ДВА

ПОБУНА ЕЛИТА

Некад je "побуна маса" била оно што ce сматрало опас-ношћу no друштвени ред и цивилизујуће традиције западне културе. У наше време, међутим, главна опасност, изгледа, нрети од оних на врху друштвене хијерархије, не од маса, Овај значајни обрт догађаја помућује наша очекивања од кретања историје и доводи y питање наше давно утврђене претпо-сгавке.

Када je Хозе Ортега и Гасет објавио своју књигу Побуна маса, први пут преведену на енглески 1932, није могао да предвиди да ће доћи време када ће бити адекватније говорити о побуни елита. Пишући y ери Бољшевичке револуције и успона фашизма као и последица катаклизмичног рата који je разорио Европу, Ортега je кризу западне културе приписао "политичкој доминацији маса". Данас су, међутим, елите -оне који конгролишу међународне токове новца и информа-ција, председавају филантропским фондацијама и институци-јама вишег образовања, руководе инсгрументима културне производње и тиме постављају услове јавне дебате - оне су те које су изгубиле веру y вредност Запада, или, боље рећи, y оно што je од тих вредности осгало. За велики број људи. већ сам израз "западна цивилизација" сада значи један ор-ганизовани систем доминације замишљен да наметне при-хватање буржоаских вредности и да жртве патријархалног угњетавања - жене, децу, хомосексуалце и обојене људе -држи y стању перманентне подређености.

Са Ортегиног сгановишта, које je y своје преме било широко прихваћено, вредност културних елита лежи y њихо-ној вољности да на себе приме одговорност за строге стан-дарде без којих je цивилизација немогућа. Оне су живеле y

29

служби идеала који пуно захтевају. " Племсгво ce дефинише захтевима које пред нас посгавља - својим обавезама a не правима." Ha другој сграни, обичан човек није имао обевеза нити je схватао шта оне подразумевају, "никакво осећање према (тим) великим исгоријским дужносгима". Уместо тога, он je тражио "права обичног". Истовремено озлојеђен и са-мозадовољан, он одбацује "све што je одлично, индивиду-ално, квалификовано и одабрано". Он je "неспособан да ce подреди управи било које врсге". Немајући никакву свест о крхкосги цивилизације или трагичном карактеру исгорије, он живи не мислећи, y "убеђењу да ће сутра (свет) бити још богатији, обилнији, савршенији, као да ужива неку спонтану, непресушну моћ увећавања". Он брине само за сопствену добробит и гледа y будућност "неограничених могућносги" и потпуне слободе. У његове многобројне недостатке спада и "одсуство романтичности y односу према женама". Еротска љубав, сама no себи идеал који пуно захтева, за њега нема никакве привлачности. Његов однос према телу je сурово практичан: он je од физичке кондиције направио култ и под-редио ce хигијенским режимима који обећавају да ће га одр-жавати y добром сгању и продужити му век. Међутим, оно што je више од свега карактерисало масовни ум, била je "смрт-на мржња према свему што није он", како то Ортега каже. Неспособан да ce пита или да поштује, човек масе je "раз-мажено дете историје".

Све ово je данас карактеристичније за више нивое дру-штва него за ниже или средње. Тешко да би ce могло рећи да обични људи данашњице гледају y будућносг "неограни-чених могућности". Сваки осећај да масе јашу на таласима историје давно je ишчезао. Радикални покрети који су потре-сали мир двадесетог века пали су један за другим и никога ко би их наследио нема на хоризонту. Индустријска радничка класа, која je некада била главна потпора социјалисгичког покрета, претворила ce y сопствени остатак вредан жаљења. Нада да ће "нови друштвени покрети" заузети своје место y борби против капитализма,. која je једно кратко време одр-жавала левицу касних седамдесетих и раниих осамдесетих,

30

претворила ce y ништа. He само што нови друштвени пок-рети - феминизам, права хомосексуалаца, права на социјалну помоћ, агитација против расне дискриминације - немају ни-чега заједничког него je циљ њиховог једино кохерентног захтева да ce укључе y доминантне структуре, уместо да до-веду до револуционарне трансформације друиггвених односа.

He само да су масе изгубиле интересовање за револуцију већ ce њихов политички инстинкт показао још конзерватив-нијим од њихових самозваних изасланика и назови ослободи-лаца. Ha крају крајева, баш радничка и нижа средња класа су оне које захтевају ограничавање права на абортус, држе ce модела породице са два родитеља као извора сгабилности y узбурканом свету, опиру ce експериментисању са "алтерна-тивним начином живота", и raje дубоку резервисаносг према афирмативној акцији и другим подухватима друпггвеног ин-жењеринга великих размера. Још једна ствар коју Ортега ис-тиче je да они имају развијенији осећај за границе него они изнад њих. За разлику од оних над њима, ови људи разумеју да постоје границе људској контроли над правцима друштве-ног развоја, над природом и телом, над трагичним елемен-тима y људском животу и исгорији. Док ce млади професио-налци подвргавају напорним режимима физичких вежби и дијета замишљених да смрт држе на одстојању (да себе одр-жавају y стању перманентне младоликости, вечно атрактив-ни и привлачни за потенцијалне нове бракове), на другој страни, обични људи прихватају да je пропадање тела непгго против чега ce мање-више не вреди борити.

