрима,преко Метохије и Косова до Горње Мораве, „нарочито су допринеле да се диференцираетнографски и историјски развитак становништва “45.

Цвијић овде мисли на попречну трансбалканску комуникацију која је геополи-тички постала актуелна у време Балканских ратова и покушаја Србије да уз садејствоса Црном Гором овлада арбанашким областима историјске Зете између Скадра и Драча. В. С. Радовановић је ову потенцијалну трансбалканску везу означио као„главну трансбалканску комуникациону линију“ на правцу: „доњи Дунав–Тимочкибасен–Ниш–Топлица–Косово–Метохија–Дрим–Скадар–Медовски залив“. Она јеу више фаза трасирана и изграђена као друмска и железничка комуникација одПрахова на Дунаву, до Пећи и Призрена у Метохији. Услед прекида југословен-ске-албанске сарадње у време информбировске кампање замењена је 1953. године

„новим пројектом попречне панонско-јадранске магистрале“ Београд–Бар.46

Данас је античка Via de Zenta, потоњи Скадарско-призренско-косовски „Вељипут“ српског и турског периода, на чијој је функцији Призрен постао царска пре-стоница, а затим вилајетско средиште и један од најзначајнијих градова Отоман-ског царства („балкански Дубровник“), у потпуности ван система унутрашњих испољних веза Србије.

У том процесу усмереног развитка културних и етнографских веза, од XIвека активно суделује западнохришћанска, католичка црква и католичко станов-ништво романског, словенског, немачког и арбанашког порекла. Оно уносипосебне цивилизацијске елементе у друштвене односе и привредни животКосова и Метохије и у градовима и рударским центрима образује специфичниетнички супстрат Латина чија се културна, социјална и етничка обележја разли-кују у средњовековном и турском периоду, и то како у Зетској, тако и у Косовско-метохијској области Србије. Наиме, у Зети се појам Латини односи на романско

45 Цвијић, исто.46 В. С. Радовановић, Југославија – географски положај, унутрашње и спољне везе. Гласник ЕИ САН,

II–III (1953–1954) [1957] 11–12.

KosovoS.indd 10/24/2005, 9:36 AM46



47


и романизовано становништво приморских градова и не подразумева Арбанасеу приморју, а још мање у залеђу. Католички Арбанаси (а других и нема, осимнеких трагова православља међу њима) остају у великој већини то што јесу : самосвојнаетничка заједница, мање подложна асимилацији од православних Срба, поготовоу крајевима компактне племенске организације. На другој страни, у дубоком под-римском и метохијско-косовском залеђу, током турског периода појам Латини задобија значење опште конфесионалне одреднице за становништво католичкевероисповести; али у изворима и у народу нема недоумице о етничкој посебно-сти католичких Арбанаса, као што истраживања дају обиље чињеница о фло-тантном понашању, амбивалентном или, једноставно, обезличеном етничкомположају католичких група словенског, саског или неког другог порекла. Дакле, Латинима се могу звати сви католици, с тим што су Арбанаси католици у етничком сми- слу исто што и Арбанаси муслимани и поарбанашени Срби, Власи и Турци . У вези с тим сејавља одредница Арнауташи која се, по правилу, односи на поарбанашене Србе. Али се јединствена етнографска особеност Косова и Метохије не састоји само у ирелевантно- сти конфесије – било католичке или исламске – код изграђивања албанског етнонационалногидентитета, – по чему се ова етничка заједница битно разликује од српског и свих другихсловенских и несловенских етницитета у истом региону и његовом окружењу – већ пре свега у уникалној појави да је на овом простору извршена најмасовнија имиграција католика међуправославне Словене, да су ти исти католици у огромној већини прешли на ислам и да су попреверавању још више консолидовали свој изворни етнички идентитет (за разлику од босан-ско-херцеговачких и санџачких муслимана српског порекла), остваривши у балкан- ским размерама и под изразито различитим политичко-историјским околностима највишистепен етничке хомогенизације и демографске хомеостазе.

* * *

Латини и Арбанаси католици имају у зетско-рашкој Краљевини „архиби-скупе, бискупе, опате и калуђере и попове од најмањега реда и стања. Латиниимају шест градова, и у свакоме бискупа. Прво је Бар, у коме је архибискупство,потом је Котор, Улцињ, Свач, Скадар и Дриваст. У тим градовима у унутрашњо-сти су зидова само Латини, а народ који је изван зидова, у епархијама бискупа тихградова, арбанаски је. Арбанаси имају такође четири града, то јест Пилат Великии Пилат Мали, Сабат и Абанију (Елбасан – нап. М. Р.), који су сви, заједно сашест латинских градова, по праву митрополијскоме, подчињени архибискупубарскоме и цркви његовој. И макар да Арбанаси имају језик са свим различитод латинскога, они се опет служе словима латинским и имају их у свима својимкњигама. Према томе је власт латинска ограничена на зидове самих градова, и мада имају њива и винограда и изван градова, нити имају села, нити каква замка, укоме би био народ латински“ – објашњава Буркард прилике за католичку цркву

KosovoS.indd 10/24/2005, 9:36 AM47



48


и становништво у Зети првих деценија XIV века47. Његов гнев према православ-ним Србима и властели, – о коме је напред било речи, – због наводног упропа-шћавања и понижавања католичке цркве и духовништва никако се не слаже саобиљем чињеница које говоре да је католичко житељство у Зети и њеном под-римско-метохијско-косовском залеђу имало разуђену црквену организацију, да јеустановило своје општине, колоније и управитеље, уживало знатне привилегије,држало одређене челне функције ранга кнежева, кефалија (capitaneus), конзула,рударских поглавара (conte de purgari) и имало своје храмове и свештенство.Највећи део католичког становништва чинили су Дубровчани, Саси (рудари),Которани, Млечани и Арбанаси, уз повремено обитавање католика из Улциња,Сплита, Задра и неких других јадранских градова. Такође напомињемо да нијетачно да изван напред поменутих албанских градова живе само Арбанаси. Овекрајеве су населили Словени (Срби) од VII века, у Грбљу, Луштици код Котора,у жупи Прапратној и у околини Скадра, где су измешани са Арбанасима.

Из писма римског папе Климента VI српском краљу Стефану Душану од 7.јануара 1346. види се да је у Призрену и Лабу било три католичке цркве: St. Mariade Prisren, St. Petri supra Prisren и St Triphonis de Bervenich (црква Св. Трифуна урударском центру Брвенику у горњем делу Лаба, где су Которани и Дубровчаниимали своје колоније од краја XIII века).48

У Приштини се у XIV веку налазила католичка црква Св. Марије која је и почет-ком XV века служила духовним потребама бројне дубровачке колоније, као итрговцима и занатлијама из Сплита, Задра. Котора и Дриваста. Осим њих, овде јеобитавала угледна арбанашка племићка породица Тани из Улциња и познати арба-нашки трговац Вранеш из Трепче. У Трепчи, која је поред Новог Брда, Јањева,Рудника и других главних рударских и тржишних центара средњовековне Србијебила од особитог привредног значаја и стратегијског положаја на споју Косоваи Старе Рашке, постојала је католичка епархија „Саса требјешки“ већ од 1303.године. Трепчански католици су имали две цркве, Св. Марије и Св. Петра, а вер-нике чине Дубровчани, Саси, Которани, Млечани и поједини арбанашки родови.На челу града смењивали су се кнежеви, кефалије и војводе Саси, Дубровчани исрпски властелини. У саставу дубровачке колоније било је више племићких поро-дица, а на њеном челу био је конзул који је заступао и дубровачке интересе у Вучи-трну. Католички храмови и свештенство у Трепчи били су у прво време њиховограда под јурисдикцијом Которске бискупије, а касније Барске надбискупије.

У знаменитом Новом Брду које се од времена краља Милутина (1282–1321) допада Деспотовине (1459) развило у највећи и најзнатнији рударски, трговачки изанатски центар Балкана, немачки рудари Саси били су носиоци рударске делат-ности, а Дубровчани су водили главну трговину и посредовали у трговачким

47 Новаковић, Буркард и Бертрандон де-ла-Брокијер, 32–33.48 Ястребовъ, исто, 44–45.

KosovoS.indd 10/24/2005, 9:36 AM48



49


везама са земљама Западне Европе. Осим њих, запажено учешће у развоју трго-вине имају Которани, Барани, Млечани, Грци и Арбанаси. Тако је, на пример,

барски Арбанас Иван Доминус био најпре католички свештеник, а затим прото-вестијар – „министар финансија“ код кнегиње Милице и њених синова. Међуновобрдским Дубровчанима нарочито се истичу дубровачки племићи ПаскојеСоркочевић и Дамјан Жуњевић; први је био изасланик деспота Ђурђа у Угар-ској, обављао је и друге „најзначајније дипломатске мисије“ и био је „деспотовчелник ризнички“, а други је најпре био цариник, „а затим деспотов челники посланик на Порти и у Дубровнику“. У српским изворима се за Ново Брдокаже да је „град сребрни, у истину и златни“, а у латинским изворима је caputpatriae et ob mineras nervus belli. Помиње се као Саско место, а рудари Саси газову Nyeuberghe. На карти млетачког монаха фра Мавро из 1459, обележено је као Fossa da oro et argento код Nuova Barda over Nuovo Monte. После Брскова , „где су кованипрви српски сребрни новци“, од средине XIV века Ново Брдо постаје „јошважнија ковница“. Католици су овде имали више цркава од којих се у изворимачешће помиње саска црква. После коначног пада под турску власт 1. јуна 1455.у граду и подграђу се још неко време одржавају католичке колоније Дубровчанаи Саса, али се оне постепено гасе: Саси одлазе у Италију и Угарску; Дубровчанисе такође разилазе, али остају трагови њиховог присуства у етничком супстратујањевских и других католика словенског и саског порекла у Горњој Морави.„Католичка општина Новог Брда све је више опадала, тако да је 1651 ималасвега 18. кућа са 70. душа“. Продирање Арбанаса у околину Новог Брда настајеод краја XVII века, после повлачења аустријске војске генерала Пиколоминија и

масовне сеобе Срба.49

Ново Брдо остаје и до данас предмет посебног истраживачког рада српскихаутора; тако је Олга Зиројевић у Архиву Председништва турске владе у Истам-булу проучила званични турски попис хришћана Новог Брда из 1664/65. у комеје забележено и 9 јеврејских кућа („будући да су и они подлегали плаћању харачаили џизје“). Турски попис је у 10 махала забележио 142 хришћанска домаћин-ства, али је тачно утврђивање католика и православних отежано неким језичкимнедоумицама при читању њихових имена. Олга Зиројевић напомиње да је бројхришћанских махала у Новом Брду преполовљен у односу на крај XVI века и даје почетком тог века Ново Брдо имало чак 43 хришћанске махале где „већ тада туживе и Јевреји“.50

49 Напомињемо да о Новом Брду располажемо обимном литературом и изворима коју је В. С.Радовановић консултовао у свом чланку: Ново Брдо. Народна енциклопедија СХС, књ. III, Загреб1928, 119–122, с позивом на К. Н. Костића ( Наши нови градови на југу , 1922, Трговачки центри и друмовипо српској земљи у средњем и новом веку , 1900), Ј. Цвијића ( Основе за географију и геологију Македоније и СтареСрбије, књ. III/1911), Ј. Дедијера ( Нова Србија, 1913 ), К. Јиречека – Ј. Радонића ( Историја Срба . II–IV,1923) и Ст. Новаковића ( Законски споменици, 1912, Ново Брдо и Врањско Поморавље у 14–15 веку, Годи-шњица Николе Чупића 3/1879).

50 О. Зиројевић, Кроз новобрдске махале 1664/65 године, Мешовита грађа (Miscellanea) XX (1990) 7–14.

KosovoS.indd 10/24/2005, 9:36 AM49



50


Такође указујемо да се један део католичког становништва различитог поре-кла у средњовековним градовима и рударским центрима убаштинио. Доби-јању статуса стално настањених грађана ишла је на руку тадашња економскаполитика српских владара који су подржавали делатности људи и сталежа одзначаја за градску привреду и трговачке везе са околним земљама, те је омогу-ћено и привремено и повремено бављење дубровачких католичких породицаи предузетника51.

За познавање положаја католичке цркве и њене делатности у Горњоморав-ској области Србије средњег века и турског периода, посебно етничких про-цеса између Латина – католика различитих етничких корена, православнихСрба (шизматика), преосталих рудара Саса, Арбанаса, Рома и изданака другихетницитета – Влаха, Грка, Лингура, Бугара – веома је значајна и занимљиваварошица Јањево под источним ободом Косова Поља, а уз Јањево католичка жупа Црна Гора или Летничка жупа, односно Monte Negro, Montenegro di Scopia, Mon- tenegro di Servia италијанских извора. Јањевска католичка популација настала јеурбанизовањем католичког живља које се досељавало из рударских колонијаразбијеног типа са ширег подручја до Грачанице код Приштине. Већ крајемXIII века имала је своју католичку парохију која се под именом Grazaniza наводи1303. године у писму папе Бенедикта IX барском надбискупу Марину, поредкатоличких парохија у Брскову, Трепчи, Рогозни и Руднику; такође се помињеу изворима из 1328. и 1346. под именом Janeva (1346 године у напред поменутомписму папе Климента VI краљу Стефану Душану). Најинструктивнији су изве-штаји католичких великодостојника и папских визитатора почев од надбискупаМарина Биција 1610. године до друге половине XIX века, који садрже обиљечињеница о црквеном, друштвеном и привредном животу Јањева турског пери-ода. У Јањеву је 1726. рођен скопски надбискуп Петар Мазрек (Мазарек) у истои-меном арбанашком роду пресељеног овде по наговору неког католичког свеште-ника из Албаније. Католичка црква Св. Николе у Јањеву била је 70-тих годинаXVII века катедрала скопског надбискупа, пошто су Турци катедралу скопскупреобратили у џамију.

Посебно је занимљив спор између јањевских католика и православних Србаиз околине Јањева до кога је дошло 1856. у вези изградње нове католичке црквеСв. Николе започете рушењем старе истоимене цркве на коју су полагали право

51 Кнез Лазар потврђује 1387. године старе повластице Дубровчанима у Новом Брду, одређујеобавезе забаштињених Дубровчана и даје на вољу оним који привремено бораве да живе и радекако нађу за сходно: „Који се Дубровчанин забаштинио у Новом Брду, тај да зида град и да чува;који ли су гости и нису се забаштинили, да им је на вољу, што им годи“. Исте претходно утврђенеповластице и обавезе потврдили су и деспоти Стеван Лазаревић и Ђурађ Бранковић 1405, 1428. и1445. – Наведено по В. С. Радовановићу, Ново Брдо, 119.

KosovoS.indd 10/24/2005, 9:36 AM50



51


и једни и други, поводећи се за латиничним и ћириличним исписима на лико-вима католичких и православних светаца. Отуда је поникло уверење да је не самоова, већ и друге две јањевске цркве, биле и католичке и православне, што у срп-ским земљама под турском влашћу није био изузетак, посебно у Зети52.

Осим тога, у XVI и XVII веку су црквене књиге за католичке вернике у НовомБрду, Јањеву, Приштини, Летничкој жупи, Скопљу и Кратову, штампане у Римуна „илирском“, односно српскохрватском језику, o чему је писао и Петар Колен-дић 1933. године.53 Истим поводом Атанасijе Урошевић указује на мишљењепапског визитатора Стефана Гаспарија из 1671, по коме је за потребе католика уСрбији „потребно једно ’илирско’ јеванђеље, пошто се у читавој Србији на бож-јој служби римскога обреда јеванђеље и посланице ’поју’ на илирском језику“(Tiene bisogno d’un evangelistario illyrico contando si per tutta la Servia l’evanglio etepistola in illyrico nella messa di rito romano). Пoсле брижљиве анализе Урошевићје утврдио да су због блискости народног језика и ћириличног писма и исписина ликовима католичких светаца у јањевској цркви Св.Николе могли бити ћири-лични и да је ова црква ипак била католичка, али је и међу православним Србимаважила као „христијанска“ и „славјанска“54.

52 И. С. Јастребов, Податци за историју српске цркве, Београд 1879, 143–176, 191–205 и др.53 П. Колендић, Ћирилицом штампане књиге за дубровачке католи ке из XVI в., Политика од 11.

јануара 1933.

54 А. Урошевић, На чијим развалинама је подигнута данашња римокатоличка црква у Јањеву , Пос.отисак из Гласник Скопског научног друштва, Књ. XII, Друштвене науке, књ. 6, ( 1933) 4–5; Упор:Starine JAZU XXV (1892) 197, 198. А. Урошевић, Јањево, Гласник Скопског научног друштва. Дру-штвене науке XIV : 8 (1935) 187–200; А. Урошевић, Католичка жупа Црна Гора у Јужној Србији, Гла-сник Скопског научног друштва. Друштвене науке XIII : 7 (1934) 159–170; А. Урошевић, Гњилане,Гласник Географског друштва XVII (1932) 38–51; А. Урошевић, Горња Морава и Изморник , Српскиетнографски зборник, књ. LI, Насеља и порекло становништва, књ. 28, Београд (СКА) 1935; А.

Урошевић, Новобрдска Крива Река , Српски етнографски зборник, књ. LX, Насеља и порекло станов-ништва, књ. 32, Београд (САН) 1950; А. Урошевић, Етнички процеси на Косову током турске владавине ,Београд 1987 (Посебна издања САНУ, књ. DLXXVII, Од. друштвених наука, књ. 94)

KosovoS.indd 10/24/2005, 9:36 AM51



ДРУШТВЕНО-ЕКОНОМСКИ И ПРАВНИПОЛОЖАЈ АРБАНАСА И ВЛАХА У СРЕДЊОВЕКОВНОЈ СРБИЈИ

KosovoS.indd 10/24/2005, 9:36 AM53



55

Поменућемо, најпре, однос арбанашких феудалаца према српској држави ињеним владарима. Академик Димитрије Богдановић сматра да је тај однос имао„привидно просрпску оријентацију“ чија се основа налазила „у самом феудалномустројству српске државе, у којој се без обзира на народност могло доћи до вели-ког политичког угледа и економске моћи. Још у доба краља Милутина албанскифеудалци се укључују у феудални поредак српске државе са звањима и бенефици-јама жупана, војводе или казнаца. У Душановом царству албанске земље и вели-каши обухваћени су без икаквог издвајања и дискриминације хијерархијским феу-далним системом. По освајању Кроје Душан је потврдио овом граду његове стареповластице. Важан је моменат са државноправног становишта то што се у Душа-новој царској титули Албанци јављају уз Србе, Грке и Бугаре (’цар и самодржацСрбљем, Грком, Блгаром и Арбанасом’) у повељи из 1348. Тиме је легитимисаначињенице да се Албанци као народ укључују у састав Царства као његов равно-правни елемент“, што значи да је „политичка интеграција Албанаца у средњове-ковној српској држави извршена у оквиру феудалног система без дискриминацијепрема албанској властели“55. Потврђена је звањима, повластицама, баштинама,пронијом и другим феудалним правима албанске властеле која постаје „активничинилац те државе“, са правом „да учествује у раду највиших органа власти – срп-ских сабора“. Стечена права којима је „албански народ дошао и до својеврсногдржавноправног легитимитета“ достигла су право учешћа на државним саборима„са ширењем граница српске државе преко грчких и албанских области“, откадасу „грчки и албански архонти учествовали у раду сабора са свим правима српскевластеле“. То би значило и „да су Албанци заједно са Грцима па и Бугарима уче-ствовали у доношењу Законика цара Стефана Душана 1349 и 1354. године“56.

Константин Јиречек сматра да су албански феудалци „налазили свој интерес

у подржавању освајачке политике краља и цара Душана према грчким земљама“,чему је ишло у прилог њихово непријатељско расположење „према Грцима одвремена Андроника III (1328–1341)“. Он такође напомиње да су Арбанаси „врлорадо служили у српској војсци и да су земље избеглих грчких архоната и стратиота

55 Д. Богдановић, Књига о Косову, 28, с позивом на М. Благојевића, Идеја и стварност Душановогцаревања , Историја српског народа. I, 332.

56 Упор.: Д. Богдановић, Књига о Косову, 29; Н. Радојчић, Српски државни сабори у средњем веку, Бео-град 1940, 202, 210, 308.

KosovoS.indd 10/24/2005, 9:36 AM55



56


прешле у посед албанских феудалаца и њихових ратника“57. С обзиром на датеоколности које су ишле на руку повољном положају арбанашке властеле у феу-далној хијерархији српске државе, није било видног успеха на пољу покретањакатоличке Европе против шизматичке Србије, будући да су „разне европске ком-бинације“ те врсте рачунале на „активирање Албанаца против Душана“, што семоже видети и из писма „барског надбискупа Гијома Адама француском краљуФилипу VI из 1332, где се o Албанцима размишља као о фактору унутрашњенестабилности српске државе“58.

Посебну тему у овим разматрањима представља социјални статус Арбанасау тадашњој Србији, и то оних, који су слично Власима, обитавали на летњим изимским испашама и крстарили са стадима између удаљених одредишта, и онихкоји су живели у градовима и рударским центрима. О томе највише знамо из вла-дарских повеља (законских споменика) и других аката законског карактера којидопуштају општи закључак да су „Албанци у свим правима и дужностима билиизједначени са осталим групама становништва, осим специјалних права и дужно-сти у склопу феудалног система“ које су се изван градова и градских занимањаодносиле и на било коју другу социјалну категорију, посебно на манастирскимвластелинствима и у односу на село и жупу као основне насељске и територи-јалне јединице феудалне државе. Зато малопре цитираном закључку Богдано-вић додаје „да је начело једнакости важило за њих (тј. Арбанасе – нап. М. Р.) и уобласти процесног и кривичног односно казненог права“, наводећи за примерповељу манастиру Св. Николе на Врањини (Скадарске језеро)“59.

Питање друштвеног, економског и правног положаја Арбанаса садржи вишеаспеката од којих је скоро сваки у некој релацији са етничким и антропогеограф-ским процесом. У првом је плану социјална и етногеографска диференцијацијана градско и сточарско-рурално становништво централне косовско-метохијскеи остале рашке Србије, Зетске области у њеним ужим границама и средње, дели-мично јужне Албаније под номиналном и привременом влашћу Душановог цар-ства, а фактички под владавином арбанашких феудалаца, Млетачке републике, Анжујаца, тарантских и грчко-епирских обласних господара.

За друштвени, економски и етнографски положај Арбанаса у Србији тогадоба, на првом је месту диференцијација Арбанаса на две категорије. „ Једна су

Албанци као градско становништво, а друго – албански сточари, етничка скупина као соци- јална група (подвукао М. Р.). У првом случају права или повластице албанског

57 Упор.: Д. Богдановић, Исто, 28; К. Јиречек, Историја Срба . I, 226.58 Д. Богдановић, Исто, 27, с позивом на: С. Ћирковић, Унутрашња политика краља Милана ,

Историја српског народа. I, 474.59 Упор.: Д. Богдановић, исто, 30; Ст. Новаковић, Законски споменици српских држава средњег века,

Београд 1912, на више места; Т. Тарановски, Историја српског права у немањићкој држави. II, Историјакривичног права , Београд 1931, на више места.

KosovoS.indd 10/24/2005, 9:36 AM56



57

Положај Арбанаса и Влаха у средњовековној Србији

градског становништва регулисани су општим статутарним одредбама... У тојкатегорији ... нема никакве дискриминације у односу на ... Србе или Романе илинеке друге народности (на пример Сасе). Њихова права и обавезе одређени су социјал- ним редом, а не етничком при падношћу“60.

Другу категорију Арбанаса чине сточари полуномадског начина живота и привређивања географски условљеног сезонским (годишњим) променама климе, положајем ипростирањем равничарских и планинских предела, те и њиховом фитогеоценоло-шком структуром. „Позитивне правне одредбе о Арбанасима сточарима широмсрпске државе налазе се у низу специјалних прописа владарских повеља, да би ихна ниво општег закона подигао Душанов Законик “ – наглашава Богдановић.

У вези социјалног статуса арбанашких сточара, њиховог правног и етнограф-ског положаја, односа према црквеним имањима, царској земљи, личним вла-

стелинствима феудалаца, сталноседеоцима Србима земљорадницима, влашкимсточарима, а посебно око локације привремених катунских насеља, фискалнихи радних обавеза, итд. – поставља се више питања на која се добијају конкретниодговори у владарским повељама, укључујући и одређене забране специфициранеу погледу надокнаде за напасање стоке, пролаза и задржавања и казнених одредбиза наношење штете селу или манастирском поседу. Поједини манастирски метосису под строгом заштитом самог владара, што се може видети из опште Хиландар-ске повеље цара Душана и његове повеље манастиру Св. Петра Коришког код При-зрена (обе издате 1355. године), у којима се забрањује напасање стада не само Арба-насима, већ и Власима и властели „великој и малој“. На другој страни, коришћење

манастирских пашњака Дечана условљава се одобрењем игумана и обавезом да седонесе со од Св. Срђа у Зетском приморју, као што Светорханђелска повеља цара Душана његовој задужбини крај Призрена обавезује Арбанасе да донесу уље изБара61. У истој повељи се манастирски Срби и Арбанаси изједначавају по раднимобавезама и дажбинама у новцу и натури. Истовремено, владарске повеље уводебројне феудалне обавезе селима и жупама, предвиђају казнене одредбе за штетуучињену владарској и манастирској земљи, обавезују сеоску социјалну заједницу дасе стара о безбедности на својој територији и на путевима између сеоских међа, дапружи уточиште трговцима и намерницима, итд.62

60 Д. Богдановић, исто, 29–30, с позивом на: Т. Тарановски, исто, 85.61 Упор.: Д. Богдановић, исто, 30–32; Ст. Новаковић, исто.; Т. Тарановски, исто.; Задужбине

Косова (поглавље о повељама српских владара), Призрен–Београд 1987.62 О обавезама и правима села и жупа наша наука располаже великим бројем изванредних

студија и других прилога, а село као социјална заједница код Срба и других балканских народапредставља посебну научноистраживачку тему многих еминентних домаћих и страних аутора, Упогледу обухвата научне литературе и извора и компаративно обрађених аспеката (од историо-графских, преко етнолошких до социолошких и правних) посебну пажњу заслужује студија Т.Вукановића Село као социјална заједница код Срба с нарочитим освртом на Сретечку жупу. Гласник МузејаКосова и Метохије IX (1964) [1965] I–VII, 1–212.

KosovoS.indd 10/24/2005, 9:36 AM57



58


Из поменутих и других посебних одредби видимо да се „начело строгогсоцијално-економског разграничења појединих група становништва у феудал-ном смислу“ које решава „различите ситуације додира, а то значи и могућег прав-ног односа са правним елементом између албанских сточара и земљорадничког,стално настањеног становништва села“, у конкретним случајевима релативизујепрема арбанашкој етничкој групи, а такође и према влашким сточарима „којих јеочигледно више и већи је број правних прописа посвећен њима“. Тиме се „овекатегорије становништва ограничавају у правима која им иначе на другом теренуначелно и у пракси припадају“63.

Када је реч о ограничењу права Арбанаса и Влаха, владарске повеље се најве-ћим делом односе на Косовско-метохијску Стару Србију и неке суседне крајевеи у њима се Арбанаси свагда посматрају као категорија упоредна са једном дру-гом, са Власима, који живе на исти начин, са истом организационом структуромкао и Арбанаси“, „у сталном сезонском померању са планине у равницу и обр-нуто“64. По томе се може закључити да су ограничавајуће одредбе у корелацијиса специфичним социјално-економским особеностима арбанашке и влашкеетничке групе и њиховим издиференцираним положајем у систему феудалнедржаве као посебне социјалне категорије, из чега следи и тенденција ка уоп-штавању социјалног идентитета Арбанаса и Влаха, те и тумачење о системскимосновама њихове дискриминације. Такво, на законским актима засновано уоп-штавање, занемарује, по правилу, објективну примену забрана и ограничењакоја су у одређеној релацији са значајним етнографским, социјалним и култур-ним разликама између Арбанаса и Влаха као етничких група. Те разлике су наму појединостима углавном мало познате и о њима се може судити на основупознијих истраживања традиционалног арбанашког родовско-племенског дру-штва и влашких сточарских скупина. Али је и то довољно да закључимо да сеу корену тих разлика налази достигнути степен етничког идентитета и подло-жност асимилацији који је, у садејству са социолошким, социо-психолошкими верским чиниоцима продубио етнокултурну дистанцу између Арбанаса иВлаха и фиксирао још знатно раније изражен иницијални антагонизам између Арбанаса и Срба који није могао остати без утицаја на положај Арбанаса у срп-ском феудалном друштву. Изузетак чине планински и делимично приморскикрајеви Зете, где је на основи обновљене и ојачале племенске организације пра-вославних црногорских-зетских Срба и католичких Малисора, однеговане тра-диције о заједничким прецима и пореклу, западно-романских цивилизацијскихутицаја и обостране сарадње у борби са турским завојевачем и једнородним иинородним исламизованим конвертитима, етнички антагонизам преброђен до

63 Д. Богдановић“, исто, 30.64 Исто.

KosovoS.indd 10/24/2005, 9:36 AM58



59


нивоа међусобне толеранције и уважавања природног, етничког, социјално-еко-номског и територијалног права.

За објективно познавање арбанашко-влашких и арбанашко-српских односа уРашкој области Србије, посебно у њеном косовско-метохијском средишту, требанарочито имати у виду чињеницу да су влашки сточари увелико били захваћениасимилацијом – односно србизацијом (словенизацијом) и доместикацијом – којаје бројне и релативно многољудне влашке катуне претварала у стална, претежноземљорадничка сеоска насеља и да су ти исти, мање-више посрбљени Власи,први подлегли арбанашењу и исламизацији у Метохији, посебно око Ђаковице,у Подрими и Призренском Подгору, по доласку Турака и у првим фазама исеља-вања Срба и појачаног усељавања Малисора и Миридита током XVI и XVII века,дакле пре прве Велике сеобе Срба 1690. године. Домицилни Власи, осим својихпромићура и кнежева, нису имали за собом ни једнородну властелу, ни макарзачетне облике државне организације, нити моћну подршку католичке цркве. Утом погледу позиција Арбанаса је била знатно друкчија, пре свега у Зети, а да ине говоримо о областима под стварном влашћу арбанашких феудалаца и њиманаклоњених латинских господара. Због тога се променљиво присуство, про-сторна динамика и прелажење на сталноседелачки начин живота код Арбанаса уМетохијско-призренској области и њеном, планинском залеђу битно разликујеод влашке етничке и социјалне компоненте. То потврђује и веома мали број арба-нашких сеоских насеља чији је арбанашки идентитет утврђен ономатолошкимистраживањима, владарским повељама и турским катастарским пописима. У срп-ским изворима се скоро редовно и подробно наводе имена старешина породица(домаћинстава) и других одраслих мушкараца у влашким катунима, док је овакваетностатистика за арбанашке катуне изостала.

Арбанашки катуни се у једином региону њихове територијалне концентрације,у Призренској котлини (9 катуна), у Душановој Светоарханђелској хрисовуљисамо наводе по њиховим називима „са свим међама старим“65, по чему би се далозакључити да се њихов породични састав, због учесталих кретања, није могао утвр-дити и да су ови катуни напуштани и поново насељавани. Нагласићемо, такође,још једну њихову особеност, на коју је од свих аутора једини Јастребов обратиопажњу. Наиме, ова група катуна се не налази на планини, већ на најнижим тере-нима котлинског дна, у плитким, често забареним трапезастим долинама и на

65 Групу од 9 арбанашких катуна у дну Призренске котлине цар Душан је приложио својојзадужбини Св. Арханђелима у Дувској клисури Призренске Бистрице изнад Призрена. То су: Бело-главци, Гоновци, Ђиновце, Мађерци, Новаци (Новаке), Флоковци, Цапарце, Чрнча и Шпинадија(Шпинадинци). Истом повељом је Св. Арханђелима приложено у 8. влашких катуна: Блатчани (саселом Тумичино), Голубовце, Гунцате, Драгољевце, Јанчишта (припада Власима Добрушинцима),Кострчане, Пинушинце и Синаинце.

KosovoS.indd 10/24/2005, 9:36 AM59



60


сушним међудолинским платоима који се због веома ограничених могућностигравитационог наводњавања углавном нису могли користити као земљорадничкеповршине, те су, и једни и други, спорадично коришћени као испаше, или су зара-стали у тешко проходну ситногорицу („храсталаци“) која се јасно може запазитина старим топографским картама из периода после светских ратова (секције Мето-хија – Дреница, Призрен и Пећ).66 Због тога су ове површине само местимиценасељаване, уз честа измештања становништва различитог етничког састава. Јастребов помиње ове катуне заједно са неким суседним селима и наглашава дасе налазе на местима која немају здраву климу: „Гељанце, Цапарце, Пченадија(Шпинадија), Вележа, Новаке, Трње и Лешане (од којих су Цапарце, Шпинадијаи Новаке на местима некадашњих катуна – нап. М. Р.) имају нездраву климу, истокао и села Ђиновце (некадашњи катун – нап. М. Р.) ... и Нистра“ (ишчезло село,помиње се у Душановој хрисовуљи из 1348. нап. М. Р.). А ту су били „осталиарнаутски катуни, али су ишчезли не оставивши ни трага: на пример, Магерци(Мађерци), Белоглавци, Флоковци, Чрнча и Гоновци. У старо време Арнаутимасу додељивана најлошија места за обитавање. Због тога Арнаути на њима више неживе, већ су потиснули хришћане из села (мисли се на оближња села у Подгору иПодрими знатно повољнијег положаја и здравије климе – нап.М. Р.) и принудилиих да живе у тим катунима, пошто ови нису имали куда. Ови су опет покушавали дасе настане на другим местима, уколико нису пре тога помрли од грознице“ (по својприлици је у питању барска грозница, односно маларија, која је била највише рас-прострањена у Зетском приморју и око Скадарског језера, у Македонији и Солун-ској кампањи, али се као озбиљан еколошки и здравствени проблем помиње и увези наводњених и забарених површина у Метохији у периоду послератне коло-низације Срба и Црногораца – нап. М. Р.). Јастребов даље каже да су напуштенаместа ранијих катуна почели да насељавају Фанде (посебна група арбанашкихкатолика која је и раније, а нарочито у првој половини XIX века прелазила из Албаније у ђаковичко-призренски Хас – нап. М. Р.), јер ови у околини Призрена„нису могли да се настане у другим селима“. Тако су Фанде запосели Шпинадију,„одакле су православни Срби ишчезли са лица земље, оставивши за собом гро-бље“67: Додуше, и влашки катуни су упоредо са земљорадничким селима билираспоређени по заталасаном рељефу дна Метохијско-призренске котлине, али наоцедитом брежуљкастом земљишту, на косама и повијарцима острвских подрим-ских и дреничких планина, где су влашки сточари и Срби земљорадници крчили

66 М. Радовановић, Утицај антропогеографских чинилаца на распоред насеља и врсте њиховог микропо- ложаја у Метохијско-призренској котлини , Гласник Музеја Косова и Метохије VII–VIII (1962–1963)[1964] 135–188.

67 И. С. Ястребовъ, нав. дело, 62; М. Радовановић, Новаке. Цапарце, Шпинадија. Географска енци-клопедија насеља Србије. т. III, Београд 2002, 340–341, 354–355.

KosovoS.indd 10/24/2005, 9:36 AM60



61


шуму ради освајања нових испаша, ратарских, и виноградарских површина; време-ном су делови тог земљишта педолошки деградирани и претворени у храсталакеи сеоске утрине, али су ипак имали повољнија природна својства од терена накојима је настала већина арбанашких катуна у дну Призренског поља.

Из својих устаљених катуна у којима се – како показују дечанске хрисовуље,број влашких породица умножавао – кретали су влашки пастири у летњи издигна манастирске и царске планинске пашњаке, за чије су коришћење, као и заостварену производњу у атарима катуна, били обавезни на дажбине прописанеповељама и другим актима законске снаге. У вези питања одређеније територија-лизације влашких и арбанашких катуна Богдановић сматра да „у XIII и XIV векукао да нема ове омеђености и строге везаности за један простор“. Он вероватноима најпре у виду Зетску област и њено залеђе, јер дечанске хрисовуље из првихдеценија XIV, а посебно Душанова хрисовуља из 1348, бар за тај средишњи деоМетохије, потенцирају територијалну омеђеност катунских насеобина. При томе,на основу одредби садржаних у повељама, стичемо утисак да је идентификацијаи територијализација феудално подложних арбанашких катуна у планинскимзонама, ка Зети, Малесији и Дукађину, – у крајевима који су сигурно били подлабавијим феудалним режимом, – обухватила мањи број ових покретљивихсточарских насеобина него што их је стварно било, због покретљивости арбана-шких сточара и практичне немогућности њиховог феудалног подвлашћења.

Није занемарљиво и питање посебних права локалних влашких и арбанашкихчелника који су „имали велика овлашћења у управљању и руковођењу заједницом,

командовању у случају оружаних сукоба и суђења у свим споровима“ – наглашаваБогдановић. Објективно судећи, ми из историјских извора доста знамо о том своје-врсном облику локалне и интерне организације и одређеним аутономним правимавлашких катунских заједница, чак и о именима њихових промићура, кнезова и вој-вода, док су нам релевантни подаци о арбанашким катунима мало познати: овдесе ради о 26 влашких катуна на сва три манастирска властелинства (9 у. Бањском,9 у Дечанском и 8 у Призренском [Светоарханђелском]) и 10 арбанашких катуна,од којих 9 у Призренском и свега 1 у Дечанском властелинству: на основу детаљнообрађене антропонимијске грађе Милица Грковић наглашава да је процес зближа-вања „између Срба и Влаха ... био у пуном јеку“. Од свих арбанашких катуна „попи-сани су једино Арбанаси у катуну Дечанског властелинства. Захваљујући томе сачу-

вао се узорак арбанашке антропонимије у четрнаестом веку“. Дечанска хрисовуљабележи и 2 арбанашка села, веома удаљена једно од другог; то су Кушево у горњојЗети (област Комова) и Грева у Алтинској жупи (код Ђаковице). Њихова антропони-мија говори „да су Арбанаси, за разлику од Влаха, чували традиционална имена каосвоје национално обележје“, и да је „њихова верност наслеђеним именима сличначувању словенских имена код Срба“ – истиче Милица Грковић.68

68 М. Грковић, Речник имена Бањског, Дечнског у Призренског властелинства у XIV веку , Београд(Народна књига) 1986, 14, 15.

