† Изабране Поуке Старца Амвросија Оптинског     "Како живети?"    О томе, колико бринемо за наша тела, а колико за

наше душе    О спасењу    О смирењу    О неверју    О покајању    О патњи    О љубави    О милости    О лењости и утучености    О трпљењу    О раздражљивости, зависти и злоби, гордости    О смислу искушења    О значају поста и његовој неопходности    О молитви    О вечном и моралном напредовању

† Како живети? „Како живети?“ Ово је било најважније питање,

постављано Старцу од стране свих. Он би одговарао у својим, уобичајеним, хумористичним тоном:

„Живи – не тугуј, не осућуј никога, не узнемируј никога и моје поштовање свакоме.“ Често је тон Старца изазивао осмехе на лицима, лакомислених слушаоца. Међутим, ако се човек дубље замисли над овом поуком, дубоки смисао ће постати очигледан сваком.

1

„Не жалости се“, то јест, нека се твоје срце не оптерећује тугама и несрећама, које су неизбежне за свако људско биће, већ га пре усмери Једином Извору вечне радости – Богу. Кроз Њега, особа се мири са својим жалостима, постаје „покорна“ и тако задобија мир.

„Не осуђуј никог“, „не узнемируј“. Осуђивање и узнемирење, који су изданци разорне гордости, две су најуобичајеније делатности међу људима. Довољне су да баце душу човека, у дубине пакла; док углавном, на повришини, могу да мисле да то нису греси.

„Моје поштвање према свакоме“ – наводи заповест Апостола: „чашћу један другог већег чините.“ (Рим. 12:10)

Скупљајући све ове мисли у једну, можемо видети да је у горепоменутим изрекама, Старац пре свега проповедао смиреност – основу духовног живота, извор свих добара, без кога се човек не може спасити.

О томе колико бринемо за наша тела, а колико бринемо о нашим душама.

 Свето Писмо говори: „Јер каква је корист човеку ако

задобије сав свет, а души својој науди?“ (Марко 8:26). Толико је драгоцена људска душа. Драгоценија је од целе земље са свим њеним богатствима и блаженствима. Међутим, застрашујуће је мислити о томе, колико мало ми схватамо вредност душе.

Од јутра до вечери, управљамо све наше мисли на тело, кућу за црве, овај пали мртвачки ковчег, а на Божије најдрагоценије и највољеније створење, на Његови слику славе и величанства, једва потрошимо

2

једну мисао у недељи. Потрошимо најбоље године свог живота у служењу нашем телу, а само последње минуте нашег оронулог, старог доба на припрему за вечно спасење.

Свакодневно, телу се повлађује пуним чашама и раскошним јелима, као на прослави богатог човека, док душа једва скупља мрвице, речи Божијих на Његовом прагу. Безначајно тело се пере, облачи, чисти, украшава свим могућим ризницама природе и науке, док бесцена душа, невеста Христова, наследница небеса, луда исцрпљеним корацима, обучена у одећу сиромашног луталице, то јест, без милосрђа.

Тело не трпи никакву ману на свом лицу, било какву прљавштину на рукама, никакву закрпу на одећи, док је душа, од главе до пете, прекривена прљавштином, иде из једне мочваре греха у другу, а њене исповести једном годишње, често су лицемерне, само повећавају закрпе, уместо да се подмлађује.

Тело захтева различите врсте забаве и уживања; често пустоши читаве породице, јер су за своју корист, људи у стању да врше све врсте напора, док душа – има једва један сат Недељом, да учествује на Божанској Литургији, једва минуте за јутарње и вечерње молитве, нерадо сакупља шаку ситниша за милостињу, а када размишља о смрти, изражава своје задовољство хладним уздахом.

Ради здравља и благостања тела, ваздух и место становања се мењају, најистакнутији и најудаљенуји лекари се позивају, ту је уздржање од хране и пића, најгорчи лекови се узимају, дозвољава се да тело буде сечено и паљено, док за здравље душе, за избегавање

3

искушења, за удаљавање од грешне болести, не чине ни корак, већ остају у истој атмосфери, у истом грешном друштву, у истој поквареној кући, не траже духовног лекара, или бирају непознатог и неискусног, кријући од њега, оно што је већ познато Небесима и паклу, због чега се намећу у њихове кругове. Када тело умире, чујеш јадиковке и очајање, а често се ни мисао не посвећује души, која умире од смртног греха.Слично Адаму и Еви, не знамо вредност наше душе и дајемо је за наизглед богато поље.

