Rajko \ur|evi}

KOSOVSKA HRONIKA

162 Rajko \ur|evi}

RAJKO \UR\EVI], dramski pisac, publicista, novinar i po-lemi~ar. Bio je zaposlen i otpu{tan iz ,,Duge’’, ,,NIN’’-a, RadioPo’arevca i Televizije Novi Sad. Radio je i na Srpskoj televizijiPale.

Sa doktorom \or|em Ili}em pokrenuo je i ure|ivao u [vaj-carskoj ~asopis “Tamo daleko’’, glasilo Srba u Evropi i svetu zapoliti~ka i kulturna pitawa. Pisao je za mnoge doma}e i strane~asopise. Kao reporter devet godina je proveo na Kosovu i Me-tohiji, a tri godine na rati{tima od Pakraca do Velebita, odSiwa do Vi{egrada, Grbavice, Romanije...

Politi~ka reporta`a je bila wegov osnovni spisateqski iz-raz, a nacionalna sudbina, Kosovo i Metohija i dr`avotvornopitawe, nacionalno i duhovno ugwetenih Srba, bila je wegovastrast i wegova sudbina.

Kada su redakcije postale sasvim zatvorene, otvorilo se poqekwi`evnosti, tako je nastala i nagra|ena kwiga Mar{al i Ko-sovska hronika. Nagra|en je Zlatnim beo~ugom na poqu kwi-`evnosti i najvi{om novinarskom nagradom Udru`ewa novinara –ratnih reportera.

Zavr{io je novinarstvo na Fakultetu politi~kih nauka u Beo-gradu, studirao na Institutu za strane jezike u Tibingenu u Ne-ma~koj i Ekonomski Fakultet u Beogradu.

Ro|en je, ‘ivi i obra|uje dedovinu u Kalu|erici kod Beograda.

LICA

Kosovska hronika 163

Rajko \UR\EVI]

KOSOVSKA HRONIKA

DANICA

DANILO

SLAVOQUB

DANILO – DEDA

ALEKSA

JEVROSIMA

RADE

DRAGO STOJKOVI]

PROTA TANASIJE

PETAR

RADMILA

NIKOLA

JOVANKA

JOVAN

MILAN

SVE[TENIK

KAPETAN JANKOVI]

STRAHIWA

[ABAN BUWAKU

ABDULA

ARIFA

RAIM

JUSUF

]AMIL

NEZIRI

HISENI

[AQOKU

MUJO FERAT

SCENA PRVA

U ku}i Alekse Mihajilovi}a, te badwe ve~eri ~etrdeset prve godine,spremali su se da bo`i}kuju. Aleksina `ena Jevrosima, sva zajapurena,hit ra i spretna, zasukanih rukava, spremala je ve~eru. Svaki ~as prekoramena , tiho i kratko zapovedala je }erki Danici, koja je lako kao srna,tr~karal a od vatre do niske sofre donosila jelo i posu|e, stalnonatr~avaju}i na m la|eg brata Radeta, koji je lewo i tromo postavqaobardak kuvane rakije i bokal sa vinom, zadirkuju}i u`urbanu sestru.Aleksa pri|e malom prozoru, obrisa oznojeno staklo i zakrivquju}i{akama o~i, zagleda se u no}.

ALEKSA: Smirilo se vreme, ali navejalo, brate. Zaveja svetac irat i svo Kosovo. Zaveja svetac i rat i svo Kosovo. Ha,vidi drevne Samodre`e.(Re~e veselo)Sva zavejana. Vidi se samo crkva. Svetluckaju po maloprozori. Da nije dima iz oyaka, ni Bog ne bi znao da je tu.

Aleksa pri|e vatri zasede na trono`ac, pokup i ugarke, nabaci novucepanicu i podstaknu vatru. Varnice kao roj zajandi{e uvis prema{irokom oyaku. Plamen u ogwi{tu se prope. Linu svetlost i Aleksaugleda obasjan {iroki ve`eni pe{kir u uglu, ikonu ispod wega sazadevenim suvim bosiqkom, sjaj tamnog lika svetog Nikole, dva svetlaoka na woji odsjaj `i{ke kandila na visokom ~elu sveca. Ispod je stajaora`aw sa bo`i}nom pe~enicom. Video je kako se po osvetqenom belomzidu podi`u senke wegovih u`urbanih uku}ana. Nicale su, kretale se,pove}avale i lome}i nestajale po gredama i drvenoj tavanici. Razjarenavatra i duh velikog praznika prelivali su sve nekom ~udesnom toplinom.Donosili radost i unutra{we zadovoqstvo, budili davne i lepeuspomene. I sve je to u plamenu vatre sijalo na Aleksinom licu. Onzausti da opomene Jevrosimu da po`uri, ali se prenu i po`eli da sve topotraje, da postane ve~nost. Iz tih ose}awa prenu ga neki {um napoqu.Aleksa podi`e glavu i po~e napeto da oslu{kuje i taj novi {um napoqu uzimskoj no}i, zatrpa Jevrosimin glas.

JEVROSIMA: Evo Aleksa, sve je postavqeno.

ALEKSA: (Nastoje}i da sakrije napetost podi`e i glas i ve-selost)E pa Jevro, deco, ’ajd da bo`i}kujemo. Ako ve~eras odoc-nimo, odocwava}emo cele godine.

Aleksa mirno ode do vrata pomeri zasun od{krinu ih i provla~e}i samoruku unese vre}u slame. Vadio je slamu i posipao po ku}i.

164 Rajko \ur|evi}

Jevrosima, Danica i Rade stoje}i oko niske sofre povedo{e bo`i}nupesmu.

Oj badwa~e, badwa~e,Mili srpski ro|a~e,Dobro si nam do{ao,I u ku}u u{ao.Donesi nam puno sre}e,Svakog dobra pune vre}e,Mili srpski badwa~eBadwa~e, ro|a~e, badwa~e ro|a~e.

Aleksa je posuo slamu po ku}i i sofri iz ugla pored vrata proneo velikibadwak i stavio preko vatre. Jevri, koja ga je posipala `itom ikukuruzom iz sita, pru`i iverak od hrastovog debla.

ALEKSA: Evo ovoliki kajmak da se hvata na mleku.

JEVROSIMA: Amin, Bo`e.

ALEKSA: (Zapali sve}u na niskoj sofri. Sa we podi`e kadionicu,okadi ku}u i sofru)Sre}an vam i ~estit Bo`i}. Neka ste `ivi i zdravi.

Neka je ~estit i tebi. Amin, Bo`e, odgovori{e mu Jevrosima, Danica iRade.

ALEKSA: (Opet kao da je ~uo neki {um napoqu, osvrte se ioslu{nu)Rade sine, ~itaj molitvu.

RADE: O~e na{, i`e jesah na nebesjahDa svjatisja ime tvojeDa budet voqa tvojaJako na nebesjah i na zemqiHqeb na{ nasu{ni da`d nam dnesI ostavi nam dolgi na{ jako`eKao {to i mi ostavqajemo dol`nikom na{imI ne vodi nas vo isku{enije,No izbavi nas od lukavago...

Oko ku}e odjeknu nekoliko rafala. i prekide molitvu. Porodica AlekseMihajilovi}a, zaklon potra`i na podu oko niske sofre. Jevrosima napod povu~e i Danicu, koja je jo{ stajala. Spoqa odjeknu stra{na vika[abana Buwakua, vo|e {iptarskih balista.

[ABAN: O o o o Qekaaa! [aban Buwaku ovde!

Kosovska hronika 165

ALEKSA: [ta je [abane?! [ta ’o}e{?!

[ABAN: Kako to do}ekuje{ goste? Do{li smo ti na Bo`i},[kaveq.

ALEKSA: Srbi na Bo`i} ne zovu goste.

[ABAN: Aqi mi smo do{li kao prosioci.

ALEKSA: [to mi blagdan skrnavi{.(Viknu qutito)

[ABAN: Jok, jok Qeka. Do{ao sam da mi Danicu da{ za mog}o’eka. Za Abdulu. Da se oprijateqamo, [kaveq, ha, ha,ha.

ALEKSA: Ja devojku za udaju nemam. Danica je jo{ dete, uzela je tek{esnaestu.

Aleksa je oslu{kivao da li }e se odnekud iz sela oglasiti pomo}. Danicase sa obe ruke uhvati Aleksi oko kolena. Pribi se i zacvili i to Aleksurazbesni.

ALEKSA: @enite se tamo u tvojoj veri.

[ABAN: Ha, ha, ha pravo veqi{, [kaveq! Vera – veri! Miqet –Miqetu! Daj Danicu a ti idi tvojima u Srbiju. Potaepibesa! Nema ti druge, [kaveq. Ovo je sada na{a zemqa![iptarska! Daj Danicu ili niko `iv ti ne}e izSamodre`e.

ALEKSA: Ne preti mi krvqu dece, Arnautine!

[ABAN: Ne juna~i se [kaveq. Sada su svi sa nama i Itqer i Du}ei Bugari. Mi smo ti }etvrti. ]etvorna sila. Samo orozda povu~emo ni srpsko seme da ne ostane.

Daqe iz sela za~u{e se neki povici: Ahajjj, eto nas!

[ABAN: Ha, ha, ha!(Svojim balistima pokaza glavom prema ku}i. Izda za-povest)Kaqani deran!

I balisti zasu{e prozore rafalima.

ALEKSA: Ugasi {akom sve}u. Jevro gasi vatru i kandilo vide nasspoqa.

Jevrosima izvrte bakra~ i ugasi vatru i poli kandilo.

166 Rajko \ur|evi}

[ABAN: Ha, ha, ha, ugasismo ti kandilo [kaveq.

ALEKSA: (Uspravi se i viknu za balistima)Ni~ije ne gori do zore, Arnautine! Svaka sila zavremena... pa i tvoja!

Napoqu se ~ula pucwava balista kako odmi~e iz sela.

JEVROSIMA: (Razdre{i maramu i sklopi ruke)Ute{itequ du{e na{e, koji si svuda i sve ispuwava{.Gospode, davao~e `ivota, do|i i useli se u nas. Spasi nas.

Kroz smrskane prozore i kroz veliki dimwak u dim i gare` huknu zimskahladno}a, puna jeze i o~aja, preko uga{enog ogwi{ta Mihajilovi}a.

SCENA DRUGA

Tek je svitalo. Dave}i se u snegu, [aban Buwaku i wegovi balisti vuklisu povezane Nikolu Jovanovi}a, wegovu k}erku Jovanku i sina Jovana.[aban se sav zadihan zaustavi i kolona stade.

[ABAN: Ne mogu daqe da vu~em ovu psinu, pokaza na Nikolu!Abduq!

Iz kolone pri|e mladi balista Abduq i upiqi u [abana.

ABDUQ: Un, mret.

[ABAN: Govori srpski Abduq, neka te ovaj pas Nikola razume.Ka`i Abduq, je li ti on udario na }ast i obraz, Abduq?Jel’ te on pu{kom oterao kada si mu tra`io }erku imiraz, a?

ABDUQ: Un mret, un.

[ABAN: Tako jel’. Ja po{aqem mog }o’eka, a ti ne da{ }erku, neda{ pare. I ovce u toru brani{ pu{kom, a?

NIKOLA: (Cvile}i uspravi se na kolena)Kao Boga te molim [abane. Ja para nemam, sve ste poku}i pretra`ili. Dao si besu [abane da }e{ samo dapretra`i{ ku}u zbog para, a mi da posle idemo...Eto...eto uzmi ku}u. Uzmi moj `ivot. Uzmi sve... Samo miostavi decu. Jovanki je tek punih {esnaest godina. Jovanu

Kosovska hronika 167

nema ni deset. Bez majke sam ih podigao... Moji siro~i}i.[abane... molim... molim te za moje siro~i}e...

[ABAN: ([aban pri|e i jednim pokretom no` zakla Jovana.Nikola kriknu, ali ga [aban zgrabi s le|a)Jovanka se udaje [kaveq! Sad }e{ da vidi{ Jovankinusvadbu.

Pri|e Jovanki, podi`e je iz snega i gurnu prema Abduli. Zgrabi{e jeAbdulina bra}a Jusuf i ]amil.

JOVANKA: Ne, ne Abdula, molim te. Ne, bratimim te. Nemoj... NemojAbdula, sestru ima{...

Abdula odbaci pu{ku i svom `estinom se baci na Jovanku. [aban pri|eNikoli s le|a i zakla ga jednim zamahom. Balisti zagraja{e slave}i i[abanovo juna{tvo i Abdulinu mu{kost.

[ABAN: Svadba! Dorema! Dorema, Abduq se `eni!

Abdula ustade i krenu zakop~avaju}i pojas i pantalone. Zaobi|e [abana,koji je stajao ispred wega, ali ga zaustavi o{tar glas.

[ABAN: Abduq!([aban mu polako pri|e i ponudi svoj veliki no`.Abduq obori glavu)Abduq!

[aban mu polako o obraze, pa preko nosa i usta obrisa krvavo se~ivono`a i na kraju mu pru`i i korice, sevaju}i o~ima.

Abdul preuze no`. Balisti se uti{a{e. Abdulina bra}a ]amil i Jusufpodigo{e Jovanku, ras~upanu, pocepanu i unezverenu. Abdula je zurio u wu.Na Jovankinim izgrebanim, golim grudima ugleda na zlatnom lancuveliki medaqon i to ga prenu. Podi`e ga, odmeri mu te`inu na dlanu iotkide lanac i sve spusti u nedra. Obi|e Jovanku, pogleda u vo|u, cimnuJovanku za kosu i zavrte joj glavu. Grleno ne{to viknu i jednim zamahomno`a posledwi Jovankin krik pretvori u krkqawe. [aban je ve} odmicaosa grupom balista. Abdula krenu za wima i spota~e se o Jovankino teloispred nogu. Pomu}enog pogleda blenu u tela wenog oca i brata.Teturaju}i da pobegne za svojim vo|om i balistima, po~eo je da povra}a.U ruci, koja mu je kao oduzeta mrtvo visila niz telo, nosio je dugi,krvavi [abanov no`.

168 Rajko \ur|evi}

SCENA TRE]A

U rano jutro ispred crkve okupili su se samodre`ani na Bo`i}nuliturgiju.

Oborenih glava, strepwom i brigom uti{anog razgovora, imali su onajposebni izgled duboke pobo`nosti, kako izgledaju qudi snose}i velikenesre}e.

Kroz vrata crkve pojavi se wihov stari prota i oni kao da `ivnu{eohrabreno.

PROTA: Mir Bo`iji, Hristos se rodi!

SVI: (Zagraja{e)Vaistinu se rodi!

PROTA: (Sakrivaju}i bri`nost pro{ara o~ima po okupqenomnarodu)[ta je, bra}o nema Slakov~ana? Odocni{e i na Bo`i}!

DRAGOSTOJKOVI]:

Jedva, o~e proto do|osmo i mi {to smo odavde. Te{ko }ese usuditi i da krenu za Samodre`u.

DANILO: Ja! Ja, ja brajko moj. Ja! Kako s prole}i popali{e letinu,jesenas opqa~ka{e stoku, a vidi sad: u sred zime k’okurjaci ule}u i u sred sela. Po ku}ama da nas pokoqu naBo`i}.

DRAGO: Vala ni wino ne biva za dugo. [ta veli{, o~e proto?Vaqda im je pred glavu.

PROTA: Bogami da im nije ni skoro. Ka`u da je u~iteq uVu~itrnu na detektoru uhvatio ne{to vesti. Hitlerovasila izgleda mi pregazila Evropu kao navojnoj ve`bi.Francuska sramno pora`ena. U Englesku se sklonili svievropski kraqevi. Kraqica i vlada ka`u pozvali narodda polo`i i znoj i krv i suze. Pola Rusije, ka`upregazila nema~ka sila.

