Prof. dr Jelena FilipovićMetodika nastave španskog jezikaJanuar 2008.

UVOD

1. Kako učimo strani jezik (osnovni teorijski postulati i komunikativna nastava stranih jezika)

učenje/usvajanje

L1, L2, L3, itd.

osnovna pretpostavka savremene teorije učenja/usvajanja L2: do procesa učenja/usvajanja dolazi isključivo u određenom socio-lingvističkom okruženju.

Naime, kako bi učenici započeli i unapredili proces učenja starnog jezika, mora da im se ponudi određena količina jezičkog materijala koji oni moraju prvo prepoznati (identifikovati glasove, reči i duže strukture i shvatiti da se one razlikuju od struktura njihovog maternjeg jezika), a potom i razumeti, odnosno prepoznati njihovo značenje.

Konačno, učenici treba da budu u stanju da kroz sopstvenu produkciju ilustruju poznavanje svih aspekata jezika koje uče (naravno, na različitim nivoima kompetencije u zavisnosti od dužne trajanja procesa nastave i učenja).

jezik je nemoguće razdvojiti od društvene akcije i komunikacije,

dakle, za pravilno razumevanje kako procesa učenja jezika, tako i razvoja kognitivnih funkcija uopšte, neophodno je prepoznati značaj i sadržaj socijalnog konteksta.

Drugim rečima, jezik se uči kroz proces prenošenja značenja koji se usredsređuje na komunikaciju, prikupljanje i razmenu informacija na određenu temu, a nikako kroz puko navođenje i memorisanje reči i gramatičkih struktura van konteksta. Kroz društveni čin u kome se koristi jezik koji uče, učenici dobijaju sve informacije o istom, fokusiraju se na određeni aspekt jezičke strukture i upotrebe i tako sebi obezbeđuju lingvistički materijal za nastavak procesa učenja.

Ako se složimo da bez socijalne interakcije nema ni učenja bilo kog jezika, možemo da izvedemo narednu logičnu pretpostavku da nastava stranih jezika takođe treba da predstavlja socijalni čin, čije kulturne, političke, ekonomske, itd. aspekte ne smemo zanemariti.

1

Sa stanovišta teorija učenja, u tom smislu, možemo govoriti o opštem zaokretu od kognitivnih i razvojnih teorija ka konceptu socijalnog učenja kroz saradnju u kome su učenici i profesori saradnici angažovani na projektu uspostavljanja i unapređenja interakcije. Istraživanja ukazuju da relevantne, smisaone komunikativne aktivnosti stvaraju kontekst u kome se unapređuju mogućnosti za učenje jezika, jer učenike potreba da prenesu značenje stimuliše da maksimalno koriste i kombinuju lingvističke resurse koje već poseduju i/ili da testiraju funkciju pretpostavljenih sredstava stranog jezika koje tek treba da nauče.

Dakle, možemo govoriti o holističkoj nastavi stranih jezika koja je usmerena na socijalnu interakciju (kroz rad u učionici koji se bazira na grupnom ili individualnom rešavanju problema, potrazi za informacijama i manje ili više kompleksnim zadacima u kojima je uvek jasno određen kontekst, procedura i cilj) koja u mnogome unapređuje kvantitet jezičkog materijala koji je, rekli smo, neophodan uslov za bilo koje učenje jezika.

Drugim rečima, insistiramo na značaju i prednostima tzv. komunikativno-interaktivne paradigme u nastavi stranih jezika, koja, između ostalog, uključuje i sledeće komponenete:

[…] usvajanje jezičkog sadržaja kroz ciljano i osmišljeno učestvovanje u društvenom činu

[…] poimanje nastavnog programa kao dinamične, zajednički pripremljene i kontinuirano ažurirane liste zadataka i aktivnosti

[…] nastavnik je tu da omogući pristup i prihvatanje novih ideja […] učenici se tretiraju kao odgovorni, kreativni, aktivni učesnici u društvenom

činu […] udžbenici postaju resursi […] učionica postaje prostor koji je moguće restruktuirati iz dana u dan

Primenom gore navedenih principa, učenje jezika se pretvara u potragu za značenjem koja se obavlja u kontekstu kreativne saradnje sa ostalim učesnicima u procesu učenja/nastave .

