Kozer Funkcije Drustvenog Sukoba V i VII

8/16/2019 Kozer Funkcije Drustvenog Sukoba V i VII

1/26

Sukob sa spoljašnjom grupom i struktura grupe

Deveta propozicija:Sukob sa spoljašnjom grupom povećava unutrašnju koheziju

Grupa u stanju mira može dopustiti da unutar nje, zajedno sa ostalima, u neizvesnoj situaciji žive antagonistički pripadnici, jer svako može da odesvo -

jim put em i da izbegne s vađe . Stan je suko ba, međutim, tolik o blisko pr ivla či prip ad nik e, p a ih podv rgava takv om jed noo bra znom nagonu da moraj u da se potpuno slože ili da se raziđu. To je razlog zbog kojeg rat sa spoljašnjim neprijateljem nekada znači poslednju šansu da država, prožeta unutrasnjim razdorima, te protivrečnosti prevaziđe, ili da se, u suprotnom, potpuno raspadne.

Borac mora da se *dovede u redn. To jest, sve njegove snage moraju d a budu usmerene ka jednoj tački, kako bi u svakom trenutku mogle da se iskoriste u

pot reb nom pravcu.

Dobro poznati recipročni odnos između despotske orijentacije i ratnih ten -dencija grupe leži na ovoj neformalnoj osnovi: rat zahteva centralističku in- tenzifikaciju oblika grupe, a to se najbolje postiže despotizmom.1

Ova i naredne propozicije nastojaće detaljnije da razmotre uti- caj sukoba sa drugim grupama na strukturu grupe.

Prethodno je rečeno da se granice grupe uspostavljaju putem sukoba sa spoljašnjom sredinom, tako da grupa sebe određuje borbom sa drugim grupama. Nadalje, Zimel tvrdi da će spoljašnji sukob ojačati unutrašnju koheziju grupe, te povećati centralizaciju.

Sada moramo da postavimo problem koji je Zimel zanemario tokom celog svog eseja. Zimel se nasumce bavi sukobima koji ne

1 Simmel, Conflict, op. cit., pp. S7, 88,92,93.


2/26

116 Funkcije društvenog sukoba

uključuju upotrebu nasilja i borbama koje obično imaju oblik rata. Iako je sasvim legitimno prikazivati sličnosti koje se nalaze u osnovi svih oblika ratova, ipak, kako ćemo videti, poistovećivanje rata sa drugim oblicima sukoba povremeno može da dovede do neodrživih zaključaka.

S obzirom na to da Zimel rat posmatra kao upečatljiv primer

sukoba, prvo ćemo razmotriti posleđice rata kod društvene organizacije modernih nacija.

Funkcija rata u nastajanju moderne centralizovane države toliko puta je naglašavana i đetaljno razrađivana da.se čini da bi proširena rasprava o ovom problemu bila suvišna. Bilo da se radi0 teorijama Ludviga Gumploviča (Luđwig Gumplowicz),2 Gus- tava Racenhofera (Ratzenhofer),3 ili Franca Openhajmera (Franz Oppenheimer)4 o središnjoj ulozi nasilnog osvajanja i rata u procesu nastajanja države, ili o nešto obazrivijim tvrdnjama Samnera da wrat povećava organizaciju društvenosti",5uzajamna zavisnost centralizacije i rata, o čemu govori Zimel, nije dovedena u pita-

nje.Većina modernih sociologa bi odbacila shematsku razliku Her- berta Spensera (Spencer) između vojničkog i industrijskog tipa društva;6 ali malo njih bi protivrečilo njegovoj začuđujuće modernoj tvrdnji da ,,će napori svih Ijudi, posredno ili neposredno upotrebljeni u svrhe rata, biti najdelotvorniji kada su najviše is- kombinovani; a, pored sloge među vojnicima, mora da postoji1 takva sloga među civilima, jer oni brzo i potpuno pružaju svu moguću pomoć. Kako bi se ispunili ovi uslovi, život, postupci, svojina svakog pojedinca, sve mora da se stavi na raspolaganje

2 Ludwig Gumplovvicz, Der Rassenkampf (Innsbruck; Maguerische Universi-tats-Buchhandlung, 1883).3 Gustav Ratzenhofer, Die Sociologische Erkenntnis (Leipzig; F. A. Brockhaus,

1898).4 Franc Oppenheimer, Ihe State (Indianapolis: Bobbs-Merril Co., 1914).

5 W. G. Sumner and A.. G. Keller, The Science ofSociety (New Haven; Yale Uni-versity Press, 1927), Vol. I, p. 400.

6 Herbert Spencer, The Principles ofSociolog y (New York* D. Appleton & Co.,

1897), Vol. II, pp. 568-642.

Sukob sa spoljašnjom grupom i struktura grupe 117

društvu".7Za ono što je Aleksis de Tokvil (Alexis de Tocqueville) nazivao

„prvi aksiom nauke“, naime, da ,,rat ne prepušta demokratsku zajednicu uvek vojnom upravljanju, nego mora nepromenljivo i neizmerno da poveća moć civilne uprave; skoro prinudno mora da koncentriše sva regulisanja nad ljudima i upravljanja nad

stvarima u ruke administracijeV većina sociologa će uvideti da je još primenjivije na sadašnje vreme nego na Tokvilovo.

U vezi sa ovim pitanjem potpuno se podudaraju stanovišta Maksa Vebera i njegovog savremenika Zimela. Veber smatra da „disciplina vojske stvara sve druge discipline",9te da je birokrati- ja u svom razvoju njen „najracionalniji potomak*.10 Celokupno Veberovo razmatranje o modernoj državi sa centralizovanim birokratskim sistemom najvećim delom je zasnovano na anali- zi promena u raspolaganju sredstvima vojne sile, do kojih dolazi postepenim nestajanjem feudalizma i rađanjem, putem rata, moderne nacionalne birokratske države.11

Detaljnije razmatranje uticaja rata na strukturu društva ve- zano je za pitanje da li su centralizacija, koheziia i despotizam, za koje Zimel smatra da predstavljaju deo jednog procesa, zaista nerazdvojivi ili variraju neovisno o drugima. Naravno, Zimel bi prvi priznao da će na ove pojave, između ostalog, uticati i odnosi moći i opšta struktura vređnosti društva. Demokratska tradicija, na primer, u nekoj meri može da ograniči proces centralizacije.

Suprotno onome što Zimel implicira, despotizam - pod kojim on očigledno podrazumeva apsolutnu, neodgovornu, te autokratsku kontrolu - ne mora nužno da sledi iz rata. Da li će doći do despotizma usled ratnih situacija zaista uveliko zavisi od

7 Ihid., p. 601. Međutim, treba obratiti pažnju na ograničenja ove generalizacijeu; Andrzejewski, op . cit.> posebno Chapter V.

8 Alexis de Tocqueville, Democracy in America (New York: A. S. Barnes 8c Co.,bez datuma), Vol. II, p. 285.

9 From Max Weber; Essays in Sociology, op. cit., p. 261.

10 Ibid., p. 254. * j, $ !i i

11 Vid. posebno „Politk/as Vbfation", ibid , pp. 77-128, kao i ,,Bureaucracy“,ibid., pp. 1 96-26 4. Za novije razmatranje i proširenje Veberovih zaključaka vid.Andrzejewski, op. cit.


3/26


stepena koheziie društvenog sistema. Međutim, na ovom mestu, zapravo, važi potpuno suprotan odnos od onoga što implicira Zimel: kada društvena kohezija nije povećana, nego kada je slaba, gde postoji malo „spremnog prihvatanja autoritetau zbog nedostatka unutrašnje soiidarnosti, tada će ,,despotizamwpred- stavljati predusiov za suočavanje sa ratnim situacijama. Čini se da despotizam ne varira u direktnoj nego u obrnutoj srazmeri sa

unutrašnjom kohezijom. Svi autoritarni režimi moderne Evrope bili su uspostavljeni zbog ozbiljnog slabljenja unutrašnje kohezije, koje se graničilo sa anomijom. U takvim režimima uspostavljeni institucionalni poredak se u velikoj meri dezintegrisao; običaji, očekivanja i uloga dužnosti su se slomili.

Sa druge strane, ako je društvena struktura stabilna, ako osnovne vrednosti nisu dovedene u pitanje, kohezija je obično povećana ratom, time što se podstiču i revitalizuju vrednosti i ciljevi koji su se do tada prosto podrazumevali.

Zanimljiva potvrda dolazi od sociologa qui si gnore , Vinstona Čerčila (Winston Churchill), kada objašnjava Prvi svetski rat i

njegove posledice: „Prethodna struktura društva iz mirnog doba bila je.. . zamenjena i život u ratnoj atmosferi je zadobio posebnu oštrinu. Pod tim misterioznim uticajem, muškarci i žene bili su vidljivo uzdignuti iznad smrti, bola i patnje. Sloga i drugarstvo bili su mogući između ljudi, klasa i naroda, a postajali su snažniji podnošenjem neprijateljskih pritisaka i borbom za zajednički cilj“ 12

Vraćajući se na opštije razmatranje posledica sukoba za strukturu grupe, podsećamo da sukob čini pripadnike svesnijim grupne povezanosti, te povećava njihovo učestvovanje. Spoljašnji sukob deluje na isti način: i on pokreće ođbrambene mehanizme grupe,

među kojima se nalazi reafirmacija sopstvenog vrednosnog sistema nasuprot spoljašnjem neprijatelju.Čini se da bi na ovom mestu mogao da nam bude od koris-

ti koncept „negativnih referentnih grupaw, koji je uveo Njukom

12 Winston Churchill, The W orld Crisis, VoL IV: The Aftermath (London: But-terworth, 1928), navedeno prema: Robert K. Merton, Social Theory and Social Structure, op. cit.t p. 367.

Sukob sa spo l jašnjom gru pom i st ru kt ura grup e 119

(Newcomb),13 prečistivši Samnerov koncept „spoljašnje grupeM. Na ponašanje utiču i pozitivne referentne grupe (grupe na koje se osobe ugledaju ili ih imitiraju) i negativne referentne grupe (grupe koje motivišu tako što im se osobe suprotstavljaju). U prvoj propoziciji razmatrali smo dejstvo negativnih referentnih grupa na stvaranje i integraciju grupa kao što su klase. Ono što Zimel ovde tvrdi, dakle, prosto je posledica ranije propozicije: negativne

referentne grupe koje dovode, podsticanjem suprotstavljanja, do stvaranja novih grupa, putem sukoba vode i do njihove dalje integracije.

Čarls (Charles) H. Kuli dobro je sažeo ovaj proces kada je rekao: „Možete da razložite društveni poredak na veliki broj ko- operativnih celina različitih vrsta, od kojih svaka u sebi sadrži su- kobljene elemente, nad kojima se nameće neka vrsta harmonije sa aspektom sukoba sa drugim celinama“.u Frojd iznosi slično zapažanje: „Mržnja prema određenoj osobi ili instituciji može da deluje na isti povezujući način, a može da stvori i istu vrstu emo- cionalne povezanosti, kao i pozitivna privrženostw.15

Međutim, snažnu koheziju grupe, kao posledicu spoljašnjeg sukoba, ne mora nužno da prati potreba za centralizovanom kontrolom. U vezi sa ovim pitanjem značajno je naše prethodno ukazivanje na Zimelovo mešanje rata sa drugim oblicima sukoba. Iako će u diferenciranim grupama svaki tip sukoba, bilo mirovni ili ratni, najčešće voditi ka daljoj diferencijaciji, ali i cen- tralizaciji, nemoguće je isto tvrditi za manje diferencirane grupe. „Potčinjavanje zahteva koheziju, ali ne i obrnuto.*16Zaista, sekta koja vodi intenzivan sukob sa spoljašnjim svetom „prokletihwmože da ima toliko snažnu koheziju da svaki njen pripadnik učestvuje u primenjivanju zadataka pri upravljanju, tako da postoji potreba za

centralizovanjem tih zadataka u rukama nekolicine. Ipak, situacija je drugačija čim sekta vodi rat sa spoljašnjom sredinom. Kako is-

13 Theodore M. Newcomb, Social Psychology (New Yorfc Ihe Dryden Press,1950), posebno pp. 226-27.

14 Charles H. Cooley, Social Process, op . cit., p. 39.

15 Freud, Group Psychology and Anatysis of the Ego, op. cit., p. 53.

16 Andrzejewski, op. cif., p. 121.


4/26


torija engleskog puritanizma, pre i tokom građanskog rata, jasno pokazuje, jednom kada se „izabrani" bore snagom oružja protiv spoljašnjeg sveta, oni razvijaju diferencirane strukture za potrebe vođenja rata, a, sledstveno tome, ova diferencijacija zahteva mere centralizacije upravljačkih zadataka.