DRAGO: E tamo }e nemac i da skapa. Vidi kako je ovde zavejalo.[ta li je Bog prosejao tog bra{na u wihove na}ve?Vide}e se {ta }e da se umesi.

DANILO: More qudi ovi arnautski zlikovci su na{ rat. Da nenadlagujemo sebe. Od uskrsa, evo do Bo`i}a, mi nemcanismo ni videli u Samodre`i.

ALEKSA: Pa tako je

Kosovska hronika 169

DANILO: ^etres dana je moja jedinica dr`ala front prema Alba-niji. Mi suzbijamo Talijane Arnauti biju u le|a.Zatrovali bunare. Ni vode u ~uturici nema. I odr`i seti sad. Ja kad pu~e front, kad oni kuqnu{e i otud iodovud. Sve {to belo ke~e nosi kidisalo u pqa~ku ipokor. Pretekli motorizovanu talijansku vojsku. Pale,pqa~kaju, ubijaju! Udarili pod no` i decu u kolevkama.^etiri dana qudi be`im kroz {ume preko Metohije,Drenice i Kosova. Okolo samo plamte srpska sela. Osamsrpskih sela samo u Metohiji, su zapalili do temeqa.Talijanske jedinice ne jure za nama. Jure wih da zaustave,dok srpska neja~ ne izmakne preko ^akora za Crnu Goru.

DANILO: Tako ti je sad i ovde, vidi{ {ta rade.

DRAGO: Samo da se organizujemo i branimo, bra}o.

ALEKSA: ^ime da se branimo? Ovim krqomkom od pu{ke {to samponeo iz rata i va{im lova~kim pu{kama.

DANILO: Kako da se organizujemo? Propu{tena je taprilika. Ratje dr`avni posao. Znala je dr`ava ko su Arnauti jo{ izpro{log rata. ^im neko napadne dr`avu, ta fukara imdesna ruka. Znala je dr`ava {ta se sprema i sada.Godinama ti zlikovci vr{e zlo~ine po Kosovu i samopre|u u Albaniju. Radili su i za Nemce i za Talijane. Zasvakog }e ta fukara da radi.

DRAGO: [ta je mogla dr`ava bra}o. Izdali je i potkopali sa sve~etiri strane. A moramo da branimo i dr`avu i sebe.

PROTA: Staveqeni smo na velika isku{ewa, ali du{u moramo dasa~uvamo qudi. Morate se ukloniti odavde.

DANILO: Kako da sa~uvamo du{u kad je ona nama ovde u zemqi?.

ALEKSA: Va`no je da sa~uvamo glave bra}o.

DRAGO: Badava je glava, kad nema noge na ~emu da stoje. Nama je uovoj zemqi sve. I istorija i sutra{wica. Iz we smoiznikli.

170 Rajko \ur|evi}

PROTA: Zemqa je qudi bo`ija. ^ija nije bila i ~ija ne}e biti.Koren roda je u qudima. U ovoj deci je na{ koren.

ALEKSA: Pravo veli{ o~e proto. Samo deca da pre`ive ovu slogu.Lasno }emo se mi posle vratiti.

DANILO: Ne mo`emo tek tako da batalimo Samodre`u. Srpskikraqevi i carevi su ginuli pa je nisu ostavqali. U ovojcrkvi se pri~estila vojska uo~i Kosovskog boja.

ALEKSA: Pri~estili bra}o pa izginuli. Pustite sad to, drugo jeovo vreme.

DRAGO: Izginuli ali nisu be`ali. Da su be`ali, zar bi mi bilidanas ovde?

ALEKSA: Ne be`imo mi odavde. Mi idemo da mo`emo da se vra-timo.

DRAGO: Ovde su nam dedovi krv prolili za ovu zemqu. Svakastopa nalivena je krvqu. E, ne}u da me fukara otera.

PROTA: Morate qudi da se uklonite. Neka vam je Bogom sveprosto.

DANILO: Ako je su|eno o~e proto i vi bra}o da nam Kosovo buderaka, ne marim. I mi da se pri~estimo, pa neka izginemo.

PROTA: Nema slakov~ana. Sigurno ne}e do}i. Da po~nemo slu`bukako se mo`e.

Qudi poskida{e kape i pu{ke sa ramena. Krste se i pale sve}e. RadeAleksin i sin Danila Milin~i}a Slavoqub, ve} stasali momak izneso{ecrkveni badwak. Sve{tenik otpo~e slu`bu.

PROTA: Bogosloveno CarstvoOca i Sina i Svetoga DuhaSada i uvek i u vekove vekova.

Narod peva Amin.

PROTA: Blagosloveno Carstvo Otca i Sina iSvjatago Duha niwe i prisno i vo vjek i vjekova

Narod peva Amin.

PROTA: Mirom Gospodu pomolimsja

Narod peva Gospodi pomiluj.

PROTA: O svi{wem mirje i spasenije du{ na{ih

Kosovska hronika 171

Gospodu pomolimsja

Narod peva Gospodi pomiluj.

Sav zadihan, nose}i mrtvu Jovanku na rukama ispred crkve banu Petar,mlad i sna`an ~ovek. Za wim su stigla jo{ dvojica seqaka, nose}i telawenog oca Nikole i Jovana.

PETAR: O~e proto... qudi... stanite. Napado{e Slakovce u svanu-}e. Na{li smo ih, pokaza glavom na pore|ana tela,zaklane... i{li smo sve po tragu.

Petar svu~e guw i pokri telo Jovanke. Narod napravi krug oko wih.

DANICA: Jovanka! Jo va nka...(Briznu u pla~ i zaroni lice u maj~ine grudi)

PROTA: Oprosti Gospode {to ti na ovaj dan prekidoh slu`bu.Ni{ta nije pre~e od ro|ewa Bogo~oveka i izvora `i-vota, ali ni{ta nije svetije od smrti dvono{ca. Ako jedo{ao ~as da `ivot ni{a ne vredi, smrt bar da po{tujemo.

Da se be`i odavde... Sutra i nas to ~eka, ~ulo se u narodu.

DRAGO: Da se svi preselimo u crkvenu portu i tu da se branimo.

ALEKSA: Ne vredi qudi tako opstati ne}emo. Izmori}e nas gla|ui zimom.

DANILO: A da li pitate kuda da be`imo? Kako da se u nevremeuputimo sa ovom golotiwom i sirotiwom. Od balista iwihovih bandi ni ptica ne mo`e da preleti ni odavde doVu~itrna.

ALEKSA: Mora bra}o da se krene.

DANILO: Mora? U redu, neka vam bude. Ali kuda!?.

I tada svi ugleda{e {iptarsku devoj~icu od petnaestak godina koja jestajala neodlu~na da im sasvim pri|e. Bila je ogrnuta suknenom ka-banicom, zabra|ena maramom i sa fereyom preko lica, ali su sviprepoznali Arifu, }erku Raima Oglua. Ta porodica je `ivela maloizdvojena iz sela. Jedni su je smatrali ciganima, muhamedanske vere.Prota je smatrao da su starinom bili Turci. Vremenom i me{awem ubrakovima postali su {iptarska porodica pa su ih tako i ubrajali.Stegnutih pesnica Petar gnevno zakora~i prema Arifi.

ALEKSA: Stani! Stani, Petre!

172 Rajko \ur|evi}

ARIFA: Danice, Poja.(Mahnu rukom pozivaju}i Danicu da pri|e)

ALEKSA: ’Ajde vidi {ta ’o}e.

ARIFA: Idite na Prepolac. Babo tako ka`e.

Arifa obori glavu i `urno nestade.

DANILO: Do{la da {pijunira. Mo`da su im Balisti po ku}ama.Kud bi oni krstarili po ovolikom snegu.

DRAGO: Svi su oni balisti. Pasija vera. Samo ih u Samodre`imawe ima od nas, ina~e bi mi le`ali ovde mrtvi.

DANICA: Ka`e da idemo na Prepolac. Ja sam sa wom uvek lepo`ivela. Veli da je wen otac tako poru~io.

DANILO: Na to vodu da nas navezu. Preko Prepolca ne mo`e{ ni usred leta. Kud }e{ po ovom snegu sa tolikim narodom.

ALEKSA: ^ekaj Danilo, stanite qudi. Moja Danica ka`e da todevoj~e nije lo{e. Raim je star i uvek se nekako premanama dr`ao druga~ije.

DRAGO: Zna{ li ti Aleksa da je Raim tu istu Arifu jo{ jesenasobe}ao Abduli. Abdula je u [abanovoj bandi. On je teka~ake i doveo u ovaj kraj.

ALEKSA: A ko je pito i wu i Raima kome da je obe}aju. Znate vikako to kod wih biva. Qudi kad boqe razmislim, drugogputa i nemamo.

DRAGO: ’Ajte bra}o da ove mu~enike opojamo i sahranimo.

PROTA: Ostavite to meni, a vi koristite dan.

DANILO: O~e proto, zar ti ne}e{ sa nama?

PROTA: Star sam ja i da vas povedem i da vas poguram.

DRAGO: Nosi}emo te proto na le|ima.

PROTA: Na le|ima su vam deca. ’ajte vi, ’ajte, ne mogu ni crkvu daostavim samu.

ALEKSA: Zar misli{ o~e da ti jedan mo`e{ da je odbrani{?

Kosovska hronika 173

PROTA: Ne mislim Aleksa. Ona }e meni da sa~uva du{u. Idite,ne gubite vreme. Ja sam toliko star da mi nikakvazemaqska sila ne mo`e ba{ ni{ta.

DRAGO: Blagoslovi o~e.(Okrete se telima Nikole, Jovanke i Jovana)Pra{tajte, vi bar vi{e nemate briga.

PROTA: Sloga neka vas prati i Bog neka vas sa~uva.

DANILO: Slavoqube, volove upregni u dvokolicu, kowe pove`iteza wih, tor otvorite nek se ovce razi|u. Na}i }e novoggazdu.

DANILO: (Utr~a u ku}u i iz we donese ikonu svoje krsne slave.Zagleda se u wu)Bo`e neka je carstvo tvoje, sila i slava. Slavo mojasveti Jovane do ju~e si gledao `ivot na mom ogwi{tu adanas mi daj snage i pameti da izbavim ovu decu. Arnautimi u pro{lom ratu ubi{e oca. Danilo se zvao. Po wemume i krsti{e. Eh... u ovom }e ratu mo`da ubiti mene.Neka... neka je samo po redu Gospode... Neka po milostitvojoj samo Milin~i}i traju.(Danilo se prekrsti i celiva ikonu)Eto, tako zajedno }emo lak{e preko Prepolca.(Stavqa ikonu pod kaput. Podi`e i oka~i pu{ku nale|a)A sad u ba`aniju, u bastragiju!

Svi se brzo razi|o{e. Na pragu crkve pojavi se prota sa jagwetom narukama.

PROTA: Na Ro`destvo HristovoRo`destvo tvoje, Hriste Bo`e na{vosija mirovi svjet razuma, v wem bozvjezdam slu`a{~i, zvjezdoju u~dhusja,tebje klawatisja solncu pravdi, i tebevjedjeti s visoti vostoka:Gospodi slava tebje.

I ruke i glavu podizao je prema nebu, dok je polako po~eo da veje sneg.

174 Rajko \ur|evi}

SCENA ^ETVRTA

Aleksa i Jevrosima dovode u red svoju ku}u. Aleksa postavi nisku sofru itrono{ce oko we.

ALEKSA: (Udari {akom u susedni trono`ac)E, ’ajde Jevro da sednemo kao nekad.

JEVROSIMA: E moj Aleksa, posle svega smo kod svoje ku}e.

ALEKSA: A {ta }e{ Jevro moja. Ajde nek je sa sre}om.

Kucnu{e se rakijom i nazdravi{e.

Iza le|a im se prikradaju Danica i Slavoqub, kako bi ih iznenadili.Jevrosima ih ugleda preko Aleksinog ramena i sko~i.

JEVROSIMA: Jao, Aleksa vidi, vidi ko nam se vratio.

ALEKSA: (Iznena|eno)Danice, Slavoqube...(Zasuzi od sre}e)

JEVROSIMA: (Zagrli Danicu)E vidi Aleksa kako se izdu`ila. [to kosu postriga}erko?(Grlila je Danicu i plakala od sre}e)Moja devoj~ica. Pobe`e u rat, a da majku nisi ni pitala.

DANICA: Da sam te pitala ne bi ni oti{la.

JEVROSIMA: (Jo{ vi{e ra`aqena)Pa zar ti `ensko da ratuje{?

ALEKSA: Ama pusti Jevro decu da danu du{om. E Danice moja, }erimoja... ’ajde deco sedajte.

SLAVOQUB: (U uniformi sa bombama koje su visile na opasa~u ipu{kom u rukama spusti sve na trono`ac. Iz malevojni~ke torbe izvadi bocu rakije i stavi ispred Alek-se na sofru)Jabukova~a! donosim ti je ~i~a ~ak iz Slovenije. Aj`iveli!.

ALEKSA: Dobro mi do{li.

SLAVOQUB: Boqe vas na{li i `iveli.

Kosovska hronika 175

DANICA: O~e gde je Rade?.

ALEKSA: Ostao Rade da doslu`i rok u jedinici. E deco moja. Bogami tri na{e pu{ke pucale za slobodu jakako.

DANICA: O~e nisam se ja ba{ borila k’o pravi borac. Radila sam usanitetu. Du`ila sam pu{ku sve do Slovenije i natrag,ali nisam pucala.

JEVROSIMA: Ja{ta si,(Gotovo pla~e)ti samo od mene krije{.

ALEKSA: Ama }uti Jevro.

SLAVOQUB: Pa kako je, kako `ivite ~i~a Aleksa?

ALEKSA: E moj Slavoqube, `ivimo k’o posle rata. Ko crkvenimi{evi. Nema hrane, nema semena, nema stoke... nemani~ega.

SLAVOQUB: Nema, nema. Sve }e nova vlast da obezbedi ~i~a Aleksa.Izveli smo revoluciju i ona }e sve da promeni. Steklismo slobodu i mir.(Pokazuje Aleksi pu{ku)Kakva je, a?

ALEKSA: (Znala~ki odmeri pu{ku, pqesnu je po kundaku)Dobra! Kragujevka! Ne znam, ne znam sinko mo`da je takokako veli{ tamo u Sloveniji. Ovde jo{ padaju glave.

JEVROSIMA: Ma {ta sluti{!

ALEKSA: Zna{ Slavoqube balisti ti pre deset dana ubi{e oca.

JEVROSIMA: A nesre}ni Danilo. Hteo je prvi da stigne u Samodre`u.Balisti ga preteko{e. Ubi{e ga na ku}nom pragu.

SLAVOQUB: A {ta }e{ ~i~a. Rat! Toliko mladih zatrpa zemqa.

ALEKSA: I protu su zaklali. Crkvu nam zapalili...

DANICA: (Ustade i Aleksi spusti obe ruke na ramena poku{ava-ju}i da ga ute{i)’Ajde o~e pusti sad to. Nemamo crkvu, nemamo popa alinam i ne treba. Novi `ivot! Novi `ivot nosi napredako~e!

ALEKSA: Ne razumem ’}eri da li me ti to te{i{ ili sramoti{. Abi}e tu jo{ posla, za popove. Jo{ kako...

JEVROSIMA: Aleksa ne sluti zlo, crniku.

176 Rajko \ur|evi}

SLAVOQUB: Ama nemojte tako. Meni je dosta i rata i ~uda. Vidi{~i~a da se narod vra}a svojim ku}ama.

ALEKSA: Vra}a se, vra}a, ali nekako pogrbqen...

DANICA: E sad... o~e

ALEKSA: Kao da smo mi bili uz okupatora a ne oni. Kao da smo miwih pqa~kali, palili i klali, a ne oni nas!(Aleksa se naquti)I sad posle rata, vrebaju sinko balisti. Jedni su jo{ ubunkeru a drugi ho}e na vlast.