Па зашто бар не плачемо као Адам и Ева? Нажалост, углавном су наше бриге окренуте задобијању земаљских користи, ане Небеских. Заборављамо да ће земаљско ускоро проћи и не може се повратити, док су Небеске добити вечне, бесконачне и не могу се одузети.

Најмилостивији Господе! Помози нам да презремо све пролазно и да се бринемо само о потребама спасења наше душе.

О спасењу По речима Петра Дамаскина, док Хришћанин живи

на земљи, његово спасење је увек између страха и наде. Али људи и даље трагају за потпуним испуњењем на Земљи, и очекују их од места и људи, док Сам Христос говори у Писму: „Имаћете невоље у свету“. Ове речи јано показују да без обзира, где се Хришћанин налази, не може бити без неке врсте патње. Постоји само једна утеха – у испуњавању заповести Писма, као што Псалм говори: „Велики мир имају они који љубе закон Твој, и у њих нема спотицања“. (Пс. 119:165).

4

Ако нас неко или нешто куша или збуњује, то јасно показује да се не односимо правилно према законима Божијим, међу којима је највећи, онај о суђењу и осуђивању било кога. На Страшном Суду, свако ће бити прослављен или посрамљен по својим делима. Стари Завет заповеда да се побринемо за наше спасење и напредак душе. О овоме ми највише треба да бринемо.

Нас Бог не присиљава против наше воље, већ нам пре нуди избор за наше опредељење, и управо кроз слободну вољу, појединци се окрећу ка добру или ка злу. Према томе, бескорисно је да се криве они који живе око нас, као да нам они сметају или спречавају наше спасење или духовни напредак.

 † О смирењу

 Мораш смирити себе пред сваким и сматрати себе

горим од сваког. Ако нисмо нанели увреду, која је била извршена од других, онда је то можда јер нисмо имали прилике, или су ситуација и услови били другачији. Док у свакој особи постоји нешто добро и нежно, сви ми обично видимо њихове мане и не примећујемо ништа добро у њима.

На питање да ли неко може да жели духовно саврпенство, Старац је одговрио: „Не само да можеш, већ се мораш трудити да усавршиш себе у смирењу, то јест, да сматраш себе у свом срцу, да си мањи од сваког људског бића и сваког створења. Природно је и суштински да  грешно људско биће смирује себе. Ако то не ради, онда ће бити смириван условима, уређеним

5

ради корист његове душе. Токов периода среће, човек обично све приписује себи, својој слабачкој снази и такозваној моћи, али чим га нека врста несреће задеси, он моли за милост од замишљеног непријатеља.

Старац је такође испричао како случајне околности смирују човека: „Једном, човек је организовао свечани ручак и послао слуге да позову његове госте. Суочен са слугом прилично неугледног изгледа, један од гостију га је упитао: „Немој ми рећи да твој господар није могао наћи бољег слугу, него што си ти?“ На ово, слуга му је одговорио: „Наочите слуге послане су наочитим гостима, а мене је послао вашој милости.“

Старац Амвросије је даље поучавао своје ученике о смирености: „Једном је посетилац дошао да види Игумана Мојсеја, али не нашавши га кући, отишао да види његовог брата, Оца Антонија.

Током разговора, посетилац је поставио питање: ‘Реците ми баћушка, коју врсту поука чувате?’ Отац Антоније му је одговорио: „Имао сам мноштво поука; живео сам у пустињи и манастирима и сви су имали различита правила. Сада остаје само један труд: ‘Боже смилуј се на мене’“.

Старац је такође испричао како је "Једна жена лутала овде и тамо, прво у Кијево, па у Задонск, а један старац јој је рекао: ‘Све ово нема никакве користи. Седи мирно и изговарај молитву Мудрог Разбојника.’“

О неверју „Поменула сам једном Баћушки,“ писала је једна од

његових духовних кћери, „породицу, које сам веома жалила, јер нису веровали ни у шта, ни у Бога, ни у

6

живот после смрти. Сажаљевала сам их јер то можда није њихова грешка, захваљујући којој су доспели у неверје, или можда је то пак, неки други разлог.