Либерали више средње класе, због своје неспособносги да схвате важност класних разлика y обликовању погледа на живот, пропуштају да ce суоче са класном димензијом своје опседнутости здрављем и моралним уздизањем. Тешко им je да схвате због чега њихова хигијенска концепција живота не успева да изазове универзално одушевљење. Они су крену-ли y поход за дезинфекцију америчког друштва: да креирају "средину без дима", да цензуришу све - од порнографије до "говора мржње" - и да исговремено, y раскораку са свим овим, прошире домет личног избора y питањима y којима највећи

31

6m,i људи осећа потребу за солидним друштвеним усмерава-Њ е м Када наиђу на отпор према овим инициЈативама, они покажу отровну мржњу која ce крије нсдалеко исиод пшр-шине насмешеног лица више-средње-класне благородности. Опозиција чини да ти хуманитарци забораве либералне врли-не које тврде да подржавају. Постају мрзовољни, У ° б р а ж е ш , нетолерантни. У срцу политичке контроверзе, њима je не-могуће да прикрију презир према онима КОЈИ тврдоглаво од-б и Ц у да ce просветле - онима који "Једноставно не капи-рају", да ce послужимо самозадовољшм жаргоном политич-

ке чесгитости. Истовремено арогантне и несшурне, нове елите, a наро-

чито професионалне класе, гледају на масе са мешавином презира и бојазни. У Сједињеним Државама "средња Аме-рика - израз који има и географске и друштвене импли-кације - сада означава све што сгоји на путу npoipeca: по-родичне вредности", безумни патриотизам, религиозни фун-даментализам, расизам, хомофобију, назадне погледе на же-не. Средњоамериканци, како их виде ствараоци «Р^већеног мишљења, су безнадежно отрцани, с т а р о м о д н и ф ш и в д и -,ални лоше обавештени о НОВОЈ МОДИ или интелектуалним трендовима, робови романтичних и авантуристичких шунд романа и за^лупљени предугом изложеношћу т е л е в и з ^ Они су истовремено и апсурдна и нејасна нретња - не због тога што желе да Ф У ш е сгари поредак, већ управо због-гога што њихова одбрана тог поретка делује тако дубоко^нера-ционално да себе изражава, када je на врхунцу свог интен-зитета, y фанатичној релждазносга , y репресивноЈ сексуал-ности која понекада букне y насиље према женама и хомосек-суалцима, и y патриотизму који подржава империЈалистичке ратове и националну етику агресивне мужевности.

Општи правац недавне историје више не фаворизуЈе ни-велисање друштвених разлика, већ ce креће више y правиу двокласног друштва y коме неколицина привилеговаиих др-ЖИ монопол над предиостима новца образовањаии моћи.На-равно, не може ce порећи да су удобности модерног живота ОШ увек далеко шире распоређене него што су биле пре

32

индуегријске револуције. Управо ову демократизацију ком-фора имао je Ортега y виду када je говорио о "порасгу исто-ријеког нивоа". Kao и на многе друге, на Ортегу je оставило снажан утисак нечувено обиље које су сгворили модерна no-дела рада, трансформација луксуза y неопходности и попу-ларизације комфора и разних погодности које су раније били везани за богатство. Ове чињенице - материјални плодови модернизације - нису оно што je y нитању. Међутим, y наше време демократизација обиља - очекивање да ће свака ге-нерација уживати виши животни сгандард од претходних -отворила je пут преокрету y коме ce сгаре неједнакости по-ново успостављају, понекад застрашујућом брзиком, понекад тако постепено да ce и не примећују.

Глобални раскорак између богатства и сиромаштва, тај најочигледнији пример овог историјског преокрета, посгао je толико заслепљујућ да тешко да je потребно наводити доказе све веће неједнакости. У Латинској Америци, Африци и ве-ликим деловима Азије, убрзани пораст броја становника, за-једно са измештањем руралне популације и комерцијализаци-јом пољопривреде, извршио je на грађански живот притисак без преседана. Почеле су да ничу огромне урбане агломер-ације - које би ce тешко могле назвати градовима - пре-плављене сиромаштвом, несрећом, болесгима и очајем. Пол Кенеди предвиђа да ће до 2025. године бити двадесет оваквих "мегаградова", од којих ће сваки имати једанаест или више милиона становника. Мексико Сити ће већ тада имати преко двадесет четири милиона, Сао Паоло преко двадесет три, Калкута шеснаест, Бомбај петнаесг и no милиона станов-ника. Ово ће резултирати озбиљним стамбеним проблемима, проблемима y здравству, транспорту и другим градским ола-кшицама, који ce лако могу предивдети, али иаклени услови који he вероватно уследити превазилазе и најмрачнију ма-шту. Чак и сада пустош je толико велика да je једина пос-тојећа реакција на сензационалистичке сцене беде и глади, којима медији свакодневно чашћавају публику, мање индиг-нација a више беспомоћна индиферентност.

33

Док ce наставља колапс градског живота y овим набу-јалим градовима, неће само сиромашне већ и средње класе искусити услове који су до пре неколико година били неза-мисливи. Може ce очекивати да животни стандард средње класе настави да опада широм онога што ce, y пуетој нади, назива светом y развоју. У Перуу, некада напредноЈ земљи са разумним изгледима да ce развију парламентарне инсгиту-ције средње класе су практично престале да nocroje. Средња класа, како нас Валтер Расел Мид подсећа y својој студци америчке империје, Mortai Splendor (Смршни сјај, прим. прев.), "не пада са неба". Њена моћ и бројност "зависе од општег богатсгва и домаће економије" и, y складу са тим, y земљама где je "богатсгво концентрисано y рукама сићушне олигар-хије док je остатак становништва очајно сиромашан, средња класа може да расге само до одређених граница (...); ( о н а ) никада не измиче својој примарној улози класе слугу оли-гархије". Ha жалост, овај опис ce данас може применити на све дужи списак народа који су преурањено достигли границе економског развоја, на земље y којима све већи "део њихове националне производње иде y руке сграних инвеститора и кредитора". Сасвим je могуће да ова судбина чека несрећне народе, укљу-чујући ту и САД, чак и y индустријском свету.