SLAVOQUB: (Ustade, popravi opasa~ i zate`e {iwel nagla{avaju}isvaku re~)Sti`e, ~i~a, na{a narodnooslobodila~ka vojska. Sve }eda se sredi! More, bi}e svega u izobiqu! Ma ba}u{ka,Ruja nakalemio `ito na zuba~i!(U zanosu pokazuje rukama)Iz pirevine ni~e klasje, moj ~i~a Aleksa!

Slavoqub razmeni vesele poglede sa Danicom i zajedno ispr{enizapeva{e.

Da poqu{ko, da poqu{kopoqe {iroko, hejA po poqu ja{u nam kozaci,Sve crvene armije junaci.Smeju se u glas namrgo|enom Aleksi.

SLAVOQUB: Nego da ja krenem, svojoj ku}i.

ALEKSA: Ostani ovde Slavoqube. Nema{ tamo ni prozora nivrata. Po ku}i trn da provu~e{ ne bi se ni{ta oka~ilo.Kod oca sam ti na{ao samo ovu ikonu... I to ti je sinkosve.

Ulazi Arifa.

DANICA: Evo moje drugarice. Evo moje Arife.

Zagrli mladu {iptarku pod fereyom.

ARIFA: Poslo bab malo sira, mqeka i vune.

Pru`i Danici limenu kantu i kudequ vune.

JEVROSIMA: Fala ti ’}eri, mnogo ti fala.

DANICA: Pa kao si Arifa.

Kosovska hronika 177

ARIFA: Dobro sam, dobro.

Vi{e sela negde u brdima odjeknu nekoliko rafala. Arifa `urno pobe`esvojoj ku}i.

SCENA PETA

U sumraku sa pu{kama u rukama stra`are Drago Stojkovi}, Aleksa iwihov kom{ija Milan. Danica im je u korpi donela ve~eru.

ALEKSA: ’Ajde Milane, ’ajde Drago privatite se malo. Ogladnesmoi ozebosmo.

DRAGO: Zna{ {ta sam primetio jo{ u ratu? Kad je ~ovek gladan,vi{e mu i zima.

MILAN: A nesre}a nikad ne ide sama.

Pred wih stupi stasiti mlad oficir vojske, ogrnut {iwelom.

KAPETANJANKOVI]:

Dobro ve~e, drugovi.

ALEKSA: Od kabanice ti juna~e ne vidim ~inove.

KAPETANJANKOVI]:

Ma kakav junak, jedva se dr`im na nogama.

ALEKSA: Junak jesi kad si do{ao da se lomata{ po ovom na{emKosovu.

KAPETANJANKOVI]:

Ja sam kapetan Jankovi}. Sedite qudi, prekidoh vas uve~eri.

ALEKSA: Prava se vojska na nogama do~ekuje. A za nas ovde naKosovu, bogami, jo{ i ra{irenih ruku.

KAPETANJANKOVI]:

Vidim ja i vi ste vojska, a stari?

ALEKSA: Onako od bede.

DRAGO: Tre}i poziv. Mi Srbi smo stalno vojska. Mewamo samopoziv.

178 Rajko \ur|evi}

ALEKSA: Eto ~uvamo stra`u kod prvih ku}a da nas balisti vi{ene ubijaju kao ze~eve.

DRAGO: Jel’ vidi{ Aleksa da do|oste na moju pamet.(Govorio je preko velikog zalogaja poga~e u ustima)Ja sam to predlag’o na Bo`i} ~eteres prve. Badava smoi{li u be`aniju, badava ratovali do Austrije. Opet~uvamo stra`u.

MILAN: [to te stizalo to te ~ekalo.

DRAGO: A ti Milane ~eka{ svaku moju re~ da poktori{ (?) kopoklisar za popom.

ALEKSA: Izvinite gospodine kapetane nismo mi neprili~ni.O{inu pogledom nasmejanog Dragu i Milana.Radosni smo {to ste do{li, pa se malo i na{ale je li?...

KAPETANJANKOVI]:

Ako, ako. Nego, vod mi je gore u {umi, pa bismo se negdesmestili.

ALEKSA: Be`’te u selo kapetane. Mi jo{ spavamo sa oru`jem. Kodbalista se ni{ta nije promenilo.

KAPETANJANKOVI]:

Rasterali smo mi baliste u Metohiji, a sada }emo i ovdena Kosovu.

ALEKSA: Pa sad, kad ste stigli, bi}e da je tako. Samo sinko da sene prevarite, ima ih jo{ mnogo.

KAPETANJANKOVI]:

Mi smo stari samo prethodnica jedinice kojom komandujedrug @ivko.

DANICA: Pa jel’ to onaj @ivko {to je ratovao na Jastrebcu?

Danica se prvi put ukqu~i u ovaj razgovor i pri|e malo bli`e. KapetanJankovi} tek tada ugleda na woj vojni~ku bluzu.

JANKOVI]: Da taj, drugarice! On je ve} sigurno stigao do Vu~itrna.

DANICA: Pa ’o}e li ovamo?

JANKOVI]: Ho}e! Za dan, dva on je tu.

DRAGO: ’Ajd da vidimo i druga @ivka, a Milane. Bog `iveo druga@ivka!

MILAN: I nas da `ivi. Da `ivi ugledamo druga @ivka.

JANKOVI]: A kako se ti zove{, drugarice?

DANICA: Ja sam Danica Mihajilovi}, odavde iz Samodre`e.

Kosovska hronika 179

JANKOVI]: Danica iz Samodre`e? Danica Kosovka! Ha, ha, ha imamja poruku i za tebe i za tvoga oca Aleksu, li~no od druga@ivka.

Danica se obradova.

ALEKSA: Ja sam wen otac Aleksa.

JANKOVI]: E pa zdravo dru`e Aleksa.

ALEKSA: Zdravo gos... ovaj dru`e... ja nekad ovako, nekad onako i uratu sam brkao. Ne mogu oficiru da ka`em dru`e.

JANKOVI]: Vama je teren poznat. Moramo prona}i i obele`itisvako gnezdo i svaki bunker [abana Buwakua i wegovebande. Pet hiqada {iptara primilo je oru`je u Drenicikao narodnooslobodila~ka vojska. Sumwa se da su ihpridobile balisti~ke bande. Moramo krenuti.

SCENA [ESTA

Na zastira~u od ov~ijih ko`a na prekr{tenim nogama sede: Abdula iRaim. Lewo pu{e i sr~u ~aj.

RAIM: Ti si Abduq ka`e{ putovao za vreme rata, trgovao. Paje’l bilo kakve vajde a?

ABDUQ: Bilo je bab Raim, bilo.

RAIM: Pa ima{ li ne{to stoke? To je blago. Para i vredi i nevredi ni{ta, jok!

ABDUQ: Ha, ha, bab Raim nije Abduq vi{e }obanin, pa da }uvabivoqice. Moj Ifisaka`u Abduq lud! Rat, a oni raz-grabili ovce i goveda. Ja, jok! Ni stoku, ni pare!

Iz nedara vadi maramu lagano je dre{i i prstima razvla~i dukate izlatni nakit.

RAIM: Takom Boga to za svako vreme vaqa Abduq.

180 Rajko \ur|evi}

ABDULA: Ima Abduq jo{ toga bab. Ima. Mogu da kupim i stoku i}obane. A tebi }u bab Raim zlatne zube da napravim. Evoovakve.(Iz marame pokaza Raimu most ne~ijih zlatnih zuba)Neka svi vide bab Raim da ti je Abduq postao rod.

RAIM: ^ast mi Abduq, ~ast... ama, re~e rod?

ABDULA: Rod! Obe}ao si mi Arifu!

RAIM: Moju ne pori~em, nikad. Nego velim jo{ se nije smirilo.Jo{ pucaju pu{ke.

ABDULA: Ne mogu da ~ekam. Neka se vidi da imam porodicu, babRaim.

RAIM: Arifa!

Arifa se ne~ujno pribli`i i stade korak, dva iza wih.

RAIM: Arifa, do{o Abduq da te vodi.

ABDULA: Ovo je za tebe bab Raim.(Pru`i mu yepni zlatni sat)A ovo je za tebe Arifa, podi`e uvis zlatni lanac imedaqom.

Raim ne okre}u}i se klimnu glavom i Arifa tek tada primi dar odAbdule.

RAIM: Trebalo bi da se veselim ali ne mogu. Mu{ka mi decapomre{e i `ena. Arifa mi je sve Abduq. Pa neka tibude!

ABDULA: Ja }u ti biti kao sin bab Raim.

RAIM: Veli{, kao sin... ha, ha, ha.

Odjeknu{e napoqu rafali. Abdula lako sko~i i kroz malo zazidano oknopogleda {ta se doga|a.

ABDULA: Vojska i oni {kaveqi s’ wima.

RAIM: Mnogo strada{e, mnogo.

ABDULA: \abe se raduju {kaveqi, rat jo{ nije zavr{en.

RAIM: Ovaj je zavr{en. [ta bi bi.

ABDULA: @ali{ ti wih bab ili se pla{i{? Ti wima vunu, onitebi vojsku, ti wima sir i mleko a oni ’o}e da skidajufereye, da nas osramote.

Kosovska hronika 181

RAIM: Vojska nas ne dira, a ni na{u decu. Do{li su da gone[abana Buwakua, da ima pamet on bi oti{ao. Krv sepla}a Abduq.

ABDULA: Kako? Kako da ga gone kad oni i ne znaju gde je [aban?

ARIFA: Znaju! Ka`u da je gore u bunkeru kod Selca. Danas }e daga opkole.

ABDULA: Kako da ga opkole?

ARIFA: Jedna vojska odavde, druga od Vu~itrna.

ABDULA: Neka, neka gone... ja se ne bojim, ja nisam ratovao.

Pri|e Arifi, koja se spremala da po|e sa wim pakuju}i ne{to od ode}e uneku vre}u. Abdula iz vre}e izvu~e {alvare, maramu i fereyu.

ABDULA: Nego ne mogu na miru da se `enim. Neka Arifa pri~ekajo{ malo, a ja idem.

RAIM: ^ekaj, ~ekaj da se po~astimo.

ABDULA: Neka slavi}emo bab Raim. Kad se pripuca ja posle nemogu tri dana da stignem do ku}e. Iz vre}e pokupifereyu, maramu i {alvare. Ove Arifine stvari }u daponesem a ti Arifa lep s Danicom...

Abdula otr~a.

RAIM: Hm, hm ~udno vreme, ~udni qudi. Da{ mu devojku, a onuzima {alvare... ’O}e da se `eni ne}e da ~eka, ’o}e da~eka ne}e da se `eni.

SCENA SEDMA

U {tab jedinice kapetana Jankovi}a ulaze Neziri i Hiseni, dvojicafunkcionera nove vlasti na Kosovu i Metohiji. Nosili su ko`nemantile, ko`ne ka~kete i ko`ne ~izme.

NEZIRI: Smrt fa{izmu drug Jankovi},(Odse~e Neziri ne pomiwu}i vojni ~in kapetana Jan-kovi}a)U ime Oblasti Kosova i Metohije donosimo ti va`nuporuku.

182 Rajko \ur|evi}

JANKOVI]: Zdravo drugovi...

NEZIRI: Ja sam Neziri i drug Hiseni(Pokaza rukom na svog pratioca)Donosim za za tebe drug Jankovi} i lepe li}ne vesti.(Iz yepa mantila izvadi papir i pru`i Jankovi}u)Dobio si dru`e unapre|ewe. A vala i red je, da se maloodmori{. Te{ko je po ovim na{im brdima.

Kapetan Jankovi} se obradova unapre|ewem.

JANKOVI]: Nema odmora dok traje obnova, je li tako drugovi.

NEZIRI: Tako, tako. Va`no je da smo rat zavr{ili i okupatoraisterali.

JANKOVI]: E, pa rat ovde na `alost jo{ traje. I ko zna koliko }ejo{ na{ih qudi da izgine.

NEZIRI: Tako, tako a ti }e{, drug Jankovi} uskoro da `ivi{mirno u velikom gradu.

JANKOVI]: Ma kakvi uskoro. Tek ju~e smo likvidirali [abanaBuwakua a jo{ su pune {ume wegovih balista. Dok sve nezavr{imo meni ne trebaju nikakve olak{ice.

NEZIRI: Drug Jankovi}, nam u Oblasti je stigao izve{taj da stetog Buwakua ubili, a on nam je trebao `iv. Ka`u da stevrlo, vrlo o{tri!

JANKOVI]: Kako o{tri? Kako o{tri, kako ubili? Vaqda likvi-dirali. Troje qudi mi je te{ko raweno...

NEZIRI: Tako, tako. Niste me dobro shvatili. Bilo {ta bilo.Va`no je da ste tu stvar izveli do kraja. Da se vi{e nepomiwu baqisti pa baqisti.

JANKOVI]: E, pa ovo je tek po~etak, drugovi.

NEZIRI: Dobro, dobro. Tako, tako. Pravilno. Evo jo{ jedne va`nevesti za vas.

Iz drugog yepa mantila, izvadi jo{ jedan dokument i pru`i kap.Jankovi}u.

JANKOVI]: (Kapetan nervozno otvori papir)[ta je ovo?!(Upita uzbu|eno)

NEZIRI: Kraj vojne uprave na Kosovu,(Naglasi svaku re~)

Kosovska hronika 183

JANKOVI]: Kako kraj vojne uprave? Pa ja o~ekujem poja~awe a sti`edemobilizacija.

NEZIRI: Drug Jankovi} Bratstvo i jedinstvo su tekovina na{erevolucije. To ne sme da zameni osvetoqubivost irevan{izam. Mi smo tu da sejemo poverewe i bratstvo ijedinstvo.

JANKOVI]: ^ekaj, pa ko to pori~e? Pa jel’ imaju ti u Beogradupameti? Ovde padaju nedu`ne glave, a oni ukidaju vojnuupravu. Bande balista...

NEZIRI: Ne, ne. Gde vi vidite bande? To je {a~ica zavedenih. Kadshvate tekovine na{e revoqucije, bi}e sa nama.

JANKOVI]: Zar zlikovci da budu sa nama? Kakva {a~ica zavedenih.Od te {a~ice zavedenih {ezdeset hiqada prognanihqudi jo{ ne sme da se vrati na Kosovo i Metohiju.

NEZIRI: O{trije i zvani~nije)Drug Jankovi}... mi smo se jo{ u toku revoqucije dogov-orili da ne}e biti kolonizacije Kosova i Metohije. Jaznam,(Naglasi svaku re~)da ste vi kao komunista svesni.

JANKOVI]: Svestan sam da znam ni koji ste to vi, ni gde ste se, ni{ta ste se to dogovorili. Slu{aj ti, dru`e ~etres prvebalisti kao pomaga~i okupatora su hiqade qudi pobili.Desetine hiqada qudi je proterano sa Kosova iMetohije. Svi su oni `rtvi i jo{ nisu vra}eni svojimku}ama. Svako `ivi zna kakav je ovde bio teror balista isvako po{ten zna {ta je danas ovde.

NEZIRI: Mi ni{ta ne radimo na svoju ruku. Zajedno sa vrhovnimvo|stvom na{e revolucije u Beogradu doneli smo odlukuo povratku i postavili rok. Ko se ne vrati do tog roka,gubi zemqu.

JANKOVI]: Pa kako da se vrate? Ovde se jo{ ubija. [ta jo{ ka`udrugovi iz Beograda? [ta }emo sada da radimo sa {ez-deset hiqada onih, {to ih je Musolini naselio izAlbanije po Kosovu i Metohiji? [ta }emo sa timMusolinijevim miqenicima. On ih je nastanio po tu|imku}ama, dao im tu|u zemqu. Gde }e vlasnici?!