Ako je sekta određena kao grupa ,,izabranih“, koja se sukobom

odvaja od glavnog tela veće religiozne grupe, možemo očekivati da će takvo otcepljenje za posledicu imati visok stepen unutrašnje kohezije. Dokje crkva inkluzivna, sekta je ekskluzivna. Ekskluziv- nost je postignuta sukobom sa spoljašnjom sredinom, a održanje ovog isldjučivog položaja zahteva da sekta bude unutrašnje kohezivna konfliktna grupa.17 Ipak, ne možemo poistovetiti takvu unutrašnju koheziju sa centralizacijom. Brojne sekte, među kojima su i protestantske, pokazuju znatno manju centralizaciju nego veće crkvene organizacije od kojih su potekle. Centralizacija i unutrašnja kohezija variraju neovisno jedna od druge.18

U sektama i sličnim grupama koje ne zahtevaju veliku diferencijaciju funkcija (u kojima podela rada ostaje na rudimentarnom nivou), unutrašnja solidarnost u velikoj meri može da ispuni funkcije integracije grupe, koje u diferenciranijim grupama is- punjavaju razvijenije strukture autoriteta.19

Naravno, kada sekta vodi rat, zaista će težiti da centralizuje svoju organizaciju. Dok u drugim tipovima sukoba podjednako mogu da učestvuju svi pripadnici grupe, tehnike modernog ratovanja zahtevaju diferencijaciju funkcija i uspostavljanje centralizovane

17 O hrišćansk im sektama najznač ajnije je delo Emsta Trelča (Troeltsch),The Social Teachings ofth e Christian C hurches (New York; The Macmillan Co.,1931), posebno pp. 331-43. Vid. i članak Ričarda Nibura „Sects“, u: Encyclopae-

dia o/T he S ocial Sciences, XIII, pp. 624-31, kao i EUsworth Faris, „The Sect andthe Sectarian“, PuhUcations o f the American Sociological Society, XXII (1928),

pp. 144-58.18 Razmatranje Robina Vilijamsa o odnosu spoljašnjeg sukoba i unutražnjekohezije, u delu Reductions o f Intergroup Tensions, pri čemu se autor uglavnomne slaže da pos toji takva povezanost jer ne uspeva da uvidi ovu ključnu razliku.

19 Vid. Emile Durkheim , Division o f Labor in Society, o razlici mehaničke iorganske solidarnosti. Zimel iznosi slične ideje; vid. Sociology o f Georg Simmel,

op. cit., pp. 87-104.

Sukob sa spo l j ašn jom gr upo m i st r uk t u ra grup e 121

strukture.20Grupi koja ućestvuje u ratu potreban je glavni štab. To razlikuje većinu religioznih sekti od Boljševičke partije, iako, kao što smo videli, postoje sJičnosti u nekim aspekuma. Ratoborna sekta, aktivno uključena u građanski rat ili u pripreme za njega, mora da diferencira zadatke kako bi mogla da se delotvorno bori, a što se borba više produžava, ona će osećati potrebu za daljom

điferencijacijom, a otuda i za centralizacijom. Istorija Boljševičke partije, od njene prvobitne zamisli do nastanka partijske strukture nakon građanskog rata, detaljno pokazuje ovaj proces.T"Spoljašnji sukob ujedinjava grupu i uzdiže moral, međutim,

da li će za posledicu imati centralizaciju zavisi od same strukture grupe, kao i od prirode sukoba.21 Unutrašnja kohezija će se najverovatnije povećati u grupama koje učestvuju u spoljašnjem sukobu. jMeđutim, pojava despotizma je obrnuto povezana sa

20 Up. poučno proučavanje istorije Crvene armije (Red Army) D. FeodotofaVajta (Feodotoff White), koje živopisno prikazuje kako su zahtevi ratovanja vo-dili ka transformisanju partizanskih grupa u centralizovanu Crvenu armiju; The Growth of the Red Army (Princeton: Princeton University Press, 1944).Up. i: Andrzejewski, op. cit , koji navodi niz istorijskih primera, ali primečuje ineke izuzetke.

21 Za novije razmatranje kontrolne funk cije primarne grupe vid. posebno:Shils, Merton and Kitt, Studies in the Scope and Method of The »American Sol-dier\ op. cit.; o odnosu centralizacije i sukoba u velikim crganizacijama delo Ro-berta Mihelsa, Political Parties, predstavlja kla sik Vid i: Phiiip Selznik, „Foun-dations of the 7 heory of Organization”, Am. J. Soc., XIII (1948), pp. 25-35.Ono što je ovde izneseno u pogledu odnosa između centralizacije i strukturegrupe u situaciji spoljašnjeg sukoba ne bi trebalo da se protumači kao potpunoprihvačanje Mihelsove zamisli „gvozdenog zakona cligarhije* Slažemo se saMihelsom da centralizujuće tendencije u velikim organizacijama, posebno kadaone vode stalnu borbu sa spoljašniim grupama, nisu arbitrarne, niti slučajne ineprimetne, nego su inherentne samoj prirodi oiganizacije, kao i prirodi njenih

konfliktnih odnosa. Ipak, priznajući postojanje i značaj centralizujućih tenden-cija ne znači da se slažemo s tim da je „većina ijuđskih bića, u staniu večnog sta-ranja, tragičnom nužnošću predodređena da se pokori vladavini manjine, te satime moraju da budu zadovoljni kako bi oiigarhiju staviii na pijeđestaT (op. dt.t p. 390). Brojna novija proučavanja (npr. Seymor M. Lipset, Agrarian S ocialism [Berkley: University of California Press, 1950], i Rose Laub, „An Analysis of theEarly German Socialist Movement" neobjavljena doktorska disertacija, Colum-bia University, 1951) navode da protivtežne tendencije, poput iđeologije grupe iinteresa njenih pripađnika, predstavljaju ključne intervenišuće varijable.


5/26


unutrašnjom kohezijom; đespotizam će se javiti tamo gde nema dovoljno kohezije na početku sukoba, i tamo gde situacija sukoba ne uspe da stvori koheziju pottebnu za usklađeno delovanje.

iMeđutim, sukob među grupama ili narodima često je vodio do anomije, a ne do povećanja unutrašnje kohezije. Ta alterna- tivna posledica, na koju Zimel upućuje, mora da se uključi u ovo razmatranjef

Čini se da stepen konsenzusa grupe pre izbijanja sukoba predstavlja najvažniji činilac koji utiče na koheziju. Ako u grupi ne postoji bazični konsenzus, spoljašnja pretnja ne vodi do povećane kohezije nego do opšte apatije, a, sledstveno tome, grupi preti đezintegracija. Istraživanje o uticaju depresije na porodicu po- kazalo je, nu primer, da su porodice bez unutrašnje solidarnosti pre depresije reagovale apatično i raspađale se, dok su solidarne porodice zaista bile osnažene.22

Nepostojanje konsenzusa ili solidarnosti ne može se poistovetiti sa razilaženjima i sukobima unutar grupe. Ako na spoljašnju pretnju grupa reaguje unutrašnjim razilaženjima oko načina sprovođenja sukoba, to pokazuje da je dati problem dovoljno

značajan da se sami pripadnici grupe međusobno svađaju. To je sasvim drugačije od situacija u kojima pripadnike jednostavno nije briga, u kojima ostaju ravnodušni prema spoljašnjoj pretnji.

Čini se da je ovde od najveće koristi razlika koju pravi Robin Vilijams (Williams):

S obzirom n a to da društvena grupa predstavlja »najvećiproblem", naslućena spoljašnja pretnja za grupu kao celinu za posledicu će imati povećanu unutrašnju koheziju ... Ipak, [ovaj opšti princip] važi samo pod veoma određenim uslovima: (a) grupa mora predstavljati „najveći problem", odnosno, mora da postoji minimalni konsenzus među pripadnicima da bi grupa

pre dst avl jala celinu i d a bi se vre delo bo riti za njen o oču van je k ao ent itet a; (b) m ord da se prizna postojanje spoljašnje pretnje za koju se veruje da preti

gru pi k ao celin i, a ne sa m o n eko m nje no m d elu.23

22 Up. Mertonovo razrađivanje Anđđove (Angell) studije The Family Encoun- tering the Depression (New York: Social Science Research Council, 1942). Mer-ton je koristio procene porodične solidarnosti pre depresije kako bi izračunaoverovatnoću uticaja depresije na porodičnu stabilnost.

23 Robin M. Wiliiams, Jr., Reduction o f Intergroup Tensions, op. cit., p. 58.

Sukob sa spo l jašnjom gr upo m i st r ukt ura grupe 12 3

Odnos između spoljašnjeg sukoba i unutrašnje kohezije nije održiv kada je unutrašnja kohezija pre izbijanja sukoba toliko nis- ka da pripadnici grupe više ne smatraju da se vredi boriti za njeno održanje ili kada smatraju da se spoljašnja pretnja tiče ,,njihM, a ne

,,nasw. U takvim slučajevima, iz spoljašnjeg sukoba uslediće dez- integracija grupe, a ne povećanje kohezije.

Suprotna dejstva poslednjeg rata na franeusku i britansku društvenu strukturu pružaju najbolji primer. Nacistički napad je vidljivo povećao unutrašnju koheziju britanskog društvenog sistema, privremeno stavljajući u drugi plan različite političke, društvene i ekonomske podele britanskog društva. Sa druge strane, u Francuskoj su se podele proširile do tačke nepostojanja konsenzusa čak i u vezi sa najosnovnijim pitanjem: da li će Fran- cuska da opstane kao nezavisna nacionaina jedinica.

U razmatranju Zimelove propozicije o unutrašnjem sukobu kao indeksu stabilnosti odnosa napravili smo razliku između sukoba koji se odvijaju unutar strukture konsenzualnog spora- zuma i sukoba gde takva saglasnost ne postoji. Zaključili smo da se samo u prvom slučaju može reći da je sukob funkcionalan za odnos. Isto to možemo sada izneti i u vezi sa uticajem spoljašnjeg sukoba na unutrašnju strukturu: fokom Drugog svetskog rata, centralizujuća nastojanja francuske vlade nisu urodila plodom, ne uspevajući da uklone bazične razdore, niti da reše problem ne- dovoljne društvene solidarnost% Jedinu alternativu dezintegraciji predstavljao je ,,despotizamMPetenovog (Petain) režima.24

Sve dok se spoljašnja pretnja doživljava kao problem koji se odnosi na celu grupu (ili društvo), unutrašnji sukobi ne remete usaglašeno delovanje protiv spoljašnjegneprijatelja. Odnosi crnaca i belaca u Americi prikazuju ovu situaciju. Činjenica da crnačka

manjina, uprkos svojoj isključenosti iz značajnih prava i privi- legija američkog društva, uopšte nije pokazala spremnost da sledi japansku propagandu o „solidarnosti između tamne i žute rasea, pokazuje da se crnačka grupa u celini nije odrekla poistovećivanja sa američkim vrednostima. Sasvim suprotno tome, čini se da je

24 Maršal Anri-Filip Peten (Henri-Philippe Petain), vođa francuskekolaboracionističke viade za vreme II svetskog rata ( prim. prev.).