Svi gore navedeni principi kojima se objašnjava, olakšava i unapređuje proces učenja jezika mogu se sprovesti kroz komunikativnu nastavu stranih jezika (KNSJ),

KNSJ prepoznaje i uključuje kulturno i sociološki relevantne elemente, i predstavlja izraz shvatanja komunikacije kao smisaone aktivnosti, odnosno shvatanja uloge jezičkih funkcija, ili upotreba, u izražavanju, tumačenju i razumevanju značenja.

2

KNSJ se bazira na razumevanju prirode komunikativnost procesa i na različitosti komunikativnih normi koje variraju od jednog konteskta do drugog.

Osnovne karakteristike komunikativne nastave stranih jezika su sledeće:

Nastava stranih jezika bazira se na shvatanju jezika kao sredstava komunikacije, odnosno kao društvenog oruđa koje govornici koriste da prenesu značenje; govornici komuniciraju sa nekim, o nečemu i sa određenim ciljem, kako u usmenom tako i u pisanom obliku. Ovime želimo reći da se strani jezik u učionici ne pojavljuje kao nekakav izolovan fenomen kome se posvećujemo kroz duga i manje ili više teorijska objašnjenja na maternjem jeziku učenika, već kao sistem koji deca treba da prepoznaju kao funkcionalan medijum za primanje i prenošenje informacija koje su od značaja za proširenje njihovog sistema znanja i umenja. To takođe znači da strani jezik treba da se pojavi kao sredstvo komunikacije u učionici od prvog dana i od prvog susreta sa učenicima, jer je govor nastavnika u prvim fazama učenja jedan od ključnih izvora jezičkog materijala koji učenicima omogućava započinjanje i unapređenje procesa učenja.

Različitost društvenih situacija, kulturnih okruženja i individualnih karakteristika korisnika jezika jedan je od osnovnih postulata komunikativne nastave stranih jezika. Drugim rečima, kultrurni kontekst je od presudnog značaja u oblikovanju govornikove komunikativne kompetencije, kako u prvom/maternjem, tako i u svim drugim jezicima koje uči. Dakle, učenicima bilo kog stranog jezika potrebno je obezbediti i socio-kulturni kontekst u kome se taj jezik govori, kao i pratiti i zadovoljavati njihova lična interesovanja i potrebe. Na primer, učenicima 1. razreda osnovne škole sasvim je opravdano predstaviti najznačajnije junake iz crtanih filmova koji su popularni na području zemlje ili zemalja čiji jezik uče, navesti njihova imena u stranom jeziku i, ukoliko je to moguće, porediti ih sa odgovarajućim junacima popularnim u nas.

Kompetenicija učenika stranog jezika meri se relativnim, nikako apsolutnim kriterijumima tačnosti iskaza. Ishode nastave stranog jezika, odnosno, postignuća učenika na kraju određenog nastavnog ciklusa, potrebno je veoma precizno definisati u skladu sa količinom inputa, odnosno jezičkog materijala kome su izloženi u procesu nastave/učenja, koji uključuje i broj sati koje provede u kontaktu sa jezikom. Takođe je neophodno uzeti u obzir stepen psiho-kognitivnog razvoja dece datog uzrasta i individualne karakteristike svakog od učenika. Tek onda moguće je objektivno proceniti njihov napredak i ocenu odnosno evaluaciju pretvoriti u još jedan od mehanizama kojima se podstiče motivacija za učenje.

Više varijeteta ciljnog jezika mogu poslužiti kao lingvistički modeli za nastavu i učenje stranog jezika.

3

Neophodno je da učenici koriste strani jezik u različite svrhe u svim fazama usvajanja: slušanje i govorenje na stranom jeziku ključni su preduslovi za postizanje napretka u procesu učenja istog, te je stoga neophodno obezbediti za to potrebne uslove od prvog dana učenja. Jezik komunikacije u učionici u najvećem broju situacija treba da bude jezik koji se uči, a komunikacija koja se pri tome obavlja mora biti smislena, kontekstualizovana i primerena uzrastu i potrebama učenika. Poželjno je i da jezik «administracije» u učionici od samog početka barem delimično bude jezik koji se uči.

II. Nastava stranih jezika u savremenom (evropskom) kontekstu: fokus i ciljevi

Aktivno učešće u životu savremene višekulturne i višejezične međunarodne zajednice podrazumeva promenu stava prema nastavi stranih jezika u pravcu definisanja različitih nivoa kompetencije u stranim jezicima.

