Нишка декларација

Крајем 1914. године, после победа на Церу и Колубари, коалициона влада

Краљевине Србије коначно је формулисала идеју о југословенском уједињењу као

део свог ратног програма. Узета у целини, у јесен 1914. године концепција

југословенског уједињења била је непотпуна, а такође је садржала и многе

противречности. Коначно решење је остајало зависно од општег тока ствари и, у

оквирима светског рата, од обликовања политичке снаге учесника покрета за

уједињење. Српска елита је тада разумела да треба водити рачуна о интересима

великих сила (што српска елита крајем XX века није учинила). Са вођењем борбе

за уставну, парламентарну монархију, вођена је и борба да Србија буде балкански

Пијемонт (центар око кога ће се окупити цео словенски југ). Година 1914. и 1918.

нема политичких чинилаца у српском политичком ткиву који су били против

уједињења и против те нове државе. Само су постојале различите идеје (о

културној аутономији, о интегралној територији Срба на територији Астро-Угарске

и др.). Свој ослонац, Србија је нашла у Русији и Француској, што је Беч доводило у

већу нервозу. Постојала су два правца којима је Србија могла да делује. Један је

био југ (остварен Балканским ратовима), а други запад. Од величања српске идеје

(почетком 1914. године), ишло се ка томе да се од Србије створи јака држава у

коцепту ширег југословенског простора, да би се у октобру 1914. године

осмишљавао програм унутрашњег уређења будуће државе. У овом програму се

демонстрира свест да Србија представља централног чиниоца југословенског

уједињења. Године 1914. размишљало се и о уједињењу Србије са Црном Гором,

али да свака држава задржи своју посебност. Пашић је, међутим сматрао да је

црногорско питање српска ствар и није желео да га интерационализује. Године

1901. настала је Самостална радикална партија. Политичари из те странке постали

су носиоци касније моћне Демократске странке. Када су се издвојили од радикала

понели су пуританизам и радикализам. Самосталним радикалима припадали су

Јован Цвијић (који се залагао за југословенску конфедерацију америчког типа, из

кога ће настати југословенска цивилизација. Међутим, она није настала, али је

настао југословенски културни простор, а делом и југословенски економски

простор), Љуба Стојановић (који 1918. године наводи седам федералних јединица

1

од којих би се састојала будућа држава), Коста Кумануди и Милан Грол (они су се

залагали за федерацију која би касније прерасла у балканску федерацију), Божа

Марковић. Социјалдемократска странка је тражила формирање Југословенске

федералне републике. Многе странке су тако биле опонент Николи Пашићи и

његовој визији уједињења. Када су савезници почели да разматрају питање

нестанка Аустро-Угарске са карте, српско питање постаје европско питање, а у

оквиру њега су и балканска, медитеранска и средњеевропска димензија. Пашић

настоји да тада отвори југословенско питање. Наводи демографско питање Срба,

право на самоопредељење народа у Аустро-Угарској.

Визију југословенске државе Никола Пашић је саопштио својим најближим

сарадницима већ други дан по избијању српско-аустроугарског сукоба, 29. јула

1914. године. На Цвијићево питање о новим границама после рата, Пашић је

одговорио да ће наша граница бити на линији Клагенфурт-Марбург-Сегеди. Ова

визија постала је у току августа 1914. године предмет стручне обраде у

Министарству иностраних дела. Пашић је разраду препустио Јовану М. Јовановићу

и неколицини научника окупљених око владе и Врховне команде. Да Србија жели

да изађе из рата уједињена са Хрватима, односно у бољем случају са свим осталим

Југословенима, стављено је до знања силама Антанте још током августа, а

званично, мада доста опрезно у циркуларној ноти од 4. септембра 1914. године (да

је ратни циљ да се од Србије створи једна јака југозападна словенска држава, у

чији би састав ушли сви Срби и сви Хрвати и сви Словенци). Крајем августа Пашић

је окупио групу познатих научних и јавних радника која је на основу науке требало

да формулише српске ратне циљеве у смислу стварања јединствене југословенске

државе као бране Немачкој, а у коју би касније могла ући и Бугарска. Југословенски

програм Србије Пашић је темељио на националном јединству Срба, Хрвата и

Словенаца (једноплеменци) и међународним претпоставкама стварања нове државе.

Ратна неизвесност је нагонила Пашића да у ратне циљеве, поред југословенског

програма, угради и програм уједињења Срба, уколико се овај први не би могао

остварити. Србија се налазила пред војничким сломом и Пашић је морао да ратним

циљевима прилази доста прагматично.

2

Почетком октобра стајала је јасна замисао да се створи засебно тело чији би

чланови били представници Срба (из Аустро-Угарске), Хрвата и Словенаца. Тек

након ових припрема и потеза било је званично обнародовано да југословенски

програм одређује циљ за који се бори Србија. Под притиском разних политичких

чинилаца, а понајвише тајне официрске организације Уједињење или смрт, Пашић

је пристао да се образује општестраначка влада, као израз политичког јединства

земље. Нова коалициона влада, која је у међувремену створена од најјачих

странака, на челу са председником Николом Пашићем, изашла је са одговарајућом

изјавом пред Народну скупштину на седници у Нишу 7. децембра 1914. године.

Изјаву је прочитао Пашић, а њен садржај је био следећи – влада је уверена у

поверење Народне скупштине докле год своје силе ставља у службу велике ствари

и српске државе и српско-хрватског и словеначког племена ... и да она сматра као

свој најглавнији и у овим судбоносним тренуцима једини задатак да обезбеди

успешан свршетак овог великог војевања, које је постало уједно борбом за

ослобођење и уједињење све наше неослобођене браће Срба, Хрвата и Словенаца.

Значи, поред борбе за независност Србије, усвојен је програм за ослобађање Срба,

Хрвата и Словенаца у Аустроугарској, као и програм за стварање заједничке

државе. Народна скупштина је ову изјаву прихватила, пошто су одредбе Нишке

декларације предочене посланицима држава Антанте, овим је декларација добила

на међународној тежини. Декларација је такође представљала основ сарадње

српске владе и политичких емиграната у Аустроугарској, а који су се залагали за

цепање Аустроугарске и стварање заједничке државе са Србијом. У њој се

изједначава појам ослобођења огњишта са појмом ослобођења неслободне браће.

Значајно је поменути да се црногорска влада осетила заобиђеном при доношењу

овог документа и то је замерила, чиме је само увећано неповерење према Србији

код представника Црне Горе. У исто време се појавила и теоријска расправа Јована

Цвијића о југословенству (Јединство Југословена), која је потписана псеудонимом

Dinaricus. Расправа делује као својеврсно теоријско образложење Нишке

декларације. С краја 1914. године потичу и карте будућих граница југословенска

државе.

3

Стварање Југословенског одбора

Једну од најзначајнијих улога у афирмацији југословенског покрета у Првом

светском рату одиграо је Југословенски одбор (касније образовано Народно вијеће

СХС чинили су легитимно изабрани представници на последњим изборима у

Аустро-Угарској). На процес стварања Југословенског одбора утицали су многи и

разноврсни чиниоци, који се вишеструко прожимају и међусобно допуњују. Од

посебног значаја су субјективни чиниоци – носиоци југословенске идеје у Аустро-

Угарској, који су емигрирали из земље непосредно после објаве рата Србији,

стварање југословенског програма Србије као званичног ратног циља и неповољни

међународни чиниоци (угрожавање југословенске етничке територије, посебно

источне обале Јадранског мора). Важно место заузима расветљавање стварне улоге

Николе Пашића у стварању Одбора и уобличавању програма његове делатности.

Да ли је постојао претходни договор и да ли је Пашић као званично лице Србије,

утицао на одлуке Анте Трумбића и Франа Супила, као и осталих политичких

емиграната да напусте земљу ради заједничког рада на националним пословима?

Шта је условило окупљање емиграната у Риму и ко је покренуо организовано

деловање југословенске политичке емиграције? Да ли је стварање Одбора био

самосталан чин политичких емиграната или је подстакнуто вољом српске владе и

Николе Пашића?

У раздобљу између балканских ратова и Првог светског рата – упркос

наглом порасту југословенског покрета и спремности српске владе да тај покрет

помаже – званичне и организоване везе нису могле да се успоставе с обзиром на

опасност да Србија буде оптужена за угрожавање суверенитета аустроугарске

монархије. Од Југословена из Аустро-Угарске који су се на почетку рата нашли у

емиграцији, Пашић је добро познавао само Ивана Мештровића. Пред рат се

заинтересовао и за делатност Франа Супила. Има наговештаја да су са српском

владом одржавали везе Јосип Смодлака, Никола Стојановић, Хинко Хинковић,

Анте Трумбић, Душан Поповић, Иван Хрибар и др. Одређену прекретницу

учинили су балкански ратови, а рад на југословенског програму се интензивира.

Сарајевски атентат и јулска криза 1914. године показали су се као јасан знак

неколицини угледних југословенских политичара за прелазак у емиграцију.

4

Сигурно је да је неке Пашић подстицао још раније и на њих пресудно утицао.

Међутим, емигранти нису били окупљени, што указује на недостатак

орагнизованости и стихијност у њиховом одласку. Тешко је претпоставити да је

Пашић имао одређене планове о практичној делатности југословенске политичке

емиграције и да су сами емигранти тада помишљали на организовано извођење

национално-политичке пропаганде.

Сарадња председника Владе са југословенском политичком емиграцијом

зависила је нарочито од уобличавања југословенског програма Србије. Када је он

добио своје обрисе почетком 1914. године, Пашић је почео активније да ради на

организовању пропагандне делатности. Појачане тежње Италије на далматинску

обалу убрзале су ове активности. На иницијативу Љубомира Михаиловића, српског

отправника послова у Риму, а преко Ивана Мештровића, у Рим су позвани Анте

Трумбић и Франо Супило. Они су у септембру 1914. године посетили амбасадоре

савезничких држава у Риму (Француске, Русије и Енглеске) и том приликом

истакли жељу југословенских народа у Аустро-Угарској да се уједине у

јединствену државу са Србијом и Црном Гором. Међутим, ова акција није оставила

неки утисак на амбасадоре. Ова делатност тешко да се могла одрадити без

Пашићевог одобрења. Један део југословенске политичке емиграције налазио се и у

Србији (др Нико Жупанич, Август Јенко, Никола Стојановић, Душан Васиљевић и

др.). Пашић је знао за емигранте у Србији, али није знао како да их ангажује.

Процес организовања југословенске политичке емиграције убрзавао се тиме што су

стизале вести из савезничких земаља о плановима за прекрајање политичке карте

Европе на рачун југословенских народа. Међутим, Пашић је желео да стварање

Југословенског одбора задржи у строгој тајности (југословенски програм још увек

није био објављен као званични програм Србије, а ту су и деликатни односи са

Италијом).

Стварање Одбора није ишло тако глатко, како су многи замишљали. На

састанку у Риму, између Пашићевих изасланика и Анте Трумбића, Јулија Газарија

и Љубе Михаиловића, Одбор није формално основан, због неприсуствовања

Супила, али и због колебања Трумбића (сумњао је у Пашићев начин руковођења

акцијом, али и неодређеност Одборових задатака). На састанку у Фиренци (22-25.

5

новембра), којем је присуствовао у Супило врло детаљно се расправљало о

аспектима југословенског питања. Фактички је ударен темељ јединственој

организацији југословенских политичких емиграната. Задатак Одбора био је да

помаже:

1) Остварење јединствене југословенске државе

2) Израду предлога за државну организацију

За седиште је изабран Лондон, а предвиђено је да Одбор има и своје изасланике и у

другим градовима по потреби. Одлучено је и да Одбор може да предлаже српској

влади, а не само она њему, а и да се Одбор издржава добровољним прилозима. Ова

два члана су на неки начин давали Одбору статус равноправног чиниоца

југословенског уједињења. Програм усвојен од неформалног вођства у Фиренци

даље је разматран у ширем кругу емиграната. Свакако да је врло важна личност

био српски посланик у Риму, Љуба Михаиловић. Пашић је надгледао рад,

дописујући се са Стојановићем преко Михаиловића. Пашићу изгледа да није био

довољан Одбор у борби против италијанских претензија (или му није веровао) па у

Рим шаље Луја Војновића, који је износио мишљења супротна оним из Одбора,

што је доводило до несугласица. Да Одбор спроводи одлуке без знања Пашића

дешавало се више пута. Одбор је упутио у САД Франка Поточњака, да ради у

емиграцији у Америци, а Пашић је за тај пут сазнао тек по доласку овога у Лондон.

Пашићево мешање је оставило неповољан утисак као мешање у питања за која је

једино Одбор надлежан. Друго иступање Одбора било је доношење одлуке о

Супиловом путу у Русију преко Ниша (почетком 1915. године). У Нишу се Супило

састао са Пашићем. Како се Пашић стварно односио према Супилу заиста је тешко

рећи. Између њих су сасвим сигурно постојале разлике у схватању идеје

југословенске политичке емиграције, али је Пашић умереним обећањима желео да

придобије Супила за југословенски програм који је сачинила Србија. Сам

наговештај да Италија треба да уђе у рат на страни Антанте, уз територијалне

уступке на штету југословенских народа, убрзао је одлуку да се Одбор и формално

организује. Српска влада је нотом од 6. априла 1915. године енергично

протествовала код сила Антанте, поставивши питање уједињења Срба, Хрвата и

Словенаца. Овај чин је одушевљено поздрављен од југословенске политичке

6

емиграције. Међутим, Трумбић још увек није сматрао да је наступио тренутак за

коначно конституисање Одбора. Трумбић је средином априла 1915. године боравио

у Србији, сусревши се са Пашићем. Активност око конституисања Одбора је

каснила. До убрзавања је дошло са потписивањем Лондонског уговора 26. априла

1915. године. Лондонским уговором Италији су државе Антанте обећале Истру,

Кварнерска острва, северну Далмацију (са Задром), изузев Брача и неких мањих

острва. Оснивачка скупштина, на којој је Трумбић изабран за председника

Југословенског одбора, одржана је формално 30. априла 1915. године у Паризу.

Посланици из Одбора су израдили и меморандум (манифест). Основане су

канцеларије у Паризу (Хинко Хинковић), Петрограду (Анте Мандић), Женеви

(Никола Стојановић) и Вашингтону (од 1917. године Милан Марјановић). Одбор је

имао заступника и у Јужној Америци, а 1918. године основана је и канцеларија у

Риму.

Пашић је настојао да не истиче Одбор као чиниоца југословенског

уједињења, већ само као национално-политичку организацију југословенских

емиграната из Аустро-Угарске. Признавање Одбора и успостављање равноправних

односа значило је за Пашића, пре свега, рушење из темеља српског ратног

програма. У том случају Србија би изгубила право да ослобађа и уједињује, а њене

повлашћене позиције у процесу стварања нове државе изгубиле би значај. Управи

из схватања суштине овако датих односа произашао је сукоб са Супилом. Три

основна проблема која су отежавала рад Одбора били су: постојање регионалног

схватања у Одбору, децентрализована организација југословенске пропаганаде коју

је вршила српска влада и претерано субјективно схватање националнополитичких

задатака Одбора. Супило је полако губио веру у искреност југословенске политике

коју је водила српска влада, На једној од седница Супило је предложио да се

посебно организују хрватски и словеначки чланови Одбора и делегати Одбора из

Америке у јединствен Хрватски одбор, који би прекинуо везе са Србијом и пред

савезнике поставио хрватско питање. На седницама Југословенског одбора од 27.

маја до 5. јуна 1916. године донета је одлука да се забрањује свако самостално и

јавно иступање без знања председника Одбора. Тиме је осуђена Супилова

делатност и онемогућен његов даљи корак код савезника. Најважније за Пашића

7

било је да се не створе два центрума уједињења, чиме би било разбијено јединство

југословенског покрета, засновано на предводништву Србије. Победом над

Супилом у томе се успело.

Све је ово указивало на обострану жељу да се односи између српске владе и

Одбора, посебно Пашића и Трумбића, појачају и даље развијају с више поверења.

Била је уочљива Пашићева спремност да више пажње посвећује проблемима које је

наметало решавање југословенског питања. Међутим, Пашић је још увек добро

пазио да Одбор остане на нивоу оних надлежности које су му биле намењене од

почетка рата. У начелним питањима, Пашић је био непопустљив, мада је схватио да

се улога Одбора постепено мењала. Своју основну политичку замисао, Пашић није

желео да мења, али је уочљиво да се постепено повлачио пред стварношћу и све

чешће помагао и чак подстицао југословенску политику. После појачане

међународне активности током 1916. године, којој треба додати успешне операције

на Солунском фронту (ослобођење Битоља) и заседање српске Народне скупштине

на Крфу, Пашићу се наметнуло питање свођења резултата државне политике. У

том склопу питање југословенског уједињења као основе ратних циљева било је и

за њега и за остале политичке чиниоце Србије мерило успеха у вођењу државне

политике. Критика која му је упућена у Народној скупштини да млако води

политику уједињења у односима са севазницима, а круто према Одбору – морала је

такође оставити трага на успостављање нових односа између српске владе и

Одбора.

Финансирање југословенске пропаганде

Познато је да материјална зависност једног од политичких чинилаца

повлачи за собом углавном и остале облике зависности и потчињености. Да ли се

слично могу посматрати и односи између српске владе и Југословенског одбора?

Значајно је да се утврди колику је финансијску помоћ југословенској политичкој

емиграцији, посебно Југословенском одбору, давала српска влада, и у којој је мери

она одређивала њихове узајамне односе. Главни носиоци националнополитичке

делатности из југословенских земаља Аустро-Угарске у емиграцији – Анте

Трумбић, Франо Супило и браћа Јулио и Ремиђо Газари – сносили су сами своје

трошкове у току августа и септембра 1914. године. Део југословенске емиграције

8

која је боравила у Србији материјално је обезбедила српска влада. Битно је истаћи

да се Пашић није одмах значајније ангажовао у пружању финансијске помоћи

југословенској емиграцији, док се није уверио да се окупила у задовољавајућем

броју и показала спремоност да се политички јавно заложи за активну одбрану

српских интереса (остваривање југословенског програма који се стварао у Србији).

У почетку се Пашић ограничио на пружање појединачне помоћи, ставивши на

располагање Одбору српска посланства за прикупљање независних прихода.

Међутим, трошкови живота и јавне делатности у савезничким престоницама стално

су расли и често су надмашивали скромна средства којима су располагали чланови

Одбора. Занимљиво је истаћи, али тешко објаснити, чињеницу да се српска влада

према појединим члановима Одбора, које је преузела да месечно финансира,

различито односила. Од почетка рата 1914. године, па до краја 1915. године, српска

влада је материјално помогла и већем броју угледних југословенских грађана из

Аустро-Угарске који су били у емиграцији, али нису били непосредно везани за рад

Југословенског одбора (јавни радници слободних професија – адвокати, сликари,

лекари, инжењери, новинари и др.). Највише емиграната било је из приморских

крајева југословенских земаља Аустро-Угарске, Словенаца из Трста и Хрвата из

Далмације. Разлоге треба тражити, између осталог, и у повољнијим могућностима

да се емигранти из ових крајева пребаце у неутралну Италију.

Након конституисања Југословенског одбора у Паризу поставило се питање

организованог и планског финансирања Одбора у целини, а не само појединих

његових чланова и акција. Највероватније на основу владине одлуке од 9. октобра

1915. године, за финансирање Одбора издвојено је 300.000 динара. Ситуација у

којој се Србија нашла у првој половини октобра 1915. године, за кратко је

одложила планско издвајање средстава за југословенску пропаганду Одбора. Сви

кредити који су одобравани ишли су преко посланстава Србије, чиме је Пашић

остваривао контролу над тим средствима. Одбор се финансирао и од независних

прихода. Одбор тако стварно није био поптуно финансијски везан за српску владу,

и то је омогућавало да води, на одређеном нивоу, самосталну политику. Његова два

најистакнутија представника, Трумбић и Супило били су материјално потпуно

независни од српске владе. И један и други пружали су отпор Пашићевој

9

концепцији уједињења и вођења југословенске пропаганде, а Супило је чак јуна

1916. године иступио из Одбора. Војнички слом Србије (крајем 1915. године) није

утицао на промену српских ратних циљева и вођење југословенске пропаганде.

Колико се тај слом одразио на финансирање те пропаганде и на помоћ

Југословенима у емиграцији? Пашић је 17. децембра 1915. године известио из

Скадра посланике у Лондону, Паризу, Риму и конзула у Женеви, да свим оним који

су чиновници српске државе ... влада не може од 1. јануара 1916. године давати

додатке које су досад добивали, али да уколико желе могу да наставе свој рад. Ова

одлука није важила за трошкове одређне за рад на уједињењу Јужних Словена и

одбрану српских интереса. На састанку исељеничког Конгреса у Антофагасти

(Чиле, 26. јануара 1916. године), Одбор је истакнут као представник исељеника у

борби за уједињење, а основана је у Југословенска Народна Одбрана, која је

преузела на себе обавезу да покрива издатке Одбора. Пропагнадна делатност и

активност чланова Одбора нагло је порасла у току 1916. године (издавање билтена

на француском и енглеском језику, брошура и географских карата, одржавање

предавања). У вези са тим трошкови су се увећавали. Током новембра 1916. године,

након оснивања Југословенског одсека у Министарству иностраних дела, српска

влада је почела више пажње да обраћа планској подели средстава и брижљивом

вођењу евиденције финансирања југословенске пропаганде.

Крфска конференција

Улазак САД у рат против Немачке и прекид дипломатских односа са

Аустро-Угарском, 6. априла 1917. године, унео је ново оптимистичко расположење

и охрабрио председника српске владе. Пашић је, вероватно 6. или 7. маја, упутио

позив Трумбићу да са још пет представника југословенске емиграције дође на Крф

ради измене мисли о свим питањима. Стиче се утисак да је Конференција сазвана

изненеда и да је нису посебно припремили ни српска влада ни Одбор. Пре свега ту

је низ општих међународних збивања која су на Пашића деловала снагом своје

реалности – обострана ратна замореност и неизвесност, стална настојања да се

закључи сепаратни мир, фебруарска револуција у Русији, посебно објава рата САД

Немачкој и прекид дипломатских односа са Аустро-Угарском, смрт цара Фрање

Јосифа, јачање разних идеја за реорганизацију монархије, крајње неповољан однос

10

великих сила према малим савезничким државама и опасност од уплитања сила

Антанте у решавање унутрашњег уређења будуће југословенске државе и др.

Унутрашњи (југословенски) чиниоци теже су се могли уочити, али нису били мање

значајни у Пашићевим размишљањима и одлукама (разилажење са Супилом и

елиминисање хрватског конфедералистичког програма за стварање југословенске

државе, неусклађеност односа са Одбором, тешкоће око добровољаца у Русији и

добровољачког питања уопште, неизвесна судбина солунског фронта, сукоб с

војном опозицијом и Соунски процес, проблеми око решавања црногорског и

македонског питања и др.). Сазивању Конференције допринео је и сам Пашић

својом тежњом да у врло неповољним међународним условима за Србију очува

њено место у решавању југословенског питања. Влада је донела одлуку да

званично преговара са Одбором, али да се, том приликом, не доноси никакво

решење о унутрашњем уређењу будуће државе. По мишљењу владе то је било

питање у надлежности уставних фактора после рата (Уставотворне скупштине).

Из владиних закључака јасно произилази да су у разговоре ушла два потпуно

неравноправна чиниоца. Делегација Одбора је бројала седам чланова (на Крфу су

се изабраној делегацији придружили Динко Тринајстић, као Одборов представник

код српске владе и Франко Поточњак, на изричит Пашићев позив). Четворица

делегата били су Хрвати, двојица Срби, а један Словенац. Национални састав

учесника Конференције на њеном пуном (другом) заседању, када је имала и

највећи број учесника био је – 11 Срба, 4 Хрвата и 1 Словенац.

Крфска конференција се завршила 20. јула 1917. године, усвајањем и

потписивањем посебне декларације. У њој су истакнута два основна принципа –

принцип националног јединства Срба, Хрвата и Словенаца и принцип

самоопредељења народа. Што се тиче унутрашњег уређења будуће заједничке

државе, учесници су се споразумели да то буде монархија на челу са династијом

Карађорђевић, уставна, демократска и парламентарна држава, заснована на

компромисном националном унитаризму и унитарном државном уређењу.

Предвиђало се и да нова држава има један грб, једну заставу и једну круну, да се

словеначки, хрватски и српски језик, као и оба писма, признају равноправним, да се

гарантује слобода вероисповедања све три вере. Није разматран положај Црне Горе

11

и Македоније, пошто је српска влада њихов статус сматрала унутрашњим питањем.

Трумбић је поставио захтев да српска влада прими Одбор као званичног

представника Срба, Хрвата и Словенаца из Аустро-Угарске, али је то Пашић одбио.

Декларација је, по Пашићевом мишљењу била потез манифестационог карактера,

срачуната да задовољи Одбор и да одговоре на питања које је наметнула

неповољна међународна ситуација. То је био и политички компромис између

националних програма уједињења. Иако је Декларација била израз интереса

целине, у политичком смислу, Србија је и даље остала надређени субјект. Од

фебруара 1917. године Пашић је са црногорским присталицама уједињења са

Србијом сарађивао преко Средишњег црногорског одбора за народно уједињење,

који је водио Андрија Радовић.

Значајну улогу у развијању свести о југословенству међу словенским

народима у Аустроугарској одиграла је тзв. Мајска декларација, која је донета од

стране 33 представника Југословенског клуба на бечком парламенту. Мајска

декларација је донета два месеца пре потписивања Крфске декларације. Захтевала

је решавање југословенског проблема у оквиру монархије, а супроставила се

српском програму уједињења, тј. праву Србије да заступа словеначки и хрватски

народ, као и да одлучује о њиховим судбинама. Свакако да је ова декларација

допринела да се југословенска идеја уздигне из провинцијских оквира, а на другој

страни из уских политичких и културних група, на један виши национални ниво.

Мајска декларација је утицала да се у Словенији образује широк национални

покрет, који је истицао захтеве за самосталношћу Југословена у Аустро-Угарској.

Ову декларацију су маја 1918. године забраниле аустроугарске власти. Без обзира

на све покушаје (Нишка декларација, Југословенски одбор, Крфска декларација),

решавање југословенског проблема лебдело је у ваздуху све до средине 1918.

године. Тек пошто је Атанта решила да сруши Аустроугарску, међународне силе су

се озбиљније позабавиле југословенским проблемом. Треба поменути и став

америчког председника Вудроа Вилсона о праву малих народа Аустроугарске на

аутономан живот, објављен 08. јануара 1918. у његових ,,14 тачака''.

Читаву другу половину 1917. године, Пашић је провео у Паризу, не

одржавајући присније везе са Одбором. Савезнички ратни циљеви, изнети јануара

12

1918. године, након изласка Русије из рата, погодили су све чланове Одбора,

југословенску емиграцију, али и српску владу. Силе Антанте нису пристајале на

рушење Аустро-Угарске, упркос чињеници да је она одбијала закључење

сепаратног мира. Државе Антанте су до половине 1918. године пристајале само на

реформе у Аустро-Угарској. Југословенско питање је губило изгледе да буде

решено. Председник Југословенског одбора је покренуо иницијативу за сазивање

опште југословенске скупштине, која би према савезницим јасно изразила тежње

Срба, Хрвата и Словенаца за политичким уједињењем. Пашић је то питање изнео

на седници владе 15. јануара, али није желео да се у таквој великој југословенској

манифестацији изгубе посебности српских државних установа. Он је одбио тај

захтев правдајући га тиме да то забрањује Устав, а предложио је да са сазове

југословенски манифестациони Конгрес у Паризу. Француска влада је, међутим,

одбила Пашићев захтев да се одрже југословенске манифестације на њеној

територији. Притисак Одбора се и даље наставио. Трумбић је сазивањем

југословенске скупштине желео да створи једно опште народно представништво,

као својеврсни ембрион провизорне уставности. Тако су односи између српске

владе и Одбора током 1918. године све више добијали особине сукоба двеју

концепција уједињења и двају особених начина вођења југословенске политике.

Народно вијеће СХС. Женевска конференција

Српска војска је са француским дивизијама пробила Солунски фронт

септембра 1918. године. Словеначке странке су половином августа основале

Народни свет за Словенију и Истру. Потом се стварају и бројни покрајински

свети. У Загребу је 6. октобра 1918. године, месец дана после пробоја Солунског

фронта, основано Народно вијеће за народ Словенаца, Хрвата и Срба, које је

представљало политичко представништво оних Срба, Хрвата и Словенаца који су

живели у Аустроугарској, односно у Словенији, Хрватској, Далмацији, Босни и

Херцеговини, Банату, Бачкој, Барањи, Међумурју итд. Оно се рађа као тело које

треба да синхронизује југословенске акције, али полако излази из оквира тог

задатка и претвара се у значајног политичког чиниоца. За председника Вијећа је

изабран Антон Корошец, а за потпредседнике Анте Павелић старији и Светозар

Прибићевић. У Вијећу је веома утицајна била српско-хрватска коалиција на челу са

13

Прибићевићем. Вијеће се залагало за уједињење свих Слованца, Хрвата и Срба у

народну, слободну и неовисну државу уређену на демократским начелима. Већ 19.

октобра одбацило је Манифест аустријског цара Карла о организацији монархије

као савезне (тријалистичке) државе. Десет дана доцније (29. октобра) Хрватски

сабор је прекинио државноправне односе и везе између Краљевине Хрватске,

Славоније и Далмације са једне и Краљевине Угарске и Царевине Аустрије са друге

стране, а већ 3. новембра Народно вијеће обавештава силе Антанте, Југословенски

одбор и српску владу да је спремно да ступи у заједничку државу да Србијом и

Црном Гором, али да та држава мора да обухвати све етничке територије

Словенаца, Хрвата и Срба. Такође је прогласио неважећом хрватско-угарску

нагодбу из 1868. године. Тако је Народно вијеће, мада није било међународно

признато, поред српске владе и Југословенског одбора, постало трећи носилац

борбе за уједињење и имало реалнију снагу од Југословенског одбора. Пашић је

осетио да пред собом има реалнију снагу од Југословенског одбора.

Успеси српске војске после пробоја Солунског фронта знатно су ојачали

Пашићев положај према Одбору и савезницима, па је председник српске владе још

доследније бранио интересе Србије и српског народа у завршној фази уједињења.

Тежило се постизању компромиса. Тако је и дошло до сазивања Конференције у

Женеви. Народно вијеће је потиснуло Југословенски одбор, што се види већ на

Женевској конференцији. И поред колебања, Пашић је пошао у Женеву на

преговоре, где је 6-9. новембра 1918. године, одржана Конференција представника

српске владе, скупштинске опозиције, Народног вијећа СХС из Загреба и

Југословенског одбора. На Конференцији је било 12 учесника – 6 Срба, 3 Хрвата и

3 Словенца, али су овде преговарале четири делегације са подједнако

равноправним статусом. На једној страни стајао је сам Пашић, који је заступао

српски програм уједињења, а на другој су били, мање-више, сви остали делегати.

Декларација је донета 9. новембра 1918. године, на основу које је прецизиран начин

уједињења и прелазни период до конституисања државе. Предвиђено је формирање

Заједничког министарства за Краљевину Србију и подручје Народног вијећа СХС,

коме је задатак да организује заједничку државу, којој ће Конституанта донети

устав. Заједничком министарству били би поверени спољни и војни послови, ратна

14

морнарица, поморска трговина, поморски санитет и припремање сазива

Конституанте. Одлучено је да у том периоду функционишу две владе – српска и

влада Народног вијећа. Питање уређења нове државе (монархија или република)

требало је да буде отворено до сазива Уставотворне скупштине. Женевском

декларацијом је одлучено да се уједињење обави у државу (не краљевину)

Словенаца, Хрвата и Срба. Црној Гори је остављено да одлучи да ли ће да се

уједини (док су Пашић и српска влада сматрали да је црногорско питање у исто

време и српско питање). Наравно, ове одлуке биле су неприхватљиве. Регент је

одбацио овакав начин уређења. Одбацили су је и скоро сви чланови Пашићевог

кабинета, чиме је фактички пала влада. Тада настаје период захлађења у односима

између српске владе у Народног вијећа, испуњен неизвесношћу и страхом. У исто

време јачају анархија и војни апетити Италије. Регент је Пашићу ускратио мандат

за састав прве владе нове државе, чиме је Пашић привремено нестао са политичке

сцене у Србији (био на мировној конференцији у Версају). Елиминацијом Пашића,

регент Александар је постао главни фактор у даљој борби за уједињење.

Добровољачки покрет

На балканским размеђима добровољачки покрет има дугу традицију. Као

несебична помоћ земљи матици, условљена пре свега националним осећањима,

свој модеран облик је стекао почетком националних преображаја и револуција у

XIX веку. У Србији је посебно много добрвољаца било у ратовима са Турском

1876/78. године и у балканским ратовима. Угрожавање опстанка српске државе од

стране аустроугарског империјализма, гушење националног покрета словенских

народа у Аустро-Угарској и објава рата Србији 1914. године, још масовније су

покренули стваралачки замах националне солидарности. Од почетка је

добровољачки покрет имао преовлађујуће српски карактер, да би по снази својих

носилаца постајао југословенски. Појединачни примери пребегавања поданика

Аустро-Угарске у Србију јавили су се већ у току јулске кризе 1914. године. Све

више добровољаца јављало се са првим српским победама и појавом већих група

заробљених аустроугарских војника словенског порекла. На то је утицало и

изграђивање југословенског програма у Србији. Влада је након победе на Колубари

одбила захтев Врховне команде за ангажовањем добровољаца из редова

15

аустроугарских заробљеника, правдајући то разним разлозима. Од тих

добровољаца се углавном формирају граничне трупе и жандармерија у

Македонији. Пашић је на време проценио војни и политички значај окупљања

добровољаца и вршења националне пропаганде међу заробљеним Југословенима.

Почетком 1915. године у Крагујевцу је формиран Први добровољачки батаљон као

саставни део оперативне војске (око 1.000 добровољаца), а у Нишу посебан

батаљон добровољаца из редова заробљеника, који су били упућени у Македонију

или на границу према Албанији. Добровољачки покрет се врло рано развио и међу

Југословенима аустроугарским заробљеницима у Русији. Део добровољаца је

коришћен и за југословенску пропаганду, углавном у затвореном кругу

заробљеничких логора него у јавности. Проблем који се у 1915. години појавио у

вези са стварањем Јадранске легије имао је посебан политички значај са

становишта решавања југословенског питања. Касније ће то бити Југословенска

легија. Југословенски одбор је усмерио своје акције на прикупљање добровољаца у

Северној и Јужној Америци. Након војног слома Србије, Пашић је добровољачком

питању пришао са више интереса, војног и политичког слуха. Крајем јануара 1916.

године, у Русији су сазрели сви услови да се формира једна већа добровољачка

јединица. Проблем у тој новоформираној добровољачкој дивизији је било питање

међунационалног трвења, нарочито борба србизма против хрватизма. Са руском

фебруарском револуцијом 1917. године, у овој јединици је дошло до нагле

политизације, чиме су поново оживела унутрашња трвења у јединици. Да би се

корпус спасао Пашић је затражио од руске владе одобрење да се упути на солунски

фронт. Са Крфском декларацијом пришло се и интензивнијем раду на прикупљању

добровољаца, а то питање постаје саставни део интернационализације

југословенског питања уопште.

Уједињење и стварање Краљевства СХС

Велика народна скупштина Срба, Буњеваца и осталих Словена у Војводини

донела је 25. новембра 1918. године у Новом Саду резолуцију о прикључењу

Војводине (Баната, Бачке и Барање) Србији. Српски народни одбор у Новом Саду,

под председништвом Јаше Томића, заобишао је Народно вијеће и сву снагу

усмерио на уједињење са Србијом. Велика народна скупштина у Подгорици је 26.

16

новембра одлучила да се краљ Никола Петровић и његова династија збаце са

црногорског престола, да се Црна Гора уједини са Србијом у једну државу и да

ступи у заједничку државу троплеменог народа. У Одлуци се наводило да је

Српски народ у Црној Гори једне крви, једног језика и једних тежњи, једне вјере и

обичаја са народом који живи у Србији и другим српским крајевима. Присталицама

уједињења (бјелашима) супротстављали су се присталице старог поретка и

династије Петровић (зеленаши). Они су се ослонили на Италијане, јер нису имали

велику подршку у самој земљи. У тзв. Божићној побуни јануара 1919. године,

сепаратистичке снаге су поражене. Поред Италије и Ватикан се није либио да

покаже незадовољство што се ствара Краљевина СХС. Упркос чињеници да су

истакнути прваци католичког клера били против италијанских освајачких планова

и што су тражили подршку папе за праведно решење територијалних питања,

Ватикан је одбијао да сарађује са владом Краљевства СХС око наименовања

бискупа, подстицао је прозелитску делатност клера и тако реметио верски мир,

одвојио је Ријеку од Сењске бискупије. Непријатељски став Ватикана најбоље се

види од потписивања примирја новембра 1918. године до закључења уговора у

Рапалу новембра 1920. године. Међутим, Ватиканску политику није подржавао део

клера у новој држави. Загребачки надбискуп Антон Бауер је позвао свештенство да

подржи Народно вијеће, а за време боравка Вијећа у Београду, бискупска

конференција је поздравила уједињење. Велику улогу одиграла је чињеница што је

након револуције у Русији нестало страха од подршке велике словенске државе

православном становништву југословенских крајева.

Упутства, односно Напутак делегације Народног вијећа, која је крајем

новембра 1918. године стигла у Београд, представљала су неку врсту услова за

уједињење, предвиђајући да коначну организацију нов државе одреди свеопшта

Народна скупштина Срба, Хрвата и Словенаца, двотрећинском већином.

Уставотворна скупштина је требало да донесе устав, одреди форму владавине и

унутрашње државно уређење. До њеног сазива извршну власт би вршио краљ, а

законодавну Државно вијеће, састављено од чланова Народног вијећа,

Југословенског одбора и сразмерног броја представника Србије и Црне Горе.

Изборе за Уставотворну скупштину би спровело Државно вијеће. Међутим, због

17

италијанског притиска и револуционарног врења делегација је признала

монархијски облик владавине и династију Карађорђевић. Регент Александар је 1.

децембра 1918. године прогласио уједињење Србије са земљама независне Државе

СХС у јединствено Краљевство Срба, Хрвата и Словенаца, које се од 1920. до 1929.

године води као Краљевина СХС.

Признавање нове државе

Краљевина се простирала на површини од 248.666 км2 и запоседала је

централни део Балканског полуострва. Поседујући источну обалу Јадрана била је

повезана са целим светом. Хрватска и Словенија биле су повезане железничком

мрежом са земљама Средње Европе. Било је то важно подручје укрштања интереса

великих сила. Уједињење је донело велике промене. Развијају се нови градови,

нови трговачки центри. Разграничењем су бројни градови изгубили свој ранији

престиж (нпр. Битољ).

Краљевина СХС се одмах суочила са спољним тешкоћама. Почињала је

живот у међународним односима непризната, са немирима на скоро свим

границама дугим преко 3.000 км. Она је имала више заједничких граница од било

које друге земље у Европи, осим Немачке, а осим са Грчком и Румунијом ни са

једном суседном земљом није имала задовољавајуће односе. Са Албанијом је увек

било неког узнемирења (Албанија је била на путу да постане италијанска

колонија), са Бугарском која је изражавала територијалне претензије према

Македонији, као и са Мађарском јер је она тежила реваншизму (одузета јој

Војводина). Ситуација са Италијом била изузетно лоша. Наиме Италија је све до

1921 г. подржавала рестаурацију краљевине Црне Горе. Италија је постајала

политичка опсесија Краљевине СХС, као раније Аустро-Угарска Србије. У

Бугарској је радило пет револуционарних комитета, а Бугарска није била спремна

да се одрекне Вардарске долине и Мораве као бугарске реке. У Београду је владао

страх од ревизије граница и терористичко-подривачке делатности комита који су

упадали у Македонију из Бугарске и качака из Албаније (Азам Бејта, Исо

Бољетини, Хасан Приштина). Борба против комита је скупо коштала погранични

живаљ, који тек што је изашао из рата. Веома добре односе Краљевина СХС је

имала са Француском која је Краљевину СХС посматрала као стуб своје политике

18

на Балкану. Јавно мњење краљевине СХС је било франкофилски расположено.

Француска је стипендирала студенте, давала зајмове за набавку оружја и

стабилизацију валуте и сл. Уопште узето, од свих великих сила Француска је имала

највећи утицај у држави. Велика Британија је више водила о принципу равнотеже.

Заједно са Француском водила је рачуна о одржавању антибољшевичког

санитарног кордона и уопште версајског система.

Француска и Енглеска признале су Краљевину СХС тек почетком јуна 1919.

године, следећи пример Норвешке, Грчке, САД и Швајцарске. Потписивањем

Версајског уговора са Немачком (28. новембра 1919) колективно је призната

Краљевина СХС. Ватикан је нову државу признао почетком новембра исте године.

На мировној конференцији у Паризу, одржаној 1919. године, положај делегације

краљевине СХС, коју је предводио Никола Пашић, био је веома тежак, јер није

уживала подршку Антанте. Делегација се свим силама трудила да одбрани

југословенске интересе, али се исто тако и Италија залагала за потпуну примену

Лондонског уговора из 1915. године. 12. новембра 1920. године потписан је

Рапалски уговор, којим су регулисане границе између Краљевине СХС и Италије.

Овај уговор није био повољан по Краљевину, али га је Краљевина прихватила из

два разлога: због неповољних међународних прилика, као и због тежње династије

да са западним суседом оствари добре односе. Рапалским уговором Италија је

добила: Истру, Задар, острва Црес, Лошињ, Ластово и Палагружу. Ријека је

призната за независну државу, али ју је Италија припојила већ 1924. године.