Криза средње класе, a не једноставно све већи јаз између богатства и сиромаштва, je оно што ce мора нагласити y јед-ној трезвеној анализи наших изгледа за будућност. Чак и y Јапану, том узору успешне индустријализације y последње две или три деценије, јавне анкете из 1987. су гожазале све веће веровање да ce та земља вшпе не може описивати као средњекласна, јер обични људи не учествују y огромном бо-гатству акумулираном y некретнинама, финансијама и ману-фактури.

Класна структура Сједињених Држава која ce мења по-ставља пред нас, y понекад преувеличаном облику, промене које CE дешавају широм индусгријског света. Људи КОЈИ спа-дају y горњих 20 продената структуре прихода сада контро-лишу половину богатсгва земље. У последњих двадесет го-дина једино су они дожчвели нето пораст породичних при-

34

хода. Само y периоду краткотрајне Реганове администрације, њихов удео y националном дохотку порасгао je са 41,6 на 44 процента. Средња класа, која ce великодушно дефинише као људи са приходима између петнаест и педесет хиљада долара годишње, спала je са 65 посго становништва y 1970, на 58 посго y 1985. г. Ове цифре дају само делимичан, несавршен утисак о значајним променама које су ce одиграле за неве-роватно кратко време. Посгојан раст броја незапослених, ко-ји сада обухвата и канцеларијске службнике, више говори. Исто као и пораст "условне радне снаге". Број делимично запослених ce удвостручио y односу на 1980. г., и сада достиже четвртину расположивих радних месга. Без сумње, овај ог-ромни riopacr броја делимично запослених помаже да ce об-јасни зашто je број радника који имају пензиони програм, који je скочио са 22 на 45 посго између 1950. и 1980, до 1986. поново спао на 42,6 посто. Он такође објашњава и опадање броја чланова синдиката и постојану ерозију утицаја синди-ката. Све ово одражава губитак послова y сектору мануфак-туре и прелаз на економију која ce све више заснива на ин-формативним службама.

У 1973. г. човек са факултетском дипломом зарађивао je y просеку (y доларима го 1987) 32.000 долара. До 1987, исги човек, ако je уопште имао среће да нађе посао, очекивао je да зарађује испод 28.000 долара - пад од 12 процената. Они са незавршеним факултетом су 1973. још увек могли да зарађују 20.000 долара годишње y просеку; до 1987. ова цифра спала je за 15 посто, на 16.000 долара. Чак ни сама факултетска спре-ма више не гарантује богатство: y том истом периоду про-сечна зарада људи са завршеним факултетом порасла je са 49,500 само на 50.000 долара.

Данас богаћење - или, што ce тога тиче, за многе Амери-канце чисто преживљавање - захтева додатни приход који обезбеђује учешће жена y радној снази. Просперитет који уживају професионалне и менаџерске класе, које чине већину оних горњих 20 процената сгруктуре прихода, долази вели-ким делом из новонастале брачне схеме која je позната под рогобатним називом спаривање према подударности - тен-

35

денције мушкараца да ce жене женама на које ce могу осло-нити да ће доносити приходе сличне њиховим. Некада су ce доктори женили болничаркама, правици и директори СВОЈИМ

секретарицама. Сада ce мушкарци више ф е д њ е класе обич-НО жене женама из сопствене класе, пословним или профе-сионалним колегиницама које и саме имају уносне каријере. "Шта ако ce правник са 60.000 долара годишње ожени прав-ницом која прима још 60.000", пита Мики Каус y СВОЈОЈ књизи End ofEquality, "аслужбеник са 20.000 ce ожени службеницом са 20.000? Разлика између њихових прихода одједном nocraje разлика између 120.000 и 40.000 долара", и " мада je овај тренд још увек y статистикама о приходима замаскиран ниским платама жена", додаје Каус, "јасно je готово свима, чак и стручњацима, да ce нешто овако y ствари догађа . Случајно није неопходно трагати много даље да би ce објаснило шта то професионалне и менаџерске класе привлачи феминизму. Женски каријеризам обезбеђује неошодну базу за њихов ус-пех, гламурозан, китњаст, понекада непристоЈНО ражошан

начин живота. Виша средња класа, срце нове гфофесионалне и менаџ-

ерске елите, дефинише ce, поред свог убрзано растућег при-хода, не толико својом идеологијом колико начином живота који je све очигледније издваја од осталог становништва. Нак и њен феминизам - то јест, њена везаност за модел породице са две каријере - више je ствар практичне неопходносги него политичког убеђења. Напори да ce дефинише "нова класа коју чине јавни администратори и ствараоци политике, КОЈИ

упорно спороводе програм либералних реформи, игноришу низ политичких мшпљења међу професионалним и менаџер-ским елитама. Ове групе конституишу једну нову класу само y смислу да ce њихови животни приходи не ослањају толико на власништво над некретнинама колико на манипулацију информацијама и професионалном експертизом. Њихово ула-гање y образовање и информагрје, уместо y некретнине, изд-ваја их од богате буржоазије, чији успон je био карактерис-тика једног ранијег сгадгјума капитализма, као и од сгаре

36

имовинске класе - средње класе y стриктном смислу речи -која je некада чинила већи део сгановништва.