6/26


jedna od posledica rata bilo povećanje solidarnosti između crnaca i belaca. Spoljašnji sukob je imao integrativno, a ne rušilačko dejstvo. S druge strane, neprijateljski napadi na britanske i holandske kolonije na jugoistoku Azije imali su za posledicu dezintegraciju društvene strukture; većina pripadnika ovih društava pretnju je doživela kao usmerenu prema ,,njima“, odnosno prema britan-

skim i holandskim vrhovnim gospodarima, a ne prema ,,nama“, domaćem stanovništvu. Zbog toga Što domaće stanovništvo situaciju nije doživelo kao pretnju usmerenu prema ,,nama“, nije ni moglo da reaguje na pozive za borbu protiv opasnosti.

Sada možemo da preformulišemo Zimelovu propoziciju:

* ^Sukob sa drugom grupom dovodi do pokretanja svih snaga grupe, a time i do povećane kohezije. Da li će porast centralizacije pratiti povećanje kohezije zavisi, kako od karaktera sukoba, tako i od tipa grupe. Centralizacija će se pre javljati u situacijama poput ratnih sukoba, kao i u diferenciranim strukturama sa razvijenom

podelom rada/&Čini se da je despotizam povezan sa nepostojanjem kohezije;

on je potreban za sprovođenje neprijateljstava tamo gde nema dovoljno solidarnosti grupe, kako bi se snage pripadnika pokre-

nule.grupama koje se bore protiv spoljašnjeg neprijatelja, nas-

tanak, kako centralizacije, tako i despotizma, zavisi od sistema opštih vrednosti i strukture grupe pre samog izbijanja sukobaj *

Društveni sistemi sa nedovoljnom društvenom solidarnošću najverovatnije će se dezintegrisati u situaciji spoljašnjeg sukoba, iako neka vrsta jedinstva može da bude despotski nametnuta,

S obzirom na prethodnu propoziciju u kojoj se tvrdilo da je, što je odnos bliži, sukob intenzivniji, podstaknuti smo da postavimo pitanje da ii spoljašnji sukob, time što prisiljava grupu da se dovede u red, ne povećava mogućno st da se unutar borbene grupe pojave neprijateljska osećanja i, sledstveno tome, zar on time ne utiče na način na koji se grupa suočava sa spoljašnjim sukobom. Sada ćemo razmotriti ove odnose.

Sukob sa spo l j ašn jom g r upo m i s t ruk tu r a g rupe 125

Deseta propoziđja:

Sukob sa drugim grupama određuje strukturu grupe i posledicne reakcije na unutrašnji sukob

U bilo kojoj ratnoj situaciji grupe nisu tolerantne. One ne smeju da dozv ole da pojedinci izvati precizno utvrđene mere odstupe od jeđinstva nacela koor- diruicije.

Neka daje tehnika za ovo prividna tolerancija Katolička c rkvaje ostvarila potre bnu blisku u nitarnu poz iciju ... pos tupaju ći, d ok leg od je to bilo moguće, pre ma disid entim a kao da j oj prip ada ju, ali o nog tienu tka kad a to viš e nije bilo moguće, izbacila ih je sa neopisivom silinom. Za grupe ovakve vrste odredena elastičnost oblika ima najveći značaj...

Relativno mala'borbena grupa, u situaciji oštrog sukoba, moze da ostvari koristi od smanjenja broja pripadnika, sve dok to smanjenje pročisćava elemente koji teže ka posredovanju i komprom isu... Većinska grupa ne mora da insistira na takvom odlučujućem odnosu za i protiv. Kolebljivi i uslovljavajući pripadnici manje su opasni jer... veći deo može da dozvoli ovakve periferne pojave bez p ogađanja centra grupe. Međutim, tamo gde je

peri feri ja, ka o u ma njim gru pam a, bliža centru , svaka neizvesnost kod pri-

pa dn ika nepos redno pre ti sam oj suštini, a otu da i koh ezij i celine. Tanka l inija izmedu elemenata nadoknađuje nedostatak elastičnosti grupe, koja predstav- Ija uslov tolerancije.2$

Ovde Zimel razjašnjava ono što smo prethodrno spomenuli, naime, da nasilnost reakcije prema unutrašnjim razdorima u grupi zavisi od određenih aspekata njene strukture, kao i od intenziteta situacije sukoba.

Iako grupe koje su napadnute od strane spoljašnjeg neprijatelja ne mogu da dozvole „toleranciju"26 prema unutrašnjem

25 Simmel, Conflict, op. cit., pp. 93,96 ,97.

26 Na prvi pogled se čini da se Zimelova tvrdnja, da grupa koja se nalazi u su-kobu ne može da bude toierantna, može dovesti u pitanje. Zar većina današnjihprotestantskih sekti ne naglašava ideju tolerancije kao osnovu sopstvenihnacela? Zar liberalističke, socijalističke i najkonzervativnije stranke ne ističuideju tolerancije? Prividna nedoslednost je samo stvar scmantike. Tolerancijau uobičajenom smislu podrazumeva da se teži očuvanju ili stvaranju takvih us-lova u društvu u kojima će svaki pojedinac ili grupa moći da ostvaruje svojereligiozne i političke ciijeve bez ikakvih prepreka. Tako shvaćena tolerancija

jednostavno ukazuje na postojanje izvesnih uređenja u institucijama političkog


7/26


razilaženju, taj problem će rešavati na različite načine. Načini nisu pitanje slobodnog izbora. Reakcija grupe prema unutrašnjem razdoru povezana je sa određenim aspektima njene strukture.

Analogija će razjasniti ove strukturne razlike: postoje dva načina na koja može da se izgradi brod koji će moći da podnese pritisak vode koja ga okružuje: ili trup mora da bude toliko

krut i neelastičan da može da podnese veliki pritisak, ili mora biti fleksibilan kako bi mogao da pođnese izvestan pritisak, ali da se ne raspadne pod njim. Zimel smatra da velike organizacije, poput Katoiičke crkve ili velike političke partije, mogu da prihvate drugi metod, dok manja religiozna tela, poput sekti l manjih politiekih partija, mogu da usvoje prvi. Svaki način suočavanja sa spoljašnjom pretnjom za grupu ima posebnu opasnost: previše rigidnosti može da dovede do raspadanja i povlačenja; previše fleksibilnosti do zamagljivanja granica i rastvaranja u sredini koja je okružuje.

Ma koliko da je ispravno Zimelovo zapažanje o veličini

grupe, važno je istaći da veličina ne predstavlja nezavisnu varijablu. Zimel teži da izjednači veličinu grupe sa stepenom učešća pripadnika. Iako postoje brojni dokazi koji potvrđuju da je, što je grupa manja, veće učestvovanje pripadnika, s obzirom na to da je interakcija nekolicine pripadnika intenzivnija nego interakcija unutar gomile, ne možemo da pretpostavimo da je taj odnos nepromenljivo održiv. Privredna komora u malom gradiću može da broji samo nekoliko članova, a da opet nalikuje velikoj privrednoj komori sa segmentnim učešćem članova. Prema tome, moramo da pravimo razliku između dva aspekta strukture grupe:

tela za religioznu ili političku slobodu van državne moći. Trebalo bi je strogorazlikovati od stavova religioznih i ideoloških grupa prema idejama ili idealimakoje drugi ispovedaju (Zimelovo značenje pojma). „Netolerancija" predstavljasuštinu svake religiozne ili sekularne crkve ili sekte, kao neposrednu posledicuuverenja đa samo ona poznaje pravi put ka spasenju (up. Guido de Ruggiero,„Religious Freedom", u: Encyclćpaedia of lh e Social Sciences, XIII, pp. 233 -45).

Sukob sa spo l jašn jom g ru pom i s t ruk tu ra g rupe 127

1) numeričke veličine; i

2) stepena učešća pripadnika -

iako obično možemo da očekujemo istovremeno menjanje ova dva činioca.

Sledeći Zimela, razmotrimo kako su veličina i učešće neposred-

no povezani sa spoljašnjim sukobom.Istorijski primer pomoći će nam u prikazivanju odnosa pret-

hodno navedenih dvaju aspekata strukture grupe i spoljašnjeg sukoba, bilo stvarnog iii očekivanog.

Podela menjševika i boljševika u 1903. godini, koja će imati tolike značajne posledice po modernu istoriju, desila se zbog nečeg što se na prvi pogled činilo kao sporedna stvar u statutu partije. Dva nacrta su stajala ispred delegata. Lenjinov nacrt je glasio: „Član ruske Socijalno-demokratske radničke partije je svaka osoba koja prihvata program, podržava partiju materijal- nim sredstvima i li no u estvuje u nekoj od njenih organizacija*.

U suprotnom nacrtu, koji je napisao vođa menjševika Martov, izmenjen je poslednji deo Lenjinove formulacije u Ji no i propi - sano sarađuj e pod vođstvom jedne od njenih organizacija“.

Ono što se tada činilo kao cepidlačenje zapravo je sadržavalo potpuno drugačiju zamisao strukture partije.27 Lenjinova zamisao potiče još iz 1900. godine, kada je napisao: „Moramo da obučavamo ljude koji partiji neće posvetiti samo svoje slobodne večeri, nego celi život"28Dve godineposle izneo je preciznije svoje stanovište - organizaciji je iznad svega potrebna posvećena grupa profesionalnih revolucionara: „U zemlji sa despotskom vladom , što više ćgrani imo članstvo organizacije na osobe koje učestvuju

u revoluciji kao svojoj profesiji, to će biti teže otkriti i uhvatiti organizaciju... Sa masovnom organizacijom nikada ne možemo postići stepen tajnosti koji je suštinski... Potrebna nam je mili-

27 Za izvanredno objašnjenje ovih idejnih razlika, vid. Bertram D. Wolfe, Three Who Made a Revolution (New York: The Dial Press, 1948).

28 Lenin, Collected Works (New York: Intemational Publishing Co., 1929), VoLI, Bookl, p. 56.


8/26


tantna organizacija zastupnika..."29Politićka organizacija, kakvu zamišlja Lenjin, nalikuje orga-

nizaciji religioznih sekti. Sekta je „udruženje religiozno izabranih, nije poput crkve prinudno udruženje za upravljanje milošću, koja svoje svetlo baca na pravedne i nepravedne i koja nastoji da samog grešnika potčini disciplini božanskog zakona. Sekta ima

ideal ‘čiste crkve’, vidljive zajednice svetaca iz koje su izbačene crne ovce, kako ne bi zgrešila pred Bogom". „Zajednica [sekte] uspostavlja mehanizam selekcije koji razdvaja dostojne od nedos- tojnih..."30

I Lenjinova teorija organizacije i Veberovo opisivanje sekte naglašavaju stvaranje isključivih grupa, religioznih ili političkih elita. One ne teže da obuhvate gomile ljudi, nego se ograničavaju na privlačenje posebne klase „izvršilaca".31

Kod potrebe za elitnim tipom partije Lenjin navodi opravdanja poput oštre situacije sukoba sa kojom se suočavala revolucionar- na organizacija u borbi protiv autokratskog carstva. Kao borbena grupa, morala je da se odrekne prednosti brojnog članstva (Lenjin, naravno, nije poricao prednost brojnosti u ljudima), kako bi održala suštinsku čistoću potrebnu za borbu. Skoro ista razmišljanja odigrala su veliku ulogu u ranom formiranju prote- stantskih sekti. One su takođe učestvovale u oštroj borbi sa suparničkim verama zbog uništenja jeresi, tako da je očuvanje „čistoće“ pripadnika imalo suštinski značaj.32

Menjševička zamisao organizacije takođe potvrđuje tvrdnju da su numerička veličina i učešće pripadnika povezane sa situacijom sukoba u kojoj se grupa nalazi ili je očekuje. Menjševička partija, ili bar mnogi njeni istaknuti predstavnici, nisu očekivali zaoštravanje sukoba sa carstvom, nego smanjenje sukoba kroz postepenu libe-

29 Lenin, „What is to be Done?“, u: Collected Works, Vol. IV, Book II, pp. 198 -99,246.

30 Max Weber, Wtrthsdiart und Gesellschaft (Tubingen: J. C. B. Mohr, 1922, pp.81 2-13 ); vid. i: „The Protestants Sects and the Spirit o f Capitalism", u: From Max Weber, op. cit., pp. 302-22.