KosovoS.indd 10/24/2005, 9:36 AM61



62


Из конкретног примера арбанашких катуна у саставу Светоарханђелског (При-зренског) властелинства види се стриктно ограничавање њиховог лоцирања, теи обитавања сточара, које је генерално за све сточарске групе санкционисаноопштим одредбама Душановог Законика (члан 81. Атонског преписа), те су „сто-чари зависни ’људи’ цара, цркве и властелина, и нема у овом феудалном системуу правом смислу речи слободних Арбанаса и Влаха осим слободне арбанашкевластеле“69. Међутим, и у том погледу је друштвена позиција Влаха и Арбанасабила неједнака, јер су Арбанаси подвргнути српском феудалном режиму ималиу блиском и дубоком зетском и арбанашком залеђу вековима активни системвеза са истородном етничком заједницом чији је друштвени и економски поло-жај имао својеврсна обележја одређена аутономијом родовско-племенских зајед-ница и односима са сопственом властелом и латинским господарима.

Фундаментални историјски, антропогеографски, етнографски и политичкизначај те функционалне и територијалне спреге, – коју је Сретен Вукосављевићобјаснио као „наслон на своје крвне организације“70 у свим областима арбана-шке пенетрације, – је снажно дошао до изражаја у турском периоду, када седруштвени и етнографски положај Арбанаса битно променио задобивши сведо средине XIX века широке могућности територијалне и етничке експанзијеусмераване и подржаване сеобама и потискивањем православних Срба, ислами-зацијом, асимилацијом и мимикријом Срба и Влаха, задобијањем повлашћеногположаја у систему турског феудализма, стварањем арбанашко-турског феудал-ног сталежа и његовим интегрисањем у владајуће слојеве Отоманског царства,најзад – политичком артикулацијом албанског националног покрета.

69 Д. Богдановић, исто, 33.70 С. Вукосављевић, Историја сељачког друштва , I, 45.

KosovoS.indd 10/24/2005, 9:36 AM62



ДОЛИНА ДРИМА

као размеђа Србије и Албаније и лимитрофна зона Срба и Арбанаса

KosovoS.indd 10/24/2005, 9:36 AM63



65

КАТОЛИЧКО СТАНОВНИШТВО НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ

према изворима Римске Конгрегације за пропаганду вере,с нарочитим обзиром на преверавање арбанаса из католичанства у ислам

У наставку наших разматрања о етничким процесима између католичких Арбанаса, покатоличених Срба и остатака осталих католичких етницитета, на

једној страни, и православних Срба, на другој страни – осврнућемо се на онечињенице римских извора који поред српских владарских повеља и турскихдефтера најверније приказују етничке и конфесионалне односе на Косову иМетохији и осталој Старој Србији од краја XVI до средине XIX века и одређујуисторијску и етничку размеђу Арбанаса и Срба.

Пропаст српске државе и слабљење православне цркве, нарочито уследмногих буна и устанака подстицаних у Зети од Млетака, а у Старој Србијиод Аустрије, уз растућу феудалну анархију, наводе Римску курију да предузмесистематску и далекосежну акцију у Србији, Македонији и Бугарској у циљуширења католичанства из свог снажног упоришта у Зети и Албанији, „у

Србију, заправо на Косово и у северну Македонију, а одатле у западну Бугар-ску. Очигледно је, према томе, да је у пропаганди католицизма римска Конгрегацијавидела у католичким Албанцима важан ослонац; албански католици су управо она ниткоја повезује делатност Конгрегације у централном Балкану “. У том далекосежномподухвату „стварала се основа за албанизацију, и преко ове, латинизацију централногбалканског простора, разуме се, под условом да се католички Албанци сачувају од масовнеисламизације “71.

Међутим, историјско-антропогеографски, цивилизацијски и етнографскипроцес се није одвијао замишљеним путевима и начинима.

Католички Арбанаси су неодољиво запоседали Метохију, Косово и западну

Македонију где их је прихватала отоманска власт на челу са исламизованомарбанашком феудалном аристократијом отворивши им широке могућностиповлашћеног друштвеног и економског положаја, личне и родовске афирма-ције у хијерархији турског војно-феудалног система – под јединим условом, да

71 Д. Богдановић, Књига о Косову , 85–86. – Богдановић у напомени каже да се углавном ослањана значајно научно дело Ј. Радонића Римска курија и јужнословенске земље од XVI до XIX века, Београд1950; такође упућује на новију збирку докумената: М. Јачов, Списи тајног ватиканског архива XVI– XVIII века, Београд (САНУ) 1983.

KosovoS.indd 10/24/2005, 9:36 AM65



66


промене веру. Није то преверавање ишло ни лако ни глатко, али је у крајњем исходу било масовно и историјски судбоносно.

Извештаји визитатора римске Конгрегације садрже обиље чињеница о про-менама конфесионалне и етничке структуре становништва Косова и Метохијеусловљене исељавањем Срба и насељавањем и исламизацијом Арбанаса, и скоро редовно означавају маркантну географску и етничку границу између Албаније и Србије, албанског и српског етничког простора , дуж Дримске удолине и крајева у њеном географ- ском саставу, подразумевајући под Србијом управо Метохију и Косово са областима у непосред- ном географском суседству. На основу таквог географског и историјског одређењаСрбије римска црква уводи титулу primas-а Србије коју добијају поједини истак-нути католички верски поглавари ранга бискупа и надбискупа у главним католич-ким верским центрима у Приморју и унутрашњости.

Млетачки посланик Јаков Соранца 1575. године „прелази Бели Дримизнад његових става са Црним Дримом, те тако оставља на једној страни Алба-нију, а на другој страни Србију, где се говори словенским језиком“. Барски над-бискуп и примас Србије Марин Бици у извештају из 1610. године одређујечитав ток Дрима (Белог, Црног и Великог) до његовог ушћа у Јадранско морекод Љеша (Alessio) као границу Албаније и Србије која раздваја „северни део Албаније од Србије (divide versi la parte settentrionale l’Albania dalla Servia)“.Овако означена граница између Арбанаса и Срба је етничка, језичка и верска,јер у крајевима источно од ње преовлађују „шизматици“ (православни) и у тимкрајевима Србије се „говори српски језик“ (in questi paesi della Servia si parla lalingua Dalmata), за разлику од албанских провинција које имају посебан језик (ilsuo idioma particolare)“. Дрим представља албанско-српску границу и у извешта-јима папског визитатора, потоњег призренског бискупа, барског надбискупаи примаса Србије Петра Мазарекија, иначе Албанца, из 1623/24 године. Албанци и Срби су западно од ове границе, у Зети и северној Албанији, изме-шани, док „у Призрену и околини живе католици српске и албанске народно-сти“; „Косово је, пак, пуно ’шизматичких’ села“. Урсини скадарски и љешкибискуп, износи податке о Пилоту, области средњовековне Србије око Дрима(у залеђу Ђаковице), коју по њеним господарима Spanima , назива Spanijom. Овдесу „православни прешли на католицизам, а калуђери су се разбежали“. Барскинадбискуп Ђорђе Бијанки обилази Србију 1637/38, и према утисцима са тогпутовања дели Србију на Горњу и Доњу: Горња Србија обухвата Прокупље,Ново Брдо, Трепчу, Pustino (Приштина?), Јањево, Скопску Црну Гору, Скопљеи Кратово, а у Доњој Србији су Призрен, Ђаковица, Сува Река, Гури (Хас?), идруга места. „Призрен је најлепше место у целој Србији“, у којој је по Бијан-кију тада било укупно 4160 католика. За суворечке католике Бијанки каже да супребегли са дукађинских брда од разбојника (fugitivi dalli monti di Dukagini perla causa de assassini). Исти извор користи Марк Краснићи за прилике у Сувој

KosovoS.indd 10/24/2005, 9:36 AM66



67

Долина Дрима

Реци и околним насељима, уз који наводи и извештаје Ђерђа Мазрекија из1650/51. и Стефана Гаспарија из 1671. године72.

У каснијој визитацији из 1641/42. Бијанки налази пребегле Арбанасе католикеу Кратову који говоре српски и турски. Мисионар и подпрефект фра Керубин,који је највише био везан за Ђаковицу, у извештају из 1638. напомиње да у око-лини Ђаковице живе Срби који имају „прелепи манастир са прелепом црквом“(un bellissimo monasterio cоn chiesa bellissima) у којој се чувају мошти СветогаКраља (очигледно се ради о Дечанима и моштима краља Стефана Дечанског).Бискуп Бенлић око 1650. године истиче Призрен као „главни град Србије“ (capodi Servia). Скопски надбискуп Андрија Богдани напомиње да је број Арбанаса уСрбији веома мали (Albanesi in Servia sono in numero molto pochi). Његов синовацПетар Богдани (1630–1689), један од најистакнутијих католичких администра-тора и мисионара, бискуп у Скадру, администратор Барске надбискупије (1656)и надбискуп у Скопљу, „одакле је као администратор управљао целом Србијом“,нарочито је заслужан због своје учености и ревности у проучавању католичкихпопулација чије језгро чине Албанци, те се, како наглашава у свом извештају из1662, „католичка вера у Србији назива ’албанска вера ’ ( la fede albanese )“. Барски надби-скуп, примас Србије и апостолски визитатор за Србију, Албанију, Македонију иБугарску, Вићентије – Вицко Змајевић именован на ове дужности 1701. године(од 1713. на дужности задарског надбискупа), „Србију назива земљом у којој суследећи градови: Скопље, Прокупље, Ново Брдо, Приштина, Трепча, Призрен иПећ, односно тврђаве Качаник, Тетово, Јањево, Вучитрн, Митровица, Ђаковицаи Нови Пазар“. И код Змајевића „граница између Србије и Албаније иде реком Дримом, тако да на албанској територији остају дијецезе Драча, Љеша и Сапе ... Ђаковицаје већ угледни муслимански центар у коме је и даље католичка мисија, али са маловерника – свега 446“. По Змајевићу у околини Ђаковице живе и Срби и „дивљи“ Албанци које су Турци овде населили да ови брђани „не би имали прилику запљачку и да населе земљу која је била разорена у рату“. У његовим извештајиманалазимо већи број података о етничким и верским приликама у Метохији иПризренској котлини које су прве биле изложене арбанашкој имиграцији, те ипојачаној концентрацији арбанашких католика временом преобраћених у ислам,и познијим досељавањима католика чији се део одржао у католичанству око Ђако-вице, у Хасу, Подрими и Подгору. Змајевићевом заслугом је 1726–1733. код Задраосновано село Арбанаси од албанских избеглица из Скадарске крајине. Такође семеђу католичким великодостојницима истакао скопски надбискуп албанске народ-ности Матија Мазарек . У извештајима из 1760, 1764, 1772. и 1800. године он

72 Упор.: М. Краснићи, Сува Река. Гласник ЕИ САН VIII (1959) 84–85, 21–22; Ј. Радонић, Римскакурија и јужнословенске земље од XVI–XIX века , Београд 1950, 100; E. Fermendžin, Izprave god. 1579–1671tičuće se Crne Gore i Stare Srbije. Starine JAZU XXV (1892) 173, 196.

KosovoS.indd 10/24/2005, 9:36 AM67



68


говори „о сталној колонизацији Албанаца по Србији“. Потурчавањем, односноисламизацијом, они „постају највећи непријатељ хришћанског становништва, паи својих сународника ... Крај свега тога, католички Албанци су остали још увекзначајан фактор у северној Албанији и у околини Пећи, Ђаковице и Призрена“.Значајна су Мазарекова запажања о дубоким променама етничких и друштвенихприлика у Србији чије су вароши препуне муслимана, „а у селима се ретко видеправославни и католици, јер су се разбежали по Немачкој, Софији, Влашкој идругде“. Надбискуп је огорчен на потурчене Албанце „који се међу собом крвареи католицима чине насиље“. Поменућемо на крају овог осврта да се међу католич-ким мисионарима и визитаторима истакао и Скадранин дон Јован Логореци,„секретар пећког паше за преписку са католичким Албанцима“.73

Извештаји католичких визитатора на које смо се у кратким изводима освр-нули чине основу за извођење закључка по коме се „етничка граница српског и албан- ског народа крајем XVI века још увек налазила тамо где је идентификована стотину и вишегодина раније ’на ставама Црног и Белог Дрима’ , или тачније – на линији данашњедржавне границе са ’џеповима’ на обе стране: српским, у Алтину на данашњојтериторији Албаније, и албанским, у области Паштрика и Рибнице (каснијеХас) на југословенској страни. То значи, даље, да се тек у XVII веку етничка гра-ница између Срба и Албанаца почела на овом сектору лагано померати на исток,али и то, према овим извештајима, не прелази обим јачих инфилтрација у ком-пактној маси српског становништва, нити мења српски карактер ових области.Веома је значајно што извештаји сагласно говоре о овој земљи као Србији, у којојје огромна већина становништва и даље српска; или, са ужим разграничењем, узападном делу области етно-лингвистичко стање се мења и постаје мешовито,док у источном и југоисточном делу нема ни толиких промена и област остајехомогена. Призрен је ’главни град Србије’ у целом овом периоду, свe до краја XVIII века. Исто тако, извештаји евидентирају албанску колонизацију у свим њеним глав-ним видовима“, као што наглашавају значај исламизације католичких Арбанасакојом је „не само албански елемент доведен и утврђен у југословенским земљама,него је и словенски елемент однарођен, албанизован. ... Сукоб између албанског и срп- ског народа, заправо, и није нужно национални сукоб: та два етникума живела су заједно безикаквог уопштеног конфликта кроз многа столећа средњег века. Сукоб настаје у новој верско- друштвеној диференцијацији турскога, отоманског феудалног поретка “74 (подвукао М. Р.).

73 Сви цитати и изводи из извештаја католичких мисионара и примаса Србије, укључујући ионе које је користио Марк Краснићи, наведени су у овом одељку по Д. Богдановићу, Књига о Косову ,поглавље IV, стр. 85–125, уз коришћење радова Ј. Радонића, П. Матковића, Ф. Рачког, К. Драгано-вића и других аутора.

74 Д. Богдановић, Књига о Косову , 91–92, 93.

KosovoS.indd 10/24/2005, 9:36 AM68



69


Према томе, етничка граница између Срба и Арбанаса је пробијена у XVIII веку и она је померана са подримске контактне и лимитрофне зоне и из Горње Зете у дубину Метохије,Призренске котлине, Дренице и Косова . При томе, одлучујућу снагу у том процесуарбанашки усељеници не задобијају већ самим својим доласком и присуством,већ исламизацијом („потурчавањем“ – како ту појаву зову многи сведоци и истра-живачи), о којој скопски надбискуп Мазарек извештава са највећим огорчењем уписму из Јањева префекту Конгрегације: „... јер су Турци (тј. муслимани) и могуда чине свако зло које им се свиди“.75

Осим извештаја католичких визитатора, за познавање прилика у крајевимасрпско-албанских етничких граница, особито на призренском и ђаковичко-дечанско-пећком сектору, такође и у унутрашњости Метохије и Косова доНовог Брда, располажемо подацима које је из аустријских извора преузео

Мита Костић при обради историје српско-арбанашког устанка 1689–1690, подкомандом генерала Пиколоминија и под вођством пећког патријарха АрсенијаIII Чарнојевића, као и из радова Јована Томића који је користио грађу из Мле-тачког државног архива и италијанске стручне литературе. Остављајући у овоммоменту по страни значај устаничког покрета православних Срба и католич-ких Арбанаса да се у савезништву са аустријском хришћанском војском и напозив (Манифест) цара Леополда I ослободе турске владавине, после којег језбог пораза и повлачења Аустријанаца и устаника уследила прва Велика сеобаСрба у Угарску, поменућемо само следеће карактеристичне податке: у При-зрену и околини Аустријанци нису разликовали Србе и Арбанасе међу придру-

женим устаницима, што се најбоље види из описа њиховог етничког саставакоји помиње „више од 20000 Раца (Срба) или Албанеза“ под Пиколоминије-вом командом; такође се наводи да је аустријску војску пред Призреном доче-као пећки и климентски патријарх Арсеније III „с крсташем барјаком“, где јестајало више од 6000 Албанаца, некоји од њих од Турака називани Арнаутимаитд.76 Без обзира на смушеност података о албанској и српској компоненти усаставу устаничке војске који Аустријанцима, уосталом, није био битан, јер ихје у првом реду интересовао укупни борбени потенцијал устаника, помињемо ихиз разлога што упућују на чињеницу о знатно раније успостављеној српско-арбанашкој лими- трофној зони у долини Дрима, од југозападног прилаза Призрену ка Скадру и Љешу, као и

у Пилоту, у непосредном залеђу Метохијске потолине.

75 Матија Мазарек у свом писму из Јањева од 12. августа 1793. „вели да сваку своју литанијузавршава речима ’Libera nos, Domine, ab Albanensibus’ (Ослободи нас, Господе, од Албанаца), паогорчен додаје: ’Extermina et dele istos Albanenses de terra vivantium’ (Искорени и избриши ове

Албанце из земље живих!’)“. – Д. Богдановић, Исто, 93; наведено по Ј. Радонићу, Римска курија и јужнословенске земље, 654–655.

76 М. Костић, Прилози историји српско-арбанашког устанка 1689–1690. г., Архив за арбанаску ста-рину, језик и етнологију II : 1 (1924) [1925]14.

KosovoS.indd 10/24/2005, 9:36 AM69



71

У ЗАЈАМНИ ЕТНОГРАФСКИ ПОЛОЖАЈ ИСТОРИЈСКЕ ЗЕТЕ,

КОСОВСКО-МЕТОХИЈСКЕ С ТАРЕ СРБИЈЕ И СЕВЕРНЕ А ЛБАНИЈЕ

У току српског средњовековног доба, особито у другој половини XIII и у XIVвеку, а затим у периодима распадања српског Царства и турских освајања од крајаXIV до средине XVI века, у удолини Дрима, дуж главног пролаза од Љеша и Ска-дра ка Призренској области, такође у крајевима северно од Дрима до СкадарскеКрајине и црногорских Брда настањених малисорским и црногорским племе-нима, и јужно од Дрима, у области мирдитске групе племена, одвија се у историјскојЗети процес етничке диференцијације и консолидације арбанашког и српско-црногорског етносакоји временом задобија особености етнонационалне и цивилизацијске поларизације . У антро-погеографском и етногеографском погледу издвајају се Горња Зета, која обухватакрајеве између Метохије, Полимља, Потарја, Старе Херцеговине, Захумља, Бокеи Барско-улцињског приморја са лимитрофном облашћу Брда, и Доња Зета окоСкадарског језера са Забојаном и Задримом, Скадарском Малесијом, Дримскомудолином и Мирдитијом. На обема странама етнички процеси показују значајнеразлике. У Горњој Зети се ствара снажна српско-црногорска етничка форма-ција на основи интегрисања обновљеног патријархалног племенског друштваоснаженог насељеницима из Метохије, Херцеговине и Доње Зете. У читавојозначеној области она асимилује преостало старобалканско становништво иконсолидује се у језгро црногорске државе чији је развитак прошао многа тешкаискушења и критичне тренутке у борби са турским завојевачем, једнороднимконвертитима и исламизованим Арбанасима који су чинили ударну снагу ска-дарских, пећких и санџачких паша и бегова. Етничке процесе у крајевима Мале-сије и Брда од давних времена досељавања Срба, кроз средњовековно доба и

током турско-муслиманске експанзије, одликује још једна изванредно значајнапојава етнографског, цивилизацијског и социолошког карактера; то је заједничкопорекло брђанских и неких других црногорских и арбанашких родова и племена, високистепен сродности социјалне организације, начина живота и занимања, моралних норми и менталитета, припадност хришћанском културном кругу и узајамна подршка у многимборбама против тлачитеља. То су чињенице и околности које су бар од те арбана-шке стране непосредних суседа и повремених партнера олакшавале опстанаки напредак новорођене зетске државе – Црне Горе. А када је реч о цивилиза-цијском чиниоцу, не треба испустити из вида ни западно-романски утицај у

KosovoS.indd 10/24/2005, 9:36 AM71



72


приморској зони Горње Зете који је на пољу материјалне и духовне културезближио црногорске Србе и Арбанасе – не само православне и католике, већ имуслимане – доприневши међусобној толеранцији.

Најзад, та иста историјска Зета променљивих етничких и политичких гра-ница, у којој „се развило прво српско краљевство“ и чије су „прве државнеинституције биле и по западном обрасцу“, земља „велике мешавине словенског,романског и албанског становништва“, покрајина са којом су „сви наши владариимали велике муке“ географски неподесна „да остане трајно средиште српскихобласти“77, представљала је још од античког доба и раног средњег века ретортуетничких група и амалгама. Унутар зетских области је кроз више периода Дру-гог миленијума стварана диференцијална етногеографска, културногеографскаи политичкогеографска организација у корелацији са географским факторомположаја и природног склопа, културним утицајима, друштвеном и политичкоморганизацијом етничких заједница. Политичкогеографско средиште средњове-ковне зетске српске државе налазило се у скадарско-подримској и приморскојобласти, заправо у „Доњој Зети са приморјем и подручјем око Скадарскогјезера“78, на магистралном правцу трговачких, културних и политичких везаЗете и њеног приморја са Косовом и Метохијом и трансбалканском Моравско-вардарском и Моравско-нишавско-маричком удолином. Иако је ова зетска гео-графска директриса имала примарни економски и политички значај, она нијемогла задобити функцију концентрације српско-словенске етничке компонентеизмеђу приморја и Метохије, јер је столећима представљала коридор кроз неста-билну арбанашко-српску лимитрофну зону у мирдитској области северне Алба-није на коју су се непосредно надовезивале Скадарска и Ђаковичка Малесија и Љума. У турском периоду скадарско-подримска централна област Доње Зете задобија функ- цију генератора арбанашког продирања у Призренску област, Косово, Горњу Мораву, Лаб,Карадаг, Јабланицу и Топлицу, до прилаза Нишу, Лесковцу, Врању, Куманову и Скопљу . Тоје, по Цвијићу, дукађинска струја, која се у Метохији и на Косову прожимала и сли-вала са малисорском струјом, а у западној Македонији са струјом Шкумбије 79.

Према томе, Скадарска област и удолина Дрима у Доњој Зети, на правцу нај-дубље увученог Медовског угиба у континентални блок Балканског полуострва(Скадарска Врата), раздвајају историјску Зету на две регионалне историјскогео-графске и антропогеографско-етнографске целине: Горњу Зету, односно Црну Гору, на северној, и Албанију, на јужној страни, при чему политичка граница измеђуова два ентитета не води дуж централног скадарско-подримског коридора, већ је

77 С. Ћоровић, Зета , Народна енциклопедија СХС. књ. I, Загреб (Библиографски завод)1928, 814.

78 Исто.79 Цвијић, Балканско полуострво, I, 176–178.

KosovoS.indd 10/24/2005, 9:36 AM72



73


померена у Забојану и северне крајеве Малесије до обала Скадарског језера (Кра-јина) и највиших венаца горостасних Проклетија. Од XVII века, обновљена зетскасрпска држава Црна Гора, са црногорским Брдима, Хeрцеговином, Полимљем, Потарјем,Старим Колашином и Старом Рашком, постајe етнонационални и демографски генераторобнављања српског народа у Шумадији и осталој северној Србији углавном до долине Велике Мораве, у Старом Влаху и у Метохији, а удолина главног, Белог и Црног Дрима главнаобласт арбанашке миграционе и биолошко-демографске експанзије у Косовско-метохијскуи осталу Стару Србију на територији данашње Македоније. Осим тога, нова зетско-црногорска држава у Горњој Зети временом интегрише муслимане српске крви,Малисоре католичке и исламске вере и aрбанашко-српске етногенезе, и при-морске латинизиране огранке некадашње млетачке крајине. Црна Гора такођеуспоставља енергичне миграционе везе са Србијом у пространој области између Дрине и Старог Влаха, преко Шумадије, Ибра, Западне Мораве и Копаоника,до Топлице, Јабланице и Лесковачког међуречја, премошћавајући уклињенусанџачку „земљоузину“ исламизованих („потурчених“) рашких Србијанаца иЦрногораца и словенизираних Климената и усмеравајући повратне миграционеструје Куча, Васојевића и других племеника у Метохијско-призренску областземље прадедова.

KosovoS.indd 10/24/2005, 9:36 AM73



СРПСКО-ЦРНОГОРСКО И АРБАНАШКО ПЛЕМЕНСКО ДРУШТВО

и његова национална, политичка и културна мисија

KosovoS.indd 10/24/2005, 9:36 AM75



77

П ЛЕМЕНСКО ДРУШТВО

у функцији диференцијалне етничке хомогенизације, миграционе експанзије, развоја националне самосвести, ослободилачких покретаи политичке организације матичних и запоседнутих земаља

Од краја XIV, особито у XV веку, наступа процес обнављања племенског дру-штва и организације племенских територија у Горњој и Доњој Зети и читавојсеверној и средњој, делимично и у јужној Албанији. „И по трећи пут покрива се тло

Албаније, по други пут (након првотних славенских жупа) тло Црне Горе моћним племен- ским творбама, које трају до данас“ – пише хрватски историчар, социолог и албано-лог Милан Шуфлај (M. Šufay). „Од зетских брда све до Охрида и Химаре виђају се јаснипокуси да се организована племена претворе у хиерарске државне амебе. Како је познато, Црна Гора је то под својим владикама доиста и постала “80 (подвукао М. Р.).

Од XV века и надаље формирају се у Зети и Албанији племенски савезичији је главни циљ организовани отпор турском завојевачу. „Ну на челу чита-вог покрета стајали су заправо црквени кнезови: охридски метрополита, бискуплешки, пећки патријарх Јован († 1614) и бискуп корчулски. Иза арбанашкихвладика стоје герузије, ’вијећа стараца’ ... која су видљива понајприје у Лешу“.

Утицај црквених кнезова допире далеко на југ где се нарочито истиче „ортодок-сни охридски метрополит Атанасије“, зван „Црвени надбискуп“ (због одевањау црвену одору), који је себе прогласио за „патријарха Бугарске, Србије и Алба-није“, а у вези „с великим гибањем свеукупног кршћанског елемента на Балканупроти Турцима, које је започео г. 1593“ ... „Врхунац овакових лига постигнут је г.1620“, када се „под изликом да ће платити порез састају у Београду на Дунаву вој-воде из Лике, Пољица, из читаве Црне Горе, надаље поглавице Куча, Дукађина,Клемента, да створе одлуке за ослобођење свих окупираних крајева помоћу Шпа-њолаца и папе“. „Не може бити двојбе – наглашава Шуфлај – да је осим мржњена Турчина поглавито утјецај цркве учинио те се је ксенофобиа и необуздана

кавга малих гентилних јединица могла подредити вишим циљевима“. Из тогвремена датирају и извештаји о броју ратника, католика и укупног становништваЦрне Горе и Албаније; тако се „снага сјеверних племена заједно са Мирдитимаможе оцијенити на 26000 ратника, дакле на отприлике 100000 душа“, а према„извештају бискупа стефаниачког (1603) било је тада у читавој Албанији 150000

80 M. Šufay. Povijest sjevernih Arbanasa , Архив за арбанаску старину, језик и етнологију II : 1 (1924)[1925] 226, 253.

KosovoS.indd 10/24/2005, 9:36 AM77



78


католика. Црна Гора имала је (1591) 14000 огњишта и око 50000 душа (1641)“.Позивајући се на Јиречека, Шуфлај између многих података из латинских, дру-гих страних и појединих домаћих извора, напомиње да су „ модерна црногорскаплемена “ којима почеци сижу у 14. вијек (Зубци под планином Орјеном 1305,Малешевци у околини Билећа 1397, Бањани 1389, Дробњаци на Дурмитору1354, Бјелоглавци у долини Зете 1348, Озрихнићи и Његуши над Котором 1435,Пипери на Морачи 1416, Васојевићи код Медунске куле 1444), постала из већихпастирских села или катуна“81.

Реституцији племенског друштва у Зети и Албанији и организацији племен-ских територија и савеза поклањају посебну пажњу италијански политички кру-гови и католичка црква због њиховог значаја за борбу против Турака и ислам-ских конвертита. У рубним крајевима Приморја под млетачком управом ства-ране су млетачке војне крајине од којих су се најснажније налазиле у северној Далмацији „према Лици, док је Лика била турска, и према Босни“. У друкчијојпозицији су биле млетачке крајине у Јужном приморју, у непосредном суседствуса племенима и њиховим ратнички и политички организованим народом начелу са најугледнијим племенским главарима и владикама, као у Старој ЦрнојГори. „Било је покушаја – пише Сретен Вукосављевић – да се крајине развију иу Боки, Црној Гори, у нашим Брдима и Брдима Малисорским ... Црна Гора саБрдима се прилично лако отела тежњи млетачкој да од ње створи своју крајинуи пошла својим путем. Сасвим рано Црна Гора је постала млетачки савезник свремена на време, а не њена војна крајина. Јасно савезник – као што је била приосвајању Херцег-Новог“82.

Развој племенског друштва у историјској Зети, посебно у Старој Црној Гори,Брдима и Старој Херцеговини, као и у Малесији и Мирдитији, имао је одређенепредиспозиције наслеђене из периода српске феудалне државе и владавине арба-нашких феудалних поглавара. У том погледу се Зета знатније разликовала од Мето- хије, Косова и Старе Рашке у којима је примарно словенско племенско друштво било потпуно расточено развојем феудалних друштвених односа, земљорадничке и рударске привреде, укључу- јући и сточарске скупине делимично посрбљених Влаха . У Старој Црној Гори, коју ПавлеРадусиновић идентификује са облашћу Старе Горње Зете83, такође у Брдима иСтарој Херцеговини, племенска организација се обнавља на основи сточарске

81 Исто, 236, 238.82 Вукосављевић, Историја сељачког друштва, I , 37, 38.83 П. Радусиновић, Насеља Старе Црне Горе , Општи део, Београд (САНУ) 1985, 97, 98–99

(Посебна издања САНУ, књ. DLXII, Одељење друштвених наука, књ. 92) – Стара Црна Гора, каообласт Старе Горње Зете (зетска крашка тврђава) обухвата Катунску, Љешанску, Ријечку и Црм-ничку нахију; граничи се Приморјем, посебно Боком и на осталим странама, Скадарским језером,Зетско-бјелопавлићком равницом и Никшићким пољем.

KosovoS.indd 10/24/2005, 9:36 AM78



79

Српско-црногорско и арбанашко племенско друштво

привреде, преображаја пастирских катуна у стална насеља и територијалне орга-низације становништва прилагођене рељефној структури крашких и планин-ско-долинских система за које се везују родовске заједнице и њихова катунска истална насеља. Унутар тих територија развијају се специфични етнички процесиусмерени ка широј обласној консолидацији и хомогенизацији родовских једи-ница српског и посрбљеног етничког идентитета и њиховој заоштреној полари-зацији према једнородним и инфилтрираним муслиманским популацијама.Процес сплемењавања Црногораца био је подстицан не само приливом досеље-ника из Херцеговине, Брда, Доње Зете и из Метохије и Косова, већ и снажномбиолошком репродукцијом племеника. Такође је био олакшан и немогућношћуувођења тимарског (спахијског) режима, који је, како показује турски катастарскипопис Области Бранковића из 1455. године, на Косову увелико функционисаојош у време српско-турског двовлашћа (1393–1455). За успостављање турског спа-хијског феудалног система у Горњој Зети, у њеним кршевитим и врлетним краје-вима, није било ни природних, нити економских услова. Зато је продор турскогфеудализма и ислама у Црну Гору захватио углавном низијске крајеве ГорњеЗете око Подгорице, Никшићко поље, Плавско-гусињски басен и неке крајевеПолимља. Треба нагласити још једну веома значајну детерминанту формирањаплеменских заједница и њиховог сплемењавања. Наиме, како објашњава Радуси-новић, „племена у Црној Гори се нијесу развила линијом природног ширењапородице, попут класичних родовских заједница“84, већ међусобним локалнимсплемењавањем досељених православних Срба из истих и различитих крајева,асимилацијом староседелаца и њиховим потискивањем са одређених племен-ских територија. Антропогеографско-етнографска проучавања Старе Црне Гореи других зетских области показују да је удео српског староседелачког становни-штва у њима био углавном испод 1/3 укупног живља, а понегде скоро незнатан,као у Ријечкој нахији у којој је Андрија Јовићевић забележио 1,6% њиховог уче-шћа у укупном броју домова. То се објашњава „померањем становништва премавишим брдско-планинским предјелима Горње Зете, као и снажним приливомдосељеника са простора северноарбанашких планина, Метохије, Брда, Рашке,Херцеговине и Босне“85.

Међу областима стварања и етничког консолидовања племенског друштваЦрне Горе, Херцеговине и Албаније особито се истиче Стара Црна Гора у којој се од XV века догађају велике промене у „саставу и кретању становни-штва, ... висока репродукција и емиграција, равнотежа у обиму популације завреме ратова и високи демографски раст у мирнијим временима“. У периодима

84 П. Радусиновић,Развој становништва Црне Горе до 1945. године : [необјављена докторска дисертација],Београд (Универзитет у Београду – Природно-математички факултет) 1969, 74–75 и даље.

85 Радусиновић, Развој становништва Црне Горе..., 100.

KosovoS.indd 10/24/2005, 9:36 AM79



80


турског продирања у Зету мења се карактер насељености која постаје „сталнијау нижим, а катунска у вишим деловима“. „Племена се све више самосталноистичу, обнављајући се новим досељеницима који се, нарочито после Косовскебитке до пада Зете, па и надаље, у знатним масама хватају планина и поглавитосточарства... Услед њихове пенетрације и асимилације староседелаца, нестајуимена старих Шпања, Малоншића, Матаруга“. У ове крајеве увиру досељеницииз Доње Зете, Зетског приморја, Херцеговине, Старе Рашке и Босне „и многидотадашњи катуни претварају се постепено у стална насеља“. Према проучава-њима Јована Ердељановића, племена Цетињани, Његуши, Ћеклићи и Цуце суу затеченом саставу 28% „старозећанског“, 47% херцеговачког и 25% осталог,углавном брђанског порекла. Андрија Јовићевић је у Ријечкој нахији забележио788 братстава, од којих су најстарија и међу најбројнијима из Старе Србије (340 домова),досељених овде у XV веку (подвукао М. Р.); највише је досељених Срба из Албаније(430 домова), а за њима и Старосрбијанцима следе досељеници из Херцеговине(207 домова), Брда и Боке и само по један дом из Хрватске, Далмације, Анадо-лије и Грчке86. Према Ковијанићевим проучавањима у Которском архиву, племеЊегуши су настали „по досељењу бројног новијег становништва крајем XIV ипочетком XV вијека, знатним приливом свјесног и борбеног нашег народног еле-мента из Зете и од Косова, из Босне и Херцеговине“. Петар Шобајић је утврдиода је на племенској територији Пјешиваца до XV века српски супстрат Лужаначинио „прве Србе који су дошли у Горњу Зету“ и асимиловали староседеоцеШпање (романизовани Илири), да би их одатле истисли „посткосовски досељеници “(подвукао М. Р.) и ускоци из разних крајева. Сличне појаве асимилације и поти-скивања староседелаца од стране првих и познијих словенских досељеника („поКосову“) важе, по Ковијанићу, „и за остала племена Катунске нахије“87 .

И као што је при свим историјски одсудним народним револуционарнимпокретима неопходно стварање таквих њихових језгара из којих полазе импулсии акције окупљања, повезивања и енергичног деловања усмереног ка циљевимаослобођења од тлачитеља и изграђивања самосвојног државно-националногентитета, тако је и у Црној Гори такву мисију и функцију задобила и остварилаона област која је географски, етнографски и социолошки чинила интегрисанбиосоцијални и етнодемографски систем одбрањив од спољних насртаја, циви-лизацијски дистанциран од супротстављених покрета, отворен према етнички

86 Упор.: П. Радусиновић, Насеља Старе Црне Горе. 101; Ј. Ердељановић, Стара Црна Гора , Бео-град (СКА) 1926 (Српски етнографски зборник, књ. XXXIX, Насеља и порекло становништва, књ.24); А. Јовићевић, Ријечка нахија у Црној Гори , Српски етнографски зборник, књ. XV, Насеља и поре-кло становништва, књ. 7, Београд (СКА) 1911.

87 Радусиновић, Насеља Старе Црне Горе ; П. Шобајић, Бјелопавлићи и Пјешивци , Српски етнограф-ски зборник, књ. XXVII, Насеља и порекло становништва, књ.15, Београд (СКА) 1923.

KosovoS.indd 10/24/2005, 9:36 AM80



81


сродним и социјално аналогним народним заједницама и сагласан њиховимтежњама, однеговане традиције историјске прошлости и очуваног памћењао свом идентитету, способан да препозна разорна искушења и да успоставиинтересна савезништва, да изгради високи углед поузданог и часног партнера,најзад – спреман да се суочи са одсудним тренуцима опстанка и упусти у ризикпобеде или уништења. Такво језгро реституције зетско-црногорске државно-сти и обнове њеног специфичног српско-црногорског етничког бића била јеСтара Црна Гора. Зато Милисав Лутовац наглашава да је Стара Црна Гора, – почијој је националној и историјској мисији и у епском заносу њеном надалекоразглашеном ратничком славом Црна Гора названа данас потиснутим именомСрпске Спарте – особито њена Катунска нахија – „та каменита тврђава у које сезбегло становништво из разних крајева, то последње упориште остатака средњо-вековне немањићке државе“ из које се „водила непрекидна борба за стварањецрногорске државе“88. Залогу њене назупчене отпорности према турском завојевачу и кон- вертитима српског, арбанашког и свакојаког другог порекла, чинила је племенска организација која је по Радусиновићу, односно изворима које је он користио, још у XIII, XIVи XV веку, када се поједина племена изричито помињу, обухватала 22 племенскеформације на простору Доње и Горње Зете, Старе Херцеговине, црногорскихи малисорских Брда, дакле од Боке, Бара, Паштровића и Малесије на југу, доПолимља, Потарја и Старе Рашке на северу, и од Хумина и Рудина на западу, доМетохије на истоку.89

На означеном простору Горње Зете у изворима XIII, XIV и XV века, се, поРадусиновићу, први пут помињу следећа племена: Његуши 1435; Цетињани 1485;Ћеклићи 1381 (по Јиречеку, а по Ердељановицу 1431); Цуце 1431 (по Ердељано-вићу име овог племена је веома старо, „прехришћанско“); Бјелице 1430; Озринићи 1411; Пјешивци 1445 (по Шобајићу основали су га Лужани, „први Срби који судошли у Горњу Зету ... Затекли су староседеоце Шпање, и асимиловали их“);Комани 1326; Малоншићи 1446 ( Малончићи у которским споменицима из 1432.).„Назив долази од арбанашке ријечи маленза која значи црно брдо, односно Црно-брђани, Црногорци“; ово старо племе је илирског порекла, касније посрбљено“; Бјелопавлићи 1411; Пипери 1416; Васојевићи 1444; Зупци 1305; Бањани 1319; Риђани 1423; Дробњаци 1285, затим 1354; Паштровићи 1355 (од 1423. до пада Млетачке репу-

блике 1797. „чинили засебну племенску општину“); Маине 1435; Мрковићи - Мркоје- вићи 1409; Кричани 1264 („старо племе на Тари, које су са Језера испод Дурмиторапотисли Дробњаци“); Никшићи 1399 („помињу се у дубровачким споменицимакао Власи Никшићи“); Кучи 1455.

