Gibson William

GROF NULA

1. DOBRO ODRAVANO ORUJE

U Delhiju su nahukali getoslednika po Tarnerovom tragu, podeenog na njegove feromone i boju kose. Nanjuio ga je u ulici andni ok i zaleteo se prema njegovom iznajmljenom BMW-u kroz umu golih, mrkih nogu i guma peditaksija. Jezgro mu je bilo kilogram rekristalizovanog heksogena i TNT u pahuljicama. Nije ga video kako dolazi. Poslednje to je video od Indije bilo je ruiasto, gipsano proelje zgrade koja se zvala Hotel Khaovo Ulje. Poto je bio dobar agent, imao je dobar ugovor. Poto je imao dobar ugovor, jedan sat posle eksplozije ve je bio u Singapuru. Uglavnom. Hirurg Holan anin voleo je da se ali kako neodre eni procenat Tarnerovog tela nije napustio Palam Internacional prvim avionom, ve je morao da prenoi u podrumu, u tanku za odravanje. Holan aninu i njegovoj ekipi trebalo je tri meseca da ponovo sastave Tarnera. Klonirali su kvadratni metar njegove koe i uzgajili ga na ploama kolagena i polisaharidima hrskavice morskog psa. Oi i genitalije kupili su na slobodnom tritu. Oi su bile zelene. Najvei deo ta tri meseca proveo je u simstim konstruktu idealizovanog detinjstva u Novoj Engleskoj iz prethodnog veka, generisanom u ROM-u. Holan aninove posete bile su sivi predjutarnji snovi, komari koji bi izbledeli kada bi se kroz prozor njegove sobe na spratu osvetlilo nebo. Kasno nou, mogao se osetiti miris ljiljana. itao je Konana Dojla na svetlosti sijalice od ezdeset vati iza senila od pergamenta sa motivom brodova klipera. Masturbirao je u mirisu istih pamunih arava, zamiljajui predvodnice navijaa. Holan anin mu je otvorio mozak na potiljku i etao se unutra postavljajui pitanja, ali bi ga ujutru majka zvala na penine pahuljice, unku i jaja, i kafu sa mlekom i eerom. Onda se jednog jutra probudio u nepoznatom krevetu i Holan anin je stajao pored prozora kroz koji se prosipalo tropsko zelenilo i zaslepljujua svetlost sunca. "Moe kui, Tarnere. Gotovi smo s tobom. Sad si k'o nov." Bio je kao nov. Koliko je to bilo istina? Nije znao. Uzeo je stvari koje mu je dao Holan anin i odleteo iz Singapura. 'Kui' je znailo neki drugi aerodromski Hajat. Pa sledei. Oduvek je bilo tako. Menjao je letove. Njegov kreditni ip bio je pravougaonik crnog ogledala, obrubljen zlatom. Ljudi iza altera osmehivali su se kada bi ga pokazao i klimali glavom. Vrata su se otvarala i zatvarala za njim. Tokovi su se dizali sa prenapregnutog betona, stizala su pia, sluene veere. Na Hitrou se iz bezline posude neba odlomio poveliki komad seanja i sruio na njega. Povratio je u plavi plastini kontejner, ne zaustavljajui se u hodu. Kada je stigao do altera u dnu hodnika, zamenio je kartu. Odleteo je u Meksiko.