31 Lenjinova partija je u nekoj meri izmenila svoj karakter nakon Oktobarskerevolucije; ovde nas interesuje samo njenaprvobitna koncepcija.

32 Nije potrebno ni naglašavati da ovo nije bio jedini razlog isključivosti sekti.

Sukob sa spo l j ašn jom g r upom i s t ruk t u ra g rup e 12 9

ralizaciju režima. Promena rezima u nešto drugaćiiu repliku za- padnih demokratskih režima značila bi manje potrebe za elitnom partijom. Dakle, u skladu sa tim očekivanjem, organizacija je trebalo da privuče što je moguće više ljudi kako bi, kada dođe tre- nutak, mogla da se nadmeće za glasove na izborima.

Drugim rečima, očekujući smanjenje spoljašnjeg sukoba,

menjševici su zamišljaii masovnu organizaciju, ,,crkvu“, elastičnu organizaciju tolerantnu prema razilazećim tendencijama, u kojoj disidenti ne bi bili određivani kao jeretici ili otpađnici. Štaviše, cakva organizacija bi prihvatila Ijude koji bi, ukoliko ne bi bili prihvaćeni, mogli da postanu suparnici i rivaii. bljena snaga bila bi zasnovana na prihvatanju razilazećih elemenata, a ne na njihovom isključivanju.33

Socijalno-demokratske partije, kako u Rusijt tako i u ostatku sveta, bile su kohezivne organizacije sa snažnom unutrašnjom solidarnošcu. Velika brojnost članstva u ovim partijama omogućavala je, toliko potrebno, koegzistiranje različitih frak-

cija i centara unutar iste organizacije. U ovim grupama (kao što smo ranije primetili u vezi sa celokupnim društvima), ukrštanje različitih unutrašnjih sukoba nije slabilo osnovni ođnos, nego je zapravo povezalo grupu.

Međutim, situacija je potpuno drugačija u malenim grupama koje su usmerene ka neprekidnom oštrom sukobu sa spoljašnjom sredinom. Takve grupe ne mogu da dozvole blagost prema svojim pripadnicima kao što mogu velike. Sve dok relativno mala veličina takve elitne grupe zaista znači i potpunu uključenost ličnosti pripadnika, ono što je prethodno izneseno u vezi sa osnažujućim dejstvom afektivnog ulaganja u situacijama sukoba može da se primeni i na ovom mestu: u grupama koje obuhvataju celokupne

ličnosti pripadnika unutrašnji sukob lako prožimaju nerealistični elementi. Unutrašnji sukob bi tada mogao da ode toliko daleko da bi neposredno ugrozio samu konsenzualnu osnovu strukture grupe. Prema tome, nikakvo neslaganje ne može da se toleriše, a disident mora da se primora na povlačenje. Na drugom mestu

33 O mehanizmu kooptacije (prihvatanja , preuzimanja, prim. prev.), vid. Phil-ip Selznik, TVA and the Grass Roots (Berkley and Los Angeles: University ofCalifornia Press, 1949).


9/26

13 0 Funkcije društvenog sukoba

Zimel je izneo: ako odnos ne pruža prostor za izražavanje sukobljenih stavova, povlačenje predstavlja jedini izlaz. Lenjinova partija je zaista bila stalno podeljena frakcionim borbama koje su vodile do stalnih rascepa i isključivanja. A ipak, Lenjin, umesto da je osuđivao takve posledice, naglašavao je upravo suprotno: kako će se time još više ojačati organizacija jer će se povećati kohezija među preostaiim članovima.

Dok grupa crkvenog tipa učvršćuje unutrašnju koheziju time što dozvoljava postojanje raznih konfliktnih tendencija unutar svojih okvira, politička ili religiozna sekta stalno mora da od- bacuje disidenta kako bi očuvala ili povećala unutrašnju koheziju među preostalim ,,dostojnim“ pripadnicima.

Kada grupa jednom odredi sopstvenu strukturu u skladu sa očekivanjima prema spoljašnjem sukobu, njena reakcija na unutrašnja neslaganja više ne predstavlja stvar slobodnog izbora nego je determinisana upravo tim određenjem. U jednoj od prethodnih propozicija govorili smo o tome da jeretik podstiče nasilno neprijateljstvo kod svojih bivših saradnika ne samo zbog

jačine prethodne afektivne identifikacije, nego i zbog toga što on simbolično, ako ne i stvarno, preti samom postojanju grupe koju je napustio. Uzgredno smo spomenuli da će reakcija prema jeresi varirati zajedno sa jačinom spoljašnjeg sukoba, te da će biti posebno oštra u grupama koje se nalaze u oštrom sukobu sa spoljašnjom sredinom. Sada možemo dublje da razradimo ovaj problem: grupa koja je od početka stvorena kao borbena grupa posebno je sklona da učestvuje u nasilnom lovu na jeres; pripadnici su dužni da stalno učestvuju u selekciji i reselekciji onih koji su „dostojni*, to jest onih koji ne postavljaju pitanja niti iznose neslaganja, upravo zbog toga što je samo postojanje grupe zas-

novano na ,,čistoćiMpripadnika. Takve grupe moraju stalno da izvode samoprečišćavajuće činove, a zbog toga je potrebno i da stalno stvaraju jeres i raskole.

Neprestano se nalazeći u sukobu sa spoljašnjom sredinom, ne dozvoljavajući nikakvo pojavljivanje unutrašnjeg sukoba, ovakve grupe će nasiino reagovati ne samo na jeretika, nego i na bilo koju vrstu neslaganja, jer se to doživljava kao napad na samu osnovu postojanja grupe. Za razliku od jeretika ili otpadnika, disident ne

Sukob sa spo l j asn jom g rupom i st r uk t u ra grup e 131

napušta grupu da bi se pridružio redovima neprijatelja, niti da bi osnovao sopstvenu rivalsku grupu. Dok grupe crkvenog tipa dozvoljavaju njegovo postojanje unutar svoje strukture, sekta ga doživljava jedino kao potencijalnog ,,otpadnikaM.

Imali smo već priliku da ukažemo na razliku između jeretika i otpadnika. Tada smo naveli da jeretik obično stvara mnogo više konfuzije nego otpadnik, jer u sukobu sa grupom i đalje podržava njene osnovne vrednosti, čime preti da zamagli granice grupe. Sada možemo dodati da, za razliku od jeretika koji napušta grupu, disident stvara još više konfuzije jer smatra da pripada grupi. U malim, borbenim i bliskim grupama disident koji zahteva dalje pripadanje grupi preti da je slomi iznutra zbog toga što on ne predstavlja očiglednu opasnost poput jeretika ili apostata protiv kojih se grupa lakše i složnije bori. Disident je nepredvidljiv i zbunjuje: da li će preći kod neprijatelja? Ili namerava da osnuje ri- vaisku grupu? Namerava li da izmeni put grupe? Pripadnici grupe mogu samo da budu sigurni da on „nešto smišlja" Napadajući jedinstvenost osećanja grupe, on nameće elemenat ličnog izbora

u strukturu koja je zasnovana na jednoglasnosti izbora.Prema tome, mala, borbena grupa će bez odlaganja reagovati

na pojavu disidenta, i to protiv njega. Dalje postojanje grupe se čini mogućim samo pod uslovom njegovog prisilnog ili dobro- voljnog povlačenja.34

Kada sama grupa postane najvažniji problem, njena struktura pomaže da se odredi odnos sa situacijama sukoba. Zimel je to veoma jezgrovito iskazao na drugom mestu, naglašavajući da „radikalizam" koji proizlazi iz strukture može da bude potpuno ne- zavisan od radikalizma kao ideološkog sadržaja:35

34 To se postiže tako što je disident na početku izjednačen sa negativnomreferentnom grupom. Sledstveno tome, takvo poistovečivanje obično delujekao wsamoispunjavajućeMproročanstvo. Up. kasni ji Lenjinov napad: wDa lisada vidite, drugovi Nove iskre (New Iskrd), gde vas je vaše preobračanje namartinovizam dovelo? Da li sada shvatate da je vaša poiitička filozofija u stvariprežvakana osvoboždenije filozofija? - i da ste se (protiv svoje volje i nesvesno) našii na tragu monarhističke buržoazije?" (Lenin, Two Tactics !New York: Inter-national Publishers, 1935 ], p. 61).

35 The Sociology o fGeorg Simmel, op. cit„ p. 94. Vid. i E. T. Hiller, The Strike, op.


10/26


Uglavnom, ma legrup esu radikaln ije nego velike, štotnaravno, znači da ideje koje oblikuju samu osnovu partije postavljaju ograničenja njenorn radika- lizmu. Ovaj radikalizam je potpuno sociološki po svojoj prirodi. Potreba za njim nastaje zbog bezrezervn e predanosti pojedinca racionalnosti grupe, nasuprot drugim grupama u blizini (oštrina demarkacione linije potrebna za samooču vanje grupe), te zbog nemogućnosti da se uzmu u obzir $ve, veoma razlićite tendencije i ideje u uskom društvenom okviru. Od svega ovoga, ra-

dikalizam sadrzaja je najviŠe nezavi$an.}6

Dolazimo do recipročnog odnosa između strukture grupe i spoljašnjeg sukoba. Zimel pokazuje da struktura grupe pomaže da se odredi intenzitet stvarnog ili očekivanog sukoba sa spoljašnjom sredinom, te, kako smo upravo videli, kao posledica prethodnog, stvarni ili očekivani intenzitet sukoba koji vrši pritisak ka numeričkom smanjenju i visokom učešću pripadnika. Mala borbena grupa sa visokim učešćem težiće rigidnom očuvanju ideoloŠke čistoće. U relativno većim, inkluzivnijim grupama, gde pripadnici nisu toliko duboko uključeni, ideološki sadržaj može

da se menja kako bi se prilagodio razilazećim i sukobljavajućimunutrašnjim tendencijama.

Velika grupa koja u svojim redovima dozvoljava izražavanje neslaganja, a otuda i sukoba, crpi snagu i koheziju iz sopstvene fleksibilnosti. Kohezija ne trpi zbog procesa unutrašnjeg sukoba, i njime je zapravo učvršćena. Mala, bliska, borbena grupa ne može da se izbori sa unutrašnjim sukobom, te zbog toga izražavanje neslaganja kažnjava isključivanjem. Iz tog razloga bliska grupa, poput društva koje sprečava realistične grupne sukobe, teži ka stvaranju mehanizama žrtvenog jarca. Ne samo da takva grupa svako stvarno neslaganje određuje kao „neprijateljsko delovanjeM,

nego, takođe, teži da „pronađe* unutrašnje i spoljašnje neprijatelje, kako bi osnažila unutrašnju solidarnost. Takva grupa neprestano

cit., p. 71: „Uglavnom, politike ranijih sind ikata su više insistirale na štrajkovimanego današnje zanatske organizacije. Zbog toga što je struktura sindikata izraslauglavnom iz sukoba, ona je bila oblikovana za neprijateljsko delovanje"

36 Ovde Zimel ponovo izjednačava dva različita aspekta strukture grupe:određenu veličinu i tip učestvovanja pripadnika. Već smo ukazali na to da, iakoima osnova da se očekuje relativno visoka korelacija među njima, ova dva fak-

tora moraju da se analiziraju odvojeno.

Sukob sa spo l j ašnjom gr upo m i st r ukt ura grup e 133

traga za neprijateijem, jer od njega zavise njena kohezija i postojanje. Ovim problemom ćemo se dublje baviti u propoziciji koja sledi.

U prethodnom razmatranju odredili smo dva aspekta strukture grupe koje Zimel nije razdvajao:

1) određena veličina;2) stepen učešća pripadnika.