Рапалским уговором ван Краљевине СХС је остало више од пола милиона Хрвата и

Словенаца. 10. септембра 1919. године потписан је Сенжерменски уговор, који је

регулисао границе између Краљевине СХС и Аустрије. Краљевина је покушала

придобити корушке Словенце, али у томе није успела. Наиме, октобра 1920. године

је спроведен плебисцит, када се становништво са 22 000 гласова определило за

останак у саставу Аустрије, док их се 15 000 изјаснило за прикључење Краљевини.

4. јуна 1920. године у Тријанону је потписан уговор између Краљевине СХС и

Мађарске. Овим уговором Краљевина је добила: Прекомурје, Међумурје,

Славонију, Срем, део Барање, Бачку и део западног Баната. После извесних

тешкоћа 27. новембра 1919. године у Неију је потписан мировни споразум између

19

Краљевине СХС и Бугарске. Овим уговором Краљевина је добила Струмицу,

Босиљград и Цариброд. 10. августа 1920. године у Севру је потписан мировни

споразум између Краљевине СХС и Турске. Разграничавање између Краљевине

СХС и Краљевине Румуније извршено је поделом Баната, којом ниједна страна није

била задовољна. Румунији је Банат био обећан као услов за приступање Атанти, а

Србија га је, према етничком саставу становништва, сматрала својом територијом.

Пошто је Француска преузела главну улогу у европским међународним односима,

подржала је склапање билетералних одбрамбених уговора између Краљевине СХС,

Чехословачке и Румуније (1920-1921) ради очувања версајског поретка и

онемогућавања продора Аустрије, Мађарске, СССР-а и Немачке.

Нова држава се суочила и са бројним унутрашњим проблемима – ратна

разарања, велики људски губици, дезорганизација саобраћаја, неповезаност свих

делова државе, потреба прилагођавања различитим културама, различити државни

системи и установе, различити ступњеви економског и културног развитка,

монетарно питање, четири различите железничке тарифе.

Верско питање

СХС је била мултиконфесионална држава. Најаче религијске заједнице су

биле: Српска православна црква, Римокатоличка црква и Исламска верска

заједница. Било је још десетак признатих религија (евангелистичка, баптистичка,

методистичка), а непризнате су прогоњене. По Видовданском уставу из 1921.

године верске заједнице су биле јавне установе са посебним положајем и

привилегијама. Посебним пословима у вези са односима државе и верских

заједница бавило се Министарство вера, а касније Министарство правде.

Пре уједињења, православне цркве су биле државне у Србији и Црној Гори.

Ове државе су регулисале однос са Римокатоличком црквом конкордатима (Србија

1914, а Црна Гора 1886). Положај католичке цркве у Словенији, Хрватској, Босни и

Херцеговини и Војводини је био повлашћен, а односи су регулисани конкордатом и

на неким местима конвенцијом (Војводина, Далмација, Међумурје). Православно

становништво је било распрострањено у Србији, Црној Гори, Македонији, Босни и

Херцеговини, Косову и Метохији, Војводини, Хрватској. Православна црква је

деловала у оквирима аутокефалних: Карловачке митрополије и буковинско-

20

далматинске митрополије. Стварањем СХС наметнуло се питање уједињења

покрајинских православних цркви. На конференцији православних епископа у

Сремским Карловцима децембра 1918. године под председништвом архиепископа

београдског и митрополита Србије Димитрија Павловића, донесена је начелна

одлука о уједињењу. На конференцији у Београду, маја 1819. године, донета је

одлука о уједињењу у јединствену Српску православну цркву. Васељенска

патријаршија је пристала тек маја 1920. године на споразум између Синода

Цариградске патријаршије и владе Краљевине СХС, према коме је Синод

прихватио да се Краљевини СХС припоје епархије које су до тада биле под

управом Цариградске патријаршије. Јуна 1919. године, регентовим указом, држава

је признала уједињење. Регент Александар је 1920. године потврдио да се поглавар

васпостављене српске патријаршије зове Српски патријарх православне цркве

Краљевине СХС. Српска патријаршија је проглашена у Сремским Карловцима у

септембру 1920. године, а Свештени сабор је за патријарха изабрао Димитрија,

архиепископа београдског и митрополита Србије, што је краљ и потврдио.

Александар је исте године потписао Привремену уредбу о Српској патријаршији.

Уз патријарха, као поглавара, постоји стални Архијерејски синод од четири

епархијска архијереја као редовна члана и два заменика које бира Свети

архијерејски сабор. Синод је под поглаварством патријарха и сачињава највишу

извршну управу и надзорну црквену власт. Свети архијерејски сабор се сазива

једном годишње, њим председава патријарх и то тело је највиша законодавна власт

у пословима поретка и унутрашњег живота цркве. Донета је и одлука да само

архиепископи у Скопљу, Цетињу и Сарајеву носе назив митрополит. Цариградска

патријаршија је у фебруару 1922. године признала уједињење српске цркве и њено

подизање на ниво патријаршије. Обнова патријаршије је завршена 1924. године у

Пећи, симболичном церемонијом, у којој је краљ Александар увео патријарха

Димитрија у стари сто српских патријарха. Српска православна црква је истицала

лојалност новој држави, а династију Карађорђевића је са пијететом звала народном

династијом. Део православних Срба који је остао у Мађарској имао је своју

будимску епархију, док је за Србе у Румунији задржана темишварска епархија.

Године 1922. основана је и епархија америчко-канадска. Нови уставни систем, који

21

је предвиђао равноправност признатих вероисповести, одузео је православној

цркви статус државне цркве. Крајем 1929. године донет је Закон о православној

цркви и уведена је нова црквена организација. Српска православна црква је

третирана као заштитница државе и благонаклоно се гледало на њен клерикални

легитимизам. Од 1932. године запажа се погоршање њених односа са католичком

црквом. Сукоб је кулминирао 1937. године у време борбе против конкордата, кад је

земља била на ивици верског и грађанског рата.

Католичка црква је у Краљевини била део универзалне и централизоване

организације Ватикана. Највиши управни орган католичке цркве у земљи је била

Бискупска Конференција, којом је председавао надбискуп загребачки. Други по

титули је био Барски надбискуп, али је као остатак прошлости имао безначајан

утицај (примас српски). Што се тиче надбискупа и бискупа, држава је задржала за

себе последња и највиша овлашћења у погледу наименовања надбискупа. Поред

надбискупија и бискупија, у организационој структури католичке цркве постојали

су и редови – бенедиктинци, цистерцити, доминиканци, фрањевци, лазаристи,

кармелићани. Католичка црква је под утицајем Ватикана показивала

непријатељство према новој држави, плашећи се ширења утицаја православља. Она

се није мирила ни са начелом слободе и равноправности религија, с обзиром да је у

претходној држави била фаворизована и уживала велике привилегије. Била је

крајње верски искључива, а равноправност вера је могла да прихвати само

формално и то у државама у којима је католичка страна доминантна. Католичкој

цркви су сметале мере либерализације у јавном и културном животу, увођење

лаичких установа и извођење аграрне реформе. Врло брзо су почеле оптужбе на

рачун државе о наводној угрожености свете вере. Тражена је потпуна слобода

верског учења у цркви и школи, а осуђивана је факултативност верске наставе.

Католичка црква је устајала против соколства као либералне (а тиме и

антирелигиозне) културно-васпитне установе. Године 1922. створена је

организација Католичке акције, која је ширила организације Орлова-пандам

соколству - клерикална културно васпитна установа. Посебно незадовољство је

исказано чланом 12. Видовданског Устава, који је предвиђао да се духовна власт не

сме користити у страначке и политичке сврхе. Упориште клерикализма у

22

политичком животу је била СЛС (Словеначка људска странка) на челу са Антоном

Корошцем, насупрот Хрватској, где је Радићева ХРСС уважавала религиозност

хрватског народа, али је устајала против клерикализма у свим облицима (Радића су

клерикалци представљали као Антикриста). Тако је, док је Српска православна

црква тражила заштиту државе, католичка црква свим снагама покушавала да

изузме своју организацију и вернике ипод врховног надзора држеве. Клерикализам

је појава када клер промашује своју духовну задаћу, па се бави дубљим,

политичким разлозима. Хрватски народ се са клерикализмом сусрео доста рано. У

исламу се он раша као фундаментализам. Црква на неки начин покушава да

промени мишљење човека, а желела је да задржи своју доминантну улогу у

друштву. Суштина клерикализма је да држава постоји само као љуштура, унутар

које се развија доста јако католичко друштво, а све је требало да буде подвргнуто

свештеницима и цркви. Словеначки католички конгреси су одржавани од 1892.

године и на њима је форсирана идеја да се словеначка нација може развијати само у

оквиру католичке цркве. Јак утицај медија и опасност за веру од штампе први је

уочио папа Лав XIII. Тада се рађа идеја о верској штампи. Године 1900. одржан је

Први хрватски католички конгрес, који доноси 20 резолуција, буквално програм

деловања за XX век – формирање круга лаиката и низа друштава око бискупа, који

ће штитити цркву; одношај цркве и државе (закони државе не обавезују верника

ако нису у складу са законима цркве); о католичкој штампи (штампа може да буде

непријатељ, али и непрекидна мисија цркве); о узгоју (о васпитању које врши

црква); о црквеној уметности. Решење које је најмање одговарало Римокатоличкој

цркви 1918. године било је управо решење које је спроведено, а то је настанак

југословенске државе. Страх од револуционарних догађаја и либерализма крајем

рата натерао је цркву да се прилагоди новом времену. У овим годинама је црква

донела одлуку да се свештенство никако не уплиће у политичке догађаје (тада и

никад више), али и да ради на јачању хришћанског морала, који је рат уништио.

Римокатоличка црква је веровала да ће југословенска држава склопити конкордат,

али је ускоро увидела да уставним решењима губи свој утицај (школе се одвајају од

цркве, црква не сме бити политички ангажована, држава инсистира да она

потврђује бискупе и да одређује односе са Ватиканом). Полуге клерикализма тог

23

времена су Католички покрет и Католичка акција. Задатак Католичке акције био је

да католици постану католици (унутрашњи религијски живот на првом месту).

Мото који се јавља био је изван сваке странке и над сваком странком. Тада

израста и једна организација под називом Хрватски католички сениорат. Данас се

слабо зна о члановима те организације.

Исламска верска заједница је у Краљевини СХС била највећа организована

заједница сунитског учења у Европи. Муслимана је било много у Босни и

Херцеговин, Црној Гори, Санџаку, Македонији и на Косову и Метохији. Године

1878. је дошло до прекида односа босанских муслимана и Мешиката (врховног

исламског поглаварства у Истамбулу) услед аустријске окупације. Царском

наредбом 1892. године у Сарајеву је успостављено Врховно вакуфско-мерифско

старешинство и установа Реис-ул-улема, који постају руководећа тела Исламске

верске заједнице у Босни и Херцеговини. Од Аустро-Угарске власти је 1909.

године изнуђена вакуфско-мерифска аутономија. Исламска верска заједница се

1918. године залагала за верску аутономију и равноправност са осталим верским

заједницама, ослањајући се на Уговор о заштити мањина из 1919. године.

Организација Исламске верске заједнице у Краљевини Југославији је законски

уређена 1930. године - Законом о Исламској верској заједници, а 1936. године-

Уставом Исламске верске заједнице. Муслимани из Босне и Херцеговине, Хрватске

и Словеније су били под управом Реис-ул-улеме (1930-1936 у Београду, а од 1936.

године поново у Сарајеву ). Пре 1930. године муслимани западно од Дрине били су

под управом реис-ул-улеме у Сарајеву, а источно под управом београдског муфтије

(1930. године је муфтијство укинуто). Исламска верска заједница се залагала за

равноправност вера и лојалност Краљевини СХС. Њихова политичка странка је

носила име ЈМО ( Југословенска муслиманска организација ) и пре него што је

држава добила име Краљевина Југославија, што је такође представљало и израз

непристајања на кроатизацију и србизацију.

Војска као политички фактор

У Краљевини СХС српска војска је представљала значајан политички

фактор. Пре проглашења уједињења Држава Словенаца, Хрвата и Срба позвала је у

помоћ српску војску, јер ју је са једне стране угрожавала Италија, а са друге стране

24

су је потресали револуционарни покрети у Хрватској и Босни. Српска војска је

одговорила на позив, прешла Дунав и Саву и продрла све до северо-западне

границе Државе СХС. Аустро-Угарска војска се у јесен 1918. године распадала.

Повереништво за народну одбрану Народног вијећа образовало је оружане снаге,

јачине око 25.000 људи, од припадника народних стража и од српских

интернираца, који су крај рата дочекали у Словенији и Хрватској. Ипак,

домобранске јединице су се осипале и нису могле да се супротставе зеленом кадру.

У њему се преовлађивали војни бегунци, сиромашни сељаци, немобилисана лица.

После проглашења уједињења српска војска је добила задатак да брани

границе нове државе, као и да чува унутрашњи поредак. Највећи непријатељ

Краљевине СХС на спољном плану била је Италија, а на унутрашњем: црногорски

сепаратисти (зеленаши), франковци у Хрватској, сепаратисти у Македонији

(ВМРО), Румуни су истицали претензије на цео Банат, а италијански повереници су

роварили у Албанији против Краљевине. Тако је војска постала главни фактор

одбране територијалног интегритета нове државе, која није била међународно

призната и која није имала утврђене границе. Српска војска није била дотакнута

револуционарним врењем у земљи, имала је чврсту команду и као кичма

политичког система остала је изван оперативне политике. Војска је обезбеђивала

демаркационе линије, јавне објекте, складишта, луке, комуникације, а војна лица су

имала и цивилна овлашћења (нпр. команданти железничких станица, граничних

постава). Често је долазило и до сукоба војске и грађана (прикупљање оружја,

попис стоке, неодазивање у војску). Захваљујући енергичности генерала Рудолфа

Маистера питање Марибора и Штајерске је решено првих месеци после примирја,

док је питање Корушке остало отворено до октобра 1920. године. Општа

словеначка офанзива у цињу заузимања Корушке, довела је до аустро-угарске

противофанзиве у којој је заузета цела Словенска Корушка. У великој офанзиви

маја 1919. године, коју је водио генерал Крсто Смиљанић, аустријске јединице су

поражене. Целовец је заузет почетком јуна. Најшири и најдуготрајнији фронт

Краљевине СХС наметнула је Италија. Протезао се од Словеније преко Истре,

Далмације и Црне Горе до Албаније. План италијанског генерала Пјетра Бадоља

предвиђао је употребу свих субверзивних средстава за рушење Краљевства СХС

25

(ангажовање агената, штампа, придобијање клера, активирање присталица старог

режима). Италијани су подбуњивали и албанска племена уз границу. Споразум

између ВМРО и Косовског комитета предвиђао је заједничку комитско-качачку

акцију. На Валонској конференцији (1924) албански представници су донели

одлуку о дизању устанка на Косову и Македонији. У августу и септембру 1919.

године дошло је до успостављања фронта и према Румунији. Априла, јула и

новембра 1919. године и у лето 1920. године очекивао се директан сукоб

Краљевине СХС са Италијом.

Јединствена војска Краљевине СХС је створена марта 1919. године, када је у

стални кадар регрутовано 140.000 војника под српском командом. За чување

унутрашњег поретка формирана је јануара исте године жандармерија јачине 10.000

људи. Регент Александар је именовао војног министра и висок официрски кадар.

Регент је од завршетка балканских ратова обављао функцију врховног команданта

све до смрти краља Петра, августа 1921. године. Официрски кадар Краљевине СХС

углавном се састојао од српских, затим црногорских и напокон аустријских

официра. Интересантно је поменути да је више од половине официрског кадра

својевремено ратовало на страни Централних сила. Врховну војну команду чинио

је руководећи ратни кадар српске војске: Живојин Мишић, Петар Бојовић, Степа

Степановић, Милош Васић. Маја 1920. године армија Краљевине СХС је бројала

200.000 војника, а већ августа исте године, због италијанске претње, тај број је

удвостручен. Ратна морнарица је у потпуности почивала на официрима бивше

аустро-угарске војске. Прве бродове Краљевина СХС је добила марта 1921. године,

а део из Немачке, на име ратне одштете.

Државно-правни провизоријум и Привремено народно представништво

До доношења Устава Краљевине СХС, власт је припадала краљу, влади и

Привременом народном представништву (ПНП), са регентом и владом као њеним

главним носиоцима. Нови уставни поредак је тек требало да се изгради, иако у

државним основама ништа битно није могло да се измени. Монархистички облик

владавине био је прихваћен на Крфу, а прелазно конфедеративно уређење,

предвиђено у Женеви, није примењено.

26

Прва влада Краљевине СХС образована је 20. децембра 1918. године, са

прваком Народне радикалне странке Стојаном Протићем на челу. Положај

подпредседника припао је Антону Корошцу ресор унутрашњих послова Светозару

Прибићевићу, спољних послова Анте Трумбићу, просвете Љубомиру Давидовићу,

војске и морнарице генералу Михајилу Рашићу. Влада је обухватала 17

министарстава, поред осталих, Министарство за Уставотворну скупштину на челу

са Албертом Крамером. Већ при образовању прве владе испољило се

непарламентарно понашање регента, јер је погазио страначки споразум да се

мандат повери влади коју је саставио Никола Пашић. Образовањем владе престале

су и функције Народног вијећа и Југословенског одбора. Покрајинске владе су и

даље наставиле са радом и биле су самосталне у пословима локалног значаја.

Наравно, оне су постављане регентовим указима.

Друга значајна институција у конституисању државе и припреми избора

било је Привремено народно представништво (ПНП). ПНП је сазвано Указом од

24. фебруара 1919. године. Његово оснивање било је предвиђено још Упутством

Народног вијећа, а његово оснивање је обећао својом прокламацијом од 1.

децембра 1918. године и регент Александар. За председника ПНП-а је изабран

Драгољуб Павловић. У редове ПНП-а су улазили представници свих

југословенских покрајина. Међутим, они нису непосредно бирани, већ су

делегирани. Наиме, министар за Уставотворну скупштину Алберт Крамер саставио

је списак канидата за улазак у Народно представништво, а на основу предлога

Српске народне скупштине, Народног вијећа, Велике народне скупштине Црне

Горе, Земаљске владе у Сплиту, Народног већа Босне и Херцеговине. Било је

предвиђено да ПНП обухвата 296 посланика, али их је у стварности било мање.

Главни задатак ПНП је био припрема избора за посланике Уставотворне

скупштине. ПНП је било подређено централној влади, која је често ограничавала

његове компетенције (влада је улогу законодавца преузимала на себе). Влада је

прописивала равноправност писма, језика, као и државне симболе, чиме је

решавала чак и питања од уставног значаја. ПНП је донело законе о држављанству,

о изједначавању календара, о пороти, о школству и потврдило је уговоре о миру са

Немачком и Бугарском. Пре је представљало политичку трибину за разматрање

27

политичких, међународних и економских прилика, него што је стварно могло

утицати на прилике у држави. Комунисти су га жестоко критиковали, називајући га

скупом самозванаца. У раду ПНП долазило је до дужих пауза изазваних честим

владиним кризама (до августа 1919. влада Стојана Протића, август – новембар

1919. влада Давидовића, фебруар – мај 1920. влада Стојана Протића, влада

Миленка Веснића, влада Николе Пашића). У средишту политичког окупљања у

ПНП били су радикали и демократи као најјаче странке. Равнотежа снага између

парламентарних блокова одговарала је регенту Александру. Политичка борба

између владе и опозиције водила се највише око избора за уставотворну

скупштину. Са формирањем коцентрационе владе Миленка Веснића,

парламентарни блокови са распадају, а долази до приближавања радикала и

демократа на бази централистичко-унитаристичког уређења државе. Ситуација у

земљи била је доста кризна (лабава држава, разорене саобраћајне везе, валутарна

збрка, повећана инфлација, опасност од глади, недостатак стамбеног простора,

шпекулације, укидање кметства, велики поседи).

Парламентаризам

Политичко страначки живот Краљевини СХС су чиниле странке од којих су

неке постојале и пре 1918. године, друге су биле тек створене. Краљевина СХС је

парламентарни систем наследила од Србије.

Демократска и Радикална странка су биле највеће и најутицајније странке у

новој држави. ДС је била новоформирана странка (фебруара 1919. године у

Сарајеву). Формирале су је разне либералне странке, групе и појединци са простора

целе државе, док су радикали чинили стару, хомогену странку, раширену углавном

у Србији и другим српским крајевима. ДС је била хетерогена и у њој су се

разликовали бивши српски самостални радикали (Љубомир Давидовић) и групе

демократа из пречанских крајева (Светозар Прибићевић). Демократе и радикали

иначе велики ривали у борби за власт у овом периоду другачије су гледали на

многа питања, као на пример питање југословенства. ДС је стајала на позицијама

интегралног југословенства. Искључивала је све покрајинске, племенске, верске и

друге разлике. У административном уређењу самоуправне јединице се могу

организовати само по природном, социјално-економском принципу. Јединствена

28

држава за јединствени народ - југословенски. НРС је била углавном србијанска и

српска странка, па су покушаји ширења (нпр. у Словенији преко Николе

Жупанића) дали слабе резултате. То је била странка ситног и средњег грађанства,

чиновништва, војске и сељаштва. Радикали су се залагали за компромисно

југословенство, говорећи о троименом народу, али поштујући племенске

индивидуалности. Пашић је био први човек и симбол странке. Сваки покушај

оспоравања његове доминације у странци је завршавао одстрањивањем из странке,

као што је био случај са Стојаном Протићем. По питању уређења државе НРС се

није разликовала од ДС - централизована јединствена држава са локалним

самоуправама по природним социјално - економским границама. Након смрти

Пашића (1926) НРС се све више почела осипати и потпадати под утицај двора. И у

ЈДС показале су се различита струјња, што је показало одвајање Прибићевића и

његове групе 1924. године у Самосталну демократску странку. Са Давидовићем се

Прибићевић разишао у погледу уступака Хрватима. За Прибићевића су сви

становници нове државе били југословени, а сваки онај ко је другачије мислио био

је сепаратиста и непријатељ државе.

ХРСС (републиканска) је наследница ХПСС (пучка) у новим условима

(дакле стара странка). ХПСС су 1904. године основали браћа Антун и Стјепан

Радић. Странка се од почетка залагала за државну Хрватску (концепција

историјског права и државне традиције) и доминацију сељаштва (пучку политику).

Својим републиканским, конфедералним и националним програмом, од почетка је

била носилац отпора централизму и унитаризму. Захваљујући томе она се полако

од малограђанске и сељачке странке претварала у хрватски национални покрет.

Конфедерална концепција ХРСС се заснивала на нагодби Срба и Хрвата, дакле

дуалној држави (у којој би Хрватска била неутрална република) у којој би се

искључили остали национални индивидуалитети. ХРСС је стално јачала, а

бојкотујући рад Народне скупштине она је ван тог тела покретала питање државног

преуређења. Своју утицај на селу ова странка је ширила преко мреже културних

организација (позната Сељачка слога).

Упориште клерикализма је било у Словенији. СЛС (Словенска људска

странка) је основана крајем XIX в, а пд тим именом је позната од 1905. године -

29

дакле стара политичка странка. Била је позната као папистичка странка, јер се

ослањала на хијерархију католичке цркве. Програм СЛС је предвиђао да целокупна

друштвена и политичка активност мора бити заснована на принципима католичке

вере и интересима католичанства. Од проаустријске странке постала је странка

подршке монархији и радикалима. Та оријентација је требало да спречи хрватске

хегемонистичке претензије у западном делу државе и створи позицију за

овладавањем словеначким политичким животом. СЛС се залагала за државу у којој

ће постојати аутономне јединице, од којих би једна свакако била словеначка. На

челу СЛС је био Антон Корошец. Није гласала за Видовдански устав, највише из

бојазни да не изгуби свој престиж у Словенији, иако јој то касније није сметало да

учествује у владама које су се супротстављале уставној ревизији. Друга словеначка

групација, либерална, окупљена око Алберта Крамера, подржавала је Прибићевића

и централистичко-унитаристички фронт. Словеначке странке су често биле језичак

на ваги у односима српских и хрватских политичара.

ЈМО је била нова странка, основана фебруара 1919. године, када и

Демократска странка. Изражавала је интересе богатих муслимана и оспоравала

покушаје кроатизације или србизације муслиманског живља, наглашавањем

југословенске оријентације. ЈМО се такође залагала за широке аутономије и

децентрализацију, а Босна и Херцеговина је свакако требало да постане једна од

аутономних јединица. Такође је и ЈМО прихватила монархију и Карађорђевиће и

била за сваки компромис са владајућим круговима. Залагала се за равноправност

вероисповести, тражећи да се у Уставу нагласи да је ислам равноправан са

хришћанским верама. ЈМО се залагала за верско-просветну аутономију Исламске

верске заједнице и поштовање шеријата у државним институцијама (нпр.

муслиманском војнику се мора пружити одговарајућа храна, ослобађање тешких

служби у време рамазана).

Уставни нацрти

Када су се међународни односи стабилизовали, влада Миленка Веснића је

септембра 1920. године изашла пред ПНП са Нацртом Закона о избору народних

посланика за Уставотворну скупштину (у суштини Закон о изборима Краљевине

Србије из 1903. године са допунама и изменама из 1910. године), који је усвојен.

30

Избори су одржани 28. новембра 1920. године, пошто се ПНП распустило. Право

гласа су имали сви мушкарци држављани СХС са 21. годином, најмање шест

месеци настањени у општини боравишта. Официри, подофицири и војници нису

могли гласати. Пасивно бирачко право су имали сви писмени мушки држављани са

навршених 25. година. Број бирача је био око 2,5 милиона, а на изборе је изашло

1,6 милиона (око 65%). Због великог броја неписмених било је предвиђено гласање

куглицом. Један посланик бирао се на 30.000 становника. Нацрт закона је из

бирачког тела искључивао Немце, Мађаре, Италијане, Јевреје и Румуне. Бирано је

419 посланика. Највише мандата је добила ЈДС - 92, Радикали - 91, КПЈ - 58, ХРСС

- 50. На изборима су учествовале 22 странке - 13 је ушло у Скупштину, што само

говори о степену поларизације у друштву. Избори су показали да су ојачали

комунисти и републиканци као и да се део бирача определио на основу верских и

племенских мотива.

Још је прводецембарским актом предвиђено да држава буде монархистичког

облика владавине, што је потврђено Пословником Уставотворне скупштине (који је

донела влада Миленка Веснића ), који је захтевао од посланика да положе заклетву

краљу да би им мандати били верификовани. Заклетву су положили и посланици из

КПЈ и Републиканске странке, изговарајући се да је то процедурално питање које

их не обавезује у раду, али посланици ХРСС то нису учинили, оспоравајући

легитимитет Уставотворне скупштине и Државе (монархије). Другом одлуком

Пословника погажено је начело квалификоване већине при усвајању Устава,

предвиђено Крфском декларацијом. Пословник је предвиђао доношење устава

простом већином. Уставотворна скупштина СХС је почела прво заседање децембра

1920. године, а почетком јула 1921. године, по доношењу Устава, наставила је рад

као Законодавна скупштина. За председника је изабран др Иван Хрибар.

Приликом расправе о Нацрту Устава, као главно питање се поставило

будуће уређење државе. Сукоби су настајали на линији: централизам, федерација,

аутономаштво. Корошец је тражио покрајинске аутономије и то на верској основи:

три јединице са превагом католика (Словенија, Хрватска, Славонија), три јединице

са превагом православаца (Србија, Црна Гора, Војводина) и једна мешовита

заједница (Босна и Херцеговина са Далмацијом ) - укупно 7. Такав је био нацрт

31

Југословенског клуба. Словеначки културни радници су почетком 1921. године

објавили аутономистичку изјаву која је знатно утицала на настајање

аутономистичког покрета у Словенији. Радикали су се залагали за самоуправу, али

која није базирана на историјским, верским, племенским основама, које деле

троплемени народ. Слично су мислили и посланици ЈДС, па је централистичко-

унитаристички блок, блок најачих странака оформљен. Најистакнутије личности

овог блока су биле : Пашић-НРС, Давидовић и Прибићевић - ЈДС. За ЈДС и НРС

федерација је била највећа опасност за државно и национално јединство.

Државотворне странке нису чиниле само српски блок, јер су чланови ЈДС били из

свих југословенских земаља. Додуше јединствена држава увек доноси предност

најбројнијем народу, па су се зато Хрвати плашили прегласавања, али је Пашић у

духу тезе о троименом народу говорио да је нормално да у једном народу једна

страна прегласа другу. Гледано са данашњег националног становишта, може се

говорити о превласти српског фактора, али су све српске странке тада имале

југословенску оријентацију. Блоку државотворних странака је највећи противник

постајао Стјепан Радић и ХРСС, која није имала такву оријентацију. Независно од

тога што је кратко учествовала у власти (1925-27; 1939-41) и апстинирала од

скупштинског рада и учешћа у владама које су редовно састављали Срби (ако

изузмемо владу Корошца пред диктатуру), ХРСС ће у наредном периоду постати

један од најутицајнијих политичких фактора у Краљевини СХС, отварајући тзв.

хрватско питање. Тако ће прерасти у јединствен национални покрет за разлику од

подељених српских снага. Отварала је хрватско питање и у иностранству (тако је

ступила у сељачку интернационалу 1924), што је уз бојкот Парламента и државних

институција указивало режиму да је реч о превратничкој и антидржавној странци.

Стјепан Радић је убрзо ухапшен. По његовом налогу, Павле Радић - преседних

Хрватског сељачког клуба, је марта 1925. године изјавио да странка прихвата

Видовдански устав и династију Карађорђевића, па је променила име у ХСС. Ушла

је у владу са радикалима 1925-27. године. Радикали су тада окренуили леђа

Светозару Прибићевићу. ХСС је после тога је учествовала у СДК (Сељачка

демократска коалиција), што је задало ударац великосрпској превласти,

зближавањем Радића и Прибићевића. Радић је још Народном вијећу предлагао да у

32

прелазном периоду врховну власт чине три регента – српски престолонаследник,

хрватски бан и председник Народног савета Словеније. Нацрт државног уређења је

предвиђао савез држава и сељачку републику.

Радикали су се међутим и у сопственој странци сукобили око питања

будућег уређења, јер је угледни првак Стојан Протић предлагао поделу на 9

историјских покрајина, уместо уситњавања државе на административне области.

Свака покрајина би имала добар део законодавне и извршне власти у рукама, које

спроводе покрајинска скупштина и влада, поред одговарајућих централних органа

задужених за опште државне послове. Као компромис централизма и федерализма,

Протићев план није нико прихватио. Протићев принцип је био јединство у

разноликости и разноликост у јединству, али никако јединство у једноликости.

Јосип Смодлака се залагао за монархистички облик владавине и деобу земље на 12

покрајина са знатним сопственим изворима прихода. Нацрт Југословенских

муслимана је наглашавао значај обласних самоуправа. Народни клуб (Хрватска

заједница) предложио је поделу државе на шест покрајина, с тим што би

Македонија остала Србији, а Војводина би била засебна. Савез Земљорадника

(Јован Јовановић Пижон) је тражио формирање сељачке Скупштине, која би била

посредно изабрана (преко задруга). Тако би држава била заснована на сељачком

задругарству и локалној самоуправи. Социјалисти и комунисти су такође говорили

о локалној самоуправи, али су тражили републику. Радикали су у борби за устав

наступали заједно са демократима, налазећи се на истој идеолошкој и политичкој

платформи – монархистички облик владавине, централистичко уређење и унитарна

држава. Радикали су истицали идеју о троименом народ, док су се демократе

залагале за идеју о јединственом народу. Нацрт Устава је прихваћен захваљујући

гласовима ЈДС, НРС, ЈМО и Савеза земљорадника. Представницима ЈМО је

обећана материјална надоканада и уступци у погледу школске и верске аутономије,

судства и функција у апарату власти. Од присутних посланика (258) мало је

гласало против, али су присутни једва створили кворум због велике апстиненције.

Видовдански устав

Држава је дефинисана као уставна, парламентарна и наследна монархија,

упркос значајној републиканској опозицији (комунисти, ХРСС и Републиканска

33

странка). Име државе одражава победу снага компромисног националног

јединства. Службени језик је српско-хрватско-словеначки. Јединствени грб и химна

су настали комбинацијом племенских. Прихваћена је идеја о троименом,

троплеменском народу, као компромис између вишенационалне концепције и

југословенског унитаризма. Прихватање идеје о националној хомогености утицало

је на санкционисање унитарног уређења државе. Снаге компромисног националног

јединства су однеле превагу над странама националног унитаризма и снагама

вишенационалне концепције, што се огледа у државном називу и јединственој

држави, простој држави, не сложеној. Уставом је потврђена равноправност језика,

вера и оба писма. Уставна решења су владару давала предност пред Народном

скупштином. Законодавну власт су вршили заједно краљ и народна скупштина.

Краљ је сазивао народну скупштину, са правом и да је распусти.

Први Устав Краљевине СХС донет је 28. јуна 1921. године и познат је као

Видовдански. Изгласала га је Уставотворна скупштина, а потврдио регент, па

припада категорији уставних пактова. Настао сарадњом круне и скупштине, он је

прописао уређење које се није потпуно заснивало на суверенитету народа. По

члану 125. и 126. Видовданског устава, измене Устава доноси Народна скупштина

са краљем, на предлог скупштине или краља. Видовдански устав је гарантовао

корпус грађанских права и слобода: једнакост пред законом, слобода штампе, збора

и договора, слобода вероисповести у оквиру признатих верских заједница.

Видовдански устав је прокламовао начело поделе власти: законодавна, извршна,

судска (иако је de facto власт била концентрисана у рукама монарха). Као

законодавни фактор, краљ је имао право потврђивања закона. Министри су били

одговорни краљу и скупштини по самом закону, а у стварности искључиво краљу.

Он је именовао чланове владе (министре и председника) и разрешавао их.

Прибићевић у мемоарима пише да је у периоду 1918-1929. године скупштина

изазвала само две од 23 министарске кризе (промене владе). Краље је често

постављао министре који нису били посланици Народне скупштине, а често је

постављао владу која није имала скупштинску већину, што је обезвређивало

парламентаризам. Захваљујући томе, све већи утицај у политичком животу стицала

је тзв. дворска камарила. Краљ је преко ње стварао упоришта у странкама, посебно

34

у НРС и ЈДС. Краљ није био одговорна политичка личност у правном погледу, тј.

био је неприкосновена личност и није мога бити позван на одговорност (тужен).

Био је врховни заповедник војске по закону, а уз то се ослањао и на тајну

организацију Бела рука, којој је на челу био комадант краљевске гарде генерал

Петар Живковић. Из свега проистиче да је Краљевина СХС била и по доношењу

Видовданског устава права монархија, без обзира на формално постојање Народне

скупштине, као врховног органа власти. Да је то била права монархија потврђује и

члан Устава који предвиђа да се ни промена Устава не може донети без краљевог

одобрења. Устав предвиђа једнодомно народно прдставништво - Народну

скупштину, а његове одредбе потврђују систем веома ограниченог

парламентаризма. Народна скупштина заједно са краљем, врши законодавну власт.

Положај краља је био јачи јер је потврђивао законе, распуштао скупштину, сазивао

и закључивао седнице скупштине. Ниједна скупштина изабрана у периоду 1921-

1929. године није испунила свој четворогодишњи мандат. Извршну власт је вршила

влада по Уставу, иако је врховну управну власт имао краљ, што је потврђено

правом постављања и отпуштања министара. Судску власт су вршили судови, а

пресуде су доношене у име краља, који је такође имао право амнестије. По Уставу

судови су били најмање зависни од краља. Бирачко право је по Уставу било исто,

оно које је по предлогу владе Веснића усвојило ПНП. Устав је прописивао да се

управа у држави врши по областима (33), срезовима и општинама. Критеријуме за

поделу представљале су природне, социјалне и економске границе, тј. географски и

привредни чиниоци, при чему ни једна област није смела имати више од 800.000

становника. Оваква подела ишла је на укидање националних груписања по

историјским покрајинама. Осим тога она је утврђивала принцип локалне

самоуправе, али и централизам, јер су у самоуправним јединицама (областима,

срезовима) осим самоуправних органа (обласна и среска скупштина и одбор)

постојали и државни управни органи (велики жупан и срески начелник). Државна

управна власт је имала право надзора над законитошћу рада самоуправних органа.

Низ чланова Устава је био социјално-економског карактера (хигијенски услови,

положај мајки и деце, инвалиди, ратна сирочад, сиромаштво).

Криза парламентаризма

35

Доношењем устава 1921. године очекивало се да ће нова држава

организовати парламент попут других држава западног капиталистичког света, да

ће Народна скупштина представљати највиши орган власти, да ће се у Народној

скупштини доносити закони, бирати владе. Међутим, пошто је краљ уживао

подршку дворске камариле и војске, а искористивши поделу између странака, као и

њихово недовољно искуство, остварио је предност над Народном скупштином.

Довољно је поменути да је у периоду од 1921. до 1929. године било чак 23

министарских криза. Само две владе – 1920. Миленка Веснића и 1926. Николе

Узуновића – биле су оборене у скупштини. Остале је сменио сам краљ (нпр. пошто

је на изборима 1925. године Хрватска републиканска сељачка странка угрозила

радикалску већину, краљ је распустио скупштину и владу оставио без већине до

следећег заседања). Иначе, да би осигурао свој положај, краљ се мешао у рад

странака, тражио у њима своје послушнике, које је доцније даривао разним

повластицама. Често је изазивао размирице између странака и потом се наметао као

арбитар без кога се не може. У Краљевини СХС је било доста политичких странака.

На пример, на изборима одржаним 1925. године учествовало је чак 45 странака.

Главна борба вођена је између две струје у грађанским странкама: унитаристичко-

централистичке, која се залагала за монархијски облик владавине, централизам и

унитаризам, и федералистичке, која се залагала за деобу власти и нов концепт

државе. Грађанске странке су ради остваривања својих циљева стварале

привремене политичке савезе и опозиционе или владајуће блокове. Велики блок

1922. године био је Хрватски блок (ХРСС, Хрватска заједница, Хрватска странка

права, Хрватски раднички савез). Априла 1923. године Федералистички блок, који

се састојао од Хрватске републиканске сељачке странке, Словенске људске странке

и Југословенске муслиманске организације, сачинио је са радикалима Марков

протокол (назван по Марку Ђуричићу, представнику Радикалне странке) -

споразум о почетку разговора за решавање питања државног уређења, који је

раскинут чим су радикали саставили хомогену владу. Од 1924. ХРСС, СЛС, ЈМО и

демократска странка иступају као Опозициони блок, а уочи избора 1925. године,

радикали и Самостална демократска странка су створили Национални блок (Пашић-

Прибићевић). После избора настао је Блок народног споразума. Због деловања

36

ванпарламентарних фактора и нерешавања основних социјално-економских

питања, парламентаризам је на крају изгубио сваки углед у народу. На пример, у

овом периоду Народна скупштина је представљала праву арену. У борби за

остваривање политичких позиција и заштиту страначких интереса, прваци

политичких партија нису бирали средства да дискредитују вођу супарничке

странке. Половином 1928. године полемика између Сељачко демократске

коалиције (СДК) и радикала завршила се крвавим обрачуном. 20. јуна 1928.

радикалски посланик Пуниша Рачић је у скупштини убио двојицу посланика СДК –

Павла Радића и Ђуру Басаричека, и тешко ранио Стјепана Радића, који је доцније

подлегао ранама. Мада је то био лични Рачићев акт, послужио је као повод краљу

да заведе диктатуру.

У кризним тренутцима српско-хрватских односа, словеначке и муслиманске

странке су представљале језичак на ваги. Што се тиче федералиста Црне Горе, могу

се поделити у две групе: умерене и радикалне, од којих је овој другој федерализам

био само покриће и жудели су за обновом државности Црне Горе. Ово

сепаратистичко крило је водио Секула Дрљевић. Временом је развио екстреман

антисрпски став, прихватио је псеудоисторијску тезу о Црногорцима као Црвеним

Хрватима и касније се приближио усташама. Противници су га звали

Франковачким барјактаром. У политички мозаик Краљевине СХС треба убројати

и националне организације, попут Организације југословенских националиста,

Српске националне омладине Хрватске националне омладине. Између њих је

долазило до жестоких сукоба. Чланови Организације југословенских националиста,

која је настала превасходно од избеглица пред Италијанима залагали су се за

Велику Југославију од Варне до Трста, од Сегедина до Солуна. Највеће упориште

имали су у Далмацији и Словенији. Међутим, њихово агресивно југословенство са

примесама пансловизма дошло је брзо у сукоб са хрватским, а мањим делом и

српским национализмом. Чланови Српске националне омладине и Хрватске

националне омладине су објављивали рат дефетистима и Југословенима и

уништавали југословенске државне симболе. После уједињења појавила су се и

четничка удружења. Она су се представљала као организације без страначког

обележја, мада су фактички биле у служби Народне радикалне странке. Расцепом

37

Удружења четника за слободу и част отаџбине, створеног 1921. године, настала

су 1924. године Удружење српских четника за Краља и Отаџбину и Удружење

четника Петар Мркоњић. Ту је била и ВМРО, која се после 1918. године све више

преображавала у типичну терористичку организацију. Руководећи центар се

налазио у Бугарској све до 1934. године. Сепаратистичка активност на Косову и

Метохији ишла је преко Косовског комитета, образованог 1919. године. Комитет је

по оснивању позвао Албанце у рат против Краљевине СХС, али су они поражени у

борбама са војним снагама. Комитет се залагао за Велику Албанију. Политичка

нестабилност праћена политичком некултуром и примитивизмом, кулминирала је

сукобима 1928. године. Парламент је постао поприште сукоба, свађа, вређања,

нереда који су били увод у крвави обрачун. Дубоко национално увређен Пуниша

Рачић је 20.јуна 1928. године у скупштини убио Павла Радића и Ђуру Басаричека и

ранио Стјепана Радића, који је после два месеца подлегао ранама. Ранио је још два

посланика. Овај атентат је за неколико наредних година запечатио судбину

парламентаризма у Краљевини СХС.