Postizanje nižih, odnosno viših nivoa kompetencije u većem broju jezika predstavlja realan uslov za razvoj različitih, individualnih višejezičnih profila u skladu sa željama i potrebama onih koji date jezike uče.

Dakle, savremena (prvenstveno evropska) nastava stranih jezika teži izgradnji pojedinaca koji su sposobni da uzmu učešća u interkulturnoj interakciji na više jezika (kojima vladaju na različitim nivoima), kao i da im omogući upoznavanje većeg broja kulturnih zajednica.

U tom smislu, nastava stranih jezika bazira se na sledećim principima:

Ciljevi u učenju stranih jezika definišu se tako da se od učenika u većini obrazovnih (formalnih i neformalnih) situacija NE očekuje dostizanje nivoa kompetencije sličnog onome koji karakteriše izvornog govornika u nekom jeziku.

Naprotiv, predviđaju se ciljevi i ishodi nastave stranih jezika koji vode ka različitim nivoima kompetencije, kako bi se stvorili uslovi za razvoj različitih, individualnih plurilingvalnih profila u skladu sa željama i potrebama onih koji date jezike uče.

(N.B. Ovde namerno ostavljamo pozajmljenicu plurilingvizam, kako bismo, sledeći smernice Saveta Evrope, napravili svesnu razliku između multilingvizma, koji se odnosi na plan države i često je isključivo deklarativnog karaktera, i plurilingvizma, koji podrazumeva poznavanje više jezika na nivou pojedinca koji je u stanju da te jezike uspešno koristi u međukulturnoj i međunarodnoj komunikaciji. Oba pojma, plurilingvizam i multilingvizam se na srpski jezik za sada prevode terminom višejezičnost, čime se gube značajne razlike u značenju)

4

Plurilingvizam se definiše u referentnim dokumentima Saveta Evrope definiše kao sposobnost pojedinca da uzme učešće u interkulturnoj interakciji na više jezika (kojima vlada na različitim nivoima) i koja mu omogućava upoznavanje većeg broja kulturnih zajednica.

Plurilingvizam pretpostavlja vladanje većim brojem jezika na različitim nivoima kompetencije. Kompetencija je u svakom slučaju shvaćena kao komunikativna, odnosno kao skup znanja i veština ne samo o jezičkoj strukturi već i o jezičkoj upotrebi u skladu sa komunikativnom situacijom i socio-kulturnim normama zajednice u kojoj se govori.

Drugim rečima, jezici (i kulture čiji su oni nosioci) u svesti pojedinca koji se datim jezicima služi ne smeju se razdvajati i klasifikovati kao međusobno suprotstavljena znanja, već se moraju ugrađivati u najširu perspektivu komunikativne kompetencije kojoj doprinose sva jezička znanja kao i iskustva u njihovom korišćenju, i u okviru koje su svi jezici kojima pojedinac vlada u međusobnoj interakciji, kako na saznajnom (znanje jednog jezika pomaže nam da savladamo sledeći jezik), tako i na socio-komunikativnom nivou (poznavanje socio-kulturnih normi jezičke upotrebe).

III Implikacije za nastavni proces

Pre svega, jasno je da se opšta svrha nastave stranih jezika značajno menja uvođenjem novih ideja i koncepata:

od nastave usmerene ka postizanju visokog nivoa jezičke (često shvaćene kao strogo strukturalne, odnosno gramatičke) kompetencije1 u jednom, dva ili tri jezika, koji se posmatraju izolovano jedan od drugih, prelazimo na nastavu stranih jezika koja teži stvaranju kompleksnog višejezičnog repertoara u kome različite lingvističke i sociolingvističke veštine i sposobnosti nalaze svoje mesto:

na primer, u različitim situacijama pojedinac može pribegavati kompetencijama u različitim jezicima kako bi ostvario najefikasniji oblik komunikacije. Recimo, u poslovnom kontaktu mogu se koristiti dva ili tri jezika kako bi se učesnici/poslovni partneri najbolje izrazili i razumeli. Isto tako, pojedinac može koristiti znanja različitih jezika kako bi razumeo pisani ili usmeni diskurs u do tada »nepoznatom« jeziku prepoznajući internacionalizme ili reči nekog od jezika u okviru jedne jezičke porodice (npr. francuski, španski, portuglaski, italijanski).