88 Текст Милисава Лутовца цитиран по наводу П. Радусиновића, Насеља Старе Црне Горе , 101.89 П. Радусиновић, Развој становништва Црне Горе до 1945. године , 51–52. Аутор се позива на радове

К. Јиречека, Ј. Ердељановића, Р. Ковијанића. Љ. Стојановића, П. Шобајића, Г. Шкриванића, Р.Вешовића, С. Томића, А. Лубурића, В. Ћоровића, Ј. Вукмановића и др.

KosovoS.indd 10/24/2005, 9:36 AM81



82


Од ишчезлих племена Радусиновић наводи: Матаруге (у подручју Грахова, XVвек); Матагуже (1330, у јужном делу Зетске равнице); Лужане, (северно од Скадар-

ског језера и у долини Зете); Мацуре (у горњем току Мораче, „највише се одржалоу доњој Морачи и Братоножићима“).90

У њиховом саставу су и племена која су створена асимилацијом староседе-лаца и мешањем зетских Срба са арбанашким племенима, на основу чега су пони-кла предања о српско-арбанашком пореклу неколиких у изворима и народнојтрадицији најпознатијих црногорских и арбанашких племена91.

За језгро албанског народа обично се у литератури означавају Албани ( Арбани ),племенска групација у околини Кроје, која се овде формирала још у римскомпериоду. „Веома покретљиви, стизали су они са својим стадима на планинска,

па и жупна пасишта по многим крајевима данашње Црне Горе ... мешајући се сасрпским живљем“, о чему сведочи велики број топонима. „У планини, источноод Скадарског језера, седела су велика племена – као и данас још врло угледни, аод 1330. често помињени Хоти“. Ту су асимиловане старобалканске скупине „каошто су Букумири , Кучи , Шпањи и др.“ По народној традицији „пет брата Васо, Пипо,Озро, Красо и Ото су преци српских глемена Васојевића. Пипера, Озринића и арбана-шких Краснића и Хота . Слично је и са Кучима који су по предању заједно са Кастра- тима и Шаљанима, мада се Кучи, по М. Болици (1614) јављају као „Chuzzi Albanesidel rito romano “. Најстарије племенске скупине сточара се у изворима помињупод општим називом Морлаци или Власи. „У Дукљанском летопису, у XII вијеку,помињу се као Morovlachi или Nigri Latini“. У дубровачким изворима то су Moro-

lachi – од 1420. године Morlachi . „У XVI вијеку Млечићи називају све становнике накопну од Кварнера до Бара, изузимајући становнике у варошима, Murlacchi“.92

Племенском друштву Црне Горе, Херцеговине, Албаније и рецидивима при-марних племенских организација номадских и полуномадских старобалканскихетничких група је у светској, европској и нашој науци посвећена особита пажња.Проучавања племенског друштва балканских народа се настављају до најновијегвремена и представљају једну од преокупација мултидисциплинарних научнихобласти балканологије, албанологије и културологије. Академик Васа Чубриловићпомиње и знаменитог америчког социолога Луиса Моргана који је у свом делу

„Прадруштво“ (Ancient Society) поклонио пажњу балканском племенском дру-штву којим се на овом тлу бавио и оснивач наше науке о народу Вук Ст. Караџић93.

90 Исто.91 Радусиновић, Развој становништва Црне Горе до 1945. године , 50.92 Исто.93 В. Чубриловић, Патријархална друштва и њихова обичајна права у Албанији и Црној Гори средњег

века , Обичајно право и самоуправе на Балкану и у суседним земљама, Београд 1974, 43 (Посебна издања Балканолошког института САНУ, књ. 1)

KosovoS.indd 10/24/2005, 9:36 AM82



83


Чубриловић подробније образлаже теоријске основе истраживања балканског,посебно црногорског, херцеговачког и албанског племенског друштва, и указујена три приступа. На првом су месту Цвијићева антропогеографско-етнолошкаи јужнословенско-балканска и средњоевропска историјска школа. Цвијићевашкола се углавном ослања на резултате антропогеографско-етнолошких истра-живања предузетих у Црној Гори, Херцеговини и лимитрофним српско-арба-нашким областима који су објављени у првим серијама Српског етнографскогзборника и другим научним гласилима. Према овој теорији племенско друштвоЦрне Горе и Херцеговине „вуче своје корене још од старих словенских пле-мена“. Истраживачки резултати потврђују српско-јужнословенску основу „црно-горског племенског друштва концем средњег и почетком новог века“, особитоу сфери обичајног права чија је „терминологија изразито јужнословенска“94.Напомињемо да је српска, односно Цвијићева научна школа, управо проучава-њем патријархалног и других балканских културногеографских региона стекла уевропској научној јавности особита признања као оригинални научни правац уодносу на немачку и француску концепцију географије човека95.

На другој страни, истиче се „историјска школа почев од Константина Јире-чека и Милана Шуфлаја наовамо“ која „доказује на основу историјских изворада су ова племена (Чубриловић мисли на црногорско племенско друштво – нап.М. Р.) сразмерно нова друштвена формација настала концем средњег и почеткомновог века. Племенско друштво Црне Горе и Херцеговине је израсло из кризафеудалног друштва средњовековне Зете и Србије... под окриљем катунских само-управа сточарског становништва“96. Са овим двема теоријама у тесној је везиконцепција по којој је племенско друштво ових области у специфичним гео-графским, културним и социјалним условима надживело феудални поредак сред-њег века на чијим се рушевинама „у планинама и жупама данашње Црне Горепочиње од конца XII века ... изграђивати и племенско друштво“. Оно је билопод знатним утицајем влашке компоненте, такође и социолошки сродне арба-нашке племенске организације. Турски освајач је у Зети и Албанији прихватио„ово ново стање ствари“ – заправо кнежинску самоуправу из које је настао повла-шћени положај Црне Горе као царског хаса и знатна племенска самоуправа Арба-наса. Тако је у крајевима историјске Зете и Албаније турска власт успоставилаизнијансирани систем правних регула који је уважавао обичајно право и водиотолерантну верску и фискалну политику, чак ослобађајући хришћане Арбанасе

94 Исто, 53–54.95 С. А. Токарев, Научная методология Иована Цвиича и антропогеографическое направление в западное-

вропейской науке , Научно дело Јована Цвијића, Београд 1982, 360–361 (Научни скупови САНУ, књ.XV, Председништво, књ. 2)

96 В. Чубриловић, нав. рад, 52.

KosovoS.indd 10/24/2005, 9:36 AM83



84


главарине (џизје) и замењујући ову обавезу хришћанских поданика за служење утурској војсци. У вези селективне турске политике у Зети и Албанији Васа Чубри-ловић наглашава да су „управљачи из Цариграда водили еластичну, често и попу-стљиву политику у Албанији и Црној Гори“ где су „затекли ... јачање племенскихснага, како у планинама тако и у жупама. Са овим снагама они праве компромиседајући им нове и признавајући старе повластице“97.

Турски феудални режим се заправо никада није учврстио у племенски орга-низованим друштвима Зете и Албаније. То му је успело – како истиче ХасанКалеши – „у јужној Албанији, у равничарским крајевима и градовима средње исеверне Албаније и Косова, док је четвороугао између Дебра, Призрена, Скадра и Подго- рице, укључујући и Ђаковичку и Пећку Малесију, иако је формално био под турском влашћу, у суштини остао ван домашаја директног турског утицаја “98.

О специфичном статусу Горње Зете са Зетском равницом и прибрежјем Ска-дарског језера говори и положај српске православне цркве у тој области измеђуXV и XVII века. Олга Зиројевић је на основу историјских извора и турских деф-тера идентификовала 14 манастира и цркава у зетско-црногорском делу Скадар-ског санџака и 21 цркву и манастир у Метохијској области истог санџака99.

Извори потврђују да су зетске цркве и манастири рушени у периоду турскихосвајања и убрзо затим обнављани, да је некима од њих турска власт оставила накоришћење претходно стечене поседе који су увећавани новим купљеним башти-нама, да је у водећим духовним центрима изграђена основа народног покретаза ослобођење и очување српско-православног идентитета и да је највећи деоцркава и манастира разаран крајем XVII и у првој половини XVIII века, у времеустанака и аустро-турских ратова. ‘То показује да је Горња Зета делила историј-ску судбину српског народа у Метохији и на Косову, али да је управо у периодунајтежих искушења и етничких померања у њеној крашкој тврђави изграђенаоснова црногорске политичке аутономије и државности.

Компаративна истраживања племенског друштва балканских земаља средњеги новог века, особито у историјској Зети, Херцеговини и Албанији, показују дасу у овом процесу снажно дошле до изражаја диференцијалне етничке, циви-лизацијске и социјалне особености српско-словенског, арбанашког и старобал-канског, у првом реду влашког етнокултурног идентитета, да је обнављање брат-ственичко-племенског друштва Срба и Арбанаса у историјској Зети и Албанијиимало дубоке историјске и друштвене корене, да се на генералном плану овајпроцес одвијао углавном синхроно, а у одређеним зонама комплементарно, са

97 Исто, 52–53, 65.98 Х. Калеши, Турски покушаји ревидирања Законика Леке Дукађина и укидање аутономије албанских пле-

мена у XIX веку , Обичајно право и самоуправе на Балкану ..., 38999 Упор.: О. Зиројевић, Поседи манастира у Скадарском санџаку , 19–65, 66–85.

KosovoS.indd 10/24/2005, 9:36 AM84



85


појавама српско-арбанашке симбиозе, да је конфесионална детерминанта ималакардинални значај за поларизацију и хомогенизацију српско-црногорског и арба-нашког племенског друштва и да је антропогеографска, етнографска, друштвенаи политичкогеографска динамика и структура новостворених, односно обновље-них племенских друштава, била прворазредни чинилац етнонационалне консо-лидације у скоро свим областима продирања и запоседања од стране племеника.Са таквог историјско-антропогеографског, етнографског и друштвеног станови-шта долази у пуној мери до изражаја значај и утицај племенског друштва Зете,Херцеговине и Албаније на етничке, културне и политичке процесе у Метохији,на Косову, у Горњој Морави и Македонији, као и у Шумадији и осталој севернојСрбији између Дрине и Мораве.

Наша усредсређеност на процесе етничке консолидације и диференција-ције српско-црногорског и арбанашког племенског друштва у области историј-ске Зете, Херцеговине и Албаније не значи и упрошћену дихотомну представукоја занемарује специфичну антрополошко-етнографску функцију старобал-канских племенских формација у формирању српског, албанског, бугарскоги грчког народа кроз дуге и етнички разносмерне облике асимилације Влахаи других старобалканских скупина од стране народа изграђеног етнонационал-ног идентитета и државне организације. За нашу тему о етнографским проце-сима и етнографском положају Косова и Метохије, историјске Зете, Црне Горе,Херцеговине, северне Албаније, српских земаља Старе Рашке, Старог Влаха иосталих области између Подриња и источних крајина до Старе планине и нека-дашњег Видинског санџака, до Саве и Дунава на северу, – влашка компонентаима значајну улогу у смислу подложности етничкој асимилацији и флотантногпонашања између оснажених етничких заједница.

Током вековног формирања свог етничког простора Арбанаси се из областијужно од Дрима, – где се источно од Драча налазило језгро арбанашког етникума Арберија , – „спуштају у XI и XII веку најпре у равнице око Скадра“, а у „XIII и XIVвеку они продиру са својим насељима дубоко у стару Зету, Рашку и Хум све доблизу реке Неретве ... Тако се целом ширином већ концем XIII века сусрело патри-јархално друштво арбанашко са јужнословенским патријархалним друштвом устарој Зети ... Политичка експанзија Зете и Србије према Албанији и етничко

ширење Арбанаса продирањем њихових катуна на север убрзали су и продубилисимбиозу арбанашког и јужнословенског патријархалног друштва и њиховог оби-чајног права“. У етнографским процесима суделују и бројне групе влашких сто-чара. „Само оне немају ... онако изразито родовски значај као код Арбанаса“, доксу, на другој страни, „катунске самоуправе планинских сточара на Балкану билевезане за средњовековне Влахе“, знатно више него за арбанашке катуне100. У

100 В. Чубриловић, н. д., 51–52.

KosovoS.indd 10/24/2005, 9:36 AM85



86


тој трихотомној племенској структури – коју чине црногорско-херцеговачки,делом и рашки Срби, Арбанаси и Власи, уз партиципицију и инфилтрирањеосталих етницитета – етнографски, антропогеографски и социолошки процесзадобија разносмерни диференцијални и интеграциони карактер. На једнојстрани се експанзивно развија арбанашко племенско друштво, на другој странисе учвршћује и територијализује српско-црногорска племенска организација, ана трећој страни и даље траје процес словенизације (србизације), албанизацијеи грцизације влашких сточара. При томе многе врло покретљиве влашке номад-ске групе измичу асимилацији, нарочито у областима њихове концентрације иширег распона сезонских кретања, да би се у Зети, Албанији, Метохији, Косову,Рашкој, Старом Влаху и широм динарских, приморских (јадранских, егејскихи понтијских) и централнобалканских области претопиле у Србе, Црногорце,Хрвате, Арбанасе, Грке, Латине и Бугаре101.

У „Балканском полуострву“ (поглавље „Географски распоред балканскихнарода“) Јован Цвијић под општим називом Аромуни и Армани подразумева Дако- румуне на левој обали Дунава и Македорумуне у „унутрашњости Полуострва. Тосу влашке скупине познате под називима Црновунци, Власи, Куцовласи, Каравласи, Цинцари, Карагуни ; у Истри се зову Ћићи и Ћирибари , а у динарским планинама,нарочито на Велебиту, Мавровласи или Морлаци . „Македорумуни су балкански ста-роседеоци“, „а и сада није решено да ли су Дакорумуни пореклом са Балканскогполуострва, па су се сеобама преместили на леву обалу Дунава, или су тамо старостановништво од Римљана Дакије („Трајанови колонисти“). Цвијић такође обја-шњава распоред и кретања Влаха – номадских сточара, напомињући да Власи незалазе на Шарпланину и западније од ње „због несигурности, због Арбанаса“.Цинцарска група Аромуна се умногоме друкчије понашала од сточарских група:они се не баве земљорадњом и сточарством и живе у варошима где су се расулипосле уништења Москопоља (Мускопоље) – њиховог главног трговачког средиштау ЈИ Албанији, које су учинили Арбанаси на челу са озлоглашеним Али-пашом Јањинским крајем XVIII и почетком XIX века; бавили су се печалбом широмбалканских земаља и настанили у градовима Македоније, Косова, Метохије – осо-бито у Призрену, јужне и северне Србије – у Нишу, Београду, Смедереву и др., гдесу се највећим делом асимиловали у Србе. У својој етностатистици становништва

Призрена Јастребов је 70-тих година XIX века забележио 127 цинцарских кућа.Цвијић издваја и трећу велику групу Аромуна у централним и источним обла-стима Полуострва где су у Тесалији и Етолији „чинили већину становништва“(Велика и Мала Влашка). Било их је у знатном броју и у тзв. Белој Влашкој, напланини Балкану; овде су „са Бугарима у XII веку, за време Асенове династије,

101 Упор.: Ј. Цвијић, Балканско полуострво, I, 259–261; И. С. Ястребовъ, Стара Сербія и Албанія,19 (за Влахе Ђаковичке области), стр. 39, 43–44 (за Цинцаре у Призрену ); М. Недељковић, Лексиконнарода света , Београд 2001, 15, 44, 229–230 (Посебна издања СКЗ, и Службеног листа СРЈ)

KosovoS.indd 10/24/2005, 9:36 AM86



87


основали влашко-бугарску краљевину“. Такође се из тог времена помиње ЦрнаВлашка у данашњој Молдавији, затим Власи у Добруџи и Тракији итд. Полазећи

од широке распрострањености етнонима Власи у динарским крајевима Цвијићупозорава да је „у средњем веку име Влах ( Власи ) изгубило своје етнографско зна-чење и њиме су називани сточари без обзира на народност“, те „није могуће увекса сигурношћу одлучити да ли се ово име Власи односило само на праве Аромунеили и на српске сточаре“. У истом смислу пише и Стојан Новаковић. По изво-рима које је Цвијић користио процењује се да је „крајем XVIII века у централними пиндским областима Полуострва било 400.000 до 500.000 Аромуна“. Власи уМакедонији и Грчкој се „врло ретко исламизирају”; изузетак су Мегленски Власиу јужној Македонији „где су се најпре измешали са досељеним Печењезима, па сусе потом, пре 200–300 година исламизирали“. Насупрот томе, у Метохији и При-зренској области, где је била највећа концентрација влашких сточара и катуна,настаје после средњовековног периода србизације, раздобље албанизације и исла-мизације, особито око Ђаковице, у Подрими и Призренском Подгору, и то већод XVI века, које је ишло упоредо са досељавањем Арбанаса и њиховим превера-вањем из католичанства на ислам. На тај начин се на Косову и Метохији влашкиетницитет практично угасио.

У Моравској, Источној Србији и Подунављу изражене су појаве влашко-срп-ске симбиозе и флотантног понашања код националног опредељења и у најно-вије време102, у Македонији се процес асимилације Влаха у македонске Словене,односно садашњу македонску нацију, највећим делом одиграо током турског и

југословенског међуратног периода, да би у македонској држави влашка народ-ност стабилизовала свој исконски етнички и културни идентитет.

102 Према резултатима послератних пописа становништва у СФР Југославији се 1948. год. завлашку народност изјаснило 102953. лица, 1953 год. 36728, 1961. год. 9463, 1971. год. 21990. 1981.год. 32071; од тога у односним годинама у Србији: 93440 (90,8%), 28047 (76,4%), 1368 (14,5%),

14724 ( 67,0%), 25596 (79,8%); у Македонији: 9511 ( 9,2%), 8668 (23,6%), 8046 ( 85,0%), 7190 ( 32,7%),6392 ( 19,9%) – укупно Власи у Србији и Македонији у односу на све декларисане Влахе: 1948.год. 100,0%, 1953. год. 100,0%, 1961. год. 99,5%, 1971. год. 99,7%, 1981. год. 99,7%. Попис из 1991.забележио је у Србији 17807 Влаха, од којих 17672 (99,2%) у Централној Србији, 132 у Војводинии 3 на Космету. Најновији попис из 2002. године бележи 39953 Влаха у Централној Србији и 101у Војводини.

Извори података: Д. Велат, Становништво Југославије у послератном периоду , Студије, анализе и при-кази СЗС, бр. 123, Београд 1988; СР Југославија, Попис становништва 1991 – Национална припадност ,СЗС, књ. 3, Београд 1993; Попис становништва, домаћинстава и станова у 2002, књ. 1, Национална илиетничка припадност, Београд (РЗС Србије) 2003.

KosovoS.indd 10/24/2005, 9:36 AM87



89

Е ТНИЧКА КОНСОЛИДАЦИЈА И КОНВЕРГЕНЦИЈА СРПСКО-ЦРНОГОРСКОГ И АРБАНАШКОГ

ПЛЕМЕНСКОГ

ДРУШТВА

,СРПСКО

- АРБАНАШКА

СИМБИОЗА

И ДИФЕРЕНЦИЈАЛНИ ЕТНОГЕНЕТСКИ ПРОЦЕСИ У ЛИМИТРОФНИМ ЗОНАМА

Синтезом етнографских и антропогеографских појава и односа и препозна-вањем њихове историјске улоге и садејства долазимо до сазнања о оним базними разнозначним особеностима етничког, демографског и друштвеног процесакоји је временом одвео ка успостављању и продубљавању етничке, социјалнеи културне хомогенизације и поларизације и до стварања посебних антропоге-ографских и етнографских области и крајева у историјској Зети, Метохији ињеном високопланинском ободу, као и на равном Косову, – отвореном са свихстрана покретима и струјањима народа и култура, том медијуму за наизменичнои једновремено сливање људских група најразличитијег идентитета, фуриознарасељавања и многе битке и војне концентрације од дарданских, римских исловенско-византијских времена до данас. Такође у Старој Рашкој из које је кре-нула на Косова и у Метохију од XI века државотворна српска акција, са којомсе сливала и српско-словенска и српско-влашка етногенеза у Горњој Зети иса њом спајала и од ње раздвајала арбанашка и српско-арбанашка симбиоза у Доњој Зети и северној Албанији, да би у турском периоду та иста старорашкаматична област била просечена „Зеленом трансферзалом“ између Босне иИбра, до Косова Поља и Лаба.

У истим областима и крајевима се синхроно историјским догађањима и узнаку сукцесивних изукрштаних миграција, етничких прожимања и утапањаистурених крајишничких грана Срба и Арбанаса у сконцентрисана етничкајезгра, померају и сужавају етничке размеђе и лимитрофне српско-арбанашкезоне у Доњој и Горњој Зети, у Дримској долини, Метохији, у горостасним пла-нинским групама Проклетија и Шаре и Призренској котлини, да би у позномпериоду турске владавине и до балканских и светских ратова, – са међуратномфазом колонизације Срба и Црногораца, и надаље, од друге половине XX века – прелазне, мешовите и лимитрофне зоне Срба и Арбанаса и у Метохијско-при-зренској, и у Скадарско-малисорској, и у Мирдитској области скоро ишчезле саетничке карте, одржавши се у знатно суженом распону у једном делу брђанске иприморске Црне Горе.

Указивање на удео влашко-старобалканске компоненте у процесима симбиозеи амалгамизације балканских народа, особито српско-словенског становништва

KosovoS.indd 10/24/2005, 9:36 AM89



90


Зете, Рашке, Херцеговине, Метохије, Косова, Старог Влаха, Централне и СевернеСрбије, посебно Подунавља, Хомоља и источносрбијанских крајина, учињеноје на овом месту да бисмо увек имали на уму етнографску и антрополошку чињеницу осуделовању различитих, делимично или потпуно асимилованих етницитета и амалгама устварању српског народа широм српског историјског и етничког простора и његових природно- географски и историјскогеографски издиференцираних антропогеографских и етнографскихобласти сличне или различите социјалне организације, материјалне и духовне културе иполитичкогеографског положаја . Уосталом, како то закључује непревазиђени истра-живач Црне Горе, Павел Аполонович Ровински, „нема у свијету ни једног народакоји у себи није примио неке инородне примјесе “; „питање је само у томе, каква се народностодржала изнад осталих “. Тумачећи Ровинског, Павле Радусиновић, на основу дубо-ког познавања племенског састава Црне Горе и порекла сваког племена пона-особ, констатује „да у општем саставу житељи Црне Горе припадају једноме главноме типу; то су Срби, јужнога говора, чијим обрасцем сматрају нарјечја Херцеговине . Не самопо језику него и по поријеклу велики део житеља садашње Црне Горе су Херце-говци. Такозвана Катунска нахија, која чини језгро Црне Горе, сва је насељенаХерцеговцима“, а њој су присаједињени Грахово, Бањани, Рудине, Никшић, диоГацка, Пива и Дробњак. Остале области Црне Горе насељене су, ако не из Хер-цеговине, онда из земаља истога јужнога говора, као из Босне, Старе Србије иПриморја; и све те разноликости постепено се изражавају и ишчезавају у једноме општемтипу Црногорца “. Надаље, Ровински и Радусиновић истичу племенске заједницемешовитог порекла; такви су, пре свих Кучи , „међу којима је, без сумње, много

албанског елемента“. „Поред тога, свуда се могу наћи остаци старожитеља“ које„садашњи насељеници (мисли се на насељенике из времена XIX века – нап.М. Р.) сматрају инородцима и крсте их различитим именима, као Чифути или Јагуди и Жуђели, Шпанци, Јермоласи, Лужани, Букумири, Мацуре“103. Из истра-живачког опуса Ровинског, Ј. Ердељановића, А. Јовићевића и других најистакну-тијих познавалаца Црне Горе, међу којима се у садашње време истиче архивскимналазима Риста Ковијанић, а истраживачким подухватом на пољу антропогеогра-фије и историјске демографије и свеобухватном синтезом антропогеографско-етногеографског развитка Црне Горе Павле Радусиновић – проистиче једна одфундаменталних Радусиновићевих онтолошких парадигми; а то је, са ослонцемна Ровинског, да „заједнички именитељ“ етничког, антропогеографског, етнокул-турног и социолошког процеса резултира из „народног самопамћења и самоспознаје “ , по којој је „посткосовска имиграција новог српског живља у Црну Гору синхронична и посље- дична турској најезди и њеном освајању српских земаља, означила главни и завршни етнички,етнокултурни и етнопсихички печат становништва Црне Горе“. У таквој „етничкој

103 Упор.: П. А. Ровинский, Черногориия, II, Санктпетербургь 1897, 3–4; Радусиновић, О Црној Гори и њеном становништву, Андријевица, 2002, 61–62.

KosovoS.indd 10/24/2005, 9:36 AM90



91


лабораторији“ особитог интензитета и убрзања етничког процеса, истиче се осно-ваност општег закључка Ровинског по коме су „све затечене старобалканске скупине,будући мањинске, раздвојене и нејединствене, у сусрету са етнички и духовно једријом и супремант- нијом српском народношћу морале бити асимиловане и њоме типолошки сједињене “.104

Исто се може рећи и за „сусрет“ експанзивног арбанашког етноса и расточе-ног старобалканског етничког супстрата који је управо у Метохији и на Косову асимилован, односно албанизован, брже и компактније него што је посрбљавантоком вишевековне српско-словенске пенетрације и тровековне српске влада-вине. Јер, ако су у метохијско-косовском језгру средњовековне Србије влашкегрупе и катуни опстојали на основи посебног социјалног статуса покретљивихсточара („Закон Влахом“), на истом простору позније експанзије арбанашкихплеменика, влашке групе – без обзира на прежитке племенске организације –нису имале никакву историјску шансу етничког преживљавања. Српски владари,већ од Стефана Немање градили су економску и државну снагу на основамаземљорадничке и рударске привреде, те су спречавали њено екстензивирањепред стихијом номадског сточарења, чак забрањујући или условљавајући женид-бене везе Срба земљорадника са Влахињама. Родовско и братственичко-племен-ско сточарско арбанашко друштво је имало своја правила и начине запоседањатериторије, и планинске и земљорадничке, у суштини исте или врло сличне каоу Црној Гори, те су и на једној и на другој страни црногорски и арбанашки пле-меници у борби за територију просто упили или потисли не мали број влашкихсточара и остале инородне елементе чији су прежици ту и тамо нашли уточиште

у градовима, где су такође коренито променили етнички идентитет.Зато се арбанашко племенско друштво једино на правцима „сусрета“ са срп-

ско-црногорским племенима у Зети и Брдима сучелило са снажним супарникомоко господарења планином, испашом и жупом и повременим партнером у борбипротив турског тлачитеља, те се – како наглашава Сретен Вукосављевић – на тојстрани није ни помакло у дубину Горње Зете. Из тих времена, не само у народномпамћењу о заједничком пореклу и сливању у српско-арбанашку симбиозу поједи-них братстава и племена, већ и из чињеница забележених у изворима, потичунаучно утемељени налази о међусобном стапању Срба, Арбанаса и старобалкан-ских група из којих су излучене неке од најснажнијих и најекспанзивнијих српско-

црногорских и арбанашких племенских формација. Скоро по правилу, и са пуноразлога, првенство у тој групи племена припада црногорским Кучима и арбанашкимКлиментима. Од српских историчара Климентима се с нарочитом приљежношћуи одличним познавањем венецијанских, которских и римских извора бавио Јован Томић, који је поклонио особиту пажњу присилном пресељавању Клименатана Пештерску висораван од стране пећког паше Ходаверди Махмуд Беговића

104 П. Радусиновић, нав. дело, 62.

KosovoS.indd 10/24/2005, 9:36 AM91



92


и јуначкој епопеји њиховог борбеног повратка у завичај (између 1700–1707године)105, док је о активном учешћу Климената и неких других арбанашких пле-мена у устанку Срба и Арбанаса против Турака 1737–1739. и њиховој сеоби прекоШумадије и северозападне Србије у Срем написао занимљиву расправу МитаКостић106. И Јован Томић и Мита Костић, поред више других српских истори-чара и антропогеографа, без двоумљења говоре о Климентима као моћном арба-нашком племену српских корена више се ослањајући на историјске изворе негона народну традицију. Но коликогод да је ова изванредна историјско-етнографскатема примамљива у смислу племените идеје и јуначке традиције по којој су на тојразуђеној брђанско-црногорско-малисорској, горњо- и доњо-зетској, приморско-скадарској, делимично и подримско-дукађинској страни Срби и Арбанаси изгра-дили неколике племенске заједнице сливањем двају различитих генетских коренаи да су се тек временом разлучили на два паралелна етноса, да су их кроз читавуисторију мучиле исте невоље око голог опстанка у оскудној природи и пред наср-тајима турског завојевача и једнородних конвертита, да су се крвили међу собомне због вере и националног заноса, већ због планинских испаша и настојања даобдрже своју територију и размакну њене границе на рачун слабијих и клонулихплемена, да су и једни и драги развили исте или сличне норме обичајног права –наречена тема је релевантна нашим опсервацијама о етничким процесима у Мето-хији и на Косову онолико колико коинцидира са типолошком поларизацијомсрпско-арбанашких односа и етнографске структуре у трима главним областимањихове манифестације: у горњозетско-црногорско-брђанској, доњозетско-северноарбанашкој и у метохијско-косовској. Због изванредног значаја ове историјскогеографске, исто-ријскоетнографске и антропогеографске диференцијације за етногеографскиположај Косова и Метохије кроз читав средњи век и турски период – из кога у зад-њој инстанци резултира савремени етнографски, културни и геополитички поло-жај Јужне покрајине – морамо се осврнути на његове детерминанте, ослањајући сена најбоље познаваоце етничких процеса у Зети, Албанији и Старој Србији.

У приступу назначеној теми је у првом плану двосмерни карактер обновље-них племенских друштава црногорских Срба и Арбанаса у смислу етнонацио-налне конвергенције, консолидације и поларизације, испољавајући се после-дично као чинилац политичке организације и политичкогеографског положајаЗете, Косова, Метохије и северне Албаније. У том смислу Ровински и Радусино-вић наглашавају чињеницу по којој у политичко-историјском и етнонационал-ном процесу „најкомплексније и највидније мјесто припада етнографском аспекту “ , штозначи да у „темељу свеукупног патријархалитета црногорске друштвене стварности почива

105 Ј. Томић, О Арнаутима у Старој Србији и Санџаку , Београд 1913, 71–81, 82–93.106 М. Костић, Устанак Срба и Арбанаса у Старој Србији против Турака 1737–1739 и сеоба у Угарску ,

Гласник Скопског научног друштва VII–VIII (1929/ 30) [1930].

KosovoS.indd 10/24/2005, 9:36 AM92



93


племенска организација и њена родовско-братственичка и патрилинеарна основа “107. А наосновно питање које у истом контексту поставља Радусиновић – „како се племекао друштвени облик ревитализирало у посткосовским условима живота на про-стору Старе Црне Горе и Брда“ – одговор је дао Ровински: ... „ Док је постојала срп- ска држава, у политичком животу су функционисале државне норме, док су норме родовског илиплеменског функционисале у унутрашњој организацији живота народа; чим је нестала држава,ове се друге норме јављају и као политички фактор... Ово се догодило у последње вријеме кадасу у Црну Гору приспјели Срби из разних крајева послије пропасти Српског царства и када суњихови ранији крајеви пали под турску власт, углавном током XV вијека. Ови су долазилитако масовно да се понекад у њих утапало старо становништво108. Радусиновић уз тонапомиње да се са гледиштем Ровинског „у сагледавању посткосовског развоја ијачања племенске организације у Црној Гори, боље рећи у областима класичног

племенског сточарства Рашке, Зете и Хума“ слажу „сви каснији испитивачи пле-менског живота у нас, као Цвијић, Ердељановић, Чубриловић, Вукосављевић идруги“109. Ровински је, такође, посветио пажњу породици унутар племенског дру-штва за коју „нема уобичајеног српског термина задруга“, јер „великих породицау Црној Гори има мало и махом се сријећу у њеном херцеговачком делу“; затимследи минуциозна анализа вредносних критериј ума, „имовинских, насљеднихи обичајно-правних односа“ и индивидуалних особина Црногораца – „биофи-зичких и духовно-етичких, психолошких и у ширем спектру гледано културоло-шких“. Ровински није поштедео Црногорце критичких запажања неких њиховихрђавих црта, као што су „преголема осјетљивост, крајња раздражљивост и амби-

циозност“, да би нагласио „пажљивост и радозналост“, „необичну пријемчивостспољних утисака“, „памћење, бистрину“ и „сажетост ума“, далековидост и фило-зофске погледе „чији је блистави представник Његош“, „снажно развијено осе-ћање части, необичну храброст, друштвеност, гостопримство и дарежљивост“, аизнад свега „прослављено јунаштво чији се легендарни ореол ширио Европом,у првом реду Русијом“110. Управо та особина је инспирисала генијалног Алексан-дра Сергејевича Пушкина да напише поему „Бонапарта и Црногорци“111.

107 П. Радусиновић, Павле Аполонович Ровински , Подгорица 1996, 127.108 П. А. Ровински, Црна Гора у прошлости и садашњости, т. 2, Цетиње, 1994; П. Радусиновић,

н. д., 127–128.109 П. Радусиновић, нав. дело, 128.110 Упор.: П. Радусиновић, исто, 132–134; П. А. Ровински, Црна Гора у прошлости и садашњости,

23; П. А. Лавров, П. А. Ровинский и его труды о Черногории , Известия. Императорского русского геогра-фического общества 52 (1916) 545.

111 Велики руски песник Пушкин је 1834. испевао поему Бонапарт и Черногорцы поводом поразафранцуског одреда који је 1806. покушао да продре у Црну Гору са которске стране. Пушкин сеживо интересовао за српску народну поезију и борбу српског народа против турског јарма којој јепосветио стихове о Црном Ђорђу и војводи Милошу: А. С. Пушкин, Сочинения, том первьй , Москва1962, 360–361, 362–364.

KosovoS.indd 10/24/2005, 9:36 AM93



94


* * *

Горе цитиране одреднице и особине црногорских племеника и црногорскогплеменског друштва сједињују се у црвену нит националне мисије оваплоћенестварањем слободне српске државе на простору Горње Зете и Приморја. Њенуесенцијалну снагу изградили су пресељеници и ускоци из Херцеговине, СтареРашке, Метохије, Косова и Доње Зете, сједињујући се са староседеоцима и ура-стајући у географску средину староцрногорске крашке тврђаве, горостасногдинарског свода и његових брда, површи, високих поља и дубоких долина. Изтог бастиона који као орловско гнездо надвишава Зетску равницу, Приморје иМетохију, кретале су упоредо и заједно са суседним динарским Србима Херцего-вине, Полимља, Ибра, Рашке и Босне непресушни потоци и реке пресељеника

у опустошену Србију у којој су, исто као у свом завичају, заједно са Старосрби-јанцима и јужним струјама људи необично истрајне одважности, промишљено-сти и радиности, учинили и консолидовали нововековни Пијемонт слободнеСрбије и Српске револуције, уносећи у народни покрет снажна демократскахтења и породивши од својих племеника династије Петровића, Карађорђевићаи Обреновића. И као да се та читава бурна национална, политичка и културна историјаЗете, Старе Рашке, Косова, Метохије и Северне Србије, прелама око Косова, које симболизује размеђу двеју епоха етничке, политичке и културне историје српског народа: „пре Косова“, и„после Косова“. Та размеђа има далеко шире и рационалније значење од свог митског овапло- ћења, јер се јарко истиче као прекретница и у историјској етнографији, социологији и културо-

логији Црне Горе и њеног племенског друштва .

* * *

Размотрићемо надаље функцију и значење племенског друштва у широјобласти родовско-племенске организације, с нарочитим обзиром на диференци-јалне карактеристике етнографског процеса у Зети, Северној Албанији и Косов-ско-метохијској Старој Србији.

У првим двема областима горњозетско-брђанској и доњозетско-северноарбанашкој ревитализована су два експанзивна племенска друштва, сродна по карактероло-

гији и социјалној организацији, углавном различитих, али и неких заједничкихгенетских корена. На линијама њиховог додира било је померања и потиски-вања, мешања и међусобног сливања, што се пре свега односи на Куче, Пипере,Клименте, Хоте, Груде и неке друге племенске формације на обема странама.Целокупан процес етничког сливања, раздвајања и кристализације ка српско-православном, односно арбанашко-католичком и арбанашко-муслиманскомидентитету одвијао се од првих столећа досељења Словена, односно од провале Турака у другој половини XIV и током XV века и XVI века и обухватио је историј-ску Зету, Зетско и Арбанашко приморје, северну и средњу Албанију до Девола

KosovoS.indd 10/24/2005, 9:36 AM94



95


и Војуше. Изванредно су били сложени етнички процеси на овом простору укоме се излучују српско-словенска, арбанашка и приморско-латинска језгра, те гаМилан Шуфлај с правом означава као етничку „реторту“. Овај врсни познавалацетничке и политичке историје Арбанаса пише о томе следеће: „Словенско засе-љење двојако је обухватило арбанашку језгру“ коју, ослањајући се на Птоломеја,тј. на помен из II века нове ере, Шуфлај одређује као Албе који су обитавали окограда Албанопоља, потоње Крује . „То старо племе Албен имало је централни положају арбанаској језгри. А како су му сједишта сизала до главне жиле куцавице староги средовјечног Балкана, до гласовитe Via Egnata, то није чудо што су страни пут-ници и посматрачи ово његовo име пренијели на сва остала племена истога језика.Свијест заједнице код свих тих племена није била јака“, али се „и код њих виде уXIV и XV вијеку покуси да сама себе назову скупним именом. Једно од таковихгласи Škipetar ... Избија у граду Дривасту као обитељско име ( Schapuder, Schepudar ). Јерсе јавља баш у такозваном ’црногорском куту ’ где се кроз вјекове таре арбанаски, срп-ски и румуњски (тј. влашки – нап. М. Р.) живаљ“. Шуфлај помиње и друга скупнаимена, као Мал′ок, које се преноси н XV и XVI веку и на „српско племе дугокосих Мркојевића (Li Mirchoe, de Marchois, или Marchoi, или Markovitch) на обали морскојизмеђу Бара и Улциња“. Из њега су настале арбанашке изведенице Памал’ок, Не- Мал’ок, Мал′ок (од арбанашког мал=брдо, које са суфиксом -ок, значи брђанин),„што су га себи сјеверни Арбанаси давали“. Ова реч је у средњем веку имала „истозначење као и Малесур, која се ријеч јавља у скадарском катастру г. 1416 ... а јошданас означује једно велико католичко арбанаско племе“112. Словенска „продорназона према Јадранском мору текла је на сјеверу преко Скадра уз Дрин и Бојану сведо покрајине Виља Поље ( Vilipolle, Uilipolia у латинским листинама, данас Velipoj ) код Medue , како се словенским језиком прозвало подручје антикне луке Nyamphalum. На југу учињен је продор преко Белграда ( Берат ) и Церника ( Scampa ) до бискупскогсијела Главнице и до приморске области Сланице (1297. contrata que dicitur Slanica,данас Soli ) уз ријеке Диевали (Девол – нап. М. Р.) и Војушу“.