Будући да обухватају широк спектар занимања - посред-нике, банкаре, гра^евинске покровитеље и предузимаче, ин-жењере, консултанте свих врста, систематске аналитичаре, научнике, докторе, публицисте, издаваче, уреднике, дирек-торе рекламних агенција, уметничке директоре, филмске раднике, забављаче, новинаре, телевизијске продуценте и ре-дитеље, уметнике, писце, професоре универзитета - и будући да немају заједничко политичко становиште, такође je не-подесно окарактерисати менџерске и професионалне елите као нову владајућу класу. Алвин Гулднер, y једном од нај-убедљивијих покушаја да да анатомију "нове класе", налази уједињујући елемент y њиховој "култури критичког дискур-са"; међутим, и поред тога што ова формулација уочава су-штинску црту световног, аналитичког сгава који сада пре-овлађује y вишим круговима, он преувеличава интелектуалну компоненту културе нових елита и њиховог интереса y ра-ционализацији живота, исто као што и минимализује њихо-ву континуирану фасцинацију капиталистичким тржиштем и њихову френетичну потрагу за профитом.

Чињеница која пада y очи je да je тржиште y коме оп-еришу нове елите сада интернационалног обима. Њихова бо-гатства су везана за предузећа која оперишу преко национал-них граница. Њихов je интерес више y глатком функциони-сању сиетема као целине него било којег од његових делова. Њихова лојалност - ако тај израз y овом контексту већ сам no себи није анахрон - je интернационална, a не регионална, национална или локална. Они имају више заједничког са сво-јим парњацима y Бриселу и Хонгконгу него са масама Аме-риканаца који ce још ниеу укључили y мрежу глобалних ко-муникадија.

Категорија "симболичких аналитичара" Роберта Рајха служи, ако ce изузме њена синтаксичка некохерентност, као користан, емпиријски и прилично непретенциозни опис нове класе. To су људи, како их Рајх описује, који ж ш е y свету

37

апстрактних концепата и симбола који ce протежу од цена на берзи до визуелних приказа које стварају Холивуд и Медисон авенија, и који ce специјализују за интерпретацију и употребу симболичких информација. Рајх их ставља y контраст са две друге главне категорије рада : "рутински производни рад-ници", који изводе репетитивне послове и имају мало кон-троле над обликовањем производње и "личне услуге", чији ce рад такође састоји највећим делом од рутине, али који ce "мора изводити лице-лицу" и самим тим ce не може "про-давати широм света". А к о допустимо високо схематски и не-опходно непрецизан карактер ових категорија, видећемо да оне одговарају довољно приближно свакодневној опсерва-цији да би могле да нам дају прилично тачну слику не само структуре занимања већ и класне структуре америчког друш-тва , јер "симболички аналитичари" су очигледно y успону док остале категорије, које чине 80 посто становништва, падају и y богатству и y статусу.

Рајхов екстравагантно ласкав портрет "симболичких аналитичара" заслужује озбиљнији приговор него што je не-прецизност. У његовим очима, они представљају најбоље и најинтелигентије Американце. Образовани y "елитним при-ватним школама" и "високо квалитетним школама предгра-ђа, где пролазе кроз напредне школске програме", они ужи-вају сва преимућства којима су њихови родитељи y стању да их обасипају.

Њихови учитељи и професори посвећују велику пажњу њиховим академским потребама. Они имају приступ најсавре-менијим научним лабораторијама, интерактивним компјуте-рима и видео-системима y учионици, лингвистичким лаборато-ријама и савременим школским библиотекама. Њихови раз-реди су релативно мали; њихове колеге су интелектуално сти-мулативне. Њих родитељи воде y музеје, на културне манифес-тације, омогућују Им путовања y иностранство и дају им часове музике. У својој кући они имају образовне књиге, образовне играчке, образовне видео-касете, микроскопи, телескопи и ко-мпјутери крцати најновијим образовним програмима.

38

Ови привилеговани млади људи стичу дипломе високог степена "најбољих (универзитета) на свету", чију супериор-ност доказује њихова способност да привуку велики број стр-аних студената. У тој космополитској атмосфери они, no Рајховом мишљењу, превазилазе провинцијалне народске обичаје који коче креативну мисао. "Скептични, радознали, креативни", они постају решаваоци проблема par excellence, дорасли било каквом изазову. З а разлику од оних чији ce рад састоји y затупљујућим рутинама, они воле свој рад, који их обавезује на доживотно учење и бескрајно експерименти-сање.

З а разлику од старомодних интелектуалаца који су скло-ни да раде сами и да буду љубоморни и посесивни y погле-ду својих идеја, нови умни радници - произвођачи високо-квалитетних "увида" y разна поља, од маркетинга и финан-сија до разоноде - најбоље оперишу y тимовима. Њихова "способност да сарађују" промовише "системско мишљење" - способност да ce проблеми сагледавају y њиховој тотал-ности, да ce апсорбују плодови колективног експерименти-сања и да ce "уочавају виши циљеви, консеквенце и односи". Будући да ce њихов рад y толикој мери ослања на "мрежу", они ce настањују y "специјализованим географским џепови-ма" где живе људи слични њима. Ове привилеговане зајед-нице - Кембриџ, Силиконска долина, Холивуд - постају "чу-десно еластични" центри уметничке, техничке и промовишу-ће предузимљивости. Они, са Рајховог задивљеног станови-шта, представљају отеловљење интелектуалног достигнућа и квалитетног живота зачетог y размени "увида", "информа-ција", и професионалног трача. Географска концентрација произвођача знања, када достигне критичну масу, стицајем околности обезбеђује тржиште за растућу класу " личних слу-житеља" који воде рачуна о њиховим потребама.