КПЈ – важни моменти

На иницијативу социјалдемократа Србије и БиХ, којој су се одазвале лева

група СДС Словеније и Хрватске и групе социјал-демократске оријентације

Далмације, Војводине, Црне Горе, Македоније, извршено је уједињење у СРПЈ (к)

- Социјалистичку Радничку Партију Југославије (комуниста). Иницијативу за

уједињење нису прихватили Југословенска социјалдемократска странка Словеније,

социјалдемократска десница у Хрватској и Славонији и звонаши (названи по

гласилу Звоно) из Босне. Конгрес уједињења одржан је априла 1919. године у

Београду. На Конгресу је дошла до изражаја револуционарна оријентација. Осуђена

је Друга интернационала и издаја социјал-патриота (тј. социјалдемократа - који су

подржали рат) и прихваћена је теза Треће интернационале (Коминтерне) о

неопходности револуционарне борбе пролетеријата. Међутим, иако су услови за

револуцију били повољни због свеукупне нестабилности, није изграђен конкретни

акциони програм. СРПЈ (к) је тражила да се скуп самозванаца, тј. ПНП, одмах

распусти. Практични акциони програм је разрађивао питање рада политичких

организација, пореску, социјалну и културну политику. СРПЈ је успостављена као

38

јединствена партија, а не као савез партија. Статут донет на Конгресу имао је

привремен карактер, јер партија није могла да добије дефинитивну организациону

форму док се нова држава до краја не организује. Конгрес је изабрао Централно

партијско веће као свог непосредног представника, коме су били потчињени сви

остали партијски органи. Бирано је тајним гласањем на редовном конгресу, а

састојало се од 31 члана. Главни секретар постао је Филип Филиповић. Непосредно

после конгрес СРПЈ одржан је у Београду и конгрес синдикалног уједињења. У јулу

1919. године партија је организовала протестну акцију југословенског

пролетаријата, у форми генералног штрајка против интервенције

империјалистичких земаља у Русији и Мађарској. Октобра 1919. године у Загребу

основан је СКОЈ - Савез комунистичке омладине Југославије. На првом конгресу

СКОЈ-а у Београду 1920. године усвојени су програм и статут организације и

одлучено је да се приступи КОИ (Комунистичкој омладинској интернационали). На

II Конгресу у Вуковару, јуна 1920. године дошло је до сукоба између

револуционарне (комунистичке) и реформаторске (социјалдемократске) струје.

Превагу су однели комунисти и партија је добила име КПЈ. Основе програма, тада

усвојеног су биле: револуција, диктатура пролетеријата, совјетска република

Југославија. Партија је укинула покрајинска већа и постала строго централизована,

упркос залагањима неких хрватских комуниста. Организација партије је

сведочанство да је у првим годинама КПЈ била за Југославију - и то

централистичку. За секретаре партије проглашени су Филип Филиповић и Сима

Марковић. Вуковарски програм је предвиђао и стварање народне црвене војске. На

општинским изборима 1919. године КПЈ добила је многе градске општине. КПЈ је

на изборима за Уставотворну скупштину 1920. године постигла неочекивани успех

(59 мандата), добивши око 200.000 гласова, чиме постала IV по броју гласова и III

по мандатима Скупштини, после ЈДС, НРС и ХРСС. Отворено залагање за

револуцију и помагање штрајкова рудара у Словенији и Босни и Херцеговини,

навели су режим да се брани и обрачуна са КПЈ. Влада је Обзнаном забранила

подривачку активност комуниста. Милорад Драшковић, министар унутрашњих

послова је био творац тзв. Обзнане, усвојене децембра 1920. године. Њом је

забрањена свака комунистичка пропаганда, организација и новине, као

39

антидржавне и подривачке. Југословенска социјалдемократска странка Словеније и

социјалдемократска странка Југославије, које су остале противреволуционарног

опредељења, осудиле су, додуше Обзнану, али су и указале на кривицу комуниста

за њено доношење. Поједини комунисти нису признали пораз, па је Спасоје Стејић

бацио бомбу на регента 1921. године, а Алија Алијагић је са припадницим групе

Црвена правда извршио атентат на творца Обзнане Милорада Драшковића у

Делницама, тада већ бившег министра. Ови атентати упутили су режим на

дефинитивно уништавње комунистичког покрета. Донесен је Закон о заштити јавне

безбедности и државног поретка. КПЈ је забрањена, а њена имовина заплењена.

Забрањена је свака јавна реч која би позивала на насилно рушење друштвеног и

политичког система. Посланицима КПЈ у Скупштини су поништени мандати.

Прибићевић је то образложио правом државе да се брани. КПЈ се повукла у илегалу

до 1941. године. Наставила је тајну делатност као Секција Комитерне, али без већег

успеха. Била је лишена масовне подршке и без утицаја на политички живот

Краљевине СХС. Организација КПЈ је скоро потпуно уништена. У првом периоду

свог рада КПЈ је имала југословенски национални програм, који ће ускоро

напустити, и револуционарни социјални програм, који ће задржати до освајања

власти. У време псеудопарламентаризма 1921-1929. године, њено чланство је пало

на око 1.000 људи. У илегалности, септембра 1921. године у Бечу на инцијативу

Симе Марковића формиран је Загранични комитет КПЈ. Од 1921. до 1928. године

конференције и конгреси КПЈ обележени су фракцијским борбама десничара (Сима

Марковић) и левичара. Размимоилажења су се јављала по националном, сељачком

и синдикалном питању.

КПЈ се делимично вратила у легалне токове преко Независне радничке

партије Југославије и Независних синдиката, али је и овај вид ускоро онемогућен.

Коминтерна је на V Конгресу у Москви 1924. године заузела став да Краљевину

СХС као версајску творевину треба растурити, са образложењем о наводним

великосрпским хегемонизмом и империјализмом и правом народа на

самоопредељење. Македонци, Црногорци, Хрвати и Словенци су проглашени

угњетаваним народима који морају да прођу пут националне грађанске револуције,

а тек после тога би следила социјална револуција. Руководство КПЈ, које је у то

40

време било већим делом у иностранству, а било је секција Коминтерне, без

поговора је прихватило ове антијугословенске ставове. Врло важна конференција

заседала је у Београду почетком 1924. године. КПЈ се изјаснила за федеративно

државно уређење, за укидање Видовданског устава и за нов устав заснован на

републиканском облику владавине. Донета је и резолуција о устројству КПЈ на

принципу демократског централизма и о стварању комунистичких група у

синдикатима. Трећи конгрес КПЈ, одржан у Бечу (1926) довео је до вребалног

помирења фракција које су разједињавале КПЈ. Прелом у борби против фракција

наступио је на партијској конференцији у Загребу (1928) на којој су осуђени

разорна делатност фракција и секташтво. Коминтерна је 1928. године у отвореном

писму осудила фракцијске борбе у КПЈ и именовала привремени Политбиро ЦК

КПЈ на челу са Ђуром Ђаковићем. Овај је сазвао IV Конгрес КПЈ у Дрездену 1928.

године, који је безпоговорно прихватио одлуке IV Конгреса Коминтерне - Москва

1928. године - о томе да се ближи криза капитализма и да треба припремити

револуционарне сукобе.

Када је краљ Александар прогласио диктатуру 6. јануара 1929. године,

комунисти су је назвали фашистичком и позвали народ на устанак, у складу са

оценама VI конгреса Коминтерне. То је изазвало нове прогоне, а неки истакнути

руководиоци су убијени, као Ђуро Ђаковић и 7 секретара СКОЈ-а. КПЈ је опет

организационо разбијена, а ЦК КПЈ је 1930. године прешао у Беч. Партија је

преценила своје могућности, јер је била мала партија, слабо повезана са масама, а

потценила снагу државе. КПЈ је тада давала подршку и усташким терористима,

називајући их националним револуционарима. КПЈ је успела да искористи

незадовољство режимом диктатуре да прошири утицај међу студентима и

инелигенцијом, што се показало у студентским демонстрацијама 1931. године. КПЈ

је у овом периоду била секција Коминтерне (чиновници Коминтерне) - ЦК јој је

био у иностранству, без чвршћих веза са чланством у земљи. За генералног

секретара КПЈ изабран је Милан Горхић (право име Јосип Чижински). После пада

диктатуре и обнављања парламентаризма КПЈ је покушала да, стварањем легалне

Јединствене радничке партије, утиче на парламентарни и политички живот.

Народни фронт

41

За КПЈ је 1932. године карактеристично да је морала васпоставити илегалну

организацију, да је била бројно нејака, да се налазила у дубокој илегалности,

усмеравана из иностранства, подложна фракцијским борбама и секташким

скретањима. У почетку свог обнављања, КПЈ је била кадровска партија и секција

Коминтерне, обавезна на међународну дисциплину као чланица светског

комунистичког покрета, али налазећи се на маргинама политике Коминтерне.

Радећи ван Југославије, руководство КПЈ је још више подлегало утицају

Коминтерне. КПЈ је нову фазу борбе ушла десткована и организационо проређена

током шестојануарске диктатуре, али наоружана искуством стеченим у том

периоду. Обнова КПЈ у периоду 1932-1934. године текла је углавном самостално,

без утицаја Коминтерне.

Политика народног фронта, проглашена је и прихваћена на Седмом,

последњем конгресу Коминтерне, јула-августа 1935. године. Народни фронт у

Југославији био је ужа појава далеко ширих међународних струјања, изведена из

схватања после 1933. године о фашизму као главној опасности за све демократске

државе и прогресивне покрете. Антифашистичка линија Коминтерне имала је

универзални карактер. Коминтерна је ранију политику борбе класе против класе

мењала политиком коцентрације демократско-антифашистичких снага. Међутим,

ова промена је текла доста споро и неодлучно. КПЈ је идеју о образовању

антифашистичког фронта изнела први пут на Четвртој земаљској конференцији у

Љубљани, да би је Резолуција ЦК КПЈ из 1935. године дорадила. КПЈ је ближе

одредила политику народног фронта на Сплитском пленуму јуна 1935. године.

Војно-фашистичка диктатура је проглашена за заједничког непријатеља свих

демоктарских снага. Борећи се против међународног фашизма, а за народни фронт,

југословенски комунисти су повезивали отпор фашистичкој агресији отварањем

партије према демократским снагама, изјашњавали се за решавање националног

питања и декократизацију политичког живота. Прихватање линије народног фронта

је значило и одбацивање идеје о Југославији као творевини великих

империјалистичких сила, јер би њеним разбијањем уситњени делови лако постали

плен Италије и других земаља (али су ипак у начелу били за идеју самоопредељења

народа). Убрзо почиње оснивање националних партијских организација. КП

42

Словеније је основана априла 1937. године у близини Трбовља, а КП Хрватске

августа исте године у Аниндолу код Самобора. Ипак, национална партијска

руководства су остала подређена ЦК КПЈ. Образовање обласног комитета за

Косово и Метохију 1937. године наговестило је став партије у прилог

индивидуализације ове области. Наравно, одлука о реорганизацији партије је

остваривана у фазама, од 1937. до 1948. године. Изјашњавање КПЈ за југословенски

оквир живота и државну целину Југославије није значило и њено поистовећивање

са заступницима концепције о југословенској нацији. Дијаметрално супротно,

комунисти су негирали шестојануарску идеологију, признајући националну

индивидуалност сваког југословенског народа, његову равноправност са осталима

и прва националних мањина. За КПЈ је било важно да се народи изјасне о

државном уређењу и осигурају од сваке хегемоније. Платформа народног фронта

морала је да води рачуна и о националним мањинама. Федеративна држава је

требало да има седам јединица – Србију, Хрватску, Словенију, Македонију, Црну

Гору, Босну и Херцеговину и Војводину. За непосредно стање 1937. године КПЈ је

кривила београдске властодршце. Политика народног фронта упућивала је КПЈ на

нов стил рада, излажење из дубина илегалности и изражавање у новим облицима,

као и на освајање нових средина и установа и развијање сарадње са грађанским

странкама и социјалистима. Партија је покушала 1935. године да легализује своју

активност и пропаганду преко Јединствене радничке партије. На петомајским

изборима није могла да самостално наступи против владиног блока и Удружене

опозиције, па је чланству дала директвиу да гласа за листу овог другог. Исте године

образовани су масовни зборови Фронта народне слободе. У збору на Цетињу

дошло је до сукова жандармерије и комуниста, који су покушали да продру у

Цетиње. Политика повезивања КПЈ са грађанским политичарима у групама у

оквиру народног фронта остварена је једино у Војводини 1936. године на

општинским изборима, а и тамо није била дугог века. Политици народног фронта

подршку су привремено пружали самостални демократи, присталице Мачека

(ХСС), Јована Јовановића (Савез земљорадника), Драгољуба Јовановића

(земљорадничка левица) и Љубомира Давидовића (Демократска странка).

Земљорадничка левица је била антифашистички оријентисана и подржаала је

43

народне фронтове, али се највише страховала од хегемоније КПЈ. Тежећи да продре

у нове средине КПЈ је напустил идеју о оснивању Јединствене радничке партије,

која се показала преуском јер би ван њених оквира остали сељаштво и потлачени

народи. Крајем 1937. године почела је иницијатива за оснивање Странке радног

народа. Режим је ипак врло брзо прозревао све намере КПЈ. Поводом стварања

Блока народног споразума октобра 1937. године, између Сељачко-демократске

коалиције и српске опозиције (Народна радикална странка, Демократска странка и

Савез земљорадника), КПЈ је издала саопштење да ће се са тим блоком и осталим

демократским снагама свим силама борити за потпуну победу демократије у

Југославији. Према процени КПЈ битно је било подржавати снаге супротстављене

Милану Стојадиновићу, чија су пронемачка постајала све израженија. КПЈ се

користила и различитим организацијама, женским, омладинским и студентским,

удружењима и спортским друштвима. Ова политичка активност КПЈ се оцеињвала

као илегалан рад у легалној форми. Неуспех у постизању споразума са грађанским

опозиционим странкама нагласила је крајем 1940. године Пета земаљска

конференција КПЈ. Југословенски комунисти су се борили и у шпанском

грађанском рату, а њиховим политичким радом руководио је Балкански комитет у

коме су били представници КПЈ (Благоје Паровић је био званични представник

КПЈ у Шпанији). Слом републиканске Шпаније (1939) довео је до интернирања

југословенских добровољаца у Француску, а КПЈ је пропагандно деловала да би

натерала државу да одобри повратак добровољаца. На њиховом повратку радио је

Шпански комитет основан у Загребу (1939). КПЈ је организовала и велике

демонстрације поводом посете грофа Ћана, а са друге стране су одушевљено

дочекали Едуарда Бенеша. Отвара се низ скупова против рата. Када је дошло до

аншлуса, ЦК КПЈ је ставио до знања народима Југославије да су Хитлерове трупе

стигле на границу Југославије. Минхенски споразум и италијанско искрцавање у

Албанији били су нови сигнали за узбуну у КПЈ. Уједињена студентска омладина је

позивала на владу народне слоге. Марта 1939. године , поводом окупације

Чехословачке, демонстранти су у Београду изјављивали - Бранићемо границе,

бранићемо земљу.

44

Велики прелом је био када је Коминтерна одлучила да се руководећи актив

КПЈ из Москве пређе у земљу и да се КПЈ финансира из самосталних извора.

Установљен је Земаљски биро КПЈ 1935. године у Загребу, на челу са Ђорђем

Митровићем. Први југословенски генерални секретар КПЈ био је Милан Горкић.

Горкић је ликвидиран као страни шпијун у Москви 1937. године, а рехабилитован

је у време Никите Хрушчова, али не и у Југославији. Јосип Броз је у августу 1937.

године у Паризу преузео руковођење ЦК КПЈ. Опозивање Горкића и долазак Броза

на чело КПЈ протекао је без знања чланства о промени на врху, што сведочи о

чињеници да је реч била о ствари којој је Коминтерна одузимала и давала мандат.

Фракционашко језго у Сремској Митровици (најјача партијска организација) под

вођством Петка Милетића било је против Броза и покушало је да отвори кризу.

Броз је успео да се избори са овом ситуацијом, а не чело Казнионичког комитета

дошао је Моше Пијаде. Јосип Броз је марта 1938. године дошао у земљу и

формирао привремено партијско руководство. Потом је отпутовао у Моксву где је

одбранио КПј од оптужби да је легло шпијуна и провокатора. На састанку

привременог руководства у Бохињској Бистрици марта 1939. године, конституисан

је ЦК КПЈ са Брозом на челу.

Влада Милана Стојадиновића

Погибија краља Александра нанела је његовој политици снажан ударац. У

унутрашњим односима одбачена је Александрова интегралистичка линија, а идеја

Југославије била је озбиљно угрожена. Југославија је настала у условима борбе

прогресивних грађанских снага, била је баштиница остатака Аустро-Угарске

монархије, део Антантине визије антипангерманистичке Европе, од самог почетка

је живела у опасности од спољне агресије. Суочена са италијанском претњом

Југославије се окреће савезу са Француском (1927). Наравно, од Мусолиније се

односи Француске и Италије драматично погоршавају, док је на плећа Француске

падао терет одбране версајског система. Међународни положај Југославије се све

више компликовао са порастом утицаја фашистичких сила и слабљењем сила

Антанте. Рано се испољило и унутрашње нејединство око питања уређења државе.

Било је много снага које су разједињавале, а сувише мало оних које су уједињавале.

Александрова замисао интеграције на бази националне нивелације још више је

45

уздрмала међусобно поверење. Југословенство је под Александром завладало

вољом државне силе. Јован Цвијић, творац познате етнопсихолошке синтезе о

Балкану, бранио је и научно доказивао тезу о етничком јединству свих јужних

Словена, а посебно Срба и Хрвата. Када је увидео да су претпоставке о

националној целини нереалне, Цвијић је почео да процес спајања везује за дуг

историјски ток.

Основна снага српског грађанског фронта у Југославији – радикали –

расточили су се после смрти Николе Пашића. Радикали су са краљем чинили језгро

српског грађанског фронта конзервативне политичке оријентације. У трвењу око

власти, краљ Александар је надјачао Николу Пашића, довршавајући после његове

смрти стављање радикала под свој утицај. Са кризама и сукобљавањима истањила

се и снага либералне политичке филозофије, а њени поборници су све више

тражили решења под краљевим скутом. Део либералне и демократске омладине је

налазио нову политичку инспирацију у комунистичком покрету, нарочито његовој

народнофронтовској фази. Са краљевом влашћу и свемоћним интервенцијама

суверена у свим сферама јавног живота опадала је и грађанска демократија и

смањивале су се политичке слободе. Диктатура је обележила слом грађанске

демократије, док је економска криза означила пораз економске политике. Док се

држава стварала могло се оперисати са фикцијом о троименом народу, али је та

идеја пала са расправама о централистичком или федералистичком уређењу нове

државе (Срби пречани су били нарочито против федерализма, јер би слабије

прошли).

Вишепартијски систем је 6. јануара 1929. године замењен режимом без

странака. Од 1931/32. године јавља се идеја једнопартијског система у виду ЈРСД

(Југословенска радикално-сељачка демократија) и ЈНС. Међутим, као режимска

странка, уместо да окупља и неутралише противнике, она је још више разјаривала

расположења. Велики утицај почиње да игра ХСС, која се исказује као национални

покрет, а образовањем Хрватског радничког савеза (ХРС) ХСС је покушала да

створи своје упориште и у радничкој класи. У ситуацији новог заоштравања после

петомајских избора, кнез Павле Карађорђевић, делујући из позадине, изазвао пад

Јевтићеве владе и мандат за састав нове доделио Милану Стојадиновићу.

46

Стојадиновићев долазак на чело владе, 24. јуна 1935. године, значио је да је у

Београду превагнуо британски утицај. У Декларацији владе Милана Стојадиновића

истакнуто је да ће се влада у унутрашњој политици руководити Септембарским

Уставон из 1931. Нарочито је истакнут принцип државног и народног јединства у

формули «један краљ, један народ, једна држава». Декларативно прихвативши

политику која је довела до пада његових предходника, Милан Стојадиновић је

наговестио и постепену промену политичког курса - у Декларацији је стајало да ће

се неки закони прилагодити тежњама народа. Тзв. «реално југословенство» које је

заговарао Милан Стојадиновић није негирало племенске посебности, него је хтело

да их превазиђе економским повезивањем (састављањем југословенског простора),

а не декретима и негирањем племенштине. Милан Стојадиновић и његова ЈРЗ су

југословенство сматрали једином основом на којој почива држава и на којој једино

може бити сачувана. Зато се истрајавало на националном јединству, уз признавање

племенских посебности. Зато је и задржана формула један краљ, један народ, једна

држава, а она је била негација сваког покушаја федерализације.

Влада Милана Стојадиновића је обазована по вољи кнеза Павла после пада

Јевтићеве владе. Када је дошао на власт, Стојадиновић је уживао подршку принца

кнеза и Британаца. О њему се повољно изражавао и Херман Геринг. Стојадиновић

је студирао права, а био је нарочито обдарен за финансијску политику. Његов први

велики успех била је стабилизација динара (1923), од када се његово име нашироко

прочуло. Био је један од најбогатијих људи у земљи, успешан послован човек,

председник Београдске берзе, професор Београдског универзитета, налазио се у

Пашићевој влади 1923. године као министар за финансије, а потом 1935. године у

влади Богољуба Јевтића на челу истог ресора. Важио је за познаваоца економског

развоја европских земаља, јер је студирао у европским научним и политичким

центрима (Минхен, Берлин, Париз, Лондон, САД). Пре него што је дошао на власт

представљао је интересе енглеских фирми у Југославији (1927-1934). Окрећући се

фашистичким силама, морао је да потискује франкофилску оријентацију у спољној

политици и традицију Мале Антанте.

Без намере да у скорије време иде на скупштинске изборе, Стојадиновићева

влада се изјаснила за сардњу са Јевтићевом скупштином. Већ на првим седницама

47

те скупштине формирала се Јевтићева мањина и Стојадиновићева већина. Већина

посланика који су свој избор дуговали више извршној власти него народу, окренула

се новом шефу власти. Поред владавинске већине у Скупштини, Стојадиновић је

приступио формирању странке, која је требала да створи утисак и о већини у

народу. Нова странка добила је име Југословенска радикална заједница, а по

скраћеници ЈРЗ одомаћило јој се име Јереза као нека врста надимка. Састављен је

програм и статут странке, прикупљен потребан број потписа и августа 1935.

свечано поднета пријава Министарству унутрашњих послова. ЈРЗ је настала

обједињавањем остатака три старе, прешестојануарске странке, и та странка је

вратила у оптицај идеју троименог народа. У њеном програму стајало је да

"поштовање трију имена нашега народа - Србин, Хрват и Словенац и њихове

равноправности, поштовање традиције, јер ће се на тај начин развијати

међусобно поверење." Хрватска сељачка странка и стране дипломате имали су

утисак да је ЈРЗ основана са циљем да се постави политички обруч око Хрвата,

односно да се изолује ХСС. Ипак, изгледа вероватније да су и Стојадиновић и кнез

Павле у ЈРЗ видели средство да се Мачек натера на компромис. У току

организовања Јерезе, Стојадиновић је Словенију, односно Дравску бановину,

препустио Корошецу као њеном фактичком господару. Значи, политичку основу

Стојадиновићеве владе чинили су кнез намесник и Југословенска радикална

заједница као државна, режимска странка, састављена од радикала који су следили

Стојадиновића, од Словенска људске странке и Југословенска муслиманске

странке. ЈРЗ је истиснула из политичког живота Југословенску националну

странку, у темељу ослабљену након смрти краља Александра. ЈРЗ је сматрала себе

законитим наследником Радикалне странке, а Милана Стојадиновића наследником

Николе Пашића. Везујући се за радикале и Николу Пашића, ЈРЗ је успостављала

легитимну основу своје владавине, а на другој страни неутралисала Главни одбор

радикала са Ацом Станојевићем и Милошем Трифуновићем. Представљајући се

као млађи сарадник Николе Пашића, Стојадиновић је градио своју харизму. ЈРЗ је

наставила да брани државни и национални унитаризам, а ни у једном периоду

Краљевине Југославије није био тако јасно изражен курс ка заокруживању Хрвата

као за време владе Милана Стојадиновића. Сусрети Стојадиновића и Мачека, који

48

се нису међусобно ценили, откривали су потпуно различите концепције

преуређења државе. Његово мало решење, као вид психолошког смиривања

противника, које је било опробан радикалски метод, нудило је ХСС неколико

министарских места, разликујући се од Мачековог великог решења, које је полазило

од ревизије Октроисаног устава. Унутрашње заокруживање Хрватске,

Стојадиновић је у спољној политици допуњавао развијањем односа са Немачком и

Италијом, настојећи да онемогући хрватско тражење интервенције тих сила и

паралише усташку активност.

Насупрот Стојадиновићевим очекивањима, хрватска опозиција је почела

нагло да јача и добија облике јединственог хрватског националног покрета.

Упоредо са хрватском, расла је и српска опозиција, условљена диктаторским

понашањем Стојадиновића и оријентацијом ка Немачкој и Италији. Удруживање

хрватске и србијанске опозиције у Блок народног споразума 1937. године изложило

је Стојадиновића удару јединствених опозиционих снага. Формални споразум

између Сељачко-демократске коалиције и србијанске Удружене опозиције

закључен у Фаркашићу код Загреба, 8. октобра 1937. године, предвиђао је да се од

странака образује концентрациона влада, која би доношењем привременог

основног закона укинула устав. Тај закон требало је да садржи принципе –

монархистички облик владавине, суверенство династије Карађорђевић,

парламентаризам, гарантовање политичких и грађанских слобода. Влада би

прописала изборни закон и изборе за Уставотворну скупштину, а нови устав донео

би се само уз пристанак већине Словенаца, Хрвата и Срба. Блок народног

споразума је уздигао начело народног суверенитета и изјавио да је народ извор

сваке државне власти. У складу с тим тражено је доношење новог Устава,

заснованог на начелу народне владавине. Потписници споразума су говорили да је

дошао «крајњи час» да се прекине са сваким недемократским режимом. Говорили

су да Срби, Хрвати и Словенци треба да споразумно организују своју државну

заједницу. Стојадиновић није прихватао компромис око устава са опозицијом,

изговарајући се малолетством краља Петра II. Образлагао је да Споразум вређа

национална осећања српског народа, чиме је хтео да поврати углед пољуљан међу

Србима борбом за Конкордат. Избацивао је паролу: Југославија је једна и недељива.

49

Уз то су почеле и несугласице у ЈРЗ. Клерикална организација СЛС је покренула

1935. године нови организациони облик физичке културе (фантови), који је водио

борбу против соколства, на идеолошко-политичком плану. Организације фантова

се ослањала на традицију бивших орлова. Политичком усијању доприносиле су

активности хрватске Сељачке заштите, које су се поводом разних манифестације

претварале у антидржавне протесте. Као доследан интегралист, Стојадиновић је

своју спољну политику подешавао тако да онемогући било какво инострано

мешање у корист хрватске опозиције, сматрајући да је питање регулисања односа

са Хрватима искључиво српско питање.

Последњи општи избори, одржани су 11. децембра 1938. На изборима су

учествовале три листе: 1. Стојадиновићева - владина листа - ЈРЗ којој је пришла и

ЈНС (народна) Светислава Хођере и део ЈНС (националне) 2. Мачекова и 3.

Љотићева. ЈРЗ је у суштини била кооалиција дела радикала, СЛС и ЈМО. Мачекову

листу чинила је коалиција СДК-е (ХСС и СДС) и УО-е (НРС – Аца Станојевић, ДС

– Љубомир Давидовић, СЗ – Јован Јовановић), која је састављена на бази

Споразума у Фаркашићу. Љотић је на изборе изашао са својим Збором.

Наглашавање хрватског националног индивидуалитета и угрожености Хрвата у

Југославији, биле су основе изборног програма ХСС. ХСС је у изборној пропаганди

тражио решавање хрватског питања као основног питања политичког живота, док

је УО стављала нагласак на демократизацију политичког живота. Стојадиновићева

листа је изашла са програмом један краљ, један народ, једна држава. Стојадиновић

је наишао на снажнији опозициони фронт него што је очекивао, тако да је владина

листа победила са невеликом већином од око 280.000 гласова. Резултати избора су

показали јединство хрватског и нејединство српског бирачког тела. У Савској и

Приморској бановини, Мачекова листа је добила око 80% гласова, углавном датих

ХСС-у. Српски срезови су били подељени: 10 срезова је дало већину

Стојадиновићевој, а 3 Мачековој листи, односно УО-и. Владина листа је у српским

бановинама (Вардарској, Зетској, Моравској) добила око 70%, али је УО и овде

поправила резултат из 1935. године. Све у свему, око 55% је гласало за владину, а

око 44% за опозициону листу. Љотићев резултат (око 1%) није му донео ни један

мандат. Хрвати су углавном гласали за ХСС. Словенци, Муслимани и мањине су

50

гласали углавном за владину листу, а Срби су са око 940.000 подржали

Стојадиновићеву листу, а са око 600.000 подржали Мачекову листу (тј. странке

УО-е). Избори су показали расуло српских политичких снага и хомогеност

хрватског покрета. ХСС никад у својој историји није добила толико гласова као

сада. Представила се као једина политичка снага која може да преговара о

решавању хрватског питања и преуређењу државе. То је за њу био својеврсан

референдум. Она је постала предводник хрватског покрета – његов симбол. Мачек

је тражио да се влада повери личности склоној да уважи хрватске националне

захтеве. Но, он није губио из вида да се и у ХСС све више оцртавају снаге деснице,

које су биле за издвајање Хрватске из Југославије по сваку цену, чему ни он није

био посебно противан. Сам Мачек је преко својих посредника, после Минхена,

крајем 1938. и почетом 1939. године, испитивао став Италије према хрватском

питању. Гроф Ћано, тадашњи италијански министар спољних послова, формулисао

је тај став овако: издвајање Хрватске, конституисање републике, закључење савеза

са Италијом, стварање персоналне уније две земље. Изјава грофа Ћана да

издвојена Хрватска закључи персоналну унију са Италијом, навела Мачека да

одустане и прекине преговоре. И на другим странама је хрватски покрет настојао

да интернационализује хрватско питање. У Лондону, Паризу и Прагу,

представљао се као предстража западних демократија према германској еxпанзији,

док је истовремено у Берлину представљао Хрвате као једине пријатеље Трећег

рајха на Балкану.

Кнез Павле је водио рачуна о нараслим Стојадиновићевим амбицијама (има

оних који мисле да је тежио да у земљи створи ситуацију сличну Италији, тј. да је

краљ формално ту, али да главни у свему буде он) затим његовој неподобности да

разговара са Мачеком, али и о томе да је председник владе због своје пронемачке

политике неприхватљив за западне силе – Велику Британију и Француску.

Стојадиновић је дакле изгубио подршку унутрашњих и спољних фактора који су га

довели на власт. Стојадиновићева влада је оборена фебруара 1939. године, и у тој

завери су учествовали Мехмед Спахо, Џафер Куленовић, Корошец и Драгиша

Цветковић, а изговор је био постојање различитих мишљења у влади о споразуму

са Хрватима. Неочекивану смену Стојадиновић је пропратио речима да му је кнез

51

забио нож у леђа, а одређивање Драгише Цветковића за његовог наследника, да је

избор пао на најгорег и најслабијег члана његове владе. Стојадиновић је рат провео

затворен на острву Маурицијусу под контролом Британаца. Написао је мемоаре Ни

рат, ни пакт.

Милан Стојадиновић и питање конкордата

Занет својим привременим успесима, Стојадиновић није ни примећивао

колико му је режим из темеља уздрман и лични политички утицај ослабљен борбом

око конкордата. Иако је конкордат потписан 1935. године у Риму, његова

ратификација се одлагала јер је Стојадиновић желео да претходно постигне

споразум са Српском православном црквом. Због бојазни да би изгласавањем

конкордата, Ватикан и Италија угрозиле суверенитет Краљевине СХС, односно

Југославије, влада је дуги низ година (1922-1937) одуговлачила са ратификацијом.

Кнез Павле је подржавао владу Милана Стојадиновића, вољну да тај посао заврши,

а подржавао га је и део православног свештенства. Католичка црква је била de facto

равноправн, али је желела да и de iure ојача своју позицију. Стојадиновић је

рачунао да се приближи Ватикану и Италији, а са друге стране католичком

епископату у земљи, да би заобишао ХСС. Супротно својим очекивањима, да ће

конкордат проћи у скупштини као писмо на пошти, Стојадиновић се нашао

укљештен између Ватикана и Српске православне цркве, коју је подржавала и

српска опозиција. Резолуције доношене на заседањина епархијских савета су

осуђивале парафирање конкордата јула 1935. године и устајале су против

привилегија које су конкордатом даване римокатоличкој цркви, њеном

свештенству и верницима (заштита свештенства, слободе католичке акције,

верских редова и конгрегацја, црквене имовине, брачног права, верске наставе у

школама, војне обавезе). Конкордат је доносио велико узнемирење због стављања

католичке цркве у повлашћен положај и угрожавања суверенитета државе. Борба

око конкордата је достигла врхунац јула 1937. године, стварајући утисак да се

земља налази на ивици грађанског и верског рата. Свети синод Српске православне

цркве запретио је екскомуникацијом свим посланицима који буду гласали за

конкордат. Вест да је патријарх Варнава отрован, која се брзо ширила, још више је

узбуркала јавност. Док су хрватски верници борбу против конкордата

52

доживљавали као српско-православни шовинизам, дотле су православни на

усвајање конкордата гледали као на најезду милитантног католицизма.

Стојадиновић се нашао између две ватре, у готово безизлазној ситуацији. Суочен са

огромним притиском, био је принуђен на попуштање. Ватикан је отпор конкордату

примио као тежак ударац, а политички радикализам крижара, чланова верско-

просветне организације, још више је уносио, у ионако осетљиве односе између

државе и католичке цркве, ново узнемирење. Организације крижара су се често

претварале у усташке трибине. Односе је тровала и католичка штампа, коју је

подстицала и помагала висока римокатоличка хијерархија. Алојзије Степинац

(коадјутор надбискупа Антона Бауера) сматрао је Југославију земљом мисије,

одакле се католичанство требало ширити даље на исток.

Међу Муслиманима су постојале две политичке струје – једна је била

србофилска, са министром саобраћаја Мехмедом Спахом на челу, а друга

хрватофилска, коју су водили сенатор Халил Храсница и браћа Бехмен, Шефкија и

Мехмед. Док је група са Спахом пословала са Србима у ЈРЗ, дотле је друга

обезбеђивала везе са ХСС. Обе струје су се залагале за што повољније решавање

питања верског положаја муслимана. Ипак, Исламска верска заједница се није

претерано политички експонирала, задржавајући активност на верским питањима, а

поглавари исламске верске заједнице су глорификовали владу Милана

Стојадиновића, нарочито са изменом Закона о Исламској верској заједници из 1936.

године, када је Заједница добила потпуну аутономију. Седиште заједнице је

пресељено из Београда у Сарајево. Од тада Исламска верска заједница почиње да

показује своје клерикалне претензије и захтева да ученици исламске вероисповести

буду искључени са школских прослава општејугословенског карактера (у част Св.

Саве, Ћирила и Методија), што је министарство просвет одбило.

Привредна политика Милана Стојадиновића

Велика светска економска криза1929. године је у Југославију стигла са малим

закашњењем. Ситуација је, као и у многим другим земљама била катастрофална.

Тек је нови програм владе Богољува Јевтића из фебруара 1935. године наговестио

привредни програм. По том програму – Уредба о јавним радовима, чији је творац

био министар финансија Милан Стојадиновић, требало је оживети привреду,

53

помоћи земљорадницима, изградити путеве, повезати Приморје са осталим

деловима земље. Предвиђено је да се сума од једна милијарде динара утроши за две

године. Влада је одлучила да се крене са изградњом интернационалног пута од

мађарске границе преко Хоргоша, Суботице, Новог Сада и Београда до Ниша и

бугарске границе. Посебну пажњу је привлачила и изградња пута Београд – Загреб

– Љубљана, али се услед недостатка средстава овај пројекат није завршио у целини.

За време Милана Стојадиновића подигнуто је више електричних централа и

далековода. Ипак, степен електрификације је заостајао за потребама земље. Низом

мера Стојадиновићева влада је настојала да олакша положај сељаштва. Она је

посебном Уредбом о ликвидацији земљорадничких дугова отписала 50%

земљорадничких дугова, омогућила је сељацима добијање нових зајмова, цене

пољопривредних производа су повећане, пољпривреда се растерећивала поресих

терета. Три подунавске извозничке аграрне земље, Југославија, Румунија и

Мађарска су још 1930. године оформили аграрни блок, тражећи од главних

увозница пољопривредних производа да царински олакашају положај ових држава.

Као орган државне економске политике настао је ПРИЗАД (Привилеговано извозно

друштво), купујући, продајући и извозећи пољоприредне производе. Најважнија

грана саобраћаја биле су државне железнице. Држава је за време Стојадиновића

почела да инвестира и у област металургије и ратне индустрије. Шипад (шумско-

индустријско А.Д.) је био највеће шумско-индустријско предузеће у Југославији, са

око 7.000 радника. Уопште, развој индустрије у периоду 1935-37. године показивао

је напредак. Највише нових предузећа било је у области текстилне индустрије. При

томе се наравно доста сарађивало са Немачком. Многи немачки достојанственици

(Геринг, фон Нојрат) су долазили у Југославију, форсирајући привредну размену.

Југославија је у Немачку извозила разне метале, кукуруз, пасуљ, коње, говеда,

свиње, дрво, кожу итд. Уопште немачка политика према Југославији била је

усмерена у правцу да Југославија остане ван рата и да се привредно веже за

Немачку, ради допуне њене ратне економије. Тајним протоколом од 31. јула 1940.

године предвиђено је јачање трговине између Југославије и Немачке. Уз то је

Немачка притискала Југославију да не продаје робу њеним противницима. У време

54

Стојадиновића Југославија је напуштала систем либералне економије – појачавао

се утицај државе на привреду.

Јачање националистичких елемената. Оснивање Збора

Осим у Хрватској сепаратистички покрети су јачали и у Македонији, Црној

Гори и на Косову и Метохији. Први усташки центар установљен је у Бечу, одакле

се развијала антијугословенска пропаганда, ковале завере и обучавали диверзанти.

У Италији је 1931. године створен први усташки логор. Упад из Задра и велебитска

диверзија на жандармеријску касарну у Брушанима, септембра 1932. године, за

италијанску и мађарску штампу је била доказ да у Југославији почиње грађански

рат. Устав Хрватске револуционарне организације (УХРО), Павелић је објавио

1932. године, а усташка емиграција је поставила задатак ослобођења Хрвата од

туђинског јарма. Организација се састојала од табора, логора, стожера и Главног

усташког стана (ГУС), на чијем је челу био поглавник Павелић. Начела усташког

покрета, обнародовао је поглавник 1. јуна 1933. године. Усташе су полазиле од

самосталне хрватске државе на целом њеном историјском и народном подручју,

под којим се подразумевала и Босна и Херцеговина. Усташе су негирале чин

уједињења 1918. године, а на Дрину су гледале као на границу два света. Порекло

Хрвата је довођено у везу са Готима. Мачекова струја у ХСС је морала да води

рачуна о све већем нарастању десничарских елемената, тим пре што су се усташе

инфилтрирале у политички живот, издајући и свој лист Хрватски народ (уредник

Миле Будак). Након атентата на краља Александра усташки покрет је почео да се

осипа, Павелић је затворен у Торину. Ослобођен је 1936. године, када је завршен

процес атентаторима на краља Александра. Тада почиње и приближавање Италије

и Југославије, јер је Италија била заузета у Абисинији, па је италијански интерес

био да смири своје односе са суседом. Мартовским пактом 1937. године, између

Ћана и Стојадиновића, предвиђена је обавеза Италије да спречи активност усташа

против Југославије. Месец дана касније усташки покрет је званично распуштен, али

су усташе и даље наставиле делатности у Југославији, преко бројних организације

(Хрватски јунак).

Јануара 1935. године спајањем националистичких група Југословенска

акција, Бој (Савез словеначких радника) и Збор (Задружна борбена организација

55

рада) образован је Југословенски народни покрет Збор, под вођством Димитрија

Љотића, адвоката из Смедерева, дворског човека и пријатеља краља Александра,

министра правде у Живковићевој шестојануарској влади. Покрет је створен као

антикомунистичка организација под снажним идеолошким утицајем

националсоцијализма и фашизма, православне мистике и пансловенства. Иако

мала, организација је била фанатично борбена, активна највише у Србији и

Словенији. Узор су налазили у Немачкој, а Љотић је нудио сталешку организацију

државе, са парламентом састављеном од сталежа (земљорадници би као

најбројнији давали највише представника). Сталежи би искључили странке и

донели ред и законистост. По Љотићу су партијски режими јели државу. За

разлику од фашистичких схватања, Љотић није деификовао расу и државу,

сматрајући да над њима постоје далеко веће вредности. Расизам није одговарао

хришћанском учењу. У Начелима Збора стоји – Срби, Хрвати и Словенци чине

југословенску народну, друштвену и духовну заједницу коју везује крвно сродство и

осећање исте судбине. Југословенском народу као целини подређени су сви посебни

интереси... Љотић је уз све био и под опсесијом међународног јеврејства као

узрочника свих зала на свету. Суревњивост између Љотића и Стојадиновића се

претворила у непријатељство, а Збор је био забрањен уочи рата. За штампање

својих списа Љотић је користио штампарију генералштаба, уживајући наклоност

армијског генерала Милана Недића. Недић је био сломљен након пораза

Француске, а обратио се кнезу Павлу у јесен 1940. године са идејом да се нападне

Грчка и освоји Солун пре Италијана. Југославија је за време грчко-италијанског

рата била неутрална, али је ипак ову политику кршила у корист Грчке.