Zaključili smo da ta dva aspekta moraju da se razmatraju zajedno sa trećim, situacionim aspektom: grupama koje se nalaze u stalnoj borbi nasuprot grupa koje povremeno učestvuju u borbi. Videli smo da se ovi aspekti javljaju zajedno; drugim rečima, grupe koje su osnovane u očekivanju intenzivnog i kontinuiranog spoljašnjeg sukoba teže da imaju relativno mali broj člariova i pretenduju na obuhvatanje celokupne ličnosti pripadnika, a kod velikih grupa slučaj je obrnut. Iako nismo ispitali svih osam

mogućih kombinacija veličine, intenziteta spoljašnjeg sukoba, te stepena učešća, možemo bar da tvrdimo kako postoji tendencija da ovi aspekti idu skupa, dovodeći do stvaranja dva suprotstav- Ijena tipa ovde prikazanih struktura grupa.

»Imajući u vidu ove razlike, možemo da preformulišemo Zime- lovu propoziciju:

Grupe koje su nalaze u stalnoj borbi sa spoljašnjom sredinom teže da budu netolerantne iznutra. One toierišu samo ograničena odstupanja od jedinstva. Takve grupe obično imaju karakter sekti: pripadnike biraju prema posebnim karakteristikama, ograničene

su veličinom, te zahtevaju učešće celokupne ličnosti. Njihova društvena kohezija zavisi od potpunog prihvatanja svih aspekata života grupe, a osnažuje se potvrđivanjem jedinstva protiv disidenta. Jedini način na koji mogu da reše probiem neslaganja nalazi se u dobrovoljnom ili prisilnom povlačenju disidenta.

Grupe crkvenog tipa, koje se ne nalaze u stalnoj borbi sa spoljašnjom sredinom, obično ne postavljaju posebne zahteve za celokupnim učešćem ličnosii pripadnika, te su, zbog toga što


11/26


ne postoje rigidni kriterijumi za članstvo, obično velike. One su sposobne da uspešno odole spoljašnjim pritiscima jer pokazuju elastičnost strukture i ostavljaju prostor za unutrašnji „tolerisani sukob“.

Jedan aesta prop ozicija:

Potraga za neprijateljimaGrupe, a posebno martjine, koje žive u sukobu i progonu, često odbijaju

pri bli žav an je t tole ranciju drug e strane. Za tvo rena pr iro da njiho vog su - prot stav ljan ja, bez ko je ne bi mog le da se da lje bore, bila bi po mu ćen a.. . Potpuna pobeda grupe nad neprijateljima, dakle, nije uvek povoljna... Po- beda sm anjuje snage koje stvafaju jedinstvo grupe, a poništavajuće sile, koje uvek deluju, odnose prevlast... Obezbedenje postojanja nekih neprijatelja unutar određenih grupa može da predstavlja deo političke mudrosti, kako bi

jed ins tv o pr ipa dn ika i da lje bil o d elot vorn o, i da bi gru pa ost ala svesna d a je jed ins tvo njen suŠtinski i nte res.37

Sledeći ideju da spoljašnji sukob povećava unutrašnju koheziju,

Zimel sada tvrdi da borbene grupe mogu zapravo da „prizivaju“ neprijatelje kako bi mogle da održe i povećaju svoju koheziju. S obzirom na to da kontinuirani sukob predstavlja uslov opstanka, neprestano moraju da ga izazivaju.

Štaviše, implicira Zimel, spoljašnji sukob uopšte ne mora ob- jektivno da postoji da bi kohezija grupe bila povećana; sve što je potrebno jeste da su pripadnici ubeđeni, ili da ih se ubedi, u postojanje spoljašnje pretnje kako bi se „doveli u red“38 Pretnje mogu,

37 Simmel, CcnflicU op. cit.t pp. 97-9 8.

38 Ukazujući na to da svesno iskrivljavanje socijalne percepcije pripadnikagrupe može da bude politički korisno, Zimel uvodi ulogu vođe grupe u ma-

nipuiaciju reakcijama pripadnika. U svim ranijim i ovde navedenim razma-tranjima on analizu skoro u celini ograniČava na dejstvo sukoba na totalnustrukturu grupe, ne praveći razliku između vođa i sledbenika (mada se ovomraziikom bavi na drugim mestima; vid. posebno 7he Sociology ofGeorg Simmel,op. cit., pp. 181-306). Za sada, ova razlika će biti izostavljena, s obzirom na toda uključuje novo i veoma složeno područje analize. Ipak, složićemo se s timda vođe mogu da imaju sopstveni interes za sukob kao mehanizam koji stvara

jedinstvo, zbog čega mogu: (1) da preuveličavaju već postojeći sukob (poput,npr., vcđa žirondinaca u Francuskoj revoiuciji, Oi Partije južnog rata [Southern

Sukob sa spo l j ašnjom gr upo m i st ru kt ura grup e 13 5

ali i ne moraju, stvarno da postoje, aii grupa mora da veruje da one postoje. Socijalna percepcija spoljašnje pretnje može da bude poremećena, ali njeno dejstvo na unutrašnju grupu može da bude jednako kao i neporemećena percepcija objektivne pretnje.

Potraga borbene grupe za neprijateljima nalikuje onome što je Gordon V. Olport (W. Allport) nazvao „funkcionalna autonomija

motiva“.39 Olport smatra da motivi koji su prvobitno nastali u svrhu ostvarenja nekog određenog cilja mogu da nastave da deluju iako prvobitni cilj više ne postoji. Robert K. Merton upotrebljava sličan konceptualni okvir za objašnjenje birokratskog ritualizma u kojem dolazi do karakteristične zamene ciljeva, gde „instrumen- talna vrednost postaje krajnja vrednost*.40Slično tome, sukob koji je grupa prvobitno pokrenula kao sredstvo za ostvarenje nekog cilja postaje cilj sam po sebi.

Ovo nas vraća na prethodno razmatranje nerealističnih sukoba. Kao što ovaj tip sukoba nije vođen težnjom ostvarivanja rezultata,

nego potrebom za otpuštanjem tenzije radi održanja strukture ličnosti, tako i potraga grupe za neprijateljima nije usmerena ka postizanju rezultata pripadnika, nego prosto ka održanju sopstvene strukture kao najvažnijeg problema.

Čak i kada više ne preovladava početna situacija sukoba zbog kojih su osnovane, borbene grupe mogu da nastave da deluju u

WarParty] u meksičkom ratu iz 1846. godine), ako unutrašnje neslaganje ili ne-zadovoljstvo ugrožava njihov položaj; (2) stvamo Mda tragaju za neprijateljimauvek kada esprit de corps preti da oslabi" (Grace Coyle, Social Process in Orga- nized Groups [New York: Richard R. Smith, 1930], p. 161), kako su i postupaletotalitame vođe u Nemačkoj, Italiji i Rusiji, a čega je carska policija bila veoma

svesna kada su uvedeni „Protokoli mudraca sa CionaM(Protocols o f the Wise Men ofZ ion ).

39 Gordon W. Allport, Personality (New York: Henry Holt & Co., 1937), Chap-ter 7. Maks Veber je prvi sociolog koji j e uočio ova kretanja. Up„ npr., njegovorazlikovanje ljudi koji žive „odMpolitike i onih koji žive „za* politiku; prvi suorganizaciono konzervativni Mogu da se zalažu za radikalnije promene orga-nizacionih funkcija kako bi održali strukturu. Up. From Max Webert op. cit.tposebno „Politic as Vocation*, pp. 77-128 .

40 Merton, Social 7h eory and S ocial Structure, op. cit.t Chapter 5.


12/26

136 Funkcije društve nog sukoba

skladu sa „zakonom pod kojim su prvobitno stupile na scenu" Kako kaže Čester (Chester) Bernard: „Organizacija mora da se dezintegriše ako ne može da ispuni svoju svrhu. Ona se raspada i kada se ostvari svrha".41 Prema tome, moraju da se pronađu nove svrhe da bi se izbeglo raspadanje. Istorija populističkih i pro- gresivnih farmerskih pokreta u Sjedinjenim Državama pokazuje

mnoge slučajeve u kojima su farmerske organizacije, osnovane kako bi se borile protiv interesa železnice ili silosa, nakon završetka te borbe i dalje nastavile sa novim zahtevima i borbom protiv drugih protivnika u političkoj sferi. U studiji o Kanadskoj federativnoj zajednici (Canadian Commonwealt h Federat ion) u Saskačivenu, Simor Lipset pokazuje kako je pobeda farmera nad protivnicima, umesto propadanja organizacije, dovela do proširenja njenog delovanja na druge protivnike.42 Istorija radništva pokazuje mnoge slične primere.

Nestanak prvobitnog neprijatelja dovodi do potrage za novim neprijateljima, kako bi grupa mogla i đalje da učestvuje u sukobu,

čime se održava struktura kojoj bi pretilo raspadanje ako više ne bilo neprijatelja.43Ovde bi trebalo naglasiti da „novi neprijatelj" koga grupe

prizivaju, ili čiju pretnju preuveličavaju, stvarno postoji, za razliku od ,,izmišljenog“ neprijatelja, čime ćemo se baviti kasnije. Štaviše, izazivanje neprijatelja, proglašavanjem njegovih „opasnih namera", može da deluje kao „samoispunjavajuće proročanstvo": ,,neprijatelj“ će „odgovoriti" i tako zaista postati opasan za grupu, za šta ga je ona na prvom mestu i optužila.

Bilo bi korisno proučiti evoluciju sukobljenih grupa sa ovog stanovišta. Pažnja bi se usmerila na grupe koje su ostvarile svoje prvobitne ciljeve pobedom ili zbog toga što je, bez njihovog posredstva, društvena promena ostvarila cilj za koji su se one prve

41 Chester Bernard, Functions ofth e Executive (Cambridge: Harvard Univer-

sity Press, 1950), p. 91.

42 Lipset, Agr arian S ocialis m, op. c it.

43 Ovde bi trebalo da se ukaže na psihoanalizu i njeno otkriće da gubitak objekta mržnje može da ima podjednako oz biljne po sledice po ličn ost kao i gubi-

tak objekta ljubavL

Sukob sa spo l j ašn jom gru pom i s t ruk t u ra gru pe 13 7

borile. Svrha bi bila da se otkrije zašto su neke grupe nestale, a druge uspele da pronađu svoje „objekte mržnje" koii su ih održali.

Takva „potraga za spoljašnjirn neprijateljem“ (ili preuveličavanje opasnosti koju predstavlja stvarni neprijatelj) ne služi samo da bi se održala struktura grupe, nego i da bi se osnažila kohezija, ako je ugrožena slabljenjem snaga grupe ili unutrašnjim neslaga-

njima. Oštrina sukoba oživljava borbenu spremnost pripadnika, te ili miri razilazeće tendciićije ili vodi ka usaglašenom delovanju protiv disidenta.

Posledica „potrage za spoljašnjim neprijateijetn" jeste potraga za unutrašnjim neprijateljem kada se ove rigidne strukture suoče sa porazom ili sa neočekivano snažn'ijom spoljašnjom opasnošću.

Grupe obično poriču da neuspesi u sukobu sa spoljašnjim grupama mogu da se pripišu snazi protivnika, jer bi to predstavljalo priznanje sopstvene slabosti. Zbog toga u svojim redovima traže ,,disidenta“ koji je poremetio jedinstvo i usagiašeno delovanje protiv neprijatelja. (Obratiti pažnju na reakciju protiv menjŠevika, trockista ibuharinista u Boljševičkoj partiji.) Isto tako.udruštvima u kojima rigidnost strukture sprečava realistične sukobe, postoji trajna tendencija da se poraz u ratu objašnjava ..izdajom" iznutra. Mit o „nožu u leđa“ koristili su nemački nacionaiisti posle Prvog svetskog rata; on se ponovo pojavio u Višijevom objašnjenju poraza Francuske u Drugom svetskom ratu. To predstavlja varijantu mehanizma žrtvenog jarca: iako je do poraza đošlo spolja, nasilnost reakcije podstakla je traženje objekata mržnje iznutra. Pri- padnici grupe koji su primorani da ponesu teret žrtvenih jaraca, svojim žrtvovanjem pročišćavaju grupu od njenih mana, i na taj način se ponovo uspostavlja solidarnost: lojaini pripadnici su još jednom ubeđeni da nije kriva grupa kao ceiina, nego samo neki ,,izdajnici“; štaviše, sada mogu ponovo da potvrde svoju praved- nost udružujući se u borbi protiv „izdajnika". U borbenim grupama je na delu isti mehanizam u stalnim činovima prečišćavanja, naime, „ujedinjavanjem“ grupe protiv unutrašnje „pretnje".