Није случајно што y Холивуду живи тако упадљиво ве-лики број инструктора за школовање гласа, ма (евања, игра-ња, агената извођача и снабдевача фотографском, акустичном и расветном опремом. У блиском суседству ce такође могу наћи и ресторани са управо оним амбијентом који воле про-

39

дуценти за удварање редитељима, редитељи за удварање дра-матурзима, a остали y Холивуду за удварање свима осталима.

Када би приступ класи "креативних" људи био универ-залан, достигли бисмо Рајхов идеал демократског друштва, али пошто je тај циљ очигледно недостижан, следећа најбоља ствар je ваљда неко друштво које сачишшају "симболички аналитичари" и они који ее врте око њих. Ови други ce и сами заносе сновима о сопственој слави, али су y међувремену задовољни да живе y сенци звезда, чекајући да буду от-кривени, симбиотички сједињени са онима изнад, y непре-кидној потрази за таленгом који ce може продати, што ce може упоредити, као што ce јасно види из Рајховог приказа, само са ритуалом удварања. Томе би ce могла додати још злобнија оисервација да ce кругови моћи - финансије, влада, уметност, разонода - преклапају и посгају све више узајамно заменљиви. Значајно je то што Рајх узима Холивуд као нарочито упечатљив пример "чудесно еластичних" заједница које извиру где год ce концешришу "креативни" људи. Вашингтон постаје пародија на Град шљокица; директори преузимају ваздушне таласе стварајући преко ноћи привид политичких покрета - филмске звезде постају образовани познаваоци политике, чак и председници: све je теже разлучити стварност од симулације стварности. Poe Перо лансира своју председничку кампању y "Шоу Ларија Кинга". Холивудске звезде играју запажену улогу y Клинтоновој кам-пањи и својим масовним присуством на његовој инаугурацији, дају овој свсчаности сјај холивудске премијере. Телеви шјски водитељи и интервујисти постају славни: славни из света забаве преузимају на себе улогу друштвених критичара. Бок-сер Мајк Тајсон упућује отворено писмо на три стране из затвора y Индијани, где je no казни од шест или седам година због силовања, y коме опгужује председника да je "разапео на крсг" кандидата за месго помоћника јавног тужиоца за права грађана, Лани Гвинијера. Занесен звездама, Родсов ети-пендиста, Роберт Рајх, пророк новог света "апсгракције, системског мишљења, експериментисања и сарадње", при-дружује ce Клшгговновој администрацији y неумесном свој-

40

ству секретара рада, администратора, другим речима, једи-не категорије запослених ("рутинске производње") која не-ма апсолутно никакве будућносги (према његовом сопсгве-ном приказу) y друштву сачињеном од "симболичких анали-тичара" и "личних служитеља". Једино y неком свету y коме речи и слике имају све мање заједничког са оним што на изглед описују било би могуће човеку као што je Рајх да о себи говори без ироније као о секретару рада или да са таквим уехићењем пише о друштву којим владају најбољи и најпаметнији. Последњи пут када су "најбољи и најпамет-нији" добили контролу над земљом, они су je увукли y ду-готрајан, деморалишући рат y југоисточној Азији, од кога ce земља још увек није опоравила. A изгледа да Рајх и поред тога верује да нова генерација паметњаковића може да учи-ни за пољуљану америчку економију исто пгго je генерација Роберта Макнамаре пропустила да учини за америчку ди-пломатију: да чисгом снагом мозга поврати светско вођсгво које су Сједињене Држве уживале једно кратко време после II светског рата a затим ra изгубиле, наравно не толико из глупости колико управо због ароганције - "ароганције моћи", како je сенатор Виљем Фулбрајт имао обичај да каже - од које су "најбољи и најпаметнији" урођено зависни као од дроге.

Ову ароганцију не треба мешати са поносом карактер-истичним за аристократскс класе, који ce заснива на наслеђу lipacrapor порекла и обавези да ce брани његова часг. Ни-какво јунаштво ни витештво, нити кодекс отмене, роман-тичне љубави, са којима су ове вредности блиско повезане, немају места y погледу на свет најбољих и најпаметнијих. У једној меритократији* нема нимало више потребе за ви-тештвом и јунаштвом него што je y наследној аристократији било потребе за мозгом. Иако наследна преимућства играју важну улогу y достизању професионалног и менацерског ста-туса, нова класа мора да одржава привид да њена моћ лежи искључиво y интелигенцији, Због тога ce код н»е може наћи мало осећања захвалности према прецима или обавезе да ce

* Meri! (енгл.) - часлуга (прим, upe».).

41

буде на нивоу одговорности наслеђених из прошлости. Она о себи мисли као о самоукој елити која за свој привилеговани статус треба да захвали само сопственим напорима. Чак и концепт републике писмених, за који би ce очекивало да при-влачи елите са толиким улогом y вишем образовању, готово je сасви.м одсутан из њиховог начина размишљања. Мериток-ратске елите не могу лако да замисле заједницу чак ни зајед-ницу интелекта, која залази y прошлост и y будућносг и ко-ју коституише свеег о међугенерацијској обавези. "Зоне" и "мреже" којима ce Рајх толико диви, мало подсећају на зајед-нице y било ком традиционалном смислу речи. Настањене пролазницима, оне немају континуитет који доноси осећање за место и стандарде понашања, које ce некада савесно одга-јало и преносило са поколења на поколење. "Заједница" нај-бољих и најпаметнијих je заједница савременика y двосгру-ком смислу; њени чланови себе виде као нестарећи, млада-лачки сој, чија ce младалачкост иоказује управо y њиховој споеобности да осгану вазда на прамцу најновијих трендова.