На челу Југословенска народне странке, чији су припадници били познати

као борбаши (по гласилу странке Борба) налазио се бивши шеф кабинета Петра

Живковића, Светислав Хођера, пилот и зачетник окупљања младих интелектуалаца

око шестојануарске идеологије 1931. године у оквиру Бристолске акције (назване

по месту окупљања – хотелу Бристол). Бристолци су себе сматрали јединим

правим представницима народне воље и југословенства. Нова странка, основана

1933. године, одликовала се агресивношћу и нападима на демократске снаге и

левичаре. Опонашали су фашистичке методе. Иступали су за политичке слободе,

56

социјалну политику, искорењивање мита и корупција, смањивање дажбина, женска

права (борбашице). Хођерина странка је успела да оствари утицај у неким селима

Баната, Бачке, Срема и Шумадије. На изборима 1938. године Хођера је

Стојадиновића, а рат је провео у заробљеничком логору у Немачкој. Изразиту

националсоцијалистичку групу у Хрватској чинила је Хрватска

националсоцијалистичка странка Стјепана Бућа, конституисана 1940. године, која

је критиковала ХСС, залагала се за независну хрватску државу и поздрављала

немачку агресивну политику. Странка је уствари била агентура немачког конзулата

у Загребу. Против Стојадиновића су били у соколи.

Споразум Цветковић-Мачек. Бановина Хрватска

После пада Стојадиновићеве владе, отворен је пут за преговоре круне са

хрватском опозицијом ради решавања српско-хрватских односа. Нови председник

владе је постао Драгиша Цветковић, радикал из Ниша, мало познат члан

Стојадиновићеве владе (министар за социјалну политику). Као човек коме је кнез

павле указао поверење, требало је само да извршава његове налоге, због чега је и

добио назив кнежевог курира. У Декларацији Цветковићеве владе поменута је њена

специјална мисија, уз наглашавање да споразум са Хрватима представља њену

јасну и одлучну политику. У разговорима о том споразуму Цветковићев

саговорник и преговарач у име друге стране је био Мачек, који је уживао подршку

ХСС. Британски утицај је итекако осетан у овој кризи унутрашњег јединства.

Односи међу народима Југославије Британце занимају првенствено са становишта

које осигурава њихове позиције у Подунављу, на Балкану и у залеђу Медитерана. С

тог становишта занимљив је Меморандум Ситона Вотсона из 1936. године,

угледног британског јавног радника, у коме констатује да је хрватско питање

горуће, да је српска политика према Хрватима банкротирала и да је споразум

хитно потребан из унутрашњих и спољних разлога. Тадашњи режим Вотсон је

дефинисао као диктатуру без диктатора. Први и главни Мачеков захтев је био

прихватање принципа федерације, али ако ово питање у начелу није више

изазивало отпор Београда, отпор је изазивао број федералних јединица. Мачек је

тражио 7 федералних јединица, што је касније тражила и КПЈ. Под федералним

јединицама су се разумеле: Словенија, Хрватска, Далмација, БиХ, Србија,

57

Војводина, Македонија и Црна Гора. Мачек је био спреман да одустане од

последње две, јер се њихово питање могло решити и административном

аутономијом у оквиру српске јединице. Но, Војводина је изазивала највише отпора.

Унутрашњи развој Југославије уочи рата ништа мање није интересовао ни

другу супарничку силу Немачку. Немци су увиђали да повратак на режим какав је

био Живковићев или Стојадиновићев више није био могућ, и сматрали су да би он

довео до револуције. Усташе су иступале против Мачековиг компромиса, а

десничарске снаге код Срба нису имале човека за војну диктатуру, нити снага за то,

а са муком су прихватиле преуређење државе на бази федерализма. Немачке

анализе из новембра 1939. године су се завршавале констатациом да је ситуација

југословенске владе - и државе уопште - тешка, а у будућности мутна и неизвесна.

Мачек је од раније настојао да заинтересује Рим за хрватско питање.

Стојадиновић је приближавањем Италији и Немачкој практично паралисао

хрватско питање, онемогућавајући првацима ХСС да нађу протекторе међу

фашистичким силама. Изолацији ХСС Стојадиновић је доприносио залажући се за

Конкордат са католичком црквом. Марта 1939. године, Мачек је опет преговарао са

грофом Ћаном, преко једног посредника, у време уласка Немаца у Праг.

Персонална унија, коју је Ћано предлагао Мачеку после побуне и издвајања

Хрватске из Југославије, утицала је да се вођа ХСС повуче и напусти ове тајне

преговоре.

Прва три сусрета Цветковића и Мачека одржана су априла 1939. године.

Српска УО је са стране гледала како се решавају судбинска питања земље.

Почетком преговора, за Мачека је споразум из Фаркашића изгубио вредност, јер

везивање за српску опозицију више није било потребно. Напуштена од наводних

хрватских савезника и заобиђена и маргинализована од стране власти, српска

опозиција је могла само да улаже протесте. Немоћ и разочарање су основне

карактеристике српске опозиције у то време. Издвајање хрватског питања из

контекста демократизације и преуређења целе земље за УО је значило разочарање

и губитак илузија у вези циљева хрватског покрета. Посебно је за њих тешко било

питање разграничења у ком се српски народ ништа не пита. УО је сматрала да Срби

из спорних области морају да се питају о границама бановине. Тврдили су да

58

хрватско питање не може да се расправља одвојено од питања преуређења целе

земље. Насупрот власти, УО је сматрала да треба прво утврдити основна начела

државне заједнице - заједничке послове, послове аутономних јединица,

територијално разграничење. Добро организовани хрватски покрет је био

доминантан током преговора у односу на владу, иза које је стајао разједињени

српски политички фронт.

Приликом трећег боравка Драгише Цветковића у Загребу 22. априла 1939.

године, постигнута је сагласност о територијалном разграничењу. Највише

спотицања је било око опсега бановине Хрватске, јер је Мачек тражио Боку

Которску, Срем, део Бачке, делове БиХ и Дубровник. По чл.1. Споразума

предвиђено је спајање Савске и Приморске бановине са градом и котаром

Дубровник у једну јединицу под именом Бановина Хрватска, док је дефинитивни

опсег ове бановине имао да се одреди одлуком народа - плебисцитом у преосталим

деловима БиХ, Далмације, Срема и Војводине. Намесништво, међутим, није

прихватило одредбу о плебисциту у Боки Которској и Војводини. Нова

преформулација је гласила да ће се опсег бановине одредити одлуком народа путем

гласања у преосталим деловима БиХ и Срема. Давању територијалних концесија

Мачеку у Босни супростављали су се Мехмед Спахо и политичке странке које су

окупљале Србе у Босни. Без обзира на све застоје, разговори између Цветковића и

Мачека обављени су доста брзо, тако да је споразум закључен 26. августа 1939.

године, непосредно пред избијање рата. Коначни споразум о Бановини Хрватској је

обухватао спајање две дотадашње административне јединице: Савске и Приморске

бановине, са срезовима Дубровник (Зетска бановина), Шид, Илок (Подунавска),

Дервента и Градачац (Врбаска), Брчко, Травник и Фојница (Дринска). Обим

бановине Хрватске овим није био дефинитивно утврђен, јер је остављено да се

границе накнадно одреде. Предвиђено је да се образује заједничка влада, која би

споразум спровела у живот. Према споразуму је требало да се у држави,

укључујући и нове јединице, обезбеди равноправност Срба, Хрвата и Словенаца,

једнакост при учешћу у вршењу јавне службе, равноправност признатих

вероисповести. Међутим, правни еxперти су приметили да је доведена у питање

равноправност народа, јер аутономна Хрватска сама решава сопствена питања, а

59

као део унитаристичке Југославије меша се и у ствари других покрајина (јер

Југославија још није преуређена на федералној основи). Тако се Хрвати мешају у

питања Словенаца и Срба, а ови не у питања Хрвата. Правници су указали да ће

ово парцијално решење само појачати националне сукобе, а никако их неће

решити. У надлежности Бановине Хрватске су спадале пољопривреда, трговина и

индустрија, шуме и рудници, грађевинарство, социјална политика, народно

здравље, физичко васпитање, правда, просвета и унутрашња управа. Законодавна

власт у Бановини Хрватској припадала је заједнички краљу и Сабору, а управну

власт је вршио краљ преко бана, кога је именовао и разрешавао, и који је одговарао

њему и Сабору.

Овај споразум правно је утрђен владином Уредбом о Бановини Хрватској на

основу чл. 116. Октроисаног Устава, који је дозвољавао да круна може радити

мимо уставних и законских прописа у ванредним околностима. Октроисани устав

је такође предвиђао да те ванредно предузете мере накнадно мора одобрити

Народно представништво. Пошто је Скупштина одмах по доношењу споразума

била распуштена, а избори за нову и за хрватски Сабор нису одржани до априлског

рата, споразум од 26. августа није ни био одобрен.

Стварањем Бановине Хрватске у Југославији је прихваћена федералистичка

основа за преуређење државе. Текуће стање се дефинисало као

парафедерализација. Централизам је напуштен и отворен процес преуређења

државе, а самим тим је коначно одбачена идеја народног јединства. Питање је било

само како ће се Југославија преуредити на федералистичкој основи. ХСС је

сматрала да преостали део БиХ може да се конституише у посебну аутономну

јединицу као Херцег-Босна, чиме је руководство странке излазило у сусрет

муслиманима и ове упућивало против Срба који су тражили припајање БиХ

Српској јединици. Српски политички фронт је сматрао да Војводина има да се

нађе у српској јединици, насупрот ХСС, која је подржавала конституисање

војвођанске јединице. Хрватска политика је била свесна колико би тиме српски

интереси били погођени, због свега оног што је Војводина значила за Србе, како у

духовном погледу, тако због богатства њене житнице, њеног геостратешког

положаја итд. Захтеви ХСС за срезовима Барање, Бачке и Срема били су

60

противтежа српској политици, не би ли она попустила у конституисању Војводине

као засебне јединице.

ДС Љубомира Давидовића је постала највећи противник споразума

Цветковић-Мачек. Полако се претварала у странку са изразито српским

политичким програмом. Изражавала је велику забринутост за будућност српског

народа. Одбацила је идеју о четворочланој федерацији и прихватила тријализам, с

тим да се што пре конституише српска јединица. Ту концепцију нису прихватили

радикали Аце Станојевића, остајући на идеји државног јединства. Радикали су у

споразуму видели пораз Срба. СЗ је прихватио споразум Цветковић-Мачек и

означио га као «велико дело» за будућност. Посебно је споразум хвалио Драгољуб

Јовановић из Земљорадничке левице, али је и он указао на његову привременост у

којој српски и словеначки народ нису равноправни.

Вођство СЛС је тражило формирање словеначке бановине, која је

захваљујући словеначкој националној хомогености већ била фактички обликована,

али јој је требало одредити статус. На томе је радила већ једна комисија у влади.

Шеф ЈМО и члан владе Џафер Куленовић изјашњавао се за БиХ као четврту

аутономну јединицу. Политичке странке које су окупљале Србе, опредељивале су

се листом да БиХ припадне српској јединици. Секула Дрљевић је у полемици са

Куленовићем сматрао да Босна треба да се припоји Црној Гори. Предлагала се и

друга варијанта - Црна Гора са Метохијом, Санџаком и Ужичким крајем.

Поред захтева за стварањем словеначке и босанске аутономне јединице,

разматрало се и обликовање српске јединице. Сачуван је и Нацрт Уредбе о

организовању Српске Земље, која није никад усвојена, а чији је чл. 1. предвиђао да

се бановине Врбаска, Дринска, Дунавска, Моравска, Зетска и Вардарска споје под

заједничким називом Српска Земља, са средиштем у Скопљу. Према истом члану

дотадашње бановине су имале да се претворе у области, задржавајући своје називе

и седишта.

Рат је пресекао планове о даљем преуређењу Краљевине. Заправо овај

закључени споразум није задовољио ни једну страну, а створио је много

противника. Сам Мачек је наглашавао да се ради о делимичном споразуму који

није утврдио коначну територију Хрватске, нити степен његе аутономије. Мачек је

61

имао противнике споразума и у редовима сопствене странке. Вођа ХСС је посебно

био изложен притиску екстремне деснице – усташа, који су споразум сматрали

директном издајом хрватских интереса, а Мачека прогласили за издајника зато што

није издвојио Хрватску из Југославије у чему су видели једино решење.

Нешто пре ових преговора, 1937. године, формиран је Српски културни

клуб, на предлог сарајевског политичара Николе Стојановића. Истакнуту реч у

њему је имао Владимир Ћоровић. СКК је издавао лист Српски глас под геслом јако

српство – јака Југославија. У њему су још били Слободан Јовановић, Драгиша

Васић, Стеван Мољевић и др. СКК је убрзано почео да оснива своје одборе и

пододборе, посебно у национално мешовитим крајевима и онима који су се

граничили са областима настањеним муслиманима и Хрватима, настојећи да се

претвори у стожер окупљања Срба око српског програма. Избачена је у јавност

парола Срби на окуп. СКК, налазећи се у служби српског националног програма,

поставио је захтев да се БиХ прикључи Српској јединици, а професор Драгослав

Страњаковић је приликом својих обилазака Срема позивао Србе на уједињење у

свим крајевима земље. Нарочито је Стеван Мољевић иступао против аутономије

БиХ и њеног одвајања од Србије. За Драгишу Васића је споразум са Хрватима био

српски Минхен. СКК је критиковао разбијеност српског грађанског фронта,

сматрајући да је данас Србима највећи противник њихова страначка исцепканост.

И Земљорадничка левица Драгољуба Јовановића и СКК су имали претензије

масовног окупљања Срба, као што је то за Хтвате био ХСС или за Словенце СЛС.

Но имали су друкчија политичка гледишта о судбини Југославије. По Драгољубу

Јовановићу, требало је инсистирати на федералном уређењу Југославије као државе

три народа (поздравио је споразум Цветковић-Мачек), док се за мањине тражило

пуно задовољење у сваком погледу, како би Југославију осећале као своју домовину.

Но, СКК је стајао на становишту Велике Србије у Југославији, или у крајњем

случају ван ње.

Већ је речено да је противника споразума било много: војска, Милан

Стојадиновић, опозиција (ДС, НРС), сепаратисти, део римокатоличке и део СПЦ,

Италија итд. Дисиденти око Стојадиновића су деловали као политичка група

Милана Стојадиновића, да би се од марта 1940. године усталио назив Српска

62

радикална странка – СРС. Странка није признавала споразум Цветковић-Мачек,

полазећи од начела државног јединства. Но, Срби су имали право, када се

националне територије већ омеђују, да уједине све српске области и крајеве, и то

по основу историјског права и огромних жртава, а не плебисцитом или гласањем на

изборима.

Након пуча, Мачек је бранио споразум, али свестан да војни кругови нису

подржавали стварање Бановине Хрватске. Мачек је преговарао марта 1941. године

са Симовићем, преко Шубашића око уласка у пучистичку владу. Мачек је

инсистирао на миру са Немачком и тражио признање споразума, проширење

компетенција бановине и промену министра војске и морнарице, генерала

Богољуба Илића. Тек тада је вођа ХСС пристао да дође у Београд и у новој влади

преузме дужност потпретседника.

Односи Југославије и њених суседа

Југословенско-турски односи важили су, нарочито после посете краља

Александра Турској (1933), као добри. Посета Милана Стојадиновића, октобра

1935. године освежила је и продубила ове односе.У разговору са Стојадиновићем

Кемал Ататурк је рекао да Југославија и Турска треба да иду заједно и да на томе

путу истрају. Од пада Милана Стојадиновића па до немачког напада на

Југославију, пролазили су jугословенско-турски односи кроз кризу, која је била

последица заоштравања односа између великих сила. Већ маја 1939. године, Турска

је примила Британске гаранције, а у октобру исте године закључила је савез са

Великом Британијом и Француском, тзв. Анкарски пакт.

Иако је Италија била једна од победница Првог светског рата, она није била

задовољна одредбама Версајског уговора о миру. Нарочито у односу на

Југославију. За сво време између два рата Италија је подржавала стварање и

одржавање непријатељског обруча око Југославије. Овај обруч су сачињавали

Аустрија (до присједињења Немачкој), Мађарска, Бугарска и Албанија. У годинама

пред Други светски рат југословенске владе су биле озбиљно заинтересоване за

побољшање односа са Италијом. Током 1936. године долазила је иницијатива за

приближавање Југославије и из Берлина и из Рима. Ћано је преко Јована Дучића,

тада југословенског амбасадора у Риму први дао иницијативу за отпочињање

63

разговора. Стојадиновићев пад непријатно је деловао и у Риму и у Берлину, јер су

обе стране сматрале Стојадиновића својим пријатељем и човеком са којим се могло

радити. Стојадиновића је наследио Драгиша Цветковић. Он је за министра спољних

послова довео Александра Цинцар-Марковића, који је био југословенски посланик

у Берлину. И Цветковић и он су, званично, хтели да продуже Стојадиновићеву

спољну политику, нарочито према Италији и Немачкој где им се није сасвим

веровало. За време владе Цветковић-Мачек односи са Италијом нису могли бити

поправљени. Гроф Ћано је пад Стојадиновића доживео као личну увреду и за

његовог наследника није имао симпатија. Већ је полако почео да се мења став сила

Осовине према Југославији која се налазила на раскршћу: срце одговорних

државника их је вукло ка демократији, а стварност у којој су се налазили, према

Осовини. Док је у односима са Немачком Југославија могла имати јасну ситуацију,

са Италијом то није био случај. И поред свих изјава коректности, Мусолини је

стално мислио на освајање Балкана и на обнављање Римске империје. Мусолини је

такође сматрао да хрватско питање у сваком случају може бити употребљено у

сваком моменту за разбијање Југославије. Везе са Антом Павелићем, нису, и поред

свих обећања биле прекинуте. После италијанског напада на Грчку (28. октобра

1940.) појавила се потреба јаснијег разјашњења југословенско-италијанског односа.

Владислав Стакић, адвокат из Београда, добио је задатак да оде у Рим потражи да

се рашчисте југословенско-италијански односи. Кнез Павле је у Мусолинију гледао

човека веома превртљивог који сутра може врло лако опозвати оно што је данас

обећао. Такав је у ствари био и гроф Ћано.

Односи између Немачке, која је после Првог светског рата имала да плаћа

ратну одштету, и Југославије развијали су се постепено. Односи су се углавном

ограничавали на привредне везе, јер Немачка није хтела да се упушта ни у какве

интриге против Краљевине Југославије. Све до 25. марта 1941. године није између

Немачке и Југославије био склопљен ни један политички уговор. Краљ Александар

је био одлучан да успостави добре односе са Немачком која је почела да се уздиже.

Трагична погибија краља Александра 9. октобра 1934. године пресекла је даље

развијање ових односа. Немци су, међутим, сачували успомену и респект према

мртвом Краљу; на погребним свечаностима у Београду појавио се лично маршал

64

Херман Геринг, друга личност Трећег рајха и одао војничку почаст пред одром

мртвоме Краљу. Милан Стојадиновић је посетио Немачку јануара 1938. године.

Хитлер је уверавао Стојадиновића да између Немачке и балканских земаља нема

никаквих спорних питања. Немачки интереси на Балкану једино су економске

природе, а никако политичке. Пад Милана Стојадиновића и образовање владе

Драгише Цветковића изазвало је у Берлину велико разочарење. Пошто се мало

смирило узбуђење око Стојадиновићевог пада, југословенска влада је покушала

оживљавање разговора са Немачком. Пред крај априла 1939. године Цинцар-

Марковић је отпутовао за Немачку. Посета кнеза Павла Немачкој јуна 1939. године

је веома импоновала Хитлеру и све је чињено да она на кнеза Павла остави јак

утисак. Хитлер ипак није успео да придобије кнеза Павла на своју страну. Посета

кнеза Павла је за Немце била неуспех.

Сви полузванични и званични додири најодговорнијих фактора обе земље

требали су да припреме Бугарску за сарадњу са балканским државама. Иако није

дошло до неког нарочитог оживљавања сарадње односи су се побољшали иако се

бугарски врхови нису одрекли аспирација на Јужну Србију. Када је Милан

Стојадиновић по повратку из Турске, свратио до краља Бориса, предложио је

закључење пакта о пријатељству. У односу на Бугарску Југославија је већ тада

учинила један важан корак - пристала је да Бугарска може да наоружа своју војску,

што је Бугарској по Неијском уговору било забрањено. Пакт је потписан марта

1937. године у Београду. Према споразуму склопљеном у Солуну јула 1938. године

балканске државе су се одрекле употребе силе у решавању међусобних односа и

пристале да Бугарска повећа опсег своје војске. За став Бугарске према Југославији

остало је типично да она, и поред закључења свих споразума, није престала да

ровари по Јужној Србији. И влада Драгише Цветковића, која је заменила владу

Милана Стојадиновића, трудила се да одржи добре односе са Бугарском. Фебруара

1940. године одржан је у Београду састанак Савета Балканског пакта (Југославија,

Румунија, Бугарска и Турска).

Заједно са Италијом Мађарска је помагала атентат на краља Александра. У

близини мађарско-југословенске границе налазио се логор хрватских усташа, где су

се они вежбали за терористичке акције по Југославији. Дуго времена надали су се

65

водећи мађарски кругови да ће уз помоћ Италије моћи задовољити своје

ревизионистичке територијалне тежње према Југославији. Са овим непријатељским

ставом Мађарске рачунало је и југословенско, и политичко и војно, руководство.

Велико интересовање Немачке за одржање територијалне целине Југославије

учинило је да Мусолини тада није смео да нападне Југославију.Од тог момента

почињу да се поправљају односи Мађарске са Југославијом. Обрт у југословенско-

мађарским односима настао је посетом грофа Чакија Београду, која је била

децембра 1940. године. Овом приликом склопљен је југословенско-мађарски пакт,

који је био велики дипломатски успех, јер је значио званично одрицање Мађарске

на све њене територијалне претензије према Југославији. Закључен је пакт о

вечном пријатељству који је трајао само до 6. априла 1941. године, када је у

заједници са Немачком, Мађарска напала Југославију, и касније, учествовала у

подели њене територије.

После дугог одбијања, Југославија је у само предвечерје рата, решила да

успостави дипломатске односе са Совјетским Савезом. Идеолошко-политички

ударац, који је југословенским комунистима задало закључење пакта између

Стаљина и Хитлера они су покушавали да обеснаже изокретањем чињеница.

Хитлер је предложио Русији пакт о ненападању. Русија је ту понуду прихватила и

тако спречила спреман напад на себе. И кнез Павле и југословенска влада су се

споро и доста нерадо одлучили на успостављање дипломатских односа са

Совјетским Савезом. Кнез се плашио експанзије бољшевизма и панславизма. До

пред крај 1939. године, бивши саветник царске руске амбасаде у Београду

Штрандман,  представљао је царску Русију у Београду. Крајем септембра 1939.

кнез Павле је саопштио саветнику да више не може функционисати као дипломата

за једну владу која више не постоји. То је био јасан знак преокрета у ставу према

Совјетском Савезу. Контакт са совјетима успостављен је преко југословенске

амбасаде у Анкари. Радило се најпре о успостављању трговинских односа.

Преговори о успостављању дипломатских односа између Југославије и Совјетског

Савеза почели су крајем маја 1940. године, а јуна 1940. године потписан је у

Анкари споразум о успостављању дипломатских односа. За југословенског

посланика у Москви био је одређен др Милан Гавриловић, а у Београд је стигао

66

совјетски посланик Виктор Плотњиков, који је био срдачно дочекан од

југословенских комуниста. На захтев Немаца априла 1941. године, Совјети су

отказали југословенској дипломатској мисији гостопримство. Гавриловића је

позван у Кремљ и усмено обавештен да Совјетски Савез не сматра више да

Југославија постоји као политичка целина. Гавриловићу није предата никаква нота.

27. март 1941. године

У литератури о 27. марту се често расправљало питање колико су

југословенски политичари и војници који су узели учешће у преврату 27. марта

били финансирани од стране Британаца? У вулгарнијој варијанти, колико су

заправо били плаћени за своје супротстављање кнезу Павлу, влади Цветковић-

Мачек и приступању Југославије Тројном пакту. Тематска збирка о 27. марту коју

су приредили професор Бранко Петрановић и магистар Никола садржи већ

објављену грађу, али и нове документе – грађу Форин Офиса и посланства

краљевине Југославије у Анкари, Лондону, Вашингтону, Москви, Берну, Софији,

Букурешту, Будимпешти, Атини и Риму. Ова грађа је омогућила да се употпуни

досадашњи поглед на међународну страну збивања која су се одиграла у Београду

пре пола века.

27. март, као један од преломних тренутака у Другом светском рату, није

представљао само догађај од локалне важности, преломни тренутак за историју

једне краљевине Југославије, као догађај који је условио њену даљу будућност, већ

је то био балкански, европски и светски преокрет. Била је то битка великих сила,

Британије, с једне стране, и сила Осовине с друге стране. То је била битка за

Балкан. Вођена је свим расположивим средствима, политичким, дипломатским,

пропагандним, обавештајним. Била је то тежња Велике Британије да се Немци по

сваку цену онемогуће или зауставе у залеђу Медитерана у намери Немачке да

Енглеску избаци са југа Европе, са Балкана, јер је ту битку на западу добила 1940.

године. Када је реч о 27. марту и догађајима који су му претходили, тој заправо

тешкој и неизвесној борби која је вођена иза фронта, мора се поћи од сагледавања

спољнополитичке ситуације Краљевине Југославије, али и унутрашњих превирања

која су, показаће се, била плодно тле за предстојеће догађаје. Морамо се вратити

мало уназад, на тренутак мировне конференције у Паризу, која је отпочела са

67

радом по окончању Првог светског рата. На тим мировним конференцијама донете

су одлуке о стварању националних држава, на рушевинама 3 царства, које су имале

тачно одређену и врло важну улогу – оне су биле брана надирућем таласу

бољшевизма који је претио да се разлије по читавој Европи под идејом светске

револуције, али су исто тако имале за циљ да успоставе гранични бедем против

обнове ревизионизма поражених држава, новог германског империјализма и

мађарског ревизионизма, рестаурације Хабзбурга у Аустрији. На тај начин је и

новостворена краљевина СХС постала угаони камен нових међународних односа

на Балкану, успостављених у Версају. Све док је систем ових односа био на снази,

српска позиција у међународним односима била је неупоредиво јача од хрватске,

спречавајући покушаје интернационализације хрватског питања. Када је реч о тим

унутрашњим проблемима који су почели да нагризају младу државу, треба

поменути да је Александрова диктатура у име спасавања државе од распада, управо

произвела катастрофалне последице за југословенску идеологију. Напуштањем

парламентаризма, завођењем личне власти, диктатом као обликом политике и

гушењем националних осећања, земља је изнутра поткопана. Држава је на тај

начин неминовно изазвала револт свих националних и демократских снага у

Југославији. Показаће се у даљем развоју догађаја да су тиме успеле да се окористе

како силе Осовине тако и Британци. Највећа опасност коју је оснажила

Шестојануарска диктатура била је снажење сепаратистичких снага, које су јачале

упоредо са фашистичком експанзијом, како у Хрватској (усташе), тако и у

Македонији (врховизирани ВМРО – Унутрашња македонска револуционарна

организација), на Косову и Метохији (Косовски комитет), међу националним

мањинама. Све је то ишло у прилог безнадежној чињеници да се политика

националног јединства дефинитивно и до краја распукла. У једној таквој

незавидној ситуацији пред којом се нашла намесничка влада кнеза Павла после

убиства краља Александра у Марсеју (9. октобра 1934), Велика Британија је 1936.

године преузела кључну улогу у реорганизацији југословенске државе по

националном принципу. Чинило се тада, барем Великој Британији, да је то једини

лек за оздрављење младе државе уочи предстојеће светске кризе. Спроводник те

политике био је кнез Павле Карађорђевић, који се у енглеским изворима наводи као

68

«пријатељ» (friend). Међутим, и кнез је имао свог опонента у држави, у личности

Милана Стојадиновића, који је настојао да приближавањем Краљевине Југославије

Италији и Немачкој блокира ове земље како не би помогле ХСС-у у решавању

хрватског питања. Ипак, влада Милана Стојадиновића је пала и формирана је нова

на челу са Драгишом Цветковићем. Након тога, уследио је споразум са ХСС-ом, тј.

Влатком Мачеком, створена је бановина Хрватска и формирана влада Цветковић-

Мачек-Куловец (1939). Британци су подстицали преуређење Југославије

слабљењем српске превласти, у тежњи да се нађе управо та равнотежа која би

обезбедила чврстину државе изнутра, због предстојећег рата. Међутим, уместо

стабилизације дошло је до још веће дезорганизације, дефетизма, слабљења отпорне

моћи државе и њених одбрамбених могућности.

Када је реч о међународном положају Краљевине Југославије, он је био

отежан и пре немачког напада на Пољску. Наиме, након аншлуса Аустрије

Немачкој, марта 1938, Краљевина Југославија је за свог суседа добила Нацистичку

Немачку. Априла 1939. године, Италија је окупирала Албанију, те је целом

дужином граница : од Охрида до Битоља, Југославија за свог суседа имала

фашистичку Италију, која није престајала да ради на уништењу Југославије од

њеног оснивања. Италија је давала главни подстицај за спровођење сепаратистичке

активности отцепљења Косова од краљевине Југославије преко Косовског комитета

(основаног још 1919. године). Преко чланова Косовског комитета, потпомогнутог

италијанском обавештајном службом, успостављане су везе са Албанцима на

Косову и Метохији, изграђивана је мрежа доушника, сарадника и присталица

спремних да се боре против Срба и Краљевине Југославије у циљу стварања

«Велике Албаније», уз помоћ италијанских снага. Најопаснија терористичка

антијугословенска и антисрпска организација био је усташки покрет, формално

организован 1932. године у иностранству, под вођством Анте Павелића који је

напустио Југославију после шестојануарске диктатуре 1929. године. За усташе је

Југославија била тамница народа, синоним српске хегемоније над хрватским

народом, версајска творевина коју је требало срушити насилним путем. Бугарска је

тајно подржавала сепаратистичко-терористичку организацију Ивана Ванче

Михајлова, односно врховизирани ВМРО, која је заговарала идеју слободне

69

Македоније. Прокламована неутралност у таквим условима, била је у суштини

само фикција једне мале државе, изнутра изроване, слабо наоружане, стешњене са

свих страна силама њој супротних и непомирљивих интереса. Положај Краљевине

Југославије додатно се погоршао у пролеће 1940, након катастрофалног пораза

Француске. Следећа држава на удару била је Велика Британија, и у таквој

ситуацији, политика Винстона Черчила је била спремна да жртвује сваку владу и

државу која би макар за тренутак успела да успори немачку агресију.

Приближавањем рата Балкану, британска политика је све више усредсређивала

пажњу на активирање одбрамбених снага балканских држава да би се успешније

одупрле Хитлеровој најезди. Идеју о Балканском савезу покренула је Британија, а

она је подразумевала стварање удруженог одбрамбеног механизма балканских

држава, Југославије, Грчке, Бугарске и Турске, али су Савезу увелико сметале

територијалне аспирације Бугарске и Мађарске према Румунији и Југославији.

Енглеска је пожуривала активирање овог савеза а да није била у стању да помогне у

недостатку борачких ефектива, ратног материјала и, уопште, војне помоћи. Док је

британска политика тежила томе да што пре запали Балкан по сваку цену, како би

се Немачка зауставила и спречило избацивање Британаца са југа Европе, дотле

Немачка није имала интереса за агресивнију политику на Балкану, јер се држала

основног принципа ратовања – да на формира више од једног фронта (што је био и

главни разлог немачко-совјетског споразума). У таквим околностима, наставило се

заокруживање Југославије уласком немачких јединица у Румунију, августа 1940

(претходно је на власт дошла Гвоздена гарда). Тиме су пред свршен чин стављене и

Бугарска и Мађарска, а њихово приступање Тројном пакту није било изненађујуће

с обзиром на ревизионистички талас који је оживео у Бугарској након доласка на

власт Богдана Филова (фебруара 1940), који се јављао на рачун Румуније, Грчке и

посебно Југославије, али и у Мађарској која је такође желела ревизију уговора

Париске мировне конференције. Идеја велике сеништванске Мађарске стално је

лебдела пред очима свих мађарских националиста. Само привидно је могло

изгледати да ће Балкан бити препуштен миру после решења румунско-бугарског и

мађарско-румунског спора (јужна Добруџа и арбитража око Трансилваније-

Ердеља). У таквим условима, Југословенска влада је одлучила да одговори. Као

70

Цветковићев повереник, Данило Грегорић је боравио у Берлину од 23. до 24.

новембра 1940. године, где је Јоакиму фон Рибентропу пренео Цветковићеву

поруку да би Југославија, уколико јој се гарантују границе и добије излаз на

Егејско море (Солун, уколико га Грчка изгуби), пришла антиенглеском блоку. Био

је то почетак преговора који су на крају довели до потписивања Протокола о

приступању Југославије Тројном пакту. На састанку са А. Цинцар-Марковићем,

министром спољних послова (29. новембра 1940), Хитлер се изјашњавао у прилог

јаке Југославије као фактора балканске равнотеже и изражавао интерес Трећег

рајха за економске односе са суседном земљом (који су развијани још од 1934).

Немачка је почела да појачава притисак на Југославију од које је захтевала

заузимање јасног става према новом поретку у Европи, непосредним приступањем

Тројном пакту, на шта се Цветковић испрва бранио неутралношћу Југославије, али

овог пута за Хитлера није било одустајања – желео је коначно да приведе крају

план о мирном освајању утицаја на Балкану. На тајном састанку Хитлера и кнеза

Павла у Бергхофу, 4. марта 1941. године, Хитлер је Југославији гарантовао

територијалну целовитост (Солун, после грчког пораза), а такође се није очекивало

од КЈ учешће у рату. О ставу Хитлера према питању Југославије, можда најбоље

говоре речи генерала Јодла, који је рекао да се Хитлер тих дана понашао према

Југославији као према примадони, чинећи неуобичајене концесије. С друге стране,

Британци су почели са спровођењем контраофанзиве. Они су се напрезали да

створе балкански фронт од Дарданела до Трста, те да на сваки могући начин

активирају «последњег балканског неутралца», не би ли се Немци икако

зауставили. Ватрени поборник идеје стварања балканског фронта био је генерал

Душан Симовић. Међутим, ти планови имали су једну озбиљну ману, а она је била

та да Краљевина Југославија није могла рачунати на брзу војну и материјалну

помоћ Велике Британије и САД-а, које су јој стављале до знања да својом одлуком

бира место у сутрашњем поретку демократија. Те будуће предности, очекивано,

нису биле убедљиве за кнеза Павла. По повратку из Бергхофа, кнез је сазвао

седницу Крунског савета 6. марта 1941. године, на којој нико од присутних није

био против приступања Тројном пакту. Коначна одлука је донета на Шестој

седници Крунског савета, одржаној у Двору, 20. марта 1941. године. Сваки

71

притисак енглеског посланика Роналда Кембела и Америчког Артура Брис Лејна

био је узалудан. Кнез није могао да се одлучи на отпор у условима када није било

изгледа да га Британци подрже, застарелости југословенске војске, уверености да

се Хрвати и Словенци неће борити. Сматрао је да би другачије решење било

безумно због немоћи Југославије. На одлуку о приступању КЈ Тројном пакту, три

министра су дала оставку : Срђан Будисављевић, Бранко Чубриловић и Михаило

Константиновић (што је означило могућу кризу Цветковићеве владе), а тој одлуци

супротставио се и патријарх Гаврило Дожић. Коначно, Цветковић и Цинцар-

Марковић отпутовали су у Беч, где је у дворцу Белведере потписано приступање

Краљевине Југославије Тројном пакту 25. марта 1941. године.

Главно антифашистичко језгро грађанске политике биле су странке

Удружене опозиције, која се клонила од савеза са комунистима (сматрајући их

превратничком организацијом). Опозиција у Србији је иступала против режима,

али не и против система грађанског друштва. Она није била против монархије и

залагала се за пријатељство и ослонац на Француску (франкофилска политика), а

касније на Енглеску (англофилска струја). Главно упориште британске политике у

Југославији налазило се међу грађанском опозицијом, пре свега у Земљорадничкој

странци Милана Гавриловића. Од јула 1940. године она је од Британаца примала и

новчану субвенцију од 5.000 фунти месечно. Осим њега, на британском платном

списку су били Вјећеслав Вилдер из Самосталне демократске странке (СДС),

војвода Илија Трифуновић Бирчанин, председник «Народне одбране». Оствариване

су и везе са низом других српских политичара антифашистичке оријентације, као и

са делом официра, нарочито из ваздухопловства (међу њима је Британцима

најближи био Боривоје Мирковић). Међу антифашистичким снагама које су

устајале против приступа Југославије Осовини налазили су се и комунисти, који су

на Петој земаљској конференцији КПЈ у Дубрави код Загреба (1940) оценили да су

дужни да се заузму за одбрану земље. За комунисте, који су се налазили под

директним идеолошко-политичким утицајем Коминтерне, било је битно да се

пружи отпор снагама фашизма, како би се Немачкој ставили до знања интереси

СССР-а на Балкану. Јосип Броз је пред крај 1940, преко британског посланства,

настојао да се повеже и са СКК. Неуспешни су били покушаји да се прваци КПЈ

72

повежу са првацима Удружене опозиције. На тлу Југославије радила је

организација Интелиџенс сервиса и SOE (Special Operations Executive - Управа за

специјалне операције), која је после јуна 1940. (пораза Француске) била

усредсређена на акције саботаже и спречавање да Југославија приђе силама

осовине. Са осталим обавештајним службама Велике Британије, SOE је одиграла

значајну улогу у припремама и извршењу преврата у Београду. Истовремено са

овим апаратом обавештајне службе, у Југославији је радио и разгранати апарат

Посланства и конзуларних органа у Загребу, Љубљани и Скопљу, укључујући и

испоставе у Сарајеву и Сплиту. О могућем државном удару почело се говорити још

у јулу 1940. године, али се тада рачунало и на истовремени државни удар у

Бугарској. Официри који су узели учешће у преврату 27. марта углавном су

одраније припадали конспиративним организацијама непријатељски расположеним

према влади и кнезу. У време реорганизације Југославије на националном

принципу 1939-1941. године Србија није имала репрезентативног представника,

српски политички фронт је био поцепан, опозиција је била уверена да су учињени

велики уступци Мачеку и ХСС, а остали део Краљевине Југославије остао је

разграђен и уставно недефинисан после успостављања Бановине Хрватске. Завера

је постојала и у гарнизонима широм земље – зна се да је пуковник Андрија

Божовић са генералом Љубом Новаковићем у Требињу радио на дизању устанка у

пролеће 1941. године, али су томе Британци претпостављали акцију у центру, тј. у

Београду уместо на периферији земље. Најутицајнији су свакако били генерал

Боривоје Мирковић, који је иступао против свих режима после 1918. године и

генерал Душан Симовић. Круг око њих двојице почиње да се затвара половином

1940. године са акцијом Српског културног клуба и да се обликује идеја пуча.

Према Станиши Костићу, поручнику и учеснику пуча, у Београду је 1938. године

образована завереничка група од официра и грађана са циљем да обори намеснички

режим, у којој су се налазили припадници «црне руке» (Антоније Антић и Велимир

Вемић). О пучу се говорило у војним, политичким, дипломатским и црквеним

круговима, тако да је он био «скоро јавна тајна». Чланови Цветковићеве владе су

одраније страховали од незадовољства у народу. Као утицајни научник и јавни

радник, председник Српског културног клуба (СКК) Слободан Јовановић је уживао

73

велики углед у опозиционим српским круговима. Он се залагао за образовање

концентрационе владе и био је против потписивања пакта. Поред организатора (Б.

Мирковића, Д. Симовића, мајора Живана Кнежевића и др.) за пуч су знали и бројни

политичари : Срђан Будисављевић, Божа Максимовић, Драгомир Иконић (Симовић

га је као човека блиског пучистима наговорио да уђе у владу Цветковића) и војна

лица или шефови масовних организација преко генерала Мирковића. С

приближавањем расплета, Британци су убрзавали извођење пуча и рушење

капитулантске владе. У центру завере био је Боривоје Мирковић, он је издавао

оперативна наређења, мада није имао места у новој структури власти образованој

после удара. Петар II наводи у својим мемоарима да је генерал Мирковић започео

непосредну акцију 24. марта 1941, настојећи да обезбеди вођу државног удара –

њега је пронашао у личности Душана Симовића. Сутрадан је одлучено да побуна

буде 27.марта у 2.20 ујутру и да је изведу копнена војска и ваздухопловци из

гарнизона у Београду и Земуну. Генерал Мирковић је последње инструкције дао 26.

марта поподне потпуковнику Димићу, мајору Ж. Кнежевићу и свом обавештајном

официру Бабићу. Преврат је изведен смишљено, систематски, бескрвно, ако се

изузме отпор једног жандарма, случајне жртве. Избегнут је сукоб са снагама у

војсци које су биле верне кнезу Павлу, који се у ноћи 26/27. марта налазио на путу

за Словенију. Кнез је у Загребу 27. марта одбио Мачекове савете да са IV армијом

крене на пучисте у Београд. По повратку из Загреба, кнез Павле је абдицирао и под

заштитом југословенских официра напустио је истог дана тло Југославије,

прешавши у Грчку, где су га прихватили Британци. За краља је проглашен

престолонаследник Петар II, а мандат за састав нове владе поверен је армијском

генералу Душану Симовићу. Чим је свет у јутарњим часовима видео тенкове и

војску под шлемовима на улицама Београда, почеле су спонтане манифестације.

Комунисти нису знали за преврат, нити су у њему учествовали учествовали, али су

се укључили у манифестације којима су током дана све више давали свој тон.