I probudio se na zveket elinih kofa na ploicama, mokro ljiskanje metli, uz toplo ensko telo. Soba je bila peina visoke tavanice. Goli, beli gips preotro je prenosio zvuk; negde iza jutarnje buke sluavki u dvoritu uli su se talasi. Pokriva zguvan me u njegovim prstima bio je od grubog lana, omekanog bezbrojnim pranjima. Setio se suneve svetlosti iza irokog, zatamnjenog stakla. Aerodromski bar u Puerto Valjarti. Morao je da pre e dvadeset metara od aviona, stiskajui oi da bi se odbranio od sunca. Setio se mrtvog imia, presovanog kao suvi list na betonu piste. Setio se vonje autobusom po planinskom drumu i smrada unutranjeg sagorevanja, ivica vetrobrana prekrivenih hologramskim razglednicama sa likovima plavih i ruiastih svetaca. Umesto okolnih provalija, posmatrao je kuglu ruiastog luzita i trzavi ples ive u njenom sreditu. Kugla, neto vea od lopte za bezbol, nalazila se na vrhu izvijene poluge menjaa. Bila je izlivena oko pauka od prozirnog stakla, upljeg, do pola ispunjenog ivom. iva je poskakivala i klizila dok je voza onglirao autobusom kroz lakatne krivine, gibala se i podrhtavala na ravnim deonicama. Kugla je bila rune izrade, besmislena, runa; bila je tu da mu poeli srean povratak u Meksiko. Me u desetak raznih mikrosofta koje mu je dao Holan anin, bio je jedan koji mu je pruao ogranieno znanje panskog, ali je on u Valjarti gurnuo zatitni ep u utinicu iza levog uva i pokrio ih kvadratom mikropora boje koe. Jedan putnik u dnu autobusa imao je tranzistor. Limenu pop-muziku povremeno je prekidao glas, izgovarajui neku vrstu litanije, nizove desetocifrenih brojeva, izvuene sreke dravne lutrije za taj dan. Pored njega, ena se promekoljila u snu. Pridigao se na lakat da je pogleda. Nepoznato lice, ali ne jedno od onih koja ga je ivot u hotelima nauio da oekuje. Obino je oekivao serijsku lepotu, proizvod jeftine hirurgije po izboru i neumornog darvinizma mode, arhetip smukan od najpoznatijih medijskih likova u poslednjih pet godina. Linija vilice imala je neto od Srednjeg zapada, staromodno i ameriko. Bedra su joj skrivali plavi pokrivai, a sunevi zraci koso su padali kroz proreze aluzina od tvrdog drveta preko njenih dugakih nogu u zlatnim dijagonalama. Lica pored kojih se budio u hotelima irom sveta bila su poput ukrasa za haubu Bojih vozila. Usnula lica ena, istovetna i zatvorena, okrenuta prema praznini. Ali ovo se razlikovalo. Ovo je nekako ve posedovalo znaenje. Znaenje i ime. Seo je, spustivi noge sa kreveta. Pod tabanima je osetio zrnca peska na hladnim ploicama. Oseao se slab, ali sveprisutan miris insekticida. Ustao je, nag, sa sevanjem u glavi. Primorao je noge da se pokrenu. Poao je, zavirio iza prvih od dvoje vrata, otkrivi bele ploice, jo belog gipsa, debelu, hromiranu glavu tua obeenu na kraju cevi poprskane r om. Iz obe slavine krto je pola jednako mlaka voda. Pored plastine ae leao je prastari runi sat, mehaniki Roleks na kaiu od