Ортега и други критичари описују масовну културу као комбинацију "радикалне незахвалноети" и неоспорног веро-вања y неограничене могућности. По Ортеги, човек масе уз-има здраво за готово плодове цивилизације и захтева их "ка-тегорички као да на њих полаже природно право". Наслед-ник прохујалих доба, он je блажено неевееган свог дуга према прошлости. Иако ужива y предностима које je донео општи "пораст исгоријског нивоа", он не осећа никакву обавезу ни према својим прецима ни према свом потомству. Он не нри-знаје никакав ауторитет изван себе самог и понаша ce као да je "господар сопствене егзисгенције". Његово "невероватно неиознавање историје" омогућава му да мисли да je садага-Н.ОСТ далеко супериорнија над цивилизацијама из прошлости и да заборави да je, штавише, модерна цивилизација и сама производ вековног историјског развоја, a не јединствено до-стигнуће једног доба које je открило тајну прогреса окрећући леђа прошлости.

Ове навике ума су, изгледа, јасније иовезане са успоном меритократије него са "побуном маса," Сам Ортега признаје

42

да je "прототип човека масе био човек науке" - "техничар", "специјалиста", "учена незналица" чијем господарењу "ње-говим сопственим сићушним кутком свемира" одговара јед-ино његово незнање о свему осгалом. Међутим, процес о коме ce ради не потиче само из тога што je старовремски човек слова замењен епецијалисгом, као што наговештава Ортегина анализа; он потиче из урођене структуре саме ме-ритократије. Меритократија je пародија демократије. Она ну-ди прилике за напредовање, бар y теорији, свакоме ко има талента да их уграби, међутим, "прилике за уздизање", како P. X. Тоуни истиче y Equality, "нису никаква замена за општу дифузију средетава цивилизације, достојанства и културе", који су потребни свима, "без обзира да ли ce уздижу или не". Друштвена мобилност не угрожава утицај елита; напротив, она помаже учвршћивању њиховог утицаја тиме што подр-жава илузију да ce тај утицај заснива искључиво на заслуга-ма. Она само повећава вероватноћу да ће елите своју моћ користити неодговорно, управо због тога што признају то-лико мало обавеза према својим претходнидима или према заједницама које наводно предводе. Њихова незахвалност ди-сквалификује меритократске елите за терет вођства за које су ионако заинтересовани мање него за бекство од масе оби-чног света - што je управо дефиниција меритократсжог ус-пеха.

Унутарња логика меритократије je ретко оштрије ра-зоткривена него y Мајкл Јанговој дистопичној визији y њего-вој Rise of the Meritokracy (Успон меритократије, прим. прев.), 1870-2003, делу нанисаном y традицији Тоунија, Г. Д. X. Кола, Џорџа Орвела, Е. П, Томпсона и Рејмонда Вилијамса. Јангов приповедач, историчар који пише y четвртој деценији дваде-сетог века, са одобравањем бележи хронику "фундаментал-не промене" једног и no века која je започела око 1870: прерасподела интелигенције "између класа". "Мало-помало, арисгократија no рођењу неприметно je прешла y аристокра-тију no таленту." Захваљујући томе што je индустрија при-хватила тестирање интелигенције, напуштању принципа ста-решинства и све већем утицају школе на штету породице,

43

"талентовани су добили прилику да ce уздигну на ниво који je y складу са њиховим способносгима, дакле ниже класе су резервисане за оне чије су способносги такође ниже". Ове промене су ce поклапале са све већом свешћу да je економска експанзија "превасходни циљ" друштвене организације и да о људима треба судити на основу једног јединог тесга - коли-ко повећавају производњу. Меритократија ce, према Јанго-вом опису, заснива на мобилисаној економији коју вуче нагон за произвођењем.

Увиђање да je меритократија ефикаснија него наслед-ство није било, само no себи, довољно да инспирише или оправда " психолошку промену огромних размера коју je ек-ономија захтевала". "Заисга, наследни принцип никада не би био оборен", наставља Јангов приповедач, "без помоћи нове религије - a та религија je социјализам." Социјалисги, "ба-бице прогреса", допринели су коначном тријумфу мериток-ратије подсгичући продукцију великих размера, критикујући породицу као обданиште грамзивог индивидуализма и, изнад свега, исмевајући наследне привилегије и "посгојеће крите-ријуме успеха". ("Није важно шта знаш, него ко си.") "Глав-нина социјалисга много je више била критична према нејед-накосги услед незарађеног него зарађеног прихода - сте-реотип je био богаташ који je богатство наследио од оца." У Јанговом свету, само шачица сентименталних егалитариста осуђивала je неједнакост као такву и "чудно говорила о 'дос-тојансгву рада', као да су мануелни и ментални рад једнаки ио вредносги." Исги сентименталисти држали су до илузије да je сисгем јавних школа, због тога што промовише "јавну кул-туру", суштинска компонента демократског друштва. Сре-ћом, њихово "претеано оптимистичко веровањеy способност већине да ce образује" није положило испит искуства, како сер Хартли Шокрос бележи 1956: "He знам ни једног члана ЈТабуристичке партије који, ако то може да приушти, неће своје дете послати y приватну школу (тј. оно што ce y САД назива приватним школама)". Доктринарно веровање y јед-накосг пало je пред лицем практичних предносги образовног

44

система који "више не захтева да ce паметни мешају са глу-пим."