Поједини истакнути комунисти јавно су говорили, иако је по партијским нормама

то било забрањено, чиме су се практично први пут после 1921. године

полулегализовали. Антифашистички тутањ Београда чула је тога дана цела

Југославија, Европа и свет. Није било потребно бити далековид па знати да Хитлер

74

неће без реакције одболовати страшан шамар који му је задат у Београду,

непосредно после свечаности у дворцу «Белведере», али народ се у патриотском

усхићењу није обазирао на могуће последице. Београдским улицама

манифестовали су и Соколи, којима су се придружили четници, кличући краљу,

војсци, Југославији и соколству. Одушевљење је захватило и градове Црне Горе,

Војводине, преврат је поздрављен у Сплиту, Љубљани, Сарајеву, Скопљу. У том

свом слављу, једино је Загреб ћутао. Било је јасно да ниједној струји хрватске

политике преврат није одговарао. Вође западних демократија - В. Черчил и Ф.Д.

Рузвелт – патетично су поздравили београдски преврат. Черчил је изјавио да је

Југославија поново нашла своју душу. Светска штампа демократских и неутралних

држава говорила је у заносу о преврату у Београду. Осванули су наслови

«Југословенско пролеће», «Велики историјски обрт», «Историјска одлука»,

«Одлучни дани Балкана», «Српска криза», «У центру балканског жаришта»,

«Разведравање после олује», «Судбина немачког ултиматума». Поздрављана је

београдска «револуција», писало се да је Хитлер доживео свој први дипломатски

фијаско, те да је 27. март један од најзначајнијих дана у историји слободних људи;

Срби су они који су покренули таласе незадовољства; радило се о народу који се

није дао уплашити нити подлегнути Хитлеровим тенковима.

Немачка штампа је кренула у контраофанзиву, а била је то идентична

пропаганда која је претходила кампањама на Чехословачку и Пољску. Писало се о

наводном прогону Немаца, њиховом злоостављању, па чак и ликвидацијама.

Наслови у немачким новинама су одговарали таквим вестима, нпр. «Немачко село

од стране српских демонстраната претворено у пепео». Истицало се да су Јевреји

подстрекивали масе против Немаца. Писано је да српска деца пљују немачку, да

нема довољно дрвећа за вешање Немаца, да је на граници према Румунији

запаљена шума само да би изгорели Немци. Влади је приписивано да је

организатор нереда. На другој страни, немачка и италијанска штампа су после

преврата играле на карту сукоба између Срба и Хрвата. О њима се писало као о

«супротним народима», а Југославија је оцењивана као версајска креатура.

Одговорност за преврат сваљивана је на Лондон, Вашингтон, на Јевреје и Србе, на

масоне. На сам дан београдског преврата, Хитлер је донео неопозиву одлуку :

75

Југославија се морала напасти и разбити као држава. Расположење против Немачке

у српском народу било је несумњива чињеница. Све најзначајније организације и

институције српског друштва биле су за пружање отпора надирућем фашизму.

Поред првака демократских странака и војске, на страни непопустљивог отпора

налазили су се и представници Српске православне цркве. Из тога произилази да је

британски притисак, преко порука водећих људи Велике Британије и САД, да

Југославија не капитулира пред Осовином, праћен низом пропагандних,

политичких и обавештајних акција у самој Југославији да се изазове отпор

Немачкој и Италији, био синхронизован са аутохтоним отпором народа у самој

земљи. Без те компоненте народног незадовољства британски покушаји да запале

Југославију и Балкан не би много значили. Једностраном и преувеличаном

представљању улоге Британаца у преврату 27. марта 1941. године највише су

доприносили немачка пропаганда, али и пропаганда бројних пронемачких снага у

Србији, међу којима најистакнутије место припада Димитрију Љотићу, шефу

«Збора», који је свим силама радио да пресече активност против Немачке. За

Љотића је укључивање Југославије у Хитлеров «нови поредак» био једини начин да

се земља спасе од бољшевичке револуције. Љотићева дела су штампана под

заштитом пуковника Милоша Масаловића, шефа кабинета генерала Милана

Недића. Уклањањем Милана Недића са положаја министра војске и морнарице,

Љотићев «Збор» је забрањен, а његов вођа стављен у кућни притвор. Љотићевци су

из својих склоништа упућивали писма онима за које су сматрали да имају некакав

политички утицај, не би ли зауставили акцију која се припремала против

приступања Југославије Тројном пакту.

Априлски рат

Влада Душана Симовића је симболизовала наводно јединство Југославије,

имајући у свом саставу прваке главних грађанских партија и два генерала. Она је

међутим испољила немоћ, неодлучност и страх. Део млађих завереника је чак

помишљао на нови удар, «револуцију у револуцији» како се писало касније.

Словеначки представници у влади (Фран Куловец и Миха Крек) су 5. априла 1941.

преко посланства Словачке у Београду нудили Трећем рајху издвајање Словеније

из Југославије, под условом да јој се гарантује интегритет, што је остало као

76

сведочанство неверице у одбрану, промене стране у последњем тренутку. Симовић

је рачунао да ће уверавањем Немаца и Италијана у своју лојалност добити у

времену, што је било више него илузорно. Симовић се немачком посланику

Виктору фон Херену представљао као пријатељ Немачке и маршала Геринга, а пуч

тумачио као унутрашње –политички догађај. Министар иностраних послова

Момчило Нинчић је уверавао Рим и Берлин да Југославија жели да одржи добре

односе са њима. Истовремено је истицао да се неће дозволити да Југославија буде

увучена у рат. На 27. март Хитлер је реаговао крајње одлучно, без оклевања.

Преврат у Београду Хитлер је дочекао у стању безграничног беса, озлојеђености и

осветољубивости. Када је сазнао за догађај, веровао је да је реч «о шали». Хитлер је

сматрао да је веома важно да се војничка победа оствари «муњевитом брзином»,

чиме би се Турци уплашили, а Хрвати ступили на њихову страну. Операција

Барбароса је одложена за четири а касније за пет недеља. Операција Марита је

требало да отпочне што раније и са ограниченим циљем: да се освоји грчка Тракија

и Солунско поље; да се из Софије надире у правцу Ниша и даље ка Београду.

Оперативно одељење немачке Врховне команде је израдило Директиву 25 за напад

на Југославију (или – Хитлеров план 25 против Југославије). О својим намерама

Хитлер је обавестио Италију, Мађарску и Бугарску, рачунајући на њихову помоћ.

Рачунало се и на Павелића, За непријатеља је проглашена искључиво «српска

војска». Немци су подјаривали националне страсти у Југославији, стављајући до

знања да њихова војска не долази као непријатељ Хрвата, Босанаца и Македонаца

већ жели да их заштити, спречавајући «српске шовинисте» да их баце у рат за

британске интересе. Југославија и Грчка су чекале немачки напад усамљене, ако се

изузме присуство слабог Британског експедиционог корпуса, од 50.000 људи, на

северу Грчке, који је стигао из Египта. У нападу на Југославију су учествовале 52

немачке, италијанске и мађарске дивизије и 2.236 борбених авиона.

Непријатељства су почела заузимањем Сипа на Дунаву. Бомбардовање Београда,

што се узима за почетак рата, почело је 6. априла 1941. године у 6:30 часова, без

објаве рата. У току дана Београд је био бомбардован у четири наврата. Пошто је

ваздухопловни капетан I класе Владимир Крен, Хрват по националности, на

неколико дана пре почетка рата, пребегао Немцима једним авионом са плановима

77

положаја свих југословенских аеродрома, Немцима није било тешко да униште

знатан број југословенских авиона на аеродромима. Југословенска авијација је у

границама својих могућности , давала снажан отпор и оборила неколико немачких

бомбардера изнад Беоограда. Влада је побегла из Београда на Авалу, а затим у

Ужице, одакле су се брзо преместили у Севојно, где је Мачек 7. априла поднео

оставку и за свог заменика у влади одредио др Јураја Крњевића, јер је он био решио

да се врати у Хрватску. Влада је у Свеојну остала до 11. априла. Владу је 12. априла

напустио др Џафер Куленовић и отишао у Сарајево. 13. априла влада је решила да

се премести у Никшић. Одмах после седнице владе, Симовић је поднео Краљу

оставку на место шефа Генералштаба и предложио за то место армијског генерала

Данила Калафатовића. Симовић је рекао Калафатовићу да покуша да уреди

примирје са Немцима. У Никшићу је 13. априла, решено да краљ Петар II и влада

напусте земљу и оду у Грчку. Према југословенском ратном плану „Р-41“ било је

предвиђено да се главне снаге налазе на граничном фронту, а да само трећа армија,

заједно са грчким снагама предузме офанзиву према италијанским снагама у

Албанији. Под притиском надмоћнијег непријатеља, требало је да се јединице са

граничних фронтова повлаче у правцу југа у Грчку. Немачка врховна команда је

израдила план (Директиву број 25) којим је било предвиђено да се изврши

концентрични напад из Аустрије и Бугарске општим правцем према Београду да би

се уништила југословенска војска и онемогућило њено повлачење према Грчкој. У

највећој брзини извршено је померање немачких снага. Румунска војска је добила

задатак да врши обезбеђење према Совјетском Савезу, а бугарска војска према

Турској. Италијанска Друга армија, са све резервом, је имала око 14 дивизија и

била је концентрисана према Словенији и Хрватској. У Албанији су Италијани

пребацили осам дивизија према Југославији и 22 дивизије према Грчкој. Напад на

Југославију и Грчку Немачка је извршила изненада, у недељу 6. априла, без објаве

рата, док је Мусолини наредио да италијанске армије пређу границу тек 11. априла,

када би немачке снаге већ постигле одлучујуће успехе у Југославији и Грчкој.

Успешно подржаване својом авијацијом, немачка армија је прешла југословенску и

грчку границу и муњевито напредовала ка Скопљу и Струмици. Немачке јединице

су 7. априла сломиле отпор новоприспелих резерви и заузеле Скопље, а до 10.

78

априла готово целу Македонију и удариле у леђа јединицама југословенске Треће

армије, које су изводиле нападе на италијанске снаге у Албанији. Брзи успеси у

Македонији олакшали су операције 12. армије. Њена трећа ударна група

ангажујући тенкове у првом ешалону, извршила је 8. априла јак напад долином

Нишаве. И поред отпора, она је 9. априла заузела Ниш. Тиме јој је био отворен пут

у долину Велике Мораве. Немачке јединице су 10. априла ушле у Загреб, где је у

име тзв.«поглавника» Павелића проглашена НДХ. Проглашење је извршио

пензионисани пуковник Славко Кватерник. Стање југословенске војске 10. априла

било је врло лоше. Јединице 3. армије у Македонији и 4. армије у Хрватској готово

да више нису ни постојале. Пета армија која се бранила у Србији, била је делом

окружена источно од Велике Мораве. Дивизије 1. и 2. армије повлачиле су се из

Барање и Бачке ради организовања нових положаја. Немци су без борбе 12. априла

заузели Панчево, а наредног дана су ушли у Београд. У ноћи између 10. и 11.

априла адмирал Хорти је прокламовао «свету дужност нације» да поврати делове

«отете Мађарској» 1918. Мађари су прешли границу и заузели Бачку, Барању,

Међумурје и Прекомурје од 11. до 16.априла 1941. Немачко-бугарским

споразумом, бугарске трупе су 19/20.априла 1941. окупирале југословенске

територије које су претходно освојиле «храбре немачке трупе», како се говорило у

Бугарској. Док су се у Никшићу, влада са својом околином, и неки министри са

својим породицама, спремали за бекство, морао је Калафатовић да пристане на

безусловну капитулацију. Преговарачи су били генерал Радивоје Јанковић и

Александар Цинцар-Марковић, кога је Калафатовић, после дугих напора, успео да

приволи на ово. После пуча од 27. марта Цинцар-Марковић је био интерниран у

Брус, одакле је после 6. априла отишао у Сарајево. Када га је Калафатовић

пронашао на Палама излагао му је тежак положај у коме се налази војска и народ.

17. априла 1941. потписана је у Београду безусловна капитулација у згради бившег

чехословачког посланства. У свечаној сали ове зграде представнике је дочекао

комадант немачке Друге армије, генерал фон Вајкс са својим помоћницима, у

присуству италијанских, мађарских и бугарских дипломатских и војних

представника. Генерал Вајкс је по убрзаном поступку позвао југословенске

79

представнике да потпишу постављене услове о примирју, односно безусловну

капитулацију.

Подела Југославије након слома

Пошто су силе Осовине сматрале Србе главним и најопаснијим

непријатељем, они су имали да искусе казну за 27. март. Укупно је заробљено

375.000 војника. Прво је било важно одредити демаркациону линију између

немачке и италијанске окупационе зоне, која је дефинитивно одређена тек

средином маја 1941. године. Одмах на почетку анектирале су Немачка и Италија

она подручја за која су веровала да ће трајно остати њихова. То је у оба случаја

ишло на штету Словенаца. Немци су припојили Рајху: Доњу Штајерску, Горењско

и део Корушке. Политика немачке окупационе власти на овом подручју имала је

два главна смера - германизацију домаћег становништва и исељавање оног дела

становништва за које се веровало да неће моћи бити германизовано. Употреба

словеначког језика била је забрањена, чак и у црквама. Уништаване су и

словеначке књиге. Онај део Словеније који је припао Италији проглашен је

„Љубљанском провинцијом“ и био припојен Италији. Италијанска управа се

сасвим разликовала од Немачке. Мусолини је наредио да „држање италијанске

војске на окупираним теритиоријама мора бити сасвим исправно“. Становништво

ове области није подлегало војној обавези. Настава у основним школама вршена је

на словеначком језику, а у средњим школма уведено је учење италијанског језика.

Сва администрација вршена је на италијанском језику. За учешће у рату против

Југославије Хитлер је Мађарима обећао Бачку, Барању, Међумурје и Банат. Иако је

Хитлер Мађарима обећао Банат они га нису добили. Да би спречио сукоб Мађара и

Румуна око Баната, Хитлер је донео одлуку да Банат остане под немачком управом

(фолксдојчери). У областима које су јој додељене, Мађарска је, 9. јула 1941. године

увела војну управу, која је трајала до 15. августа 1941. године, када је уведена

цивилна власт. Мађарска је прво почела да протерује српске добровољце и

колонисте. И Бугарска је добила награду за своје учешће у рату. У настојању да се

народ на овом подручју што пре бугаризира, доведени су из Бугарске учитељи,

професори, свештеници. Домаћа интелигенција је плански потискивана. Бугарска

православна црква ставила се снажно у службу побугаривања народа. НДХ је

80

формирана од Хрватске и Босне и Херцеговине, а Италијанима је припала

Далмација (предата Италији Мајским уговором 1941. године), док је обала од

Сплита до испод Дубровника са острвима Хвар и Брач остала НДХ, а октобра 1941.

године Немци су јој дали источни Срем, док је Међумурје је припало Мађарима.

Бугарска је добила већи део Македоније, југоисточну Србију са врањским и

пиротским округом, Охрид, део Косова (качански, урошевачки и гњиласки срез).

Велика Албанија је била је под протекторатом Италије, а обухватала је следеће

југословенске области – Западна Македонија, Косово и Метохија и делови Црне

Горе. Црна Гора је била под Италијанима али је Италија анектирала Боку

Которску, док су Плав, Рожаје, Гусињ и Улцињ прикључени Великој Албанији.

Тако је Црна Гора била сведена само на два санџачка среза пљеваљски и

бјелопољски. Косово је издељено између Италијана(тј. Велика Албанија), Немаца и

Бугара. Србија је територијално била осакаћена и сведена на границе пред

балканске ратове: централна Србија, Банат (Немци нису смели да га дају Мађарима

јер би избио мађарско-румунски рат, те је он остао Србији али је био под влашћу

фолксдојчера), до октобра 1941. године источни Срем (потом припојен НДХ), Нови

Пазар и округ Косовско-митровачки са срезовима лапским, вучитрнским и

звечанским, као и рудник Трепча. Оваква Србија је дошла под директну управу

Немачке. Немци су тежили да из Србије максимално користе њене привредне

потенцијале те је због тога и Нови Пазар остао у њеном саставу (због контроле

Ибарске долине као важне саобраћајнице), као и делови Космета због својих

рудних потенцијала. Немци су контролисали и пругу Београд-Ниш-Софија као и

пругу Београд-Ниш-Скопље, те Дунав (којим су превозили нафту из Србије).

Окупирана Србија

Капитулација југословенске војске и бекство Краља и владе из земље

омогућили су окупацију уже Србије, управо оног дела Југославије, коју су Немци

одредили да зову окупираном Србијом. „Стара Србија“ која је потпадала под

немачку окупацију није била истоветна са тзв. „ужом Србијом“ (што је тачно

преткумановска Србија) јер се од територије Србије један део нашао под

бугарском, а други под италијанском окупацијом. Сви савезници Немачке

настојали су да што више добију за себе од разбијене Југославије. Ово нарочито

81

важи за Албанце и Бугаре, који су сматрали да је коначно настао моменат када они

могу задовољити своје жеље и тражења у односу на Србију. НДХ се није

задовољавала са границом на Дрини, него је продирала и у Рашку, јер је себи

присвајала и све оне крајеве где живе југосовенски муслимани. Окупирано

подручје Србије било је од нарочите, и привредне и стратегијске, важности за

Немачку. Значај Србије лежао је једним делом у њеном географском положају

(Подунавље и Поморавље), а други у њеном богатству са сировинама, које су

Немачкој биле нарочито потребне (рудник бакра Бор, рудник Трепча). Србија је уз

то била и житородна земља. Успостављена је строго бирократска војно-управно-

економска контрола. Тзв. седам тромих војно-политичких и економских центара

немачке моћи у Србији, како су их звали у Берлину, због међусобно преплетених

надлежности. Управу је оличавао пре свега Војноуправни заповедник Србије,

затим Генерални опуномоћеник за привреду, војно-обавештајна служба Абвер и

Служба главног уреда безбедности – под Химлеровим руководством. Војно-

управна организација земље се спроводила преко фелдкомандатура,

крајскомасндатура и ортскомандатура. Успостављени систем је требало да очува

ред и мир, експлоатацију привредних добара, да спречи нову назови «издају

завереничког друштва». Комесарска управа, која је била технички орган без

икаквих политичких претензија, формирана је после припреме и преговора са

надлежним немачким властима (јер другачије није ни могло). Иницијатор, са

српске стране, био је Милан Аћимовић, раније управник града Београда и министар

унутрашњих дела (политички припадао Милану Стојадиновићу). Од Немаца је

тражено, „да поштују одредбе међународног права, да остану на снази наши

грађански и кривични закони, као и наше судске власти, пошто је постављање

полиције и службе безбедности од наших органа сама југословенска влада предала

уговором о примирју; да Српска православна црква има да настави свој рад

несметано и са истом организацијом и у новој ситуацији, а наше власти имају је и

даље у томе помагати; да наша домаћа управа може располагати својим

финансијама да би била у стању да чини неопходне помоћи, као: исплате

породицама ратних заробљеника и помоћи избеглицама из свих крајева

Југославије; да се чланови српске цивилне управе у Београду зову комесарима

82

министарства и имају се сматрати адвокатима нашег народа пред окупационим

властима. У овом смислу потребна нам је и званична потврда од стране врховног

представника немачких окупаторских власти на нашем тлу; да се у црквама има и

даље за време службе помињати име Њ. В. Краља Петра II и српског патријарха као

и надлежних архијереја и да слике Краља Петра II по надлештвима и приватним

домовима имају остати и бити поштоване, јер ми и даље остајемо верни поданици

свога Краља, да судови имају изрицати пресуде у име Њ. В. Краља Петра II (Немци

овај услов нису примили); да српска цивилна управа у Београду има право

доношења уредби ради регулисања насталих проблема у народноме животу; да има

право постављања и отпуштања свих чиновника, а лица у која окупатор не буде

имао поверења и чије остајање на положајима буде сматрао угрожењем своје

безбедности, окупатор ће оптуживати пред нашом цивилном управом, која ће даље

поступати по одредбама међународног права и закона осталих на снази; да се

приватна и црквена својина, као и она државна која не служи непосредно рату, има

поштовати“. Особеност састава Комесарске управе била је у томе, да њу нису

сачињавали ни представници само једне политичке групе, ни личности, који иза

себе не би имале извесно политичко залеђе из недавне прошлости. У овој

комесарској управи биле су заступљене све српске странке и покрети осим Савеза

земљорадника чије је тадашње вођство било у иностранству. Групу др Милана

Стојадиновића заступали су Милан Аћимовић као комесар Министарства

унутрашњих послова, Момчило Јанковић као комесар Министарства правде,

Душан Летица као комесар Министарства финансија. Групу Драгише Цветковића

заступао је Душан Пантић као комесар Министарства поште, телеграфа и телефона.

Демократску странку заступао је Ристо Јојић као комесар Министарства просвете.

Народну радикалну странку др Лазо М. Костић као комесар Министарства

саобраћаја. ЈНС представљао је Јеремија Протић као комесар Министарства

исхране. За комесара Министарства грађевина био је узет инжењер Станислав

Јосифовић као стручњак. ЈНП Збор представљали су инж. Милосав Васиљевић као

комесар Министарства привреде и др Стеван Иванић као комесар Министарства

народног здравља и социјалне политике. Десет комесара имало је десет заменика.

Комесарска управа била је образована 30. априла 1941. године. Образовање

83

Комесарске управе унело је извесно смирење у народ, који се почео сналазити.

Савет комесара остао је на управи администрацијом земље од 30. априла до 29.

августа 1941. године. То су скоро четири пуна месеца за време којих је савет

комесара учинио неколико врло корисних ствари - прво, одбио је да донесе закон

против Јевреја у Србији, и у Србији за сво време окупације закон против Јевреја

није донет. Друго, одбијен је захтев Немаца, да се банатским Немцима прода

Панчевачки рит. Треће, извршена је благовремена замена југословенских

новчаница за српске на територији окупиране Србије. Тиме је усташама било

онемогућено да огромне количине југословенских новчаница пребаце, купујући

последње остатке робе у Београду и Србији. Четврто, решено је чиновничко

питање и, на тражење Немаца, основан је посебан Комесеријат за чиновничка

питања. Пето, створен је српски Црвени крст, чиме је била створена могућност

„проналажења ратних заробљеника, вођење бриге о њима, омогућавање

породицама преписке са њима и слање пакета у заробљеништво“. Комесарска

управа је била административно тело, које је само у мирним данима могло

одговорити свом задатку. До 22. јуна 1941. године владао је у окупираној Србији

ред и мир. Пуковник Михаиловић и група која се била окупила око њега нису

подузимали никакву акцију. До напада Немачке на Совјетски Савез били су мирни

и југословенски комунисти. Од 22. јуна 1941. године почиње њихова активност.

Неки од њих, иако интелигентни и идеолошки изграђени, веровали су да је тога

дана почела светска револуција, због тога су одушевљено пошли у акцију. Од 22.

јуна 1941. године комунисти почињу са својом акцијом која је имала разне видове.

Мир на окупираном подручју Србије био је озбиљно поремећен. Када је постало

јасно да Комесарска управа, са слабо наоружаном и збуњеном жандармеријом, није

у стању да одржава ред и мир у градовима, а још мање по селима где су комунисти

били већ почели да харају, показало се неопходним да се тражи неко друго решење.

Иницијатива за то је дошла од Димитрија Љотића, који је, 19. августа 1941. године

посетио генерала Милана Недића и покушао да га приволи да се стави на чело

једне владе и да покуша отклонити смртну опасност по земљу. Јер ситуација је

постајала све неподношљивија. Одмазде су биле веома тешке - за једног убијеног

Немца стрељано је стотину Срба, а за једног рањеног педесет. Генерала Милана

84

Недића посетили су, у истој мисији, истога дана после подне Димитрије Љотић и

Милан Аћимовић. Аћимовић је поднео Недићу читав експозе ситуације у којој се

налазила у тим данима наша земља. Већ до тог времена био је извршен читав низ

тешких немачких одмазда над становништвом. Од стране немачког војног

заповедника, генерала Данкелмана, били су и Љотић и Аћимовић обавештени да су

Немци решили да заведу ред и мир на окупираној територији „на свој начин“.

Међутим, генерал Милан Недић је остао при одлуци да се у све то не меша.

Предлагао је да се узме генерал Данило Калафатовић који је водио разговоре о

капитулацији. Калафатовић је у то време био у немачком заробљеништву и није га

било лако добити. Притисци на генерала Недића да се стави на чело једне српске

управе били су све бројнији. Он је, 27. августа 1941. године, поднео генералу

Данкелману писмено своје предлоге и захтевае под којима би се он могао примити

онога што се од њега тражи. Он је тражио да влада управља свим пословима

државе и народа под надзором Војног заповедника, тражио је јачу жандармерију од

10.000 жандарма, оружане одреде од 30.000 људи, потребно наоружање за њих,

помагање ратних заробљеника и пуштање оних који су болесни, да се отпусте

заљобљеници који су потребни за обнову земље а за чије лојално држање ће влада

сносити пуну одговорност. Недић је затим тражио да се побољшају „досадашње

економске и административне границе Србије могућим поседањем дотичних

територија немачким трупама. Ефикасно обустављање убијања и прогона Срба под

Хрватском, Бугарском и Мађарском. Хитлер је дао одрешене руке немачком војном

заповеднику у Србији под условом да се у земљи уведе што пре ред и мир. Пошто

је генерал Данкелман 28. августа 1941. године, обавестио генерала Недића, да су

његови предлози и услови прихваћени, овај је већ 29. августа 1941. године саставио

своју влади и представио је Данкелману. Састав владе генерала Недића изгледао је

овако: генерал Милан Недић – председник владе; Милан Аћимовић – министар

унутрашњих дела; Момчило Јанковић – министар при председништву владе;

генерал Ђура Докић – министар саобраћаја; генерал Јосиф Костић – министар

пошта телефона и телеграфа; генерал Панта Драшкић – министар рада; др Милош

Тривунац – министар просвете (ускоро га је замернио Велибор Јонић); др Чеда

Марјановић – министар правде; др Јован Миљушковић – министар социјалне

85

политике и народног здравља; Михаило Олћан – министар привреде; др Милош

Радосављевић – министар пољопривреде; Душан Летица – министар финансија

(недуго затим заменио га је др Љубиша Микић); Огњен Кузмановић као министар

грађевина. Четири дана након образовања владе, 2. септембра 1941, генерал Милан

Недић се обратио српском народу једним говором преко радија: „Дошао сам на

владу да спасавам народ да се међусобно не истреби, да завлада ред и мир, рад и

братство, да сачекамо свршетак рата здружени под српским барјаком. Само слога

Србина спасава. Ми смо зрно песка у узбурканом светском мору. Данас се врше

обрачуни највећих светских сила. Ту ми нити можемо помоћи нити одмоћи“.

Задатак српске своје владе генерал Недић је видео у томе да спасе језгро српског

народа, који је тада био угрожен са свих страна. Генерал Милан Недић је био на

челу окупиране Србије од 29. августа 1941. до 6. октобра 1944. године. За то време

генерал Недић је успео, ако не да отклони, онда бар да ублажи оштре немачке мере

одмазде над српским народом. Када је ступио на чело владе генерал Недић је

затекао земљу у превратничкој грозници и у хаосу грађанског рата, који је већ био

почео. Међутим, Недићу је било јасно да до „мира“ у Србији не може да дође без

оружане борбе. Показало се за време Комесарске управе да постојећа полиција и

жандармерија то не могу постићи. Свестан тога генерал Недић је, као један од

услова да се прими да образује владу, тражио и бројно ојачање жандармерије и

стварање оружаних одреда. Прво формирање јединица под називом „Српски

оружани одреди“ је обављено 6. септембра 1941. године, на сам рођендан краља

Петра II. На напад четника и партизана на Шабац, који је извршен ноћу између 24.

и 25. септембра 1941. године, Немци су одговорили оштрим мерама. Тек што се

нашао на месту председника српске владе на генерала Недића су Немци почели да

врше притиске да се повуче и да сву акцију за угушење побуне препусти њима.

Стање се још више погоршало када је генерал Беме 21. септембра дошао у Београд

и преузео команду. Са њим генерал Недић никако није могао да ухвати контакт. У

борбама против партизана генерал Недић се могао ослонити у почетку и на четнике

Косте Пећанца. Већ у току лета 1941. године Пећанац је имао јаке четничке групе,

које се нису бориле против Немаца, него су, где су могле, штитиле народ од

албанског насиља. СДС је формирана 22. фебруара 1942. године и на инсистирање

86

Немаца ова организација добија име Српска државна стража иако то није била

никаква стража у правом смислу те речи, нити је у том тренутку постојала српска

држава. СДС је била потчињена Председнику владе и министру унутрашњих дела.

Она је углавном била полицијска трупа која се старала за одржање реда и мира у

градовима и насељеним местима. Знатан део официра и војника СДС одржавао је

везе са четницима Драже Михаиловића. Поред СДС формирана је и Српска

гранична стража (СГС). Једној струји Немаца у Србији, којој је на челу стајао СС-

генерал Август Мајснер (August Meyssner), чинило се неопходно да се српски

оружани одреди, нарочито СДС, потчине немачкој команди. Мајснер је вршио

разне притиске на Недића како би овај предао команду над одредом, од притисака

да поднесе оставку па све до хапшења и стрељања Недићевих најбољих комаданата

које је оптужио да сарађују са четницима Драже Михаиловића. СДС и СГС су се на

крају стопиле са одредима генерала Михаиловића. Српски добровољци су били

теренски оружани одреди генерала Милана Недића за борбу против Титових

партизана. Њихово настајање изазвала је прека потреба да се у окупираној Србији

успоставе ред и мир, који су угрозили најпре комунистички, а затим и

комунистичко-четнички напади после 22. јуна 1941. године. Ни жандармерија

којом је располагала комесарска управа, ни први оружани одреди генерала Недића,

организовани од официра и подофицира, који нису били одведени у

заробљеништво, нису могли завести ред и мир у земљи. За комаданта Српских

добровољаца постављен је пуковник Коста Мушицки.

Независна држава Хрватска

Није никаква тајна да већина Хрвата, и на десној и на левој страни, није у

споразуму Цветковић-Мачек гледала потпуно решење хрватског питања. Не може

се исто тако порицати да је већина Хрвата желела своју самосталну Хрватску што

се, разуме се, није могло остварити докле год је постојала Југославија. Зна се

такође да је антијугословенску мисао предводио др Анте Павелић, некада адвокат у

Загребу и народни посланик у Парламенту краљевине Срба, Хрвата и Словенаца,

који је 1929. године напустио Југославију и остао у емиграцији све до доласка на

власт 1941. године. Павелић је основао „Усташку хрватску револуционарну

организацију“ (УХРО), која ће, касније остати позната под називом „Усташе“.

87

Антисрпски и антијугословенски афект постали су руководећи мотив овог

хрватског шовинизма. Павелић је писао како Хравти нису словенског него готског

порекла. Павелић је најпре отишао у Беч, а из Беча у Софију, где се повезао са

Ванчом Михаиловом и одатле у Италију, где је остао до повратка у земљу. Прво у

Италији, а касније и у Мађарској, потпомаган и подржаван од тамошњих власти,

Павелић је прикупљао и организовао своје присталице, које су добијале војно-

терористичку обуку и спремане за диверзије разне врсте. Немачка је у то време

имала добре и сређене односе са Југославијом и није била склона да помаже рад

усташа против ње. Павелић је веома добро пратио шта се дешава у Југославији у

току месеца марта 1941. године. Није му било тешко да схвати, да од потписивања

или непотписивања Тројног пакта зависе сви његови изгледи да дође на власт у

Хрватској. Приступање Југославије Тројном пакту Павелића је веома

онерасположило. Избављење је стигло после пуча од 27. марта 1941. Догађаји су се

почели брзо одвијати. 29. марта 1941. примио га је Мусолини и са њим се

договорио о даљој акцији. Није никакво злонамерно подметање истицање врло

активне сарадње једног дела хрватског римокатоличког свештенства са усташама

још пре 10. априла 1941. године. Независна Држава Хрватска (НДХ) је проглашена

10. априла 1941. године у Загребу, пре него што је била потписана капитулација

југословенске војске. Проглашење је извршио Славко Кватерник, бивши пуковник

аустро-угарске војске. Он је то учинио у Павелићево име који се у то време налазио

у Италији и није знао шта се дешава у Загребу. Немци су прво понудили Влатку

Мачеку да прогласи НДХ и преузме власт али је овај то одбио. Кватерник је одмах

по проглашењу државе именовао „хрватско државно вођство“. Павелић је тек 15.

априла стигао у Загреб са једном групом усташа, коју су наоружали и пребацили

Италијани. У Загреб су стигли ноћу. Он је већ 16. априла именовао своју прву

владу, у којој је заједно са њим, било 12 министра. За потпретседника владе

именовао је др Османа Куленовића из Бихаћа као представника муслимана.

Министри су положили заклетву Павелићу. После проглашења НДХ и именовања

њене прве владе постављало се питање одређивања границе нове државе.

Одлучујући фактор при томе били су Немачка и Италија. Док са Немачком није

било никаквих тешкоћа, у одређивању граница са Италијом су се појавиле велике

88

тешкоће. Да би се оне отклониле дошло је до разговора између Павелића и

Италијана, који су били одржани у Љубљани 25. априла 1941. године и који су

остали без резултата. 18. маја 1941. године потписани су познати „Римски

уговори“, који су потписани у Риму и према којима је Италија од НДХ узела сва

она острва која је желела и део Јадранске обале који је хтела. НДХ је затим и

формално 15. јуна приступила Тројном пакту. Павелић је у Риму понудио

Звонимирову круну Савојској династији. Краљ Виктор Емануеле III примио је ову

понуду. Пре тога 15. маја 1941. године, била је објављена једна Законска одредба

по којој круна краља Звонимира представља суверенитет НДХ. Павелић је успео да

га прими и папа Пије XII и да са њим остане у разговору око пола сата. Није,

међутим познато шта су све разговарали, али се зна да Павелић није успео да

наговори папу да призна НДХ. Уместо тога папа је послао свог легата у Хрватску

што су усташе приказале као фактичко признавање НДХ. Неуспехе према Италији,

који су били велики, Павелић је желео да надокнади проширењем на Исток. И пре

него што су дошли на власт усташе нису тајиле своју мржњу према Србима у

којима су они, понети мегаломанијом великохрватства, гледали смртне

непријатеље Хрвата што Срби, разуме се, нису били нити хтели бити. Одмах на

почетку Павелић је издао неколико одредба, које су јасно одредиле какав ће бити

однос према Србима у НДХ. Већ 18. априла 1941. године Павелић је издао Законску

одредбу о некретнинама тзв. добровољаца. Реч је овде о насељеним Србима

добровољцима из Првог светског рата. Према овој одредби земљиште додељено

добровољцима проглашава се хрватском народном својином и одузима се од њих

без било каквог права на одштету, нити на било што, на тој земљи саграђено. 25.

априла 1941. године дошла је Законска одредба о забрани ћирилице. На целом

подручју НДХ забрањена је употреба ћирилице. Сви јавни натписи написани

ћирилицом имали су се уклонити у току три дана. Следио је низ других одредби.

Према Законској одредби о држављанству од 30. априла 1941. године, Срби су

могли бити само државни припадници, али не и пуноправни држављани НДХ.

Донета је и наредба о измени назива појединих места, која су се називала српским

или турским именима. Истовремно су издаване наредбе о ограниченом кретању

Срба у местима где су становали. Надзор над Србима још је више појачан

89

наредбама да православни грађани морају носити плаву траку на рукаву са

почетним словом "П" (латинично "P"). Масовног убијања је било и у оружаним

акцијама на терену. Италијани су, где су могли, бранили српски живаљ од

истребљења и насиља. Чак су Немци протествовали против ових злoчина -

дипломате, ратници, партијски функционери, па и сама служба безбедности СС.

Ратна 1941. година

Пуковника Драгољуба Михаиловића, који је још 27. марта одржавао везе са

британским официрима и обевештајцима у Београду, као и завереницима против

кнеза Павла, затекао је рат на положају начелника штаба Друге армије. У време

априлског рата је гушио усташке побуне у Вировитици, Ђакову, Дервенти, а мост у

Брчком је дигао у ваздух. Када је 17. априла потписано примирје (капитулација),

одбио је да положи оружје и поред сурових окупаторских казни предвиђених

онима који не испоштују акт о безусловној предаји. Од Добоја се са групом

официра повукао на Равну Гору. Михаиловић је рачунао са високим планинама и

слободарским традицијама народа западне Србије. На Равној гори Михаиловићу су

се придружили републиканци: Младен Жујовић; припадници Савеза

земљорадника: Лазар Триља, Јован Поповић; чланови СКК: Драгиша Васић, Стеван

Мољевић, Драгослав Страњаковић, Никола Стојановић и др. Касније су му пришли

и социјалисти: Живко Топаловић и др. Од половине маја до краја јуна 1941. године

кристализовала се стратегија да се народ сачува («биолошка супстанца народа») од

даљих губилишта, да се организација припреми за почетак борбе у «одсудном

тренутку», тј. када се стекну услови у смислу војних успеха савезника и доласка

њихових трупа у близину Балкана. Такву стратегију је развио и Де Гол, али је она

онемогућена 7. јула 1941. године. За Михаиловића се рат решавао на великим

фронтовима, због чега је нерадо дочекао комунистички устанак, али је и сам дигао

устанак, како у моралном и војном смислу не би био побеђен од конкурентског

покрета отпора.

10. априла 1941. године, када је у Загребу проглашена НДХ, на седници

Политбироа ЦК КПЈ одлучено је да се пружи отпор агресору без обзира на

званични став Москве, осуђено проглашење НДХ и проглашено неважећим (дакле

није признато рушење Југославије, иако СССР практично јесте – прекидом

90

дипломатских односа са емигрантском владом), а понашање становништва Загреба

при дочеку окупаторске војске жигосано као велика срамота хрватског народа.

Одлучено је да се формира Војни комитет ради организовања покрета отпора. Броз

је саставио Проглас народима Југославије, који је позивао на отпор окупатору.

Преласком генералног секретара КПЈ (Броза) из Загреба у Београд, 8. маја 1941.

године, тежиште припрема КПЈ за устанак је пренесено у порушени главни град.

Броз је по пребацивању немачких трупа на исток могао да претпостави немачке

планове, па је тежиште устанка морало бити у Србији, која је прва на удару Црвене

Армије, за коју се мислило да ће разбити Вермахт за мање од два месеца. Такође је

рачунао са израженим антинемачким осећањима српског народа. За разлику од

врхова грађанских странака руководство КПЈ је остало у земљи. Од истакнутих

грађанских политичара у Југославији су остали Драгољуб Јовановић, као и

компромитовани Мачек и Август Кошутић. Седница Политбироа ЦК КПЈ у

Београду, одржана 22. јуна 1941. године, на дан напада Немачке на СССР

(операција Барбароса), оценила је да је дошао тренутак да отпочне оружана борба

против окупатора. Одлука о припремама за отпочињање борбе у Србији у духу

закључака Политбироа ЦК КПЈ донета је 23. јуна на састанку Покрајинског

комитета КПЈ за Србију. На седници Политбироа од 27. јуна 1941. године Војни

комитет је прерастао у Главни штаб НОПОЈ, за чијег је команданта именован Броз.

Наговештено је да предстојећа борба треба да добије партизански карактер (дакле

стављено је тежиште на село због прилива бораца, прихвата угрожених кадрова из

градова, наношења жртава надмоћнијим снагама непријатеља). Жикица Јовановић

Шпанац је 7. јула убио два српска жандарма у Белој Цркви код Крупња, што се

узима као почетак комунистичког устанка у Србији. Руководећи људи партије су,

по сведочењу Темпа, јадиковали (Александар Ранковић) што ће СССР тако брзо

уништити Немце да југословенским комунистима неће преостати времена да се

докажу у борби протуив фашизма. Ова заблуда је полако ишчезавала у складу са

немачким успесима на Источном фронту. Партизански одреди су почели да се

формирају још пре напада Немачке на СССР и у почетку су имали 20 до 30 бораца,

а у јесен 1941. године, са распламсавањем устанка од 1.000 до 3.000 бораца (укупно

преко 30.000). На челу одреда налазили су се учесници шпанског грађанског рата:

91

Милан Благојевић, Пеко Дапчевић, Коча Поповић, Бранко Крсмановић, Марко

Орешковић. Старешински стручни кадар су чинили и официри југословенске

војске који нису прихватили капитулацију, а симпатисали су КПЈ. Први

партизански одреди у Србији су створени пре почетка устанка 7. јула. Прва

оружана група Ваљевског НОПО се окупила 28. јуна 1941. године у засеоку

Столице поред Крупња, 26. септембра су се састали политички и војни

руководиоци устанка из читаве земље (иако је већина била и једно и друго

истовремено). Одлучено је да се Главни штаб НОПОЈ преименује у Врховни штаб

НОПОЈ. Одред је задржан као највећа формација, подељен на батаљоне, чете,

водове и десетине. Штаб одреда су чинили командант и политички комесар са по

једним замеником. Усвојене су одлука о јединственом амблему, у виду звезде

петокраке са националном заставом, о поздраву «смрт фашизму слобода народу»,

са стиснутом песницом десне руке. Састанак у Столицама је био значајан и за

афирмацију будућег федералног уређења земље, јер су донесене одлуке о

формирању Главних штабова НО одбора по «земљама и покрајинама».

Војно организовање четника је започело тек јула/августа 1941. године.

Четничко вођство је било заокупљено у лето и јесен 1941. године стварањем мреже

својих организација у целој земљи, посебно у Србији, Босни и Црној Гори. Капетан

Павле Ђуришић је именован за команданта Лимско-санџачких четничких одреда.

Илија Трифуновић је послат у Сплит, да ради на организовању четничких одреда

Далмације и Лике. Када је Главни штаб Михаиловића прерастао у Врховни штаб

ЈВУО, јуна 1942. године, доћи ће до формалног ширења војно-територијалне

организације на простор читаве Југославије.