Баћушка је протресао главу и рекао врло љутито: „Нема оправдања за невернике. Свето Писмо је написано за свакога, баш за свакога, чак и неунабошце;  након свега, знање о Богу је усађено у нас на рођењу, тако да сами себе треба да криве. Питаш ме, да ли семожемо молити за њих. Наравно, можеш се молити за било кога.“

Старац је такође рекао да се неки одричу своје вере, опонашајући друге, али и кроз лажни стид. Ево примера: постојала је особа која није веровала у Бога, из следећегг разлога.

Током рата на Кавказу, када је морао да се бори и у јеку битке, када су меци пролетали поред њега, сагао се, загрлио свог коња, све време говорећи: „Пресвета Мајко Божија, спаси ме.“ Касније се, када се присећао овог догађаја, а његови другови му се смејали, он одрекао својих речи.

Овде је Старац додао: „Да, лицемерје је горе од неверја.“

О покајању У циљу да пружи неопходно разумевање о моћи и

важности покајања, Старац Амвросије би говорио: “Каква су времена пред нама! Раније, када се неко искрено кајао за своје грехе, он би мењао свој начин живота и живео непорочно. Али сада се често догађа, да током исповести особа наведе све своје грехе, а онда наставља да живи непромењено."

7

Старац је саопштио још једну поучну причу: «Демон у облику човека је седео и њихао ногама. Видећи га духовним очима, Старац га је упитао: «Зашто не ради нешто?" Демон је одговорио: "Па немам шта да радим, сем да њишем ногама, јер људи све раде боље него ја."

"Постоје три услова за спасење. Свети Јован Златоусти каже:

 а) Не грешиб)Ако си грешио, покај сев)Они који се не кају на прави начин, морају да носе

своје туге, када их сналазе "Дешава се", знао је да каже Баћушка, "да иако су

наши греси опроштени кроз покајање, наша свест не престаје да нам их представља. Као поређење, упокојени Старац Макарије, знао је да показује свој палац који је био посечен, пре дуго времена: бол је одавно прошао, али је ожиљак остао. Управо тако је и након покајања, ожиљци остају, то јест, укори савести."

"Иако Бог прашта грехе онима који се кају, сваки грех захтева очишћујућу казну. На пример, након што је Христос рекао Покајаном Разбојнику: "Данас ћеш бити са Мном у Рају," његова колена су пребијена. А шта мислите, како је било висити само на својим рукама, са сломљеним чашицама, три сата? То је значило да он мора да очисти себе кроз патњу. Очишћење оних грешника, који су умрли одмах након покајања, врши се кроз молитве Цркве а они, који су још живи, морају очистити себе кроз промену свог

8

начина живота и милостињу која би покрила њихове грехе."

О патњи "Бог не ствара крстове за људе, то јест, очишћења

кроз духовне и физичке патње. И колико год би тај крст могао бити тежак за појединца, дрво које је дало грађу, израста из земље његовог срца."

Старац је такође говорио: "Ако особа иде правим путем, за њега нема крста. Међутим, када почне да се тетура са једне на другу страну, онда се различити околности појављују, које га враћају назад на прави пут. Ови елемнти сачињавају крст за човека. Наравно, они се појављују различити, свакоме према сопственој потреби."

"Некада је крст умни, који збуњује поједина грешним мислима. Али особа није крива, ако се не слаже са њима. Старац је навео пример: ‘Једном је једна подвижница, дуго времена била узнемирена због имања нечистих мисли. Када се Христос појавио и отерао их, она је завапила Њему: ‘Слатки Исусе, где си био све до сад?’ Христос је одговорио: ‘Био сам у твом срцу.’ Питала је: ‘Како то може бити? Али моје срце је испуњено нечистим мислима.’ А Христос јој је одговорио: ‘Схвати, према томе, да сам био у твоме срцу, и да ти ниси била наклоњена тим нечистим мислима, већ штавише, трудила си се да ослободиш себе од њих. Пошто ниси била у стању, патила се, на тај начин припремајући место за Мене у твоме срцу."