1 Pri čemu su nivoi najčešće bili određivani prema nedostižnom modelu “idealizovanog izvornog govornika”.

5

Dakle, nastava stranih jezika mora biti organizovana tako da učenicima nudi mogućnost razvoja plurilingvalne kompetencije sa jedne strane, i mogućnost kontinuiranog učenja jezika tokom čitavog sa druge strane.

U tom smislu, izuzetno je važno da obrazovni sistem pojedincu pruži mogućnost da svoja inovirana, unapređena jezička znanja u različitim životnim dobima i situacijama na određeni način registruje i formalizuje (drugim rečima, ocene iz škole i sa fakulteta ne smeju ostati jedino ili najvažnije merilo znanja stranih jezika tokom čitavog životnog veka pojedinca).

Jedan od načina koji se za realizaciju ovog široko i ambiciozno postavljenog cilja predlaže dokumentom »Zajednički evropski okvir« Saveta Evrope je Evropski jezički portfolio koji nudi format u kome se učenje stranih jezika i interkulturna iskustva najrazličitijih vrsta (unutar školskog sistema, ali i izvan njega) mogu beležiti i manje ili više formalno priznavati.

Drugi, trenutno mnogo češće i šire primenjivan način za evaluaciju i verifikaciju znanja iz stranih jezika, sastoji se iz serije standardizovanih testova jezika koje organizuju razlilčite organizacije na nacionalnom nivou širom Evrope, a koje svoje

Drugi, i za sada mnogo pristuniji način da se znanje jezika formalno prepozna, što znači da se može upotrebiti u funkciji zadovoljenja formalnih obrazovnih, odnosno profesionalnih zahteva koje pred nas postavlja život na jednom lingvistički tako složenom prostoru kakav čini Evropa, jeste evaluacija jezičkih kompetencija kroz sistem standardizovanih i međunarodno priznatih ispita/testova.

Standardizovane diplome/sertifikati koje se izdaju na osnovu položenih ispita, odnosno testova, o nivou jezičke kompetencije u datom jeziku važe na teritoriji čitavog kontinenta i šire. Izradu i sadržaj postojećih testova za različite jezike kao L2 (npr. engleski, francuski, španski, nemački, itd.) koordinira veći broj međunarodnih asocijacija; za Evropu je najznačajnija Evropska asocijacija ispitivača za jezike (Association of Language Testers of Europe, ALTE), koja je u direktnoj sprezi sa Savetom Evrope i koja je značajno doprinela razvoju deskriptora i nivoa jezičkih kompetencija sadržanih u već svima dobro poznatom Zajedničkom evropskom okviru za jezike. ALTE sertifikuje organizacije širom Evrope da izdaju gore pomenute međunarodno priznate diplome.

6

IV Savet Evrope i politika nastave i učenja jezika

Savet Evrope (Council of Europe): oformljen neposredno posle II svetskog rata (1949. godine);

jedna od ključnih institucija Saveta Evrope; Modern Languages Division, koja se sada zove Language Policy Division, se od 70-ih godina prošlog veka naovamo bavi pitanjima nastave i učenja jezika

Prvi veliki projekti odnosili su se na metodologiju (pre svega organizaciju nastavnog sadržaja: pojmovno-funkcionalni silabus), i na Pragove znanja, koji su omogućavali i unapređivali komunikaciju i moblilnost na evropskom kontinentu.

Zatim razvija projekat "shared educational culture" koji je u osnovi "Zajedničkog evropskog okvira" (čija je konačna verzija objavljena 2001. godine

U ovom dokumentu fokus nije na sadržajima (jez. materijalima) i metodologiji, već na oblike organizovanja nastave jezika (nastavne programe i planove, odnosno kurikulume i silabuse)

Okvir nudi opise referentnih nivoa jezičkih kompetencija koji olakšavaju školama i ostalim institucijama obrazovnog sistema (formalnog i neformalnog tipa) za pripremu kurseva i za obezbeđivanje mogućnosti za ponudu većeg broja stranih jezika učenicima, kao i za kontinuirano učenje tokom čitavog života

Plurilingvizam je u osnovi svih gore navedenih principa, on je u srži jezičke politike koju favorizuju evropske institucije

Važno je istaći da uvek postoji jasna veza između politike i jezičke politike, odnosno između opštih institucija sistema, obrazovnog sistema i nastave jezika: u ovom slučaju jezička politika za koju se zalaže Savet Evrope odnosi se na razvijanje demokratskog državljanstva (democratic citizenship), odnosno na ulogu i značaj jezika i plurilingvizma za razvijanje evropskih državljanja koji poštuju pravdu, ljudska prava, osnovne ljudske slobode i vladavinu zakona