Unutrašnji neprijatelj za kojim se traga, poput spoljašnjeg koji se izaziva, može stvarno da postoji: on može da bude disident koji


13/26


se suprotstavio određenim aspektima života ili delovanja grupe, te se zbog toga smatra potencijalnim otpadnikom ili jeretikom. Međutim, i unutrašnjeg neprijatelja je moguće „pronaći", moguće ga je prosto izmisliti, kako bi se zajedničkim neprijateljstvom prema njernu stvorila društvena solidarnost, za kojom grupa ima

očajničku potrebu.

Ovaj mehamzam može da deluje i u potrazi za spoljašnjim neprijateljem: neprijatelj rnože da se izmisli kako bi se stvorila društvena solidarnost. V. I. Tomasovo (W. I. Thomas) pravilo da ,,ako Ijudi određuju situacije kao realne, one su realne u svojim posledicama* neposrednije je primenjivo na izmišljanje neprijatelja nego na traganje za stva.rnim neprijateljem. Ako ljudi određuju pretnju kao realnu, iako u stvarnosti ima malo ili uopšte nema dokaza koji bi potkrepili to uverenje, pretnja je realna u

i svojim posledicama - a jedna od posledica je povećanje kohezije

J grupe.Međutim, aspekat mehanizma koji nas posebno interesuje na

ovom mestu jeste tip imaginarne pretnje koju žrtveni jarac predstavlja. Antisemita svoje proganjanje Jevreja opravdava pomoću moći, agresije i osvetoljubivosti Jevreja. „On u Jevrejinu vidi sve što mu donosi bedu - ne samo svog društvenog tlačioca, nego i svoje nesvesne instinkte."44 Mešavina straha i užasa prema Jevrejima predstavlja jedan od ključnih elemenata složenog sin- droma antisemitizma. Ta imaginarna pretnja vodi ka „pregru- pisanju' antisemita pridruživanjcm, kao u Nemačkoj, zajednici istomišljenika, ili, kao u Americi, imaginarnoj pseudozajednici ugroženih pojedinaca. Tu nastaje neka vrsta iluzornog kolektivi- teta svih onih koji su „ugroženi“ od strane Jevreja, i koji su sve izgubili izuzev zajedničke „opasnosti" u očekivanju agresivnog

delovanja Jevreja.Neki tipovi antisemitizma, kao i drugi oblici predrasuda, imaju

značajne funkcije za one koji su pogođeni time što ne pripadaju grupama, odnosno za opadanje kohezije u društvu kojem pri-

44 Otto Fenichel, »Elements of a Psychoanalytic Theory of Antisemitismu, u: Antisemitism , A So ciai D iseas e, Ernst Simmei (ed.), (New York: InternationalUniversity Press, 1946), p. 29.

Sukob sa spo l jašn jom g ru pom i s t ruk t u ra g ru pe 13 9

padaju. Antisemitizam pruža „način za pseudoorijentaciju u otuđenom svetuM.45 „Čini se da otuđenost [Jevreja] daje najlakšu formulu za suočavanje sa otuđenošću društva.*46Čovek bez grupe, usmeravajući svoje neodređeno neprijateljstvo na posebnu metu a zatim joj pripisujući sopstveni osećaj ugroženosti, nastoji da pronađe čvrsto utočište u svetu koji za njega uopšte nema smisla.

„Unutrašnji neprijatelj* može da bude ponuđen od strane društvenog sistema sve dok je izbor mete ograničen na grupu i institucionalizovan. ,,Predrasuda“, kako je istakao Talkot Parsons, „nije kod pojedinaca usmerena samo na grupe koje predstavljaju žrtvene jarce, nego lako može da postane i fenomen grupnog stava, odnosno da postane delimično institucionalizovana. Tada se dešava da, umesto da pripadnici grupe osuđuju onoga koji ima predrasude, kažnjavaju one koji ih nemaju."47„Diskriminacija nije podržana samo neposrednim koristima onih koji diskriminišu, nego i kulturnim normama koje legitimizuju diskriminaciju.”48Postoje neke indikacije da stepen rigidnosti grupe može pomoći da se odredi stepen u kojem je institucionalizovano postupanje

vođeno predrasudama prema unutrašnjim neprijateljima (dis- kriminaciono ponašanje). Nekoliko primera će razjasniti ovaj problem.

Pišući neposredno pred Prvi svetski rat, Tomas P. Bejli (Thomas P. Bailey), profesor iz Misisipija, govorio je o povezanosti straha od crnaca i sistema društvenih položaja na jugu:

45 Adorno et al., op. cit.t p. 622.

46 lbid.t p. 619.

47 Parsons, Religious Perspectives o f College Teaching, op. ci t, p. 40.

Psihoanalitički orijentisan i analitičari (up. Leo Lowenthal and Norbert Guter-man, Prophets o/Deceit, VoL V, Studies ofPrejudice [New York: Harper Bros.,1950-1951]) izneli su zapažanja o siičnosti straha od Jevreja i od cmaca sačuvenim simptomom parazitofobije. Medutim, antisemitizam može da dovededo stvaranja grupe i identifikadje, dok parazitofobija ne može. Prema tome,„strah od crnaca* i ii „strah od Jevreja“ funkcionalniji je nego parazitofobija zaone koji su pogOđeni time što ne pripadaju grupama.

48 Vid. Merton, JDiscrimina tion anđ the American Creed*, op. cit., pp. 112-13.


14/26


Najveće ropstvo duha može se pronaći u duboko ukorenjenoj strepnji j uga. Juinj aci se plai e za bezbednost svoji h iena, ćerki , sestara; južnjai ki roditelj i strahuju za ćist oću svoji h sinova; južnjaćke javne osobe se pl ai e da će doći vreme kada će veli ki broj crnacapokuia ti daglasa i time ubrzati rasni r at... JuinjaĆki poslovni Ij udi strahuju da će agitacija crnaćkog pit anja poremeti ti posao idemorali zovati tržii te rada. Južnjaćki zvanićni ci se pl ai e rasnih nere- da, li nćovanja, divl ja kih svireposti , ispait anja ne samo zbog crna k e zlobe, nego i zbogstr epnje koja proizl azi i z straha it a bi moglo da bude .49

Novija proučavanja potvrdila su ovu ranu dijagnozu. Frenk Tanenbaum (Frank Tannenbaum) navodi: „Jug pokazuje da se plaši crnaca . Ne mislim na fizički strah. To nije pitanje kukavičluka ili hrabrosti; to je nešto dublje i suštinsko. To je strah od gubljenja

tla pod nogama“.50Taj strah koji prožima južnjake od agresivnog nasilja crnaca

ima važnu funkciju u održavanju južnjačkog rigidnog statusnog sistema. Ako je crnac opasan, ako predstavlja stalnu pretnju naj- intimnijim vrednostima južnjačkog belca, onda je od ključnog značaja „driati ga tamo gde pripada"; drugim rečima, očuvati

položaj i koheziju dominantne belačke slojne grupe. Ako je crnac opasan, onda svi oni iz belačke grupe koji s njime pokušavaju da se sprijatelje mogu uspešno da budu proglašeni „otpadnicima“ koji ugrožavaju sdmo postojanje belačke grupe.

Razmatrajući strah od međurasnih brakova i mešanja rasa, Ma-

jrdal (Myrdal) zapaža da:

Beli Ij udi zapravo žele da cmce zadr ie na nižem položaju. Sđm „međurasni brak“ se prežire j er bi, pr e svega, ozna av ao „drui tvenu jednakost *, a ra- cional izuj e se ti me da se „društv ena jednakost" spre ava jer bi dovela do „međurasnih bra kovaV

Strah od cmaca uopšte ne proizlazi iz njihovog stvarnog

49 Thomas P. Bailey,Race Ort hodoxy in the South, pp. 346-4 7, navedeno pre-ma: Myrdal, An American Dil emma (New Yorlc Harper Bros., 1944), p. 1356.

50 Frank Tannenbaum,Dar ker Phases of t he South (New York- G. P. Putnam’sSons, 1924), pp. 8-9.

51 Myrdal, op. cit., p. 591.

Sukob sa spo i j ašn jom gru pom i s t ruk t u ra gru pe 141

ponašanja, nego pređstavlja sredstvo da se statusni sistem očuva nepromenjen kao sredstvo povezivanja svih pripadnika bele grupe oko standarda ovog sistema.52

Koliko znamo, ono što smo izneli u vezi sa odnosom između rigidnosti strukture i traganja za neprijateljima neophodno je dodatno potvrditi, izuzev na nivou istraživanja maiih grupa.53Međutim, taj odnos izgleda kao hipoteza koju bi bilo vredno proveriti.

Prema tome, proučavanje komunističke partiie pokušaio bi da odredi u kojoj meri su spoljašnje pretnje stvarno objektivne nje- nim pripadnicima, te u kojoj meri, sa druge strane, članovi moraju stalno da ,,stvaraju“ spoljašnje pretnje (ili unutrašnje žrtvene jarce) da bi sačuvali uhutrašnju lojalnost.

Slično tome, bilo bi vredno da se sa ovog stanovišta proučava unutrašnja kohezivnost Jevreja, kao i drugih leligijskih manjin- skih grupa. Izgieda da antisemitizam obično povećava unutrašnju solidarnost jevrejske grupe,54ali, isto tako, može biti da se njihova društvena solidarnost učvršćuje stalnim nagiašavanjem opasnosti

od antisemitizma, bez obzira na to da li on stvarno postoji ili ob- jektivno preti u bilo kojem trenutku.

U skladu sa ovim razmatranjem, možemo da pieformulišemo Zimelovu propoziciju:

Rigidno organizovane borbene grupe mogu stvarno da tragaju za neprijateljima sa svesnom svrhom ili nesvesnom posledicom očuvanja jedinstva i unutrašnje kohezije. Takve grupe mogu stvarno da budu ubeđene u postojanje spoljašnje pretnje iako ona ne postoji. Pod uslovima koji bi tek trebalo da se otkriju, imaginarne pretnje imaju iste funkcije integrisanja grupe kao i stvarne

pretnje.Izazivanje spoljašnjeg neprijatelja ili njegovo izmišljanje

52 Nema potrebe da se dalje razrađuje činjenica da strah od craaca predstavlja jedno od omiljenih manipulativnih sredstava juin jačkih demagoga.

53 Vid. primere u: Kurt l.ewin et aL, op. dt .

54 Up. sa veoma podsticajnim zapažanjima: J. P. Sartre, Commentary, V (1946),pp. 306-16,389-97 ,522-31.


15/26


osnažuje društvenu koheziju ako je ona ugrožena iznutra. Slično tome, potraga za unutrašnjim disidentom, ili njegovo izmišljanje, može da posJuži za očuvanje strukture kada je ona ugrožena spolja. Do takvih mehanizama žrtvenog jarca posebno će dolaziti u grupama čija struktura ne dozvoljava ispoljavanje unutrašnjih realističnih sukoba.

Postoje promenljive gradacije između preuveličavanja stvarne

opasnosti, prizivanja stvarnog neprijatelja, te potpunog izmišljanja pretećeg činioca.

Poglavlja koja slede preći će sa odnosa sukoba i strukture grupe na razmatranje odnosa među protivnicima. To na prvom mestu zahteva proučavanje odnosa intenziteta i cilja sukoba, a zatim ispitivanje raznolikih oblika ,,unifikacijeMkoje sukob uspostavlja među suprotstavljenima.