Први до сада познати споразум партизана и четника је склопљен у селу

Губеревцима у чачанском крају и он је предвиђао заједничку борбу против

окупатора. Броз је у неколико својих извештаја Коминтерни говорио о четницима

као о савезницима. Међутим, и приликом ове краткотрајне сарадње долазило је до

разних неспоразума и сукоба између партизана и четника. Четници су под

командом Мисите заузели Лозницу 31. августа 1941. године, а заједничком акцијом

партизана и четника ослобођена је Бања Ковиљача и Гуча, септембра 1941. године.

Слободна територија се стално ширила ослобођењем Крупња, Пожеге, Ариља,

92

Чачка, Горњег Милановца, Ужица, док су се Ваљево, Шабац и Краљево налазили

под опсадом. На тој територији ослобођена су у потпуности два округа: ужички и

чачански, као и делови многих других. Простирала се између Дрине и Саве, до

надомак Београда, а на југу до Косовске Митровице, Новог Пазара и реке Увац.

Броз се, по изласку из Београда, први пут састао са Михаиловићем у селу

Струганику, 19. септембра. Михаиловић, крајем септембра успоставља радио-везу

са Британцима и извештава их да он сам води тешке борбе, што је изазвало талас

одушевљења Србијом на западу. Капетан Бил Хадсон «Марко» долази у прву

британску мисију у Михаиловићев штаб.

Немци крећу у гушење устанка а јединствена команда је поверена генералу

Францу Бемеу. Напад је почео 28. септембра с тежиштем према Шапцу. Недић је

дошао на чело владе чиме су Немци рачунали на здруживање српских националних

и антикомунистичких снага у борби против устанка, а тиме рачунали да ће

створити раздор између четничких и партизанских снага па тактиком – завади па

владај – угушити устанак. На Недића је вршен притисак да уколико се не угуши

комунистички устанак, цела територија и онако осакаћене Србије биће подељена

између НДХ, Мађарске, Бугарске и Албаније, што није могло да не утиче и на

Михаиловића. Приликом другог сусрета Броза и Михаиловића у Брајићима 26.

октобра 1941. године постигнут је само делимичан споразум, јер су се преговарачи

разишли у битним питањима. Михаиловић је одбио стварање заједничког

оперативног штаба, иступио против оснивања НО одбора и мобилизације на

добровољној основи. Споразумели су се да се мобилизација спроводи на стари

начин, избегавају међусобни сукоби (договор о ненападању), врши слободан

транспорт на слободној територији и сл. Партизанске снаге су октобра/новембра

1941. године водиле велике борбе, али су полако морале да узмичу из Мачве и

Поцерине због немачке офанзиве. Пожегу су држали четници, а Ужице партизани.

Михаиловић је сматрао да ће уз помоћ Немаца да победи «превратничке бандите»,

а касније уз помоћ Британаца Немце. Четничке снаге су повучене из заједничке

опсаде Краљева и Ваљева и у ноћи између 1. и 2. новембра напале су Ужице и

Ивањицу. Четници су тврдили да су претходно сами били нападнути. Тиме је

започео крвави грађански рат, за који обе стране оптужују ону другу. Михаиловић

93

се 11. новембра 1941. године у Дивцима састао са Немцима и тражио наставак

борбе против партизана до њиховог уништења (пуковник Рудолф Когарт), али

Немци нису имали поверења у њега као савезника, желећи да униште и његов

национални и пробритански покрет после партизанског. Непријатељства су

обустављена после преговора од 20. новембра, када су оба покрета већ била

ослабљена међусобном борбом. Због притиска који су савезници вршили на Броза

договорено је ненападање, иако су четници били готово пред сломом, али су и

партизани били ослабљени. Броз је са Михаиловићем последњи пут разговарао 28.

новембра телефоном. Генерал Беме је у завршни напад кренуо 25. новембра свим

расположивим снагама и Ужице је пало 29. новембра, после жртве Радничког

батаљона на Кадињачи. Партизанска војска је скоро потпуно уништена. Врховни

штаб је одступио у Санџак са око 2.000 бораца. Неколико дана по заузећу Ужица, 7.

децембра, Немци су на Равној гори напали Михаиловића и разбили његов штаб.

Сам Михаиловић је једва утекао заробљавању. По Србији су почеле одмазде над

становништвом, од којих су се по бруталношћу истицала стрељања у Крагујевцу,

Краљеву, Шапцу. Герила у Србији замире. Слободна територија је створена и у

источној Србији августа/септембра 1941. године, али су устаници брзо сузбијени,

због присуства бројних немачких снага које су обезбеђивале стратешки важан

Дунавски ток и рудник Бор. Михаиловић је установио функцију команданта

источне Србије, за коју је именовао мајора Велимира Пилетића. После повлачења

из Ужица Политбиро ЦК КПЈ је одржао састанак у селу Дренови, на ком је дошло

до радикализовања социјално-револуционарних ставова. Због неуспеха у одбрани

Ужичке републике многи чланови партије су оптужени за секташтво и четништво,

па су многи невини одстрањени. Броз је формално понудио оставку, која није

прихваћена. Са Врховним штабом, Броз је извесно време остао у Санџаку, а затим

са Првом пролетерском бригадом, основаном у Рудом (21. децембра) кренуо у

источну Босну.

I и II заседање Авноја

26. новембра 1942. године, партизанске вође Југославије су сазвале прво

заседање АВНОЈ-а у Бихаћу у нади да ће добити политички легитимитет.

Састојећи се од комитета и комунистичких и некомунистичких партизанских

94

представника, под Јосипом Брозом Титом, АВНОЈ је прогласио подршку:

демократији, правима етничких група, неповредивости приватне својине и слободе

индивидуалне економске иницијативе за различите групе. Године 1943. Немачка је

покренула офанзиву да би повратила своју контролу над Југославијом у очекивању

Савезничког искрцавања на Балканско полуострво. Страхујући да ће од те инвазије

корист имати четници, партизани су напали снаге пуковника Драгољуба

Михајловића и у марту избегли немачку армију и одлучно победили четнике у

Херцеговини и Црној Гори. Међутим, у мају су Немци, Италијани, Бугари и снаге

НДХ покренули напад против партизана у кланцу Сутјеске, али су партизани

избегли опкољавање. Ово се показало као преломна тачка, а када се Италија

предала у септембру, партизани су заробили италијанско оружје, стекли контролу

над јадранском обалом и почели су да примају помоћ од савезника у Италији.

Друго заседање АВНОЈ-а је одржано 29. новембра 1943. године у Јајцу. На

заседању је АВНОЈ конституисан у законодоавно и извршно представничко тело

Југославије, успостављен је Национални комитет ослобођења Југославије, а

избегличкој влади и краљу Петру II Карађорђевићу је забрањен повратак у земљу

до завршетка рата. Промена ратних успеха на савезничким фронтовима, а по

највише капитулација Италије септембра 1943. године, савезничко освајање

афричког континента, контраофанзива Црвене Армије на Источном Фронту

утицали су да КПЈ започне са изградњом чврстих темеља будуће Југословенске

државе, уверена у коначну победу антифашистичке коалиције у рату.

Институционирање револуције (преко војних, војнопозадинских органа, органа

власти и друштвено-политичких организација) било је у Југославији углавном

завршено. Међународни разлози онемогућавали су да систем народне власти

закључи свој карактер формирањем централног Југословенског органа (Владе).

Зато је на првом заседању Антифашистичког Већа Народног Ослобођења

Југославије (АВНОЈ) у Бихаћу 1942. године било све створено, само не политичко

представничко тело - које је заправо вршило функцију савезног

народноослободилачког одбора. Укупно је 142 делегата било присутно у Дому

Културе на другом заседању АВНОЈ-а. Председник АВНОЈ-а изабран на прошлом

заседању у Бихаћу 1942. др Иван Рибар је отворио заседање својим уводним

95

рефератом "О раду АВНОЈ-а између два заседања". Као главне одлуке које су

донели већници на другом заседању АВНОЈ-а истичу се:

1) Антифашистичко веће народног ослобођења Југославије се конституише у

законодавно и извршно представничко тело Југославије, као врховни

представник народа и успоставља се Национални комитет ослобођења

Југославије(НКОЈ), са свим обележјима народне владе, преко кога ће

АВНОЈ остваривати своју извршну функцију;

2) забрањује се југословенској избегличкој влади повратак у земљу и

одузимају се сва права законите владе Југославије, а такође се забрањује и

повратак у земљу краља Петра II Карађорђевића до завршетка рата када ће

народ одлучити хоће ли републику или монархију;

3) Обавезе које су у иностранству у име Југославије склопиле избегличке

владе, а у циљу њиховог поништења или поновног склапања односно

одобрења и да се не признају међународни уговори и обавезе које би у

будуће у иностранству евентуално склпоила избегличка такозвана влада;

4) Југославија се има изградити на демократском принципу као државна

заједница равноправних народа - проглашен је суверенитет пет народа, а

противно принципу националне федерације, БиХ је (стварањем ЗАВНО-а)

конституисана као федерална јединица;

5) Закључци донети се имају одмах формирати посебним одлукама АВНОЈ-а.

Као посебна одлука АВНОЈ-а, у одлуци бр. 7, Јосипу Брозу Титу је

додељен назив маршал Југославије.

У одлуци АВНОЈ-а, Национални комитет је највиши извршни наредбодавни

орган народне власти у Југославији, преко кога АВНОЈ остварује извршну

функцију. Тело које има сва обележја народне власти. На предлог Моше Пијаде

именовани су чланови првог састава Националног комитета ослобођења

Југославије. АВНОЈ је организован као једнодомна скупштина југословенске

федерације. Председништво АВНОЈ-а је било његова мала скупштина и обављало

је послове између два заседања. Стереотипи о великосрпском хегемонизму и

угњетавању других народа у версајској творевини Југославији још увек су били јаки

у КПЈ и допринели су да Србија једина не дочека оснивање АВНОЈ-а као

96

федерална јединица, чије је формирање одложено све до новембра 1944. године

(тада су већ била конституисана Велика антифашистичка скупштина Војводине,

Космета и Санџака, па је будући опсег Србије као федералне јединице био

најнеизвесније питање). АВНОЈ није решио питање броја и разграничења

федералних јединица, јер је то питање изазивало сукобе од којих је сукоб

партијских руководстава Војводине и Хрватске око Срема био највећи, па је

остављено за решавање после ослобођења. Осим тога, прокламовани демократски

централизам КПЈ у суштини је спутавао самостално деловање националних и

покрајинских руководстава, па је и федерализација Југославије у суштини била

формална ствар (највиша власт је у рукама уског партијског руководства). После

Јајца је дошло до паралелизма влада (НКОЈ, избегличка) које се међусобно нису

признавале. Нова Југославија је у Јајцу добила грб, али не и име.

Друго заседање АВНОЈ-а се одржавало баш у тренутку заседања

конференције Велике Тројице у Техерану. Све привремене одлуке које су донете на

првом заседању у Бихаћу су уоквирене на другом заседању у Јајцу. Једнодушно је

одбачена могућност поновног васпостављања Монархије и одређен је курс новог

друштва које се полако изграђивало кроз народни устанак. На другом заседању

АВНОЈ-а донесене су одлуке којима је у основама завршено стварање државне

организације нове Југославије, која је добила свој парламент и владу. Усвајањем

декларације и одлука обезбеђене су тековине народноослободилачког рата и

онемогућен је повратак на предратно стање. Одлукама АВНОЈ-а се у први мах

супроставио енглески премијер Винстон Черчил јер се одлука о забрани повратка

краља тицала искључиво њега. Што се тиче Совјетског Савеза, Југославија је

одбила да обавести Совјетски Савез о предстојећем заседању, као и о томе шта се

њиме жели учинити. Радиограм је послат одмах после завршетка заседања и тако је

Стаљин стављен пред свршени чин. Нарочито је била компликована ситуација јел

се баш у истом тренутку одржавала и Техеренска конференција између Рузвелта,

Стаљина и Черчила у Ирану. Овакво благовремено необавештавање Совјетског

Савеза и рад Југословенског ЦК на своју руку, представници Информбироа су

касније искористили да свале на терет Југословенима. Међутим, важним одлукама

са Техеранске конференције, међу којима је најзначајнија она да се призна и

97

помогне НОП Југославије практично је почело грађење нове Југославије. Као прва

реакција у земљи на Друго заседање АВНОЈ-а, половином 1944. представници

ЈВУО (Равногорског покрета) одржали су свој конгрес у селу Ба (Светосавски

конгрес) који је усвојио резолуцију потпуно супротну декларацији коју је

формулисао АВНОЈ.

Владе у емиграцији

У време 27. мартовског пуча, на чело владе је дошао генерал Душан

Симовић. Упркос јавних залагања, ова влада није успела да избегне рат. У време

априлског рата влада се непрекидно повлачила у унутрашњост земље. Крајња тачка

њеног повлачења је био Никшић, где је донета одлука о евакуацији краља, двора,

владе, генерала, шефова странака. По савету патријарха Гаврила Дожића, краљ је

са никшићког аеродрома одлетео за Грчку. Из Атине, влада је прешла у Јерусалим,

затим у Каиро, а одатле, средином маја у Лондон. Површно гледајући на ствари, по

именима председника влада, стекао би се утицај о српској превласти у њој.

Међутим, српски блок није ни постојао због велике разједињености међу

политичарима и групама, које су хрватски и словеначки представници само

повећавали. Влада је била крајње хетерогена, како национално, тако и политички.

Наводно великосрпско обележје влади се приписивало због краља, дворске свите,

већине министара и политичких странака (српских). Неки српски политичари су

истицали искључиво српски карактер 27. марта и постојање ЈВ у отаџбини, као

чињенице које их чине ближим савезницима. Осим тога, позивали су се на

континуитет своје националне слободарске традиције, која иде до анексионе кризе,

Балканских и Првог светског рата, до покрета Драгољуба Михаиловића, кога је

влада Слободана Јованпвића именовала за војног министра, јануара 1942. године.

Хрватски министри и политичари (Крњевић, Шутај) претили са да са Словенцима

могу образовати савезну државу, која би се могла прикљушити некој (тада

непостојећој) средњоевропској федерацији, о чијем се формирању размишљало у

неким католичким круговима, као против тежи Немачкој и СССР-у после рата

(говорило се о федерацији са Аустријом и Мађарском, што је подсећало на бившу

монархију). Те нереалне идеје нису биле стране неким круговима у Великој

Британији, као противтежа панславенским иницијативама СССР-а. Иако је

98

Драгољуб Михаиловићдоста ненадано ступио на историјску сцену, како за владу,

тако за Велику Британију, постао је велики адут српске елите у будућем расплету,

јер је потврђивао мит о непобедивости српског народа и био нада за сузбијање

евентуалног преврата у режији комуниста. Политичка емиграција је пренела у

иностранство предратно наслеђе националног неповерења, које су само појачавали

догађаји у земљи: пре свега геноцид над Србима. Питања су била: Ко је крив? Шта

ће бити у будућности ? Како спречити Хрвате да отварају хрватско питање у току

рата? Како спречити српски реваншизам?

Симовић је још почетком октобра 1941. године тражио од Велике Британије

да бомбардују Загреб, због усташких зличина. Јовановић је још у земљи оптуживао

Хрвате за издају у априлском рату. Између српских и хрватских политичара стајали

су словеначки, заокупљени сопственом интеграцијом и проблемима сопственог

народа суоченог са денационализацијом. Хрватски политичари су настојали да у

току рата реше тзв. национално питање, што је додатно компликовало односе у

влади и штетило међународном угледу Југославије, за коју су и сами савезници

почели да се питају: Вреди ли је одржати? Национално питање би се решило

признавањем, тј. потврђивањем договора из августа 1939. године. Српски

политичари иако су поштовали договор, нису били спремни да отварају то питање,

које се још више компликовало захтевима да се бановини прикључе БиХ и Бачка,

што није долазило у обзир. Хрватско питање се могло решити само ако Срби не

добију војну, политички и моралну превласт као 1918. године. У том циљу тежило

се стварању хрватске војске, у складу са Мачековом паролом своја пушка на свом

рамену која би се прикључила савезницима, али то није било реално (једини извор

би били исељеници у САД, које су забраниле својим грађанима да ступају у стране

војске, а реорганизација домобрана који се нису компромитовали као усташе, није

била могућа јер је Павелић до бекства држао све под контролом). Хрватски

политичари су се устручавали да осуде усташки геноцид.

Иако је Југославија већ свима била омрзнута, политичари су морали да

рачунају са ставом савезника који су сви подржавали њену обнову, на основу

уставног континуитета. Осим тога српски политичари су знали да би велика и

хомогена Србија била тешко прихватљива за савезнике као независна држава, а

99

питање разграничења би стварало додатне проблеме. Зато су се вратили

концепцији српске јединице у Југославији (Македонија, Космет, Србија, Војводина,

БиХ). поборници овог концепта на челу са Слободаном Јовановићем, ослањали су

се на већ постојеће предлоге ЦКК-а. С друге стране Срђан Будисављевић, кога су

звали православни Хрват (што говори о расулу унутар самог назови српског

фронта), члан СДС, настојао је да игради порушене мостове између српских и

хрватских политичара како би се сачувала Југославија. Треба поменути и

Шубашића, хрватског политичара југословенског и монархистичког убеђења, који

се није слагао са Крњевићем. Са треће стране словеначки политичари су махом

били југословенски опредељени, иако углавном због тога да се у оквиру

Југославије интегришу сви Словенци (пре свега они који су остали под Аустријом

и Италојом после 1918). Они су ваљда најбоље схватали морални кредибилитет

који је Југославија стекла у међународним односима 27. марта.

Односе у емиграцији је највише распалио Меморандум Српске православне

цркве, који је стигао у Лондон септембра 1941. године, а реч је о скупу докумената

које су представници Српске православне цркве предали немачким војно-управним

заповедницима јула/августа 1941. године, у којима се детаљно износе злочини

усташа над Србима. Ови подаци огорчили су српске чланове владе, а огорчење се

преко листа Амерички Србобран пренело и на исељенике. Вест од 700.000 жртава је

непријатељство довела до врхунца. Млако држање хрватских политичара према

овим вестима, допринело је да амбасадор Југославије у САД Константин Фотић

почне да заступа разбијање земље коју представља и заложи се за српску ствар. За

разлику од председника владе Слободана Јовановића, Драгољуб Михаиловић се у

земљи залагао за Велику Србију, која би се у свом опсегу граничила са Словенијом.

Намеравао је да оствари оно што Пашић није успео 1918. године - Велику Србију у

Великој Југославији. Такође је тражио реванш и депортације муслимана у Турску

или у Албанију, а Хрвата у Хрватску. Демитизација Драгољуба Михаиловића и

промена британске политике само су ослабиле српске позиције. Хрватске позиције

су ослабљене због злочина. Тако практично ни једна опција у емиграцији није више

имала кредибилитет, а нове снаге у земљи иако комунистичке, неоптерећене

сукобима (јер их је прекривала идеологија), монолитне организације, снажног

100

наступа, у борби активне, добијале су међународни углед, посебно код Велике

Британије (Черчила).

Половином 1943. године под притиском британског премијера, влада

Слободана Јовановића је била принуђена да се изјасни о ратним циљевима, али и о

питању будућег унутрашњег уређења земље. Јовановић је сматрао да је доба

унитаризма прошло, да се морају признати националне индивидуалности, а тиме

створити функционалну федерацију. У њој би Србија, по природи ствари била

највећа јединица (Србија + Македонија, Космет, Војводина, Црна Гора, БиХ,

Северна Далмација). То би била тријалистичка монархија, помињана још 1939.

године у ЦКК. Та идеја ће се јавити и на Светосавском Конгресу јануара 1944.

године у организацији четничког покрета. Међутим, ни ова изнуђена изјава, није

успела да окупи српски политички фронт. Треба поменути и Крњевићев

Меморандум из 1943. године, који је предвиђао да Хрватска обухвати Троједину

краљевину БиХ, Срем, Бачку и Истру. Он је за сваку област предвиђао плебисцит

под британском окупацијом. Иако је српско становништво доминантно у западној

Босни и Крајини, ове области су географски и економски удаљене од Србије, па

треба да припадну Хрватској. Југословенско национално јединство су упорно

бранили пречански Срби у влади: Срђан Будисављевић, Јован Бањанин, у време

када је овај концепт био потпуно нереалан.

Крајем маја и почетком јуна 1943. године, амбасадор Рендел и Ситон

Вотсон, сачинили су Нацрт декларације, који је почивао на уређењу државе као

монархије и федерације, уз пуну равноправност Срба, Хрвата и Словенаца.

Предвиђено је да се до доношења новог Устава, који ће донети Уставотворна

скупштина, обезбеди обнова Крфске декларације из 1917. године, те да се призна

споразум Цветковић-Мачек. Јовановић је одбацио овај Нацрт, оптужујући Вотсона

да ради за хрватске интересе. По постојећем Нацрту Хрватима је гарантована

аутономија у бановини пре доношења Устава, а мешали би се и у питања српских

земаља, јер би се у Уставотворну скупштину ушло без аутономне Србије. С друге

стране Крњевић је подсећао да се влада у Јерусалиму обавезала да је споразум из

1939. године основ државне политике, па није био спреман на дискусију о промени

тог става.

101

Британци су од половине 1943.године почели да спроводе политики

компромиса која је предвиђала налажење заједничког језика између НОП-а и

избегличке владе, уз одбацивање Драгољуба Михаиловића. Под притиском Велике

Британије дошло је до смене владе Милоша Трифуновића и успостављња тзв.

чиновничке владе Божидара Пурића, преко које је Черчил желео да спроведе

политику компромиса и одстрани из владе Драгољуба Михаиловића. Као израз

промењене британске политике, спустила се мисија Виљема Стјуарта и капетана

Дикина маја 1943.- године, а септембра 1943. године и бригадира Фицроја

Меклејна у врховни штаб НОВЈ. Медјутим, влада Пурића се супротно

очекивањима жестоко супродставила отпуштању војног министра. По Пурићу,

Драгољуб Михаиловић је био херој кога се Велика Британија одриче у корист

СССР-а и међународног комунизма. Оптужио је земљу, којој се једино могао

обраћати, за издају, учињену због измишљених прича и фалсификованих

партизанских докумената. Пришавши политици компромиса Велике Британије у

Југославије, Стаљин је преко Димитрова сугерисао Брозу да прихвати јединствену

владу, а питање монархије остави за решавање после рата. Падом Пурићеве владе,

маја 1944. године, под притиском свих снага заинтересованих за стварање

јединствене владе, отворени су путеви преговора. За председника нове владе коју је

тек требало саставити у договору са НКОЈ-ем, постављен је Иван Шубашић.

27. март 1941 -јануар 1942. - влада Душана Симовића

јануар 1942 - јун 1943. - влада Слободана Јовановића

јун 1943 - август 1943. - влада Милоша Трифуновића

август 1943 - мај 1944. - влада Божидара Пурића

мај 1944 - 7. март 1945. - влада Ивана Шубашића

Споразум Тито – Шубашић (Вишки споразум)

25. маја 1944. године, немачке падобранске трупе су напале Титов штаб у

Дрвару (акција Коњићев скок), скоро га заробивши. Тито је отишао авионом у

Италију, одакле је британским разарачем пребачен на острво Вис, где је успоставио

нови штаб. Након пребацивања своје подршке партизанима, Британија је радила на

зближавању Тита и Петра. На ургирање Британије, Петар је одлучио да остане

изван Југославије и у септембру је позвао све Југословене да пређу у партизане.

102

Вишки споразум је био покушај запдних сила да уједине предратну краљевску

владу Краљевине Југославије са комунистичким партизанима који су ослободили

земљу у Другом светском рату и били de facto власт на ослобођеним територијама.

За признавање нове Југославије посебно су били значајни писмени и особни

контакти југословенског маршала Тита и енглеског премијера Винстона Черчила

1944. године. Највећи проблеми су се тицали судбине младог краља Петра II

Карађорђевића, коме је АВНОЈ забранио вршење било које функције до

ослобођења и формирање владе нове Југославије. Првенствено је било неопходно

елиминисати дотадашњег министра војске, генерала Драгољуба Михаиловића и

распуштање владе др Божидара Пурића, који је био поборник Михаиловићеве

струје. Нову владу је 1. јуна 1944. године формирао предратни бан Хрватске, др

Иван Шубашић, искључивши из ње Михаиловића као министра војног. Ово је

подржао и сам Винстон Черчил. Као коначно решење проблема састава нове владе

предложен је договор председника НКОЈ-а, маршала Тита и председника

Краљевске избегличке владе, др Ивана Шубашића. Нови Председник Краљевске

владе др Иван Шубашић кренуо је половином јуна 1944. године године из Лондона

на острво Вис, где се налазио Врховни Штаб партизанских одреда Југославије.

Путовао је преко Барија. Ту је имао краће разговоре и са вођом социјалистичке

странке др Живком Топаловићем, који је боравио као специјални политички

опуномоћеник генерала Драже Михаиловића. На Вис је стигао 14. јуна 1944.

године. Са њим су још допутовали Ралф Стивенсон (британски амбасадор на

југословенском двору у Лондону) и мајор Рид (ОСС). До разговора са др Иваном

Шубашићем дошло је у пећини у селу Хум, где је било седиште Врховног штаба.

Шубашић је на Вису остао три дана. Разговори су трајали до 16. јуна 1944. године.

Поред маршала Тита, Шубашић је имао опсежне разговоре и са осталим

представницима НКОЈ-а. Шубашић је започео разговоре, тиме што је прочитао

нацрт свога предлога, којим је од Националног комитета тражио да два његова

члана уђу у краљевску владу, да се краљ призна као врховни командант војске, те

да НОВЈ сарађује с краљевском војском и другим борбеним одредима. Овај

предлог је одмах одбацио читав НКОЈ и прочитао свој нацрт. Влада др Ивана

Шубашића је на крају у начелу прихватила опште захтеве НОП-а. Емигрантска

103

влада с Шубашићем се обавезала да ће издати јавну декларацију у којој ће

признати националне и демократске тековине које су извојеване у оружаној борби,

одати признање НОВЈ, осудити све издајнике народа, који су јавно или прикривено

сарађивали с непријатељем. Шубашић је признао НОП и АВНОЈ и обећао пуну

подршку ради добијања савезничке помоћи. Шубашић је искључио било какве

преговоре са организацијом Драже Михаиловића и једино је договорено да се свим

поборницима Михаиловићеве линије упути захтев да се ставе под окриље

Народноослободилачког покрета Југославије. На крају се НКОЈ обавезао да ће

јавном декларацијом истаћи како ће коначно решење државног уређења земље

донети народ после ослобођења читаве земље. Истовремено је дао сагласност да у

владу др Ивана Шубашића уђу Драго Марушић и Сретен Вукосављевић, али не као

представници НКОЈ-а већ као угледне личности и присталице НОП-а. Шубашић је

тражио попуну своје владе појединим министрима из НКОЈ-а. На крају је

договорено је да споразум буде корак ка формирању јединствене владе, с тим што

би Шубашићеви представници ушли у НКОЈ. Као резулат дводневних разговора

између Тита и др Шубашића, проистекао је тзв. "Вишки споразум", докуменат који

си заједно потписали председник НКОЈ-а и председник Краљевске владе 16. јуна

1944. године на Вису. Споразум није укинуо паралелизам влада, али Шубашићева

влада је de facto постала представништво АВНОЈ-а и НКОЈ-а у иностранству.

Споразум је представљао почетак легализације револуционарних промена, јер је

признат уставни континуитет Југославије. Преговори су се наставили наредних

месеци у Италији, на Вису, у Вршцу и Београду, све до оснивања Привремене

владе ДФЈ, 7. марта 1945. године (чиме је и de iure међународно призната, не само

нова влада, него и ново државно уређење, тј. нова држава – одлука о томе је

донесена у Јалти фебруара 45.).

Након Вишког споразума у јуну 1944. године, до новог састанка између Тита и

Шубашића је дошло у Вршцу 20. октобра 1944. године. Боравак Тита у СССР и

Московска конференција између Стаљина и Винстона Черчила отворили су врата

за други споразум између представника НКОЈ-а и председника краљевске владе.

Споразум је закључен 1. новембра 1944. године у Београду и познат је као

Београдски споразум. До нових контакта дошло је децембра 1944. године када је

104

учињена допуна Београдског споразума са неким гаранцијама за рад политичких

странака и ратификације законодавних аката АВНОЈ-а од стране будуће

Уставотворне скупштине. Београдским споразумом је био незадовољан краљ Петар

II Карађорђевић, чију је функцију по споразуму Тито-Шубашић из 1944. године

обављало регентско веће састављено од три члана. Ипак, по завршетку Јалтске

конференције, 16. фебруара 1945. године, Шубашићева влада је стигла у Београд.

После многих преговора и убеђивања, краљ Петар је најзад 2. марта именовао за

регенте Срђана Будисављевића, Анту Мандића и Душана Сернеца. У Југославији је

прихваћена обнова и рад неких предратних странака у оквиру ЈНОФ (Јединственог

народноослободилачког фронта). Најшири страначки спектар је имао ЈНОФ у

Србији, у ком су се од новембра 1944. до марта 1945. године нашли: републиканци,

социјалисти, група Напред, Народна сељачка странка и Савез земљорадника, као и

једна фракција СДС, док се ван њега налазила ДС Милана Грола, која је критички

гледала на споразум Тито-Шубашић (као и део српске јавности који је у њему

видео споразум два Хрвата на рачун Срба). Реализацији споразума се успротивио и

Петар II, који је коначно увидео да пренос овлашћења значи уствари његово

постепено развлашћивање. Јануара 1945. године извршио је тзв. салонски удар,

смењујући Шубашића. КПЈ је стога организовала протесте на слободном

територијама. Черчил је ставио до знања краљу да је Броз господар Југославије и да

му легитимни монарх није ни потребан да би решио ствар у своју корист. Черчил,

Рузвелт и Стаљин су се на Криму фебруара 1945. године договорили да се

споразум Тито-Шубашић спроведе у живот, без обзира на краљеву одлуку,

прихвативши јамства која су тражили Британци да ће се АВНОЈ проширити

посланицима предратне Народне скупштине, и да се неће уводити комунизам –

једнопартијска диктатура. Судбина монархије је већ тада de facto била решена.

Кримска конференција у Јалти је међународно санкционисала споразум Тито-

Шубашић. Тако је нова држава добила међународно признање. НКОЈ и

Шубашићева влада поднели су оставке 5. марта 1945. године, а два дана касније је

образована јединствена Привремена влада ДФЈ, којој је мандатар био Броз. Милан

Грол и Едвард Кардељ су били потпредседници владе, Шубашић министар

спољних послова. Сва важна министарска места за управу земљом заузели су

105

комунисти, који су и у народној скупштини створили већину са подложним

политичарима из ЈНОФ.

Из привремене владе ДФЈ први је дао оставку на месту министра

потпредседника, Милан Грол, с образложењем да се не поштује принцип

демократије и слободе говора. После паљења уредничких кућа листа Демократија,

широм градова Југославије, дошло је до првих неслагања представника

Шубашићевог дела и представника ЈНОФ-а. Нарочито је Шубашићев део

апострофирао негативну улогу специјалне полиције Озне и њеног преимућства у

држави. После Грола, владу је истог дана напустио и др Јурај Шутеј, министар без

портфеља. Сам др Иван Шубашић, под изговором да нема слободне демократске

речи и да влада комунистичка диктатура у земљи, је поднео оставку на месту

министра спољних послова октобра 1945. године. Привремена влада ДФЈ је

формално тада остала без представника Шубашићевог апарата и постојала је све до

11. новембра 1945. када су одржани избори за Уставотворну скупштину.

Ослобођење Србије

На основу наређења Врховног штаба, Ударна група дивизија (око 5.000

бораца) је почетком марта покушала да продре ка Топлици и Јабланици, али су је

зауставиле надмоћне немачке снаге на Ибру. Нова одлука о продору у Србију је

донесена маја 1944. године. Кључна земља се морала освојити због стратешког

значаја, који се огледао у спајању са трупама Украјинског фронта Црвене армије у

наступању, у онемогућавању повлачења немачких армија вардарско-моравском

долином и због коначног решавања питања победника у грађанском рату.

Оперативна група дивизија је кренула ка Топлици. Такође су упућени корпуси

преко Таре, Златибора, Ужица, Маљена и Сувобора, који су успели да завладају

западном Србијом до 20. септембра, чиме су четници коначно разбијени. Четници

су тучени код Копаоника у августу и Јелове Горе у септембру 1944. године.

Михаиловић је потом прешао Дрину и напустио Србију. Између Михаиловића и

Ђуришића је дошло до раздора, па је овај други склопио савез са Секулом

Дрљевићем, којим га је признао за врховног команданта црногорске народне војске

у којој је он био оперативни командант. Ђуришић се потом предао усташама који

су га ликвидирали у Јасеновцу. Србију су напустили и Недић и Љотић.

106

Михаиловић се кретао десном обалом Саве ка Западној Босни, али су га усташе

напале и зауставиле код Модриче. Кренуо је на југ ка Коњицу, одакле је намеравао

да скрене ка Србији, али су га код Калиновика (у близини Зеленгоре и Сутјеске)

опколиле јединице Југословенске армије и поразиле у борбама маја 1945. године.

ЈВУО је практично уништена. Михаиловић је једва умакао. Једно време се скривао

од потера, а ухваћен је марта 1946. године. У лето 1944. године Ударна група

дивизија је продрла у Топлицу. До јула је операције водио Петар Стамболић као

вршилац дужности команданта Главног штаба за Србију, а од јула Коча Поповић,

као командант Главног штаба. Бугарска власт се распадала у Македонији, а

Бугарска је капитулирала почетком септембра, пред неозадрживим напредовањем

Црвене армије, која је 12. септембра код Турн Северина избила на Дунав и

успоставила везу са јединицама НОВЈ. Броз је половином септембра отишао са

Виса (на коме су Британци мислили да успевају да га контролишу), совјетским

авионом на састанак са Стаљином у највећој тајности. У Москви је остао до 28.

септембра, одакле је отишао за Крајову, па за Вршац и коначно за Београд, у који је

стигао после ослобођења. У Москви је договорено да трупе Црвене армије

формално затраже одобрење за привремено ступање на тло Југославије, ради

успешног настављања операција против Мађарске и Немачке, чиме је Стаљин

формално потврдио независност Југославије, али и нову власт (НКОЈ и његовог

председника). Постигнут је и споразум о помоћи СССР-а у наоружавању НОВЈ.

Јединице НОВЈ и Црвене армије су се спојиле 10. октобра 1944. године код Велике

Плане. Снаге НОВЈ које су учествовале у операцији Београд (од 14. до 20. октобра)

су имале 50.000 људи. Почетком јануара 1945. године ослобођена је цела Србија.

Прва армијска група је прешла Саву децембра 1944. године и успоставила фронт у

Срему. До јануара 1945. године цела Србија и Македонија су ослобођене. НОВЈ је

1. марта преименована у Југословенску армију, а Врховни штаб НОВЈ у

Генералштаб ЈА. Уз велике напоре ослобођен је Космет. Децембра 1944. године

успостављен је Сремски фронт између Дунава, Босутских шума и Саве. Немци су

спречавали продор НОВЈ преко Срема на запад, штитећи повлачење групи армија

«Е» долином Босне. До пробоја фронта у априлу 1945. године погинуло је око

107

10.000 ( по новијим истраживањима око 30.000) углавном голобрадих и необучених

војника.

КПЈ у политичком систему

С приближавањем краја рата, руководство КПЈ је све више истицало захтеве

за проширивањем организације и ослобађањем од секташких мерила при пријему

нових чланова. Партија је из рата изашла бројно увећана 12 пута у односу на

предратни период. Међутим, иако је бројно јачала, КПЈ је и даље задржала

карактер кадровске партије, што се огледало не само у пријему чланова, већ и у

целокупној организацији. Прилив нових чланова пратиле су и чистке партије,

нарочито изражене крајем 1945. и почетком 1946. године. Партијска организација

је одржавала вишенационални карактер Југославије. Поред националних

организација Словеније, Хрватске и Македоније, конституисана је маја 1945.

године и КП Србије. На оснивачком конгресу КП Србије Тито је истакао да вољети

своју федералну јединицу, значи вољети монолитну Југославију. По социјалном

саставу КПЈ је у рату била организација у којој су преовлађивали сељаци, али су

већину руководећег кадра чинили радници, студенти и ђаци.

Систем органа КПЈ је био заснован на централистичком принципу – на челу

организације био је ЦК КПЈ, који је имао монопол на доношење најважнијих

одлука. Партијским организацијама у федералним јединицама руководили су

централни комитети Хрватске, Словеније, Македоније, Србије и покрајински

комитети Босне и Херцеговине и Црне Горе. Апарат ЦК КПЈ се састојао од

Организационо-инструкторског одељења, Одељења за кадрове, Одељења за

агитацију и пропаганду и девет комисија. Централна партијска установа за

идеолошко образовање била је Виша партијска школа, а постојале су и ниже

партијске школе. До раскида 1948. године Стаљинов ауторитет и историјски култ

СКП (б) се нису доводили у питање. Важне делове партијске делатности

представљали су СКОЈ, Армија (Војна комисија па Војни савет на челу са Титом),

Народни фронт Југославије (дефинисан као општенародни антифашистички

демократски покрет народа Југославије, као јединствена општенародна политичка

организација, КПЈ је преко Народног фронта обезбеђивала широку политичку

108

основу), АФЖ, Јединствени синдикат радника и намештеника Југославије (за

председника Главног одбора изабран Ђуро Салај),

Обнова (1944-1947)

Нова власт се по ослобођењу суочила са задатком обнове земље, тј.

опоравка и подизања привреде. Под обновом се није подразумевало само

отклањање последица рата, које су биле бројне ( с обзиром да је становништво

десетковано а материјална разарања била, изузимајући СССР и Пољску, највећа),

него и стварање основа за прелазак на планску привреду. У том смислу период од

половине 1945. до 1947. године карактерише све већа централизација и етатизација

привреде. То се постиже национализацијом приватне својине (не потпуном) и

концентрацијом одлучивања у кругу најужег партијског руководства.

Влада (до марта 1945. године - НКОЈ) је била носилац највиших овлашћења

- правом на уредбе са законском снагом - што је деградирало законодавна

овлашћења Народне скупштине. Народна скупштина није била радно тело, јер се

састајала само два пута годишње, а њен рад се практично свео на потврду закона

донесених владиним уредбама. Јачање улоге (партијске) државе у привреди је

неминовно водило порасту бирократије. Већ септембра 1946. године било је око

250.000 државних службеника. Управа је била хијерархизована, па су Народни

одбори у суштини били извршна тела виших органа државне власти. Савезна

привредна министарства су, директно или преко републичких министарстава,

управљала привредом, израђујући планове, расподељујући сировине, гориво,

стручни кадар, кредите. Она су формирала и Главне и Генералне дирекције, као

оперативна руководства преко којих су предузећа укључена у државну структуру.

Закон о национализацији крупних приватних предузећа је донет 5. децембра

1946. године, па су она прешла под државну управу. Допуна овог закона је донета

априла 1948. године, када је национализована ситна индустрија, зграде, хотели.

Административна расподела је потискивала тржиште, а цене су утврђиване

административним актима (максимирање цена). Полибиро ЦК КПЈ је септембра

1946. године одлучио да се изврши централизација свих банака у две главне

државне банке: Народну банку (за краткорочне кредите) и Инвестициону (за

дугорочне). Сређивању привредних прилика и стварању јединственог привредног

109

подручја требало је да допринесе повлачење окупационих валута (немачка марка,

бугарски лев, усташка куна, Недићев динар, италијанска лира) и њихова замена

динаром ДФЈ - 1945. године. Предузећа су у периоду обнове подељена на савезна,

републичка и покрајинска, с тим што се тежило да најважнија буду у статусу

савезних - зато да би се, обезбедила индустрализација и социјалистичка изградња

земље. Тако је привреда централизована у партијском, тј. државном врху, што је

створило услове за прелазак на планску привреду 1947. године.

Обнова порушене земље се одвијала у знаку централизације и ететизације

привреде. Како је она сама текла? Приоритети у почетној фази обнове су били

прехрана становништва (борба против глади) и помоћ неразвијених и ратом

опустошених крајева. При том се гледало да се привреда целе земље повеже у

јединствену целину, па је саобраћај, заједно са индустријом и пољопривредом,

добио првенство у обнови. Од брзе поправке саобраћајне мреже зависио је превоз

хране у угрожена подручја, угља и сировина за индустрију, путника, робе. У првој

фази обнове 1944-45. године све је било подређено фронту (ратна индустрија). На

слободној територији се убрзано радило на обнови пруге Београд-Загреб

(даноноћно) са померањем фронта на запад земље, тако да је већ јуна 1945. године

(месец дана по завршетку рата) стигао први воз из Загреба у Земун. И индустрија је

обнављана да за снабдевање фронта, иако је и то било тешко због неоспособљених

фабрика, недостатка стручњака и сировина. Пољопривреди су такође недостајале

машине, алатке, вучна стока, семе. Рударству је недостајала механизација и

стручни кадар, а местимично и руда - услед обимне окупаторске експлоатације.

У другој фази обнове 1945-47. године прелзило се на мирнодопску

привреду. Политички врх се одлучио за форсирање индустрализације земље, иако

је земља била по структури друштва аграрна, а рат је изазивао тешко сиромаштво.

Процес индустрализације је спровођен на терет села. Уведен је обавезан откуп

пољопривредних производа, максимирање цена, велики порези. Посебно се

ударало на тзв. кулаке, тј. крупне сељаке и успешне домаћине, који су сматрани

класним непријатељима. Откуп је вршен добровољно, али кад затреба и физичком

принудом. Парцелисање имања само је погоршало стање у пољопривреди.