Jezik je često jedno od osnovnih društvenih i kulturnih obeležja identiteta pojedinca, i njegove pripadnosti određenoj zajednici;

7

Međunarodna zajednica je u suštini multilingvalna, i iako je jezik često mesto i razlog nerazumevanja i sukoba u višejezičnim zajednicama, treba ga svatititi kao ujedinjujući faktor koji ljudska bića razlikuje od ostalih vrsta na planeti,

U tom smislu, razumevanje i upotreba više jezika na nivou pojedinca su veoma značajni za razvoj demokratskog državljanstva koje počiva na toleranciji i uvažavanju različitosti

U okviru Saveta Evrope je sa tim ciljem akcenat stavljen na prava malih/manjinskih jezika;

1992. godine objavljena je Evropska povelja o manjinskim jezicima (Charter for Regional or Minority Languages) koja delimično teži da zaštiti regionalne/manjinske jezike/jezike malih područja (small area languages) Evrope kao deo "evropskog kulturnog blaga i tradicije" .

Interkulturnost (interculturalism) i multilingvizam su ključni elementi koje Savet Evrope pokušava da ugradi u demokratski prostor kontinenta:

Tekst povelje i detalje možete pogledati na veb strani: http://www.coe.fr/eng/legaltxt/148e.htm

Na globalnom planu takođe postoje Svetska federacija za modernu nastavu jezika (Federation of Modern Language Teaching Associations (FIPLV)) i Linguapax komitet pri UNESKO-u

ove dve institucije razradile su Globalnu deklaraciju o lingvističkim pravima (Universal Declaration of Linguistic Rights), koja je usvojena na Svetskoj konferenciji o lingvističkim pravima u Barseloni 1996. godine.

Tekst deklaracije i detalje možete pogledati na veb strani: http://www.troc.es/mercator/main-gb.htm

Deklaracija institira da su lingvistička prava individualna i kolektivna i da ih moraju prepoznati svi članovi jezičke zajednice, da svi članovi zajednice imaju prava da svoje jezike koriste u svim domenima, ličnim i profesionalnim, jezičke upotrebe, da jezike nazivaju imenima koja oni smatraju najprikladnijima, da razvijaju sopstvenu kulturu i tradiciju, da institucije sistema u svoja dokumenta ukjuče jezike svih članova političke zajednice (i.e., države)

U direktnoj vezi sa gore navedenim je i Konvencija o pravima deteta Ujedinjenih nacija, jer se u njoj insistira i na pravu dece počevši od osnovnih, npr. da učitelji/nastavnici/profesori njihova imena izgovaraju na pravi način, pa do prava dece na obrazovanje na sopstvenom L1

8

Obrazovanje takođe mora da insistira na razvoju kritičke svesti svakog ljudskog bića, baziranoj na razumevanju i toleranciji zasnovanoj na poznavanju i uvažavanju drugih pojedinaca i drugih kultura, odnosno na interkulturnoj kompetenciji, čiji značajan deo čini i komunikativna kompetencija na jezicima koje predstavnici tih kultura govore

Dakle, nastava i učenje jezika treba da bude u funkciji razvoja pozitivne kulture antirasizma, protiv ksenofobije i stereotipa , a u cilju razvoja kulture ljudskih prava i ravnopravnosti.

Na gore navedenim principima nastaje "Zajednički evropski okvir".

Pravi pristup koji vodi ka razvijanju gore navedenih vrednosti leži u direktnom kontaktu sa različitošću (kulturnom, etničkom, itd.), koji je nemoguć bez poznavanja odgovarajućih jezika :

Izloženost stranim kulturama, tradicijama i njihovim jezicima u okviru multilingvalne i mobilne Evrope

Linguapax i Language Division Saveta Evrope organizovali su 1998. godine u Gracu simpozijum pod naslovom Doprinos moderne nastave jezika unapređenju mira (The Contribution of Modern Language Teaching to the Promotion of Peace)

na kome su donesena dokumenta koja insistiraju na životu u plurilingvalnim i plurikulturnim zajednicama, u kojima se razviaju kontakti svih vrsta intra- i inter-kulturnog tipa

Jezici, kao što smo već rekli su najuže povezani sa kulturnim aspektima zajednica i nastava jezika mora u obzir da uzme i uključi i sličnosti i razlike u kulturama, kao i u tumačenjima činjenica svakodnevnog života i aspekata kulture među zajednicama.