Јангова маштовита пројекција послератних трендова y Великој Британији баца приличну светлост на сличне трен-дове y Сједињеним Државама, где на изглед демократски си-стем регрутовања елите доводи до резултата који нису ни близу демократским: сегрегацији друштвених класа; презиру према мануелном раду; колапсу јавних школа; губљењу јавне културе. Како je Јанг описује, меритократија чини да ce елите данас осећају сигурнијим y својим привилегијама (које ce сада могу сматрати пригодним наградама за марљивост и снагу мозга) истовремено поништавајући радничку опозицију. "Нај-бољи начин да ce порази опозиција", примећује Јангов ис-торичар, "je y присвајању и образовању њихове деце док су још мала." Образовне реформе двадесетог века "омогућиле су паметном детету да напусги нижу класу (...) и уђе y вишу класу за коју je подешено." Они који остају, знајући да "да су имали сваку прилику", немају права да ce жале на своју суд-бину. "По први пут y људској историји инфериорни човек нема готову потпору за поштовање самог себе."

Према томе, не треба да нас изненађује што меритокра-тија такође изазива и опсесивну бригу за "самоуважавање". Нове терапије (понекад колективно познате као покрет за опоравак) покушавају да победе осећање промашаја које притиска људе који нису успели на образовној лесгвици, не дирајући ностојећу структуру регрутовања y елите - стица-њем диплома. Пошто осећање промашености изгледа више нема никакве рационалне основе, претпоставља ce да захтева терапеутску негу. Без много осуде, терапеути поручују да за промашеност академских отпадника, бескућника, незапосле-них и осгалих губитника нису они сами криви: њима су по-дељене лоше карте, тестови за мерење академског успеха су културно пристрасни, a академски успех je y ствари постао наследан, јер виша средња класа преноси на своју децу аку-мулирана преимућства која практично гарантују напредова-ње. Како Јанг примећује, људи левице (као и њихови опо-ненти на десном крилу) HajqiehHHjn су када нападају наследне

45

привилегије. Они занемарују праву примедбу меритократији - да одвлачи талентоване људе из ниже класе коју на тај начин лишава ефективног вођства - и задовољавају ce сум-њивим аргументима y смислу да образовање не успева да подстиче друштвену мобилност као што je обећавало. A да успева, као да наговештавају они, ваљда нико не би имао никаквог разлога да ce жали.

Ариетократија талента - површно посматрано, привла-чан идеал, који као да издваја демократије од друштава зас-нованих на наследним привилегијама - испоегавља ce да je израз, сам no себи, контрадикторан: они талентовани задр-жавају многе од порока аристократије, али не и њене врлине. Њихов снобизам je лишен било каквог признавања реци-прочних обавеза између неколицине фаворита и већине. Иако су пуни "милосрђа" према сиротињи. за њих ce не би могло рећи да су претплаћени на теорију noblesse olige, што би наговештавало да су вољни да дају директан и лични до-принос одштем добру. Обавеза, као и све остало, постала je обезличена; она ce практикује кроз посредство државе и те-рет њеног испуњавања не пада на менџерску и професион-алну класу, већ. диспропорционално, на нижу средњу рад-ничку класу. Политичке мере за које ce залажу ново-класни либерали y име подјармл.ених и угњетених - расна инте-грација јавних школа, на иример - захтевају жртве од сгране етничких мањина које са сиротињом деле унутрашњост ве-ликих градова, врло ретко од либерала из предграђа који те мере смишљају и подржавају.

Привилеговане класе - према експанзивној дефиницији, горњих 20 посто становништва - су до алармантног степена постале независне не само од распадајућих индусгријеких градова већ и од јавних услуга уопште. Припадници ових кла-са своју децу шаљу y приватне школе, осигуравају ce од ме-дицинских ургентности кроз полисе које делимично или y целини плаћају компаније за које раде, унајмлдју приватне чуваре да их штите од све већег насиља против њих, У ствари, они су ce издвојили из јавног живота. He само да не виде због чега треба да плаћаљу за јавне услуге које сами више не

46

користе већ многи од њих себе више и не виде као Амери-канце y неком значајнијем смислу речи, y смислу да деле судбину Америке. Њихове везе са интернационалном кул-туром рада и разоноде - бизнисом, забавом, информацијама и "стицањем информација" - чини многе од њих дубоко ин-диферентиним према перспективи националног пропадања Америке, У Лое Анђелесу, пословна и профееионална класа сада свој град види као "излаз" на Пацифички округ. Чак и иоред тога што je оетатак земље на ивици колапса, Западна обала, кажу они, "једносгавно не може да пресгане да ее развија, без обзира на еве", no речима Тома Лизера, еконо-мисте из Securitv Pacific. "Ово je чаробна земља и ништа je неће зауставити." Џоел Коткин, пословни писац који ce до-селио y Лос Анђелес средином седамдесетих и одмах постао један од водећих навијача града, слажу ce да je економија Обале изузета из "велике патње атлантског света". Види ce да недавне тешкоће y Калифорнији нису умањиле тај оптими-зам.