Погоршало га је и депортовање Немаца из Војводине и Словеније, који су водили

110

успешне фарме. На њихово место је дошло око 60.000 колониста из планинских,

сиромашних и ратом разорених подручја, ненавикнутих на живот и начин

привређивања у равници. Тако је пољопривредно становништво на које се свалио

терет индустрализације, лошим мерама додатно упропаштавано. И трговина је

спутавана административним мерама, као што је Закон против шпекулација, којим

су максимиране цене и забрањено складиштење. Крупним трговцима, као класним

непријатељима је забрањен рад, па је у приватном сектору задржана само трговина

на мало. Остале расподеле је вршила државна управа. Ипак ово је имало и

позитивну страну, јер је тзв. праведном расподелом искорењена глад већ 1946.

године. На саобраћајну мрежу и индустрализацију је стављен нагласак, али није

било капитала за покретање обнове. У таквој ситуацији се пришло идеолошкој

индоктринацији, зарад добијања бесплатне радне снаге. Посебно је УСАОЈ

(Уједињени савез антифашистичке омладине Југославије) вршио индоктринацију,

стварајући од омладине фанатике рада. Обезбеђивање бесплатне радне снаге је

плански организовано, путем радних акција, такмичења, ударништва, а неки су

добијали и титуле хероја рада (Алија Сиротановић). Тако је уместо материјалне

нуђена морална сатисфакција. Градњом омладинске пруге Брчко-Бановићи, у

дужини од 92 км, 1946. године, као и почетак изградње аутопута братства и

јединства Београд-Загреб, представљали су прве успехе овакве политике обнове.

Треба поменути и велику бесповратну помоћ Југославији од стране УНРА-е

(Управе УН за помоћ и обнову) од око 400 милиона долара. Већ 1946. године,

испоруке УНРЕ су се смањиле због усвајања Маршаловог плана, политичко

селективног карактера, ком је Југославија одбила да приступи 1947. године, јер је

била на другој политичко-идеолошкој страни. Помоћ УНРЕ је долазила не у новцу

већ у роби. Због глади највише су се тражили и добијали прехрамбени производи

(жито, маст, шећер, месо - који су такође обезбеђивани и поменутом политиком

према домаћем сељаштву). Добијено је око 20.000 мазги и коња (плус такође откуп

од сељака), око 5.000 трактора, 12.000 камиона, стотинак локомотива, 1.000 вагона.

У већем броју су добијене индустријске машине (брусилице, стругови) које су

омогућиле покретање важних предузећа, попут Зенице. Од УНРИНИХ служби

најзначајнија је била здравствена. Она је радила на сузбијању епидемија (ТБЦ,

111

тифус), на пластичној хирургији. УНРА је испоручивала и болничке инструменте и

болничке уређаје : преко 150 болница. Испоручивани су авиони за запрашивање,

сузбијање маларије. Лекови, машине и средства за стварање домаће фармацеутске

индустрије. УНРИНА помоћ је била врло значајан фактор индустријско-

пољопривредне обнове.

Планска привреда (прва петолетка), 1947-1953. године

Прва фаза обнове је текла у знаку централизације и етатизације привреде,

што је створило услове за прелазак на планску привреду. У томе је КПЈ као узор

имала привредну политику СССР-а. Априла 1947. године НС ФНРЈ, по препоруци

Савезне планске комисије (основане одлуком Политбироа) усвојила је Закон о

петогодишњем плану развитка народне привреде Југославије за период 1947-

51. године. Он је био изграђен по узору на совјетске петољетке. Закон је

формализовао централно руковођење привредом и предвидео убрзану

индустрализацију (на чему се такође већ радило). Задаци су били: савладавање

привредне заосталости, економско осамостављивање земље, јачање њене

одбрамбене моћи, развијање државнох сектора привреде. Тежиште будуће

привредне изградње била је тешка индустрија (базична), као предуслов за развој

лаке индустрије, саобраћаја и пољопривреде. План је предвиђао изградњу и

организацију нових грана у југословенској индустрији, механизацију рударства,

модернизацију пољопривреде, ширење мреже културних, просветних,

здравствених и социјалних установа. Закон је посебно наглашавао потребу

убрзавања привредног развитка БиХ, Црне Горе, Македоније и других заосталих

крајева Југославије, како би се ублажиле постојеће неједнакости. План је

претендовао на повећање индустријске производње за 5 пута, а пољопривредне за

1,5 у односу на 1939. годину. Енглески лист The Economist је 1947. године писао да

овакви документи народних демократија заслепљују својом папирнатом

грандиозношћу. ЦК КПЈ је знао да тешку индустрију неће моћи да подигне без

финансија из иностранства. Када је план усвојен, рачунало се на економску помоћ

СССР, која ће бити ускраћена због сукоба са ИБ-ом. Рачунало се на ратне

репарације Немачке и Италије, као и других земаља осим Бугарске, којој је отписан

дуг. О ширини планираних задатака сведочи и податак да је Закон о петогодишњем

112

плану овлашћивао народне републике, аутономне јединице и срезове да донесу

своје петогодишње планове и да у њима (у оквиру задатака савезног плана, а с

обзиром на своје специфичне услове) предвиде нове планске циљеве.

Индоктринирана, бесплатна радна снага је и даље била основ привредне

изградње. Омладина је 1947. године изградила пругу Шамац-Сарајево, 242 км,

највећи објекат петогодишњег плана. На прузи је 7 месеци радило 200.000

омладинаца. Радни фанатизам се исказивао паролама: друже Тито, само реци,

остајемо 6 месеци; Ударна бригада, све ће да савлада; Шамац-Сарајево, то је

наша мета, изградити пругу још овога лета. Кроз камену Црну Гору, изграђено је

56 км пруге Никшић-Титоград. Око 16.000 омладинаца је градило фабрику машина

и алатки ''Иво Лола Рибар'' у Железнику 1948. године, за коју су машине набављане

од немачких репарација. Недостатк механизације и капитала и даље је

надокнађиван ударничким радом. Ударници Бора, Трепче по неколико пута су

пребацивали планиране норме. Југославија је тако питање форсиране

индустрализације решавала јефтином радном снагом, пружајући моралну

сатисфакцију ударницима и обећавајући боље сутра.

Улагања у пољопривреди су по плану била далеко мања него у индустрији,

па је она наставила да заостаје. Заостајање је било последица форсирања

индустрије. Аграрна реформа је уназадила југословенску пољопривреду цепањем

поседа, исељавањем становништва вичног обради и насељавањем неприлагођених

колониста из планинских крајева, малим улагањем у пољопривредну механизацију,

покушајима колективизације по совјетском узору (земљорадничке задруге).

Економска политика на селу је вођена из идеолошких мотива, а не из реалне

економске процене. Слично је третирана и трговина, па су успешни сељаци

трговци називани кулацима или шпекулантима и сматрани класним

непријатељима. Велики проблем је био тзв. систем откупа. Као трајни процес октуп

је озакоњен марта 1947. године, дакле са преласком на иднустријализацију.

Постепено се развијао тихи рат између обвезника давања и извршилаца политике.

Мењање друштвено-економске структуре је узроковало пораст градског и смањење

сеоског становништва, са бројним позитивним и негативним последицама. Нагли

успон производње почиње тек од 1953. године, тј. од пуштања у производњу нових

113

објеката и престанка блокаде са Истока. Тада се већ прешло на тзв. систем

самоуправљања. Пораст производње је узрокован великим делом због велике

помоћи западних земаља у време сукоба са ИБ-ом.

Спољна политика Југославије после II светског рата

Ситуација 1918. и 1945. године била је нарочито различита захваљујући

једној чињеници. Године 1918. нема ниједног међународног уговора нове државе,

док 1945. године постоји један врло важан међународни уговор. Прва званична

посета Броза, априла 1945. године (рат у току), као премијера једне међународно

признате владе (земље), била је пут у Москву, Стаљину, тј. СССР-у. Није било

сумње у то каква ће бити послератна спољна оријентација Југославије, бар у првим

послератним годинама. То је следило по логици ствари, КПЈ је била део светског

комунистичког покрета, а војно-политичка сарадња са СССР-ом у току рата ју је

довела на власт, узимајући у обзир како дипломатску подршку од 1941. године,

тако и војно-техничку подршку 1944/45. године (ослобођење Београда, источних

крајева земље, наоружавање). Уз то КПЈ је била ударна игла ка западном

империјализму. Бројни совјетски стручњаци (војни и цивилни) су после рата

радили у Југославији, а у совјетским школама студирали су југословенски официри

и генерали (они су у СССР-у школовани на картама Западне Европе – можда

будући рат?). Броз је јула 1945. године издао наређење сваком припаднику ЈА да

слуша савете и захтеве совјетских војних саветника са уважавањем. ЦК КПЈ је

редовно извештавао Москву о саставу ЦК КПЈ, покрајинских и републичких

комитета, владе ДФЈ, затим о ситуацији у Грчкој, Албанији. Стаљин је слављен и

уздизан у југословенској штампи од највиших људи партијског и државног врха:

Ђиласа, Кардеља, Броза. Југославија је подржала совјетску политику панславизма

учешћем на Свесловенском конгресу децембра 1946. године у Београду, на коме је

говорио и патријарх Српске православне цркве, Гаврило Дожић, формално

поздрављајући Броза и Стаљина. Међусобни културни односи су унапређивани

преко Друштва југословенско-совјетског пријатељства. Још априла 1945. године

Броз је у Москви потписао Уговор о пријатељству, помоћи и сарадњи са СССР-ом.

Југославија је очекивала совјетску помоћ по питању граница, као и економску

помоћ. Устав ФНРЈ је и по облику и по суштини био копија совјетског Устава

114

(први Устав ФНРЈ 29. новембра 1945.). Нови боравак Броза у Москви је био

средином 1946. године, када је на сахрани Калињина, једини од страних

државника, од стране Стаљина позван на главну трибину. Делегација Југославије је

у ОУН подржавала спољнополитичке ставове СССР-а без одступања. Тако је

Југославија стала на страну шпанских репубиликанаца, а југословенски делегати у

УН су нападали режим генерала Франка као последње уточиште фашизма у

Европи. Заједно са СССР-ом, Чехословачком републиком, Пољском, Мексиком,

Југославија је признала шпанску републиканску владу, проглашену у Мексику, док

су западне силе биле убеђене да Франков режим није претње по мир у Европи и да

треба избећи свако ново крвопролиће на Иберијском полуострву. До 1948. године

односи са СССР-ом се развијају добро, али су сви били свесни да ти односи с

времена на време знају и да зашкрипају.

Регионални уговори о Безбедности, које је Југославија закључила са

земљама тзв. народне демократије, успостављали су безбедносни систем источне и

југоисточне Европе у оквиру спољнополитичке концепције СССР-а. Током 1946.

године закључени су уговори о безбедности: југословенско-пољски, југословенско-

чехословачки, југословенско-албански, а током 1947. године и југословенско-

мађарски и југословенско-румунски. Иако склопљени уз подршку Стаљина, они су

у њему будили сумње према све већој Брозовој популарност (Друг је Тито

заслужио да је Балкан његов цио, Балкан цио и Европе један дио). Броз је био у

добрим односима са Енвером Хоџом у почетку. Тако је Југославија била уз

Албанију, а против грчких претензија на северни Епир. Залагала се да се и

Албанији призна статус савезничке земље и да јој се доделе репарације. Склопила

је Споразум о привредној сарадњи са Албанијом, који је предвиђао укидање

царина, изједначавање валута и монетарне политике. Помажући консолидацију

Бугарске, Југославија се на Бледу одрекла репарација које је Бугарска морала да

плати на основу мировног уговора (10.фебруара 1947. године -Париз). Георги

Димитров се по повратку у Бугарску 1946. године залагао за велику југословенску

федерацију од Варне до Трста. Бледски разговори 1947. године отварали су путеве

за стварање такве федерације преко успостављања царинске уније, максималне

размене робе, културне сарадње. Са Бугарском је закључен регионални Уговор о

115

пријатељству, сарадњи и узајамној помоћи 1947. године у Варни. Бугарска је тада

признала национални идентитет Македонцима, и то не само у границма Народне

републике Македоније, већ је предвиђала увођење македонског језика у наставу,

основала је македонски театар. Сви ови уговори о сарадњи су изгубили вредност од

времена сукоба Југославије и ИБ-а.

Потписивање уговора о пријатељству са СССР-ом априла 1945. године и са

земљама народне демократије 1946/47. године, конфискација стране и домаће

имовине и национализација, одбијање Маршаловог плана економске помоћи 1947.

године, за Запад су били докази да је Југославија напустила политику

еквидистанце, што је Черчил изразио изјавом да је Тито ипак московски пипак.

Западне силе су страховале да Совјетски Савез преко Југославије не избије на

Јадранско море, посебно на његов најсевернији део.

Судар супротних интереса Запада и Југославије отворио је Тршћанску кризу, маја

1945. године. Савезницима је било изузетно важно да онемогуће СССР-у излазак на

Јадран, а кад је Југославија напустила предвиђену политику еквидистанце, да му

бар онемогуће излазак на важну северну луку Јадрана-Трст, наравно преко

Југославије. Черчил је још пред сам крај рата говорио да ће гвоздена завеса бити

спуштена од Балтика до Јадрана (од Шћећина до Трста). Иако су трупе ушле у Трст

пре западних савезника још 1. маја 1945. године, новинарска агенција Ројтерс је 3.

маја издала саопштење да је Новозеландска дивизија окупирала Трст и Горицу,

чиме је отворена Тршћанска криза (ови догађаји су непосредно следили

потписивању југословенско-совјетског Уговора о пријатељству). Истог дана

генералштаб ЈА је саопштио да су Трст и Горицу заузеле јединице ЈА и да су

новозеланђани ушли на поменуте територије без југословенске сагласности. У

разговорима Броз - генерал Морган 8/9. маја, Броз није хтео да попусти по питању

суверенитета Југославије на спорном подручју, али је у суштини ипак попустио, јер

је привремени споразум од 9. маја предвиђао да спорне територије Јулијске крајине

и западне Истре, укључујући Трст, Пулу и Горицу буду под контролом савезничког

врховног комаданта, са задржавањем симболичког контигента ЈА од 2.000 војника.

Привременост споразума је потврђивала одредба да ће се коначно решење овог

питања донети на Мировној конференцији. Тај договор је формализован

116

потписивањем Споразума три владе (Југославије, САД и Велике Британије) у

Београду, о успостављању привремене управе. Сагласно одлуци привремене владе

ДФЈ, трупе ЈА су се повукле 12. јуна 1945. године, па је успостављена војна управа

западних савезника у зони А и југословенска војна управа у зони Б спорне

територије. Југословенски захтев за словеначким делом Корушке такође није

наишао на разумевање западних савезника, који су на ноту ДФЈ одговорили да

Московска декларација (1943) предвиђа успостављање слободне и независне

Аустрије у границама пре аншлуса. СССР је пристао да ЈА поседне део његове

окупационе зоне у Аустрији, под руководством штаба Црвене армије. Изолована,

Југославија је решила да повуче трупе на предратну југословенско-аустријску

границу. Манифестације антијугословенске политике на Западу све су се више

умножавале. Савезници, а пре свих САД, су радили против интереса Југославије по

свим питањима. Тако је влада САД одбијала да пренесе средства Краљевине

Југославије на нову државу у износу од 30 милиона долара, у злату и девизама. Она

је то питање повезивала са повратком средстава датих Југославији по Закону о

зајму и најму, одштетама за конфисковану имовину САД и њених грађана у

Југославији, као и одштетом за оборене авионе над Југославијом - у износу који је

премашивао средства Краљевине. Супротно савезничкој политици прокламованој у

току рата, да ће се ратним злочинцима судити у земљама у којима су починили

злочине, САД не само да их нису предавале властима Југославије, већ су често

тајно помагале њихово спашавање и пребацивање из Италије у обе Америке. Нису

помагали ни извештаји које је Југославија слала Комисији УН за ратне злочине у

Лондону. Југославији је предат председник владе Народног спаса Милан Недић

(ускор се убио у затвору), али не и Анте Павелић и други усташки злочинци. А што

се тиче четника, то није долазило у обзир, јер их је САД сматрала савезницима,

што ће најбоље показати у време суђења Михаиловићу. Док је став југословенских

власти био да је Михаиловић починио националну издају ступајући у тајну

колаборацију са окупатором, Запад је инсистирао да се ради о намештеном

процесу, судском убиству, обрачуну са политичким неистомишљеником. То је

истицао и др Драгић Јоксимовић, адвокат Михаиловића и члан ДС. Ранковић,

Ђилас и други челни људи су одбили захтев САД, које су понудиле браниоце и

117

сведоке (америчке пилоте које су спасили четници) за одбрану, правдајући то

одбраном суверенитета југословенског правосуђа. Војни тужилац Милош Минић је

саставио оптужбу за колаборацију, по којој је Михаиловић осуђен на смрт, што је

изазвало незадовољство у западној јавности. Исту реакцију западне штампе је

изазвало извођење пред суд надбискупа Степинца, због веза са усташком

емиграцијом и остатцима усташа у земљи. Југославија је нападана под великим

утицајем Ватикана, који је суђење представљао као најжалоснији процес у

историји Католичке цркве. Степинац је осуђен на 16 година, али је 1951. године

помилован, а две године касније проглашен за кардинала. Југославија је осим са

савезницима имала лоше односе и са Ватиканом, који је преко римокатоличке

хијерархије у земљи, нападао све мере нове власти: одвајање цркве од државе и

школе, обавезност грађанског брака, аграрне реформе. Римокатоличка црква је у

земљи помагала рад заосталих усташа, ометала стварање свештеничких удружења,

спроводила је екскомуникацију непослушних свештеника и верника. Папа је

подржавао Степинца и свештенство које се упорно борило против налажења било

каквог modusa vivendi са новом државом. КПЈ је настојала да разбије јединство

свештенства Римокатоличке цркве, као и Српске православне цркве, али са слабим

одзивом. Од фебруара до августа 1946. године англо-америчка авијација је

непрекидно нарушавала ваздушни суверенитет Југославије. Очевидно се радило о

тесту Југославије и СССР-а. Након обарања једног и принудног спуштања другог

америчког авиона, односи између две земље су достигли усијање. Односи

Југославије са западним државама су се доста заоштравали како се ближила

Мировна конференција.

Савет министара великих сила (СССР, САД, Велика Британија, Француска и

Кина) успостављен на Потсдамској конференцији јула/августа 1945. године

(Труман, Черчил, Стаљин), већ је септембра/октобра 1945. године у Лондону

расправљао о питању југословенско-италијанског разграничења. Савезници су се и

на Мировној конференцији у Паризу 1946. године супротставили југословенским

захтевима према Италији, које је СССР подржавао (за разлику од захтева према

Аустрији). Конференција мира је отворена у Луксембуршкој палати у Паризу и

трајала је од 29. јула до 15. октобра 1946. године. Позване су биле савезничке

118

земље које су узеле ефективног учешћа у рату (21 земља). На челу југословенске

делегације био је Едвард Кардељ. Велика Британија и САД су фаворизовале

Италију, француски предлог је полазио од етничке равнотеже, а према совјетском

предлогу Југославији би припали Истра, Трст и Горица. На првом заседању Савета

министара Кардељ је предложио за Трст статус федералне јединице ДФЈ.

Југославија је била спремна да граду да статус слободне луке и саобраћајне

олакшице. Пошто Савет министара није могао да постигне сагласност о

заједничком нацрту статуса Слободне Територије Трста, конференцији у Паризу је

поднето пет пројеката: совјетски, британски, амерички, француски и југословенски.

Југословенски пројекат је предвиђао независност Трста, који би се са Југославијом

нашао у реалној унији, тј. имао са њом заједничку спољну политику и дипломатију,

монетарни и царински систем. Уговор који је донео Савет министара је предвидео

стварање СТТ (Слободне Територије Трста), на челу са гувернером, кога ће

изабрати Савет Безбедности УН-а. Дакле, за Трст је предвиђен међународни

протекторат. Влада ДФЈ је потом истакла захтев за исправку границе према

Аустрији на подручју Корушке и Штајерске. Овај захтев, као и меморандум владе

ФНРЈ, нису наишли на савезничко разумевање. О миру са Аустријом се

расправљало на седницама Савета министара у Москви и Лондону, али није

постигнут споразум. Западне силе су браниле предратне границе Аустрије и нису

прихватале совјетски захтев за репарацијама.

После мировне конференције, Савет министара је наставио заседања у

Паризу и Њујорку, новембра/децембра 1946. године, где су коначно утврђени

текстови мировних уговора, потписани 10. фебруара 1947. године у Паризу (са

Италијом, Мађарском, Бугарском, Румунијом и Финском). Пошто није могла да

утиче на промену међународног става, југословенска влада је потписала овај

документ 10. фебруара 1947. године, али је напоменула да се тим чином не одриче

територија на које има право, без обзира на накнадне измене етничког састава на

њима. У време повлачења совјетских војних и цивилних стручњака из Југославије,

марта 1948. године, западне силе су донеле Трипартитну декларацију о Слободној

Територији Трста, изјашњавајући се за њено прикључење Италији, ревидирајући

Уговор о миру на југословенску штету. Трипартитна декларација (САД, Велика

119

Британија, Француска) је представљала једнострани диктат Запада у време када је

почињао сукоб Југославије са Истоком. Директни преговори италијанске и

југословенске владе су почели 1951. године, у време када је Југославија примљена

за несталног члана Савета Безбедности, али нису довели до договора. Године 1953.

су се чак гомилале трупе са обе стране границе, јер је Југославија најавила да ће по

сваку цену спречити улазак италијанских трупа у зону А. Тада су представници

САД и Велика Британије повели преговоре прво са Југославијом, а потом са

Италијом. Компромис је предвиђао да читава зона Б припадне Југославији, као и

део зоне А, док би Трст са околином припао Италији. Споразум је и предвиђао да се

Трст прогласи слободном луком. Отворен је пут сарадње Југославије и Италије.

Југославија је уговором са Италијом добила око 7.000 км територије, са око 470.000

становника, а Италија се обавезала на исплату репарација Југославији у износу од

125 милиона долара у року од седам година.

Границе према Мађарској и Румунији нису промењене, иако је Броз још

1945. године у писму маршалу Толбухину (који се налазио на челу Црвене армије у

Мађарској) тражио Бајски троугао до Печуја, истичући словенски карактер ових

територија. Какав је Стаљин имао став по питању граница према Мађарској и

Румунији може се претпоставити, с обзиром да је ово био први и последњи пут да

је Броз затражио корекцију граница на тој страни. Питање граница са Румунијом

није покретано због опасности од заоштравања односа између две земље. Када је у

Грачкој избио грађански рат односи између Грчке и Југославије су се доста

заоштрили. Посланик ФНРЈ је у августу 1946. године чак напустио Атину.

Југословенска влада је помагала грчке борце материјалом, наоружањем,

муницијом, радио-опремом, новцем и инструкторима. Грчка влада је чак поднела

захтев Савету безбедности да преиспита северну границу Грчке, оптужујући

Југославију да жели да припоји Егејску Македонију федералној Македонији у

ФНРЈ. Југославија је прихватила анкетну комисију, али је закључак већине био да

Југославија, Бугарска и Албанија пружају помоћ и руководе грчким партизанским

покретом против грчке владе. Југославија је одговорила да узроке грађанског рата

треба тражити у Грчкој, а не на границама Грчке. Заоштравање односа на линији

Београд-Вашингтон се види из иницијативе САД да се у Солуну оснује стална

120

Комисија Савета безбедности са широким овлашћењима, али и из чињенице

одбијања Југославије да прихвати Маршалов план.

Сукоб са ИБ-ом (1948-1953)

По формулацији југословенских комуниста, суком са ИБ-ом је био у

суштини питање да ли земља може да иде сопственим путем социјалистичке

изградње. Све се сводило на одбрану независности КПЈ, а то је у условима

партијске државе значило одбрану независности Југославије од СССР.

Дојучерашњи најближи сарадник СССР-а, Југославија је преко ноћи постала објект

великог политичког и пропагандног притиска. После три и више година блиске

сарадње, Југославија је одлучила да се одупре насилном укључивању у совјетски

блок. Тих година свет улази у Хладни рат и почиње блоковска подела. Броз као да

не схвата каква је поларизација настала у свету. Годину дана пре сукоба, за

Савезнике није било сумње на којој је Југославија страни. Она је јула 1947. године

одбила економску помоћ по Маршаловом плану, а два месеца касније је

учествовала у стварању Комунистичког информативног бироа (Коминформа или

Информбироа - ИБ). Иза Југославије је стајао сукоб са Западом по многим

питањима: Трст, Корушка, предаја ратних злочинаца, суђење Драгољубу

Михаиловићу, Степинцу, Драгољубу Јовановићу, средства Краљевине Југославије

у САД, обарање америчких авиона, грчко питање. Тако ће напад ИБ-а Југославија

дочекати сасвим сама, иако ће се то убрзо променити отварањем према Западу.

Коминтерна, као центар светске револуције, је распуштена 1943. године, из

обзира према међународној антифашистичкој коалицији. На завршетку II светског

рата свет је полако улазио у почетну фазу хладног рата, погоршавањем односа

земаља тзв. слободног света и земаља тзв. народне демократије, тј. њихових

предводника САД и СССР. Идеја о новој субверзивно-револуционарној

организацији је формализована септембра 1947. године у Западној Пољској, на

седмодневном састанку комунистичких партија СССР-а, Југославије, Пољске,

Чехословечке, Мађарске, Румуније, Бугарске, Француске, Италије. КПЈ су на овом

састанку представљали Едвард Кардељ и Милован Ђилас. Иницијатива за стварање

овог тела потекла је од СКП (б), односно од Деде. Оснивање Коминформа је

требало да служи (наводно) размени мишљења европских комунистичких партија.

121

Стаљин је у ствари рачунао на стављање свих комунистичких партија под своју

контролу преко ове организације, како би одговорио све већем повезивању

западног света на основама Труманове доктрине и Маршаловог плана. Ова

интеграција је, као и све друге под Стаљиновом контролом, морала да се потпуно

повинује његовој вољи. Међутим, ако то није изазвало отпор источних компартија,

које је Стаљин поставио на власт у својим земљама, изазвало је отпор Броза, који је

своју самосталност базирао на скоро потпуно независном освајању власти и

стварању војне силе. Тако је Информбиро, иако формиран као антизападна

организација уз присуство делегације Југославије, временом постао тело за

искључивим задатком промене југословенског режима. ИБ је на дневном реду иамо

искључиво Југославију, а после Стаљинове смрти 5. марта 1953. године и

нормализације југословенско-совјетских односа 1953-1956. године, распуштен је

1956. године. За време постојања, Информбиро је имао укупно три заседања. Прво

је одржано у Београду (децембар 1947), друго у Букурешту (јун 1948) и треће у

Будимпешти (новембар 1949).

ИБ је био организација Стаљиновог империјализма, јер се за разлику од

Коминтерне није бавио питањем светске револуције већ сређивањем односа у тзв.

совјетској интересној сфери, а делимично и подривањем америчког утицаја у

епицентру хладног рата - у Европи (КП Француске и Италије). Стога ни КП Грчке

чија земља није спадала у Стаљинову интересну сферу, није позвана за члана ИБ,

као ни Кп Кине, Вијетнама. За разлику од Коминтерне, ова организација није имала

светски карактер. За седиште организације ИБ је одређен Београд, што је Запад

сматрао потврдом да је Југославија највернији савезник СССР и најекстремнији

центар за светску комунистичку експанзију. Орган Информбироа За чврсти мир, за

народну демократију, штампао се у Београду у штампарији Борбе на више језика.

Југославија је у време избијања сукоба била у најтешњим економским

односима са СССР-ом и његовим сателитима, јер је око 50% увоза и извоза

Југославије било усмерено ка земљама народне демократије. После закључења

Уговора о економској сарадњи 1946. године, почело је оснивање мешовитих

југословенско-совјетских предузећа, попут ЈУСТА - Југословенско-совјетско

акционарско друштво за цивилно ваздухопловство или ЈУСПАД – Југословенско-

122

совјетско дунавско паробродарско акционарско друштво. Међутим, прва искуства у

раду ових друштава су показивала да нема обостране привредне користи. Тако је

ЈУСТА преузела од ЈАТ-а све важније и рентабилније летове. Стварање

југословенско-совјетске банке требало је да осигура привредно подређивање

Југославије СССР-у. Југословенска привреда је требало да се осамостали уз помоћ

СССР-а по виђењу југословенских комуниста, али су је Совјети сматрали делом

привредне целине источног социјалистичког блока, па су неразумевања и ту брзо

настала, јер је и на економском, као и на политичком плану Југославија показивала

тежњу ка независности.

Јануара 1948. године Георги Димитров је изјавио да тренутно Федерација

источноевропских социјалистичких држава није могућа, али је свакако циљ. Та

изјава је изазвала оштру Стаљинову реакцију, бринула га је све више Брозова

популарност, па је изјава Димитрова убрзала његову одлуку за напад. Стаљин је

покренуо пропагандну машинерију, па је Запад већ јануара 1948. године почео да

схавата да Броз више није у милости. Истог месеца СССР је предузео мере

економског притиска на Југославију, наговештавајући да ће трговински уговор са

њом бити закључен тек у децембру. У фебруару Стаљин је почео да врши

политички притисак. Заложио се за брзо стварање југословенско-бугарске

федерације, како би преко подложне Бугарске КП ослабио КПЈ. Броз је изјавио да

би увођење Бугарске у Југославију у том тренутку било примање Тројанског коња,

чиме је погодио суштину Стаљинове намере, па је ЦК КПЈ одбио федерацију са

Бугарском. Стаљин је критиковао и слање две дивизије ЈА у Албанију без

консултовања СССР-а. Овим је постизао два циља: 1) крњио суверенитет

Југославије по питању спољне политике, 2) подстрекивао отпор Енвера Хоџе Брозу

и Југославији. Совјетска влада је убрзо отказала закључење трговинског уговора са

Југославијом. Проширени Политбиро ЦК КПЈ је 1. марта 1948. године закључио и

објавио да су односи са СССР-ом у последње време у раскораку, што је била прва

јавна назнака предстојећег сукоба са југословенске стране. Уследило је повлачење

војних и цивилних стручњака из Југославије, фебруара 1948. године, с

образложењем да су окружени недружељубивошћу.

123

27. марта 1948. године Стаљин и Молотов су упутили писмо Брозу и

осталим члановима ЦК КПЈ. У њему је руководство КПЈ оптужено да ствара

антисовјетску атмосферу у земљи, оптужује СССР за великодржавни шовинизам,

да је преко УДБ-е ставило чланство КПЈ под контролу, да је уништило

унутарпартијску демократију и да у Министарству иностраних послова раде

британски шпијуни. Копије писма, су без знања КПЈ, упућене осталим

комунистичким партијама, чланицама ИБ-а. Тиме је Стаљин ишао на изолацију

КПЈ из европског комунистичког покрета. Убрзо су стигла слична писма осталих

комунистичких партија, изузимајући Пољску радничку партију на челу са

Владиславом Гомулком, који је рекао да је совјетски став неправилан, због чега је

убрзо оптужен, избачен из партије и затворен 1951. године. Овај поступак је

требало да изолује Југославију пред заседање ИБ. ЦК КПЈ је средином априла

одговорила на ово писмо. Оптужбе су одбачене и изречено незадовољство начином

на који су изнешене. Одговор је садржао једну значајну реченицу, за коју ће

руководство КПЈ бити оптужено од ИБ-а за буржоаски национализам: ма како неко

од нас волео прву земљу социјализма, он ни у ком случају не воли мање своју земљу,

која такође изграђује социјализам. То је била нова потврда независности према

СССР-у (сопственог пута у социјализам). Препуцавања су у наредним месецима

настављена писмима - оптужбе и одговори.

Састанак југословенске делегације са делегацијом Бугарске и Стаљином у

Кремљу фебруара 1948. године узима се хронолошки као почетак сукоба. На

заседању ИБ у Букурешту 20-22. јуна 1948. године, на које Југославија није послала

делегате, плашећи се надгласавања (свесна подређености источноевропских

партија), донесена је Резолуција о стању у КПЈ, која је понављала оптужбе из

преписке Стаљина и Молотова. Вођство КПЈ, а пре свих Броз, Ранковић, Ђилас и

Кардељ, су оптужени за непријатељско држање према СССР-у, дискредитовање

совјетске армије, за укидање унутарпартијске демократије, за шпијунирање у

корист империјалиста Запада. Констатовано је да је ЦК КПЈ искључио своју

партију из породице братских комунистичких партија, а тражено ја да тзв. здрави

елементи партије присиле своје руководиоце да признају грешке и да их исправе,

а ако неће, да их смене. Главна оптужба против ЦК КПЈ, којом је чланство КПЈ

124

позивано на преврат, била је да је оно напустило пролетерски интернационализам и

прихватило буржоаски национализам, и тако спречава стварање јединственог

социјалистичког фронта према империјалистима. ЦК КПЈ је, да би демонстрирао

јединство Партије је донео одлуку о сазивању Конгреса Партије. Пети Конгрес КПЈ

је одржан 21-28. јула 1948. године у Дому Гарде у Београду. Најшири публицитет

му је дат директним радио преносом и опширним извештајима штампе. Партије

Информбироа су бојкотовале Конгрес, иако су позване. Извештаје о раду су

поднели Броз (политички извештај ЦК КПЈ), Ранковић (извештај о организационом

раду КПЈ), Ђилас (извештај о агитацији и пропаганди), Кардељ, Кидрич, Моша

Пијаде. Конгрес је дао политичку подршку ЦК КПЈ у одбрани независности

Југославије. Одлука је донесена једнодушно, што не значи да међу присутним

делегатима није било тајних присталица ИБ-а. Тиме је потврђено јединство

Партије. На Конгресу је усвојена Резолуција о односу КПЈ према ИБ-у, и у њој је

констатовано да су одлуке ИБ-а нетачне и неправедне, али је наглашено да ЦК КПЈ

треба да учини све да се сукоб превазиђе. То је била куповина времена, оптичка

варка која је требало народу да представи добронамерност КПЈ. Конгрес је усвојио

и Програм КПЈ, први од Вуковарског конгреса (1920). На Конгресу је настала и

песма – Друже Тито, ми ти се кунемо, да са твога пута не скренемо, друже Тито,

вођо комуниста, Партија је као сунце чиста... Руководство је морало да води

рачуна о дугогодишњем развијању представе о Стаљину, као диву праведности и

СССР-у као обећаној земљи, која се не може уклонити преко ноћи. Руководство

КПЈ је морало да се обрачунава са унутрашњом опозицијом, која је захватила неке

истакнуте руководиоце, добар део чланства КПЈ и део народа, који су прихватили

оцене о национализму ЦК КПЈ. Сретен Жујовић и Андрија Хебранг су на почетку

спора стали на супротну страну, па су искључени из ЦК, па из КПЈ, а онда и

затворени. Броз их је оптужио да су против изградње аутопута братство и

јединство, један из великосрпских други из усташких мотива. Добар део

републичких руководстава, а пре свих ПК Црне Горе је отворено говорио да су на

страни ИБ-а, а да одлуку Конгреса прихватају због партијске дисциплине. Смењени

су, искључени из партије, па ухапшени. Посебно је у Бјелопољском округу народ

био за ИБ, слушао радио Москву, спремао устанак. Године 1948. чинило се да ће

125

цео сукоб остати у идеолошкој равни, али она полако почиње да прелази и у

државну раван. Сукоб достиже највеће размере 1949/50/51. године. Југославија

1949. године грозничаво тражи савезнике у свету. Исток полако затвара све

славине (политичке и економске), док јој Запад не верује и сматра је тројанским

коњем. На Трећем пленуму Милован Ђилас износи тврдњу да партија сада треба да

буде партија креативних људи, а не партија послушника.

Међутим, снаге унутрашњег пуча нису биле довољно јаке, а репресија УДБ-

е јесте. Стаљинова предвиђања да ће једним мигом срушити партијско и државно

руководство се нису остварила и после Петог Конгреса КПЈ му је било јасно да

сукоб са КПЈ неће бити лак. Против Југославије је поведен економски рат. До 1949.

године спољнотрговинска размена између Југославије и земаља совјетског блока је

смањена на 1/3 дотадашњег облика. Југословенски синдикати су оптуживани за

разбијање Светске синдикалне федерације. Једнострано су раскидани економски

споразуми. Мађарска је престала да исплаћује ратне репарације предвиђене

Уговором о миру, совјетске окупационе власти у Аустрији су ометале пловидбу

југословенских бродова на горњем Дунаву, Румунија је обуставила поштански и

железнички саобраћај. Економска блокада је довела Југославију у тежак положај.

Између Југославије и суседних земаља чланица совјетског блока је готово

завладало ратно стање. Границе према њој су биле начичкане стражарским кулама,

ограђене бодљикавом жицом, а постављене су и мине. У Југославију су убацивани

диверзанти и обавештајци, већином југословенски емигранти који су се изјаснили

за ИБ. Убацивани су леци и остали пропагандни материјали. Око земље се стезао

војни обруч. Повреде суверенитета у ваздушном простору постале су правило. У

пограничним инцидентима 1948-53. године убијено је и рањено око 100

Југословена. Посебно су биле изложене притиском југословенске мањине у

суседним земљама, они су расељавани, денационализовани, хапшени, што је

попримало размере геноцида. Највећа претња је била августа 1949. године, када је

југословенској влади достављена нота совјетске владе да се пусте на слободу

совјетски држављани (бивши белогардејски емигранти) који су учествовали у

шпијунском рату против Југославије. Нота је изнесена у форми ултиматума, иза

којег је стајала реална претња у виду гомилања совјетских трупа на подручју

126

Сегедин-Баја-Темишвар. Влада Југославије је одобрила изручење, међутим претња

није отклоњена.

На састанку ИБ-а у Будимпешти, трећем и последњем, новембра 1949.

године донесена је Друга Резолуција ИБ-а. За разлику од букурештанске, она није

била завијена у идеолошки омот. Она је огласила да је клика Броз-Ранковић прешла

са буржоаског национализма на фашизам и отворено издајство националних

интереса југословенског народа. Овај прелаз је извршен по налогу

империјалистичких газда из Вашингтона и Лондона. Брозова клика је претворила

Београд, како се наводи, у амерички центар шпијунаже и антикомунистичке

пропаганде. Позивају се све здраве снаге на отворено супротстављање

фашистичко-полицијској диктатури. Југославија је проглашена као претња миру,

што ће условити раскид Уговора о пријатељству септембра 1949. године.

Аргументација у Будимпешти заснивала се на материјалу са суђења мађарском

комунисти Ласлу Рајку, бившем министру спољних послова. То је било време

највећег притиска. Штампа је у СССР и сателитима осипала по Брозовим

фашистима и западним плаћеницима, а Стаљин је нападајући полицијску

диктатуру у Југославији истовремено покренуо нове масовне чистке. Честа

оптужба у источним земљама је била сарадња са Брозом. Стаљин је од лета 1950.

године почео да планира и директан војни напад на Југославију, који је требало да

се догоди у јесен. Улога нападача је пала на суседне земље, које су добро

наоружане, супротно одредбама мировних уговора. Циљ нису биле територијалне

промене, већ обарање Броза. Напад СССР-а се очекивао сваки дан. Праве се

планови о поплављању Војводине и минирању Ђердапа. Према мемоарима Беле

Кирољија (начелника мађарског генералштаба) постојао је план напада на

Југославију, док совјетска литература то упорно оповргава. Агресија на Југославију

је био други корак Стаљинове светске стратегије, пошто се очекивао улазак трупа

из Северне у Јужну Кореју. Америчка интервенција у Јужној Кореји је показала

Стаљину да су САД спремне да интервенишу свуда где сматрају да су им интереси

угрожени, а он је избегавао директан оружани сукоб са САД. Тако је Стаљин из

страха да САД не помогне Брозу, одустао од ратног плана. До своје смрти 5. марта

127

1953. године, наставио је сукоб са Брозом, користећи пропагандно-психолошка

средства, дипломатска и економска.

Сукоб са ИБ је затекао Југославију усамњену због заоштрених односа са

Западом у претходном периоду. Међутим, чим је сукоб почео и став САД се почео

мењати. Штаб Џорџа Маршала је већ крајем јуна 1948. године разматрао питање

Југославије. Наглашено је да је веома важно сачувати Броза и независност

Југославије као прве комунистичке земље која се отворено супротставила Москви

и тако начинила прву пукотину у јединству комунистичког покрета. Закључено је

да титоизам постоји као дезинтегративни фактор у совјетској интересној сфери и

да би могао да повуче сличне реакције у осталим земљама совјетског блока.

Оцењено је као важно да се принцип националног интереса као дезинтегративни

фактор у совјетском блоку подржи и да се Броз по сваку цену одржи на власти.

Југославија се 1948. године нашла у специфичној ситуацији. Њени највећи

идеолошки противници, који су задржали раније ставове о њеном унутрашњем

режиму, почели су да јој пружају обилну помоћ. Године 1949/50. су и године

велике глади. То је додатна чињеница која Југославију тера у загрљај Запада.

Југославија је тада први пут прешла ту линију челичне завесе. Тито у Лондону

говори да ако дође до рата неће размишљати на коју страну ће стати. Амерички

амбасадор у Београду је изјавио, да је однос према Југославији мотивисан

искључиво хладнокрвним прорачуном обостраних интереса. Интереси Југославије

су били усмерени на тражење било каквог савезника, за пробијање политичке и

економске блокаде у коју је запала. То је повлачило за собом ублажавање

револуционарног догматизма, па су се песме попут: Америка и Енглеска биће земља

пролетерска све више повлачиле из репертоара. До 1949. године спољнополитичка

размена са САД и Великом Британијом је премашила предратну. Почела је размена

и са земљама Јужне Америке. Од земаља Западне Европе су 1948/49. године

добијени трговачки кредити у вредности од близу милијарде динара (Велике

Британије, Француске, СР Немачке). Већ 1950. године је већ свима било јасно да је

враћање Југославије у совјетску интересну сферу немогуће без рата, који је био

мало вероватан, јер мржња је достигла неслућене границе - како су извештавали

западни представници у Југославији. САД су у време сушне 1950. године дале

128

бесплатну помоћ од 68 милиона долара, а Велика Британија 3 милиона фунти.