Upadaju Slavoqub i Danica.

184 Rajko \ur|evi}

SLAVOQUB: Dru`e Jankovi}u, hitno je oprosti...

DANICA: Do{ao ~ovek iz sela Qub~e, ka`e da su balisti jutrosnapali selo i ubili ~oveka i `enu. Tra`e vojsku, hitnoje!

NEZIRI: Oooo, drugarice, tako mlada, a tako ratoborna. Opalipu{ku neki zavedeni pojedinac, a vi odmah tra`itevojsku.

DANICA: Ja sam dru`e skojevka iz rata. Sad poma`em u hvatawubalista.

NEZIRI: Dobro, dobro. Pravilno, ali te pojedina}ne slu}ajevemo`e da re{i i civilana vlast. Zato smo mi tu, da sejemopoverewe. Pa mi, isto tako, znamo da ovde jo{ imaostataka srpske bur`oazije sa kojom smo mi ras}istilijo{ tokom revoqucije. Sad imamo – AKMO.(Nagalsi svaku re~)Autonomnu kosovsko – metohijsku oblast. Drug Tito namdao, li}no. [iptarski narod je jo{ u revoqucijiizborio svoju ravnopravnost. Bira}e i bi}e Danilabiran, ako treba i na najodgovornija mesta.

JANKOVI]: (Stupi napred i naredi)Kosovska brigada sutra rano napu{ta Kosovo, po nare-|ewu odozgo!

SCENA OSMA

Ispred ku}e Aleksa o{tri i klepa kosu.

Prilaze Danica i Slavoqub, koji nosi praznu vre}u od ramena, gotovo, dozemqe. Prate ih ]amil i Jusuf, Abdulina bra}a, nose}i duge gvozdene{ipke za pretresawe sena i slame, tra`e}i tako skriveno `ito. Crvenetrake na wihovim rukavima daju im va`nost nekakvih zvani~nih,dr`avnih organa. Aleksa ih, kradu}i samo o~ima, kratko odmeri.

ALEKSA: Oooo...

DANICA: Eeee..., zdravo. Sa dobrovoqnim otkupom `ita po~e}emood na{e ku}e. Li~ni primer!

ALEKSA: Da se da, nego kako!

Kosovska hronika 185

DANICA: E, na{a ku}a treba da izmiri vi{e, no ostale.

ALEKSA: Samo si zaboravila da ka`e{, }erko, da mi `ita nemamo.Celo selo zna da nam balisti zapali{e `ito jo{ ukrstinama, {to je “leba – Pa u meni je!”

DANICA: Nisam zaboravila, rakala sam.

ALEKSA: Pa {ta onda pretresate?

DANICA: Tako je po zakonu. Mora da se pretrese i kad se ne na|e,ima{ rok da se sna|e{ i izmiri{ narez. Napred drugovi,izvr{avajte! ]amil i Jusuf okolo po~e{e da bu{e{ipkama, tra`e}i sakriveno `ito.

ALEKSA: A za{to to ne izvr{avate po {iptarskim ku}ama? Ako jeto zakon, za{to za wih, otkupa nema!

DANICA: Za wih dobrovoqni otkup ne va`i. Oni se bore napoliti~kom zadatku. Skidaju zar i fereyu svojim druga-ricama, {to je ostalo iz stare dr`ave. To je napredak.

ALEKSA: Nije im dr`ava, vaqda, `enama stavqala fereye. Na-predak, nema {ta! U na{e `ito zataknete barjak, paterate za Albaniju, a narod ovde jede muvar! Umireiznuren i gladan!

DANICA: Otac si mi i nikada ti re~ nisam povratila, ali smem dati ka`em – pun si mr`we!

ALEKSA: Sme{ da ka`e{, sme{, ti si sada vlast, a i ovi poredtebe su vlast, pokaza na ]amila i Jiusufa. A i tiSlavoqube, kako samo tako brzo zaboravi deda i oca?Jo{ se u grobu nisu ni o’ladili?! Umete samo da ginete, aposle...

SLAVOQUB: ^i~a Aleksa, moramo biti svesni. Revolucija ne trpikolebawa. Zadatak je zadatak!

DANICA: Stidim se zbog tebe!

ALEKSA: A i treba da se stidimo, treba. Balisti protera{estotine hiqada Srba iz Kosova i Metohije, a vi zabra-niste Srbima da se vrate. Drugima, {to su nekako iopstali, imawa proglasiste za dru{tvene pa{wake, paiseliste tako ~itava sela. Tre}i, sami prodaju[iptarima zemqu za `ito da izmire tu pqa~ku {to jezovete dobrovoqni otkup. Hektar zemqe – yak `ita!

DANICA: To je neprijateqsaka propaganda!

186 Rajko \ur|evi}

ALEKSA: A ti si neprijateqska slu{kiwa,(Grmnu gnevno i baci i kosu i kosi{te)

DANICA: Drugovi! Drugovi odri~em se javno svoga oca! Jevrosima,koja je sve vreme zaplitala pocepane ~arape, samorazveza maramu, prekrsti se i tiho zaplaka.

SCENA DEVETA

Nekako sve~ano, zvani~no i radosno Slavoqub i Danica ulaze u kan-celariju kod [aqokua, predsednika mesnog odbora. Zastado{e kod vra-ta, doteruju}i jedno drugom uniforme. Na drugom kraju kancelarije oko[aqokuovog stola, pu{e}i, sedeli su Abdula i wegova bra}a. Kakougleda Danicu, [aqoku sa glave skinu {iptarsko ke~e, i iz stola izvadii natu~e ka~ket sa izvezenom petokrakom i zauze slu`beni stav.Radosno pri|e Slavoqubu i Danici.

[AQOKU: Oooo, koga to vidim, drugarica Danica i drug Slavoqub.Eeee, ba{ ste me obradovaqi.(Pozdravi ih prvo sa pesnicom na slepo~nici, zatim imqubazno i predusretqiv pru`i obe ruke)

DANICA: Dru`e. [aqoku, mi smo do{li, drug Slavoqub i ja,odlu~ili smo da se registrujemo.

[AQOKU: Eeee.

DANICA: Pa da mesni odbor vidi i da posvedo~i.

[AQOKU: Eeee, vidi, vidi, qepo, qepo. A imamo jo{ jedno ven~awe.

SLAVOQUB: Je li, a wazzu ko to?

[AQOKU: Abdula i Arifa. Drugarica Arifa je prva na na{emKosovu skinula fere|u. Napredak!

DANICA: Napredak.

SLAVOQUB: Napredak, nema {ta.

Kosovska hronika 187

[AQOKU: Napredak, na sve strane. Evo, drugovi,(Pokaza glavom na Abdulu i wegovu bra}u)drugovi su podneli molbe za bora}ki sta`. Zna{, bilobi dobro da i ti Danice posvedo}i{.

DANICA: Ja, za bora~ki sta`, kome?

[AQOKU: Abdula, drug Abdula i wegova bra}a. Drug Abdula, evo,naveo u moqbi,([aqoku odjuri i donese sa stola molbu, koju su o~i-gledno bili sro~ili jo{ pre Danicinog i Slavoqubovogdolaska),da je iqegaqno radio za na{u revoquciju i da je prekoArife, svoje verenice, jeq se tako ka`e po novom, da –verenice, obave{tavao revoqucionarne snage o kretawuneprijateqa...

DANICA: Dru`e [aqoku, mo`emo li nasamo?

Povede ga u stranu.

[AQOKU: Samo, drugarice Danice, da zna{ ovo je poqiti}ki mnogozna}ajno. Zna{ da su drugovi iz Oblasti zauzeli stav irekli...

DANICA: Slu{aj, dru`e [aqoku, Arifa i ja smo odrasle uSamodre`i. Jeste ona do{la i rekla kojim putem dabe`imo od balista i da je to poru~io wen otac Raim.Abdulu nije ni pomiwala. Naprotiv, Abdulu je pomenuo[aban Buwaku kada je one no}i napao na{u ku}u. JaAbdulu, istina nisam videla sa [abanom, ali ga je[aban pomenuo.

[AQOKU: Danice, Danice,(Prekide je i posavetova dobronamerno)Nije bratstvo i jedinstvo, ako ispadne da su se samo Srbiboriqi u ratu. Mi ne smemo do podcenimo doprinosAbdule i wegove bra}e i drugih drugova. Evo, evo da}uje{ molbu. Abdula Muqoj je od samog po}etka rataprikupqao podatke o kretwu neprijateqa i doma}ihizdajnika i dostavqao revoqucionarnim snagama idugarici Danici. Zar je va`no, te dve re}i, drugariciDanice, ako se druge revoqucionarne snage ne bune. Evo,radio je nesebi}no, }esto `rtvuju}ii svoj `ivot.Svedoci su Muqoj ]amiq i Muqoj Jusuf. Evo, sad zaJusufa: prikqu... }io se narodnom pokretu i revoquciji

188 Rajko \ur|evi}

od po}etka revoqucije zajedno sa svojom bra}om]amilom i Abdulom. Evo, sad samo jo{ za ]amila. Sveisto, pristupio revoquciji od po}etka, svedoci MuqojJusuf i Muqoj Abdula... u prisustvu drugarice Danice...sve u prisustvu drugarice Danice. Tako, tako samo da seovde potpi{ete.(]amil, Jusuf i Abdula potpisuju)E, {to ste me obradovaqi. Ne, mnogo ste me obradovaqi.Ovo je Danica. Danica, Kosovka! I Slavoqub – borac!

SCENA DESETA

Ispred [aqokua stoje Danica i Slavoqub. [aqoku otvori kwiguven~anih i oni se pojedina~no upisa{e kao ven~ani bez ikakvih for-malnosti. Kao svedoci na ven~awu, otiscima pal~eva, overi{e, ]amil iJusuf. Svi kratko ~estita{e Danici i Slavoqubu.

[AQOKU: A sad, Abdula i Arifa. Svi revoqucionari da se revo-qucionarno registruju istog dana. Napredak, jeq tako,(Okrete se [aqoku ]amilu i Jusufu. Obojica klimnu{eglavom i u znak pozdrava revolucionarnih ven~awastavi{e po desnu ruku na grudi)Abduqa! Ej, Abduqa!

Abdula stupi napred sa Arifom. Mlada {iptarka je bila sva u svili.Kao ven~i}, na glavi, preko podvezane svilene marame, visila je niskadukata. Abdula je, umesto suknene dolame, koju je stalno nosio, na sebiimao kratak ko`ni kaput, kakav su nosili visoki oblasni rukovodiocii revolucionarni organi, uop{te. Danica se iznenadi sve~anim izgledomArife i obradova se. Pri|e da joj iskreno ~estita, zagledaju}i joj u lice,koje jo{ od detiwstva nije videla bez fereye i koje je svetlelo belinom,nikada ne dotaknutu suncem. U toj belini lica kao da se ogledala israme`qivost i neka posebna nelagodnost.

DANICA: [to si tu`na? Jel’ to pla~e{?

Arifa samo zatrese glavom. Danica na velikom lancu ugleda zlatnimedaqon na Arifinim grudima. Zaprepa{}eno ga dohvati rukom. Drhta-vim prstima razdvoji wegove poklopce i gotovo kriknu.

DANICA: Medaqon?! Jovankin... Jovankina slika... Qubo... Qubo,pritr~a Slavoqubu.

Kosovska hronika 189

Bez ijedne re~i svi su stajali kao ukopani.

SCENA JEDANAESTA

Ogrnut ko`nim mantilom, zablenut u dim svoje cigarete u polutamikancelarije sedi predsednik Oblasti, Neziri. ^uje prvo lak{e, a zatimsna`nije kucawe na vratima.

NEZIRI: Do|i sutra, odbrusi mrzovoqno. Ne obaziru}i se na toispred wega banu Danica.

DANICA: Dru`e Neziri...

NEZIRI: Je li zakazano za danas?

DANICA: Nije, ali je hitno.

NEZIRI: Do|i onda prekosutra.

DANICA: Dru`e Neziri, dolazim slu`beno iz Samodra`e, hitnoje.

NEZIRI: (Prave}i se da je tek tada prepoznao Danicu, on ustadeod stola i krete joj u susret)Oooo, koga to vidim. Danica skojevka, Danica Kosovka,a? Mi smo se posledwi put videqi u Samodre`i, je qitako?

DANICA: Da, kada smo birali mesni odbor.

NEZIRI: Sedi, sedi drugarice Danice. Evo, vidi{ kako je ovde.Sastanci pa konferencije, dawu i no}u. Vi bar tamoimate ~ist vazduh.

DANICA: Zagadilo se mnogo toga u Samodre`i, dru`e Neziri.Zato sam i potegla ovamo.

NEZIRI: Jeq tako? A ko to tamo zaga|uje.

DANICA: Kako da ti ka`em, nismo uradili ba{ sve do kraja.

NEZIRI: Dobro je da si samokriti}na, drugarice. A za{to niste?

190 Rajko \ur|evi}

DANICA: (Zakora~i prema Neziriju, re{ena da vrati razgovor naono za{to je i do{la, iz vojni~ke bluze izvadifotografiju i energi~o je predade Neziriju)To je moja drugarica Jovanka, iz Slakovca. Zaklali su jebalisti i wu i wenog brata i oca.

NEZIRI: (Vrati mirno fotografiju)Tako, tako. A {ta }e{, rat je odneo mnoge `rtve.(Neziri ravnodu{no ra{iri ruke)

DANICA: Da, tako je, samo, taj medaqon, vidi se ovde na slici,(Ispred o~iju mu pokaza detaq na fotografiji)taj medaqon je Abdula Muqoj sada poklonio svojojnevesti Arifi. Slu~ajn sam ga prepozanla na ven~awu.

NEZIRI: Abdula? Ne mogu imena da se setim. Samo pazi, Muqoj je}estita famiqija. Sada se se}am, pa i ti si posvedo}ilada su radiqi za na{u revoquciju.

DANICA: Ja sam rekla predsedniku mesnog odbora, drugu [aqoku,da ja o tome ni{ta ne znam... a on mi je objasnio da je tostav u Obalsti i...

NEZIRI: Dobro, dobro. Samo ne mo`e to tako, te jeste, te nije.Takav stav drugarice Danice seje nepoverewe u kadrove,kvari me|unacionalne odnose. Uop{te ne znam otkudatakav stav kod tebe. Ajda da razgovaramo kao drugovi, kaokomunista sa komunistom... da nije to uticaj tvojeg oca.Sa}am se, obave{ten sam da je on imao nepravilan, da neka`em, neprijateqski stav po pitawu sprovo|ewadobrovoqnog otkupa vi{kova `ita?

DANICA: Kakav otkup, kakav stav, kakav vi{ak? Otac je bio qut.Zapalili su nam `ito na wivi, ni par~e hleba nije im’ou ku}i, a ja sam mu razrezala obavezu vi{e nego ostalima.

NEZIRI: Tako, tako, ali i taj slu}aj }e se ispitati...

DANICA: Slu{aj, dru`e Neziri, moj otac i moja porodica su se~asno borili u ratu. Nisam ja ovde do{la kod tebe, nizbog oca ni zbog otkupa, nego zato {to sam prepoznalamedaqon zaklane porodice. Otkuda medaqon kod Abdule,to te pitam?

Kosovska hronika 191

NEZIRI: Dobro, dobro. Ispita}emo mi to. Proveri}emo sve. Jasamo ka`em da takav stav, drugarice Danice, {kodina{em daqem razvoju revoqucije, a to je opasno... to jemnogo opasno, drugarice Danice!

SCENA DVANAESTA

U ku}i Slavoqub je nasa|ivao postoqe na niskoj sofri. Danica u|enose}i, malo bra{na u na}fama. Slavoqub okrenu i postavi sofru,zadovoqno tresnu {akom o wu.