U tom smislu, obrazovne vlasti pozivaju se da rade na unapređenju statusa svih jezika koji se govore na teritoriji date države, susesdnih i ostalih jezika, kao i jezika imigranata, da razvijaju pozitivne stavove prema svim jezicima i prema jezičkoj raznovrsnosti uopšte, da utiču na razvoj programa i planova za nastavu jezika koji akcenat stavljaju na komunikaciju i na komunikativnu i interkulturnu kompetenciju, kao i da iste proveravaju i ocenjuju (na testovima, ispitima, u ispitnim zadacima, itd.), i konačno, da ohrabruju profesore i nastavnike jezika da se bave etičkim pitanjima nastave jezika

Savet Evrope u svom projektu za demokratsko državljanstvo definiše osnovovne kompetencije koje mora imati nezavisna i slobodna osoba, svesna svojih prava i obaveza u društvu u kome vlada zakon i sloboda izraza:

9

kognitivne kompetencije, afektivne kompetencije, društvene kompetencije

Kognitivne kompetencije: odnose se na znanja političke i pravne prirode u vezi sa pravilima života u zajednici; poznavanje sveta i njegove istorijske i kulturne dimenzije; proceduralne kompetencije: sposobnost govora i argumentacije, sposobnost za kritičko mišljenje; znanja o osnovnim principima i vrednostima ljudskih prava demokratskog državljanstva

Afektivne kompetencije: stavovi i vrednosti

Društvene kompetencije: sposobnost suživota sa drugima, sposobnost sradnje, učestvnovanja u grupnim zadacima, preuzimanje odgovornosti, sposobnost za nenasilno i demokratsko rešavanje konflikata, sposobnost za učestvovanje u javnim debatama, uz racionalnu argumentaciju

Komptencije se dalje mogu razraditi kroz grupu praktičnih veština:

intelektualne veštine: pronalaženje i kritička procena informacija iz različitih izvora (uključujući medije masovne komunikacije), prepoznavanje predrasuda, stereoptipa i diskriminacije, itd.

društvene veštine: prepoznavanje i prihvatanje različitosti, uspostavljanje pozitivnih ličnih kontakata, nenasilno rešavanje sukoba, itd.

Sve gore navedene kompetencije i veštine uspešno se razvijaju kroz nastavu i učenje jezika i većina njih eskplicitno su navedene u Okviru

10

V »Zajednički evropski referentni okvir za učenje, nastavu i evaluaciju jezika«: Opšte napomene

»Zajednički evropski referentni okvir za učenje, nastavu i evaluaciju jezika« (u daljem tekstu: »Zajednički evropski okvir«) poslednji je u nizu priručnika koje od 1971. godine objavljuje Savet Evrope, uz aktivno učešće velikog broja predstavnika profesija u vezi sa nastavom jezika u Evropi i izvan nje, a namenjen je kako profesionalcima u oblasti nastave jezika i evaluacije u nastavi jezika, tako i učenicima jezika.

»Zajednički evropski okvir« postavlja pitanja, i ne nudi uvek isključive odgovore, ali daje dovoljno teorijskih informacija i praktičnih sugestija u vezi sa nastavom i učenjem jezika, kao i evaluacijom u ovoj oblasti, koje profesorima jezika mogu da pomognu u odabiru konkretnog pristupa i metoda u nastavi. Ovo su neka od pitanja kojima se bavi ovaj dokument:

o Šta se zapravo dogadja kada govorimo (ili pišemo) u komunikaciji sa drugom osobom?

o Šta nam omogućava da delamo na taj način?

o Koliko toga moramo da naučimo da bismo koristili novi jezik?

o Kako da definišemo ciljeve i odredjujemo indikatore progresa u procesu koji vodi od potpunog neznanja do kompetentne upotrebe jezika?

o Koji su procesi uključeni u učenje jezika?

o Šta možemo da uradimo da pomognemo sebi i drugima da efikasnije uče jezike?