Године 1951. је одржана Лондонска конференција економских стручњака САД,

Велике Британије и Француске, која је одлучила да владе ових земаља наставе

помоћ Југославији на трипартитној основи. Укупна вредност трипатитне помоћи је

до 1954. године достигла око 500 милиона долара. Кулминација сарадње је била

новембра 1951. године, када је закључен Споразум о војној помоћи са САД, у циљу

јачања одбрамбене моћи Југославије. САД су давале изјаве са највећег нивоа да ће

бранити суверенитет и интегритет сваке нападнуте државе, без обзира на њено

унутрашње уређење.

Југославија је 1950. године примљена за несталног члана Савета

Безбедности ОУН. На предлог југословенске делегације, усвојена је већином

гласова Резолуција УН, којом се осуђују непријатељски поступци владе СССР-а и

њених савезника против Југославије. Помирљив тон резолуције је указивао да је

Југославија спремна на сређивање односа. Примивши војну помоћ са Запада Тито

је знао да је то смртносни загрљај и да ће на дуже стазе условити рушење система

успостављеног 1945. године. Када је схватио да му Запад неће пружити ништа осим

војно-техничке помоћи, Тито покушава да наће један нови излаз и окреће се

Балканском пакту. Броз је у разговору са Черчилом у Лондону 1950. године

нагласио да Југославија неће ући у НАТО, међутим, потписивањем Анкарског

споразума (Уговор о пријтељству и сарадњи) 1953. године са Турском и Грчком

(који је предвиђао сарадњу у очувању суверенитета и интеграцију ових земаља)

Југославија је преузела обавезе према државама чланицама НАТО-а, што се могло

схватити као неформални улазак у овај пакт. Допунски споразум је потписан у

Београду, а тицао се успостављања сталног секретаријата чланица Анкарског

споразума. Уговор о савезу три земље је потписан у Бледу 1954. године и познат је

као Балкански пакт (због промењеног међународног положаја Југославије после

1955. године и сукоба Турске и Грчке око Кипра овај пакт је изгубио вредност).

Тако је Југославија пробила политичке и економске блокаде и потпуно променила

спољну политику и економску оријентацију. Стаљиновом смрћу 5. марта 1953.

године, створени су услови за сређивање односа Југославије и СССР-а. У Москви

полако долази ново руководство, али оно не даје сигнале помирења. Када напокон

129

стиже писмо из Москве, Броз не одговара 53 дана, док на његово одговор Совјети

одговарају врло брзо. Лета 1954. године Југославију је посетила сестра

Џавахарлала Нехруа, која је брату поручивала да обавезно прими Тита. Претходне

године Титу је стигао и позив из Бурме, али није реаговао. Крајем 1954. године

креће посета Индији. У тој тромесечној посети Тито је ослушкивао светске

реакције и избегавао је апослутно помирење са Совјетима. Упркос сређивању

односа са СССР-ом после 1955. године, ипак су односи остали затегнути. СССР је и

даље Југославији прилазио са тачке интересних сфера. На крају XX конгреса

КПСС, 1956. године, Никита Хрушчов је прочитао тајни реферат у коме је осудио

Стаљина и његов начин владавине. Дестаљинизација је, без обзира на постојање и

отпор конзервативног језгра у СССР-у, утицала и на Југославију да смелије приђе

СССР-у. Утицај Југославије и њених дипломатских представника никада није био

толико велик као у доба Хрушчова (Вељко Мићуновић пише о томе у својим

Московским годинама).

Политика несврстаности

Тито је 1950. године први пут поменуо појам активне неутралности

истичући борбу против агресивног рата и политике интересних сфера. Ова начела

мирољубиве коегзистенције могу се наћи у Уговору НР Кине и Индије из 1954.

године (Panch-shila). Појам активне мирољубиве коегзистенције Тито је почео да

разрађује крајем 1954. године. Око окончања рата у Кореји стварало се у ОУН

језгро земаља које су касније постале прве чланице покрета несврстаних.

Југославија почиње да води све активнију међународну политику. У Индији се

стварају принципи покрета несврстаних, које Тито почиње да прихвата и разрађује.

Враћајући се из Индије, Тито је схватио да Индију интересује принцип регионалне

сарадње, само да би могла да контролише Пакистан. Тито потом контактира Марка

Никезића (амбасадора у Египту) да му уговори састанак са Насером, до кога и

долази на броду Галеб. У исто време долази и до смене Ђиласа (кога су западњаци

и ЦИА видели као вођу Југославије). Крајем 1954. године социјалистичке државе

су прекинуле антијугословенску пропаганду, обуставиле су излажење листова

југословенске политичке емиграције и растуриле емигрантске организације.

Почело је са разменом амбасадора, а остварило се потписивањем Београдске

130

декларације 1955. године, када је највиша државна делегација СССР-а (Хрушчов,

Булгањин) посетила Београд. У декларацији су истакнути принципи на којима ће

почивати односи две земље – поштовање суверености, независности, интегритета и

равноправности у узајамним односима и односима са другим државама. То је била

велика дипломатска победа Броза, јер је Хрушчов прихватио самосталан пут

Југославије у социјализам. Истовремено то је био велики пораз совјетске политике.

Хрушчов је доласком у Београд ставио до знања Западу да је Југославија совјетска

интересна сфера. Приликом Брозове посете Москви 1956. године потписана је

Московска изјава, са истим гаранцијама суверенитета и интегритета, али је посебно

наглашавала различитост путева у изградњи социјализма. Године 1955/56. долази

до четири сусрета Броза и Хрушчова (Београд, Москва, Крим и Бриони). Хрушчов

је тражио од Броза да уђе у совјетски лагер, што је Броз одбио, видевши у томе

бодљикаву жицу за Југославију која је већ имала сопствену спољну политику.

Година 1956. је обележена и са две светске кризе – Суецком и Мађарском. Недељу

дана пре Суецке кризе долази до сусрета Броза, Нехруа и Насера на Брионима.

Југославија је тиме директно инволвирана у Суецку кризу. Усвојена је декларација

која је осудила поделу света на блокове и политику доминације. Броз је тада одбио

сусрет са Хрушчовим. Тада Хрушчов без најаве креће на Брионе где је нашао Броза

и са којим води разговор. Након повратка Хрушчова у Моксву, совјетски тенкови

улазе у Будимпешту (октобар 1956). Југославија се изјаснила за помоћ радничко-

сељачкој влади Јаноша Кадара и повлачење совјетских трупа после сређивања

прилика у Мађарској. Стаљинистичке снаге су нападале Југославију за

подстрекивање немира у Мађарској, а давање азила бившем председнику мађарске

владе Имреу Нађу и његовим сарадницима у југословенској амбасади у

Будимпешти још више је затегло односе Југославије и осталих социјалистичких

земаља. Године 1956. и 1957. су и године успостављања добрих односа са низом

социјалистичких земаља. Тај темпо је успорен након Саветовања комунистичких

партија у Москви, где су ставови СКЈ проглашени за ревизионистичке. Совјети су

били незадовољни и Програмом СКЈ, а 1958. године СССР је обавестио владу

ФНРЈ да отказује инвестиционе споразуме из 1956. године. Иако је Југославија

признала НР Кину (1949), дипломатски односи су успостављени тек 1955. године.

131

Након изградње Берлинског зида (1961) кризе у Европи се донекле замрзавају, а у

кризама које су избијале широм света, Тито је схватао да Југославија мора

осигурати своју присутност и да мали народи који нису чланови блокова морају

стално бити присутни у престоницама великих сила. Године 1967. Тито се

приближава Совјетима и почиње интензивнију сарадњу у арапско-израелском рату.

До новог захлађења односа долази након догађаја у Чехословачкој (1968). Тито је

овај напад на Праг схватио као напад на Југославију и у наредним годинама Тито

почиње путовања по Европи и почиње да води нову европски политику.

Југославија је од 1954. године постала стециште државника који су ударили

темеље покрету несврстаних. Цар Етиопије Хајле Слеасије посетио је Југославију

као први страни шеф државе 1954. године. Бандуншка конференција из априла

1955. године осудила је колонијализам и дала подршку борби за независност

новоослобођених земаља. Иницијативу за ову конференцију дао је Нехру. Године

1961. долази до Београдске конференције – самита несврстаних земаља (25

земаља). У Каиру 1964. године долази до друге конференције (47 земаља). На

састанку Тита и Нехруа у Њу Делхију 1966. године учињен је напор да се

активност несврстаних оживи. Тек на трећој конференцији у Лусаки (1970) долази

до стварања покрета несврстаних (54 делегације). Донета су два програмска

документа – Декларација о миру, независности, развоју, сарадњи и

демократизацији међународних односа и Дакларација о несврстаности и

економском развоју. Четврта конференција је одржана у Алжиру (1973) и показала

је даље напоре за јачањем акционе способности несврстаних. Одлучено је да се

образује Фонд солидарности, а у Алжиру је основан Координациони биро. На петој

конференцији у Коломбу (1976), несврстани су потврдили континуитет своје

политике. Тито је последњи пут предводио југословенску делегацију на

конференцији у Хавани (1979). Тито је у овај покрет уложио 15 година и тај нови

свет почиње да доноси капитал Југославији. У те земље је извожено готово 79%, а

увожено само 21%. Југославија је већ тада у великој кризи, са великим

међународним дуговима. На конференцији ЦК СКЈ 1962. године Тито је први пут

поставио питање да ли је Југославија способна да опстане. Тада се доноси одлука

да је самоуправљање нерентабилан систем. Схвата се да се унутрашња криза

132

премошћује једино угледом у свету. Ствара се процес реформи који ће довести до

одласка 400.000 младих људи у иностранство (гастабрајтери). Средином 60-их

година прелазак југословенског друштва из аграрног у индустријско је пропао.

Тада престаје и западна економска помоћ. Помоћ сада почињу да шаљу

гастабрајтери, али задужење Југославије и даље расте. Постављало се и питање

партије, али партија није хтела да се мења. Њени кадрови су били окоштали и

догматски усмерени. Велики проблем се јавио када је требало да се ратна

генерација партијских кадрова (у пуној снази, окоштали, неписмени, трошили су се

на градилиштима и усавршавали уз рад, револуција је за њих била догма) замени

млађом генерацијом (бум је стигао на универзитет 1968. године). Та млађа

генерација је била образована, жељна промена, незадовољна кризом. Међутим, до

очекиване смене није дошло и то ће бити један од шавова на којима је пукла

Југославија. Проблем који је искрсао био је и проблем преобликовања федерације,

нарочито питање Косова. Тито је за време свог живота Косово посетио пет пута и

дао је зелено светло да се, прескачући Србију, крене у преобликовање

југословенске федерације, које је завршено уставним променама 1974. године. У

Србији се тада јавља велики покрет либерализма, нарочито након одласка

Александра Ранковића. Броз је схватио да је решење да се одржи на власти то што

неће дозволити партијским кадровима република да се срећу, а да он координира

између њих. Скршено је хрватско партијско руководство, а потом и српски

либерали.

У време сукоба са ИБ-ом, велику улогу у држави је добила тајна полиција -

УДБ-а, чији се рад одликовао насиљем, безобзирном туртуром и другим

неморалним средствима. Она је радила на борби са унутрашњом ИБ-овском

опозицијом - стварном и измишљеном. Сам помен било чега совјетског

(литературе, заједничке борбе у рату, помоћи у наоружању) могао је довести до

пропасти. Обрачуни са члановима партије су били далеко суровији него са осталим

људима. Репресија је познавала две врсте одговорности: административну и

судску. Административно кажњених је било преко 11.000 хиљада, а судски преко

5.000. Казна се издржавала на Голом Отоку, Светом Гргуру, Угљану, острвима и

затворима (Билећа) у зависности од врсте казне. По злу је посебно запамћен Голи

133

Оток. Административна казна је подразумевала најстрожу изолацију. Нико, сем

полиције није смео знати где се кажњеници налазе, чак ни породица. На Голи Оток

су транспортовани из Ријеке испод бродских палуба, а да нису знали ни где их

воде. Прва група кажњеника је стигла на пусто острво 1949. године. Најтежи

кажњеници су били у радилишту званом Манастир, где су товарили камен у

дробилицу. Људи су физички сламани, а психички им је испиран ум. Тражило се да

признају да су непријатељи и агенти - НКВД. Доживљавали су шиканирање

поправљених сукажњеника. Премлаћивања су се смењивала даноноћним клечањем,

недозвољавањем да се седи или спава. До 1954. године није им дозвољена никаква

посета ни примање пакета. Жене су биле у посебним логорима. Преживели

логораши се и данас стиде да говоре о својим патњама.

И у време сукоба са ИБ-ом руководство КПЈ није одустало од извршавања

петогодишњег плана (он је само продужен за једну годину). Једну од форми

мобилизације унутрашњин новчаних средстава представљали су народни зајмови.

Увођење области 1949. године значило је јачање централизације, а не

децентрализације. Стварање области је образложено као степеница између

република и среза. Исте године створен је и Организациони биро ЦК КПЈ, кога су

чинили људи који су покривали одређене ресоре (војска, власт, спољни послови,

идеологија, кадровска проблематика, Синдикат, Народни фронт).

Милован Ђилас

Милован Ђилас рођен је 1911. године у селу Подбишће код Колашина.

Након смрти свога оца, одлази у Беране где завршава основну школу и гимназију.

За време похађања гимназије активно се бавио писањем поезија и песама. Милован

Ђилас се за време гимназијских дана све више опредељавао за раднички покрет у

земљи. После завршетка гимназије, одлази у Београд где почиње да студира

филозофију и право на Београдском универзитету 1932. године. Тада се повезује да

илегалном Скојевском организацијом и врло брзо постаје члан СКОЈ-а, септембра

1932. године. За време студија, активно је радио и као скојевски повереник на

штампању, писању и растурању пропагандног материјала. Крајем 1932. његову

активност запазило је и чланство КПЈ, па је Милован Ђилас априла 1933. године

примљен у КПЈ. За време велике провале комуниста у Београду, полиција га је

134

ухапсила у августу 1933. године. За време свог боравка у Сремској Митровици,

Милован Ђилас је успео да преведе три романа Максима Горког и десет његових

приповедака, на два џака тоалет-папира јер му није било дозвољено коришћење

папира. За време робије написо је роман Књига о Његошу. Помилован је и из

затвора је изашао почетком 1936. године. Наставио је да се бави комунистичком

пропагандом. Тито шаље директиву да се Милован Ђилас нађе на партијском

саветовању у Загребу почетком 1938. године. На састанку у Загребу, Милован

Ђилас је добио од Тита задатак да организује слање добровољаца за Шпанију. Исте

године је био изабран у Централни комитет Комунистичке партије Југославије. У

мају 1939. учествује на Земаљској конференцији као делегат из Србије, а почетком

1940. године Милован Ђилас је примљен у Политбиро ЦК КПЈ. За време

приступања Тројном пакту и првих народних незадовољства, Тито шаље Ђиласа у

Београд да извештава Партију о народним утисцима. У Београд стиже са својом

женом Митром Митровић, са којом је заједно пошао у рат касније. Милован Ђилас

учествује на састанку Политбироа ЦК КПЈ 4. јула 1941. године када је одређен за

опуномоћеног делегата ЦК за Црну Гору. На њега су пренешена изванредна

овлашћења по партијској и војној линији, с правом смењивања руководства и с

правом кажњавања. Као члан Политбироа, аутоматски је изабран и за члана

Врховног штаба. Одмах је отишао у Црну Гору и заједно са капетаном Арсом

Јовановићем организовао устанак. За време устанка у 1941. години стално се

налази са Врховним штабом. Имао је задужење за пропагнадни рад и учествовао је

у уређивању листа Борба у ослобођеном Ужицу. Заједно са Митром Бакићем

дочекао је прву енглеску војну мисију коју је предводио капетан Двејн Хадсон у

Петровцу на Мору. Заједно су га одвели у партизански Врховни штаб у Ужицу.

Повлачио се заједно са Врховним штабом према Златибору, па даље у Санџак. У

тренуцима малаксавања партизанског покрета после прогона из Србије, Милован

Ђилас ради на уједињавању и на још већем ангажовању бораца за даље борбе. Тек

у марту 1942. године поново одлази у Црну Гору, у којој се у међувремену

распламсао партизанско-четнички грађански рат. Радио је и на уређивању органа

ЦК КПЈ "Пролетера", израђивао је Билтене Врховног штаба, радио је на радио-

станици Слободна Југославија. За време операције "Вајс" и "Шварц" повлачио се

135

заједно са Врховним штабом. Половином 1944. послат је на челу мисије Врховног

штаба заједно са генералом Велимиром Терзићем у Москву. Добио је чин генерал-

лајтнанта и имао је задатак да као политичар прикаже ситуацију у Југославији.

Априла 1945. Ђилас и Тито одлазе у Москву на потписивање уговора о

пријатељству и узајамној помоћи Југославије и СССР-а. На отварању Коминформа

у западној Пољској, Милован Ђилас, заједно са Едвардом Кардељом је

представљао КПЈ. Почетком 1948. године Ђилас добија позив из Москве да

учествује у неким дискусијама око Албаније. Мисија Ђиласа у Москви је трајала до

марта 1948. године, када се вратио у Београд. За време борбе са Информбироом,

Милован Ђилас је био стално са Партијом, учествовао је на свим Пленумима и

седницама. Почетком 1953. године је изабран за председника Народне скупштине

ФНРЈ. Милован Ђилас је почео у Борби од 11. октобра 1953. године да објављује

своје чланке о најсложенијим питањима Партије, њене реформе и будућег развитка

Југославије. Било је укупно 17 оваквих чланака који су осим у Борби излазили и у

листу Нова мисао. Ђиласови чланци су изазвали велику дискусију у Савезу

комуниста Југославије и у најширим масама. Нарочито је био упечатњив последњи

Ђиласов чланак под називом Анатомија једног морала. Ђилас је њиме отворено

напао комунизам као систем, само у увијеној форми. У Београду је 16. и 17. јануара

1954. одржан Трећи ванредни пленум ЦК СКЈ посвећен Миловану Ђиласу. Тако је

и једна тачка дневног реда добила назив Случај Милована Ђиласа и питање

провођења одлука VI конгреса СКЈ. Пленум је отворио Тито и јавно критиковао

Ђиласова писања. Истакао је да Ђилас заправо напао Савез комуниста, да је

покушао да изазове анархију, да је проповедао чисту демократију и тако срозао

Савез комуниста. На седници је искритикован и Владимир Дедијер јер је као

уредник Борбе радио на уређивању Ђиласових чланака. На крају заседања Ђилас је

изашао за говорницу и није ни бранио, ни нападао себе. Једноставно, знао је шта га

чека. Пленум је донео одлуку да су схватања Милована Ђиласа у основи противна

политичкој линији усвојеној на VI конгресу СКЈ, па је тако Ђилас изазвао забуну и

конфузију у целој Партији, изоловано деловао против Партије и тиме покушао да

разбије идејно јединство целог Савеза коминиста. Зато је Пленум искључио

Милована Ђиласа из ЦК СКЈ и удаљио га са свих функција у Партији и казнио

136

последњом опоменом. Децембра 1954. Ђилас даје интервју у коме каже да земљом

владају највећи реакционисти. Због тога се покреће тајни судски поступак у

Београду, где је изведен и Владимир Дедијер, као симпатизер Ђиласа. Ђилас је

осуђен на условну казну затвора од једне и по године, као и Дедијер. Ђилас 13.

јануара 1955. године подноси писмену оставку на дужност председника Народне

Скупштине ФНРЈ, када је образложио да се од тада више не сматра чланом СКЈ и

да по својој вољи иступа из чланства. И поред изречених опомена, Ђилас објављује

своје ново дело Нова класа и анализа комунистичког система. Деловање Милован

Ђиласа у тренутку када се више није налазио ни на једној функцији у земљи било је

везано искључиво за писање. У време почетка Мађарске револуције против

комунизма, Милован Ђилас у свом интервју 24. октобра 1956. године јавно

подржавао револуцију. Након тога је стављен под полицијску присмотру, а 27.

новембра суд га је због антијугословенске делатности осудио на три године

затвора. Казну је издржавао у Сремској Митровици. На слободу је пуштен

почетком 1958. године. По пуштању из затвора, наставио је са антикомунистичком

пропагандом. Тада је завршио и своју књигу Несавршено друштво, где је

комунизам упоређивао са Моровом утопијом. Ђилас је 1961. године написао књигу

којој је дао наслов Разговори са Стаљином. Због свог антикомунистичког

деловања, по други пут је ухапшен 7. априла 1962. Убрзо је изведен је пред

Окружни суд и осуђен на 13 година затвора и ограничење грађанских права у

трајању од пет година. Ђилас је своју казну поново издржавао у Сремској

Митровици. За време издржавања затворске казне, написао је већи број рукописа и

свакодневно је водио свој дневник. У затвору је завршио своје дело Разговори са

Стаљином и роман Црна Гора, опширнију књигу о Петру Петровићу Његошу и др.

Из затвора је изашао 31. децембра 1966. године. Средином 1968. године

југословенске власти су дозволиле Ђиласу и његовој жени да отпутују у

иностранство. Ђилас је отишао прво у Енглеску, затим у САД, Аустрију и Италију.

Подржао је Велике студентске демонстрације 1968. године у Београду и писао по

новинама о томе. Из Eнглеске је отпутовао у Сједињене Државе. У Америци је

боравио око два месеца, углавном на универзитету Принстон као гостујући

професор. Након краћег задржавања у Аустрији и Италији, Ђилас се поново враћа

137

у Београд. Почетком 1970. године изречена му је забрана путовања због критика на

рачун СКЈ и читавог партијског руководства у земљи. Изненада је умро у своме

стану 20. априла 1995. у Београду. Сахрањен је у породичној гробници у своме

селу Подбишће, уз црквене обреде. Осим политике, бавио се и писањем књига.

Најзначајније су: "Бесудна земља", 1958. године (на српском 2005.), "Нова Класа",

Лондон, 1961. године, "Разговори са Стаљином", Београд, 1962. године, "Сећење

једног револуционара", Оксфорд, 1973. године, "Дружење са Титом", Лондон, 1981.

године, "Тамница идеја", Њуjорк, 1984. године, "Пад нове класе", Београд, 1998.

године. Ђиласова књига "Нова класа" је од стране Њујорк Тајмса увршћена у 100

најзначајнијих књига у ХХ. веку, а тираж је износио три милиона примерака.

Ђиласове књиге су биле дуго забрањиване у Југославији и у осталим

социјалистичким државама. Анатема је скинута почетком деведесетих, а академик

Матија Бећковић је био један од оних који су се залагали да се исправи ова

неправда према Ђиласу. Милован Ђилас је за време затвора лишен Ордена

народног хероја, који је добио крајем 1945; Војни суд му је одузео чин генерал-

пуковника ЈНА у резерви, а Суд части сва одликовања које је добио као заслуге из

рата.

Самоуправљање

Прелаз на самоуправљање или тзв. радничко управљање привредом је

извршен у време сукоба са ИБ-ом, када је све совјетско постало омрзнуто и када се

тражио сопствени или самостални пут у социјализам. Идеја о самоуправљању је

никла у највишем партијском руководству: Ђилас, Кардељ, Кидрич, Броз. Ђилас и

Кардељ се разилазе око питања код кога је никла ова идеја. Исто тако, њихове

хронологије се битно разликују – док Кардељ говори о пролећу 1949. године (што

је прерано), Ђилас говори о пролећу 1950. године (што је свакако прекасно), јер су

и пре тога били уведени раднички савети као екперименталан облик. Ђилас је био

један од највећих критичара дегенерисаног совјетског система, указујући на

бирократизам и свемоћ државе. У време највећег сукоба са ИБ-ом, требало је

напустити моделе преузете од СССР-а, тј. одбацити администрирање привредом,

смањити улогу државе смањењем бирократије, изградити потпуно нов систем -

непознат у историјском развитку. То је био својеврсан експеримент. Говорило се да

138

уместо административног социјализма треба створити слободни социјализам. Овај

процес је започео спуштањем надлежности, односно преношењем овлашћења на

ниже органе.

Главни орган самоуправљања (радничког управљања привредом) је требало

да буду - раднички савети. У првој фази самоуправљања је предвиђено да се они

образују само у већим државним предузећима. Тако би и државна предузећа

постала друштвена, јер њима не би управљала држава већ делови друштва

(радници у саветима). Упутство о оснивању и раду радничких савета потписали су

Ђуро Салај и Борис Кидрич 23. децембра 1949. године. Први раднички савет од 13

чланова је изабран већ 31. децембра 1949. године у фабрици цемента Првоборац у

Солину код Сплита. У току 1950. године раднички савети су уведени у 215

предузећа (око 500 савета).

Самоуправљање је озакоњено јуна 1950. године, када је НС ФНРЈ донела

Основни закон о радничком управљању предузећима - регулисано је питање

процедуре: општи, непосредни и тајни избори за радничке савете и њихове управне

одборе. У ове органе је изабрано преко 150.000 радника и службеника. Броз је том

приликом у Скупштини критиковао систем државног управљања, који је

некритички усвајан из совјетских искустава, а који је омогућио држави да врши

контролу државе над свим сферама друштвеног живота - од привреде и села, до

културе, науке и уметничког стваралаштва. Рекао је да се мора спречити процес

подржављавања друштва. Бирократизам је жигосан као највећа претња

социјализму. Позивало се на Маркса, Енгелса и Лењина, а нападано је Стаљиново

скретање.

Раднички савети су имали 15 до 120 чланова, а у предузећима са мање од 30

људи, читав колектив је био раднички савет. Чланове радничких савета бирали су

радни колективи општим, непосредним и тајним гласањем. Изборни мандат је био

годину дана (касније продужен на две године). Раднички савет је одлучивао као

колективни орган, доносио је најважније одлуке за рад предузећа: производне

планове, правила, закључке о пословању, бирао и опозивао чланове управног

одбора. Самоуправљање је принципијално одбацивало улогу државе у руковођењу

привредом. У стварности, самоуправљање радника је било симболично (радници су

139

управљали свим осим новца који зараде), а држава је и даље планирала производњу

и управљала њом - о чему сведочи и задржавање петогодишњег плана. Увођење

самоуправљања је пратило преношење послова са савезног на републичке и са

републичких на локалне управе. Овај процес је називан децентрализација и

дебирократизација. Око 100.000 државних и партијских чиновника је премештено

на привреду и локалну управу, али ово није било смањивање, већ само пресељење

администрације. То је водило дезинтеграцији земље, јер се све више гледало на

републичке и покрајинске интересе, него на интересе целине, јер су се стварале јаке

републичке бирократије.

Брионски (четврти) пленум

Почетком 60-тих година међународни положај Југославије је био стабилан,

готово идеалан. Оба блока су признавала суверенитет и интегритет земље, а Броз је

повео светску политику, тј. политику несврстаности, у којој је Југославија имала

водећу позицију - што је било у нескладу са њеном снагом, величином и

унутрашњом стабилношћу. Унутрашња криза је међутим била дубока, истовремено

државна и партијска, политичка и економска, дрштвена и морална. У

самоуправљање, које је постало фетиш, догма, светиња, није се смело дирати, иако

је промена била хитно потребна. Самоуправљање је стагнирало. Присвајање вишка

производње је и даље било у рукама државе (федерације - 40%, република 10%,

нижих администрација - 20%). Расподела друштвених производа је изазивала свађу

република. Страх од слободних тржишта изазивао је нервозне реакције

бирократије, забринуте за сваку акумулацију капитала ван државне контроле.

Друга страна кризе је била у процесу конституисања република као самосталних

друштвених, економских и политичких заједница. Развија се тзв. републички

национализам и мањак свести за интересе целе заједнице. Криза је погодила и саму

партију СКЈ. Поларизовала се по питању сопствене улоге у друштву и

организације. И док је унутрашња криза добијала џиновске размере, на површини је

владао социјални мир, привид хармоничних међурепубличких односа, задовољство

малог човека повећаним животним стандардом и свешћу да је будућност извесна.

На затвореној седници ЦК КПЈ 1962. године Броз је осудио децентрализацију која

140

добија карактер дезинтеграције земље. Поставио је кључно питање: Да ли наша

заједница може да опстане, или ће се распасти.

У партијском врху су постојале две струје. Једној је правац давао Кардељ и

она се номинално залагала за очување самоуправљања и самоопредељења народа,

номиновно је водила будућем конфедеративном уређењу. кардељ је говорио да

заједничких интереса има довољно за очување јединства земље (на постојећим

принципима). То је била углавном словеначка концепција. Кадрови из Србије, али

и већине других република су била за ограничено самоуправљање и

централистичку федерацију, као и за водеће место Партије у друштвеном животу -

што је било делимично враћање совјетском узору. Ранковић је изјавио да у том

тренутку свако гледа свој интерес, своју републику, и од одлука републичких органа

спроводи само оно што је у складу са тим интересима. Он се залагао за јединство

у Партији, као оно после 1937. године, јер су републичке и покрајинске власти биле

носиоци политике која угрожава јединство државе. Кардељ је говорио да би

инсистирање на централизму испровоцирало јачи републиканизам. Броз је 6. маја

1962. године изашао пред јавност говорећи о аномалијама друштвеног развоја - у

Сплиту пред око 15.000 људи. Рекао је да ниједна наша република не би била

ништа да нисмо заједно. Рекао је да морамо стварати своју југословенску

социјалистичку историју, не дирајући у право република да очувају своје

традиције, али не на штету читаве заједнице. Ипак, преношењем капитала са

федерације на републике, моћ центра је додатно ослабљена, а федералних јединица

ојачана.

Устав из 1963. године, којим је Броз поново проглашен за председника

републике, доносио је наводни компромис. Име државе је промењено у СФРЈ,

територија државе је проглашена јединственом, сачињеном од територија

социјалистичких република, о питањима равноправности народа и република,

повреди уставних права република расправљало је Веће Народа (Савезно Веће),

које је било једно од 5 већа у структури Савезне Скупштине (Привредно веће,

Просветно-културно веће, Здравствено-социјално, Организационо-политичко).

Спољна политика, јединство привредног система и прерасподела друштвених

производа, монетарни систем и још неке надлежности су биле надлежности

141

федерације. Аутономна Косметска област је добила им АП Космет. АП су добиле

велики степен аутономије у оквиру Србије, а од 1974. године ће се изједначити у

надлежностима са републикама. СР су проглашене територијално политичким

целинама (у којима се остварује самоуправљање) и њихове границе се нису могле

мењати без пристанка њихове републичке Скупштине. Два дана након усвајања

Устава, Скупштина Србије је изгласала устав СР Србије, што су учиниле и друге

републике, а АП су донеле статуте. Сви су ови државни акти потврдили

суверенитет радног народа путем самоуправљања. Тако је и започео процес

дезинтеграције Југославије, на републичко-покрајинској основи, који ће се

наставити усвајањем уставних амандмана 1967, 1968 и 1971. године, а који ће

кулминирати доношењем Устава СФРЈ 1974. године, који ће од федерације

створити конфедерацију. Отварање националног питања на VIII Кнгресу СКЈ 1964.

године, привредна реформа – 1965. године и Брионски пленум који је довео до

уклањања Ранковића 1966. године биле су етапе у том процесу.

Покретање националног питања на VIII Кнгресу СКЈ 1964. године, и

помињање питања великодржавног хегемонизма и бирократског централизма,

суштински је демантована тврдња да је после рата, укидањем тзв. великосрпске

хегемоније и братством и јединством национално питање трајно решено. Броз је

тада поменуо да има неких који путем бирократског централизма желе да створе

вештачку југословенску нацију и да то треба сузбити, јер изазива реакцију

републичког национализма који су такође штетни. У суштини је тиме Броз подржао

самостални наступ СР-а и АП-а, јер је циљ његове критике био бирократски

централизам. Тако је Кардељова концепција у суштини превладала. Привредна

реформа 1965. године је представљала покушај дестаљинизације, удаљавањем

државе од управе над привредом, али је она у суштини значила удаљавање

федерације од управе привредом, али не и СР-а и АП-а. Пут у привредну реформу

је био тежак, јер је добар део пројекта (јадранска магистрала која је ишла кроз

Словенију и Хрватску) финансиран из савезног буџета. Броз је био за реформу, за

коју се изјаснио и Ранковић, али је скретао пажњу на претњу национализма. У

питању је била нова реформа која је афирмисала државност република и водила ка

конфедеративном уређењу. Кардељ је говорио да се народи Југославије нису

142

ујединили због Југославије, већ због социјализма, а залагао се да у даљем развоју

свака СР располаже сопственим дохотком. Кардељ је сматрао да ће Србија бити

највећи противник децентрализације, јер су у њој сконцентрисани савезни

фондови, а далеко мањи неразвијене републике, које су страдале од сиромаштва,

ако се укине савезна расподела. Броз и Кардељ су ломили сваки отпор

децентрализацији, која је одговарала развијеним републикама (Словенија,

Хрватска) које су је безрезервно подржавале. Кардељ се није плашио

национализма. Привредна реформа је дала катастрофалне резултате. Капитал се

концентрише у рукама банака и предузећа, индустријска производња пала је три

пута, 400.000 мозгова напустило је земљу, незапосленост се повећала. Око

расподеле савезног капитала почеле су републичке борбе.

Поделе око питања реформе федерације, реформе привреде, реформе

Партије, експлодирале су средином 1966. године у беспоштедни сукоб. На удару се

нашла СДБ, оптужена да се ставила изнад СКЈ и државе. Суштина сукоба ипак није

била у деформисању СДБ, већ у нерешивим разликама по пгледу дршштвено-

економског и политичког развоја државе. Демонтажа СДБ јесте ишла ка

прокламованој демократизацији, али је истовремено лишила федерацију важног

ослонца, ишла на руку републичком и покрајинском парламентаризму. Разбијање

јаке федерације и дробљење земље је овим потезом осигурано. Ранковић и његове

присталице нису били ни великосрпски националисти ни југословенски унитаристи

- за шта су окривљени. Сматрали су да јак државни центар води рачуна о

интересима Југославије као целине, као и интересима њених народа. Тако су

афирмисали јаку државу насупрот самоуправљању, кочили нове погледа на

национално питање, остајући верни идеји братства и јединства. Стога су кочили

промене федерације.

Брионском пленуму претходило је неколико седница ЦК КПЈ, на којима је

постепено обелодањен сукоб. Афера са прислушкивањем највиших државних

функционера послужила је као повод за формирање Комисије за испитивање рада

СДБ. Броз је указао на стаљинистичке деформације у њеном раду. Броз је водио

рачуна да обрачун са СДБ не добије антисрпско тумачење. Гледао је да што више

функционера из Србије нападне Ранковића за шовинизам како би ствар

143

индивидуализовао. На седницама ЦК КПЈ је стављано до знања да је СДБ потпао

под утицај појединца, који је службу начинио силом изнад друштва и дрштвене

контроле. Петар Стамболић је тврдио да је СДБ постао држава у држави. На

седници Извршног Комитета ЦК СКЈ, којој је председавао Броз, јуна 1966. године

образована је Комисија са задатком да испита рад Службе државне безбедности.

Под вођством Крсте Црвенковског, Комисија је поднела извештај на пленуму ЦК

СКЈ на Брионима 1. јула. Оптужени су за злоупотребу дужности Светислав

Стефановић и Александар Ранковић. Сам Ранковић је био изненађен условима под

којим је пленум одржан, на усамљеном острву које је контролисала војска, добио је

материјал тек касно увече, уочи седнице, а и примљен је доста хладно. Тито је у

уводној речи навео да се погрешило што је државна безбедност од настанка била

препуштена самој себи. Ранковић је на критике изјавио да осећа само моралну

одговорност, што није обратио више пажње на непријатељску делатност

појединих неморалних људи, па је своје дужности ставио на располагање. Оставка

је прихваћена, а Стефановић је избачен из ЦК и СКЈ. Броз се у форми кајања

осврнуо на 1962. годину јер нису спознати прави узроци за кризу федерације.

Ранковићевштина се одмах нашла на удару ЦК СК Србије. Прихваћен је предлог

Спасеније Бабовић да се Ранковић искључи из СКЈ. Посебно је указано на

великосрпски шовинизам који је фаворизован на Космету. То је доказивало да је

смена била из политичких мотива, а да је шокантна прича о прислушкивању била

декор за јавност. Познато је да је Ранковић био одан Брозу. У време II светског

рата, под именом Марко, није се одвајао од њега. Био је близак и са Ђиласом до

његовог пада. Ранковић се сматрао кадром највеће републике (Србије), према којој

су у целом послератном периоду гајене извесне резерве, због наводног унитаризма

или саме могућности његове појаве, који би значио изједначавање Србије и

Југославије. Ранковић је постао жртва због става о неопходности задржавања

централизоване федерације. Америчка штампа је писала о њему као Брозовом

наследнику. Оптужен је да се с почетка 60-тих година почео борити за власт

методама присмотре и прислушкивања водећих руководилаца, укључујући и

најинтимније детаље (прислушкивање Броза и Јованке). Назвали су генијем

ситница. Ранковић је од пада до смрти 1983. године живео повучено, не мешајући

144

се у политику. Није изведен пред суд, јер је Броз сматрао да би то имало своју

непријатну страну. Кад му је шиптарска делегација (Фадиљ Хоџа) изразила своје

незадовољство поводом тога, Броз им је рекао да се ништа не брину, јер Ранковић

неће васкрснути.

Реформа федерације у знаку политичких криза

Упоредо са борбом за самоуправљање, демократизацију друштва и

реорганизацију Партије текло је и преуређивање југословенске федерације. Савезна

администрација нашла се 1967. и 1968. године под јаким притиском Извршног већа

Сабора СР Хрватске и њеног руководства. Низом мера од 1964. до 1968. године

федерација је почела да федерира. Борба у врху завршена је падом Александра

Ранковића, а уставни амандмани су јачали државност република и ширили

надлежност покрајина. Једна од почетних промена била је поновно увођење Већа

народа, као општенадлежног већа у Савезној народној скупштини. Ограничено је

право учешћа федерације у финансирању инвестиција. Допунским одредбама

(1968) Веће народа је потпуно осамостаљено. Покрајине су постале конститутивни

елемент југословенске федерације. Нове уставне промене из 1971. године створиле

су основу за доношење новог устава (1974). Целовитије је изражен положај

радничког народа. Функције федерације су знатно смањене у области инвестиција

и законодавства. Органи федерације – Веће народа, Председништво СФРЈ и

Савезни извршно веће образовани су на бази паритета. Федерација је после уставне

реформе могла да функционише само договарањем и споразумевањем република.

Прву маркантну манифестацију национализма представља Декларација о

положају и називу хрватског књижевног језика (марта 1967). Конципирана је у

Матици Хрватској, а међу потписницима је био и Мирослав Крлежа. Убрзо је

декларацију осудио ЦК СК Хрватске као политички реакционарни акт усмјерен

против братства и јединства. Тражило се да се уставним путем уреди једнакост и

равноправност четири књижевна језика – словенског, српског, македонског и

хрватског. Декларација је наравно осуђена као акт лингвистичког национализма и

поништавала је закључке Новосадског договора (1954), који је предвиђао да је

народни језик Срба, Хрвата и Црногораца један језик, али са два изговора –

екавским и ијекавским. Друштво књижевника Србије је на хрватску Декларацију

145

одговорило Предлогом за размишљање. На седници ЦК СК Хрватске (1970)

самоницијативно је разматран унитаризам као главна политичка опасност.

Одбачене су и критике о порасту хрватског национализма и његовој агресивности.

Хрватско руководство је почело да тражи укидање капитала централизованог у

федерацији. Тако су прве националистичке пароле везане за наводну економску

неравноправност Хрватске. Односи у федерацији су све теже усклађивани јер се

радило о шест република и две покрајине, док се моћ савезног апарата распадала.

Политичка криза СКЈ се нарочито заоштрила у пролеће 1971. године, када је део

хрватског партијског руководства јавно оптужио унитаристичко-централистичке

снаге за заверу против СР Хрватске. На то је Тито одговорио сазивањем

Седамнаесте (Брионске) проширене седнице Преседништва СКЈ. Међутим,

потцењивање националистичке опасности у највишем хрватском руководству

омогућило је нарастање и конституисање масовног националистичког покрета

(МАСПОК). Националистичке снаге окупљене око Матице Хрватске

подстрекивале су еуфорију национализма. Група у ЦК СК Хрватске на челу са

Савком Дабчевић-Кучар користила је ситуацију за своје наметање у плими

национализма који је изазивала. Група је господарила штампом и осталим

средствима информисања. Тражено је отцепљење Хрватске и истицана теза да

Србија експлоатише Хрватску (коришћена је анализа Рудолфа Бићанића из 1938.

године). Тито је својом изјавом у загребачком хотелу Еспланада још више истакао

позитивно расположење и политичко опредељење народа и СК Хрватске, што је

још више појачало испаде. МАСПОК је неочекивано овладао и Далмацијом. Почео

је и штрајк на Свеучилишту. Сукоб је решен на седници Председништа СКЈ, на

којој је СК Хрватске примио критике, а из СК Хрватске је искључен већи број

чланова.

У Србији се под вођством Марка Никезића, председника ЦК СК Србије,

формирала једна друга врста опозиције. Руководећа група је као највећу опасност

оценила бирократски централизам који прети да угуђи демократију. Српски

политички кругови су продор национализма у Хрватској доживљавали као

директно угрожавање српског народа у Хрватској и лабављење темеља Југославије.

146

Интервенцијом СКЈ и Тита решен је и овај спор, а Марко Никезић, Латинка

Перовић и други функционери су поднели оставке.

Нови устав (1974) и Десети конгрес СКЈ прихватили су концепцију

самоуправљања засновану на удруженом раду (ОУР).

147