SLAVOQUB: [ta ka`e{, {ta ka`e{ Dano? Ku}imo se polako, a?

DANICA: E, ba{ je lepa,(Se i male na}ve postavi na trono`ac pored vatre)

Spoqa se za~u da ih neko doziva: Doma}ineee, eeej, doma}ineee. U ku}ustupi [aqoku pra}en Abdulom.

[AQOKU: Qubooo.

SLAVOQUB: ’Ajde, drugovi, ’ajde!

[AQOKU: Smrt fa{izmu!(Stavi pesnicu na slepo~nicu)Zdravo, dru`e Qubo.

SLAVOQUB: Zdravo, zdravo, izvolite sedite. Vi ste prvi za ovomsofrom, pa da nazdravimo.([aqoku i Abdula poseda{e na trono{ce oko sofre)Ajde, Danice, po~asti qude.

[AQOKU: ^asti nas Danica qepo po Oblasti i srezu!

SLAVOQUB: Za{to?

[AQOKU: Nismo joj po voqi, pa nas opawkava kod drugova. Eeee,Qubo, moram da ti ka`em da smo na sastanku mesnogodbora istupawe drugarice Danice ocewiqi, kako da tika`em, kao uskogrudo i revan{isti}ko.

ABDULA: Dru`e Qubo, jeste jo{ dok je vojska bila ovde, stalno jenagovarala komandanta na osvetu, kao da je hteqa da ka`eda smo svi mi ovde bidqi baqisti.

192 Rajko \ur|evi}

[AQOKU: Jeste, kao da smo svi mi baqisti. Nije qepo, dru`eQubo. Evo i sam zna{ ustezala se da Abduqi posvedo}izasluge za revoquciju, jeste.

DANICA: (Obrisa ruke od bra{na i krenu qutito prema wima)Ko je zaklao Jovanku, wenog brata i oca, to ja tebe pitam[aqoku? O kakvoj revoluciji tu tru}a{?

[AQOKU: Tvoje dr`awe Danice, to je nepoverewe prema novojvlasti! Dobro, de sad, u ostaqom, mi smo ovde slu`beno.Zna{, vi jo{ niste izmirili obaveze za davawe...

SLAVOQUB: Kakve obaveze!

[AQOKU: Masti, vune, mesa.... sve redom.

DANICA: Mar{ napoqe iz ove ku}e!

[AQOKU: Moqim?

DANICA: Mar{ napoqe, kad ka`em!

SLAVOQUB: Danice!

[AQOKU: Neka, neka...

[aqoku i Abdula krenu{e prema vratima.

SLAVOQUB: Ama, stanite, drugovi!

[AQOKU: Neka, drugi put }emo ni drug}ije. Poqako, poqako, vre|arevoquciju, vre|a organe i vlast!

SLAVOQUB: Drugovi, stanite. Stanite, sve }e da se istra`i irazjasni.

[AQOKU: Poqako, samo poqako. Sve se razjasilo.

Abdula i [aqoku nestado{e kroz vrata.

DANICA: ’O}e da me zablesave, pa jo{ i prete. Osilio se [aqoku.(Gnev je iskaqivala me{awem testa u na}vama)

SLAVOQUB: Opet ti.

DANICA: Vlast! Nismo se borili za takvu vlast!

SLAVOQUB: Prekini, ~uje{ li! Niko da ti doka`e, a ti stalno tera{svoje. Jovanka, pa Jovanka! Pa zar malo mladih zatrpazemqa. Mo`e{ li ti da ih o`ivi{?!

DANICA: Ama, vidi{ li ti ~ove~e i{ta ili tako, tetura{ k’oslepac po {umi?!

Kosovska hronika 193

Nastade mukla i duga ti{ina. Danica se polako ispravi. Rukom dota~ele|a, pa zatim stomak ispod grudi i neka neobi~na radost ozari joj lice.

DANICA: Idem, idem da popijem vode. Osmotri Slavoquba. Idemda popijem dve ~a{e vode. Opet osmotri zabrinutogSlavoquba za sofrom. Ka`em... mislim, da popijem dve~a{e za nas dvoje, re~e sa naro~itim osmehom.

SLAVOQUB: (Naglo se prenu i sko~i gledaju}i u Danicu, koja sezagonetno sme{ila)Dve ~a{e za vas dvoje.(Pritr~a Danici, zagrli{e se i zajedno poseda{e napod)Jaoj, hahaha, znam!

DANICA: Ni{ta ti ne zna{.(Smejala se i udarala ga pesnicama u grudi)

SLAVOQUB: Javi}emo Jevrosimi i Aleksi... sad }e ~i~a da popustipred unukom...

Spoqa za~u{e galamu i povike: Danice, Slavoqube! U sobu upade Danicinbrat Rade.

RADE: Qubo, Danice, izgore vam `ito. Zapalili vam `ito.Prolazim teraju}i stoku i vidim zgari{te od va{eg`ita. Izgorelo sve, k’o nama lane.

DANICA: Qubo, Qubo...

SLAVOQUB: Znam! Sino} su ga zapalili i jo{ pucali na mene!

DANICA: I ti to krije{ od mene!

SLAVOQUB: Da te ne prepadam, {ta }e mi to!

DANICA: Koga skriva{ to Qubo?!

SLAVOQUB: Nikoga! O}u bar da mi jedan dan pro|e u miru!

Kao bez du{e u ku}u utr~a Drago Stojkovi}.

DRAGO: Qudi, Qubo, Danice, Rade, {ta se ovo ovde de{ava? Gdese mi to nalazimo i ~ija je ovo zemqa i dr`ava?!

SLAVOQUB: [ta ti je ~i~a?

DRAGO: Kako {ta mi je! Eno, [aqoku doseqava Abdulu u Samo-dre`u. Tobo`e doseqava ga mesni odbor, a ustvari,doseqava ga [aqoku.

SLAVOQUB: [ta me briga ko se gde doseqava. Abdula se o`enioodavde. O}e u novi rod kod Raima.

194 Rajko \ur|evi}

DRAGO: Qubo, zna{ li ti, Qubo, uop{te, {ta govori{? KakavRaim, kakav rod. Mesni odbor dao Abduli ku}u i imawepokojnog Milana Petrovo}a, a sin mu Strahiwa `iv izdrav.

SLAVOQUB: Kako to mogu na tu|e da doseqavaju Abdulu?

DRAGO: Pa, gde ti `ivi{, ~ove~e? Pokojnog Milana Petrovi}asu proglasili za izdajnika, konfiskovali mu ku}u iimawe i dali to Abduli kao zasli`nom komunisti, etotako! Otkud sad Milan izdajnik, kad svi znamo da nije.Sin mu je Strahiwa, bogati, u vojnoj {koli za pilote.[to }uti{ Qubo?!

SLAVOQUB: To ne mo`e biti. Mesni odbor to ne bi uradio.

DRAGO: Mesni odbor, koji mesni odbor?! Eno Abdula istovarasvoje stvari u dvori{tu Petrovi}a. Abdula istovara,[aqoku nadgleda, a ti ne veruje{. Eto tako!

Drago se na vratima sudari sa Raimom, koji mirno stade ispred Sla-voquba.

SLAVOQUB: Jesi li i ti do{ao da osmehnu rekvirira{?!

RAIM: Krv ti je zapaqen sinko, pa se ne qutim. ^uo sam za tvoje`ito. Imam ~etiri krstine, pa dve tebi, dve meni.

SLAVOQUB: (Odmeri Raima)Fala ti.(Pri|e vojni~kom sanduku, otvori ga i izvu~e svoj pi-{toq iz rata)

SCENA TRINAESTA

Dodaju}i, jedan drugom, stvari, Abdula, Jusuf i ]amil useqavali su se uku}u Milan Petrovi}a. [aqoku je tu stajao kao predstavnik vlasti inadgledao. Me|u wih upade Slavoqub.

[AQOKU: Oooo, gde si ti Qubo, da nam malo pomogne{, a?

SLAVOQUB: U tome {to vi radite, samo |avo mo`e da vam pomogne!Reci ti meni, [aqoku, {ta }e Abdula ovde? Koga todovodi da otima tu|u ku}u?!

Kosovska hronika 195

[AQOKU: Zakon! Neprijateqima revoqucije se konfiskuje sve. A,zaslu`ni revoqucionari imaju pravo... dok se taj bur`ujbogatio, Abduq je radio za revoquciju...

SLAVOQUB: Ne vre|aj mrtvog i ~estitog ~oveka. Milan Petrovi} je`rtva. Ubili su ga balisti. Stigo{e ga u be`aniji gorekod Ka~ikola i ubi{e ga volujskom `ilom. Zatuko{e ga.Jel’ on balistima ostavio testament, a?!

ABDULA: Nemoj tako Qubo!

SLAVOQUB: Ti Abdula, ti si gologlav. Ovo garavo ke~e je tvoje.(Slavoqub iz yepa izvadi garavi {iptarski }ulaf)Nagaravqeno ti je kad si mi sino} zapalio `ito i pucaona mene. I ke~e ti je crno i du{a ti je crna i ruke su tikrvave.

[AQOKU: Pazi {ta pri}a{ Qubo, to su ozbiqne...

SLAVOQUB: (Ne obaziru}i se na [aqokua, pri|e Abduli)Ti Abdula tera{ svoje, tera{. Kad nas niste sve poubi-jali u ratu, vi ho}ete sada u miru. Kad opkolismo [abanati uma~e u dimijama.

ABDULA: Nemoj da se {aqi{, dru`e Qubo!

SLAVOQUB: Ma, previ{e je naroda preklano da bi se ja sa vama vi{e{alio. Jo{ od [abanovog bunkera gledam te kakohramqe{ i ko~i{ nogu. Sad mi je jasno. Ja sam te ranio.U levu sam te ranio.(Iz pojasa izvu~e i uperi pi{toq u Abdulu)Skidaj ga}e da svi vide!

ABDULA: Stidim se, nemoj...

SLAVOQUB: Skidaj ga}e kad ka`em! Stidi{ se? A pred Jovankom senisi stideo. Nek svi vide kako si mu{ko. Ma, skidaj,pe’po ti jebem! Spala je tvoja fereya. Za svako vremeima{ fereyu! ^u}e srez, ~u}e Pri{tina, Beograd ima da~uje za ovog tvog komunistu, [aqoku. Sudi}e ti seAbdula.

Pritr~a Rade i Abduli str`e pantalone do kolena.

SLAVOQUB: Medaqon mo`e{ da sakrije{. Nema svedoka za tvojzlo~in, ali beleg od rane ne mo`e{. Ti i tvoje mesoAbdula bi}ete mi svedoci. Gubite se iz ove ~estite ku}e!

[AQOKU: Nemoj tako... mrmqao je ne{to na {iptarskom.

196 Rajko \ur|evi}

ABDULA: Potaepi besa...(Pretio je be`e}i sa Jusufom i ]amilom)

SLAVOQUB: Gubite se! Mar{ odavde! A ti [aqoku, gde si ti bio zavreme rata? Iz kojeg bunkera te istera oslobo|ewe? Sadsi odjedared i revolucionar i komunista i borac.

[AQOKU: Drug Neziri }e za mene da posvedo}i! Ja sam se borio uNarodnoj repubqici Aqbaniji!

SLAVOQUB: Gde se bori{, vidimo, a gde si se borio, otkri}e se.

DANICA: Qubo ve}i si od Jastrebca.

SLAVOQUB: Ma ne brini se ti Danice.

SCENA ^ETRNAESTA

Slavoquba iz zasede napadaju Nezirijev pratilac, Jusuf i ]amil.Onesve{}uju ga udarcima pendreka po glavi, stavqaju mu lisice i uvla~eu Nezirijevu kancelariju. Grubo ga posadi{e na stolicu. Iz polutamepozadiprilazi mu Neziri. Slavoqub jo{ o{amu}en poku{ava da sepodigne.

NEZIRI: (Cimnu ga obema rukama za jaku vojni~ke bluze i posadina stolicu. Mirno mu poravna jaknu i obi|e oko wega)Ajde sedi, nemoj da se ne}ka{, nije ti ovo Samodre`a daradi{ {ta ’o}e{.

SLAVOQUB: (Zamu}enim pogledom prepozna Nezirija i on `ivnu)Dru`e Neziri {ta je ovo? Neka gre{ka?

NEZIRI: U’ap{en si i ne pravi se qud.

SLAVOQUB: U’ap{en? [to u’ap{en?

NEZIRI: Dakqe ti si taj koji oru`jem napada organe narodnevlasti. Brani{ doma}e izdajnike?! Dobro, dobro. Ime iprezime?

SLAVOQUB: Dru`e Neziri, pa ti me zna{.

NEZIRI: Ne poznajem ja nikoga, ko ru{i tekovine na{e revo-qucije.

SLAVOQUB: ^ekaj, pa ne mo`e to tako. Dobro se zna gde sam se borioi za koga sam se borio.

Kosovska hronika 197

U prostoriju upada Danica. Nezirijev pomo}nik se ispre~i ispred we iona u polumraku i ne shvata da je Slavoqub u kancelariji Nezirija. DoSlavoquba dopire wen glas i on poku{a da ustane, ali ga Jusuf, ]amil iNeziri prikova{e za stolicu.

NEZIRI: Ho}e{ da ti se pridru`i i ona, a?

Slavoqub se smiri.

DANICA: Pusti me da u|em. Meni su u’apsili ~oveka. Idem poPri{tini od vrata do vrata od komiteta do milicije, odjednog do drugog va`nog druga i niko ne zna ni{ta, svizuzeti, niko nema vremena, a moj Slavoqub truli u apsina pravdi Boga...

Pomo}nik Nezirija je izgura kroz vrata. Slavoqub je ~uje kako vi~e nanekim slede}im vratima.

DANICA: ^ija je ovo kancelarija? Meni su u’apsili ~oveka... kakonema vremena... [to }uti{? [ta ako si Srbin? Boji{ seda ti pravda ne izmakne tu fotequ... Nemam ja kome da seovde `alim. K’o da su se oni iz bunkera svi preseliliovamo. I}i }u ja daqe...

Glas joj se izgubi niz stepeni{te zgrade.

NEZIRI: Ako ne}e{ da ti se i tvoja trudna Kosovka na|e ovde,drugu pesmu ti meni da otpeva{.(Pred Slavoquba stavi prazan papir i olovku. Od{etalagano iza wega)Pi{i! Pi{i ko je ispqamirao provokaciju, diverzije,paqevine, ubistva i sve to pripi{e organima narodnevqasti.

SLAVOQUB: [ta je ovo qudi, pa gde sam ja to?

NEZIRI: Ne zna{ gde si, je qi? [ta ti misli{ da smo mi ludi i dane znamo da iza tebe stoji stari neprijateq revoqucije,a?

SLAVOQUB: Slu{aj dru`e Neziri...

NEZIRI: Ovde ti slu{a{, je qi jasno? Takve k’o ti mi smo u ratustreqali odmah. Pru~am ti posledwu priqiku. Olak{ajsebi sve i priznaj.

SLAVOQUB: ^ove~e bo`iji, pa ja nemam {ta da priznam.

198 Rajko \ur|evi}

NEZIRI: Mi imamo sve dokaze o tvojoj neprijateqskoj deqatnostii pre ovog napada na organe narodne vqasti. Pi{i... kadsi stupio u redove neprijateqa? Kakav polo`aj i ~inzuzima{? Ko sve pripada va{oj tajnoj, neprijateqskojorganizaciji? Kakav je metod va{eg rada? Ko vam jevo|a? Gde se sastajete? Sve! Mi imamo vremena da}ekamo.

SCENA PETNAESTA

Danica u poodmakloj trudno}i i te{kom mukon cepa drva pored og-wi{ta. Pred wu stupi ~ovek u lepo krojenom gra|anskom odelu salova~kim, kico{ki nakrivqenim, {e{irom na glavi i rukavicama odjelenske ko`e na rukama. Stranac joj se u~ini nekako poznatim.