"Понекад се патње шаљу невиној особи, тако да би она, по угледу на Христа, патила за друге. Сам Христос

9

је патио за људе. Слично Њему, Његови Апостоли су били мучени за Цркву и народ. Имати апсолутну љубав, значи патити за ближње."

О љубави Љубав обухвата све. Са оним, који је благонаклон

према својим ближњима – кроз тежњу срца и понашање, покренуто не само дужношћу или жељом – ђаво није у стању да се бори.

Наравно љубав је виша од свега. Ако видиш да немаш љубави у себи, али желиш да је задобијеш, онда чини дела љубави, чак иако без љубави на почетку. Бог ће видети твоју жељу о патње и усадиће љубав у твоје срце. „Они који имају нечисто срце, не треба да очајавају, јер уз Божију помоћ га могу променити. Све што ти је потребно, јесте да стражиш над собом пажљиво, да не дозвољаваш да ти могућност да будеш благонаклон према ближњем промакне, откривај своје мисли старцима и буди благонаклопн до краја. Наравно, ово се не може десити изненада, али Бог је врло стрпљив.Он прекидса живот особе, само када види да је спремна да пређе у вечност, или, када види да нема више наде за његово побољшање.

О милостињи Старац Амвросије је знао да каже следеће о делима

милосрђа: „Свети Димитрије Ростовски је писао: ако се човек попне до тебе на коњу, и преклиње те, дај му га. Нећеш бити одговоран како ће он користити твоју милостињу.“

10

И још: „Свети Јован Златоусти говори: почни са давањем сиротињи, са оним што ти није потребно, што само лежи около непотребно, онда ћеш бити у ситуацији да даш чак и више о сопственом трошку, а на крају ћеш бити спреман да даш све што имаш.“

Лењост и утученост Досада је унук утучености (унинија) и кћер лењости.

Да би је отерао, непрегни се у послу и немој бити лењ у молитвама: онда ће досада проћи и ревност ће доћи. А ако овом додаш смирење и трпљење, онда ћеш ослободити себе многих пропасти.“

Постављајући понекад себи, сопствено питање: „Зашто људи греше?“, Старац би одговарао: „Или из незнања шта треба да чине, а чега да се клоне; или ако знају, заборављају, а ако не заборављају, онда јер су лењи и постају мрачни, утучени.

Обрнуто: као што су људи веома лењи, када треба да се чине добра дела, тако веома често заборављају своју главну одговорност, служење Богу. Лењост и заборавност воде у изузетну безосећајност или незнање.

Ово су три људождера: униније или лењост, заборавност и незнање, због којих је цео људски род везан у окове неодлучности. После чега, следи нехат и неопрезност са свим мноштвом злих жеља.

Из тог разлога се молимо Царици Небеској: „Пресвета...“

 † О трпљењу

 

11

Када си узнемирен, никада не питај због чега и зашто. То никада нећеш пронаћи у Светом Писму. Уместо тога, Писмо говори: „Ако те неко удари по десном образу, окрени му други. Веома је тешко ударити некога по десном образу, а то би требало да се схвати као: ако неко почне да те клевеће, или да те изазива неправедно, то значи да те удара по десном образу.

Не гунђај, већ носи овај ударац стрпљиво, и окрени леви образ, то јест, сећај се твојих прошлих недела. Ако си у том тренутку невин, онда си много грешио у прошлости; овим ћеш бити убеђен да  заслужујеш казну. Само-оправдање је велики грех.“

„Баћушка, научи ме трпљењу“ – рекла је једна сестра – „Учи,“ одговорио је Старац, „и почни да бусеш стрпљива са разочарењима која налазиш и која срећеш.“

„Ја не могу да схватим, како се ти не узнемирујеш увредама и неправдом.“ Старчев одговор: „Сама буди праведна и не узнемиравај никога.“

О раздражљивости Нико не би требао да оправдава своју

раздражљивост, неком врстом болести, јер она долази из гордости. Према речима Светог Апостола Јакова: „јер гнев људски не чини правде Божије.“ Тако, да не би подлегао раздражљивости и гневу, не би требао да се журиш.“