blede koe. Prozori kupatila iza kapaka bili su od nezamuenog stakla, pokriveni gustom, zelenom, plastinom mreom. Provirio je kroz preage od tvrdog drveta, trgnuvi se od vrelog, golog sunca, i ugledao presahli vodoskok od ploica sa cvetnim motivom i zar ali kostur folksvagena Rebit. Elison. Tako se zvala. Nosila je izbledeli safari orts i jednu od njegovih belih majica. Noge su joj bile vrlo tamne. Mehaniki Roleks, u mutnom kuitu od ner ajueg elika, stajao joj je oko zgloba leve ruke, na kaiu od svinjske koe. etali su se du krivine plae, prema Bare de Navidad. Drali su se uskog pojasa vrstog, mokrog peska pored vode. Ve su imali zajedniku prolost; seao je se pored tezge, tog jutra, na palanakom merkadu pod limenim krovom. Obema rukama je drala olju vrue kafe. Skupljajui tortiljom jaja i salsu sa napuklog, belog tanjira, posmatrao je kako muve krue oko prstiju suneve svetlosti koji su se uvukli kroz krpe palminog lia i talasastog lima. Ispriala je poneto o svom zaposlenju u pravnom zastupnitvu u L. A.-u i o samakom ivotu u jednom od tronih pontonskih naselja otetih od Redonda. Rekao joj je da radi u kadrovskoj slubi. Ili je bar radio. "Moda u da potraim neki drugi posao..." Ali razgovor je bio sporedan u odnosu na ono to je zrailo izme u njih, a sada im je nad glavom lebdela ptica fregata, krmanei protiv povetarca, da bi zatim kliznula u stranu, zaokrenula i nestala. Oboje zadrhtae od njene slobode i uro ene vetine jedrenja. Stisnula mu je ruku. Prema njima je niz plau marirao lik u plavom, vojni policajac na putu u grad. Blistavo uglaane izme izgledale su nestvarno na mekom, svetlom pesku. Kad je proao kraj njih, mrkog i kamenog lica ispod reflektujuih naoara za sunce, Tarner opazi laser karabinskog formata tajner-Optik, sa optikim nianom Fabrik Nasional. Plave pantalone bile su mu besprekorno iste, ispeglane poput otrica noa. Tarner je najvei deo zrelih godina i sam bio vojnik, iako nikad nije nosio uniformu. Najamnik u slubi dinovskih korporacija, u neprestanom tajnom ratu za kontrolu nad itavim ekonomijama. Bio je specijalist za uklanjanje visokih inovnika i naunih istraivaa. Multinacionalke za koje je radio nikada ne bi priznale da postoje ljudi kao Tarner... "Sino si popio gotovo celu bocu heradure", rekla je. Klimnuo je glavom. Njena ruka u njegovoj bila je topla i suva. Posmatrao je kako joj se noni prsti ire pri svakom koraku, noktiju premazanih oguljenim ruiastim lakom. Prema njima su se valjali talasi. Vrhovi su im bili od prozirnog, zelenog stakla. Koa joj je bila oroena vodenom izmaglicom.

Posle prvog dana provedenog zajedno, ivot je uao u jednostavnu koloteinu. Dorukovali su na merkadu, za betonskom tezgom koja je bila uglaana od upotrebe kao mermer. Jutra su provodili na kupanju, sve dok ih sunce ne bi poteralo u hladovinu iza kapaka hotela, i tamo su vodili ljubav ispod lenjog drvenog ventilatora na tavanici, a onda bi zaspali. Popodne su istraivali lavirint uskih ulica iza Avenide ili ili u etnju po brdima. Veerali su u restoranima na obali i pili na terasama belih hotela. Meseina se penila na le ima talasa. I postepeno, bez rei, nauila ga je novom obliku strasti. Bio je navikao da ga zadovoljavaju, da ga bezimeno opsluuju izvebane profesionalke. Sada je on kleao na ploicama, u beloj peini. Spustio je glavu, liui je. So Pacifika meala se sa njenom vlagom, unutranjost njenih bedara bila mu je svea na obrazima. Obuhvativi joj dlanovima bokove, drao ju je podignutu kao pehar, upijajui je usnama, dok je jezikom traio lokus, taku, frekvenciju koja e je odvesti kui. Onda ju je popeo, nasadio i potraio svoj put donde. Posle toga bi joj ponekad priao, duge spirale neusmerenog pripovedanja koje su se pruale u susret umu talasa. Ona je vrlo malo govorila, ali je nauio da ceni ono to bi rekla, i uvek ga je dodirivala. I sluala. Prola je jedna nedelja, pa jo jedna. Poslednjeg njihovog dana zajedno, probudio se u istoj hladovitoj sobi, a ona je bila kraj njega. Za dorukom mu se uinilo da osea nekakvu promenu, napetost u njoj. Sunali su se, plivali, i u krevetu je zaboravio nejasni brid nemira. Popodne, predloila je da proetaju po plai, prema Bareu, istim putem kao prvog jutra. Tarner je izvadio ep iz utinice iza uha i ubacio mikrosoft. Struktura panskog jezika podigla se u njemu kao staklena kula, nevidljive kapije otvorene u sadanje i budue vreme, kondicional, davno prolo vreme. Ostavivi je u sobi, preao je Avenidu i uao na pijacu. Kupio je slamnati eir, limenke ohla enog piva, sendvie i voe. U povratku je kupio nove naoari za sunce u Avenidi. Koa mu je bila ujednaeno preplanula. Nestali su ugaoni tragovi Holan aninovih kalemova, a ona ga je nauila da prihvati novo telo. Kada bi ujutru ugledao zelene oi u ogledalu kupatila, prepoznao bi ih kao svoje, a Holan anin mu vie nije kvario snove glupim alama i suvim kaljem. Ponekad je ipak sanjao Indiju, zemlju koju je jedva poznavao, blistave ledenice mikrosofta, andni ok, miris praine i svee peenog hleba... Zidovi naputenog hotela dizali su se na etvrtini puta du luke zaliva. Talasi su ovde bili silovitiji, svaki je bio detonacija. Sad ga je vukla onamo, sa neim novim u oima, neim ukoenim. Galebovi su poleteli kada su prili, drei se za ruke, i zagledali se u senku iza zjapeih