„Словенска најезда на Балкан – наставља Шуфлај – растегла је слојеве Румуњаили Влаха, потисла их дубоко на југ у Тесалију и на запад пред врата далматин-ских приморских градова. Јаки одјели Румуња видљиви су у средњем вијеку каојужни наставак дугачке далматинске зоне Морлака или Моровлаха, на тлу источнеЗете или Црне Горе, паче на најсјевернијем завоју Дрина и преко ове ријеке ћа до у котар Пука. Подручје сјеверно од Црног Дрина до албанског горског склопа Проклетија тво-рило је у средњем вијеку ванредно занимљив појас етничке симбиозе, у којем сепастирски арбанаски и румуњски елеменат стапао са пољодјелским словенским живљем.

112 М. Šufay, Povijest sjevernih Arbanasa (sociološka studija), Архив за арбанаску старину, језик и етно-логију II : 1 (1924) [1925]198–199, 200, с позивом на Јиречека, Талоција, Ердељановића, Цвијића,

Љубића и своје радове из 1914, 1916 и 1924.

KosovoS.indd 10/24/2005, 9:36 AM95



96


Амалгамизациони процес између Срба и Арбанаса траје насупрот још и данас. Најти-пичнији му је случај онај племена Кучи ... које је у XVII вијеку било јоште арба-наско (1614. Chuzzi Albanesi del rito Romano ) , а данас је српско“. Шуфлај надаљенаводи арбанашка језгра око Драча, између Мата и Војуше где „су твориле новеи моћне племенске формације“.113 Према једном анжујском попису из 1304.године помиње се 13 арбанашких племена, међу којима су „А рианити ( Aranitos ),

јужни Женевије, па Шпати (јужно од Елабасана), Скуре (у околини Драча ), Матесеиназвани од ријеке Мата, ’ Латини’ ( Lecеnis-Letenis )“, итд., а испред свих поменути Алби 114. Јужно од Мата, у подручју „четверокута“ Драч–Дебар–Охрид–Авлона,„граничила се и мијењала у средњем вијеку власт Бизанта и грчких Епирота, паНормана, Млечана, Hohenstaufovaca и Анжувинаца“. Шуфлај посебно скрећепажњу на анжујско арбанашко племство „comites et barones ( et feudatarii ) regni Alba-

nie “, које је „час служећи великом источном цару, час папинству, час Анжувин-цима или српским Немањићима“ задобило статус и функцију севаста, протосе-васта, протоалагатора, дука, „паче деспотом ( Musaki ), папинским или анжувин-ским грофом ( comes ) и маршалом, српским казнацом и жупаном вељим, а наконраспада Душанова царства и посве независним династом“115. „Наравски да јеоваково лавирање између велесила било пуно смртних опасности и да је многанадобудна севастска обитељ, споменута још пригодом доласка Анжувинаца, већу првим почецима своје ’светске политике’ темељито настрадала“. Следи карак-теристичан случај породице Bliništi из краја између Љеша и Св. Брда Мирдита,чији су челници до 1319. досегли титуле грофа (comes), а затим маршала Алба-

није ( marascallum regni Albanie duximus ordinandum ), да би у време велике буне противсрпске државе „што ју уздуж читавог Јадрана, почев од хрватског Младена IIШубића на сјеверу, па до арбанаских Матаренга између Шкумбија и Деволија идо Мусакија крај Авлоне и Клисуре подјарује папинска столица (1319–1336) ...,ишчезла ова обитељ завазда. Код њена уништења, осим српског краља, чини седа су својски сарађивали Дукађини, а напосе Топије“. За моћну арбанашку кућу Дукађина, која се одржала и у турско доба, Шуфлај указује на њено разграњавањеи владарске позиције у крајевима око Љеша, међу Фандама, у Перлату итд. Зани-мљив је податак по коме је један од најистакнутијих племића из рода Дукађина,дука Гин Тануш (1281. ducam Ginium Taniscum Albanensem) био „присталица

бизантијских Палеолога, али можда и као стјегоноша или војвода у војсци срп-ског краља“; овог арбанашког челника су ваљда из тог разлога убили католичкибрђани „под вођством бенедиктинских опата у Трафандији“116.

113 М. Šufay, исто, 198–199.114 Исто, 199.115 Исто, 201.116 Исто, 203.

KosovoS.indd 10/24/2005, 9:36 AM96



97


Пошто смо по Шуфлају и латинским изворима којима се он штедро служиопретресли оне историјске прилике које су биле од највећег утицаја на етничкепроцесе у средњој Албанији и делом у Дукађинској области која око Дрима при-пада Доњој Зети, усмерићемо нашу пажњу на Северну Албанију, која је до пропа-сти Душановог Царства, била – како је напред речено – исто што и Зета. „Овикрајеви творе већ од конца XI вијека саставни део српске државе. Обитељи невуку лозу од бизантинских севаста, већ од српских жупана и ћефалија. Успон имје ванредно брз“. Шуфлај пребира по великашким и владарским породицама Мркшића и Балшића; за ове друге каже да су „румуњског и влашког подријетлаи слове као Арбанаси, воде српску канцеларију и сматрају се баштиницимасрпског царства“117. По њеном гашењу наступају Црнојевићи : „Из великог зет-ског братства, из пастирског катуна Црнојевићи (Zernoevichi chiamadi Guirase)искаче најпре њихов поглавица Ђураш који се г. 1326 спомиње као челник надвору српског краља“118. Но тек је од 1452. године „Стјепан Црнојевић, савреме-ник Кастриоте Скендербега, прави династа, једини господар читаве Горње Зете(capitaneus et voivoda Zete Superioris). Последњи од Црнојевића, Скендер бег,већ је мухамеданац. Пише се ’санџак Црне Горе и всој диоклитијанској земљигосподин’ (1523)“. Скоро је фасцинантна изукрштаност зетских господара „мно-гоструким везама крви“ „са великим династијама Палеолога, Немањића, Асена и Анжуа“, са деспотима епирским, са Лазаревићима и Бранковићима, „босанскимхерцезима Сандаљом Хранићем и Стјепаном Вукчићем“ и другима. Ову „силнумрежу крви која се даде контролирати и исправама, одмата чудесна ’Повијесткуће Мусаки ’ (1510) у којој се слијевају сјајне традиције Бизанта, Бугарске, Србије, Албаније и Зете. Све ове обитељи по крви су равноправне ... Свака од ових оби-тељи сачињава праву државну језгрицу ... У њихових исправама састају се сва триписмена језика Европе: латински, грчки и славенски ... На сјеверу доминира срп-ска канцеларија, на југу грчка. Латински језик гасне. Г. 1343 јављају Дубровчаницару и угарском краљу Сигисмунду да Андрија Топија имаде само ’славенскеканцеларије’ (sclavonos cancellarios) ... Не само Балшићи, већ, и Дукађини (1379)и Кастриоте (1422) имаду славенску канцеларију...“119. О изгледу, ношњи, мушко-сти и виолентности тих зећанских и арбанашких челника Шуфлај пише с усхиће-њем као „прекрасном соју људи с виолентном динарском крвљу“, особито о Скен-дербегу кога је „још за живота опточила легендом Западна Европа“, напомињућида „најјаче братство црногорских Куча Дрекаловићи“ – по Ердељановићевимпроучавањима – „да издигну своје ’господско кољено’ изводе од Скендербега своје

117 Исто, 204, с позивом на Јиречека ( Geschichte , I, 425) и Acta Albaniae , 2, 425.118 Исто, 205.119 Исто.

KosovoS.indd 10/24/2005, 9:36 AM97



98


подријетло“120. Позивање на Ердељановића, односно на предање о пореклу Дре-каловића које је он забележио у народу, није целовито, јер Ердељановић, осимпредања које изводи линију ка Скендербегу, бележи и друге две верзије које поре-кло Дрекаловића повезују са братством Мрњавчића; при томе, како објашњаваНикола Вукчевић, и ове две верзије садрже арбанашку компоненту јер је Дрекале„син једног Мрњавчића и кћери климентског војводе Мартина Бона“121.

Много је значајнији за ово распредање народних легенди њихов смисаогенетског повезивања најугледнијих српских и арбанашких родова у коме је, поВукчевићу, „бар нешто морало бити тачно“, али је суштина у историјској чиње-ници „да је на доста пространој територији, а поготову на томе сектору, судбинаСрба и Албанаца била тијесно повезана, а заједничка борба, једно вријеме, про-тив отоманских завојевача, давала је том природном савезу посебан смисао“.Истим поводом Никола Вукчевић упућује на три страна аутора – двојицу Немацаи једног Аустријанца, а посебно на Његошев „Горски вијенац“ у коме песники државник поименце кроз помен игумана Стефана „душама витезовах нашеганарода“ наводи српске владаре и витезове, „Кастриота Ђура“, „Зриновића“(Николу Шубића Зринског – нап. М. Р.) и „остале наше витезове“ које сједињујеборба против завојевача, „без икаквих претензија на присвајање...“122.

У анализи сложених крвних и сталешких веза арбанашких главара МиланШуфлај поклања посебну пажњу Леки III Дукађину, Петру Шпану, „моћномпронијару око Скадра и Дриваста“ чија је породица грчког порекла ( Span, deSpan, Hispanus, Spanović ) „трговином стекла силна имања, напосе под српским

деспотима...“123. „Након смрти Скендербегове (1468) поробише Турци редомте државне језгрице. Арбанаско племство изгиба у боју, бјежи у туђину. Некисе потурчују, као и Црнојевићи. У 16. вијеку Црна Гора турски је кадилук. Албанијомвладају санџаци. Али на мјесту раздробљених државних језгрица брзо се издижу националне маглице, племена “124 (подвукао М. Р.).

Дакле, у свим довде наведеним опсервацијама Милана Шуфлаја и изворимана које се позива видимо да се о Зети – Горњој и Доњој говори као српскојдржави лабаве политичке интегрисаности у којој је очигледна упрегнутост

120

Исто, 208–209.121 Н. Вукчевић Етничко поријекло Црногораца, Београд 1981, 80, 81–82. – Упор.: Ј. Ердељановић,Кучи, племе у Црној Гори , Српски етнографски зборник , књ. VIII, Насеља и порекло становништва , књ. 4, Бео-град (СКА), 1907, 137–139 и даље.

122 Н. Вукчевић, нав. дело, 82, – с позивом на: J. Ph. Fallmerayer, Das albanesische Element im Griechen- land, München, 1857/1860; K. Hopf, Chronique Gréco-Romanеs...Berlin, 1873; J. G. von Hanh , AlbanesischeStudien, Jena, 1854; Н. Вулић, Ђурађ Кастриот Скендербег , Београд 1893; Петар II Петровић Његош, Горски вијенац , 2653–64.

123 M. Šufay, нав. дело, 209. 124 Исто.

KosovoS.indd 10/24/2005, 9:36 AM98



99


неких најугледнијих арбанашких династа у српски феудални сталеж. При томесе поклања посебна пажња пространој области српско-арбанашке симбиозекоју Шуфлај географски ситуира на северну, делом и средњу Албанију, ДоњуЗету, ивични појас Горње Зете и Приморје, унутар којe се формирају језграарбанашког етноса и племенско-државне организације. Није запостављена нитема о асимилацији и потискивању старобалканских Влаха („Румуња“). Индика- тивно је да Шуфлај ни једном речи не помиње Метохију и Косово, будући да се и једна и другаобласт јављају у географској номенклатури и историјском појмовнику тек после битке наКосову(1389), такође у непосредној вези са изузетно густом мрежом српских црквених споме- ника и манастирских метоха и властелинстава.

О илирском етносу Шуфлај расправља на почетку студије о северним Арбана-сима у складу са општом концепцијом о њиховом распрострањењу, географскојподели на три главне зоне, утицају хеленских колонија и римских освајања, осусрету Илира са „оријашким трачким сагом“ с којим „се баш на тлу Албаније“илирски покривач „помало срастао“. Траг јужних Илира Шуфлај види у племен-ском граду Медуну „у подручју данашњих Куча у источној Црној Гори“ ( Medeon, Meteon ) у земљи племена Лабеата којој припада и Шкодра (Скадар), касније среди-ште илирских краљева“. Код суседних Доклеата „у брдима данашње Црне Горе“су два илирска племенска града – Doclea, „на стјецишту Мораче и Зете и каснијавелика римска варош и каштел Saltha ... недалеко Грахова“. За племенске градовепретпостављају се и Пераст , Сарда ( cives Sardeni ) и у средњем веку (1291) „обно-вљени бискупски град Sappa у покрајини Задрима“. Њихова имена упућују на„сјеверније илирске Сардеате, односно на трачке Сапеје “. Због сталних ратова иустанака Илира против Римљана „заграбила је римска администрација у етничкеслојеве елементарном снагом ... Застално се може узети да су илирске племенскетворбе у реторти римске цивилне и војничке управе расточене. Остаци неодви-сних елемената повукоше се у брда. У долинама и у римским градовима који су уприморју надовезивали на хеленске колоније ( Lissos, Ulkinon ), а у позадини на илир-ске језгре ( Škodra, Doklea, Epikaria, Sarda ) стала је у питомом и самљевеном Илир-ском живљу напредовати романизација...“. О трансформисаном и романизованометничком супстрату старобалканских Илира – о „Румуњима“, односно Власима,Шуфлај говори као о расточеном елементу који се слива у словенску и арбанашкумасу. Из тог процеса логично резултира посредна, местимично и директна генет-ска веза између Илира на једној, и Словена (Срба) и Арбанаса, на другој страни,али, по свему изгледа, да је она права интензивна „етничка реторта“ настала налинији романизованих Влаха према Србима (такође Бугарима, македонским Сло-венима, Хрватима, Грцима) и Арбанасима. Додуше, у Шуфлајевој синтези етноге-нетских процеса у областима романизованих Илира (Влаха), Словена, Арбанаса,Грка и других балканских народа има врло мало помена о неким преиндоевроп-ским, те и преарбанашким и пресловенским народима и племенским скупинама

KosovoS.indd 10/24/2005, 9:36 AM99



100


којима се бавио широки круг истраживача, трагајући за етничким процесимаизмеђу Илира, Дарданаца, Дачана, Либурна, Јапода, Истрана, Лабеата, Скордиска,Парта, старих Пелазга, чак Феничана и др. Тако, на пример, Јастребов тражи везуизмеђу Скордиска и Срба, а нарочито између Пелазга и Арбанаса, тачније измеђуПелазга и арбанашког племена Кабаша чији се миграциони пут може пратити одњиховог завичаја око Пуке у Албанији до Горње Мораве у Старој Србији125.

На основу изложеног нема никакве недоумице да Милан Шуфлај, – кога, какопоменусмо, Васа Чубриловић убраја, напоредо са Јиречеком у оне научне пре-гаоце од којих почиње историјска теорија о племенском друштву Црне Горе и Албаније, – није ни покушавао да етнички простор Арбанаса протегне на Косов-ско-метохијску Стару Србију, иако су му били познати западни извори, посебнодубровачки, которски, венецијански и папски, у којима се помињу Арбанаси око Ђаковице, Призрена, у Старом Тргу, Новом Брду, Јањеву, Приштини и некимдругим местима и крајевима. О томе да је Шуфлају, који је о Арбанасима писаоса скоро романтичарском наклоношћу могла да промакне макар једна историј-скогеографска чињеница о размицању албанских „језгрица“ у Метохију и даљека источним областима Србије – не може бити ни говора. Пошто је код њега савр-шено јасно које су то области арбанашког историјског и етничког простора и сакојом се научно утемељеном методом односи код објашњења етничких процесана релацији Илири–романизовани Власи–Арбанаси, уз прожимања и амалгамиза-цију са Србима, Грцима, Бугарима (?), „моћним трачким сагом“ и Латинима (у сми-слу етничког идентитета), логично је што у његовим налазима нема ни помена о„илирско-албанском континуитету“ у матичним областима арбанашке етногенезе,а камоли на Косову и Метохији. Стручној и политичкој јавности је познато да сена ову теорију и геополитичку доктрину већ деценијама опире службена албанскаисториографија и геополитика у настојању да убеди научно и политичко мњењеда су Албанци у Метохији и на Косову, и још шире – до Ниша, Лесковца, Врања,Краљева, Новог Пазара, Скопља итд, исконски, древни народ, да се они нису тамо у маси појавили некаквим миграцијама из Албаније – као што то лансира српска историо- графија и антропогеографија, да су Словени, тј. Срби, уљези, освајачи и тлачитељи,исто као и Грци на Југу, те да све наведене области припадају албанском историј-ском простору. Зато у овој антиисторијској и геополитичкој доктрини нема ниШуфлаја, ни Јиречека, ни Милера, нити било којег другог аутора од високог науч-ног ауторитета126, да и не помињемо од Срба Јована Томића и Јована Цвијића, а

125 И. С. Ястребовь, Стара Сербія и Албанія , 63, 163–168. – М. Радовановић је у ПризренскомПодгору забележио 1958. године 73. куће досељене мирдитском струјом, међу којима Кабаши чинезнатну већину, док је Кабаше у Горњој Морави проучио А. Урошевић.

126 Упор.: Академија наука Албаније: Платформа за решење националног питања, Тирана, октобра1998 (превод на српски умножен у издaњу Либер пресa).

KosovoS.indd 10/24/2005, 9:36 AM100



101


од албанских научника угледног Хасана Калешија који се 70-тих година XX векасупротставио албанским историчарима и географима са Приштинског универ-зитета и из бивше Косовске академије наука поводом њиховог фалсификатор-ског тумачења историјског и етничког процеса, идеолошке и политичке дисква-лификације Цвијићеве антропогеографске школе. Посебно наглашавамо да јеМилан Шуфлај захватио питања етничке границе арбанашких области премаСтарој Србији и да је географски одредио историјску Зету и Црну Гору на истиначин како су то учинили српски историчари и антропогеографи, закључно саМ. Лутовцем, В. Чубриловићем, В. Стојанчевићем, Д. Батаковићем, М. Благојеви-ћем, П. Радусиновићем и др., који му нису били савременици. Код тога је Шуфлајврло опрезан. Код њега нема претпоставки и домишљања; говори се оно и оно-лико колико то историјска факта допуштају. За обласне целине Шуфлај каже да

су то „географске провинције врло растегљивих граница“, где најпре мисли наисторијску Зету и са њом тесно повезану северну Албанију. Шуфлај полази одримске провинције Доклее ( Дукља, Диоклитија ) на подручју илирских Доклеата.„Ово име улази у наслове српских краљева. Задњи пут се спомиње у насловуСкендербега Црнојевића (1523)“. Дукља се географски поклапа са Зетом, којимсе називом „потеклим од истоименог притока Мораче“ од XI века потискујепретходни илирско-романски. „ Била је то двострука провинција . Доња Зета јележала уз море од Будве до Светог Срђа; Горња Зета простирала се од бреговаЊегуша над Котором до источне обале Скадарског блата. У XIV вијеку рачунајусе овамо и већи дијелови ( Кушево, Купелник) Доњег Пилота“. „Свеукупно горовито

тло уз цесту Скадар–Призрен, одијељено од Срба големим брдинама што се у XVI вијекуназивале ‘Ланац свијета’ (Catena mundi, у Цвијићевом преводу ’Верига света’ – нап.М. Р.) ... носило је византијске и арбанашке називе, „а ту је и српски Пилот (1198),Li Paliti код Musachija (1510)...“127.

О којим је „големим брдинама“ овде реч и од којих српских земаља онеодвајају Доњу Зету? Јасно је да су то планинске групе Проклетија, Куноре,Паштрика, Коритника и источних венаца Шаре ка Љуми, а на југу Баш-Шарадо Кораба, над Метохијом, Призренском котлином и равним Косовом на источ-ној, Зети наспрамној страни, где су концентрисани Срби до размера државноги демографског језгра. Шуфлај је у цитираном тексту генералисао топонимију

и антропонимију Доње Зете на називе византијског и арбанашког порекла,што умногоме није тачно будући да извори и теренска проматрања бележеобиље назива словенског порекла128 који управо потврђују Шуфлајев закључак

127 Исто.128 О словенској ономастици у северној, средњој, делимично и у јужној Албанији, распола-

жемо многим изворима и истраживачким белешкама страних аутора. У најновије време бави сеовом темом и наш хелениста Миодраг Стојановић: Топономастика Албаније и Јужне Србије , „Обе-лежја“, бр. 203; Птоломејеви Оринеји (Орини) и наши Горанци, Београд 2000, 79–81.

KosovoS.indd 10/24/2005, 9:36 AM101



102


о дубоком словенском обухвату и прожимању арбанашког етничког језгра увременима словенске трансгресије са севера и српске владавине над Зетом, север-ном и средњом Албанијом.

На крају овог поглавља задржаћемо се укратко на три главне области етничкеконвергенције и поларизације између Срба и Арбанаса. То су Пилот ( Polatum ) ,односно Горњи и Доњи Дукађин , са пределом Мализи ( Mal’zi, Montagna Nera – Црна Гора ), Задрима и Алтин .

Пилот је област у басену главног Дрима, издужена са З на И, између Скадар-ско-љешког приморја и старе Алтинске жупе надомак Призрена. Кроз Пилот јеводио главни пут од Љеша и Скадра до Призрена, античкa Via de Zenta, Вељи пут у доба Немањића, Скадарско-призренски пут турског периода који представља једанод главних попречних праваца у систему трансферзалних комуникација са Јадран-ског мора у унутрашњост Полуострва; Гавро Шкриванић је оценио његов значају мрежи путних праваца између Зете и Старе Србије129. Јастребов идентификујеПилот са читавом облашћу Дукађина и дели га на Горњи Пилот ( Горњи Дукађин ) и Доњи Пилот ( Доњи Дукађин ). Средиште Горњег Пилота је Дањ на тромеђи Задриме,Зете и Дукађина, где се сустичу „сви каравани који иду у Стару Србију и даље“.„Доњи Пилот је планински предео са десне стране Дрима између Алтина иЗете“130. Јастребов је дао такво обиље података о крајевима, насељима, становни-штву и топонимији да је несумњиво ову област прокрстарио уздуж и попреко. Усаставу Дукађина је предео Мализи –Црна Гора у преводу са албанског, који помињеШуфлај „у котару Пука под називом Маl′zi (1452 Malisium, Rogami et Dusmani, 1463 Malici ), која у средњем вијека носи једнако српско име Црна гора (1429 catoni de CrnaGora , 1444 oppidum Dagni cum Satho et Cerna Gora vel Mali Ixii ), код Musachija (1510) Mon- tagna Nera. Одатле, мислим, протегло се ово име на читаву Зету“. Међутим, наве-дено Шуфлајево објашњење није потпуно. Наш савремени историчар МилошБлагојевић наглашава да је назив Црна Гора који се односи на језгро будућецрногорске државе, настао у другој половини XIV века, дакле 70 година раније одназива Mal’zi , обухватајући планински крај изнад Котора и Будве, и да је крајемXIII века између Плава и Будимља такође постојала једна „Црна Гора“131.

Задрима , припада по Јастребову Доњој Зети. То је „мала равница која лежииза Дрима на пут у из Скадра за Љеш. Има 30. села и у њима 840. кућа – 720 като-личких и 120 турских“ (тј. арбанашких муслиманских – нап. М. Р.). Иако би сеза Пилот могло рећи да својим ивичним северним и источним зонама залази уобласт српско-арбанашке симбиозе, то је ипак претежно арбанашка предеона

129 Г. Шкриванић, Путеви у средњовековној Зети, Гласник СГД LI : 1 (1971)130 Ястребовь, Стара Сербiя и Албанiя ,193, 201.131 Упор.: М. Šufay, исто; М. Благојевић, Црне Горе и Црна Гора , Средњовековна историја Црне

Горе као поље истраживања, Подгорица 1999, 57–77.

KosovoS.indd 10/24/2005, 9:36 AM102



103


целина централног положаја у северној Албанији, која је имала значајну функ-цију у арбанашком продирању у Стару Србију.

Алтин је друкчијег етнографског положаја у ивичној подпланинској зониМетохије између Дечанске Бистрице и Ђаковичког и Призренског Хаса, са јужнимпланинским ободом Метохије према сливу Валбоне. У свом планинском залеђу Алтин је представљао српско-арбанашку лимитрофну зону у којој је изразитопреовладавао српско-словенски ономастикон потврђен Дечанским хрисовуљама.Идући од СЗ ка ЈИ Јастребов дели Алтин на неколико жупа: жупа Затрнава, у којојје Дечански манастир; жупа Патково ( Хас ); жупа Стари Алтин и предео Река која сесастоји из два дела: Добра Река и Река Кеч (на албанском Зла Река ); Река је некадаимала назив Трнава, по истоименој реци, али се овај назив изгубио. Дуж ДечанскеБистрице и са десне стране Белог Дрима је предео Душкај (на албанском шипраг).

РОДОВСКО-БРАТСТВЕНИЧКА ОРГАНИЗАЦИЈА ИСЛАМИЗОВАНИХ АРБАНАСА И ЊИХОВ

ПОВЛАШЋЕНИ ПОЛОЖАЈ У ТУРСКОЈ ВОЈНО-ФЕУДАЛНОЈ ТЕОКРАТСКОЈ ДРЖАВИ

као чинилац предоминације Арбанаса над православним Србима у Метохији и на Косову

У првим периодима турске владавине, рачунајући од средине XV до задњихдеценија XVII века етноконфесионална структура становништва на просторуисторијске Зете, северне Албаније, Метохије и Косова се сукцесивно и мести-мично мењала услед ратних сукоба и пустошења подстакнутих побунама арбана-шких и црногорских племена, повремене феудалне анархије, исељавања Срба изМетохије, северне Албаније и пресељавања Арбанаса ка Брдима, Приморју, Ђако-вичкој Малесији и Призренској котлини и преко Отрантских врата у јужну Ита-лију. Изгледа да је осећање угрожености од туђинске власти и продора исламакод Срба Метохије, Косова и Зете нарочито утицало да се формира „јака српсканационална свест која је – како наглашава Цвијић – нарочито услед метанаста-зичких кретања ухватила маха и изван граница средњовековних српских државазахвативши области од Косова до Неретве на Северу и од Јадранског мора доисточних шумадијских граница... Јасно се види да су се православље и српсканародност, чије је међусобно прожимање отпочело још од Св. Саве, потпуностопили крајем XV века. Православна вера је готово изгубила свој догматички црквени и узимала све више етнички карактер и тако је постала ’српска црква’ ... Православље јенашло једно моћно средство у Пећкој патријаршији, коју је 1557. године обно-вио велики везир Соколовић, исламизирани Србин из Босне ... Патријаршија јеобновила многе порушене цркве и манастире. Поред цркава су подигнуте штам-парије. На црквеним саборима су израђени народна мисао и народни програм.Крајњи циљ ’српске цркве’ било је народно ослобођење“132.

132 Цвијић, Балканско полуострво. I , 262–263.

KosovoS.indd 10/24/2005, 9:36 AM103



104


О повољнијим приликама за рад српске цркве на духовном јединству српскогнарода говори обнављање и изградња знатног броја цркава у Призренској областиу другој половини XVI и почетком XVII века, када се нарочито истичу Призрен-ска митрополија и њени епископи Методије (1564, 1570), Захарије (1603), Генадије(1626) и Михаило (1577, 1594). Тада је само у маленој Средачкој жупи саграђеноседам гробљанских цркава чије фреске „својом бројношћу и квалитетом предста-вљају један од најзначајнијих ансамбла фресака из турског периода“. Тада је, каконапомиње Предраг Пајкић, остварено и највеће иконописачко дело XVI века – „израда великог дечанског крста са претставом Распећа“133. Изградња нових иобнављање порушених цркава, а нарочито развој зографске уметности, напредујуза тадашње прилике веома брзо захваљујући залагању православних духовникау обновљеној Патријаршији и митрополијама, као и подршци верника који се,према записима, јављају и као црквени ктитори. „У Пећи, при Патријаршији, већје Макарије (Соколовић – нап. М. Р.) окупио групу мајстора, сликара, дуборезаца,градитеља, ливаца и занатлија који раде на подизању разрушених цркава, њиховомживописању и употпуњавању иконама, звонима... Они раде не само у Пећи већ и уближој и даљој околини (Дечани, Будисавци, Хоча, Милешева и др.) ... Мајсторикоји су радили у овим групама долазили су из разних крајева Србије, Македонијеи Грчке“. Занимљиво је да полетни период изградње цркава у Средачкој жупи Пај-кић доводи у везу са неким обликом аутономије и економским јачањем сеоскогстановништва134. Није јасно о каквој је аутономији реч, али је извесно да је турскацентрална власт успоставила у Метохији и на Косову уређени систем управљања ифискалних обавеза и да су нека насеља и групе становништва посебних занимањауживали знатне повластице (соколари, маденџије, дербенџије, оризари, мајсториитд.). Православној цркви су остављени неки поседи типа вакуфа, тј. имовинекоја није била подложна тимарском режиму и од чијих је прихода црква плаћаладажбине прописане султановим бератима. Чувајући се од наше склоности да идеа-лизујемо друштвене прилике минулих времена, те и оне које су на Косову и у Мето-хији владале под турском управом у периоду верске толеранције и релативно под-ношљивог режима фискалних обавеза православне раје и повлашћених слојева игрупа у систему турске управе и привреде, треба свакако имати на уму да је послекритичног периода турских освајања од краја XIV до средине XV века и вишебитака на Косову наступио повољнији период сређивања управе, друштвених иекономских односа. Таквом рационалном политиком турска централна власт јенастојала да производним радом православних поданика као практично јединерадне снаге обезбеди значајне приходе Царевини и спахијама који су чинили

133 П. Пајкић, Цркве Средачке жупе из турског периода , Гласник Музеја Косова и Метохије III (1958)51–106, цитирани текст стр. 61, 55.

134 Исто, 54.

KosovoS.indd 10/24/2005, 9:36 AM104



105


њену главну војну силу. А да би се у томе успело, требало је српску рају докле јепокорна заштитити од насилника и самовласних господара. У том циљу је обно-вљена и православна верска организација као фактор друштвене стабилности којије са своје стране подстицајно деловао на радни учинак верника, те и на повећањеприхода цркве за њене духовне, културне, градитељске и економске потребе, на јед-ној страни, и на јачање економске базе турске државе, на другој страни. Овакве при-лике су биле релативно кратког века и погоршавају се пре Велике сеобе Срба 1690,када је постало извесно да српска црква представља оно право упориште народногпокрета за ослобођење и да ће искористити прву погодну прилику да у савезни-штву и под гаранцијама водећих хришћанских сила, у првом реду Аустрије, Пољ-ске и Русије, покрене народ на устанак, што се ускоро и догодило.

За време аустро-турских ратова 1683–1699 и 1737–1739, када су се право-

славни Срби Метохије и Косова и католици Арбанаси Призренске области иМалисорских Брда дигли на устанак против Турака под вођством пећких патри-јараха Арсенија III Црнојевића и Арсенија IV Јовановића Шакабенте, избегло јепри повлачењу Аустријанаца скоро читаво православно свештенство и великамаса српског народа преко Саве и Дунава у Угарску. Каква је опустошеност срп-ске цркве настала крајем XVII и у првој половини XVIII века говоре и подаци покојима чак у Призрену и Дечанима није било ниједног православног духовника. Тек тада се исламизује знатан део преосталих Старосрбијанаца Призренске иШарпланинске области, Подриме, Метохије, Дренице, дакле оних крајева којису били у непосредном контакту са дотадашњим арбанашким усељеницима.

Арбанаси се досељавају у ове крајеве етапним метанастазичким миграцијама. У Паткову, Призренској котлини, Хасу, Опољу и Дреници они затичу већ исла-мизоване сународнике овде настањене у XVI веку, о чему сведоче извештаји пап-ских визитатора с почетка XVII века. За разлику од исељеничких и избегличкихисторијских миграција Срба, те новије насељеничке струје сиромашних и веомапокретљивих арбанашких сточара немају масовни карактер, али се одвијају уконтинуитету, једна за другом, у етапама, организовано и усмерено родовском ибратственичко-племенском линијом. У новој, природно богатој географској сре-дини, где су, како вели Сретен Вукосављевић, запоседали „земље већ урађене“,тј. приведене култури, Арбанаси нису били повргнути некој смишљеној колони-

заторској турској политици, јер „Турска није имала у плану да наше области расе-љава, па чак ни то да онемогући насељавање области из којих смо се били исе-лили. Сем у последњим десетинама година своје владавине, Турска није имала унепосредном плану ни да усељава Арбанасе у наше области, јер су турској мусли-манској држави иноверци били потребни као раја. Али у освајачкој муслиман-ској држави муслимани су морали да буду увек повлашћени“135. Зато се у погледу

135 С. Вукосављевић, Историја сељачког друштва. I, 45, 46.

KosovoS.indd 10/24/2005, 9:36 AM105



106


социјално-економског положаја новодосељени арбанашки католици ни по чемунису разликовали од православне раје, па се чак према њиховом католичанству, наоснову искуства из Зете, турски феудални систем односио са посебним подозре-њем. А када се узме у обзир да је католичка црква дуж своје метохијско-косовскегране била дезорганизована и да својим острвцима није могла да одржи на окупусвоје вернике који су се у земљи насељавања нашли у систему чврсте турске феу-далне организације успостављене већ у периоду српско-турског двовлашћа првеполовине XV века, где нису могли да задобију аутономију племенских територијаи друге повластице које су имали у Зети и северној Албанији – арбанашки досељеницису само преласком на ислам могли да стекну повлашћени статус. „Без тога им не би користиони наслон на своје крвне организације, ни то што су били више сточари него југословенско станов- ништво. Без тога не би уопште ни имали ту могућност да заузму земље искрчене и урађене“,нити да турска власт толерише „када они сами себи негде заузму места, па ма којим начиномзаузели “. Али је турска држава толерисала када то чине муслимани и „зато је њихов притисакбио неодољив“. „Тек доцније арбанашки усељеници одржавају се понегде у католич-кој вери, али постају такви муслимани да су једновремено и криптохришћани“136.

У вези подложности исламизацији арбанашких католика Вукосављевић даљеразвија ову тему и указују на оне цивилизацијске и социолошке особености којесу у самом корену појаве могле бити пресудне. Наиме, „јаче напуштање хришћан-ске вере (од стране Арбанаса – нап. М. Р.) било је делом и због тога што су каопримитивнији мање били израђени у својој вери“. Њих у области насељавањаније имала да прихвати католичка црквена организација јер је скоро није било,за разлику од православних Арбанаса насељених у северну Грчку, које је „при-хватила грчка црквена организација“, чиме их је не само одржала у православљу,већ их је добрим делом приклонила грчком етничком идентитету. Из реченогследи закључак по коме се „католик уопште теже одржи у својој вери него право-славни, кад остане без своје црквене организације; њима свештеник више требанего православном хришћанину. А кад се није могао одржати у својој, католич-кој вери, чинио је што му је било корисније: прелазио је у ислам“137.

У даљој расправи о условима и околностима под којима је албанизација и исла-мизација Метохије и Косова узела маха од краја XVII века, треба узети у обзир иподстицајну, повремено и насилничку улогу, коју су у том смислу имали скадарски,пећки и призренски турско-арбанашки пашалари Бушатлије, Махмутбеговићи иРотули, касније и косовски Џиноли (Џинићи), поред других арбанашких феуда-лаца, војних заповедника и администратора високих положаја у турској регио-налној и централној власти. То, међутим, не значи да је турска администрацијагенерално, до друге половине XIX века, спречавала усељавање хришћанске раје

136 Исто, 46.137 Исто.

KosovoS.indd 10/24/2005, 9:36 AM106



107


у Метохију, Косово и Горњу Мораву и да је водила било какву консеквентнуполитику присилне исламизације католика и православних, а још мање да јетежила за „кохезијом између завојевача и завојеваних“. Она „никад није ималатежњи асимилативних према хришћанима, док су год они остајали хришћани“ (подвукаоМ. Р.). Заувек муслимани – администратори, војници, господари; хришћани –раја која издржава царевину радом и прометом“. За економију такве државе била је одвеликог значаја сразмера друштвених категорија . Јер, кад би се та сразмера у некој обла-сти због каквих пустошења покварила смањивањем броја раје, успостављена јетолерисањем па и повлађивањем, усељавању раје“. Турска држава је на Косовуи Метохији, као и у другим областима бурних поремећаја у броју и саставу ста-новништва (на пример у Рашкој области и северној Србији 1739, а Шумадијии осталој северној Србији у време аустријске окупације 1718–1739, у времеКочине крајине 1788–1791, после Првог устанка 1804–1813 итд.), „спречавалаисељавања у туђе државе, или давала широке амнестије побуњеној и одбеглојраји. У опустелим крајевима давала нарочите аграрне и друге повластице сељаку,да би те крајеве населила. Држава је нелагодно осећала ремећење те равнотежеако је било масовног исељавања раје, или усељавања муслимана из оних покра-јина које је царство губило једну по једну“138. Тако су и „арбанашке струје усе-љавања ... у својим почетним етапама биле упоредне са струјама из наше главнеисељеничке области (Црне Горе и Херцеговине – нап. М. Р.). С почетка су сеунеколико и мешале. Опустелу Метохију смо насељавали и ми и они, а тако и извори- ште Лима. Мешање исељеника је престало када су се арбанашки исељеници почели скоро сви

исламизовати ... На додирним линијама наша се струја угибала све више северу “. Метохија са удолином Дрима ка Призрену је представљала – а то је и данас, ту широку брешу кроз коју је пролазила „главнина свих арбанашких усељеника и у Србију и у Македонију “139. Али је Метохија у великој мери то исто била и за Црногорце и Херцеговце, чак и за егзотичне струје Бокеља, Босанаца, Конављана и Далматинаца. На источној страни, Горњу Мораву, Косовои призренске жупе Гору, Средску и Сиринић, насељавале су јаке српске и сродне словенске струјеправославних хришћана из Јужног Поморавља, Западне и остале Македоније, уз које су се приби- јали и досељеници из Бугарске и Грчке. Због такве диференцијалне миграционе динамике и њенеструктурне матрице Метохија са Дреницом је пре свих осталих старосрпских области исла- мизована и поарбанашена, док на Косову и Горњој Морави Арбанаси постају етничка већина

тек у другој половини XIX века, односно у време српско-турских ратова 1876–1878 инепосредно после њих, до Првог балканског рата 1912.