16/26

Sukob kao povezujući činilac

Trinaesta propozicija:

Sukob povezuje protivnike

Ako ... bor ba tezi jed in o ka uništenju, ond a se pf ibl iža va mar ginalnom slučaju ubistva u kojem j e mesavina povezujućih elemenata pr ibližno jed - naka nuli. Ako, ipak, pos toji neki obzir, neka gran ica nasi lja, već je pri su- tan socijalizujući činilac, makar to bilo samo ograničenje nasilja. Kant je rekao da svaki rat u kome zaraćene sirane ne postavljaju neka ograniČenja za korišćenje dostupnih sredstavaprotivdrugih, nužno... postaje rat istreblje-nja. Skoro je neizbežno da se elemenat zajedništva utiskuje u ... neprijateljstvo kada stepen otvorenog nasilja stvara drugi odnos, iako taj novi odnos može da sadrži potpuno nesmanjeni animozitet među dvema stranama.

Ujedinjujemo se da bismo se borili, a borimo se pod opšteprihvaćenom kon-trolom normi i pravila.1

Na ovom mestu Zimel iznosi dve različite, ali povezane tvrdnje. On tvrdi da sam čin ulaženja u sukob sa protivnikom uspostavlja odnose tamo gde oni možda uopšte nisu postojali. Sukob se posmatra kao vezujući elemenat dveju strana među kojima prethodno nije bilo nikakvog odnosa. Nadalje, Zimel tvrdi da sukob obično uvodi pravila i norme koji upravljaju njegovim sprovođenjem, te koji ograničavaju obiike u kojima on može da bude izveden. Razmotrimo po redu te dve tvrdnje.

Prema definiciji, ulaženje u sukob sa drugom stranom znači da je odnos već uspostavljen. Međutim, Zimel tvrdi više od toga. On ukazuje na to da će nakon uspostavljanja odnosa sukobom obično uslediti i drugi tipovi odnosa. Na drugom mestu u svom eseju on smatra da je „uzajamni odnos primitivnih grupa skoro uvek neprijateljstvoM, tako da ,,u ranim stadijumima kulture rat

1 Simmel, Conflict, op. cit., pp. 26, 35.


17/26


predstavlja skoro jedini oblik u kojem uopšte dolazi do susreta između stranih grupa“. Iako je ovo očigledno preuveličavanje u svetlu novijih antropoloških nalaza,2 rat, kako u primitivnijim tako i u modernijim oblicima, zaista predstavija jedan od načina uspostavljanja odnosa među grupama. Rat je često vodio (kao što to, na primer, verno pokazuju slučajevi rimske istorije i modernog imperijalizma) ka ukrštanju prethodno nepovezanih kultura

i uspostavljao je odnose koji prethodno nisu postojali.Naravno, Zimel je bio svestan da su se ratovi često završavali

potpunim uništavanjem jednog od učesnika; tako su neka američka indijanska plemena i domorodačke kulture bile skoro potpuno uništene. On samo tvrdi da rat obično vodi ka drugim oblicima interakcije, izuzev u krajnjim okolnostima u kojima se približava slučaju napada ubice na žrtvu.

Iako je uvek opasno praviti analogije između društvenih feno- mena veiikih razmera, poput. rata, i uporedivo manje složenih ob- razaca interakcije, smatramo da je na ovom mestu opravdano ukazivanje na sličan proces u međuliČnim odnosima. Dečji psiholozi

su istakli da su svađa ili sukob često jedan od načina učestvovanja deteta u odnosu.3Nakon što se prvo posvađaju kome će pripasti neka igračka, deca koja su bila stranci mogu dalje da se zajedno igraju sa tom igračkom. Tek nakon što je najpre provereno u odnosu sukoba, dete može da postane drugar za igru.4 Ponašanje odraslih pruža mnoge slične primere. Čini se da sukob predstavlja jedan od načina da se nešto sazna o nepoznatoj osobi, čime se uspostavlja osnova za druge oblike interakcije.

2 Up. esej Malinovskog o ratu, op. cit.Vid. i: Joseph Sc hneider, „Primi tive Warfare: A Methodological NoteM, Am erican Sociological R eview , XV, pp. 772- 77.

3 Up. „Agresivno ponašan je... detetu može da služi kao način ulaska u grupu,ili za skretanje pažnje na sebe kod drugog deteta" (Arthur T. Jersilđ, Child Psy-chology [New Yorfc Prentice Hall, 1947], p. 147).

4 Up. K. M. Bridges, The Social Development ofth e Pre-School Child (London:Kegan Paul, 1931); autor istiČe da agreshmo ponaŠanje novog deteta u grupidelimično predstavlja način istraživanja društvene sredine, pri čemu početnaposmatranja prirodno teže da njihov sadržaj, pored drugih oblika ponašanja,

sačinjava i ispoljavanje neprijateijstva.

Sukob kao povezu ju ći in i l ac 161

Prema tome, neprijateljska interakcija često dovodi do posledične prijateljske interakcije, pri čemu sukob predstavlja način da se „provereMi „upoznaju" nepoznati. Stranac može da postane poznanik nakon borbe s njim.

Zimelova druga tvrdnja jeste da sama činjenica stupanja u sukob đovodi, izuzev u marginalnim slučajevima, do opšteg prihvatanja pravila koja upravljaju ispoijavanjem nepniateljstava.

Takva pravila doprinose socijaiizaciji suprotstavijenih strana, postavljajući im ograničenja.

Na prvom mestu, izbijanje sukoba obično označava da postoji neki zajednički predmet spora. Ako ne bi postojali slični interesi za isti predmet, retko bi dolazilo do sukoba, jer ne bi bilo ničega oko ćega bi moglo da se bori.5

Nadalje, Zimel tvrdi da se sukob obično odvija unutar opšteg univerzuma normi i pravila, te da vodi ka njihovom uspostav- ljanju ili proširenju. Sukob oko imovine ili zemlje implicira da obe strane prihvataju ideju svojinskih prava i opšta pravila koja upravljaju njihovim primenjivanjem prava. One se ne bore oko

načela, nego oko njegove primene u posebnom slučaju. Zakoni o imovini određuju okvir sukoba, ako ne i konkretne postupke strana. Ako su obostrano prihvaćeni, zakoni povezuju suparnike.

U vezi sa ovim nalazi se Dirkemovo razmatranje „neugovornih elemenata ugovora".6Dirkem zaključuje da, čak i u čisto „interes- nim“ tržišnim odnosima, „ugovor sam po sebi nije dovoljan, nego je moguć jedino zahvaljujući regulaciji ugovora koja je izvorno

5 Alfred Firkant (Gesellschaftslehre , op. rif., pp. 307-8) iznosi sličnu ideju: os-oba može da se oseća podložncm za napad samo ako je njeno sopstvo u nekomsmislu zavisno od protivnika. Ako je osoba potpuno nepristupačna protivni-ku, ona ne može da se oseća podložnom. Sopstvo može da se povredi samoako se dozvoli protivniku da on „donosi sud


18/26


društvenaV Ugovorni odnosi se zapravo uspostavijaju u kontek- stu normi koje postoje pre ugovora, ali u njemu nisu posebno navedene. Kohezivna sila, sadržana u sistemu ugovornih odnosa, dakle, ne potiče iz uzajamne koristi strana u transakciji, nego iz „organske soiidarnostr koja postoji još pre izvršenja same tran- sakcije. Zakoni i običaji regulišu ugovor; bez njih, ugovor ne bi integrisao društvo nego bi vodio ka rušilačkim razdorima.

Kao što se ovo odnosi na ugovor, tako se odnosi i na sukob; prema Zimelu: sukob se obično odvija u univerzumu povezujućih normi, a time sadrži elemente sopstvenog ograničenja i regulaci- je.8Ipak, Zimel ide još dalje. On tvrdi da se u toku trajanja sukoba neprestano stvaraju nova pravila, a stara se menjaju. Proizvodeći nove situacije, koje su samo delimično ili nimalo određene pravilima i normama, sukob deluje kao podsticaj za uspostavljanje

novih pravila i normi.U vezi sa ovim problemom bilo bi dobro da se razmotri,9makar

samo površno, bogata literatura o pravilima ratovanja. Ovo što smo izneli o opštem univerzumu normi, unutar kojih se obično

odvijaju sukobi, ne čini se primenjivim i na situaciju rata, u kome protivnici imaju različite i suprotstavljene institucije i norme. Ipak, izgleda da su nastojanja da se ograniče načini ratovanja stari kao i sam rat. Ako se obe strane priklanjaju opštim pravilima, sukob postaje predvidljiv, što u suprotnom slučaju nije moguće. Obe strane imaju potrcbu za oslanjanjem na standarde koji omogućuju predviđanje posledica upotrebljenih ratnih postupaka. Pravila ratovanja obično uvode „ograničenu odgovornost", zbog koje je potpuno uništenje poražene strane manje verovatno. Pravila koja

7 Ibid^ p. 215.8 Maiinovski, u odlomku koji slc di odmah nakon prvog ovde navedenog(„An Anthropoiogical Anaiysis of War“, op. cif.), iznosi sličan zaključak: „Samasuština institucije, međutim, nalazi se u činjenici da je izgrađena na temeiju fun-damentainih praviia koja... jasno određuju prava, prerogative i dužnosti svihaktera... To ne znači da se ljudi ne svađaju, razilaze, raspravljaju... Prvenstveno,to znači da se takve rasprave ođvijaju unutar područja iegalnog ili kvazilegalnogdiskursa“ (p. 287).9 Up. Quincy Wright, A Study o f War (Chicago: University of Chicago Press,1942), Vol II.

Sukob k ao pov ezu j uć i i n i l a c 163

se ođnose na postupanje sa ratnim zatvoreniđma imaju slične funkcije. Profesionalno obrazovanje vojnika, koje prethodi izbi- janju rata, usađuje im poštovanje tih pravila kako oni ne bi, kada se jednom budu nalazili u borbi, prekoračili granice onoga što obe strane smatraju odgovarajućim (predvidljivim) postupanjem.

Stalne promene tehnika ratovanja stvaraju nove situacije koje zahtevaju sve novija pravila. Uzmimo u obzir pravila vezana za

vazdušno bombardovanje, bakteriološki rat, bojne otrove i slično. Naravno, pravila se ne poštuju ili ne prihvataju uvek lako kod suprotstavljenih strana, o čemu sveđoče skorašnje debate o upotrebi atomskog oružja. Međutim, nove situacije ratovanja zaista pri- tiskuju suprotstavijene strane da prihvate minimum pravila i normi, što omogućuje da se u nekoj meri procene dejstva novih načina za vođenje sukoba.

Ono što je rečeno u vezi sa ratom između kulturno siičnih protivnika, primenjuje se a fortiori na sukobe unutar iste kulture: takvi sukobi uvode nove norme i pravila u nove situacije. K. N. Levelin (Llewellyn) i A. Adamson Hebel (Hoebel) prikazuju ovaj

problem u studiji o sukobu i precedentnom pravu u primitivnoj jurisprudenciji: ,,To je slučaj začkoljica i problemaw, navode oni, „koji dramatizuje normu’ ili sukob ‘nornu koje su bile latentne. To zahteva svesnu pažnju; određivanje problema... Zahteva rešenje koje može da predstavlja stvaranje. Zahteva rešenja koja će jasno pamtiti snažne reči. To je još jedan eksperiment prema novom, jasnijem i rigoroznijem oblikovanju, kako ponašanja, tako i priznatih i nepriznatih ‘normi’ prema uzoru osobenog le- galnog koje se može nazvati priznatim imperativom,w10,,U svakoj situaciji sukoba - a takva situacija predstavlja pravni problem,par excellence - delovanje iznosi na površinu izazov. A izazov zahteva svesno postavljanje problema, svesnost vodi ka ubeđivanju ili

nadvladavanju drugim sredstvima... Situacija je dramatična, neza- boravna... njeno rešenje, jednom postignuto, zahteva stalno po- navljanje, kakvo malo koje druge životne pojave zahtevaju."11

10 K. N. Llewelyn and A. Adamson Hoebel, The Cheyenne Way (Norman: Uni-versity of Oklahoma Press, 1941), p. 2.

11 Ibid., p. 278.


19/26


Sukob, kako je ovde shvaćen, revitaiizuje postojeće norme, te stvara novi okvir normi u kojem mogu da se bore protivnici. U razmatranju sociologije prava Maksa Vebera pojavljuje se slićna ideja. Veber postavlja pitanje: „Odakle potiče 'novi’ elemenat u običajnom pravu?" On smatra da:

Na ovo pitanje moie se dati odgovor da je ono uzrokovano promenama

u spoljašnjim uslovima života koje dovode do menjanja iskustveno pre ov lađ uju ćeg „kon sen zualn og raz um eva nja " Međutim, sam a pro me na spoljaŠnjih uslova nije ni dovoljna, niti potrebna za objašnjenje promena »konsenzualnih razum evanja“ Stvarno odlučujući elemenat uvek je bio novi smer ponašanja koji za posledicu ima ili promenu značenja postojeće vlada- vine zakona ili stvaranje novih zakona. Nekoliko tipova osoba učestvuje u tim preoblikovanjima. Prvi... oni pojedinci koji su zainteresovani za neka konkretna zajednička delovanja. Takav pojedinac može da izmeni sopstveno

po na ša nj e. .. ili d a bi z aŠtit io sv oje inte rese u novim spolj ašnji m uslov ima , ili da bi ih jednos tavn o delotvornije postavio u postoječim uslovima. Kao rezul- tat nastaju nova „konsenzualna razumevanja* a ponek ad i novi oblici racio- nalnog udruživanja sa suštinski novim značenjima; oni, nadalje, dovode do nastajanja novog uobičajenog ponašan ja.12

Iako Veber u daljem tekstu razmatra slučajeve gde novi zakoni potiču iz drugih izvora, osim iz deiovanja pojedinaca, za našu svrhu je dovoijno da se ukaže na to da se Veber slaže s tim da sukob »interesa* (shvaćen u opštem, a ne u ekonomskom smislu) vodi ka stvaranju i menjanju zakona.