 † О зависти и злоби

 

12

Старац је рекао: „Мораш себе приморавати, па и против своје воље, да чиниш неко добро, својим непријатељима и главно, да не тражиш освету, већ да будеш пажљив, да их не увредиш,  наступом презира и понижења.“

Једна женаје питала: „Не схватам Баћушка, како ти не само, да се не љутиш на оне који говоре ружно о теби, већ настављаш да их волиш.“ На ово, Старац се дуго смејао и рекао: „Имаш младог сина. Да ли се љутиш на њега, када не каже, или не уради нешто како треба? Зар се не трудиш уместо тога, да сакријеш његове недостатке?“

 † О гордости

 За многе, бити горд није ништа. Из овог разлога је Старац испричао следећу причу:

„Једна жена, током исповести, реклање њеном духовном оцу да је она била горда особа. „На шта си поносна?“, упитао ју је, „да ли си славна?“ – „нисам,“ одговорила је – „добро, талентована?“ – „не“ – „добро онда, богата?“ – „не“ – „Хмммм... у том случају, можеш бити горда“, рекао је на крају.

О смислу искушења Слободна воља свих разумних бића, била је кушана и

до сада се искушава, док се не потврди у доброти. Јер без искушења, доброта није чврста. Сваки Хришћанин је потчињен некој врсти испитивања: неко сиромаштвом, неко болестима, неко различитим

13

нечистим мислима, неки пак неком врстом несреће или понижења, док су неки збуњеношћу.

Ова испитивања јачају човекову веру, наду и љубав према Богу, то јест, показују тежње особе, њене привржености, било да он тежи ка жалостима, или је још увек прилепљен за земаљске ствари. На тај начин, човек-Хришћанин, сам може видети у ком се стању налази, какво је његово расположење и принудно смири себе.

Јер без смирености, као што сви Богомудри Свети Оци једногласно потврђују, сва дела су некорисна. Чак је и слободна воља Анђела била кушана.

Ако Небески житељи не могу избећи испитивање, онда још више мора бити испитивана, слободна воља оних, који живе на земљи.

 † О смислу поста и његовом значају

 У Светом Писму, видимо неопходност да се држе

постови, прво из примера Самог Христа, који је постио 40 дана у пустињи, чак иако је био Бог и није имао потребе за тим.

Друго, на питање Ученика, зашто нису могли да истерају злог духа из особе, Он је одговорио: „За ваше неверовање“, и онда додао: „Овај се род не може истерати до молитвом и постом“ (Марко 9:29).

Ван овога, постоје упутства у Писму да морамо да држимо среду и петак, као дане поста. У среду, јер је Христос тада био издан и предан на распеће, а у петак је био распет.

14

Проста храна није непријатна. Она не квари тело, већ га гоји. А Свети Апостол Павле говори: „но ако се наш спољашњи човек и распада, али се унутрашњи обнавља сваки дан.“ (2 Кор. 4:16) Он позива и спољашњу особу као тело и унутрашњу као душу.

Свето Писмо наводи да је свако лишавање и свако ограничење драгоцено пред Богом: „... Царство Небеско на силу се узима, и силеџије добијају га“. (Матеј 11:12) Они који дрско и самовољно нарушавају правила поста, називају се непријатељима Крста. Њима је њихов стомак Бог, а њихова слава лежи у њиховој срамоти. У Псалмима се каже: „изгубљен кроз стомак“.

Разумљиво, друга је ствар, ако особа наруши пост током болести и немоћи тела. Али здрави постаје здравији, а поврх тога, живе понекад и дуже, иако могу изгелдати мршави. Уз пост и само-ограничење, тело се не буни више, не подлежемо сну толико, мање испразних мисли нам долази у ум, духовне књиге се читају са већом жељом и већим разумевањем.

Па тако, ако благодаћу Божијом, развијеш жељу да се очистиш од унутрашњих грехова – нека ти буде познато, да њихови почеци не могу бити искорењени, сем кроз искрену молитву и пост, а онда мудро. Иначе, можеш имати лудо храбри пример који се догодио овде.