Деветнаести век је тај завршни критични период турске владавине када српско-арбанашкиодноси на Косову и Метохији задобијају карактеристике хроничног синдрома дубоко поремећених међуетничких и друштвених односа и дубоке поларизације развојних и политичких циљева. Од

138 Исто, 11–12.139 Исто, 43–44.

KosovoS.indd 10/24/2005, 9:36 AM107



108


тих времена до данас протежу се консеквенције и новији облици тада створеногстања у његовом делимично испрекиданом, али једносмерном континуитету.Карактерологија српско-арбанашких односа се преламала на разним странамау знаку дивергенције циљева и догађаја, од српских устанака 1804. и 1815. – кадасу Арбанаси чинили главну турску војну силу против Срба на јужном фронту,да би на зетској страни, и синхроно Првом устанку, плануле побуне Малисорапротив скадарског везира Ибрахим-паше Бушатлије и устанци Куча, Пипера иКлимената 1805. године против Турака, после којих следи сукоб арбанашкихХота са Турцима 1831. У то време Хоти настоје да са Србијом кнеза Милоша и саЦрном Гором остваре заједничку ослободилачку акцију; у истом циљу одржаноје неколико састанака малисорских и мирдитских главара са српским и црногор-ским кнезом; на читавом простору између Малесије, Дебра, Елбасана и Епирараспламсавају се оружани сукоби побуњених Арбанаса са турском војском кадаје на страну побуњеника стао и скадарски Мустафа-паша Шкодралија. Од 1836.године, када је турска држава донела Закон о ејалетима, а 1839. прокламовала Гил- хамски хатишериф „који је озаконио укидање тимарско-спахијског система, спахи-лука у Турској, и увео тзв. ’Танзимат-и Хаирије ’ – ’Срећне уредбе’140, „којима се успо-ставља централизована власт и укидају бројне привилегије и аутономија арбана-шког друштва, долази до жестоког супротстављања Арбанаса реформама Портеи до несносног погоршања животних услова Срба. У исцрпној анализи српско-арбанашких односа Владимир Стојанчевић даје следећу оцену тадашњих крајњекритичних прилика које су дефинитивно утемељиле целокупан синдром српско-арбанашког цивилизацијског, друштвеног и етничког, а последично и политич-ког сукоба: „Ту нову ситуацију на простору Метохије и Косова карактерисаће: (a)велико слабљење јавне безбедности; (б) пораз турске политике централизације иотоманизације; (в) велика несређеност у аграрно-правним односима; (г) масовнапојава муслиманских хајдучких дружина и (д) велике недаће и патње српског, пресвега сеоског становништва [sic!]. Пространи предели историјске Старе Србије постаће’безсудна земља ’ чије ће тешке прилике историјски чињенично, приказати познатиМарко Миљанов, велики српски приповедач и велики пријатељ Арбанаса иначе.За то време, неких десетак година после пада кнеза Милоша са власти, Кнеже-вина Србија неће имати готово никакве везе са представницима турске управе утим крајевима, па ни са тамошњим арбанашким народним првацима“141.

140 В. Стојанчевић, Срби и Арбанаси 1804–1912 , Нови Сад (Прометеј) 1994, 18–19, 20, 23.141 Исто, 23.

KosovoS.indd 10/24/2005, 9:36 AM108



СИНТЕЗАИсторијскогеографске и антропогеографско-етнографске основе

мултилатералног регионалног геополитичкогположаја Косова и Метохије

KosovoS.indd 10/24/2005, 9:36 AM109



111

Са историјско-регионалног, етнографског и културногеографског станови-шта положај Косова и Метохије према рашком, зетском, моравско-вардарскомцентралнобалканском, шарско-пиндском и северноарбанашком окружењу има

кроз читав период турске владавине мултилатералан карактер. На означенимстранама релације и детерминанте положаја битно су промењене садејствомантропогеографско-етнографског и друштвено-политичког процеса који семоже рашчланити на три главна раздобља:

I

Раздобље од српско-турског двовлашћа у Области Бранковића (1393–1455) итурског продирања кроз Рашку област, Полимље, Босну, Херцеговину и Зету и Дримском удолином из Метохије и кроз вазалне земље некадашњег Српског цар-ства и епирских деспота у Албанију; ово раздобље има више фаза и траје углав-ном до задњих деценија XVII века. Обухвата време успешног рада обновљенеПећке патријаршије (1557) на духовном и културном пољу одржања српскогнарода у православљу. Дуж скадарско-призренске трансверзале поново функци-онишу трговачко-саобраћајне везе између Приморја, централних области Полу-острва и удаљенијих крајева Румелије и Предње Азије које се на Косову укрштајуса Босанским путем, а у Скопљу са уздужном Моравско-вардарском магистраломка Солуну, Нишу и Београду. На правцу скадарско-пећко-призренског коридораи доњозетских малисорских и мирдитских области које му гравитирају настајупородице моћних арбанашких пашалара и обласних господара Скадарског,Пећког и Призренског санџака. Под њиховом владавином Призренска област,Метохија и Скадарска област, са удолином Главног и Белог Дрима, Задримом,Забојаном, Горњим Пилотом и Алтином, попримају функцију главне зоне алба-низације Срба и исламизације арбанашких католика који се концентришу уђаковичком делу Метохије, Хасу и у Призренској котлини. У њеном шарпланин-ском залеђу муслимански фанатик Кукли-бег (старином из Бухаре у Централној Азији) извео је првих деценија XVI века насилничку исламизацију Опољскежупе. Тако је ова стара српска средњовековна жупа пре Дренице, Ђаковичке и

KosovoS.indd 10/24/2005, 9:36 AM111



112


Пећке Малесије поарбанашена. Међутим, суседне жупе и крајеви – Гора, Сред-ска, Сиринић, а на македонској страни Горњи и Доњи Полог, Кичевија, Река идр., кренуле су посебним путевима етничког процеса.

Поменутим и другим појавама успостављају се и продубљују знатне етногео-графске и социјално-културне разлике између Метохије, Подриме и Призренскеобласти на западној, и Косова, Горње Мораве и Лаба на источној страни. Јеру метохијско-призренској области на етнографском и функционалном плануглавну улогу имају не само везе и утицаји дуж скадарско-дримско-пећко-ђако-вичко-призренске зоне, већ и веома фреквентна брђанско-полимско-метохијскамиграциона матрица православних и исламизованих Срба и брђанских католич-ких Арбанаса, особито Климената. На источној, косовско-моравској страни,доминантну функцију у свим сферама друштвено-историјског и етнографскогпроцеса имају вековне везе са Поморављем, Топлицом, Јабланицом, Ибром иКопаоником, особито са Повардарјем, североисточном и јужном Македонијомдо Солуна, а преко српско-бугарског Шоплука и са Пиринском Македонијом.Ова регионална диференцијација на две природне и антропогеографске областипреламала се дуж планинске зоне: северна Шара–Коџа Балкан–Језерска-планина– Црнољева–Чичавица, коју су узастопно пробијале миграције Мирдита и Мали-сора – особито ових првих, утискујући се дубоко у јужне падине Копаоника, Лаб иВрхлаб, Скопску Црну Гору, Прешевски и Кумановски Карадаг. Правци и дометиарбанашке пенетрације долазе до највећег изражаја у XVIII и почетком XIX века,дакле током наредне, друге фазе после великих сеоба Срба 1690. и 1737. године.Прво раздобље се завршава Великом сеобом Срба 1690. са којом се продубљује иполаризује процес кардиналних етничких промена у Старој Србији.

II

Други период почиње одмах после сеобе 1690. и траје до 30-тих (Мето-хија), односно до 70-тих година XIX века (Косово и Горња Морава). Другавелика сеоба Срба 1737. је углавном захватила Косово, Лаб, Топлицу, Помо-равље, Стару Рашку, Колашин, Полимље, делимично и брђанске крајеве, којису били на споредном југозападном операцијском правцу аустријске војске каПриштини, Новом Пазару и Сјеници и на главном операцијском правцу српскемилиције кнеза Рашковића и побуњених Срба Брђана и католичких Малисора.Историјски извори и антропогеографска истраживања говоре о пустошењуКосова, Лаба, Ибарског Колашина, Пештери, Сјенице, Новог Пазара и Поли-мља, особито Шумадије и остале Северне Србије. Није извесно да је српскиустанички покрет у већој мери захватио Призренску област и Метохију, јер овденије допрла непосредна и неопходна аустријска војна подршка, а и да јесте, онаби била још безизгледнија него 1689/90, будући да се ови крајеви у међувремену

KosovoS.indd 10/24/2005, 9:36 AM112



113

Синтеза

исламизују и албанизују и да Арбанаси већ наступају као турска војничка силана Пештерско-сјеничкој висоравни. Показало се и овом приликом, још убе-дљивије него у време Бечког рата 1683–1699, да без снажне и постојане аустриј-ске војне подршке српски устанички покрети на Косову и Метохији, у скорокомпактном и дубоко ешалонираном турско-муслиманском и арбанашкомокружењу, у оним временима када су Аустрија и Турска још увек ратовале окостратегијске превласти у јужној Панонији, Посавини и Подунављу, нису ималиникакве реалне изгледе. Осим тога, не треба губити из вида различити етно-графски и друштвени положај српског народа и српско-арбанашких односау Метохији и на Косову на једној, и црногорских Срба и црногорско-арбана-шких односа у Зети, Брдима и Северној Албанији, на другој страни, о чему јеу контексту развоја племенског друштва и стварања језгара државне организа-ције напред било речи.

У историјској Зети се развијају одређени облици српско-арбанашке сарадњеу борби Црногораца и Малисора против турске власти, закључно са малисор-ским устанком 1910. године. Насупрот томе, у Метохији и на Косову српско-арбанашки односи су на релацији подјармљеног и повлашћеног. У исто време,на доњозетско-северноарбанашкој страни постепено, некоординирано и безправог националног програма се како-тако политички артикулише албанскинародни покрет који према Црногорцима има избалансиране територијалнеи етнографске односе и релативно учесталу сарадњу у борби са скадарскимпашама и Портом. На Косову и Метохији нема практично никакве сарадње између Арба- наса и Срба, нити је могло бити . У овој области царује самовлашће арбанашких феу-далаца и разуларено насилништво над православним Србима, особито по ства-рању слободне српске државе у Шумадији и њеног ширења ка јужним крајевима.Косово и Метохија постају безсудна земља одметнутих обласних господара иплеменске анархије која достиже кулминацију по увођењу реформи од 30-тихгодина XIX века. Етнички процеси одигравају се у знаку арбанашке миграци-оне експанзије, арбанашења, исламизације и емиграције Срба староседелаца идосељеника, етничке хомогенизације (арбанашења) читавих предеоних целина,стварања арбанашких крајина и интерних мешовитих зона на Косову, у ГорњојМорави, Подрими и оба Подгора. Током XVIII века досељавају се и Црногорци,углавном од Куча и Васојевића, Срби из Доње Зете и Северне Албаније и Старо-србијанци из Западне Македоније. У зебњи од приближавања ослободилачкихакција Србије и Црне Горе и њиховог подстицајног деловања на стварање језгаранародног отпора Срба, турска власт пресељава на Косово Черкезе, а у Метохију иПризренску котлину доводи католичке Фанде којима хришћанска вера не сметада буду нека врста гарде феудалних господара од које зазиру не само Срби, већи Арбанаси муслимани. О тим тешким временима када се ломила кичма срп-ског народа у Метохији и на Косову постоји такво обиље докумената, извештаја,

KosovoS.indd 10/24/2005, 9:36 AM113



114


сведочанстава и хроника да их је тешко само навести на једном месту 142. Са рас-пламсавањем Источне кризе (1804–1878) Косово, Метохија, Рашка (Санџак),Босна, Херцеговина, Македонија и Албанија, заједно са ослобођеним земљамаСрбијом, Црном Гором, Грчком и Бугарском постају области макрорегионалнегеополитике и сукобљавања интереса великих сила, у првом реду Аустрије иРусије, уз њих Француске, Велике Британије, Немачке и Италије, које подржавајуили ометају националне покрете балканских народа и манипулишу идентитетомвеликих маса етнички флотантног становништва.

IIIИз другог вишефазног периода етничких, друштвених и културних промена

се непосредно улази у трећи, завршни период турске владавине који је омеђенсрпско-турским ратовима 1876–1878, Берлинским конгресом 1878, организова-њем Призренске лиге (Арбанашка конгра) и политичком артикулацијом арба-нашког покрета против турске власти и против повратка Србије и Црне Горе усрпски историјски и етнички простор. Иако најкраћи, овај период је по етнич-ким променама најтежи за косовско-метохијске Србе. Процењује се да је за тихтридесетак и нешто више година са Косова и Метохије избегло и прогнано око150000 Срба услед чега је тек крајем XIX и почетком XX века дошло до бројчанепредоминације Арбанаса на Косову и у Горњој Морави. Тих година у ове крајевеи у Лаб прелазе арбанашки мухаџири из округа присаједињених Србији 1878 имуслимани из Босне, Санџака, Полимља, Никшића и Рожаја покренути аустро-угарском окупацијом Босне и Херцеговине, привременим аустро-угарским вој-ним протекторатом у Санџаку и прикључењем Црној Гори Плавско-гусињскогбасена чиме се зона досељавања муслимана проширује од Митровице и Ибра доПећи. Најзад, у Првом балканском рату се Србија и Црна Гора директно повезујуне само у Рашкој области (Санџаку), већ и дуж предеоне границе између Мето-хије према Подрими и Призренској котлини. Био је то епохални историјски дога-ђај који је најавио спој Рашке, Зете и метохијско-косовскe Старе Србије, аналоганстварању рашко-зетске српске државе с краја XII века, али под суштински друкчи-јим регионално-историјским, геополитичким и етнографским условима. Двојнамонархија овладава Далматинским приморјем, Дубровником и Боком и њихо-вим дубоким динарским залеђем и подстиче арбанашке побуне у Старој Србијипротив српских војних и цивилних власти у циљу развлачења српских војнихснага пред очекивани одлучујући ратни обрачун са Србијом који је био на прагувећ од септембра 1912. када је српска војска окупирала Северну Албанију.

142 Упор.; група аутора, Савременици о Косову и Метохији 1852–1912 ; избор текстова, предговор иобјашњења Д. Т. Батаковић, Београд (СКЗ) 1988 (Коло LXXXI, књ. 535); Косово и Метохија у српскојисторији , Београд (СКЗ) 1989.

KosovoS.indd 10/24/2005, 9:36 AM114



115

Синтеза

Остављајући по страни веома замршене политичке односе и акције европ-ских сила око албанског питања које је сажето обрадио Душан Батаковић и вишедругих аутора143, напомињемо да се у ратним годинама 1912–1913. и 1914–1915са Косова и Метохије иселио знатан део Турака и турцизираних Аранаса, скорочитава популација Черкеза и неки неодређени број етничких Арбанаса, арнау-таша и исламизованих Срба о чијем бројчаном обиму постоје различите процене.Посебну тешкоћу у процени стварних и привремених етничких промена проу-зрокују кретања арбанашких побуњеника из Старе Србије у Албанију и обратно,која представљају карактеристичан облик миграције не само тих ратних времена,него и касније, одмах после Првог светског рата, у ратном периоду 1941–1944/45и током 90-тих година XX века. Краткотрајно раздобље 1912/1913 је критичнопо српско-арбанашке односе нарочито због српске војне окупације Северне иСредње Албаније оправдаване геостратегијским императивом изласка Србије на Јадранско море. Цвијић је у том моменту окупацију Албаније до Драча означиокао „антиетнографску нужност“, а лидер српске социјалдемократије, Димитрије Туцовић, је објавио есеј у коме је жестоко критиковао политику „српске буржоа-зије“ у решавању српско-албанских односа, залажући се за идеју Балканске феде-рације као најцелисходнијег облика разрешења балканских сукоба144.

* * *

Према томе, на Косову и Метохији је крајем XVII и почетком XVIII века запо-чет и до краја XIX и почетка XX века изведен процес коренитих етнографских,антропогеографских, социјалних и културних промена у структури и размештајустановништва чију маркантну карактеристику представља регионална концен-трација бројчано већинског арбанашког и укупног муслиманског становништваповлашћеног друштвеног положаја, и територијално расута, местимично гето-изирана и по низијским деловима котлина, у главним зонама земљорадничкихспахилука окупљена насеља православних Срба. Изузетак од ове расуте струк-туре чине: Ибарски Колашин са долином средњег Ибра који не припадају ни Косову,нити Метохији, већ Рашкој области Старе Србије; на супротној јужној страни су

143 Д. Батаковић, Косово и Метохија – Историја и идеологија. „Хришћанска мисао“, Београд 1998.144 Ј. Цвијић, Излазак Србије на Јадранско море, Београд (САНУ) 1987, 209–220 (Сабрана дела, књ.

3; Том I); рад истог садржаја је објављен у Petermann’s Mitteilungen-u 12 (1912); Ј. Цвијић, Антиетно- графске нужности, Београд (САНУ) 1989, 20 (Сабрана дела, књ. 5; Том II); Ј. Цвијић, Географске основе македонског питања, Београд (САНУ) 145–149 (Сабрана дела, књ. 3; Том I); превод чланка из књиге Questions balcaniques , Neuchâtel, Paris (Attinger frères) 1916; Д. Богдановић, Књига о Косову , 212–215;Батаковић. Косово и Метохија – Историја и идеологија , 101–107; Д. Туцовић, Србија и Арбанија, Београд(Социјалистича књижара ) 1914.

KosovoS.indd 10/24/2005, 9:36 AM115



116


шарпланинске жупе Гора, Опоље , Средска и Сиринић , узајамног тампонског поло-жаја. Све остале, највећим делом конвертитске и флотантне етноконфесионалнегрупе – поарбанашени Срби и Власи, Турци Османлије, турцизирани Арба-наси и поарбанашени Турци, исламизовани непоарбанашени Старосрбијанци,остали муслимани српског језика и порекла, покатоличени Словени (потоњиХрвати), Роми муслимани и православни, Черкези, Цинцари, Јевреји и други –живе или у градовима или у интермедијарном простору двеју главних етничкихзаједница – арбанашке и српске. У тој поларизованој структури базну функцију имаоднос сеоских и градских популација . У сеоским популацијама етнички процес се убр-зано одвијао у смеру арбанашења, асимилације и етничке мимикрије исламизова-них група, с делимичним изузетком новодосељених полимско-санџачких мусли-мана и старосрпског призренско-шарпланинског етничког супстрата. На етно-географском плану главни смер етничког процеса води ка генералној албаниза-цији Метохије, фиксирању компактно албанизованих интерних микрорегиона(Дреница-Дршковина, Пилот, Алтин, Опоље, Црнољева, Чичавица) и крајина(Ругова, Хас, Качаничка клисура, Бајгорска Шаља, Лаб, Карадаг); на Косову и уГорњој Морави, где су православни Срби чинили етничку већину до српско-тур-ских ратова, појава деструкције српског етничког простора узима маха за временасилничке владавине пашалара из рода Џинолија (Џинића) и насељавања арба-нашких мухаџира. Градови Призрен, Приштина, Косовска Митровица, Гњилане и Уро- шевац ( Феризовић) имају у правом смислу речи мултиетнички и мултикултурални карак- тер, док је у Пећи , нарочито у Ђаковици, смер етничког и друштвеног процесадетерминисан специфичним етнографским и регионалним положајем.

Пећ и Ђаковица – пише Цвијић – су вароши арбанашке анархије, крвне осветеи крварине и у њима само за неко време испадне за руком каквом енергичноммутесарифу и кајмакаму да установе неки сношљив ред... Подељене су на махале,а у Ђаковици свака махала има своју засебну чаршију, јер многи услед крви неби смели долазити у заједничку чаршију; сваки би се дан убијали. ... Турскавласт није имала никаквог ауторитета, већ поједини арбанашки поглавари, каоМула Зека у Пећи и Риза-бег и Бајрам Цур у Ђаковици“. Поглавари „живе усредвароши у кулама које су ограђене високим зидом и унутра држе кашто по стотиненаоружаних момака који их чувају и уливају страх у варош и по околини, сличносредњовековним разбојничким ритерима. Хришћанско становништво је под ова-квим приликама без икаква права и без личне и имовне сигурности“145.

У градовима развијеније балканске културе етнички колорит је у тесној везиса поделом градског ткива на махале, док су чаршија, занатска и мануфактурнапроизводња, занатске услуге и трговина у складу са традиционалном поделом

145 Цвијић, Основе .... књига трећа, 1268; Основе .... књига прва, Београд 1906, 8–9.

KosovoS.indd 10/24/2005, 9:36 AM116



117

Синтеза

активности и занимања по одређеним етничким групама, као и са развијеномеснафском организацијом. На највишем нивоу овакве мултиетничке и мултикулту-ралне контрастне урбане структуре био је Призрен , чији је углед доминирао испредсвих вароши од Новог Пазара и Ниша, преко Скопља и Битоља, до Солуна. Удругој половини XVIII и током XIX века Призрен је био водеће српско трговачко,духовно и просветно средиште146. Од 60-тих година XIX века у Призрену делујуруска, аустријска и италијанска дипломатска мисија на нивоу конзулата.

Но и поред знатних етничких и културних разлика између сеоских терито-рија и градова, чињеница је да мултиетнички састав градског становништва нијебитно утицао на општи узлазни тренд арбанашења Метохије и Косова и његовоубрзање у завршном периоду турске владавине.

*

У вековном процесу арбанашке етничке консолидације у централно-балкан-ској области средњовековне Србије, и у Доњој Зети и Албанији као матичнимобластима арбанашког народног језгра, у опсегу диференцијалног историј-ског и друштвеног развоја и историјски променљивог положаја двеју функци-онално повезаних и цивилизацијски поларизованих области, снажно делујудетерминанте социјалне организације која се у матичној албанској земљи самоделимично прилагођава режиму турске владавине, да би у земљи арбанашкогзапоседања, у циљу њеног власничког освајања и превласти над српско-право-славним народом традиционалне источнохришћанске културе и подјармљеногдруштвено-економског положаја, арбанашка компонента не само прихватиланорме и институције турског исламистичког војно-феудалног система, већ сепреко својих главара ставља на чело спахијско-читлучког режима и обласноггосподарења. Идентификујући се са исламистичком идеологијом турског заво-јевача арбанашки обласни господари са својим исламизованим заточницимазадобијају значајну функцију не само у сузбијању ослободилачких покрета Србаунутар својих области господарења, већ и против једнородних побуњених пле-меника, а на знатно ширем простору против војски хришћанске Европе – Вене-ције, Аустрије, Угарске, Пољске и Русије у њиховом ратовању са Турском импе-ријем, особито против више-мање успешних ослободилачких покрета народасуседних области устаничке Србије, Црне Горе, Херцеговине, Бугарске и Грчке.Код тога је од изузетног социјалног, економског и политичког значаја да обласнигосподари у Доњој Зети, Метохији, Косову и Западној Македонији подржавајуплеменску и родовско-братственичку територијалну организацију и систем нере-гуларне војске башибозука која у регионалним ратовима Османлијског царства

146 Цвијић, Основе ..., књига трећа, 1266.

KosovoS.indd 10/24/2005, 9:36 AM117



118


има значајну улогу у саставу турске војне силе, а на интерном плану представљареспективну војну формацију у сукобима обласних господара са централном вла-шћу и њеним покушајима централизације управе и увођења реформи.

За друштвене прилике тих времена местимице је карактеристична појавазаштите српских земљорадника на читлуцима феудалних господара од насиљаарбанашких сточара, те и нерадо гледање феудалаца на преверавање Срба у ислам. Али се о неком озбиљнијем значају такве „социјалне политике“ арбанашких феу-далаца, за коју се везују и поједине анегдоте, може говорити само до 60-тих и 70-тих година XIX века када се распламсавају арбанашки сукоби са турском централ-ном влашћу из којих резултира политички покрет Призренске лиге и њен програм незави- сне албанске државе на простору Косова и Метохије, Доње Зете, Северне и остале Албаније,Прешевско-кумановског и Скопског Карадага, Топлице и Јабланице, Западне и дела Вардарске Македоније, са нескривеним претензијама прикључења Санџака, Горњег Полимља, Барско- улцињског приморја и грчког Епира. Од тог момента је даљи опстанак православних Срба наКосову сметња и претња коначном етничком и политичком овладавању територијом . Затомноги примери заштите Срба од стране арбанашких домаћина, не само тада, већ икасније, све до наших дана, коју су не ретко заштитници платили главом, припадајусфери патријархалних моралних норми. Врло су мали, можда никакви изгледи,да тај кодекс патријархалне духовне културе стекне поново неку значајнију улогуу превазилажењу геноцидног наступања Арбанаса према преосталим српскимсуседима, онако како је то романтичарски замишљао Бранко Хорват147.

* * *Као што је у досадашњем излагању наглашено, историјскогеографска и

антропогеографско-етнографска истраживања балканских народа поклањајунарочиту пажњу диференцијалним карактеристикама етничког процеса у свимаспектима његове манифестације. Јован Цвијић и његови следбеници указују наразличити асимилационо-апсорпциони капацитет становништва метанастазич-ких и аметанастазичких области и различити степен подложности етничким,социјалним, културним и политичким утицајима. У вези с тим, развило се и схва-тање о особитој биолошкој свежини, физичкој снази, развојној енергији, вио-лентности и демографској експанзивности динарског становништва патријар-халне културе које је у западним областима Балкана пресудно утицало на слове-низирање Јадранског приморја, а на наспрамним источним и северним странама

147 Угледни хрватски интелектуалац Бранко Хорват је у трагању за хуманим разрешењем срп-ско-албанског сукоба у свом есеју о „косовском питању“ предлагао оснивање легалне друштвенеорганизације под називом „Косовска беса“ која би се бринула о страдалницима од шовинистичкепомаме, жигосала сваки недостојан чин и посредовала код разрешења спорова. – B. Horvat, Kosov- sko pitanje, Zagreb (Globus) 1988, 138–147.

KosovoS.indd 10/24/2005, 9:36 AM118



119

Синтеза

централне континенталне области извршило кардиналну историјску и нацио-налну мисију обнављања српског народа и српске државе у симбиози Динарацаса старинцима средњовековног доба и досељеницима косовско-метохијских ијужних струја. Сливање и концентрисање ових струја, које су прелазиле Саву и Дунав све до пред крај XVIII века, у Северној и Централној Србији одвијало сеу неколико таласа, док је, истовремено, у горњозетском, старохерцеговачком ибрђанском чвору динарског свода створена интегрисањем племенског друштванајвишег нивоа српске националне самосвести српска држава Црна Гора која јесузбила арбанашку пенетрацију из Доње Зете и Северне Албаније.

Сличним особинама биолошке свежине, физичке снаге, издржљивости,виолентности и миграционе мобилности одликују се и Арбанаси Доње Зете,малисорско-црногорских Брда и матичног језгра албанског народа између Арба-нашког приморја и шарско-пиндског планинског система географски упућеног каМетохији, Косову и западномакедонским котлинама. Међутим, битна је разликаизмеђу географског положаја и историјских и друштвених услова под којима судинарски Срби и Старосрбијанци запоседали Шумадију, Поморавље и осталуСеверну Србију и у њој организовали народни живот, изградили мрежу насеља,кнежинску самоуправу, привреду, подигли устанке против Турака и створили наци-оналну државу, од услова и начина арбанашког запоседања Метохије и Косова усадејству са системом турске исламистичке војно-феудалне државе. На обема раз-двојеним странама српског историјског простора долазе до изражаја предностипатријархалне друштвене организације различитог типа: родовско-племенскоги породично-задружног. На тој основи се диференцирају и црногорско-херцего-вачко-старорашко и арбанашко племенско друштво аналогних социолошких осо-бина, норми и менталитета, сточарске и демографске експанзивности, а у одређе-ним зонама и генетске сродности. Између ових племенских друштава испољене сусуштинске разлике на плану етничког и културног идентитета: православно (свето-савско)-српског, на једној страни, и католичко-арбанашког и муслиманско-арбана-шког, на другој страни. У корену њиховог узајамног антагонизма је културно-циви-лизацијска поларизација на основама историјског памћења, традиције, огромнихразлика у културном наслеђу и достигнутом степену етнонационалне и етнокул-турне консолидације. Српско патријархално друштво, као обновљени сублиматједног од најстаријих европских народа, је кондензовало културне тековине сред-њовековног доба српске државности, репродукујући их до импресивних размерана фону духовног стваралаштва које је импресионирало цивилизовану Европу.Српски етнокултурни и етнодемографски корпус наступа као бастион ослободи-лачког покрета, обнављања државе и стварања нације, апсорбујући етничке гранеи културне утицаје из окружења и развијајући демократске институције у сферидруштвених и политичких односа. На другој страни, арбанашко племенско дру-штво, чији се иницијални облици политичко-територијалне организације везују

KosovoS.indd 10/24/2005, 9:36 AM119



120


за осамостаљене обласне господаре и племенску аутономију, пролази кроз неко-лико фаза сједињавања у релативно целовиту етничку формацију. У условиманоминалне, повремено стварне централизоване турске владавине, процес етнона-ционалне консолидације арбанашког племенског друштва одиграва се у садејствуса насилничким запоседањем српског историјског и етничког простора и посте-пено задобија карактеристике артикулисаног национално-политичког покрета.Његови циљеви су ослобођење од турске владавине и стварање албанске наци-оналне државе на целокупном простору матичних албанских земаља и етничкизапоседнутих области Косова, Метохије, остале Старе Србије и Македоније, стра-тегијом етничког чишћења, асимилације преосталог домородачког становништваи савезништва са свим оним силама чије су геополитичке аспирације усмерене кадеструкцији српског државног простора. Тако је било и у временима српских уста-нака, српско-турских и руско-турских ратова, италијанске и немачке окупације у Другом светском рату, у периоду титоистичке Југославије кроз садејство албанскекомунистичке партократије са релевантним југословенским нациократијама, парто-кратијама и сецесионистичким покретима, а тако је и у овом историјском тренуткугеостратешког овладавања читавим Балканом од стране НАТО алијансе.

Турска власт није спречавала досељавање динарских и осталих Срба у опусто-шену Северну Србију, нити досељавање Арбанаса, зетских и централнобалкан-ских Срба у опустошену Метохију и демографски проређене крајеве Косова иГорње Мораве, из разлога које смо напред навели према објашњењима СретенаВукосављевића. На обема странама турска власт је после побуна Срба подстак-нутих аустријским ратним походима предузимала праве погроме и казнене екс-педиције, а потом проглашавала широке амнестије различитог ефекта: Србиизбегли са Косова се нису враћали у завичај већ су се уливали у струје које сусе размештале по Северној и Централној Србији, или прелазиле преко Саве и Дунава у Угарску, или и једно и друго; повратне српске струје из Угарске биле сурелативно слабе, али је у тим северним крајевима српски живаљ сукцесивно обна-вљан досељеницима из Црне Горе, Херцеговине, Босне, Рашке, Јужног Помора-вља, са Косова, из Метохије и Македоније. Зато је читава Северна и ЦентралнаСрбија била захваћена таласом србизације и етничке хомогенизације окружујућималобројне градове у којима је била сконцентрисана турска администрација ивојне посаде, док су већину цивилног становништва чинили муслимани различи-тог порекла, Грци, Цинцари, Јевреји, Јермени, Цигани (нарочито у Београду иНишу) и други несловени; у неким јужним варошима било је у приметном броју Арбанаса, Черкеза, Бугара и других. Потурчивања и исламизације у Србији тихвремена није било нити је могло бити у компактном православном окружењукоје је скоро стално било на ратној нози са Турцима и муслиманима уопште. Али се зна за не тако ретке случајеве преласка из ислама у православље досеље-ника из Санџака, тзв. „Арнаутлука“, под којим је називом у народу била позната

KosovoS.indd 10/24/2005, 9:36 AM120



121

Синтеза

Новопазарско-сјеничка област, Метохија и Косово, те се и за православне Србедосељене из тих крајева говорило да су дошли из Арнаутлука. Према СтаројСрбији, Северна Србија је имала и значајну предност у периферном положајуу саставу Турског царства и непосредном контакту са хришћанском Аустријом учијој се Угарској краљевини населила маса Срба пребеглих из јужних страна; онису поред војне службе дуж Војне границе развили знатну привредну и просветно-културну делатност и имали верску аутономију у крилу Карловачке митрополијезачете још Првом привилегијом коју је патријарх Арсеније III издејствовао кодцара Леополда I августа 1690. године.

На Косову и Метохији положај православних Срба био је од краја XVII века,особито после 1737/39 и након укидања Пећке патријаршије 1766. на ивицисоцијалне, економске и духовне катастрофе и голог физичког опстанка у полу-ропском статусу бедних чифчија-аргата на спахилуцима турско-арбанашкихбегова и ага, у окружењу и под растућим притиском повлашћених арбанашкихплеменика који су временом задобили неки облик елитне формације у ратовимаПорте против народних покрета на широком фронту од Скадарског и Пећког,преко Призренског, до Приштинског и Скопског санџака, као и у ратовима којеје Османлијско царство водило против Венеције, Аустрије, Русије, Црне Горе иСрбије, као и против једнородних хришћанских племеника у Малесији. У усло-вима преокрета друштвеног положаја косовско-метохијских Арбанаса и њиховеисторијске и политичке функције долази до снажног изражаја отпор повраткусрпске државе и нововековне зетске државе Црне Горе на Косово и у Метохију.Код обједињавања арбанашког идентитета била је ирелевантна муслиманска иликатоличка верска припадност чији цивилизацијски утицај подлеже убрзаномпроцесу консолидације арбанашког етнонационалног идентитета и политичкојартикулацији покрета усмереног ка стварању аутономне или независне албанскедржаве, унутар које православни Срби, већ самим својим постојањем, предста-вљају страно тело или неку врсту субверзивног елемента који треба одстранитиили бар свести на бенигно присуство. „Улога свештенства и мисионара рим-ског обреда била је у свему томе веома злоћудна, јер су се они више трудили дананесу штету српској цркви и православљу ... него што су настојали да сачувајумалобројне католике од исламизације ...Улога католичког свештенства наносилаје Србима знатну штету, поготову због тога што се оно непрекидно трудилода сарађује са пашама, беговима и другим арбанашким главарима, управљајућињихове подухвате против Патријаршије и православља“148.

Када сведемо све догађаје и околности под којима се одвијало ослобођењеСрбије и Црне Горе и упоредимо их са приликама под којима су православниСрби Косова и Метохије с крајњим исцрпљивањем физичке и духовне снаге

148 Тричковић, Устанци, сеобе и страдања у XVIII веку.

KosovoS.indd 10/24/2005, 9:36 AM121



122


како-тако преживљавали у насилничком арбанашком окружењу скоро не ода-јући знаке свог постојања, обраћајући се за спас Божјој милости и захвалнопримајући мрвице бриге и помоћи од своје браће из тек ослобођене КнежевинеСрбије, онда се треба запитати како је у том разореном старосрпском језгру срп-ство уопште преживело петовековно дробљење и поништавање и како је тим„омекшалим старинцима“ уопште „испало за руком“ да надживе све оно што ихје снашло од првих налета турског освајача, до правог геноцида уочи Балканскихратова. Једини прави одговор на ово питање лежи у дубокој утемељености светосавског пра- вославља, у његовој духовној, моралној и културној снази, у идентификацији косовског митаса историјским, природним и етничким правом и идејом ослобођења, као и у освежењу српског људског потенцијала виолентним сународницима из Црне Горе и Брда, са зетске. и постоја- ним, трудољубивим, издржљивим и преживљавању вичним Старосрбијанцима из Западне Македоније и Поморавља.

Дубоке етнографске промене, „најзнатније на Балканском полуострву – велиЦвијић – и неки спољни, уосталом варљиви знаци, навели су многе писце, наро-чито стране, да закључе како у овим областима готово нема Срба“. Тако је, „поХиљфердингу, арбанашка инвазија ... све поплавила, ’угасио се словенски живот’,а остали само црквени споменици, немањићске задужбине, које сведоче о нека-дашњем бујном хришћанском и словенском животу. Ippen је тврдио да је срп-ство на Косову сасвим потиснуто и да је ово само историјска успомена. Под тимопштим утиском ... стоје и српски писци, који су поглавито старине проучавали, аод ока процењивали број Срба и њихов однос према Арбанасима. Тај општи ути-

сак није тачан“. Јер „сви Срби ових крајева носе арбанашку ношњу, и путник ... неможе у њима познати Србе; шта више, већина Срба пред турским властима, предзаптијама и странцима говоре арбанашки ... Напослетку, Арбанаси се као племекоје господари, слободније крећу и свуда виде и осећају, док се Срби, као раја,повлаче“. У напомени Цвијић наводи пример са свог путовања, када је „свратиоса пратиоцима једној имућној и задружној кући у селу Великој Круши, и заптијесу на арбанашком језику затражили воде и са члановима задруге се арбанашки раз-говарали. И не слутећи да су ови сељаци Срби, ми остали смо међу собом српскиговорили, и тек тада нам се они кажу“.149

Ни један део српског народа није тако бесправан и потиштен као онај у Мето-хији, око Пећи, Дечана и Ђаковице, изложен потпуној анархији и дивљаштву Арбанаса... Уочи једног великог празника гледао сам тај свет окупљен око СветеПатријаршије изнад Пећи, голорук, преплашен, арбанашким зулумима понекипрестрављен. На њима се јасно види да је молитва не само утеха, него нада и про-грам, када човек нема друге утехе и друге наде“.150

149 Цвијић, Основе .... књига трећа, 1162.150 Цвијић, Говори и чланци, књ. I, 56.