Ta zapažanja o aspektima sukoba pri stvaranju zakona neposrednije su primenjiva na običajno pravo nego na druge tipove zakona. Pišući o običajnom pravu, Din Rosko Paund (Dean Roscoe Pound) iznosi: „Značajna osobina [metoda zakonskih presedana] jeste os- lanjanje na važeća pravna pitanja, na zakonsku presudu o stvarnim sporovima", a Volton (Walton) H. Hamilton, razmatrajući sudski proces, navodi: „Karakter sudskog procesa je određen institucijama parničenja... U posebnom slučaju, pravila regulišu parnice; u nizu slučajeva, parnice regulišu pravila4*.13

12 Max Rheinstein (ecL), M ax Web er o n La w in Econ omy an d Societ y (Cam-bridge: Harvard University Press, 1954), p. 68.13 Roscoe Pound, „Common Law“, u:Encyclopaedia ofT he S ocial Sciences, Vol.VIII,p.450.

Sukob kao povezu juć i l r i i l a c 165

Nema potrebe da se detaljno prikazuje činjenica da do legisla- tivnog donošenja novih zakona obično dolazi u područjima u kojima je sukob ukazao na potrebu za stvaranjem novih pravila. Bilo koji udžbenik o legislativnom procesu ili dnevne novine pružaju dovoljno primera.

Korisno bi bilo da se prouči odnos između učestalosti industrij- skih sukoba i zakona o odnosima radništva i menadžmenta,14ili

odnos između učestalosti zatvorskih pobuna i kaznene reforme. Trebalo bi dublje da se istraže doprinosi koje su Jehovini svedoci tokom poslednje decenije ostvarili u redefinisanju građanskih i religioznih sloboda otvorenim suprotstavljanjem propisanim i policijskim ukazima.

Može se reći da je sukob produktivan na dva povezana načina:

1) vodi ka menjanju i stvaranju zakona;

2) primenjivanje novih pravila vodi ka razvoju novih insti- tucionalnih struktura usmerenih na primenu novih pravila i zakona.15

Zimelova propozicija ukazuje na treću povezujuću funkciju sukoba, koja je prikazana i u navedenom citatu Levelina i Hebela: sukob unosi u svest, kako protivnika, tako i šire zajednice, norme i pravila koje su pre određenog sukoba bile umrtvljene.

Ovde se primećuje još jedna velika sličnost kod teorija Zimela i Dirkema. U čuvenom razmatranju kriminala Dirkem tvrdi da je kriminal „normalna" pojava, ne samo zbog toga što je kriminal blisko povezan sa osnovnim uslovima društvenog života, zbog čega svaki pojedinačni oblik kršenja normativnih pravila odgo-

14 Up. sa sjajnim razmatranjima ovog problema: O. Kahn-Freund, „IntergroupConflicts and their Settlement", British Journal o f Sociology, V (Sep t, 1954), pp.193-227.

15 Prethodno razmatranje bilo je ograničeno na pravne uorme i pravila. Činise jasnim da se ono odnosi i na navike i običaje (kako ukazuje Veber u navede-nom citatu). Suvišno je da se razrađuje propozicijak oja je očigiedno prihvaćenakod većine sociologa.

Funkcije društvenog sukoba Sukob kao povezu ju i in i l a c 167


20/26


vara posebnom tipu društva,16 nego i zbog toga što je funkđona-lan za integraciju svih društava: „Kriminal spaja poštene svestii koncentriše ih“ 17 Vređanjem osećanja zajednice zbog prekršajapravila, kriminal, prema Dirkemu, doprinosi oživljavanju iodržavanju koiektivnih osećanja; on je „činilac opšteg zdravlja,

integralni deo svih zdravih društava“ 18Trebalo bi samo da se umesto „kriminala", koji nekada može

da predstavlja oblik sukoba, stavi uopšten pojam „sukoba" i stižese do Zimelovog shvatanja integrativne funkcije antagonističkogponašanja .19Sukob, prema Zimelu, kao i kriminal prema Dirkemu,naglašava potrebu za primenjivanjem pravila koja bi, da do su-koba nije došlo, ostala umrtvljena i zaboravljena, poput međe kojarazdvaja vlasnike zemlje koji se nikada nisu prepirali oko granice.Oni koji započinju antagonističko postupanje osvešćuju osnovnenorme koje upravljaju pravima i dužnostima građana .20 Prematome, sukob intenzifikuje učestvovanje u društvenom životu. Up-ravo svesnost o potrebi za pravilima koja upravljaju ponašanjem,protivnike osvešćuje da pripadaju istom moralnom univerzumu.

16 Ovaj aspekat Dirkemove misli razrađen je kod Parsonsa, u: The Structure o f Social Action>op. c i t p. 375.17 Emile Đurkheim, The Division of La bo r ih Society, op. cit., p. 102.

18 Emile Durkheim, The Rules ofSocioiogical Method (Chicago: The Universityof Chicago Press, 1938), p. 67.19 Odlomak iz Zimelove Sociologije (Soziologiet op. cit.)f koji se ne bavineposređno sukobom, ali još jasnije pokazuje njegovu bliskost sa Dirkemom:„Napadi i upotreba sile među pripadnicima zajednice za posledicu imajudonošenje zakona kojima bi se sprečilo takvo postupanje. Međutim, takvi za-koni, iako proiziaze samo iz egoizma pojedinaca, ipak izražavaju solidarnostzajednice i zajedništvo njenih interesa, kao što ili istovremeno osvešćuju"

20 Isto stanovište je prikazano kod Džordža Herberta Mida (George HerbertMead) u članku „The Psychology of Punitive JusticeM, Ameri can Journa l o f So-ciology9 XXIII (1928), pp. 557-602: „Stav neprijateljstva prema prekršiocimazakona ima jeđinstvenu korist u tome što ujedinjuje pripadnike zajednice uemocionalnoj soiidarnosti agresije". „Izgleda da bi kohezija društva nestalabez kriminala, a univerzalne vrednosti zajednice bi se raspale na uzajamnoodbijajuće čestice. Kriminal je odgovoran za osećaj solidarnosti, pobuđenmeđu onima čiji bi stavovi bili usmereni u sasvim drugačijem pravcu a ne kazajedničkim interesima'* (ibid., p. 591).

Sukob kao povezu juć i in i la c 167

Prema nekim tumačenjima Zimelove propozicije, ono što stvarno povezuje strane nije sukob kao takav nego zajedničke vrednosti - prema tome, integracija bi prvenstveno trebalo da se objašnjava zajedničkim vređnostima, a ne konfliktnim postupanjem. To nije zadovoijavajuće tumačenje.21 Zimel pokazuje da se povezujuće vređnosti ili norme osvešćuju putem sukoba, dakle, on ne predstavlja slučajno potvrđivanje zajedničkih vrednosti

nego je i posrednik kojim se ta potvrda ostvaruje.Razmatranje menjanja i stvaranja normi kroz sukob pomaže nam da jasnije uvidimo razloge zbog kojih sukob može da bude funkcionalan za društva. Kako ćemo ubrzo detaljnije videti, sukob predstavlja mehanizam pomoću kojeg se mogu postići prilagođavanja novim uslovima. Fieksibilno društvo ima koristi od konfliktnog postupanja sve dok takvo ponašanje, stvarajući i menjajući norme, omogućuje kontinuitet društva u promenjenim

21 Moramo uzeti u obzir kritiku Džordža Simpsona o Zimelovoj konfliktnojteoriji. Prema Simpsonu (Conflict and Communityf op. cit.)f iako Zimel tvrdida je integracija do koje dolazi zbog sukoba obostrana, on zapravo prikazuje

primere sukoba koji se ne odvijaju unutar iste zajednice, nego među grupamakoje nemaju nikakvu zajedniČku osnovu. Takve grupe, koje ne pripadaju istojzajednici (non-communal, prim. prev .)y mogu unutar sebe da budu više ujedi-njene, tvrdi Simpson, ali ih sukob čini još više razdvojenima nego pre njegovogizbijanja. Zapravo su poražena i pobeđena grupa integrisane svaka u sebi. Pre-ma Simpsonu, Zimel implicira (ali ne iznosi jasno tu tezu) da su putem sukobaintegrisane samo grupe koje od početka pripadaju istoj zajednici.Netačno je da se svi Zimelovi primeri odnose samo na grupe koje ne pripadajuistoj zajednici; neki se bave bračnim i srodničkim grupama koje predstavijajuzajednice pa r excellence. Štaviše, u ovoj propoziciji Zimel čvrsto smatra da sukobsam po sebi predstavlja socijalizujući faktor čak i između grupa koje prvobitnone pripadaju istoj zajednici; i daje primere za takvo dejstvo.Međutim, suštinska glavna slabost Simpsonovog argumenta potiče iz rigidnogpostavljanja dihotomije između komunaln ih i nekomunalnih grupa. Pripadanje

određenoj zajednici se različito određuje u raziičitim situacionim konteksti-ma; a granične linije nisu rigidne nego variraju, između ostalog, u skladu sa„oštrinom4*sukoba, kako je Zimel pokazao u prvoj p ropozicijl U nekom smislu,možda bi b ilo korisno da se pravi razlika između komunalnih i nekomunalnihsukoba, pod uslovom da se vodi računa da to, u najboljem sluČaju, predstavljapitanje stepena, a ne vrste, a da se granične linije, koje se priznaju kao granicezajednice, neprestano pomeraju. (Up. Simmd, Soziologie, op. cif., glava VI, opomeranju granica grupe u različitim situacionim kontekstima.)


21/26

168 Funkcije đruštvenog sukoba

uslovima. Sa druge strane, zbog toga što rigidni sistemi sprečavaju sukobe, onemogućuju i potrebna prilagođavanja, te na taj način povećavaju opasnost od katastrofalnih lomova.

Preformulisaćemo Zimelovu propoziciju:

Sukob može da dovede do drugih tipova interakcije između

antagonista, čak i između prethodno nepovezanih strana. Takođe, on se obično odvija u univerzumu normi koje propisuju oblike u kojima može da bude izveden. Sukob deluje kao podsticaj za uspostavljanje novih pravila, normi i institucija, a time deluje kao posrednik socijalizacije kod suprotstavljenih stra

Kozer Funkcije Drustvenog Sukoba V i VII

Documents

Transcript of Kozer Funkcije Drustvenog Sukoba V i VII