У безграничној глобалној економији, новац je изгубио своју везу са националношћу. Дејвид Риф, који je провео не-колико месеци y Лос Анђелесу прикупљајући материјал за своју књигу Los Angeles: Capital o/the Third ì'or/d (.Hoc Анђелес: Ирестоница Грећег света, прим. прев.) извештава, "најмање два или три пута недељно, (...) могао сам да чујем како неко каже да будућност 'припада' Пацифичког округу". По Рифу, кретање новца и становништва преко националних граница трансформисало je "целу идеју места". Привилеговане класе y Лос Анђелесу осећају већу блискости са својим дуплика-тима y Јапану, Сингапуру и Кореји, него са већином својих земљака.

Исге тенденцијс cv v јеку широм света. Европски рефер-ендуми о уједињењу открпли су дубок и све шири јаз између политичких класа и скромнијих кругова друштва који ce боји да he Европском економском заједницом доминирати бирок-рати и техничари лишени сваког осећања националног ид-нетитета и оданости. Европа којом ce управља из Брисела, no њиховом мишљењу, биће све мање приступачна популарној

47

контроли. Интернационални језик новца говориће гласни e од локалних дијалеката. Ова сграховања к р и Ј у с е у н о в -пробуђеном етничком партикуларизму y Европи, д<ж про-падање националне државе ослабљује једини ауторитет к ^ и je способан да држи под контролом е т н и ч к о ртвалство Са друге стране, поновно буђење гшеменских осећања, ојачава реактивини космополитизам међу елитама. Р Интересантно да je Роберт Pajx, не узимајући y обзир његово дивљен>е према новој класи «симболичких аналити-чара", управо онај који даје најсадржајИИЈИ приказ мрачније с т р а н е космополитизма ", Без националних спсша^ подсећа нас он, људи имају мало инклинациЈа да подаосе ж р т е и л и прихвате одговорност за своје посгупке. Ми учимо да ce o S a M O одговорним за друге јер с а Њ и м а делимо з а Ј е д ^ к у историју (...) заједничку културу (...) заједничку судбину. Денационализација пословних предузећа е г в а р а ^ ^ к о с -мополита који себе виде као "грађане света, с тим што не прихшГтају ( . . ) ниједну од обавеза које статус грађанина Једне д п ™ Х р а з у м е п а ' ' Али космополитизам неколицине фа-ворита, због тога што га не испун.ава п р а к т и к о в ^ е сшс.га што их чини грађанима, на крају ce своди само на н и ш и ™ парохијалности. Уместо да помажу јавне службе, » о в е е л ^ е улажу свој новац y унапређиван>е сопствених затворенш ен-клава Они радо плаћају за приватне школе и школе y пред-грађима, приватну полицију, приватне фирме су успели, y запаженој мери, да ce ослободе о б а н ^ е д о п р и -носа националном трезору. Њихово уважавање фађанских обавеза не правазилази њихова најближа суседства. Плејада симболичких самокритичара", како то Рајх назива, да Ј е нам нарочито упечатљив пример побуна елита против стега вре-

МеНаСветРс?р°аЈа Двадесетог века предсгавл . чудан спектакл. Са једне стране, он je сада уједињен, посредством тржииЈта к а о н и к а д а раније. К а ш т а л и радна снага ошбодно протичу преко п о л и т и ч Ј « граница које све више делују вештачки и непредвидљиво. Популарна култура их прати y сгопу. Са друге сгране, племенска оданосг je ретко када била овако

48

агресивно промовисана. Религиозна и етничка ратовања раз-буктавају ce y једној земљи за другом: y Индији и Шри Ланки; y великим деловима Африке; y бившем Совјетском Савезу и бивгпој Југославији.

Слабљење националне државе je оно што лежи y основи обеју ових појава - покрет ка уједињењу и на изглед кон-традикторни покрет ка фрагментацији. Држава више не мо-же да задржи етничке сукобе, нити, на другој страни може да задржи силе које воде глобализацији. Идеолошки, национа-лизам je нападнут са обе стране: од заговарача етничког и расног партикуларизма, a такође и од оних који тврде да једина нада за мир лежи y интернационализацији свега, од мера за дужину и тежину до уметничке имагинације.

Пропадање нација уско je повезано са глобалним про-падањем средње класе. Још шеснаестог и седамиаестог века богатство националне државе било je везано за богатство трговачке и мануфактурне класе. Оснивачи модерних нација, без обзира да ли су били експоненти краљевских привилегија, као Луј XIV, или републиканци, као Вашингтон или Лафајет, обраћали су ce овој класи за подршку y борби против феудал-ног племства. Велики део привлачности национализма лежи y епособноети државе да створи заједничко тржиигге y ок-виру сопствених граница, да наметне јединсгвени правни си-стем, да прошири грађански сгатус тако да обухвата и ситне поседнике и богате трговце, који су y старом режиму били искључени из позидија моћи. Средње класе су разумљиво посгале најпатриотскији, да не кажемо шовинисгички и ми-литаристички елемент друштва. Међутим, не би требало да ce због ових непривлачних црта национализма средње класе изгуби из вида његов позитивни допринос високо развијеним осећањем за месго и поштовањем према историјском кон-тинуитету - обележјем сензибилитета средње класе чија ce вредност јасније види сада када je средња класа свуда y по-влачењу. Ma какви били његови недостаци, национализам средње класе створио je заједничку основу, заједничке станд-арде, заједнички начин мишљења без кога ce друштво своди на фракције које ce међусобно такмиче, чега су Очеви ос-

49

нивачи Америке били врло свесни - своди ce на рат свију против свих.

50