KosovoS.indd 10/24/2005, 9:36 AM122



123

Синтеза

* * *

У контексту фундаменталног антрополошког, етнопсихолошког и социоло-шког проблема различите подложности балканских народа асимилацији, преве-равању, уопште променама етничког и културног идентитета, више еминентнихистраживача, као што су Цвијић, Шуфлај, Јастребов и многи други, наглашававиталност, виолентност, физичку снагу, крвну повезаност, организованост уотпору према повлашћеној групи, различиту способност прилагођавања про-мењеним привредним и друштвеним приликама, а код Арбанаса миграционуи родовско-племенску повезаност пресељеника почев од матичног језгра, донајистуренијих претходница, који дуж читавог метaнастазичког ланца испоља-вају високи степен етничке резистентности у сусрету са другим етницитетима.

Ова својства се одређују као један од главних чинилаца арбанашке етничке екс-панзије у чијем је темељу племенска организација и сточарска привреда. СретенВукосављевић екстензивно сточарско привређивање, које захтева особиту про-сторну покретљивост, сврстава међу главне чиниоце брзог и успешног арбана-шког усељавања у српске крајеве, под условом прелаза у ислам и „наслона насвоје крвне организације“. „Арбанаси су прво заузели села у планинским обла-стима“, где би „створили ту нову исељеничку област, из које су се даље ширилиу околна села, прво планинска, па после и жупљанска“. Њиховим усељењем„није се повећавала насељеност те области, јер се нашег становништва исеља-вало више него што се Арбанаса усели. У областима у које се уселе, Арбанаси стално

одржавају ретку насељеност, сточарску насељеност, шаљући исељенике у наредне области“. Јер „сточару није никад земље доста. Ратар се може заситити земље, сточар не може ... Окотога они стварају сукобе са нашим живљем, а у тим сукобима су увек јачи, јер су повлашћени“. „Усамљени арбанашки усељеник је просто једна напред избачена претходницасвога братства. Није сам ни када је у туђем селу. Заштићава га његово братство изсуседног матичног села. Он је у том селу ухода за плен и крађу и јатак. Он желии ради да досели и своје братственике, па и сународнике које било. Тачно се можепратити ово и овакво етапно продирање из области у област “. А што се тиче верскихмотива и нетрпељивости на националној основи, Вукосављевић је у праву кадакаже да су ови мотиви били „међу најслабијима због којих Арбанаси потискујухришћански југословенски живаљ“.151

Не треба заборавити ни пљачкашку привреду као специфични облик про-дирања и запоседања најзначајнијих места и пролаза на путевима. Пљачкашкапривреда и хајдучија је наступала упоредо са кретањима сточара и пре њих,као врста занимања и начин привређивања коме је у турско време био отворен

151 Вукосављевић, н. д., 45, 47.

KosovoS.indd 10/24/2005, 9:36 AM123



124


широки простор да многи арбанашки племеници буду једновремено и сточари,и харамије, и оружана пратња путника и трговачких каравана. По пљачкашкимпоходима посебно су се прочули Љумљани који су нападали и на Призрен иуназадили сточарство Горе, Опоља и Средачке жупе, иако је у овим планинскимжупама становништво било или искључиво муслиманско (Гора), или арбанашко(Опоље), или знатним делом муслиманско (Средска). Такође су имали на метиСиринићку жупу, Полог и суседне крајеве у сливу Радике. На тој западномакедон-ској страни крстаре хорде крџалија152 и дебарски Арбанаси који су нанели великејаде македонским Словенима у Пелагонији и даље све до Црне Реке, Струге,Охрида, планинске области Маријова, прелазећи и у тиквешко Повардарје, ода-кле су са ширег простора насртали турски Јуруци153. Нису се од Љумљанскихи дебарских Арбанаса много разликовали по пљачкашким походима ни брђан-ски католички Клименти против којих су кретале читаве турске војске. Али суови Малисори задобили херојску и страдалничку славу у јуначком пробијању саПештери у свој брђански завичај, а особито у аустро-турском рату 1737–1739.када су заједно са Грудама, Хотима и Кучима кренули у поход против Турака иосталих муслиманских конвертита, у сусрет аустријској војсци и српској мили-цији код Новог Пазара, да би се после задржавања на Руднику, и након страдањаод босанских Турака код Ваљева, пребацили у Срем где су учествовали у обезбе-ђењу јужне Посавске границе од сремске Раче и Митровице до Земуна154.

Бурна историја Климената привукла је живу пажњу страних и домаћих истра-

живача. Њиховим српско-арбанашким пореклом и преласком у католичанство,чији су мисионари нарочито утицали на покретање Климената против Турака и

152 Објашњавајући узроке метанастазичких кретања јужнословенских и других балканскихнарода Цвијић је увео и крџалијске хорде као узрок расељавању. „Крајем XVIII и у почетку XIX векаформирале су се у европској Турској многобројне крџалијске хорде. Овим именом су названепљачкашке чете ... У ове чете су ступали људи разних народности, поглавито Арбанаси ... Пусто-шили су села и читаве области, нарочито у шопској зони и у централним и пиндским деловимаПолуострва. Становништво се повлачило пред њима и растурало у свим правцима...“ – Цвијић, Балканско полуострво, I, 149.

153

Ј. Синадиновски, Основните општествено-економски и етно-психолошки димензии на Мариово некогас иденес , Мариово – комплексни географски проучувања, Скопје (Универзитетот „Кирил и Методиј“ – Гео-графски факултет) 1984, 217–285.

154 Упор.: Ј. Томић, О Арнаутима у Старој Србији и Санџа ку, други део, 71–93; Томић посебнонаводи Starine JAZU III, XX и др., Гласник Земаљског музеја у Сарајеву (1909), K. Jirečeka ( Staat undGesellschaft im Mittelalterischen Serbien . Denkschriften der K. K. Akademie der Wiss., in Wien, Bd. LVI), Augu-sta Theinera ( Vetera monumenta Slavorum Meridionalium historiam illustratia , t. II, 1875), Relatione dello stato anticoe moderno de Clementi (објавио Ј. Томић, Споменик СKA XLII), Mariana Bolizzu ( Relazione et descrittione delSangiacato di Scutari etc ., Starine JAZU XII) итд. – Упор.: М. Костић, Устанак Срба и Арбанаса у Старој Србијипротив Турака 1737–1739. и сеоба у Угарску , Гласник Скопског научног друштва VII–VIII (1930)

KosovoS.indd 10/24/2005, 9:36 AM124



125

Синтеза

муслимана уопште и сарадњу са православним Србима у ратовима Турске са Вене-цијом и Аустријом, судбином Климената на Пештерској висоравни где их је из

Епаје присилно населио пећки паша Ходаверди Махмуд Беговић 1700. године,јуначким повратком око половине пештерских Климената у завичај 1707, кадасе у жестоком окршају са Турцима борило и око 300 климентских жена, пљачка-шким походима Климената све до Скопља и Пловдива, најзад устанком Климе-ната и других Малисора против Турака у аустро-турском рату 1737–1739, те њихо-вом сеобом кроз Шумадију у Срем, бавили су се од српских аутора највише Јован Томић и Мита Костић, ослањајући се на латинске, аустријске, српске и другеизворе, архивска документа и др.155

Дакле, несумњиво стоји да је продирање арбанашких племеника и сточарау Стару Србију и Македонију до неких граница њихове издржљивости ство-

рило импресију о биолошкој виталности, виолентности и физичкој снази каовирулентном чиниоцу једног специфичног облика експанзије из којег извирењена реална снага кроз садејство етнографског и социјалног фактора са исто-ријским условима и предностима повлашћеног друштвеног положаја. Научноутврђене чињенице такође говоре да је интегрисање арбанашког племенскогдруштва високог асимилационог потенцијала генерисало стварање арбана-шке народне целине која је постала надмоћна само на оним странама и премаоним етницитетима који су се нашли у подређеном положају услед рушењасвоје државне и верске заједнице, као што се догодило са Србима у Метохијии са српским земљама у Доњој Зети и Северној Албанији. Према динарским

Србима, особито према црногорским, херцеговачким православним брђанскими старорашким племенима, ни најмоћнија арбанашка малисорска племена, чакни онда када су поједини њихови делови наступали као турски заточници, нисузадобила превласт не само због судара са витално и виолентно равноправнометничком формацијом, већ и због знатних разлика у нивоу и карактеру култур-ног наслеђа и схватања о мотивима и циљевима. „За време турске управе динар-ска су племена била најмоћније оруђе националне мисли“ – истиче Цвијић;„после сточарства и кириџијања ратовање је било најглавније занимање динар-ских племена“. Концентришући своју националну и државотворну функцију устароцрногорској крашкој тврђави, у којој је „мала теократска држава постојала

више од 150 година, а тек доцније постала цивилна монархија“, црногорска пле-мена су развила култ јунаштва до висина које „превазилазе машту“ и култ частидо апсолутног критеријума људскости, човештва, „чојства“, да би изнад свихтих особина стајала „национална мисао или ’вера Обилића’, главног косовскогјунака. Црногорци су испуњени вером Обилића као Јевреји Старог Завета верому Јехову. Главна духовна снага су им предања о Косову и о српској немањићској

155 Исто.

KosovoS.indd 10/24/2005, 9:36 AM125



126


држави ... Сви су прожети мишљу ослобођења српске земље од туђинског јарма – свега што је ’наше од старине било’ ... Знају јој границе, славне градове и места. У ове границе увлаче ’половину Арбаније’ сматрајући је као историјску српскуобласт насељену племенима српско-арбанашког порекла. Сматрају себе засродне Арбанасима“ и не устежу се „оженити девојком каквог арбанашкогјунака. Разлика у вери, нарочито ако је у питању католичка вера, није препрекаили се бар о њој не води рачуна, утолико пре што Арбанасе сматрају за рођакецрногорских племена“. Због тешке оскудице у храни и свакој другој животнојпотрепштини, „састављали су чете за пљачкање суседних крајева. За време глад-них година ове су се чете претварале у пљачкашке дружине које су нарочитоодгониле стоку“ – вели Цвијић156. Али ако је пљачкашко привређивање, којеје у народу називано „витешким пленом“, објективно било условљено оскуди-цом као чиниоцем велике моторне снаге при предузимању миграција у Србијуи Метохију, слободарска традиција и уверење у своју националну мисију је над-вишавала све остале мотиве и претварала се у ударну снагу српских устаникапротив Турака и сваког другог тлачитеља. Обухвативши читав састав динар-ских племеника са простора Црне Горе, Брда, Полимља, Потарја и Старе Хер-цеговине, улогу њихових најистакнутијих родова и личности у Првом устанкује изврсно приказао Петар Шобајић157.

Процес арбанашке етногенезе у матичним областима Доње Зете и Албанијеје слично наспрамним областима српско-словенске етногенезе, углавном про-матран у знаку етно-антрополошке синтезе арбанашког идентитета сједиње-

ног арбанашким племенским друштвом које смо релативизирали у односу наполаризоване етничке, друштвене и културне прилике и политичкогеографскиположај суседне Старе Србије у саставу Турског царства. У вези с тим је кодпојединих утицајних истраживача приметна тенденција да неоспорну витал-ност арбанашких племеника означе као чинилац који је пресудно утицао нанадмоћни асимилациони капацитет арбанашког етнодемографског система ујезгрима његове консолидације и хомеостазе. Током тог вишефазног процесаапсорбовани су прежитци преиндоевропске протохамитске и новије хамитскеструје Пелазга (Пеласта), можда и Феничана (?), старомакедонско, илирско-дар-данско, келтско, јелинизирано и романизовано влашко, латинско и словенскостановништво, које се одржало у одређеним приморским и континенталнимкрајевима. Процес асимилације и амалгамизације је условио веће или мањеантрополошке разлике унутар арбанашког етничког корпуса и на линијама

156 Цвијић, Балканско полуострво и јужнословенске земље – Основи антропогеографије, књига друга – Пси- хичке особине Јужних Словена , Београд 1931, 56, 57, 60–61.

157 П. Шобајић, Удео динарских племеника у Првом српском устанку , Гласник ЕИ САН II–III (1953– 1954), [1957] 81–97.

KosovoS.indd 10/24/2005, 9:36 AM126



127

Синтеза

његовог додира и прожимања са суседним народима. На основу тих особина Јастребов је Арбанасе разврстао на пет антрополошких типова158.

Схватање о „биолошкој снази“ Арбанаса, нарочито Гега, које налазимо и кодЦвијића, није далеко од представе о некаквој биолошкој премоћи једне људскепопулације над другом, нарочито када се она испољи на плану репродукције ибројчане надмоћи, или када током своје експанзије буде прихваћена од господа-реће номенклатуре и стекле повлашћени положај према потчињеним народимаи друштвеним слојевима, или када на освојеном простору изгради сопственуполетну државу и прихвати знатно вишу културу која временом постаје једно одглавних обележја њеног етнокултурног идентитета. Бурна етничка и културнаисторија балканских земаља је препуњена таквим етнографским и антропоге-ографским процесима који су коренито мењали етногеографску, културногео-графску и политичкогеографску структуру од праисторијског и раноантичкогпериода до најновијих времена.

Тако се и арбанашке миграције у Метохију, Косово, Горњу Зету и Рашкуобласт доводе у везу са чиниоцима географског и друштвено-историјског карак-тера који одлучујуће делују на диференцијални карактер миграционог процеса.Наиме, тек кроз садејство етнографских и социолошких чинилаца са променамаполитичко-историјског, конфесионалног и цивилизацијског процеса дошла је доизражаја предност експанзивног сточарског друштва над другом етничком заједни-цом више материјалне и духовне културе, уређене државне, социјалне и црквенеорганизације, која је до момента турске најезде располагала средствима админи-стративне, правне и војне принуде и која је била у моћи да прихвати или сузбијеимиграцију етнички страног елемента и да у духовној сфери делује у смислу кул-турне асимилације. У средњовековном периоду арбанашки етнос није имао ника-кве реалне изгледе да запоседне централне косовско-метохијске и рашке области,те је његова инфилтрација била ограничена на поједина градска средишта, групукатуна привремене настањености у Призренској котлини и на покретљиво прису-ство сточара у граничним и прелазним планинским лимитрофним крајевима. Уисторијској Зети су владали и комешали се друкчији етнички, друштвено-поли-тички, конфесионални и културни процеси, али је у њеној латинизираној при-морској зони арбанашка компонента у градовима била апсорбована, да би се тек у Дримској удолини, Малесији и Мирдитији консолидовала на основама племенскеорганизације. Па и на тој страни, ка Горњој Зети, Брдима и Полимљу, померањеарбанашких катуна је заустављено црногорским племенима истог виолентног мен-талитета, стварањем државне организације на основама „посткосовског“ сливањасрпске националне свести и православног културног идентитета особите револу-ционарне мисије на пољу обнављања српске државности и српског народа.

158 Ястребовъ, Стара Сербія и Албанія , 167–168.

KosovoS.indd 10/24/2005, 9:36 AM127



128


Према томе, објективне карактеристике етнографског процеса показују дапојаве миграционе и демографске експанзије арбанашког етноса, његова „биоло-шка снага“ и асимилациони капацитет, представљају релативну категорију чијеспецифичне особине долазе до већег или мањег изражаја у корелацији са усло-вима географске и друштвене средине и утицајима спољних чинилаца – незави-сним променљивим величинама. У том смислу арбанашки етнос наступа као ауто- номни биосоцијални (природно-историјски), етно-антрополошки и етнодемографски хомео- стазни систем. Цивилизацијско-културолошка, социолошка и етнопсихолошка својства арба- нашког етнодемографског система, у садејству са политичким циљевима, су инкомпатибилни у односу на својства, историјско право и политичке циљеве српског етнодемографског система у истом историјском и географском простору, те је на тој основи настао антагонизам столе- ћима продубљиван неравноправним друштвеним положајем и репресијом власти. Показалосе, такође, да поменута својства арбанашког етноса нису ненарушива и да је – саизузетком Метохије, Косова и Западне Македоније, – на свим осталим правцимаспонтаног и принудног одвајања и откидања арбанашких грана од матичногјезгра у већој или мањој мери изражена етнокултурна и демографска транзиција,која је у различитим фазама етничког и културног прилагођавања условила про-мене етничког идентитета које се могу пратити у историјским изворима, поједи-ним пописима становништва, посебно у народној традицији. Тако је Петар Ж.Петровић указао на посрбљавање и исламизовање Арбанаса у долини Рашке,у пределима Себечево, Јошаница и Рашки Подгор, у ближој околини НовогПазара и у знатно ширем простору Брда, Пештери, Сјенице и Рожаја, у којимаје највише била изражена српско-арбанашка симбиоза159. У недавно објављенојмонографији Селим Шаћировић је саопштио резултате својих антропогеограф-ских проучавања Новопазарског краја где је утврдио да 1587 кућа (домаћинстава)од укупно 5510 муслиманских и српских кућа забележених у 179 сеоских насељаи 51 засеоку, води порекло од Климената, Куча, Хота, Шаља, Шкријеља, Гаша,Краснића и Кастрата, дакле од племена и братстава из брђанске и малисорскеобласти српско-арбанашке симбиозе. Од тога је пореклом од Климената, Кучаи Хота 1361 кућа из којих се при попису становништва 1991. за албанску нацио-налну припадност изјаснило 37 лица (0,1%). Шаћировић напомиње да је у овомкрају било и преверавања католичких Малисора (Латина) у православље „јер сечесто у народу чује да неки српски род потиче од ’Латина’“160.

159 П. Ж. Петровић, Становништво арбанашког порекла у долини Ра шке, Gjurmime albanologjike – Алба-нолошка истраживања 1 (1962) 231–234.

160 С. Шаћировић, Насеља Новопазараког краја, Београд (Мрљеш ) 1996, 33, 35–38.

KosovoS.indd 10/24/2005, 9:36 AM128



ГЕОПОЛИТИЧКИ И ГЕОСТРАТЕГИЈСКИПОЛОЖАЈ КОСОВА И МЕТОХИЈЕ

KosovoS.indd 10/24/2005, 9:36 AM129



131

Геополитички и геостратегијски положај Косова и Метохије резултира изсистема веза и односа спрегнутих у опсегу датих подсистема науке о држави161.

А) Косово (са Горњом Моравом и Лабом) и Метохија (са планинским ободом)представљају историјскогеографску целину која је имала интегративну етнограф-ску, културно-цивилизацијску, економску и политичкогеографску функцију у про-

цесу геополитичког сједињавања српских држава Рашке и Зете и двосмерног дело-вања на непосредно окружење: ка историјској Зети и Приморју, на западној, и каМоравској и Вардарској удолини на источној и југоисточној страни. При томе јеобласни домет главних праваца политичке, етничке и културне пенетрације захва-тио високопланинске венце од Скопске Црне Горе и шарске планинске групе доПроклетија, са долинско-котлинским крајевима у њиховој јужној подгорини.

Б) Од почетка турског продирања и надаље, кроз неколико фаза турске вла-давине, Косово постаје средиште и поприште војних концентрација и ратнихоперација, а Метохија главна капија продирања Турака и ислама у Доњу Зету исеверну Албанију, одакле у супротном смеру крећу узастопне арбанашке мигра-ције у Метохију и на Косово. Косово потврђује геостратегијски примат премаоколним областима изградњом Косовско-вардарске железнице (1873).

В) За геополитички и геостратегијски положај Метохије је одувек било одизванредног значаја функционисање зетско-метохијских, полимско-метохиј-ских и подримско-метохијских миграција. Метохија не припада централнобал-канском геостратегијском чвору, али представља главни геостратегијски коридорпрема Зети, Приморју и Северној Албанији и зону снажних етничких, културнихи политичких веза Старе Србије са Горњом Зетом, односно Црном Гором .

На особити значај геостратегијског положаја Косова обратило је пажњу више

аутора. Тако академик Милисав Лутовац наглашава да се „ни на једном мањем

161 Наш еминентни стручњак у области политичке географије и геополитике, проф. МиркоГрчић, систематизује науку о држави на следеће субсистемске целине и аспекте: а) регионалнефизичкогеографске и историјскогеографске; б) економско-политичке (еконополитика); в) дру-штвено-структурне (социополитика); г) демографске (демополитика); управљачко-државне иполитичко-организационе (кратополитика). – М. Грчић, Политичка географија , Београд (Географ-ски факултет Универзитета у Београду) 2000, 30–45.

KosovoS.indd 10/24/2005, 9:36 AM131



132


простору није водило толико бојева као на Косову. Забележено је 11 битака и вој-ничких концентрација од којих ћемо поменути, поред познатог Косовског боја1389. године, и пораз Сибињанин Јанка 1448, продор Аустријанаца 1689, походХусеина Градашчевића 1832, концентрацију српске војске 1915. године“162. Сима Ћирковић посебно помиње битку између Лазаревића и Бранковића код Грача-нице 21. новембра 1403; пустошење Косова и Приштине 1409. у међусобномсукобу синова султана Бајазита, када су на двема сукобљеним турским странамаучествовали и српски вазали; опсаду Новог Брда под султаном Мусом 1412;опсаду и пад овог знаменитог града под султаном Муратом II 1427; привременотурско освајање Новог Брда 1441; ратне операције хришћанске војске угарскогкраља Владислава I, деспота Стефана Лазаревића и војводе Јанка Хуњадија 1443,када је Ново Брдо на краће време ослобођено, да би после повлачења хришћан-ске војске уследио напад Даут-бега јануара 1444; тада је Ново Брдо опустошено исрпска војска на Ситници поражена; октобра 1448. одиграла се на Косову великабитка између турске војске султана Мурата II и хришћанске војске угарског губерна-тора Јанка Хуњадија; Косово је опустошено и 1454. од турске војске Мехмеда II сакојом се сукобио војвода Никола Скобаљић, који је 24. септембра поражен на Тре-пањи код Новог Брда; најзад, коначно турско освајање Косова завршава се падомНовог Брда 1. јуна 1455.163 У то време, Турци су, по неким изворима, овладалиПризреном. Поменућемо у овом осврту и операције српске војске на Косову иГорњој Морави 1876–1878. и у Првом балканском рату 1912; сукобе турске војскеса побуњеним Арбанасима при гушењу покрета Призренске лиге; оружане сукобесрпске војске и жандармерије са одметнутим арбанашким групама качака 164 послератова 1912/13 и 1914–1918, која захватају и Лаб, Дреницу, околину Призрена идруге крајеве. Тада се тежиште сукоба српске, односно југословенске власти, саарбанашким одметницима преноси на призренско-метохијску страну због арба-нашких упада подстицаних од Аустрије, Бугарске и Турске. У периоду окупације1941–1944. Косово је главна немачка геостратегијска зона у Јужној Србији, поредмагистралног моравско-вардарског правца. Геостратегијски примат Косово имаи у периоду успостављања комунистичке власти крајем 1944. и почетком 1945.године, када је, заједно са Лабом и Дреницом, било на главном операцијскомправцу Народно-ослободилачке војске Југославије против арбанашких балиста,итд. Најзад, после сукоба југословенске (српске) војске и полиције са одредима

162 М. Лутовац, Географски и политичко-географски значај Покрајине Косово у Србији, Глас САНУ, књ.Одeљење природно-математичких наука CCLXXXII : 34 (1972) 4.

163 С. Ћирковић, Косово и Метохија у средњем веку , Косово и Метохија у српској историји, Београд(СКЗ) 1989, 21–45.

164 Качак, турски појам за одметника од власти. – Упор.: A. Škaljić, Turcizmi u srpskohrvatskom jeziku , Sarajevo (Svjetlost) 1966, 377.

KosovoS.indd 10/24/2005, 9:36 AM132



133

Геополитички и геостратегијски положај Косова и Метохије

арбанашких сепаратиста и терориста на скоро читавом простору Покрајине,уследила је бомбардерска кампања НАТО алијансе окончана успостављањем вој-ног и цивилног протектората међународне заједнице 9. јуна 1999. У америчкомсектору косовског геостратегијског чвора (код Урошевца) изграђена је војна базаБондстил, једна од највећих стратегијских база НАТО алијансе у Европи.

* * *

У најновијим фазама српско-албанског сукоба коначно су уобличени геополитички и нацио- налистички циљеви албанског сецесионистичког покрета који се своде на потпуно политичкоовладавање територијом АП Косово и Метохија и на стварање друге албанске државе на Балкану, уз довршење процеса њене максималне етничке хомогенизације и уништење српске

православне културне баштине . Особитом жестином геноцидног наступања младихиндоктринираних генерација косметских Албанаца практично је поништенопатријархално културно наслеђе које је почивало на традиционалним моралнимнормама како-тако одржаваним и у најтежим временима анархије и оружанихсукоба. А када узмемо у обзир елементарну цивилизацијску и социопсихолошкучињеницу да су током тровековног потискивања српског етноса и асимилацијењегове супстанце преко етничке, социјалне и духовне мимикрије скоро ишчи-леле институције партнерства и добросуседских односа и да је дубока слободар-ска тежња арбанашких горштака прерасла у националистички покрет који је уовој области Србије остварио скоро све своје политичке циљеве, онда се, бар

аутору ове студије, претпоставка о изграђивању суштински друкчијих цивили-зацијских и међуетничких односа, која подразумева повратак прогнаних башти-ника и демократизацију политичког, друштвеног и економског живота, чинионолико вероватном колико је вероватна и суштинска промена српско-албан-ских односа у свим сферама њихове манифестације.

Овакав уздржљив однос почива на оцени да је на Косову и у Метохијиалбански етнос на већем делу територије успоставио такав облик и систем орга-низације људи и географског простора који је, својевремено, у немачкој геопо-литичкој доктрини назван Bodenblut Organismus, или bodenständiger Organismus („орга-низам крвно везан за тле“, „организам срастао са земљом“). Ова геополитичка

парадигма, теоријски уобличена у делу Фридриха Рацела и његових следбеникана пољу политичке географије, геополитике и геостратегије165, која је у корену

165 Грчић, Политичка географија , 32–45. –Упор.: F. Ratzel, Politiche Geographie, oder der Geographije derStaaten, des Verkehrs und der Krieges, Leipzig, 1897, 1903, 1923; O. Maull , Politische Geographie, Berlin , 1925,1956; в. код Грчића следбенике Рацеловог правца (H. Hassinger, R. Kjellen, K. Haushofer и др.). – М.Радовановић, Геополитичке импликације етнодемографске ситуације на Косову и Метохији , Косово и Мето-хија – Изазови и одговори, Београд (Институт за геополитичке студије) 1997, 256; С. Станковић, Животни простор, Београд 1937/38, 16–17.

KosovoS.indd 10/24/2005, 9:36 AM133



134


учења о држави као биолошком организму, је током послератног развоја европ-ских међудржавних, међунационалних, регионалноекономских и цивилизациј-ских односа, као ратна и геноцидна идеологија, темељно поништена, да би наисторијској и политичкој сцени преовладали процеси сарадње, интеграције ирегионализма на принципима развијеног постиндустијског друштва којима се савише или мање успеха прилагођавају земље у транзицији.

Међутим, на тлу Балкана је темељно рушење претходне Југославије коме јенајвише кумовала водећа централна сила из времена светских ратова, условилоповампирење свих историјски наслеђених антагонизама однегованих од наци-онал-комунистичких олигархија и преузетих од посткомунистичких режима исепаратистичких покрета као њихов национални и геополитички програм, чијесу се екстремне етноцидне и геноцидне еманације испољиле у смислу етничког

чишћења и „срастања крви и тла“. И када је етнички, грађански и верски рат уХрватској и Босни и Херцеговини сузбијен војном интервенцијом међународнезаједнице – уствари НАТО алијансе, којој су се при успостављању протекторатапридружиле као декор, углавном симболично, и неке друге земље, – експлоди-рао је одавно припремани и са албанске стране систематски генерисани српско-албански сукоб око српске историјске територије Косова и Метохије који се, пофизичком закону спојених судова и по логици садејства у остварењу идентичнихнационалистичко-сецесионистичких циљева, прелио и у суседну Македонију.

Истовремено, проблем српско-албанских међуетничких и политичких односа је регио- нално, ентитетски и цивилизацијски поларизован на западнобалканску и централнобалкан-

ску косовско-метохијску област Јужне (Старе) Србије, – у којој се албански сецесионистичкипокрет налази на прагу неког облика државне организације, – и на плавско-гусињско-зетско- приморске крајеве Црне Горе у којој нема значајнијих међунационалних сукобљавања и укојој је албански етницитет интегрисан у друштвене и политичке институције црногорскедржаве. О историјској, социолошкој и културолошкој основаности ове појаве је уовој студији било више пута речи, те се ни у закључним разматрањима на ту темунема шта додати. Међутим, појава одређених цивилизацијских разлика измеђукосовско-метохијских и црногорско-приморских Албанаца показује корелацијуса диференцијалним карактеристикама њихове репродукције која је у мањој мериизражена и код Албанаца у матичној земљи и у Македонији. На ову појаву је обра-

тио пажњу Бранислав Крстић у обема својим студијама у ширем контексту демо-графског развитка166. Истим поводом Светлана Радовановић наглашава „да се Албанци Црне Горе репродуктивно понашају друкчије од Албанаца на осталимтериторијама што би се могло објаснити тиме да су они најконцентрисанији уприморском региону Црне Горе са непосредним подгоричким залеђем (87% од

166 Б. Крстић, Косово између историјског и етничког права , Београд 1994, 111–114; Б. Крстић, Косовопред судом историје , Београд 2000, 81–83, 92–97.

KosovoS.indd 10/24/2005, 9:36 AM134



135


укупног броја Албанаца 1991. године у Црној Гори), где су под дуготрајним дело-вањем медитеранских културних утицаја“167. Именована је исту појаву прома-трала и у ширем контексту разлика између виталних коефицијената за АлбанцеКосова и Метохије, Македоније, Црне Горе и Албаније 1960–1990. године168,заступајући методолошку целисходност примене системског приступа код проу-чавања демографских процеса по коме се људске популације не посматрају као„зависне променљиве“, већ као аутономни демографски системи на чије репро-дуктивно понашање особити утицај врше историјски, друштвени и цивилизациј-ски чиниоци169.

Иако ће се, можда, некоме учинити да је у овим разматрањима дат превеликизначај чињеницама етнодемографског карактера – тачније диференцијалнимкарактеристикама репродукције једног истог етноса у регионално различитимисторијским, културним и политичким приликама, напомињемо да је то овдеучињено из разлога што конкретна појава о којој је реч представља статистичкимерљив индикатор утицаја културно-историјског, етногенетског, социолошкоги политичког фактора на демографски развитак албанског народа изван његовематичне земље, посебно у лимитрофним областима прожимања Албанаца сацрногорским Србима, Старосрбијанцима и македонским Словенима.

* * *

Разградњом претходне (друге) Југославије албанско питање, те и питање српско-албанскиходноса, губи југословенску фасаду и постаје искључиви проблем Србије, која се директно суочаваса албанским сецесионистичким покретом на својој државној територији. У релативно крат-ком периоду од 70-тих до краја 80-тих година XX века, прокламовани циљ албан-ске алтернативе „Република Косова“, као посебног ентитета у саставу југословен-ске федерације равноправног уставно-правног положаја са осталим чланицама,геополитички је преквалификован у циљ стварања независне албанске државе нацелокупној административној територији АП Косово и Метохија. Завршне про-грамске и организационе активности албанске алтернативе у том смислу облико-ване су између 1989. и 1992. године, синхроно са сецесијом Словеније, Хрватске,

Босне и Херцеговине и Македоније и успостављањем Савезне Републике Југосла-вије, односно федерације Србије и Црне Горе. Ова „трећа Југославија“ – која de facto никада није функционисала као савезна држава и која је de jure престала да

167 С. Радовановић, Становништво Косова и Метохије, Београд 1998, 241–256.168 С. Радовановић, Етнички и конфесионални аспект дихотомног модела репродукције становништва у

централнобалканском региону југословенских земаља , XIV конгрес географа Југославије (20–24. IX 2001),Београд 2001, 275–280.

169 С. Радовановић, исто; упор.: А. Г. Вишневский, Воспроизводство населения и общество, Москва, 1982.

KosovoS.indd 10/24/2005, 9:36 AM135



136


постоји фебруара 2003. године – није могла да одржи претходну југословенскурелевантност албанског питања пре свега због чињенице да је СР Југославија,као федерација два ентитета и две нације истог народа, изгубила атрибуте југо-словенске државе и да је и у таквој привидној Југославији албанско питање објек-тивно (и субјективно) изузето из сфере црногорских државних и националнихинтереса.

Нова македонска држава се издвајањем из претходне Југославије непосредносуочила са проблемом албанског сецесионизма на сопственој државној терито-рији. Међутим, у Републици Македонији се задњих десетак година одиграо сво-јеврстан процес санирања македонско-албанског питања, почев од наговештајаоснивања Републике Илириде или покрајинске аутономије сличне статусу АПКосово и Метохије према Уставу СФРЈ из 1974, пропагирања државне организа-ције ове Покрајине и Илириде у једну политичку целину – до укључења албан-ске етничке заједнице и њених водећих политичких странака у државни системРепублике Македоније у којој Албанци имају статус конститутивног народа. Собзиром да је независна македонска држава од самог почетка свог функциони-сања била под патронатом НАТО алијансе и међународне заједнице, албанскипокрет у Македонији, и поред оружаних сукоба албанских одреда са снагамамакедонске војске и полиције, није задобио оне размере као на Косову и Мето-хији 1998/99. али је освојио значајне политичке поене применом диференци-јалне стратегије програма Призренске лиге прилагођене постојећим геополитич-ким и геостратегијским околностима, што се у исто време испољило у суседнојПрешевској удолини и Кумановско-прешевском Карадагу. На овом делу тери-торије Јужне Србије српско-албански сукоб је примирен престанком оружанихдејстава и препуштањем Копнене зоне безбедности српској војсци и полицији(под контролом KFOR-а), укључењем албанске заједнице у локалну управу исоцијално-економске развојне програме и одазивањем Албанаца попису станов-ништва априла 2002. године – први пут после пописа 1981. Оштра насеобинскаи етничка поларизација између Срба и Арбанаса је у овом сектору остала истакао што је била пре сукоба и не треба гајити илузије да се она може променитина било који начин осим грубом силом.

И тако је у пространој области западног и централног Балкана од Хрватске,преко дејтонске Босне и Херцеговине и њених ентитета и кантона, Црне Горе иПриморја, преко Рашке области (Санџака), Централне и Јужне Србије, Метохијеи Косова, до Западне и Вардарске Македоније, у задњој деценији Другог и насамом почетку Трећег миленијума успостављена мултидимензионална геополи-тичка, етнографска, етнонационална, економскогеографска, културно-цивилиза-цијска и регионална структура чије су унутрашње и спољне границе фиксиранедуж наслеђених и новостворених етничких међа. Ова геополитичка структура је данаспрактично пломбирана директним ангажовањем НАТО алијансе и међународне заједнице.

KosovoS.indd 10/24/2005, 9:36 AM136



137


Али нико не гаји илузије да је таква поларизована структура и констелација на дужи рокодржива и да представља модел коначног решења балканског геополитичког синдрома . Збогтога се у регионалним и светским центрима политичке, економске и војне моћиразрађују и симулирају алтернативна решења и разрађују сценарији који узимајуу обзир и фактор ирационалног понашања и стохастичку природу појава и дога-ђаја. Наш публициста Милош Кнежевић је у својој расправи о геополитичкојбудућности Косова и Метохије систематизовао 14. главних сценарија и њихо-вих 64. варијанти којима су инострани медијатори и домаћи стручњаци и поли-тичари оперисали током 90-тих година прошлог века170, на које се надовезујегеостратегијски аспект положаја и значаја Косова и Метохије према концепцијигенерала Радована Радиновића171.

* * *

Савремени геополитички положај Србије, Црне Горе и свих суседних балкан-ских земаља представља централну тему широког круга стручњака и политичкихпосленика. Њихова пажња је највећим делом окупирана политичком будућно-шћу Србије и критичним стањем веза са геополитичким процесима у југоисточ-ној Европи, делотворном сарадњом са Европском унијом и међународном зајед-ницом, суочавањем са тенденцијама макрорегионалне и глобалне геополитике игеостратегије, аргументованим заступањем националних и историјских права. У

том контексту треба посматрати и актуелни геополитички положај Србије којиМирко Грчић изводи на релацији мита и реалности, уз препознавање трајнихвредности научног наслеђа, Миломир Степић у функцији регионалне структуреи организације српског државног простора као једног од главних услова одр-жања државног интегритета и регионалног развоја на принципима европскогрегионализма, група домаћих стручњака у оквиру партнерства за мир, а Брани-слав Крстић кроз идеју и територијални модел помирења српског историјског иалбанског етничког права172.

170

М. Кнежевић, Косово и Метохија – сценарији будућности , Косово и Метохија – Изазови и одго-вори, Београд (Институт за геополитичке студије) 1997, 99–155.171 Р. Радиновић, Војностратешки значај Косова и Метохије за СР Југославију , Косово и Метохија – Иза-

зови и одговори, 157–177.172 М. Грчић, Перцепција геополитичког положаја Србије између митова и реалности , Гласник ГД Репу-

блике Српске 5 (2000) 71–81; М. Степић, Политичко-географски аспекти регионализације Србије , ГласникСГД LXXXII : 1 (2002) 17–29; Партнерство за мир и Савезна Република Југославија [М. Ладичорбић,B. di Grazija , Б. Ђорђевић, Ј. Н. Бармјанцев, М. Стојковић, M. Sulzgruber , В. Пандуревић, Ј. Коваљ,

Ј. Илић, Н. Колев, С. Побулић и R. Ignjatesku ], Београд (Институт за геополитичке студије) 2001;Крстић, Косово између историјског и етничког права ; Крстић, Косово пред судом историје .