STRANAC: Drugarica Danica Mihajlovi} udata Milin~i}? Ta~nijei kra}e: Danica Kosovka!(Sme{io se Danici)

DANICA: Uspravi se stewu}i. Jeste, ja sam!

STRANAC: Zna~i dobro sam zapamtio i potrefio ku}u?

DANICA: Razmi{qala je odakle ga poznaje. Jesi.

STRANAC: Upamtio sam ja vas, a i drugovi su mi pri~ali o vama.

DANICA: (Javi{e joj se bolovi i ona se malo povi)Je li, a koji to?

STRANAC: Oni, kojima ste ovih dana pisali.(Boqe natu~e rukavicu i iz unutra{weg yepa izvadipismo)Ili ovo, mo`da, nije va{e?

DANICA: Jeste, pisala sam drugu @ivku. Morala sam. Jo{ na krajurata ~ula sam da je on postao... general. Je li mi {toporu~io za Slavoquba i za sve ovo?

STRANAC: Je li ba{ sve ovako, kako pi{e?

DANICA: Tako i mnogo gore. Znam da je drug @ivko to s’vatio.

Kosovska hronika 199

STRANAC: Da li ste ovoh godina vi bili u vezi sa... mislimpoliti~koj? Jeste li se dopisivali?

DANICA: Nikad, ali sad sam morala.

STRANAC: A je li on u toku rata jo{, da li se se}ate, iznosio nekestavove o na{oj borbi, partiji i... uop{te o na{ojrevoluciji? Da li je pomiwao... mislim onako najvi{ena{e rukovodioce? Je li pomiwao Ruse?

DANICA: Kakve Ruse?

STRANAC: Ruse iz Sovjetskog Saveza.

DANICA: Ma {ta me ti to pita{? Je li me tako drug @ivkopozdravio da me tu ispituje{ budi ti Bog s nama? Ma jeli on dobro?

STRANAC: U na~elu – ne, pojedina~no, ne znam... to nije moja stvar.Vi se, dakle, niste dopisivali, niste sastajali, nije vamse poveravao?

DANICA: Ni{ta te ja ne razumem. O}e li...(Spopado{e je poro|ajni bolovi, uhvati se za le|a, pa zastomak i spusti se na vojni~ki sanduk)Zovi majku. Tre}a ku}a odavde, Jevrosima Aleksina...Aaaa.

Stranac se ustumara, ali su Aleksa i Jevrosima ve} dotr~ali. Dr`e}ismotano pripremqeno platno ispod ruke, Jevrosima podi`e Danicu ipovede je u drugu prostoriju.

JEVROSIMA: Evo me, evo me golubice moja. ’Ajde polako, samo polako,bi}e dobro.(Preko ramena dobaci Aleksi)Gledaj vatru Aleksa.

Aleksa podsta~e vatru i dodade jo{ drva. Okrete se strancu, odmeri gai u~ini mu se poznat. Izvati kutiju sa duvanom i zamota cigartetu.

ALEKSA: Duvani{ li prijatequ?(Ponudi mu kutiju sa duvanom)

STRANAC: Da, ali ja to,(Zamota rukama)ne umem.

ALEKSA: ’Ajde ja }u ti zaviti. E, evo ti.

200 Rajko \ur|evi}

STRANAC: (Pripali cigaretu, povu~e dim i zaka{qa se do suza)Au, al’ je gorko.(Ispqunu trun duvana)

ALEKSA: E, ovde nam je sve tako. Gorak nam duvan. Gorak nam ’leb.Goraka nam voda. Gorak nam `ivot.

STRANAC: Pa dobro, ~ovek sve izdr`i stari, je li tako?

ALEKSA: Ovo vi{e ni najtvr|a du{a ne mo`e da podnese i izdr`i.

STRANAC: A {to ti to toliko smeta dana{wica, a stari?

ALEKSA: A {ta mi smeta? Zlo i naopako da ti to nabrajam,prijatequ. Evo, ra|a se. Neka se rodi samo `ivo i zdravoi ne daj mu Bo`e da se seli i da ratuje. Ali ne daj muBo`e ni ovakav mir.

STRANAC: Vala stari,(Natu~e boqe rukavicu)ako ti u tvojim godinama ne vidi{ {ta je sve novo doneladana{wica?!

ALEKSA: Vidim ja sinko. Sve vidim. Od toga {to vidim gore mi jesamo ono {to ose}am.

STRANAC: (Primeti da Aleksa oslu{kuje {ta se u ku}i soga|a saDanicom)Dobro je da ste do{li odmah.

ALEKSA: Pa, video sam ja tebe jo{ kad si nai{’o, ali dok smo sespremili, ne mo`e{ pred stranog ~oveka onako u ~emu sise zatek’o.(Aleksa potsti~e vatru)Znamo da je sve pogledala i ~ekala druga @ivka. Ja teugledam i velim, eno sti`e @ivko.

STRANAC: Aaaa, nije.

ALEKSA: A, gde je drug @ivko, {ta on radi?

STRANAC: On je odsutan na du`e. Jeste li se vi sa wim dopisivali?

ALEKSA: Ja, ne. Ku’ }u ja da se dopisujem. Nego, ti si mi nekakomnogo poznat, kao da smo se vi|ali.

STRANAC: Da, da. Bio sam na kraju rata ovde kao kapetan.

Kosovska hronika 201

ALEKSA: Kapetan Jankovi}. Silno se obradova. [ta radi{ sada,kapetane?

STRANAC: Pa, eto...

Iz ku}e istr~a Jevrosima.

JEVROSIMA: Aleksa, Danica dobila sina. Dr`’ se deda, dobio siunuka.

ALEKSA: (Ganuto)Dobio Slavoqub sina. Odmah nekako da mu javimo i da gapitamo za ime.

JEVROSIMA: Dok mu mi pi{emo u apsi i dok se vrati odgovor to }e dase odu`i. Neka se dete zove Danilo. Neka bude Danilo,po dedi.

ALEKSA: To }e ga obradovati. Ne ka`e se badava, nema Milin~i}abez. Nego, deder, kapetane oglasi, ja nemam ~ime!

Aleksa se okretao oko sebe, ali je stranac nestao bez traga.

SCENA [ESNAESTA

U ku}i pored vatre Danica pere ve{. Oko we se igra Danilo, koji ve} imapet, {est godina. Slavoqub je zauzet deqawem nekog dr`aqa. ^uje seudarawe u vrata i Slavoqub krenu da otvori.

DANICA: Ne idi giloruk, Slavoqube.

SLAVOQUB: Mo`da je neko od kom{ija. ^uli su da sam pu{ten. ’Ajde,’ajde, napred.

Oprezan i nepoverqiv, zadenu pi{toq iza le|a. U ku}u u|e stranac,bogato i nekako neobi~no obu~en.

SLAVOQUB: Strahiwa,ti!

STRAHIWA: Ja, Slavoqube.

DANICA: (Obrisa ruke o kecequ i potr~a u susret gostu)Oooo, Bo`e, Strahiwa. A ja se upla{ila.

STRAHIWA: A ko je ovo, to da ne pitam. Vidi se iz daleka.(Sa`e se i pomilova Danila po kosi)Bogami vi Milin~i}i, mno`ite se i bujate.

202 Rajko \ur|evi}

DANICA: Eeee, Strahiwa, Strahiwa, ti leti{ po nebesima, a mimravi Bo`iji, brzo `ivimo i brzo umiremo.

STRAHIWA: (Podi`e Danila u naru~ije)A ti, kako se ti zove{?

DANILO: Danilo.

STRAHIWA: Danilo?! Ne govori se uzalud – nema Milin~i}a bezDanila. Ako, radujem se, da poraste.

DANICA: Izvoli, sedi Strahiwa. [ta tebe nanese ve~eras ovamo.Donosi tawir i slu`i gosta na sofri. Sigurno siumoran i gladan od puta. Slu`i se. Sad izvini boqenemamo.

STRAHIWA: Eeee, pravo veli sa nas onaj Francuz. Vi, ka`e, Srbi ste~udan narod. Prosto se ~oveku izviwavate za svojusirotiwu, koju mu odmah, celu ponudite.

SLAVOQUB: Ne zna on da golog i tako ne mo`e{ skinuti.

STRAHIWA: Pa, kako ste Milin~i}i?

SLAVOQUB: E, kako!(Iza le|a izvu~e pi{toq i polo`i na sofru)

STRAHIWA: Hvala ti, Qubo, {to si mi branio ku}u i jo{ vi{e {tosi mi branio mrtvog oca.

SLAVOQUB: Za{to hvala, pa, branio sam ne{to {to je ve}e i od tvojei od moje ku}e. Branio sam istinu!

STRAHIWA: Dok je to do{lo do mene, ja sam odmah intervenisao. Daj,Bogati, da se ~ovek pusti. Da sam ~uo ranije, ja bih iranije to... pa, sad, va`no je da se nepravda ispravi, je li.

SLAVOQUB: Dok pravda ispravi, le|a se pogrbe. Fala ti {to mepusti{e sa robije. ^ovek se ovde brzo pogrbi.

STRAHIWA: Ne daju nam, brate, da `ivimo. Rade {ta ho}e. Stradalismo ovih godina vi{e, nego u ratu. Podmuklije. E, sad,nekako, u posledwe vreme ne{to se kao, malo promeniloprema Srbima. Ne napadaju vi{e tako otvoreno.

STRAHIWA: ^ekaj Slavoqube. Vidim zamandaqena ti je kapija, zapojasom nosi{ oru`ije, pa ne gradi se bratstvo ijedinstvo oru`ijem. Nema slobode iza katanca.

Kosovska hronika 203

SLAVOQUB: A ja tebi ka`em da svako ovde mora da brani goli `ivot.

STRAHIWA: Ih, brate, Slavoqube! Sam pomiwe{ da se posledwihmeseci ne{to promenilo. Vidi{, osetio si to i uzatvoru. Eto, sprovedene su tri organizovane akcijeoduzimawa oru`ija po Kosovu i Metohiji. A to je bitnastvar.

SLAVOQUB: Hmmm... hmmm... ne znam. Nekima su uzimali oru`ije,nekima nisu. Ispri~a{e mi qudi da su nekima i po triputa oduzimali jedno te isto oru`ije.

STRAHIWA: Otkuda, Boga mu, ovde kod vas toliko nepoverewe. Pa, nemo`e se Slavoqube zbog {ake balista sumwati u ~itavnarod.

SLAVOQUB: Mo`da je i {aka, a mo`da je i jedan, ali ~ija je {teta,toga i sramota. Qaga je na nama koji trpimo.

STRAHIWA: Sad mi je jasno za{to si toliko dolazio u sukob saovda{wim vlastima.

SLAVOQUB: Slu{aj, Strahiwa, visoko leti{ i lepo pri~a{. Nesvi|a mi se ni jedno ni drugo.

DANICA: ’Ajde, Boga ti, Slavoqube. Pusti sad to. Strahiwa,koliko ostaje{?

STRAHIWA: Pa, ne}u dugo, Danice. Tek toliko da popravim ku}u, dase ne jure slepi mi{evi po woj.

DANICA: Onda da se smesti{ kod nas dok to ne uradi{.

STRAHIWA: Hvala, Danice, hvala ti mnogo. Da ne zaboravim, ovo je zatebe, Danilo.(Iz yepa izvadi novi tranzistor, kleknu i stavi gaDanilu u ruke)Jel’ ti se svi|a, a?

DANICA: Ma, nemoj to....

STRAHIWA: Svi|a ti se, e, pa, eto tebi to na poklon.

DANICA: ’Ajde, Boga ti, jesi lud, pa to je skupo, pusti to.

STRAHIWA: Neka, neka. Ka`i ti meni lepo Danilo, ho}e{ li ti kadporaste{ da bude{ pilot, ovako kao ja, pa da letimozajedno. A, ho}e{?

DANILO: Ho}u.

204 Rajko \ur|evi}

STRAHIWA: Onda smo se dogovorili. Evo,(U Danilovim rukama ukqu~i radio)Tako.

Iz de~ijih ruku prvo za{i{ta, pa se za~u razgovetni glas spikera.... IzCentralnog komiteta Saveza komunista Jugoslavije i iz Savezakomunista Jugosalvije! Centralni komitet Saveza komunista Jugosla-vije, tako|e, preporu~uje Saveznoj skup{tini da ga razre{i du`nosti~lana Saveznog izvr{nog ve}a...

DANICA: Koga, koga?

SLAVOQUB: ^ekaj, ~ekaj malo. Uti{a Danicu i svi napetooslu{nu{e radio.

RADIO: Prihvata se ostavka, koju je drug Aleksandar Rankovi}podneo na funkciju ~lana Centralnog komiteta Savezakomunista Jugoslavije i iz...

DANICA: Aaaa.

RADIO: ... i prihvata se predlog da podnese ostavku Saveznojskup{tini na funkciju podpredcednika republike, jer jewegova odgovornost za rad dr`avnih organa takva da naovim funkcijama vi{e ne mo`e ostati.

DANICA: [ta je ovo, Slavoqube?

STRAHIWA: (Nervozno pro{eta po sobi)Mnogo gre{aka je, brate, po~iweno posledwih meseci. Jasam odmah video da je to {to rade dr`avni organi ovde naKosovu preo{tro.

SLAVOQUB: E i ja mislim da je ovde bilo mnogo gre{aka.

Napoqu u~esta pucwava.

STRAHIWA: [taaa?

SLAVOQUB: Ni{ta. Ostaci posle tri organizovane i preo{treakcije oduzimawa oru`ija od {iptara.

STRAHIWA: Vesele se, pa neka i treba. A bili su ih brate pritislidr`avni organi.

SLAVOQUB: Treba da se vesele, treba, imaju razloga!

STRAHIWA: Mora}u {to pre za Beograd.(Krenu prema vratima bez pozdrava i opra{tawa)

Napoqu osu rafalna paqba i kroz wu Slavoqub doviknu Strahiwi.

Kosovska hronika 205

SLAVOQUB: I ne izlazi vi{e iz aviona Strahiwa. Nebo je sigurnijeod zemqe!

Danica pritr~a i u naru~ije zakloni Danila, koji je plakalo dok mu jetranzistor u rukama po~iwao novu emisiju: Radio Beograd! Muzika zaigru zapadnih majistora!

SCENA SEDAMNAESTA

Prosedi Slavoqub i Danilo, koji je ve} mom~i}, odlo`i{e kose i sedo{ena livadu za ru~kom, koji im je Danica postavqala na prostrtom~ar{afu. Danilo opra ruke iz testeje i napi se vode.

DANILO: [ta je }a}a, umori te kosidba.

SLAVOQUB: Nikad me livada i kosa ne umaraju. Ti mene brine{,sinko. Ovde nije sigurno za `ivot.

DANILO: Opet po~iwe{. Ja u preduze}e ne}u. [ta }e meni fab-ri~ka crkavica kod ovakve dedovine. Sve {to u zemqubaci{, klija i raste.

SLAVOQUB: Klija, klija, e moj Danilo. Zamqa te, sine, zavara, popijeti snagu i na kraju te pojede. Sve ovde raste, moj Danilo,ali propada ~ovek. Mi smo prevareni deo ~ove~anstva.Pametan ~ovek danas be`i u grad i u pravu je.

DANILO: (Veselo sede za postavqeni ru~ak)Ne}u da me budi fabri~ka sirena, nego ova lepota.(Pogleda okolo i udahnu punim plu}ima)

DANICA: Lak{e mi je bilo sa wima dok sam ih jednom powavompokrivala, no sad. Porasli pa teraju svoje Qubo.

Prilazi im Drago Stojkovi}.

DRAGO: Zdravo i `ivo.