Sa stanovišta učenika jezika, Savet Evrope ohrabruje sve one koji se bave nastavom jezika da uzmu u obzir i faktore koji se odnose na potrebe, motivaciju, lične karakteristike i resurse svojih učenika: sa kojim potrebama uče jezik, šta treba da nauče da bi bili u stanju da jezik koriste u cilju zadovoljenja sopstvenih potreba, kako uče, koji su njihovi socio-psihološki profili, da li imaju pristupa različitim vrstama jezičkih materijala u procesu učenja, koliko mogu novca da potroše na proces učenja jezika, itd.

»Zajednički evropski okvir« teži da zadovolji i odredjene organizacione kriterijume, tj. da bude sveobuhvatan, transparentan i koherentan.

sveobuhvatnost: podrazumeva da ovaj dokument nudi širok niz informacija o odredjivanju ciljeva nastave, odabiru metoda, i jezičkih materijala u nastavi jezika, uz šemu parametara, kategorija i primera na osnovu kojih se definišu

11

kompetencije (znanja, veštine i stavovi) koje korisnici jezika moraju da usvoje, razviju, unapredjuju, tokom procesa učenja i upotrebe jezika i koje im pomažu da jezik uspešno koriste u kulturnim kontekstima koji se razlikuju od onog/onih u kojima su odrasli. Takodje nudi definiciju i opis šest nivoa kompetencije koji se mogu koristiti kao markeri progresa u procesu učenja jezika; nivoi su predstavljeni kroz šemu koja nudi niz parametara (deskriptora) na osnovu kojih se odredjuju kompetencije koje treba da predstavljaju ciljeve učenja i nastave u okviru odredjenog nivoa.

transparentnost: sadrži informacije koje su jasno formulisane, dostupne i razumljive svim zainteresovanim stranama.

koherentnost: pretpostavlja se da su podaci sadržani u »Zajedničkom evropskom okviru« u medjusobnom suglasju, odnosno, da su različiti aspekti obrazovnih sistema koji se odnose na oblast nastave i učenja jezika (identifikacija potreba, određivanje ciljeva, određivanje sadržaja, izbor i priprema materijala, utvrđivanje nastavnih programa, odabir i primena pristupa, metoda i tehnika u nastavi, kao i proces provere znanja) u harmoničnoj vezi.

Drugim rečima, namera »Zajedničkog evropskog okvira« jeste da bude primenljiv u različitim kontekstima učenja i nastave jezika, što znači da je takođe fleksibilan (otvoren za dopune i dorade), dinamičan (u stalnom procesu evolucije koja obezbeđuje neophodna unapređenja sadržaja i kriterijuma), pregledan i lak za korišćenje, i nedogmatičan (jer ne zastupa isključivo ni jednu lingvističku niti psiho –pedagošku teoriju ili nastavnu praksu).

Šest nivoa kompetencije definisani su na osnovu praktičnog iskustva u nastavi velikog broja organizacija koje se bave evaluacijom jezičkih kompetencija, a deskriptori su predstavljeni formulacijama koje je većina uključenih profesionalaca prepoznala kao »transparentne, korisne i relevantne svim profesorima jezika (kako onima koji su izvorni govornici jezika koji predaju, tako i onima koji to nisu) iz različitih obrazovnih sektora i različitih profila sa stanovišta znanja iz oblasti teorije i prakse u nastavi jezika, i iskustva u nastavi« (»Zajednički evropski okvir«, str. xiii2)

Nivoi:

Početni nivo ili otkrivanje3 (A1) Srednji nivo ili preživljavanje (A2) Prag nivo (B1) Napredni nivo ili napredni kandidat (B2) Samostalni nivo ili kompetencija efektivne operativnosti (C1)

2 Svi citati preuzeti su iz engleske verzije documenta.3 Termini preuzeti iz: Council of Europe/Conceil de L’Europe. 2003. Zajednički evropski okvir za žive jezike. Učenje, nastava ocjenjivanje. Podgorica: Republika Crna Gora. Vlada Republike Crne Gore. Ministarsvo prosvjete i nauke.

12

Vladanje jezikom (C2)

Ovih šest nivoa klasifikovani su u tri grupe: A: Kandidat početnik B: Napredni kandidat C: Samostalni kandidat

Globalna skala nivoa (»Zajednički evropski okvir«, str. 24)

Samostalni kandidat

C2 Može da sa lakoćom razume praktično sve što čuje ili pročita. Može da rezimira informacije iz različitih usmenih ili pismenih izvora, da rekonstruiše argumentaciju i ponudi objašnjenja u okviru koherentne prezenacije sadržaja. Može da se izrazi spontano, veoma fluentno i precizno, i da razlikuje fine nijanse značenja čak i u veoma složenim situacijama.