Један земљопоседник, живећи попустљивим животом, изненада је хтео да предузме озбиљан пост: решио је да сва храна коју ће јести у току Великог Поста, буде земљано зрневље конопље, опрано квасом (руско безалкохолно пиће). Од ове озбиљне промене исхране у посту, његов стомак је био толико оштећен,

15

да није могао бити залечен, ни после пуних годину дана.

Узгредно, овде су речи Светих Отаца да не треба да будемо убице тела, већ убице порока.

О молитви Са циљем, да људи не остану равнодушни и не

стављају све наде на  моливте за помоћ са стране, Старац је знао да понавља уобичајену руску изреку: „Боже помози ми, али ти сам сељаку, немој лагати залудно.“

Једна монахиња је рекла: „Баћушка! Кроз кога да молимо за молитвену помоћ, ако не кроз тебе? Старац је одговорио: „И ти се сама моли! Сећаш се да када је дванаест Апостола преклињало нашег Спаситеља за Хананејку, Он их није чуо. Али када је она почела да сама моли, услишена је.“

ИЗ разлога што је молитва, најмоћније оружје против невидљивог непријатеља, он се на различите начине труди, да скрене људе од молитве.

Старац је испричао следећу причу: „Монах на Светој Гори је имао веома вољеног, причљивог, чворка који је имао обичај да га забавља својим брбљањем. Али ту је била једна чудна ствар – чим би монах кренуо да испуни своје молитвено правило, чворак би почео да брбља нон-стоп, не дозвољавајући монаху да се моли. Једном, на Свети Дан Васкрсења Христовог, монах је дошао у своју келију и рекао: „Чворку, Христос је васкрсао!“

А чворак је одговорио: „Јао нама, што је то урадио,“ и истог тренутка нестао, испуњујући келију монаха,

16

неподношљивим смрадом. На тај начин је монах схвати своју грешку и почео да се моли.“

Старац је говорио да је најважнија ствар, коју Бог посматра, унутражње расположење душе човека: „Једном, је један човек са болесним ногама, посетио Оца Антонија и рекао: „Баћушка, ноге ме боле и узнемирен сам, јер не могу да се поклоним до земље.“ Отац Антоније је одговорио: „Па, у Писму је речено: „Сине, дај ми твоје срце“, а не „ноге“.

Једна монахиња је рекла Старцу да је видела икону Мајке Божије и чула Је како говори: „Шта си донела као понуду?“ Она је одговорила: „Шта ћу донети, немам ништа.“ Баћушка је одговорио: „Написано је у Псалмима: „Ко год приноси молитве, слави Ме.“

 † О спољашњем и моралном напредовању

 Једна од Баћушкиних духовних кћери, пренела му је

следећа питања свог сина: 1. „Према Светом Писму, пре краја света, људско

друштво се представља на најужаснији начин. Ово негира могућност постојаног напредовања човечанства. Да ли је могуће радити за добро човечанства, знајући пре тога, да нема никаквих средстава, која ће бити у стању да задобију крајње резултате моралчног усавршења људске расе, пре него свет нестане.“

2.  „Одговорност Хришћанина је да чини добро и да се труди да то добро победи зло. На који начин, можемо покушати да покоримо зло добрим, знајући да

17

ти напори неће бити овенчани успехом, и да ће на крају, зло победити?“

Одговор од Старца Амвросија: „Кажи свом сину: зло је већ побеђено, побеђено не напорима и снагом људских бића, већ Самим Господом Спаситељем, Сином Божијим, Исусом Христом, Који је из тог разлога сишао на Земљу са Небеса, оваплоћени, патио као човек и кроз Своју патњу на Крсту и Васкрсењем – уништивши силу зла и његов извор, ђавола, који је владао над људском расом – ослободио нас од ропстав ђаволу и греху, као што је Он Сам рекао: „Ево вам дајем власт да стајете на змије и скорпије и на сваку силу непријатељску, и ништа вам неће наудити.“ (Лука 10:19)