DANICA: Dobar dan.

SLAVOQUB: Zdravo, ~i~a.

DRAGO: Jeste li se umorili?

DANILO: Kako ko.(Re~e veselo i podrugqivo)

206 Rajko \ur|evi}

SLAVOQUB: Da te je to zanimalo, ~i~a, do{ao bi da pomogne{ i dapita{ dok su padali otkosi. Mlad starom ne veruje. Kadsi sad nai{ao, ’ajde sedaj, prihvati se malo i ovog posla.(Pokaza veselo na postavqeni ru~ak)

DRAGO: Nije mi, Qubo, ni do jela, ni do {ale. Ne znam kako da tika`em. Mi smo u Samodre`i, sino} odlu~ili da nam tibude{ {umar.

SLAVOQUB: [ta da vam budem?

DRAGO: [umar. Vidi{ da {iptari sve uni{ti{e. Seku, dawu ino}u, odval~e, razvla~e.

SLAVOQUB: Seku? Posekli su i moje, pa {ta! I zna~i mene ste ba{na{li. [to me boqe ne postavite za metu na streli{tu!

DRAGO: Qubo, ne mogu oni sa tobom ba{ tako. Bio si borac uratu. Jedino se jo{ malo boje od tebe. [aqoku i Abdulasu fukare, kad osete tvrdo oni }e da podviju rap.

SLAVOQUB: Imate vlast, idite, pa si `aite.

DRAGO: Da se `alimo, kome da se `alimo, pocrkali da Bog da.’Ajde {umu smo i batalili, ali ne sme, bre, Qubo,`enska noga da kro~i u poqe.

SLAVOQUB: Neka svako ~uva svoju `enu. Ko ne mo`e da je odbrani,neka je i nema.

DRAGO: ^ime, bre, da je ~uva. Bez onoga se na svadbu ne ide.

SLAVOQUB: Pitaj vlast, {ta pita{ mene.(Vikao je qutito)

DRAGO: [ta i koga de pitam. [ezdeset osme za|o{e i po selimai po gadovima, di`u ustanak. Divqaju, ko da im je noviHitler na vlasti. i {ta bi? Tur na vur i nikom ni{ta.

DANICA: [to se ne skupite qudi, pa idite brate u Beograd i tamoka`ite sve.

DRAGO: Ma, kakav Beograd. Tamo se `ali{, a oni isprate sve zatobom. Ko posle da se vrati ovamo? Kadija te tu`i,kadija ti sudi. A to mo`e da iza|e na politi~ki, pa jeonda jo{ gore. Jaoj, Bo`e, gde si. [to ne pocrkasmo uonoj zimi, {to ne izgibosmo jo{ u ratu. Najboqe je daprodamo i ku}e i imawa, pa da svi be`imo odavde. Polanaroda je ve} pobeglo.

Kod wih dopade Petar. Bez pozdrava stajao je smra~en i poguren.

Kosovska hronika 207

DRAGO: [ta je, Petre? Kao da si sve `ivo sahranio. Nisam tevideo takvog, jo{ od kad si pokojnu Jovanku doneo ispredcrkve, daleko bilo.(Prekrsti se)

PETAR: ]erkicu mi napastvovali.

DANICA: Jaoooj.([akama pritisnu glavu)Ko, kako...

PETAR: Sve joj odelo pokidali.(Zaplaka)Izgrebali je, nagrdili je. Spasao je Milan Grujin.Skinuo sa sebe kaput da joj umota umesto ’aqine i tako jedonese do ku}e.

SLAVOQUB: Jesi li i{ao u miliciju?

PETAR: Otuda i idem.

DANICA: Iiii?

PETAR: Ni{ta. Tra`e lekarsko uverewe, pitaju jel’ ima svedoke,ho}e da saslu{aju dete.(Petar gorko zaplaka)Nema uverewa, nama svedoka a dete uhvatio nem. Oduzeto.Gleda u jednu ta~ku. Niti jede, niti spava. ]uti i liju musuze. Sramota me da gledam u wu... sramota me {to `ivim,zajeca Petar.

SCENA OSAMNAESATA

Isprd kancelarije ~ekaju Slavoqub i Petar. Nailazi [aqoku u finokrojenom odelu i sa crvenom kravatom. Pravio se da ih ne poznaje, aliSlavoqub iskora~i ispred wega.

SLAVOQUB: Mi smi [aqoku...

[AQOKU: Ja sam za tebe na}eqnik milicije. Vaqda zna{ neki red.Ima{ li ti neku kuqturu. Nije ti ovo obor za stoku.

SLAVOQUB: Na~elni~e, mi smo na~elni~e preko advokata podneliprijavu jo{ pre mesec dana. Za{to se ne povede istraga

208 Rajko \ur|evi}

{to su Reyini sinovi napastvovali u {umi Petrovudevoj~icu. [ta je na~lini~e s tim?!

[AQOKU: ]ekaj, {ta to be{e? A znam, znam, vodiqi smo istragu.Nema qekarsko uverewe, nema svedoka, aaa, Reyini su}estita porodica, pa ne mo`e to tek tako. Pro{lo je tovreme.

PETAR: Kako nema svedoka?! Svedo~io je Milan Grujin. Jedva miodbranio dete. Kako sad nema...

[AQOKU: Ama, {ta ja znam kako. Deca su to. Ne}emo sad pa glave dase}emo. Moramo u qubav i slogu da budemo.

PETAR: Kakva sloga? Dete su mi napastvovali. ]erkica je jo{oduzeta. Slavoqub i Danica znaju, evo, pitaj...

[AQOKU: [to se ti}e Danice i Slavoquba zna se da su oni imaliispade i ranije.

SLAVOQUB: Kakve ispade?!

[AQOKU: Na naciocaqnoj osnovi, {ta ja znam kakve.

PETAR: Dobro, ko mi je onda napastvovao dete, kooo?!

[AQOKU: [ta ja znam ko? Eeee, }uvaj svoja deca.([aqoku mahnu rukom i u|e u kancelariju)

PETAR: Pa, gde smo mi ovo Slavoqube?

SLAVOQUB: Smiri se Petre.(Natu~e {ajka~u i krete)Ne}e ga vi{e.

SCENA DEVETNAESTA

Na podu sa ke~i}ima na galavama, pu{e}i, sede u krug Abdula, ]amil,Jusuf i [aqoku. Ulazi Neziri i oni poskaka{e.

NEZIRI: Mir dita.

SVI: (Otpozdravi{e)Mir dita.

NEZIRI: (Pokaza im rukom da sednu, a on nastavi kru`e}i okowih)

Kosovska hronika 209

Va{a trojka je najgora. Tiii(Pokaza na ]amila)nismo tebe postavili da na fakuqtetu predaje{ narodnuodbranu i da tamo peva{ pesmice. [aqoku, ti si lew poobi}aju, Abdula, tebi smo u zlo vreme glavu sa}uvali.

ABDULA: (Sko~i)Ja se odu`ujem koliko mogu.

NEZIRI: Nikada se ti ne mo`e{ odu`iti do kraja. Dali smo vampara koliko ho}ete da kupujete zemqu i ku}e. A vi, {tabi radite. Uskoro }e Srbi po}eti da kupuju od vas.

ABDULA: Pla}aju Slavoquba Milin}i}a da im ~uva {umu. Ja{e nakowu po poqu kao ’ajduk. Takom’ Boga, nikad ne zna{ gde}e da ispadne. Ni seno na livadi ne mo`emo da zapalimood wega.

NEZIRI: Babe! Babe jedne, vezanoj ovci ne mo`ete da odereteko`u. ]ega se pla{ite kad je goloruk.

[AQOKU: Ima oru`ije, dao mu Drago Stojkovi}. Taj matori qisacsa}uvao je karabin iz rata.

NEZIRI: [kaveq je kurajk, ali kurjaka treba za repinu, pa oddrvo. Kad on iskezi zube, ostali }e da podviju rep. Sami}e da pobegnu.

ABDULA: (Stavi ruku na grudi i nakloni se)Bi}e kako ti ka`e{, mret.

NEZIRI: Zapamtite, {to vi{e dece, {to vi{e oru`ja, {to vi{edece. ’Ajd sad.

SCENA DVADESETA

Siluete ]amila, Jusufa i Abdule prikradaju se na pijaci Slavoqubu izale|a. Udari{e ga gvozdenim {ipkama u glavu i on pade.

210 Rajko \ur|evi}

SCENA DVADESET PRVA

Sa rukama prekr{tenim na stomaku, osedela i pogrbqena, Danica pla~eispred stola u Nezirijevoj kancelariji.

DANICA: Meni, meni, sva{ta rade. Mu`a mi osakati{e.

NEZIRI: Je qi `iv?

DANICA: Osta `iv, ali bogaq.

NEZIRI: Ne bi trebalo da sumwa{ u istragu. Vlast radi svojposao. A, ti, borac, ratnik, umesto da nam pomogne{,ovde, na terenu, ti pi{e{ drugu Strahiwi.(Pokaza na papir na svom stolu)

DANICA: Da vlast radi svoj posao ne bi ja ovde bila. Ne bitra`ila pravdu. Ti si {iptar Neziri, ali treba{ dasudi{ kao ~ovek, po du{i.

NEZIRI: Slu{aj, malo ti, {iptara vi{e nema. Sada smo sviAlbanci. To }e te svi vi da zapamtite i da upamtite.

DANICA: Budi {ta ’o}e{, ali sudi kao ~ovek, po pravdi.

NEZIRI: Beograd je nama vratio da re{avamo ovde. Samo ovdemo`e da se re{i.(Neziri pro{eta po kancelariji)Istraga je utvrdila da su to u}inila maloletna deca.Za{to decu da gonimo, kad se deci ne sudi.

DANICA: Ma, kakva deca? Kakva deca...

NEZIRI: Ipita}e se.

DANICA: Kakva deca, videli su qudi ko je to u~inio. Po vama susvaki zlo~in izvr{ila deca, a roditeqi su dobri. Kakodo takvih dobrih roditeqa ispado{e sve deca ubice?!

NEZIRI: Ti zna{ samo da vre|a{.

DANICA: Zna{ ti Neziri, zna{ ti mnogo dobro, ko stoji iz svegatoga.

NEZIRI: Slu{aj, ovo nije }etres peta da sa vojskom jurca{}estite qude. Sad ima zakom!

DANICA: Ima! Tvoj zakon! Nismo mi za taj zakon ginuli.

Danica izlazi, a kod Nezirija kroz sporedna vrata ulazi Abdula. Nezirimu qutito krenu u susret.

Kosovska hronika 211

NEZIRI: [kaveq je `iv!

ABDULA: Gre{ka! Slu~ajno, mret.

NEZIRI: [abana si zvao mret. Ja nisam za tebe samo vo|a obi}nihbalista, nego predsednik celog Kosova. Gubi se!

SCENA DVADESET DRUGA

Oslowen na {tap i na Danicu u papu~ama i pi`ami iz ku}e izlaziSlavoqub. Danica ga spusti na postavqeni trono`ac i ogrnu vojni~kim{iwelom. Glava mu je u zavoju. Oko vrata gips.

DANICA: Evo, malo da si na suncu i na vazduhu. Bi}e ti boqe. Samomora{ vi{e da jede{, Qubo, da oja~a{. Nema te u snaziko vejka.

SLAVOQUB: Gde je Danilo?

DANICA: Zna{ ti wega, poranio na orawe. Moram, veli, majko sadda zapnem za dvojicu. Pala ku}a na wega.

SLAVOQUB: ^uvaj mi Danila. Ne daj da bude kao ja.

DANICA: Idem ~as do majke. Odmah }u ja, odmah.

SLAVOQUB: Neka Danilo ide odavde. Neka se ne obazire na nas. Jasam sve gledao na ku}u i na grobove. Nisam se bojao`ivih zlikovaca, ali jesam mrtvih predaka. Neka ide,oprosti}e nam grobovi. Ku}a je tamo gde je ~ovek.

Stewu}i vikao je za Danicom. Osloni se na {tap, popravi {iwel naramenu i napipa u unutra{wem yepu ne{to. Bila je to ikona. Izvu~e izagleda se u zaboravqenu ikonu svoje slave, Svetog Jovana, koju mu jeAleksa prona{ao kod pokojnog oca Danila. Zagleda se u wu i ne`no pre|edlanom preko lika sveca.

Otpozadi, osvr}u}i se, prilazio mu je Abdula sa uperenim pi{otqem.

ABDULA: [kaveq! Gotovo je {kaveq!

Oslawaju}i se na {tap sa ikonom u ruci Slavoqub se te{ko uspravi.Zakrete glavu i koso iz sebe ugleda Abdulu. Mirno okrenu glavu premaikoni i zagleda se u wu.

212 Rajko \ur|evi}

SLAVOQUB: Slavo moja, Sveti Jovane, kajem se {to sam im oprostiooca Danila... mislio sam da je to za sina Danila... Oca iSina...

Abdula ispuca ceo {ar`er Slavoqubu u le|a.

ABDULA: Dao sam ti besu [kaveq, hahaha!

SLAVOQUB: Oca i Sina...

Okretao se i vitlali su se pe{evi {iwela oko wega. Sru~i se na zemqu.Dotr~a Drago Stojkovi}, vi~u}i: Abdula, Abdula, ubi ~oveka!

DRAGO: Kleknu i podi`e glavu mrtvom SlavoqubuQubo, Qubo... sine... posledwa za{tito Samodre`e!

Drago nari~u}i naglas, sma~e svoju {ajka~u i pokri o~i mrtvom Sla-voqubu.

SCENA DVADESET TRE]A

Na zastrtom }ilimu sedi Arifa oborene glave. Abdula se po podudovla~i do we. Dotaknu joj rame i dojku. Arifa se ne poma~e.

ABDULA: [ta je? @aqna si. Za kim pqa}e{, za [kaveqima.Zakla}u te!

ARIFA: Davno si ti mene zaklao. Zatvorio si me u ku}u, a tipali{, pqa~ka{, ubija{. No}u sve ispria{. [kripi{zubima, zapeni{ na ustima k’o da si `ivu sodu pio.

ABDULA: A ti, idi ispri~aj {kaveqima. @aqi{ ti wih!

ARIFA: Boga se ja bojim, ne za mene, nego za decu.

ABDULA: Deca se {koquju. Ne}e da budu tako gqupa kao ti.

ARIFA: [ta ih {koluje{, da mrze i ubijaju!

ABDULA: Umukni!(Vadi no`)zakl’o bi te samo da nije dece.

Ulazi Raim.

RAIM: Ti si dosta naneo zla, Abdula.

Kosovska hronika 213

ABDULA: Mogu da radim {ta ’o}u, da zakoqem koga ’o}u. I wu moguda zakoqem.

RAIM: Onda mora{ prvo mene.

ABDULA: I tebe }u da ubijem, ako nam smeta{ za na{e pqanove.

RAIM: Ne ubija{ ti ni za ~ast, ni za veru. Ti nema{ obraza.Rekao sam ti, krv se pla}a!

ABDULA: Pu, glupi seqak! Ni{ta ti ne zna{.

RAIM: Znam jedno, wu ne diraj, jer }u te ubiti. Wen porod }e daplati tvoj dug krvi.

SCENA DVADESET ^ETVRTA

DANICA: Ne ulazi mi kroz kapiju, Raime. Nemoj krv Milin~i}a dagazi{. Vi ste je prosuli. Ubiste mi tu i mu`a i svekara isvekrovog oca!

RAIM: Nudim svoju glavu da platim dug krvi.

DANICA: Tvoja glava ne treba vi{e ni tebi. Nisam ja Bog da sudimi ka`wavam. Koga ti spasava{ i gleda{ da za{titi{svojom glavom, Raime, moju porodicu, ili tvoju?