KosovoS.indd 10/24/2005, 9:36 AM137



139

ПОГОВОР

Aутор ове монографије се од 1958. до средине 80-тих година минулог XXвека бавио проучавањем антропогеографских, етничких, историјскодемограф-ских и савремених етнодемографских процеса на Косову и Метохији а опсегунаучноистраживачких и просторно-планерских пројеката Географског и Архи-тектонског факултета и Центра за мултидисциплинарне Студије Београдскогуниверзитета, Института за архитектуру и урбанизам Србије, Центра за демо-графска истраживања Института друштвених наука, Института за системе плани-рања и управљања при Факултету политичких наука, Научног друштва Србије,Заједнице науке Косова, конзорцијума институција за израду Трећег елементаПросторног плана Србије итд. Био је председник научних одбора и организаци-оних комитета Југословенског симпозијума о становништву (Охрид, 1973), Сим-позијума о карактеристикама размештаја становништва Србије и Симпозијумао актуелним проблемима демографског развитка Србије (Аранђеловац, 1980.и 1982 ), на којима се посебна пажња поклоњена поларизацији демографскогпроцеса у релацији са експлозивним растом албанске популације и парадоксал-ном појавом масовног исељавања Срба и Црногораца са Косова и Метохије подпритиском албанске национал-комунистичке номенклатуре. Од 1988. до данасбави се, поред регионално-антропогеографских и демографских истраживањакао своје основне научне преокупације, и геополитичким проблемима Балканаи српских земаља, посебно Косова и Метохије, у контексту етнодемографскихи етнополитичких процеса и у оквиру пројеката Географског института „ЈованЦвијић“ САНУ (као руководилац и један од аутора пројеката о шарпланинскимжупама, 1989–1994), Међуодељењског одбора САНУ за Косово и Метохију ( од1989), Географског факултета Београдског универзитета (пројекат „Етнички про-

стор Срба“,1992–1993) и Центра за очување културног наслеђа Косова и Мето-хије MNEMOSYNE (2001–). У монографији из 1993. је поставио и разрадио опцију вишестепене дифе-

ренцијалне аутономије и ретериторијализације Јужне покрајине у функцији раз-решења косовског питања, стабилизације балканског региона, сарадње са Европ-ском унијом и међународном заједницом на плану европских интеграционихпроцеса. У монографији из 2004. је највећу пажњу посветио анализи историј-ско-антропогеографског, етнографског и етнодемографског процеса у релацијиса детерминантама регионалног развоја и положаја Косова и Метохије у оквиру

KosovoS.indd 10/24/2005, 9:36 AM139



140

Републике Србије и према непосредном окружењу, а у чланцима и монографи-јама о шарпланинском региону специфичном тампонском положају шарпланин-ских жупа и етничком идентитету њихових етнокултурно издиференцираних иделимично флотантних демографских система.

У најновије време аутор ове монографије настоји да актуелно питање децен-трализације Косова и Метохије и обнављања мултиетничког друштва емпириј-ски и системски релативизује према стварном стању и европским стандардимамултиетничности и мултикултуралности као услову приближавања европскиминтеграционим процесима и изналажења модела одрживог статуса ентитета.

Монографија коју MNEMOSYNE предочава домаћој и иностраној стручноји друштвеној јавности обухвата оне сфере и аспекте историјскогеографског, кул-турно-цивилизацијског и историјско-етнографског процеса који на Косову иМетохији и непосредном западнобалканском и централнобалканском окружењупредстављају у вишевековном континуитету незаобилазну чињеницу садашњо-сти и будућности.

Аутор се и овом приликом захваљује на поверењу и сарадњи председнициневладине организације MNEMOSYNE и уреднику ове Монографију госпођиМирјани Менковић и руководиоцу издавачке делатности господину Бранку Јокићу, као и рецензентима академику Петру Влаховићу и дописном члануСАНУ Милошу Благојевићу на позитивној оцени.

У Београду,29. септембра 2005.

АуторМилован Радовановић

KosovoS.indd 10/24/2005, 9:36 AM140



141

ЛИТЕРАТУРА

Антонијевић, Д., Етнички идентитет Горанацa , Шарпланинске жупе Гора, Опоље иСредска : антропогеографско-етнолошке, демографске, социолошке и културолошкекарактеристике, Београд 1995, 76–88 (Посебна издања Географског института „Јован

Цвијић“ САНУ, књ. 40/II)Батаковић, Д., Косово и Метохија : историја и идеологија , Београд–Ваљево–Србиње 1998.Батаковић, Д., Предговор, Савременици о Косову и Метохији 1852–1912, Београд (СКЗ) 1988.Благојевић, М., Државна управа у српским средњовековним земљама , Београд 1997.Благојевић, М., Планине и пашњаци у средњовековној Србији , Историјски гласник 2–3 (1966)Благојевић, М., Црне Горе и Црна Гора , Средњовјековна историја Црне Горе као поље

истраживања, Подгорица 1999.Богдановић, Д., Књига о Косову, Београд 1986 (Посебна издања САНУ, књ. DLXVI, Пред-

седништво, књ. 2)Bolizza, M., Relazione et descrittione del Sangiacato di Scutari etc ., Starine JAZU XII (1880)Boué, A., Some Observations on the Geographie and Geology of Northern and Central Turkey , The Edin-

burg Philоsophical Journal 1837.Boué, A., La Turquie d’Europe , Paris 1840, 18422.Васовић, М., Још један покушај географске регионализације Србије , Зборник радова Географског

института Природно-метематичког факултета XII (1965)Велат, Д., Становништво Југославије у послератном периоду , Студије, анализе и прикази СЗС

123 (1988)Вишневский, А. Г., Воспроизводство населњния и общество, Москва 1982.Влаховић, П., Етнички процеси и етничке одреднице Муслимана у Рашкој области , Етнички про-

стор Срба, Београд (Универзитет у Београду – Географски факултет) 1993.Вукановић, Т., Дреница : Друга српска Света Гора , Приштина 1998.

Вукановић, Т., Друштвено-економске основе варошких рударских насеља на Косову и Метохији XIII- XVIII в., Зборник радова Музеја рударства и металургије Бор V–VI (1987–1990)Вукановић, Т., Село као социјална заједница код Срба с нарочитим освртом на Сретечку жупу ,

Гласник Музеја Косова и Метохије IX (1964) [1965]Вукановић, T., Срби на Косовy . I, Врање 1986.Вукосављевић, С., Историја сељачког друштва , I, Београд 1953 (Посебна издања САНУ, књ.

CCIX, Институт за изучавање села, књ. 1)Вукчевић, Н., Етничко поријекло Црногораца, Београд 1981.Вулић, Н., Ђурађ Кастриот Скендербег , Београд 1893.

KosovoS.indd 10/24/2005, 9:36 AM141



142


Гильфердингъ, А., Боснія, Герцеговина и Стара Сербія , С. Петербургъ 1873.Гаћеша, Н., Насељавање Косова и Метохије између два светска рата и решавање насељеничког питања

после другог светског рата , Етнички простор Срба, Београд (Универзитет у Београду – Ге-ографски факултет) 1993.

Gravier, G., La Nouvelle Serbie, Revue de Paris, 15. novembre 1913.Gravier, G., La Vieille Serbie et les Albanais , Paris 1911.Гравје, Г., Новопазарски Санџак , Београд, 1913 (репринт издање Нови Пазар, 1977)Грковић, М., Речник имена Бањског, Дечанског и Призренског властелинства у XIV веку ,

Београд 1986.Грчић, М., Перцепција геополитичког положаја Србије између митова и реалности , Гласник

Географског друштва Републике Српске 5 (2000)Грчић, М., Политичка географија , Београд (Географски факултет Универзитета у

Београду) 2000. Дедијер, Ј., Нова Србија , Београд (СКЗ), 1913 (Коло XXII, бр. 154)Dedijer, J., La Nouvelle Serbie, Belgrade 1913.Denzer, B., Topographie der Feldzüge Robert Guiscards gegen das bysantinische Reich , Festschrift der geogr.

Seminars der Universität Breslau , 1901, S. 82/151. Динић, М., Из историје рударства. II, Београд 1962. Дукађини, Е., Градска насеља Метохије ( Дукађина ) , Приштина 1978.Ердељановић, Ј., Братоножићи , САНУ, Српски етнографски зборник, књ. XII, Насеља и

порекло становништва, књ. 6, Београд (СКА) 1909.Ердељановић, Ј., Кучи, племе у Црној Гори , САНУ, Српски етнографски зборник, књ. VIII,

Насеља и порекло становништва, књ. 4, Београд (СКА) 1907.

Ердељановић, Ј., Постанак племена Пипера , Београд 1911.Ердељановић, Ј., Стара Црна Гора , САНУ, Београд (СКА) 1926 (Српски етнографски

зборник, књ. XXXIX, Насеља и порекло становништва, књ. 24)Zeune, A., Balkanhalbinsel, Gea Versuch einer wissenschaftlichen Erdbeschreibung , Berlin 1808.Зиројевић, О., Кроз новобраске махале 1664/65 године, Мешовита грађа. Miscellanea XX (1990)Зиројевић, О., Поседи манастира у Скадарском санџаку, Нови Пазар (Дамад) 2000.Зиројевић, О., Први векови туђинске власти , Косово и Метохија у српској историји, Београд

(СКЗ) 1989.Zirojević, O., Srbija pod turskom vlašću (1459–1804), Novi Pazar (Damad) 1995Ивановић, М., Задужбине Кoсова , Призрен–Београд 1988.

Илић, И., Ибар, Српски етнографски зборник, књ. VI, Насеља, књ. 3, Београд (СКА) 1905. Јанковић, М. Епископије и митрополије српске цркве у средњем веку , Београд 1985. Јастребов, И. С., Податци за историју српске цркве , Београд 1879. Ястребовъ, И. С., Стара Сербія и Албанія , Београд 1904 (Споменик СКА, XLI, Други раз-

ред, књ. 36) Јачов, М., Списи тајног ватиканског архива XVI–XVIII века , Београд (САНУ) 1983. Јеленић, Ј., Дукљанско-барска надбискупија , Народна енциклопедија СХС. књ. I, Загреб

(Библиографски завод) 1927. Јиречек, К., Историја Срба . I, Београд 1952.

KosovoS.indd 10/24/2005, 9:36 AM142



143


Jireček, K., Staat und Gesellachaft im mittelalterischen Serbien : Studien zur Kulturgeschichte des 13–15. Jahrhunderts . Bd. I–III, Wien, 1912–1914 (Denkschriften der Kaiserlichen Akademie der

Wissenschaften in Wien. Philosophisch-historische Klasse, Bd. 56) Јиречек, К. – Радонић, Ј., Историја Срба. II–IV, Београд 1923. Јовићевић, А., Ријечка нахија у Црној Гори , САНУ, Српски етнографски зборник, књ. XV,

Насеља и порекло становништва, књ. 7, Београд (СКА) 1911.Kaleshi, H., Das türkische Vordringen auf dem Balkan und die is lamisierung Faktoren für die Erhal-

tung der ethnischen und nationalen Existenz des albanesische Volkes, Südosteuropa unterdem Halbmond : Untersuchungen über Geschichte und Kultur der südosteuropäischen Völker während der Türkenzeit : Prof. Georg Stadtmüller zum 65. Geburtstag gewidmet,München 1975.

Калеши, Х., Турски покушаји ревидирања Законика Леке Дукађ ина и укидање аутономије албанскихплемена у XIX веку , Београд 1974 (Посебна издања Балканолошког института САНУ,књ. 1)

Kiepert, H., Generalkarte von der europ. Türkei nach allen vorhandenen und itinerarischen Hilfsmitteln ,Berlin 1853.

Кнежевић, М., Косово и Метохија : сценарији будућности. Косово и Метохија : Изазови и одго-вори, Београд (Институт за геополитичке студије) 1997

Колендић, П., Ћирилицом штампане књиге за дубровачке католи ке из XVI в.. “Политика” од11. јануара 1933.

Косанчић, И., Новопазарски санџак и његов етнички проблем , Београд 1912.Косово и Метохија у српској историји , Београд (СКЗ) 1989.Костић, Ј., Устанак Срба и Арбанаса у Старој Србији против Турака 1737–1739 и сеоба у Угарску ,

Гласник Скопског научног друштва VII–VIII (1929/1930)Костић, К. Н., Наши нови градови на југу , Београд (СКЗ) 1922 (Коло XXV, бр. 168)Костић, К. Н., Трговачки центри и друмови по српској земљи у средњем и новом веку , 1900.Костић, М., Прилози историји српско-арбанашког устанка 1689–1690. г., Архив за арбанаску

старину, језик и етнологију II : 1 (1924) [1925]Краснићи, М., Манастирске војводе у Косовско-метохијској Области , Гласник Музеја Косова и

Метохије III (1958)Краснићи, М., Ораховац : антропогеографска монографија варошице , Гласник Музеја Косова и

Метохије II (1957)Краснићи, М., Сува Река , Гласник Етнографског института САНУ VIII (1959)Кржалић, Ж., Промене у броју и националном саставу становништва САП Косово за последњих

двадесет година (1961–1981), Информације и прикази РЗС Србије 45 (1983)Кржалић, Ж., Становништво Југославије 1921. године по вероисповести и матерњем језику , Радни

документ РЗС Србије, бр. 32, Београд, 1986.Крстић, Б., Косово између историјског и етничког права , Београд 1994.Крстић Б., Косово пред судом историје , Београд 2000.Крстић, Ђ., Колонизација у Јужној Србији , Сарајево 1928.Курејш. З., О положају турске националне заједнице на Косову и Метохији , Горанци, Муслимани

и Турци у шарпланинским жупама Србије, Београд (САНУ – Одбор за проучавањеКосова и Метохије и ГИ „Јован Цвијић) 2000.

KosovoS.indd 10/24/2005, 9:36 AM143



144


Лалевић, Б., Протић, И. Васојевићи у Црногорској граници , Српски етнографски зборник, књ. V, Насеља и порекло становништва, књ. 2, Београд (СКА) 1903.

Liebich, A., Minorities in Eastern Europe, Obstacles to a reliable count , RFE/RI, Research Report I (20)Lotz, F., Novi Vrbas : Neuwerbass. Aus der Vergangenheit eines Batschkaer deutschen Sprachinseldorfes

1785-1935 , Weidenheim 1935 (Batschkaer Heimatbücher, Bd.3) Лутовац, М. Географски и политичко-географски значај Покрајине Косово у Србији , Глас САНУ.

Одељење природно-математичких наука CCLXXXII : 34 (1972) Лутовац, М., Гора и Опоље , Српски етнографски зборник, књ. LXIX, Насеља и порекло

становништва, књ. 35, Београд (САН) 1955 Лутовац, М. Данашње насељавање Метохије , Гласник Географског друштва XX (1934) Лутовац, М. Ибарски Колашин , Српски етнографски зборник, књ. LXVII, Насеља и

порекло становништва, књ. 34, Београд (САН) 1954.

Лутовац, М., La Metohija : étude de géographie humaine (1935), Paris 1935 (Travaux publiés par l’In-stitut d’études slaves, XIV) Лутовац, М., Миграције и колонизације у Југославији у прошлости и садашњости , Гласник

Етнографског института САН VII (1958) Лутовац, М., Насељавање Црногораца по Метохији , Гласник Географског друштва XVIII (1932)Маројевић, Р., О етимологији топонима Косово и етнонима Косовац и Кос овар, Ономатолошки

прилози X (1989)Matković, P., Putovanja po Balkanskom poluotoku , Rad JAZU XLII (1895)Maull, O. Politische Geographie , Berlin 1925, 19562.Микић, Ђ., Друштвене и економске прилике косовских Срба y XIX и почетком ХХ века од чифчиј-

ства до банкарства , Београд 1988 (Посебна издања САНУ, књ. DLXXXVIII)

Miklosich, Fr., Monumenta serbica , Vienae 1859.Михаљчић, Р., Косовска Митровица и околина у средњем веку , Косовска Митровица и околина,

К. Митровица 1979.Морина, А., Подрима (докторска дисертација), ПМФ Универзитета у Београду, Одсек за

географске науке, 1977.Мркоњић, П., Средње Полимље и Потарје , Српски етнографски зборник, књ. IV, Насеља и

порекло становништва, књ. 1, Београд (СКА) 1902.Мушовић, Е., Етнички процеси и етничка структара становништва Новог Пазара , Београд,

1979 (Посебна издања Етнографског института САНУ, књ. 19)Мушовић, Е., Сјенички крај тридесетих година XIX века , Зборник Сјенице 2 (1986)Мушовић, Е., Становништво сјеничког и тутинског краја , Етноантрополошки проблеми

8 (1989)Накићеновић, С., Бока , Српски етнографски зборник, књ. XX, Насеља и порекло

становништва, књ. 9, Београд (СКА) 1912.Насеља и становништво Области Бранковића 1455. године , Демографски зборник САНУ, Оде-

љење друштвених наука, књ. VI, Београд, 2001.Недељковић, М., Лексикон народа света , Посебна издања СКЗ, и Службеног листа СРЈ,

Београд 2001.Николић, В., Српска породична задруга у метохијским селима, Гласник Етнографског

института САНУ VII (1958)

KosovoS.indd 10/24/2005, 9:36 AM144



145


Новаковић, Ст., Буркард и Бертрадон де-ла-Брокијер о Балканском полуострву XIV и XV века ,Годишњица Николе Чупића XIV (1894)

Новаковић, Ст., Законски споменици српских држава средњег века, Београд 1912.Новаковић, Ст., Ново Брдо и Врањско Поморавље у 14–15 веку , Годишњица Николе Чупића

3 (1879)Новаковић, Ст., Село, Београд (СКЗ) 1965 (Коло VIII, бр. 393) Notice sur la Serbie septentrionale , Ministère de la Guerre, Commission de géographie du Service

géographique de l’Armée, Paris 1916.Обрадовић, М., Аграрна реформа и колонизација на Косову 1918–1941, Приштина 1981.Oblast Brankovića : Opširni katastarski popis iz 1455. godine [priredili H. Hadžibegić, A. Handžić i

E. Kovačević], Sarajevo (Orijentalni institit u Sarajevu), 1972 (Monumenta turcica, Tomustertius, Ser. II, Defteri, knj. 2, sv. 1)

Pavić, R., Osnove političkogeografskog položaja Jugoslavije poslije II svjetskog rata , Jugoslovenski geoprostor :

[зборник научног скупа], Beograd: CMS Univerziteta u Beogradu, 1989,Пајкић, П., Цркве Средачке жупе из турског периода , Гласник Музеја Косова и Метохије III (1958)Партнерство за мир и Савезна Република Југославија , Београд (Институт за геополитичке

студије) 2001.Пејин, Ј., Страдање Срба у Метохији 1941–1944, Београд (Архивски преглед), 1994.Петровић, П. Ж., Становништво арбанашког порекла у долини Рашке , Gjurmime albanologjike – Ал-

банолошка истраживања I (1962)Пешикан, М., О историјској ономастици Косова , Зборник Округлог стола о научном истра-

живању Косова, Београд, (САНУ) 1988 (Научни скупови, књ. XLII, Одељење језика икњижевности и Одбор за проучавање Косова, књ. 1)

Питање исељавања грађана СР Србије у Турску , Извештај бироа Владе Србије за односе саиностранством, бр. 631, Београд, 22. 01. 1969.Платформа за решење националног питања, Академија наука Албаније, Тирана, октобра 1998

(превод на српски умножен у изд. Liber press).Попис становништва 1991 – Национална припадност , Савезни завод за статистику, 1,

Београд, 1993.Први резултати пописа становништва 2002 , Саопштење РЗС Србије, 10З (15. мај 2002)Први резултати пописа становништва СФРЈ , Савезни завод за статистику. Билтен 1934 (1992)Претходни резултати пописа становништва у Краљевини СХС од 31. јануара 1921, Сарајево 1924.Pulaha, S. Le cadastre de l’an 1485 du sandjak de Schkoder. II, Tirana 1974.Pulaha, S. Populisia Shqiptare e Kosoves gjate shek. XV-XVI (Studime dhe dokumente ), Tirana 1984.

Пушкин, А. С., Сочинения , том первьы, Москва 1962.Радиновић, Р., Војностратешки значај Косова и Метохије за СР Југославију , Косово и Метохија :

Изазови и одговори, Београд (Институт за геополитичке студије) 1997.Радовановић, В. С., Географске основе Јужне Србије , Споменица двадесетпетогодишњице

ослобођења Јужне Србије, 1912–1937 Скопље, 1937.Радовановић, В. С., Југославија : географски положај, унутрашње и спољне везе. Гласник

Етнографског института САН, II–III (1953–1954) [1957]Радовановић, В. С.,Ново Брдо, Народна енциклопедија СХС, т. III, Загреб (Библиографски

завод) 1928.

KosovoS.indd 10/24/2005, 9:36 AM145



146


Радовановић, В. С., Општа антропогеографија. књ. I, Београд 1959.Радовановић, М., Антропогеографске и демографске основе развоја насељености у Србији . I,

Зборник радова Географског института „Јован Цвијић“ САНУ 43 (1991)Радовановић, М., Етнички и демографски процеси на Косову и Метохији , Београд 2004.Radovanović, M., Geografski prostor i društveno istorijski proces , Jugoslovenski geoprostor : [зборник

радова са научног скупа], Beograd: CMS Univerziteta u Beogradu, 1989.Radovanović, M., Kosovo and Metohia : A Geographical and Ethnocultural Entity in the Republic of

Serbia , The Serbian Question in the Balkans, Belgrade (University of Belgrade – Faculty ofGeography) 1995.

Radovanović, M. – Nikolić, S. M., Kosovo and Metohia : A Strategy of Compromisе , Belgrade 1993.Радовановић, М., Десрбизација и албанизација Косовско-метохијске Старе Србије , Архив за прав-

не и друштвене науке, 3 (1998)

Радовановић, М., Косово и Метохија у Републици Србији и Савезној Републици Југославији , Бео-град–Ваљево 1993.Радовановић, М., Срби, Албанци и остали етницитети на Косову и Метохији, са освртом на

појаве међуетничке флотантности и њихову условљеност , Етнички односи Срба са другимнародима и етничким заједницама, Београд 1998 (Посебна издања Етнографскогинститута САНУ, књ. 44)

Радовановић, М., Становништво Призренског Подгора , Музеја Косова и Метохије IX(1964) [1965]

Радовановић, М., Шар планина и њене жупе у Косовско-метохијској области Јужне Србије , Горан-ци, Муслимани и Турци у шарпланинским жупама Србије, Београд (САНУ) 2000.

Радовановић, М., Географски, етногеографски и геополитички положај шарпланинских жупа , Бео-

град 1994 (Посебна издања Географског института „Јован Цвијић“ САНУ, књ. 40/1)Радовановић, М., Геополитичке импликације етнодемографске ситуације на Косову у Метохији, Косово и Метохија : изазови и одговори : зборник радова са Округлог столаГеополитичка судбина Косова и Метохије, Београд (Инст. за геополитичкестудије) 1997.

Радовановић, М., Косово и Метохија , Београд-Ваљево 1993.Радовановић, М., Новаке, Цапарце, Шпинадија , Географска енциклопедија насеља Србије,

т. III, Београд 2002.Радовановић, М., Регионализам као приступ и принцип и регионализација као поступак у функци-

оналној организацији географског простора, са неким аспектима примене на Републику Србију ,Зборник радова Географског института „Јован Цвијић“ САНУ 44–45 (1994)

Радовановић, М., Становништво као аутономни биосоцијални и географски систем , Зборник ра-дова Географског института „Јован Цвијић“ САНУ 40 (1988)

Радовановић, М., Утицај антропогеографских чинилаца на распоред насеља и врсте њиховог ми- кроположаја у Метохијско-призренској котлини , Гласник Музеја Косова и Метохије VII–VI-II (1962–1963) [1964]

Радовановић, М., Шара – Scardus – Catena Mundi , Лековите сировине : зборник радова. 43 : 13,Београд (Институт за проучавање лековитих сировина „Др Јосиф Панчић“) 1994.

Радовановић, С., Демографски раст и етнодемографске промене у Републици Србији , Етничкипростор Срба, Београд 1993.

KosovoS.indd 10/24/2005, 9:36 AM146



147


Радовановић, С., Етнички и конфесионални аспект дихотомног модела репродукције становни- штва у централнобалканском региону југословенских земаља , XIV конгрес географа Југосла-

вије (20–24. IX 2001), Београд 2001.Радовановић, С., Становништво Косова и Метохије : демогеографска и етногеографска студија : [док-

торска дисертација], Београд (Универзитет у Београду – Географски факултет) 1998.Радојичић, Д., Неки подаци о миграцијама из Црне Горе на Косово и Метохију почетком XX вије-

ка , Косово и Метохија у светлу етнологије, Београд 2004.Радојчић, Н., Српски државни сабори у средњем веку, Београд 1940.Радонић, Ј., Римска курија и јужнословенске земље од XVI–XIX века , Београд 1950 (Посебна

издања САНУ, књ. CLV)Радусиновић, П., Насеља Старе Црне Горе . Општи део, Београд 1985 (Посебна издања

САНУ, књ. DLXII, Одељење друштвених наука, књ. 92)Радусиновић, П., Павле Аполонович Ровински , Подгорица 1996.Радусиновић, П., Развој становништва Црне Горе до 1945. године : [докторска дисертација], Бе-

оград (Универзитет у Београду – Природно-математички факултет) 1969.Радусиновић, П., О Црној Гори и њеном становништву, Андријевица 2002.Ratzel, F., Der Lebensrauм, Tübingen 1901.Ratzel, F., Politiche Geographie, oder der Geographije der Staaten, des Verkehrs und der Krieges, Leipzig

1897, 19032, 19233

Лавров, П. А., П. А. Ровинский и его труды о Черногории , Известия Императорского русскогогеографического общества 52 (1916)

Ровински, П. А., Црна Гора у прошлости и садашњости, т. 2, Цетиње 1994.Ровинский, П. А., Черногорая. II, Санктпетербургь 1897.

Савременици о Косову и Метохији 1852–1912 [избор текстова, предговор и објашњења Д. Т.Батаковић], Београд (СКЗ) 1988 (Коло LXXXI, књ. 535)Sicard, E., La Zadruga Sud-Slave dans l’èvolution du Groupe Domestiques , Paris (Ophrys) 1943.Синадиновски, Ј., Основните општествено-економски и етно-психолошки димензии на Мариово

некогас и денес , Мариово : комплексни географски проучувања, Скопје (Универзитетот„Кирил и Методиј“ – Географски факултет) 1984.

Sion, J., Un domaine nоuveau de la Géographie humaine , Revue Universitaire 6 (juin 1919); у срп-ском преводу Б. Дробњаковића: Нова област у антропогеографији, Гласник Географскогдруштва 5 (1921)

Споразум о миру у Босни и Херцеговини (интегрални текст), Дејтон, 21. новембар – Париз, 14.децембар 1995, Анекс 4 – Устав Босне и Херцеговине.

Станковић, С., Животни простор, Београд 1939 (Библиотека „Политика и друштво“)Стојановић, М., Птоломејеви Оринеји (Орини) и наши Горанци , Горанци, Муслимани и Турци

у шарпланинским жупама Србије, Београд (САНУ) 2000.Стојановић. М., Топономастика Албаније и Јужне Србије , Обележја 203Стојанчевић, В., Lidhjet miqsore Shqiptaro-Sërbe në shekulin e XIX . “Perparimi”, 3–4. Приштина, 1956.Стојанчевић, В., Rad Vuka Karadžića na albanološkim proučavanjima , Gjurmime Albanologjike – Alba-

naloška istraživanja I (1962)Стојанчевић, В., Етничке, конфесионалне и демографске прилике у Метохији 1830-их година ,

Зборник Округлог стола о научном истраживању Косова, Београд 1988.

KosovoS.indd 10/24/2005, 9:36 AM147



148


Стојанчевић, В., Једна помоћ српске владе манастиру Грачаници 1856. и 1857. године , СтаринеКосова и Метохије IV–V (1971)

Стојанчевић, В., Јужнословенски народи у Османском царству од Једренског мира 1829, до Парискогконгреса 1856. године , Београд 1971.

Стојанчевић, В., Косово и Метохија у српско-арбанашким односима у XIX веку ( 1804–1878 ), Бе-оград (САНУ, Одељење историјских наука и Међуодељењски одбор за проучавањеКосова и Метохије) 1994.

Стојанчевић, В., Косовска прошлост у време Првог српског устанка , Косовско-метохијскизборник II (1998)

Стојанчевић, В., Косовско-полимске миграције у Србији кнеза Милоша. Прилог проучавању косов- ско-метохијских и скадарско-полимских метанастазичких кретања , Гласник Етнографскогинститута САНУ IX (1968)

Стојанчевић, В., О становништву у Призренском вилајету пред српско-турске ратове 1876–1878.године , Косовско-метохијски зборник I (1990)Стојанчевић, В., Обновљена српска држава и Арбанаси 1804–1876. године. The restored Serbian State

and the Albanians 1804–1876 , Београд 1990 (Научни скупови, књ. LIII, Одељење исто-ријских наука, књ. 15)

Стојанчевић, В., Политика Србије према Албанији у 19. веку : Прилог проучавању српско-арбана- шких веза пријатељства у периоду 1844. до 1875. године, Зборник Матице српске за друштве-не науке 49 (1968)

Стојанчевић, В., Политички погледи кнеза Милоша на проблем ослобођења балканских народа ,Историјски часопис IХ–Х (1959)

Стојанчевић, В., Прво ослобођење Косова од стране српске војске у рату 1877–1878 , Србија у завр-

шној фази велике Источне кризе (1877–1878 ), Београд 1960.Стојанчевић, В., Срби и Арбанаси 1804–1912 , Нови Сад (Прометеј) 1994. Тарановски, Т., Историја српског права у немањићкој држави. II, Историја кривичног права ,

Београд 1931. Тодоровић, Б., Из историје Прокупља , ТОК 1 (1973) Токарев, С. А., Научная методология Йована Цвиича и антропогеографическое направление в за-

падноевропейской науке , Научно дело Јована Цвијића, Београд 1982 (Научни скуповиСАНУ, књ. XV, Председништво, књ. 2)

Tomašić, D., Sociology in Yugoslavia , American Journal of Sociology, July 1941. Томић, Ј., Грађа за историју Горње Албаније , Споменик СКА 42 (1905)

Томић, Ј., О Арнаутима у Старој Србији и Санџаку , Београд (Геца Кон) 1913. Томић, С., Дробњак , Српски етнографски зборник, књ. IV, Насеља и пореклостановништва, књ. 1, Београд (СКА) 1902.

Томић, С., Скопска Црна Гора , Српски етнографски зборник, књ. VI, Насеља и пореклостановништва, књ. 3, Београд (СКА) 1905.

Туцовић, Д., Србија и Арбанија, Београд 1914. Theiner, A., Vetera monumenta Slavorum Meridionalium historiam illustratia. t. II, Zagrabiae 1875. Ћирковић, С., Косово и Метохија у средњем веку , Косово и Метохија у српској историји, Бе-

оград (СКЗ) 1989

KosovoS.indd 10/24/2005, 9:36 AM148



149


Ћирковић, С., Трагови словенског становништва на тлу Албаније у средњем веку , Становништвословенског поријекла у Албанији, Титоград 1991.

Ћоровић, В., Балшићи . Народна енциклопедија СХС. књ. I, Загреб (Библиографскизавод) 1925.

Ћоровић, В., Бодин, Народна енциклопедија СХС. књ. I, Загреб (Библиографски завод) 1925. Ћоровић, В., Јелена , Народна енциклопедија СХС. књ. II, Загреб (Библиографски завод) 1927 Ћоровић, С., Зета . Народна енциклопедија СХС. књ. I, Загреб (Библиографски завод) 1928. Ћоровић, Црнојевићи , Народна енциклопедија СХС. књ. IV, Загреб (Библиографски

завод) 1928. Урошевић, А., Аграрна реформа и насељавање , Споменица двадесетпетогодишњице ослобо-

ђења Јужне Србије, Скопље 1937. Урошевић, А. Гњилане , Гласник Географског друштва XVII (1931) [1932]

Урошевић, А., Горња Морава и Изморник , Српски етнографски зборник, књ. LI, Насељаи порекло становништва, књ. 28, Београд (СКА) 1935. Урошевић, А. Етнички процеси на Косову током турске владавине , Београд 1987 (Посебна

издања САНУ, књ. DLXXVII, Одељење друштвених наука, књ. 94) Урошевић, А., Јањево, Гласник Скопског научног друштва. Друштвене науке XIV : 8

(1934) [1935] Урошевић, А., Католичка жупа Црна Гора у Јужној Србији, Гласник Скопског научног

друштва. Друштвене науке XIII : 7 (1933) [1934] Урошевић, А., Косово, Српски етнографски зборник, књ. LXXVIII, Насеља и порекло

становништва, књ. 39, Београд (САНУ) 1965. Урошевић, А., Косовска Митровица : Антропогеографска испитивања , Гласник Етнографског

института САНУ II–III (1957) Урошевић, А., На чијим развалинама је подигнута данашња римокатоличка црква у Јањеву ,Гласник Скопског научног друштва. Друштвене науке XII : 6 (1932) [1933]

Урошевић, А., Новобрдска Крива Река , Српски етнографски зборник, књ. LX, Насеља ипорекло становништва, књ. 32, Београд (САН) 1950.

Урошевић, А., О Вучитрнској Шаљи , Јужни преглед, Скопље 1935. Урошевић, А., Приштина : Антропогеографска испитивања , Зборник радова Етнографског

института САНУ 2 (1951) Урошевић, А., Топоними Косова , Српски етнографски зборник, књ. LXXXIX, Расправе и

грађа, књ. 9, Београд 1975. Урошевић, А., Шарпланинска жупа Сиринић , Годишен зборник на Филозофски факултет

на Универзитетот – Скопје 1 (1948)Fallmerayer, J. Ph., Das albanesische Element im Griechenland. 1–3, München, 1857–1860.Fermendžin, E., Izprave god. 1570–1671 tičuće se Crne Gore i Stare Srbije , Starine JAZU XXV (1892)Филиповић, М., Етничке прилике у Јужној Србији , Споменица двадесетпетогодишњице

ослобођења Јужне Србије 1912–1937, Скопље 1937.Филиповић, М., Хас под Паштриком . Научно друштво Босне и Херцеговине, књ. XII,

Сарајево 1958.Хадри, А. Окупациони систем на Косову и Метохији 1941–1944, Југословенски историјски

часопис 2 (1965)

KosovoS.indd 10/24/2005, 9:36 AM149



150


Hanh , J. G. von, Albanesische Studien , Jena 1854.Хаџи-Васиљевић, Ј., Муслимани наше крви у Јужној Србији , Београд 1924.

Hecquard, H., Histoire et description de la Haute Albanie ou Guégarie , Paris 1863.Hopf, K., Chronique Gréco-Romane inédites ou peu connues , Berlin 1873.Horvat, B., Kosovsko pitanje , Zagreb (Globus) 1988.Храбак, Б., Арбанашки упади и побуне на Косову и Метохији и у Македонији од краја 1912. до краја

1915. године , Врање 1988 (Посебна издања Народног музеја у Врању, књ. 12)Цвијић, Ј., Антиетнографске нужности, Говори и чланци, Београд (САНУ) 1989, (Сабрана

дела, књ. 5; Т. 2)Цвијић, Ј., Антропогеографски проблеми Балканског полуострва, САНУ, Српски етнографски

зборник, књ. IV, Прво Одељење, књ. 1, Београд, 1902.Цвијић, Ј., Антропогеографски списи , Београд (САНУ) 1991 (Сабрана дела, књ. 4)

Цвијић, Ј., Балканско полуострво, Београд (САНУ) 1991 (Сабрана дела, књ. 2)Цвијић, Ј., Балканско полуострво. I , Београд (Завод за уџбенике и наставна средства) 1966.Цвијић, Ј., Балканско полуострво и јужнословенске земље : Основи антропогеографије. Књига дру-

га, Психичке особине Јужних Словена , Београд 1931.Цвијић, Ј., Балканско полуострво и јужнословенске земље , I, Београд 1922.Цвијић, Ј., Географске основе македонског питања, Говори и чланци, Београд (САНУ) 1987

(Сабрана дела, књ. 3; Т. 1); превод чланка из књ. Questions balcaniques , Paris, Neuchâtel(Attinger Frères) 1916

Цвијић , Ј. Географски и културни положај Србије , Говори и чланци, Београд (САНУ) 1987(Сабрана дела, књ. 3; Т. 1); овај чланак је објављен први пут у Гласнику Географскогдруштва 1914. године

Цвијић, Ј., Географски положај Старе Србије и Македоније , Говори и чланци, Београд (САНУ)1987 (Сабрана дела, књ. 3; Т. 1)

Цвијић, Ј., Говори и чланци, књ. I, Београд 1921.Цвијић, Ј., Излазак Србије на Јадранско море, Говори и чланци, Београд (САНУ) 1987 (Сабра-

на дела, књ. 3; Т. 1); рад истог садржаја је објављен у Petermann′s Mitteilungen 12 (1912)Цвијић, Ј., О националном раду , Говори и чланци, Београд (САНУ) 1987 (Сабрана дела,

књ. 3; Т. 1)Цвијић, Ј., Основе за географију и геологију Македоније и Старе Србије : с проматрањима у Јужној

Бугарској, Тракији, суседним деловима Мале Азије, у Тесалији и Епиру . Књ. 1, Београд(СКА) 1906.

Цвијић, Ј., Основе за географију и геологију Македоније и Старе Србије : с проматрањима у Јужној

Бугарској, Тракији, суседним деловима Мале Азије, у Тесалији и Епиру . Књ. 2, Београд(СКА) 1906

Цвијић, Ј., Основе за географију и геологију Македоније и Старе Србије : с проматрањима у Јужној Бугарској, Тракији, суседним деловима Мале Азије, у Тесалији и Епиру . Књ. 3 , Београд , 1911.

Цвијић, Ј., Политички значај Новопазарског Санџака , Говори и чланци, Београд (САНУ)1987 (Сабрана дела, књ. 3; Т. 1)

Cvijić, J. The Geographical Diatribution on the Balkan Peoples, Geographical Review V (1918)Чершков, Е., Римљани на Косову и Метохији , Београд, 1969 (Посебна издања Археолошког

друштва Србије, књ. 1)

KosovoS.indd 10/24/2005, 9:36 AM150



151


Чубриловић, В., Патријархална друштва и њихова обичајна права у Албанији и Црној Гори сред- њег века , Обичајно право и самоуправе на Балкану и у суседним земљама, Београд:

Балканолошки институт САНУ, 1974 (Посебна издања Балканолошког институтаСАНУ, 1).

Šabanović, H., Krajište Isa bega Ishakovića , Monumenta turcica, Ser. II, Defteri, knj. I, Orijentalniinstitut, Sarajevo 1964.