Сада је, кроз Свету Тајну Крштења и послушањем законима Писма, сваком делатном Хришћанину дана снага, да згази зло и твори добро, и осим оних који су немарни у чувању закона Божијих и углавном, оних који се добровољно покоравају греху, нико не може бити насилно поседнут злом. Жеља да се покори зло, сопственим снагама, зло које је већ побеђено Христовим доласком, показује мањак разумевања Хришћанских Тајни Цркве Православне. Она показује знаке људске гордости у самопоуздању, које жели да све учини својим снагама, не окрећући се ка Богу за помоћ, јер и Сам Христос говори: „Без Мене не можете чинити ништа“ (Јован 15:5)

Ти пишеш: „Свето Писмо говори да ће пре краја света, зло триумфовати над добрим, Писмо не наводи то нигде, већ само говори да ће се вера смањити, у последњим данима: „Али Син Човечији кад дође хоће

18

ли наћи веру на земљи?“ (Лука 18:8) и „И што ће се безакоње умножити, охладнеће љубав многих“ (Матеј 24:12). Док Апостол Павле говори да ће се пред Други Христов Долазак: „показати човек безакоња, син погибли, који се противи и подиже више свега што се зове Бог или се поштује, тако да ће он сести у цркви Божијој као Бог, показујући себе да је Бог.“ (2 Сол. 2:3-4), то јест, антихрист.

Међутим, такође се ту наводи да ће га Христос уништити: „дахом уста Својих“ и кроз Свој долазак, уништити га... Где то онда зло тријумфује над добрим? А и уопштено, све победе зла над добрим јесу привремене и замишљене.

Са друге стране, такође није у реду, изјавити да се човечанство на Земљи, стално побољшава. Прогрес или напредак је само, у спољашњим људским делима, у животним удобностима.  На пример, користимо железничке пруге и телефон, који нису постојали раније; копа се угаљ, који је био сакривен у њедрима Земље, итд. У погледу Хришћанског морала, није било прогреса.

Кроз сва времена, било је увек људи – вођених истинском вером у Христа, који су следили истинско Хришћаснко учење у складу са Божијим Откривењем, које је Бог открио Својој Цркви, кроз Богонадахнуте Пророке и Апостоле – који су задобили високо узвишени Хришћански морал. Ови људи ће постојати, такође и у време Антихриста, и као што је писано, ради којих ће и време бити скраћено: „И да се они дани не скрате, нико не би остао; али избраних ради скратиће се дани они.“ (Матеј 24:22)

19

Духовно савршенство се на земљи задобија делимично, не човечанством групно, већ сваким верујућим појединачно, према мери испуњавања заповести Божијих и према мери смирености.

Коначно и потпуно савршенство се задобија на Небесима, у предстојећем бескрајном животу , према коме наш кратки живот на Земљи, служи као припрема. Он је сличан годинама, проведеним у малдости, у школама, које служе за припрему за будућу делатну активност. Ако би судбина човечанства била ограничена на ово земаљско постојање, ако би се за људско биће сев завршавало на Земљи, онда зашто ће: „земља и дела што су на њој изгореће.“ (2 Петр. 3:10). Без будућег, благословеног, бескрајног живота, наш земаљски боравак, био би штетан и несхватљив.

Жеља да се напорно ради за добро човечанства изгледа да је за дивљење, али је погрешно усмерена. Другим речима, свако жели да ради за добро ближњих, запостављајући или обраћајући врло мало пажње на неопходност, прво очишћења себе од греха, а онда бриге о другима.

Велики планови савремене генерације о великим активностима за добро целог човечанства, појављује се као неко, ко није завршио образовни курс, а жели да буде професор и предавач на универзитету. Међутим, са друге стране, мишљење да ако нисмо у стању да покренемо човечанство унапред, онда не треба да радимо уопште, је друга крајност. Сваки Хришћанин је обавезам да ради према својим могућностима и месту, за добро других, благовремено и по реду, и да су плодови нашег рада представљени Бог и Његовој вољи.

20

У закључку, рекао бих ово: саветуј сина, да се не меша спољашње људске напоре, са духовно-моралним. У спољашњим средствима и делом у наукама, нека налази напредак. Али у погелду Хришћаснког морала, понављам, свеопшти напредак човечанства је непостојећи и не може бити.

Свакоме ће бити суђено, према својим делима.

21