SCENA DVEDESET PETA

U kancelariji Nezirija stoji Abduala. Uvode Draga Stojkovi}a vezanihruku. Prate ga u uniformama milicije ]amil, Jusujf i [aqoku.

[AQOKU: (Otvara spiskove) Drago Stojkovi}.(Prozva on)

DRAGO: Vaqda zna{ da sam ja.

[AQOKU: Ti, Drago, nisi smeo ubijenog da pomera{ sa mesta i takoometa{ istaragu. Uni{tio si sve tragove.

DRAGO: Ja sam mislio vi tra`ite ubicu, a ne tragove. A ubicusam video.

214 Rajko \ur|evi}

[AQOKU: Ho}e{ da zavede{ istragu, da se oslonimo samo na tvojesvedo}ewe, je qi?

DRAGO: Nije red da mrtav ~ovek le`i u dvori{tu. Uneli sno ga uku}u, ali sam Abdulu video kada ga je ubio i pobegao.

[AQOKU: Ti si video, a?

DRAGO: Kao tebe {to gledam.

[AQOKU: Mislim, precedni}e... mora da se uputi na pregled o}iju.

DRAGO: Pregledaj ti u{i, da ~uje{ {ta ja pri~am. Ja sam ubicuAbdulu video.

ABDULA: Ti si ga ubio. Moja bra}a }e da posvedo}e.

DRAGO: Mo`ete, Abdula, da pri~ate {ta ho}ete, da mewate odelai uniforme, ali ti si ubica, Abduala, ti!

[AQOKU: ’Ajde, ’ajde, vodite to tamo kod qekara da mu pregqeda io}i i glavu.

DRAGO: (Otima se od milicionera, ]amila i Jusufa kiji gavuku)Ho}e{ da me na pravi{ ludim, [aqoku. Sa ubicomsedite, a mene dr`ite u apsi.

[AQOKU: Ti vre|a{ predstavnike vqasti, a ti zna{ da se i za toide u zatvor, ne zna{?

DRAGO: Istina je ja~a i od tebe i od ovog ubice ovde. Ne mo`eteu ’apsiti istinu, [aqoku. Ne}eta dugo, ne}ete dugo.

SCENA DVADESET [ESTA

Danilo i Danica prosejavaju `ito, pripremaju}i se za setvu. Sa torbomna le|ima pred wih stupi danicin brat Rade.

DANILO: E, zdravo uja~e!

DANICA: [ta je Rade? Ajde, sedi, sad }u ja, malo da otrbimop{enice za seme. Kad }e{ ti sejati?

RADE: Danice, mi se selimo odavde!

DANICA: [ta pri~a{.

RADE: Moram...

Kosovska hronika 215

DANICA: Rade, kuda }e{?

RADE: U Kraqevo, a daqe }u da vidim. Prodadoh i ku}u iimawe, niza{ta.

DANILO: Dobro, uja~e zna{ li {ta radi{ i ti i ostali. Nije ovorat!

RADE: Da je rat, ~ovek bi se nadao da }e da pro|e.

DANICA: Ne brzaj Rade. Pisala sam u Beograd drugu @ivku.

RADE: Znam, znam, samo taj @ivko se ne pojavi ovde nikako.

DANICA: Do}i }e drug @ivko, vide}e{.

RADE: Do}i }e @ivko na Svetog @ivka. Pisala si ti i samomTitu. Kako napi{e{, tebe po glavi. Sada ti je Danicekom{ija Mujo Ferat, doveli ga iz Albanije. Preti da }ei va{e imawe da otme.

DANICA: Boga mi kad i ti ode{, Feratu }e biti lak{eda otme.

DANILO: Nema ujko vajde od be`awa. Treba ovde da se borimo.

RADE: Borio ti se i otac.

DANILO: Borio se, nije be`ao.

RADE: Meni ovde nema `ivota. I ^arnojevi}i su be`ali, panisu ne~asni.

DANICA: O kakvoj ~asti govori{, pqunu ti Rade na dedovinu.Prodade meni iza le|a. Bratu, nebratu. Izdao si me!(Rade se pogureno udaqava. Danica vi~e za wim)Stani!

RADE: Nisam te izdao. Pobi}e mi decu. Ja moram sestro....

DANICA: Jesi. Rezil te bilo!(Vi~e za wim)Kakvi ^arnojevi}i?! Wih su pratili sinovi podoru`ijem, a vi vodite ostramo}ene k}eri. Oni su teralikrda stoke ispred sebe, a mi nosimo ga}e na {tapu. Wihje ~ekala vojvo|anska ravnica, a {ta nas ~eka?! Nismo mi^arnojevi}i! Mi smo nagr|eni!

Danica te{ko zaplaka, Danilo je zagrli i spusti da sedne na vre}u `ita.

Preko dvori{ta sa ke~etom na glavi, prolazi Mujo Ferat, doseqenik izAlbanije. Danica rukavom obrisa suze.

216 Rajko \ur|evi}

DANICA: [ta je Ferate, {to mi ide{ preko dvori{ta? Put podnoge pa idi tamo!

FERAT: Ti, veqi{, moja zemqa, ti veqi{ moja ku}a. Ne razumemtvoja ku}a.

DANILO: Ti razume{ samo da krade{ i da otima{ tu|a imawa.

FERAT: Ti govori{ kao tvoj otac.(Re~e i ode prema kapiji)

DANICA: Eh, svi }e pobe}i. Osta}emo sami.

DANILO: Mi ne}emo. Ne mo`emo ostaviti ovu zemqu. Iz we smoiznikli. Mi smo ta zemqa, majko!

SCENA DVADESET SEDMA

Danica i Danilo sa~eka{e [aqokua ispred wegove kancelarije.

[AQOKU: [ta je, jesi opet do{la da izaziva{, a!

DANICA: Nisam do{la ja da se `alim tebi, nego dr`avi.

[AQOKU: Jeq ti ovde tra`i{ dr`avu. Nije tvoja dr`ava ispredmojih vrata, pa }eka tebe.

DANICA: Mi samo ispred vrata i ne mo`emo, unutra, nikako.^ekam ja dr`avu, a ne ona mene.

[AQOKU: @aqila si se ti tamo u Beogardu, pa tamo }ekaj svojudr`avu.

DANICA: Jesam, `alila sam se i Bogu i qudima. Neka pravda morada postoji. Da bi sakrili zlo~in nad mojim ~ovekom,dr`ali ste kom{iju Draga dok nije poludeo. Iseli{e muse bra}a i odvedo{e ga ludog. A vi doseliste Ferata.Kako to da iz Albanije nikada ni jedan Srbin ne pobe`e,a pobe`e Ferat iz Albanije sa trideset ~lanovafamilije.

[AQOKU: Poznata si ti jo{ odavno. A tebi je krivo {to dolazeovde i Ferat i drugi iz Albanije, a!

DANICA: Moj Qubo truli, a Ferat kupuje ku}e i imawa. Jel’tolike pare doneo iz Albanije od Envera Hoye? Pali,

Kosovska hronika 217

otima, preti, dvadeset ku}a je oterao iz Samodre`e. NijeFerat sam.

[AQOKU: Pazi {ta pri}a{, tvoja mr`wa nam je poznata. Ferat jedo{ao na svoje. Jeq’ postoji severni i ju`ni Vijetnam, pamo`e da postoji i severna i ju`na Aqbanija. I neka tibude jasno, mnogi na{i rukovodioci su do{qi izAqbanije.

DANICA: Do{li su svi oni {to su pre rata ubijali qude ipqa~akli, pa pobegli za Albaniju. Prvo ste wih vra-tili.

[AQOKU: Oni su se tako boriqi protiv starog i nazadnog re`ima,a tebe treba zatvoriti, pa pri~aj tamo u zatvoru.(Nai|e Petar u odelu i sa kravatom kakvu su nosiliNeziri i [aqoku)Evo ti, va{ srpski kadar pa pitaj wega. ’Ajde, Petre, tije urazumi ako mo`e{.

DANILO: (Ne`no pomeri majku u stranu)Mi smo hteli do tebe Petre. Sad si ~lan pokrajinskeskup{tine, pa dobro, vidi{ li {ta nam sve rade.

PETAR: [ta je Danilo, {ta vam rade.(Upita gledaju}i u zemqu)

DANILO: Pola imawa su nam oteli, sad ho}e i ovo pola da namotmu.

PETAR: E, pa, nije, ba{, vaqda, sve tako. Ima tu nekih problemasa zemqom, ne ka`em, ta~no je to, ali treba biti malo istrpqiv. A Danica, brate, zabrazdila pa pi{e.

DANICA: Sram te bilo! Te`i ste zemqi, nego svi ti zlikovcizajedno. Iselio si i Milana Grujina, {to ti je }erkuspasao od tih zlikovaca. Bio si u komisiji da improceni{ zemqu i da je otkupite za ove {to se dose-qavaju iz Albanije. Gade, muwa te spr`ila da Bog da,r|o, poturice, puj, puj, puj!

Danica i Danilo izjuri{e kroz vrata. Bri{u}i lice za wima iza|e iPetar. U|e Neziri pra}en Abdulom.

ABDULA: Radimo, tako mi Boga.

NEZIRI: Ne radite dobro, `ale se Beogradu.

ABDULA: Zar je Beograd va`an?

218 Rajko \ur|evi}

NEZIRI: Nije! Va`ni su oni, koji nam tamo poma`u. Dobio sizemqu. Vqast ima{. [ta jo{ ho}ete?

ABDULA: Danici je oteto pola imawa. U ovu drugu poqovinu,rekao sam, da staqno teraju bivoqice. Ote}emo sad i to.

NEZIRI: Ne da otmete, nego sama da da. Dobrovoqno!

ABDULA: Kako sama?

NEZIRI: Da nema ni kqip kukuruza, ni zrno p{enice, ni travku,ni seno, ni stoku, a ne pu{kom. Kad sve izgubi izgubi}e ivoqu da `ivi, a ne da ~uva zemqu. Ho}u da se iseqavaju, ada se na vidi, da se ubijaju, a da se ne ~uje. Tako!

SCENA DVADESET DEVETA

U vu~itrnskoj crkvi sve{tenik ven~ava Danila i Radmilu. Zavr{itropar i ispita mladence.

SVE[TENIK: Da li ti, Danilo, uzima{ Radmilu za svoju zakonitusuprugu i da li ti, Radmila, drage voqe uzima{ Danilaza svog mu`a?(Mladenci klimnu{e glavom)[to je svezano pred Bogom, nek’ bude i pred qudima!Amin!(Sa glava im skide krune i oni mu poqubi{e ruku,tra`e}i blagoslov)

Kosovska hronika 219

SCENA TRIDESETA

Danica u crnini stoji na Slavoqubovom grobu. Kleknu, zapali sve}u iprekrsti se.

DANICA: Eh, pusto je ovde kod tebe moj Slavoqube. A nigde i nijeboqe. Samo nas gavrani nadle}u, drugih gostiju i nemamo.I gobqa nam gaze, pale, pqa~kaju, otimaju, kupuju. Opetbalisti ubijaju, kao da nije bilo rata. Znam {ta te imrtvog brine. Danilo se ven~ao u vu~itrnskoj crkvi. Sad}e u vojsku. I svadbu i ispra}aj u vojsku o jednom tro{ku.Ne mogu vrana satove da ~ekam.(Skide crnu maramu sa galve u ostavqi na grobu)Neka se Qubo proveseli i ovo malo qudi {to je ostalo.

SCENA TRIDESET PRVA

Sa Abdulaom na ~elu, grupa {iptara u jednoj vrsti, svi sa ke~i}ima naglavama stoje u stavu mirno. Muzika tiho svira: Za svaku tvoju rije~.Napred u sve~anim odelina stoje Neziri i [aqoku.

[AQOKU: U saop{tewu treba ista}i – umro je drug Tito, najve}iprijateq aqbanskog naroda. Aqbanski narod mu jezahvalan za sve {to je u}inio za nas!

NEZIRI: Kad je posledwi put doqazio, [kaveqi su mu rekqi da sumu ovde cepali sqike.

[AQOKU: A mi smo rekqi da su to podmetnuqi srpski nacio-naqisti. Udba! Mi podmetnuqi wima, oni hteqi dapodmetnu nama, a mi podmetnuqi wima.

NEZIRI: U saop{tewu treba da se doda i na{e sau}e{}e i nekakoda se ka`e – on je umro, aqi mi imamo wegovo obe}awe iwegov zavet!

[AQOKU: Sve tako, a po protokoqu na{e pojedina}no sau}e{}e.Nego, jedan stari Aqbanac, Raim u narodnoj no{wi, nekaide u Beograd i pro|e pored odra u mimohod. U narodnojno{wi i neka nosi sqiku Tita.

NEZIRI: To je dobro, to je dobro. Spontano neka predstavqaaqbanski narod i vqast. A posle sahrane, svi komiteti,

220 Rajko \ur|evi}

svi fakuqteti, svi da zahtevaju zajedno sa narodom,repubqiku!

[AQOKU: Kosova repubqik!

SCENA TRIDESET DRUGA

Drago Stojkovi} tetura ulicama Beograda. Osvr}e se i vabi pse. Okre}eglavu i zvera po visokim porozorima. Iz yepova vadi zemqu i ste`e je u{akama.

DRAGO: Qudi, da vas pitam, qudi, da me uputite, gde sad `ivemoji sinovi? Kako da na|em ku}u u Samodre`i?! Pu~egrom me|u nas.(Stewu}i, pogrbqeno ide daqe, di`e glavu i vi~e)Znate li gde je sada moj kum Milan? Gde `ivi mojpobratim Stojan, gde mi je rodbina. Nisam se od wihtome nadao. Ostavili me. I grobqa izorali i svoje mrtveodneli.(Glasno vabi pse)Samo pse ostavili! Zavijaju po praznim avlijama. Slutepusto{! Slute pusto{... jaoj, pusto{!

Otvara {ake i zemqu prosipa po licu i glavi. Sa visokih spratova nekomu dovikuje: [ta se dere{? Spava narod!

SCENA TRIDESET TRE]A

Danica i Danilo okopavaju wivu.

DANILO: Radooo! Ej, Radmila. Nema Radmile, crkoh majko odgaldi.

DANICA: Sad }e Rada, sad }e. Pa, ne mo`e sirota da leti, sastomakom do zuba.

DANILO: Ja sam ti u vojsci navikao na vreme da jedem.

Kosovska hronika 221

DANICA: E, Boga mi, nije ti ovo, sine, vojska. Ovde mora{ prvo dazaslu`i{, pa da jede{. ’Ajd, idi napoj one jadne krave.

Danilo ostavqa motiku i polazi. Iznenada opkoqavaju ga Abdula, ]a-mil, Jusuf i dvojica Feratovih sestri}a. Natr~a{e na wega i obori{ega da zemqu. Danica pritr~a da se baci preko sina. Dvojica Feratovojsestri}a je podigo{e. Danica ugleda Ferata kako vadi pi{toq. Danilose otr`e i ustade. Ferat nani{ani i opali mu u le|a, nekoliko metakaza redom. Mahnu pi{toqem i krenu sa svojim pratiocima. Okrenu se iprosikta na Danicu.

FERAT: [kiwa, ja}ef {a nona! Ovo nije srpska zemqa, ovozemqa Enver Hoye. Ja, {kiwa imam deset sinova i desetku}a, a ti gledaj kud }e{.

Danica se dovu~e do mrtvog sina, podi`e mu glavu i stavi je u svojekrilo. Odjekivala je dolina izme|u ku}e, reke i samodre{ke zapustelecrkve.

DANICA: Ima li igde iko.... ima li igde iko `iiiiiiv!

KRAJ

[kaveq – {iptarski pogrdni naziv za Srbe.

[kiwa – {iptarski pogrdni naziv za Srpkiwe.

Mret – vo|a

222 Rajko \ur|evi}