Шаћировић, С., Насеља Новопазараког краја, Београд 1996.Škaljić, A., Turcizmi u srpskohrvatskom jeziku , Sarajevo 1966.Шкриванић, Ћ. Г., Путеви у средњовековној Зети , Гласник Српског географског друштва LI :

1 (1971)Шобајић, П., Бјелопавлићи и Пјешивци , Српски етнографски зборник, књ. XXVII, Насеља

и порекло становништва, књ. 15, Београд (СКА) 1923.Шобајић, П., Удео динарских племеника у Првом српском устанку , Гласник Етнографског

института САН II–III (1953–1954) [1957]Šufay. M., Povijest sjevernih Arbanasa , Архив за арбанаску старину, језик и етнологију II

(1924) [1925]Šufay. M., Pseudobrocardu. Rehabilitacija važnog izvora za povijest Balkana u prvoj polovini XIV vijeka ,

Vjesnik Kraljevskog hrvatsko-slavonsko-dalmatinskog arhiva, 13 (1911)

KosovoS.indd 10/24/2005, 9:36 AM151



153

А

Абанија, 47 в. Елбасан Авињон, 39 Авлона, 96

Албанија, 16, 28, 33, 36, 41, 43–44, 50, 56, 60,63, 65–68, 72, 77–80, 82–86, 92, 94, 96–97, 99,100–101, 111, 114–115, 117–118, 126, 135Северна, 3, 10, 37, 44–46, 66, 68, 71–72,

84–85, 89, 92, 94, 97, 101, 103, 106,113–115, 118–119, 125, 131

Средња, 115 Александровачка жупа, 22 Alessio, 66. в. Љеш Алпи, 7 Алтин, 102, 103, 111, 116 Алтинска жупа, 102. в. Алтин

Алтун-Или, нахија, 35 Анадолија, 80 Андријевица, 90 Анкара, 35 Antibarum, 36 в. Бар АП Косово и Метохија, 133, 135–136 Апенинско полуострво, 3, 27 Апулија, 41в. Пуља Арбанаси, село, 67 Арбанашко приморје, 31, 34, 119 Арнаутлук, 120–121 Артански залив, 8

Атос (Света Гора), 11 Аустрија, 65, 105, 114, 117, 121, 125, 132 Аустријска империја, 31. в. Аустрија Аустро-Угарска, 12, 14, 17

Б

Бајгорска Шаља, 22, 116Балкан, 65, 85, 120, 133–134, 136, 139. в.

Балканско полуострво

Балкан, планина, 7. в. Стара ПланинаБалканско полуострво, 5, 7, 16, 21, 24,

27–28, 35, 39–40, 44, 72, 86, 95, 103, 122,124, 126

Банат, 15

Бањани, предео, 90Бањска, 3, 9, 17, 22, 61Бар, 11, 46, 57, 81, 82, 95Барска бискупија, 34, 36, 47Барска надбискупија, 36, 48, 67Барско-улцињска ривијера, 3. в. Барско-

улцињско приморјеБарско-улцињско приморје, 71, 118Бачка, 12, 15Белград, 95. в. БератБелоглавци, катун, 60Београд, 3, 7, 23, 46, 77, 86, 111, 120, 139Беране, 23Берат, 95Берлински басен, 6Бечки басен, 6, 15Бизант, 96–97. в. Византијско ЦарствоБијело поље, 23Бјелопавлићи, нахија, 35Бојана, река, 3, 23, 34, 35Бока Которска, 3, 23, 30–31, 33–34, 71,

78, –81, 114Босанска бискупија, 36

Босанска Крајина, 23Босански пашалук, 23Босански пут, 17, 38, 111Босна, 8, 14–15, 17, 23, 25, 30–31, 33, 37–38,

78–80, 94, 103, 111, 114, 134–136Босна и Херцеговина, 14, 17, 23, 31, 33, 80,

114, 134–136Бранденбург, област, 6Браничево, област, 8Брвеник, 48

РЕГИСТАР ГЕОГРАФСКИХ ПОЈМОВА

KosovoS.indd 10/24/2005, 9:36 AM153



154


Брда, 3, 8, 15, 17, 22, 34–35, 48–49, 69,71, 78–81, 91, 93, 96, 103, 113, 122,

126–128, 132Малисорска, 78, 105Црногорска, 21, 23, 71, 73, 78, 119

Бриндизи, 41Брсково, руд. центар, 49Бугарска, 16, 39, 41, 65, 67, 77, 97, 107, 114,

117, 132Будванска ривијера, 3Будим, 12Будимље, 102Будимље, нахија, 35Бургундија, 40

Бухара, 111

В

Валона, 28, 44Вардар, река, 6Вардарска удолина, 8, 131Варшавски басен, 6Велебит, планина, 86Вележа, село, 60Велика Британија, 114Велики Пилат, 47

Великоморавска удолина, 3 Velipoj, 95. в. Виља ПољеВељи пут, 46, 102Венеција, 27, 30–31, 37, 117, 121, 125. в.

Млетачка Република Via de Zenta, 27, 46, 102. в. Зетски путВидински санџак, 85Византија, 6, 7, 10, 11, 28, 38–39Византијско Царство, 10, 27, 39

Vilipolle, 95. в. Виља ПољеВиља Поље, 95Вишеград, 23

Власина, област, 3Влашка, историјска област, 41, 42

Бела, 86Велика, 86Мала, 86

Војводина, 3, 11–12, 87Војна граница, 11, 121Војуша, река, 95–96Вражегрнци, нахија, 35Врањина, острво, 56

Врбас, река,23Врхлаб, жупа, 112

Вучитрн, 48, 67Вучитрнска Шаља, 22. в. Бајгорска Шаља

Г

Гацко, 90Гељанце, катун, 60Гњилане, 51, 116Golfo dello Drino, 28Golfo di Venezia, 27, 28. в. Млетачки заливГоновци, катун, 59, 60Гора, жупа, 107, 112, 116, 124

Горња Морава, област, 3, 11, 30, 46, 49–51,72, 85, 100, 107, 112–114, 116, 120,131–132

Горње Шестан, нахија, 35Грахово, предео, 90Grazaniza, 50. в. ГрачаницаГрачаница, 50, 132Грбавци, нахија, 35Грбаљ, предео, 48Грбаљ, нахија, 35Грева, село, 61Грчка, 7, 16, 80, 87, 104, 106, 107, 114, 117

Гури, предео, 66. в. ХасГусиње, варош, 23

Д

Далматинско приморје, 114 Далмација, 28, 30–31, 37, 41, 78, 80 Двојна монархија, 23. в. Аустро-Угарска Дебар, 84, 96, 108 Дебарска котлина, 22 Девол, река, 95 Деволи, 96. в. Девол

Диевали, 95. в. Девол Динариди, 45. в. Динарске планине Динарске планине, 6, 17, 21, 86, 94, 119, Добра Река, предео, 103 Драч, 11, 25, 28, 34, 41, 44, 46, 85, 96, 115 Драч, дијецеза, 67 Драчка митрополија, 36 Дреница, област, 107, 132 Дриваска бискупија, 36, 47 Дриваст, 44, 48, 95, 98

KosovoS.indd 10/24/2005, 9:36 AM154



155

Регистар географских појмова

Дрим, 7, 9, 23, 28, 34–35, 37, 46, 63, 66, 69,71, 85, 97, 102, 107

Бели Дрим, 3, 35, 66, 68, 73, 103, 111Црни Дрим, 66, 73

Дримска удолина, 37, 71–72, 111, 127 Дрина, 23, 73, 85 Дробњак, област, 90 Дубровачка република, 45 Дубровачко приморје, 23 Дубровник, 27, 30–31, 33, 49, 114 Дукађин, област, 61, 97, 102

Горњи, 102 Доњи, 102

Дукља, 36, 101

Дукљанска бискупија, 36 Дунав, 3, 6, 11, 14–15, 22, 37, 46, 85–86, 105,

119–120 Дурмитор, 6, 23, 81

Ђ

Ђаковица, 42, 59, 61, 66–68, 87, 100, 116, 122 Ђенова, 27 Ђердап, 3 Ђиновце, катун, 59, 60

ЕЕвроазија, 3Европа, 10, 28, 44, 93, 97, 117, 133

Западна, 5, 49, 97 Југоисточна, 4, 10, 17, 137Средња, 16

Егејски басен, 8, 21Егејско море, 6Елбасан, 42, 44, 47, 96, 108Епир, 41, 42, 43, 44, 108, 118Етолија, 86

ЖЖабљак, нахија, 35Жича, 9Жупа, предео, 3, 24Жупа, нахија, 35

З

Забојана, предео, 34, 38, 71, 73, 111Забојана, нахија, 35

Задар, 48, 67Задрима, предео, 38, 71, 99, 102, 111

Закарпатје, 8Западноморавска удолина, 3Заплање, предео, 3Затрнава, предео, 103Захумље, 14, 23, 37, 71Звијезда, планина, 23Зерика, 41Zerica, 41Зета, историјска област, 5–7, 9, 11, 13,

21–23, 29, 31, 33–42, 44–46, 48, 51, 56,58–59, 61, 65–66, 71–72, 77–78, 80–86,89–95, 97–99, 101–103, 106, 111, 113–

114, 127, 131Горња, 69, 71–73, 78–79, 81, 84, 89, 91,

94, 97, 99, 127, 131 Доња, 43–44, 46, 71–72, 77, 79–80, 89,

94, 97, 99, 101–102, 113, 117–119,125–126, 131

Зета, река, 6, 35Зетска кнежевина, 33Зетска краљевина, 34Зетски пут, 27, 46Зетско приморје, 30, 31, 34, 37, 80Зетско-бјелопавлићка равница, 3, 34, 78Зетско-скадарска област, 27Зетско-скадарско приморје, 8Зла Ријека, нахија, 35

И

Ибар, 24, 73, 89, 94, 114, 115Ибарски Колашин, предео, 3, 112Истамбул, 35Истра, 28, 30, 41, 86Италија, 6, 16, 41, 49, 103, 114

Ј

Јабланица, предео, 22, 73, 118 Јадрански басен, 8, 21 Јадранско море, 5, 6, 27, 29, 33, 37, 41, 46, 66,

95, 102–103, 115 Јадранско приморје, 3, 9, 27–31, 35, 45–46,

66, 78, 90, 94, 103, 111, 118, 131, 136 Janeva, 50. в. Јањево Јањево, 50–51, 66, 67, 100

KosovoS.indd 10/24/2005, 9:36 AM155



156


Језерска планина, 112 Јонски басен, 8

Јонско море, 41 Јонско приморје, 27 Јошаница, село, 128 Југославија, 4, 5, 16, 46, 87, 120, 132, 134,

135, 136, 137 Јужноморавска удолина, 3

К

Карадаг, 3, 22, 72, 116, 136Кумановски, 112Прешевски, 112

Карача даг, 35. в. Црна ГораКарпатско-балкански масив, 8, 21Катунска нахија, 81, 90Качаник, 67Качаничка клисура, 22, 116Кварнерски залив, 30Келмениа, 41Кијевски басен, 6Кичевија, предео, 112Кичевска котлина, 22Клементи, нахија, 35Кључ, предео, 3

Кнежевина Србија, 21, 108, 122Кнежевина Црна Гора, 21Колашин, 23, 112, 115Колубара, 3Комови, планина, 6, 23Комови, предео, 61Коморан, нахија, 35Конавали, 30Копаоник, 3, 6, 23–24, 73, 112Кораб, планина, 101Коритник, планина, 101Косаница, предео, 22

Косово, 3, 5, 7–12, 15, 17, 21, 24, 30, 32–33,37, 43, 45–48, 50–51, 55, 57, 60, 63, 65–66,68–69, 72, 78–80, 84–87, 89–92, 94,99–101, 103–109, 111–122, 125, 127–129,131–137, 139–140

Косово Поље, 50, 89Косовска Митровица, 17, 22, 67, 114, 116Косовска потолина, 45Котор, 27, 48, 78, 101, 102Которска бискупија, 34, 36, 47–48

Коџа Балкан, планина, 112Крајиште, предео, 3

Краковски басен, 6Краљевина Југославија, 15Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, 15Краљевина Србија, 15–16, 21Краљевина Црна Гора, 21Кратово, 51, 67Кроја, 44, 55, 82Кромациа, 41Крушевац, 23Крф, 28Кунора, планина, 101Кучи, нахија, 35

Кушево, село, 61

Л

Лаб, предео, 3, 22, 48, 72, 89, 112, 114, 116,131–132

Ламанш, 4 Левант, 3, 27 Лесковачко међуречје, 22, 73 Летничка жупа, 50, 51 Лешане, село, 60 Лика, 77, 78

Лим, 35, 107Lodrin, 28

Лондонски басен, 6 Луштица, област, 48Lydrin, 28

Љ

Љеш, 11, 34, 37, 46, 66–67, 71, 96, 102 Љеш, дијецеза, 67 Љума, 72, 101

М

Магерци, катун, 60Македонија, 7, 15–16, 32–33, 49, 60, 65, 67,

72–73, 85–87, 104, 107, 112, 114, 120, 125,134–136Вардарска, 16, 118, 136Западна, 107, 113, 117–118, 122, 128,Пиринска, 112Северна, 65

KosovoS.indd 10/24/2005, 9:36 AM156



157


Малесија, 30, 61, 71, 73, 78, 81, 108, 121, 127 Ђаковичка, 72, 84, 103

Пећка, 84, 112Скадарска, 3, 71–72, 89

Мали Пилат, 47Мализи, 102. в. МалесијаМалоншићи, нахија, 35Маријово, предео, 124Мат, река, предео, 96Маћа, река, предео, 28–29Мачва, 3Медовски залив, 28–29, 45–46Meduа, 95Метохија, 3, 5, 7–9, 11–12, 15, 17, 21, 24,

28, 30, 32–33, 37, 45–47, 57, 59–61, 63,65–67, 69, 71–73, 78–79, 81, 84–87, 89–92,94, 99–101, 103–109, 111–122, 125–129,131–137, 139–140

Метохијско-призренска котлина, 3, 60Мидленд, 6Мирдитија, област, 30, 44, 71, 78, 89, 96, 127Млетачка Република, 56, 81Млетачки залив, 27Млеци, 27, 46, 65. в. Млетачка РепубликаМорава, река, 7, 23, 85

Велика, 73Западна Морава, 15, 17, 73 Јужна, 23

Моравска удолина, 131Моравско-вардарска удолина, 21Морача, река, предео, 6, 82, 101Москва, 4, 93, 135Московски басен, 6Мрко, нахија, 35

Н

Неготинска Крајина, 3Немачка, 4, 114Неретва, 23, 85, 103Никеја, 11Никшић, 90, 114Никшићка жупа, 23Никшићко поље, 78, 79Нистра, село, 60Ниш, 38, 46, 72, 86, 111, 120Новаке, катун, село, 59, 60

Нови Пазар, 17, 22, 35, 67, 100, 112, 117,124, 128

Ново Брдо, 48–51, 66–67, 100, 132Новопазарска котлина, 23Новопазарски Санџак, 3, 17. в. Санџак

О

Област Бранковића, 79, 111Опоље, жупа, 111, 116, 124Oricum, 28Османлијско Царство, 15, 117Отоманско Царство, 23, 46, 62. в.

Османлијско Царство

Отранто, 41Отрантска врата, 27, 39, 103Отрантски мореуз, 27, 28Охрид, 77, 96, 124

П

Паганија, 14Палачка бискупија, 36Палестина, 40Панонија, област, регион, 8, 15, 22Панонски басен, 3, 5, 8, 21

Париски басен, 6Патково, жупа, 103Паштрик, планина, 68, 101Паштровићи, нахија, 35Паштровићи, предео, 81Петришпан, нахија, 35Пећ, 9, 46, 60, 67–68, 104, 114, 116, 122Пећ, нахија, 35Пећка патријаршија, 9, 111, 121Пећки санџак, 111, 121Пештер, 22, 112, 124, 128Пештерска висораван, 91, 125. в. Пештер

Пештерско-сјеничка висораван, 23, 30, 38,113. в. Пештер Пива, 23, 90Пијемонт, 6, 94Пилот, предео, 9, 42, 66, 69, 101–102, 116

Горњи, 102, 111 Доњи, 102

Пилотска бискупија, 36Пинд, планинаски систем, област, 41, 87,Пиринејско полуострво, 3

KosovoS.indd 10/24/2005, 9:36 AM157



158


Пјешивци, нахија, 35Плав, нахија, 35

Плав, предео, 23, 102Плавско-гусињски басен, 79, 114Пљевља, 23Побор, нахија, 35Повардарје, 8, 9, 10, 15, 124Подгор, 60, 67, 113

Призренски, 59, 87, 100Рашки, 128

Подгорица, 37, 79, 84Подгорица, нахија, 35Подрима, 59, 60, 67, 87, 105, 112–114Подриње, 3, 23, 85

Подунавље, 3, 8–9, 11, 21, 87, 90, 113Polatum, 102. в. ПилотПолимље, 3, 15, 17, 21–23, 35, 71, 73, 79, 81,

94, 111–112, 114, 118, 126–127Полог, предео, 21, 124

Горњи, 112 Доњи, 112

Пољице, жупа, 77Пољска, 4, 41, 117Поморавље, 3, 8–11, 21, 24, 49, 87, 112, 119, 122

Врањско, 22 Јужно, 15, 107, 120

Понишавље, 3, 11, 15, 22Понт, 8Понтијски басен, 3, 7, 8Посавина, 3, 8, 21, 113Потарје, 3, 17, 71, 73, 81, 126Прапратна жупа, 48Прешево, 8Прешевска повија, 21Прешевска удолина, 136Призрен, 30, 35, 42–43, 46, 48, 57, 59–60,

66–69, 84, 86, 100–102, 105, 107, 116–117,

124, 132Призренска котлина, 59, 67, 89, 101, 103,105, 111, 113–114, 127

Призренска област, 24, 38, 71–72, 87, 104– 105, 111–112

Призренски регион, 11Призренски санџак, 111, 121Прилепска котлина, 22Приштина, 17, 48, 50–51, 57, 60, 66–67, 100,

104, 112, 116, 128, 132

Приштински санџак, 121Проклетије, 3, 73, 89, 95, 101, 131

Прокупље, 66–67Пруска, 6Пука, предео, 95, 100, 102Пуља, 41Пченадија, катун, 60

Р

Рајнско-вестфалски басен, 6Расија, 41. в. СрбијаRascia, 6. в. РашкаРаша, 28, 29

Рашка, историјска област, 3, 5–7, 9, 17,21–22, 36–42, 46, 56, 79, 85, 90, 93–94,111–112, 114, 120, 127, 131, 136

Рашка бискупија, 36Рашка област, 3, 17, 22, 33, 59, 107, 114,

115, 136. в. СанџакРашка, река, 128Rebil montes, 7Река, жупа, 112Река Кеч, предео, 103Република Македонија, 14, 16, 136Република Србија, 3

Република Српска, 23, 31, 137Република Хрватска, 14Република Црна Гора, 14Рибница, 37Ријечка нахија, 35, 79, 80Римско царство, 8Рогозна, 3, 6, 17, 21, 22, 50Родопи, планински венац, 8, 21,Рожај, варош, предео, 22–23, 114, 128Рудине, предео, 81, 90Рудник, руд. центар, 50Румелија, 111

Русија, 93, 105, 114, 117, 121

С

Сабат, 47Сава, 11, 22, 37, 85, 105, 119–120Санџак, 17, 33, 92, 114, 118, 120, 124, 136Сапа, дијецеза, 67Сарајево, 17, 23Свачка бискупија, 36, 74

KosovoS.indd 10/24/2005, 9:36 AM158



159


Света Земља, 38, 39, 40Себечево, село, 128

Сиринић, жупа, 107, 112, 116, 124Сјеница, 22, 112, 128Скадар, 7, 11, 34–35, 37–38, 46, 48, 67, 69, 71,

84–85, 95, 98–99, 101–102Скадарска бискупија, 34, 36, 47Скадарска Врата, 34, 38, 45, 72Скадарска Крајина, 67, 71Скадарска област, 72, 111Скадарски санџак, 35, 84, 111, 121Скадарско језеро, 3, 34, 56, 60, 71–73, 78,

82, 84Скадарско приморје, 3, 34

Скадарско-љешко приморје, 8, 102Скадарско-призренски пут, 102Скардус, 7. в. ШараСкопље, 8, 17, 30, 51, 66–67, 72, 92, 100, 111,

117, 125Скопска котлина, 22Скопска Црна Гора, 66, 112Скопски санџак, 121Скопско-кумановска котлина, 21Словенија, 135Смоленск, 4Солун, 7, 39, 41, 42, 111–112, 117Солунски залив, 8Спатарија, 44Сплит, 48СР Босна и Херцеговина, 23СР Југославија, 23СР Србија, 23СР Црна Гора, 23Србија, 4, 8–11, 14–17, 22–23, 32–34, 36, 39–

41, 43–44, 46, 51, 56, 65–68, 73, 85, 94, 97,107–108, 113–114, 117, 121, 126, 133, 137Источна, 3, 11, 87

Јужна, 33, 51, 101, 132, 134, 136Северна, 8, 11, 21–22, 73, 85, 90, 94, 107,112, 119– 121

Северозападна, 92Централна, 87, 90, 119–120

Србија и Црна Гора, Државна заједница, 4,23, 31, 135

Средоземље, 27, 34Средска, жупа, 107, 112, 116, 124Срем, 15, 41, 92, 124–125

Српско царство, 10, 56Стара Планина, 3, 85

Стара Рашка, 9, 15, 21, 23, 48, 73, 78, 80–81,85, 89, 94, 112

Стара Србија, 3, 7, 15, 24, 37–38, 49, 58, 65,71, 73, 80, 90, 92, 94, 100–103, 108, 112,114–115, 120–121, 124–126, 131, 134

Стара Херцеговина, 3, 11, 23, 34–35, 71, 78,81, 126

Стара Црна Гора, 3, 8, 11, 23, 34–35, 78–81, 93Стари Алтин, жупа, 103Стари Влах, област, 3, 22, 73, 85–86, 90Стари Колашин, 21, 73Струга, 124

Струма, 8Сува Река, 66–67СФР Југославија, 8, 120, 135Scardus, 7. в. Шара

Т

Тара, река, 17, 23 Тесалија, 44, 86 Тетово, 67 Тетовска котлина, 22 Тимок, област, 8

Тимок, река, 14 Тимочка Крајина, 3, 21 Тимочки басен, 46 Топлица, 3, 15, 21–22, 24, 46, 72–73, 112, 118 Травунија, 8, 14, 23, 37 Травунска бискупија, 36 Тракија, 7, 10 Трепча, 48, 50, 66 Трнава, предео, 103 Трње, 60 Трст, 28 Турска, 14, 15, 40, 105, 107–108, 113, 116,

124, 132 Турска империјеа, 117. в. Османлијско

Царство Турско царство, 121, 126. в. Османлијско

Царство

У

Угарска, 15, 22–23, 49, 117, 120–121Uilipolia, 95. в. Виља Поље

KosovoS.indd 10/24/2005, 9:36 AM159



160


Улцињ, 11, 48, 95 Улцињ, седиште бискупије, 47

Урошевац, 116, 133

Ф

Феризовић, 116. в. УрошевацФлоковци, катун, 60Француска, 42, 114

Х

Haemus, 7. в. Стара ПланинаХас, област, 30, 60, 66–68, 103, 105, 111, 116

Ђаковички, 103Призренски, 103

Хемус, 7. в. Стара ПланинаХерцег-Нови, 78Херцеговачки санџак, 35Херцеговина, 3, 15, 17, 23, 25, 30–31, 35,

37, 71, 73, 79–80, 82–85, 90, 94, 107, 111,114, 117, 120

Хомоље, 90Хоти, нахија, 35Хрватска, 16, 31, 80, 134–136Хум, 41, 85Хумине, предео, 81

ЦЦапарце, катун, 59, 60Цариград, 7, 10–11, 28, 38, 40–41, 84

Catena mundi, 7, 101Централна Азија, 111

Централно било, 7. в. Catena MundiЦерник, 95Цетиње, нахија, 35Црмница, нахија, 35Црна Гора, 3, 15–17, 31, 33–36, 46, 50–51,

71, 73, 77–85, 89–91, 93–95, 97–100, 102,107–108, 113–114, 117, 119–122, 126, 131,134–137

Црна Река, 124Црни Дрин, 95. в. Дрим, ЦрниЦрно море, 7Црнољева, 112, 116

Ч

Чичавица, 112, 116Чрнча, катун, 59, 60

Ш

Шара, планина, 3, 7, 21, 89, 101, 112Шкумби, река, 96Шоплук, 22, 112Шпинадија, катун, 59, 60

Шумадија, 3, 5, 21, 22, 73, 85, 92, 107, 112,113, 119, 125

KosovoS.indd 10/24/2005, 9:36 AM160



161

В

Васојевићи, племе, 35, 73, 78, 81, 82, 113Власи, 14, 35, 41, 47, 50, 53, 56–59, 81–82,

86–87, 99–100, 116романизовани, 99–100

Г

Гаши, племе, 128Груде, племе, 94, 124Грци, 29, 32, 39–41, 43, 49–50, 55, 86, 99–100, 120

Д

Дакорумуни, 86 Далмати, 29 Дарданци, 100

Дачани, 100 Дрекаловићи, род, 97 Дробњаци, племе, 35, 78, 81 Дубровчани, 48–50, 97 Дукађини, род, 43, 96–97

Ж

Женевије, 96Жуђели, 90

З

Зупци, племе, 81

ИИлири, 6, 29, 80, 99–100

романизовани, 29, 80Истрани, 100Италијани, 29

Ј

Јагуди, 90 Јаподи, 100

А

Авари, 14, 29 Албанци, 43–44, 55, 56, 66–67, 100, 134–136.

в. Арбанасикатолици, 65, 68потурчени, 68

Алби, 96 Арабљани, 10 Aranitos, 96 Арбанаси, 9–10, 14, 37–39, 41–44, 47–50, 53,

55–59, 61–63, 65–67, 69, 71, 83–87, 89,91–92, 95–97, 99–100, 102–103, 105–108,113–115, 118–124, 126–128, 132, 136исламизовани, 71, 103

католици, 30–31, 44–45, 47, 60, 65, 67–69,102, 105–106, 111–112муслимани, 102, 113потурчени, 116православни, 106

Арианити, 96 Армани, 86 Арнауташи, 47, 115. в. Арнаути Арнаути, 60, 69, 92, 124 Аромуни, 86, 87

Б

Балшићи, род, 35, 43, 37, 97Бањани, племе, 35, 78, 81Бјелице, племе, 81Бјелопавлићи, племе, 35, 81Босанци, 107Бошњаци, 31Братоножићи, племе, 35Бугари, 9–10, 14–15, 24, 32, 40, 43, 50, 55, 86,

99–100, 120Букумири, 82, 90

РЕГИСТАР ЕТНИЧКИХ ПОЈМОВА

KosovoS.indd 10/24/2005, 9:36 AM161



162


Матаруге, 35, 80, 82Матесеи, 96

Мацуре, 35, 82, 90Мегленски Власи, 87Мирдити, племе34, 77, 112Млечићи, 29, 48–49, 82Морачани, племе, 35Морлаци, 82, 86Morlachi, 82. в. МорлациMorovlachi, 82. в. МорлациМрковићи-Мркојевићи, племе, 81Мугоши, 35Музаки, род, 43Murlacchi, 82

Муслимани, 31, 33

Н

Nigri Latini, 82. в. МорлациНикшићи, племе, 81Нормани, 38Његуши, племе, 78, 80, 81

О

Озринићи, племе, 81, 82

П

Парти, 100Паштровићи, племе, 81Пелазги, 100, 126Персијанци, 10Печењези, 87Пипери, племе, 35, 78, 81, 82, 94, 108Пјешивци, племе, 80–81

Р

Риђани, 81Римљани, 29Романи, 29Роми, 50, 116

С

Саси, 48, 49, 50Скордисци, 100Скуре, 96

Јевреји, 49, 116, 120, 125 Јелини, 7

Јермени, 120 Јермоласи, 90 Јуруци, 24, 124

К

Кабаши, племе, 100Каравласи, 86Карагуни, 86Кастрати, племе, 82, 128Кастриоти, род, 97Кастриотићи, род, 43

Каталани, 40Келти, 6Клименти, племе, 73, 91– 92, 94, 108, 112,

124–125, 128Комани, 81Коњари, 24Которани, 48–49Краснићи, фис, 82, 128Кричани, 81Кричкови, 35Куцовласи, 86Кучи, племе, 35, 73, 77, 81–82, 90–91, 94,

96–99, 108, 113, 124, 128

Л

Лабеати, 99–100 Латини, 29, 42, 46–47, 86, 96Letenis, 96Lecеnis, 96

Либурни, 100 Лингури, 50 Лужани, 35, 81–82, 90

М

Мавровласи, 86Македорумуни, 86Малесур, 95. в. МалисориМалисори, племе, 31, 34, 59, 73, 108, 112–

113, 124–125исламизовани, 22, 33католици, 58, 112, 128

Малоншићи, 80–81Матагуже, 82

KosovoS.indd 10/24/2005, 9:36 AM162



163

Регистар етничких појмова

Словени, 9, 12, 29, 39–40, 42, 44, 48, 94, 99,100, 124, 126, 135

македонски, 17, 99, 124, 135покатоличени, 116православни, 47

Срби, 4, 6, 9–10, 14–15, 22–24, 30–33,37–40, 43–44, 47–49, 56–63, 65–69,71, 80–82, 84, 86, 89–93, 96, 98–103,105, 108, 111–118, 120–122, 124–125,135–136, 139динарски, 94, 119–120, 125исламизовани, 73, 112, 115поарбанашени, 47, 116покатоличени, 65

православни, 22, 44, 47–48, 50–51, 60, 62,65, 69, 79, 103, 105, 113, 115–116, 118,121, 125

црногорски, 31, 58, 72

Т

Татари, 40 Tопије, род, 43, 96 Торбеши, 33 Турци, 10, 22, 29, 37, 40, 43, 47, 50, 59, 67,

69, 77–78, 92, 94, 98, 105, 108, 115–116,

119–120, 124–126, 131–132Османлије, 116Селџуци, 10поарбанашени, 116

Ћ

Ћићи, 35, 86

У

Угри, 14, 30

Ф

Фанде, племе, 60, 113Феничани, 100, 126

Х

Херцеговци, 90, 107Хоти, 82, 94, 108, 124, 128Хрвати, 29, 86, 99, 116

Ц

Цетињани, племе, 80–81

Цигани, 120Цинцари, 86, 116, 120Црновунци, 86Црногорци, 60, 73, 79, 81, 86, 89, 93, 98, 113,

125, 139исламизовани, 73

Црнојевићи, род, 35, 37, 43, 97–98

Ч

Черкези, 113, 115–116, 120Читаци, 24Чифути, 90

Ш

Шаља, племе, 22, 116, 128Шаљани, 82. в. ШаљаШкријељи, племе, 128Шпанци, 90Шпањи, род, 35, 80–82Шпањолци, 40Шпати, плме, 96

KosovoS.indd 10/24/2005, 9:36 AM163



165

А

Адам, Гијом (Guillaume Adam), надбискуп, 56 Али-паша Јањински, 86

Андроник III, цар, 55 Атанасије, митрополит, 77

Б

Бајазит, султан, 40, 132Батаковић, Душан, 101, 114, 115Бенедикт IX, 50Бенлић, бискуп, 67Бертрадон де-ла-Брокијер, 39, 40Бијанки, Ђорђе (Giorgio Bianchi),

надбискуп, 66

Бици, Марин (Marin Bizzi), надбискуп, 50, 66Благојевић, Милош, 101, 102Богдани, Андрија (Andrea Bogdani),

надбискуп, 67Богдани, Петар (Pjeter Bogdani), надбисхуп, 67Богдановић, Димитрије, 43, 44, 55, 56, 57,

58, 61, 62, 65, 68, 69, 115Бодин, краљ, 38Болица, Маријан (Marijan Bolizza), 82, 124Бохемунд, 28Бранковић, Ђурађ, 40, 50Брокар, 39, 40

Брошар, 39, 40Буркард, 39, 40, 41, 42, 44, 47, 48Бушатлија, Ибрахим-паша, 108

В

Велат, Дубравка, 87Вешовић, Р. М., 81Вишневский, А. Г., 135Влаховић, Петар, 140Војислав, кнез, 37

Вукан, велики жупан, 37Вукановић, Татомир, 57Вукосављевић, Сретен, 12, 62, 78, 91, 93,

105, 106, 120, 123Вукчевић, Никола, 98Вукчић, Стјепан, 97Вулић, Никола, 98

Г

Гаспари, Стефано (Stefano Gaspari), 51, 67Гравје, Гастон (Gravier, Gaston), 15Градашчевић, Хусеин, 132Гргур VII, папа, 37Грегор I, папа, 36Грковић, Милица, 61Грчић, Мирко, 131, 133, 137

Д

Даут-бег, 132 Дедијер, Јевто, 15 Денцер, Б. (Б. Denzer), 28 Доминус, Иван, 49 Драгутин, краљ, 27 Дукађини, Лека, 84, 98

Ђ

Ђурђев, Бранислав, 35

Е

Евгеније IV, папа, 41Ердељановић, Јован, 80, 81, 90, 93, 95, 98

Ж

Жуњевић, Дамјан, 49

РЕГИСТАР ЛИЧНИХ ИМЕНА

KosovoS.indd 10/24/2005, 9:36 AM165



166


З

Зека, Мула, 116Зиројевић, Олга, 35, 49, 84Змајевић Вићентије, 67Зриновић, 98. See Шубић Зрински, Никола

Ј

Јастребов, И. С., 43, 44, 51, 59, 60, 86, 100,102, 103, 123, 127

Јелена Анжујска, краљица, 27 Јеленић, Јулијан, 36 Јиречек, Константин, 49, 78, 81, 83, 95, 97,

100, 124

Јован XXII, папа, 44 Јован Владимир, 37 Јовановић Шакабента, Арсеније IV, 105

К

Караџић, Вук Стефановић, 82Кастриот, Ђуро, 98Керубин, фратар, 67Климент VI, папа, 48, 50Кнежевић, Милош, 137Ковијанић, Ристо, 90

Колендић, Петар, 51Костић, Коста, 15Костић, Мита, 69, 92, 124, 125Краснићи, Марк, 66, 68Крстић, Бранислав, 134, 137

Л

Лав III, цар, 36 Лавров, П. А., 93 Лазаревић, Стефан, 50 Леополд I, цар, 69, 121 Логореци, Јован, 68 Лоц, Фридрих ( Friedrich Lotz), 12 Лутовац, Милисав, 8, 10, 81, 101, 131, 132

М

Мавро, фра, 49Мазарек, Матија (Mati Mazreku), 67Мазарек, Петар (Pjeter Mazreku), 50, 66Марија Терезија, 12Марин, надбискуп, 50

Матковић, Петар, 40, 41, 42, 68Махмуд Беговић Ходаверди, паша, 91, 125

Мехмед II, султан, 132Мијело, Жан (Jean Miélot), 40Милица, кнегиња, 61Милутин, краљ, 27, 37, 39, 44, 48, 55Миљанов, Марко, 108Михаило, епископ, 104Михаило, краљ, 37Морган, Луис (Louis H. Morgan), 82Музаки, Јоан (Giovanni Musachi), 43Музаки, Теодор II (Theodor II Musachi), 43Музаки, Андреја (Andrea Musachi), 43Мурат II, 132

Муса, султан, 132Мустафа-паша Шкодралија, 108

Н

Немањић, Растко, 11Новаковић, Стојан, 41, 49

О

Обилић, Милош, 36, 125Обреновић, Милош, кнез, 108

П

Павић, Радован, 4Пајкић, Предраг, 104Петровић Његош, Петар I, 93, 98Петровић, Петар, Ж., 128Пиколомини (Piccolomini Pieri Ottavio), 69Птоломеј, 7, 95Пулаха, Сељами (Selami Pulaha), 35

Р

Радиновић, Радован, 137Радовановић, Војислав, С., 4, 46, 49–50Радовановић, Светлана, 134, 135Радојчић, Никола, 55Радонић, Јован, 49, 65, 68Радусиновић, Павле, 78–82, 90–93, 101Рајмунд од Тулузе, 38Рацел, Фридрих (Friedriech Ratzel), 133Риза-бег, 116Ристић, Јован, 41, 42

KosovoS.indd 10/24/2005, 9:36 AM166



167

Регистар личних имена

Роберт Гвискар (Robert Guiscard), 28Ровински, Павел А., (Павел А. Ровинский)

90, 92, 93

С

Сибињанин Јанко, 132Сигисмунд, краљ, 97Скендербег, 43, 97, 101Скобаљић, Никола, војвода, 132Соколовић, Макарије, патријарх, 104Соркочевић, Паскоје, 49Соранцо, Јакопо (Jacopo Soranzo), 64Степић, Миломир, 137Стефан Дечански, краљ, 39, 67Стефан Душан, краљ и цар, 48, 50, 55, 56, 57Стефан Немања, велики жупан, 9, 11, 37,

38, 42, 91Стојановић, Љубомир, 81Стојановић, Миодраг, 102Стојанчевић, Владимир, 101Страбон, 7

Т

Тајнер, Августин (Augustin Theiner), 124 Тануш, Гин (Gin Tanush), 96

Тарановски, Теодор, 56, 57 Токарев, С. А., 83 Томић, Јован, 91, 92, 124, 125 Томић, Светозар, 81 Томић, Јован, 69, 100 Топија, Андрија, 97 Торцел, Јован, 41

Ћ

Ћоровић, Владимир, 27 Ћоровић, Светозар, 72

У Урош I, краљ, 27, 37 Урошевић, Атанасије, 51, 100

Ф

Фалмерајер, Ј. Ф. (J. Ph. Fallmerayer), 98Филип VI, краљ, 56Филип де Валоа, 39Филип Добри, војвода, 40Филип Тарентски, 44Фридрих I Барбаросу, 38

Х

Хан, Ј. Г. фон (J. G. von Hanh), 98Хиљфердинг, Александар (Александр

Гильфердинг), 122Хранић, Сандаљ, 97Хуњади, Јанко, 132

Ц

Цвијић, Јован, 5–7, 14–17, 21–22, 24, 27–29,35, 44–46, 49, 72, 83, 86–87, 93, 95, 100,103, 115–118, 122–127, 139

Цезар, 28Црнојевић, Арсеније III, 69, 105, 121Црнојевић, Иван, 35Црнојевић, Скендербег, 35Цур, Бајрам, 116

Ч

Чубриловић, Васа, 82, 83, 84, 85, 93, 100, 101

Ш

Шаћировић, Селим, 128Шпан, Петар (Pjeter Shpan), 98Шубић Зрински Нiкола, 98Шуфлај, Милан (Milan Šufay), 77, 78, 95,

96, 97, 98, 99, 100, 101, 102, 123

KosovoS.indd 10/24/2005, 9:36 AM167



КАРТЕ

KosovoS.indd 10/24/2005, 9:36 AM169

Milovan Radovanovic-Kosovo i Metohija u Republici Srbiji i na Zapadnom Balkanu

Documents

Transcript of Milovan Radovanovic-Kosovo i Metohija u Republici Srbiji i na Zapadnom Balkanu