C1 Može da razume različite vrste zahtevnih i dužih tekstova, i da prepozna implicitna značenja. Može da se izrazi spontano i fluentno bez previše očiglednih traženja izraza. Može da koristi jezik fleksibilno i efektivno u različitim socijalnim, profesionalnim i akademskim kontekstima. Može da proizvede jasan, dobro organizovan i detaljan tekst o kompleksnim temama, demonstrirajući kontrolisanu upotrebu organizacionih obrazaca, konektora i kohezionih elemenata u diskursu.

Napredni kandidat

B2 Može da razume osnovne ideje kompleksnog teksta koji se bavi kako konkretnim, tako i apstraktnim temama, uključujući i »tehničku« (u smislu upotrebe odredjene terminologije i registra) diskusiju u svojoj profesionalnoj oblasti. Može da koristi jezik sa nivoom fluentnosti i spontanosti koji omogućava neometanu komunikaciju sa izvornim govornicima (bez većeg truda da jedne ili druge strane). Može da proizvede jasan, detaljan tekst o različitim temama i objasni svoje mišljenje o nečemu predstavljajući prednosti i nedostatke različitih mišljenja.

B1 Može da razume ključna značenja inputa predstavljenog u jasnoj i standardnoj formi, o temama koje poznaje i koje se odnose na različite poznate aspekte života i rada. Može da se snadje u većini situacija koje su moguće tokom putovanja kroz regione gde se ciljni jezik govori. Može da proizvede jednostavan tekst koji sledi principe logičnog izlaganja na poznate teme ili teme od posebnog značaja za datog učenika. Može da opiše dogadjaje, iskustva, snove, nade i ambicije i da kratka obrazloženja svojih mišljenja i planova.

13

Kandidat početnik

A2 Može da razume rečenice i frekventne fraze i izraze u vezi sa neposrednim okruženjem i iskustvima (osnovne informacije o porodici, kupovini, lokalnoj geografiji, profesijama, itd.). Može da komunicira u okviru jednostavnih i rutinskih zadataka koji zahtevaju jednostavnu i direktnu razmenu informacija u vezi sa poznatim i rutinskim stvarima. Može da jednostavnim rečenicama izrazi informacije o sebi, neposrednom okruženju, i o osnovnim potrebama.

A1 Može da razume i koristi svakodnevne poznate izraze i veoma jednostavne fraze u cilju zadovoljenja neke konkretne potrebe. Može da se predstavi, da predstavi druge, da traži i daje informacije o sebi i drugima, npr. gde živi, koje ljude poznaje, stvari koje poseduje. Može da komunicira na jednostavan način ukoliko sagovornik govori polako i jasno i spreman je da pruži pomoć .

Pristup nastavi »Zajedničkom evropskom okviru« definisan je kao akcioni,

tj. kao pristup koji učenike i profesore jezika prepoznaje kao učesnike u komunikativnom procesu u okviru različitih društvenih situacija u kojima oni obavljaju odredjeni broj zadataka (koji nisu uvek u vezi sa jezikom):

»akcioni pristup, dakle takodje uzima u obzir kognitivne, emotivne i voljne resurse, kao i sve sposobnosti pojedinca kao agensa u socijalnom procesu.... Dakle, upotreba jezika, a samim tim i učenje jezika, sastoji se od niza akcija koje realizuju osobe, koje kao pojedinici i kao sociljalni agensi razvijaju niz kompetencija, kako opšteg karaktera, tako i posebnih komunikativnih jezičkih kompetencija. Oni se pozivaju i oslanjaju na svoje kompetencije u različitim kontekstima, pod različitim uslovima i ograničenjima pri uključivanju u jezičke aktivnosti koje uključuju jezičke procese u cilju produkcije ili recepcije jezičkih sadržaja u vezi sa temama u različitim domenima života, aktivirajući pri tome strategije koje smatraju najprikladnijima za realizaciju zadataka koje treba da obave. Učesnici sve vreme obavljaju i »monitoring« tih akcija i time podvrdjuju ili modifikuju svoje kompetencije«. (»Zajednički evropski okvir«, str. 9, delovi obeleženi kao u originalu).

14