dovrataka. Pesak se slegnuo, primoravi proelje zgrade da se urui, ostavivi je bez zidova, ostavivi tri sprata da vise kao ogromne indre na savijenim, zar alim, elinim ilama, debelim kao prst, svaki sa razliitom bojom i motivom ploica. Iznad jednog od betonskih lukova bio je natpis 'Hotel plaja del m', ispisan detinje okruglim velikim slovima od koljki. "Mar", rekao je, dovravajui natpis, iako je bio izvukao mikrosoft. "Gotovo je", ree ona, prolazei ispod luka u senku. "ta je gotovo?" Poao je za njom. Pletena korpa eala mu se o bok. Pesak je ovde bio hladan i suv, rastresit pod nonim prstima. "Gotovo. Kraj. Za ovo mesto. Vreme je stalo, nema budunosti." Zagledao se u nju, a onda je bacio pogled iza nje, tamo gde su se zar ale opruge dueka mrsile na spoju dva zida. "Mirie na mokrau", ree. "Hajde, idemo da plivamo." More je odnelo jezu, ali je sada me u njima zinula neka udaljenost. Sedeli su na ebetu iz Tarnerove sobe i jeli, utei. Sena ruevina se izduila. Vetar joj je mrsio kosu, pobelelu od sunca. "Kad te vidim, setim se konja", konano je rekao. "Pa", ree ona, kao da izvlai rei iz dubine iscrpljenosti, "tek je trideset godina kako su istrebljeni." "Ma ne", ree on, "njihova kosa. Kosa na vratovima, kad su u trku." "Griva", ree ona, a u oima joj je pojavie suze. "Jebe to." Ramena poee da joj se trzaju. Duboko je udahnula. Bacila praznu limenku Karta Blanke niz plau. "To... mene... svejedno." Njene ruke ponovo oko njega. "Oh, do i, Tarnere. Do i." I kad je legla, povlaei ga za sobom, opazio je neto, brodi, od daljine sveden na belu crticu, tamo gde se voda spajala s nebom. Kada se uspravio, navlaei dins skraenih nogavica, ugledao je jahtu. Sad je ve bila mnogo blie, skladni luk beline nisko na vodi. Dubokoj vodi. Sudei po snazi talasa, obala ovde mora da se naglo sputala. To je verovatno bilo razlog to se niz hotela zavravao pre ovog mesta i zato hotel nije opstao. Talasi su mu podrili temelje. "Dodaj mi korpu." Zakopavala je bluzu. Kupio ju joj je u jednoj od pospanih radnjica na Avenidi. Elektrino plavi meksiki pamuk, loe saiven. Odea koju su ovde kupovali retko je trajala due od dan-dva. "Rekao sam ti da mi doda korpu." Posluala je. Preturao je po ostacima zajednikog popodneva dok nije pronaao svoj dogled, vojni model 6 x 30. Skinuo je zatitni poklopac, izvukao meke titnike za oi i poeo da prouava iskoene znake Hosakinog logoa. Iza krme je izbio uti, gumeni amac i zaokrenuo prema plai. "Ustaj." Nagurao je ebe i njen pekir u korpu. Uzeo je poslednju, ve zagrejanu limenku Karta Blanke iz korpe i odloio je pored dvogleda. Ustao je, hitro je

povukavi na noge, i gurnuo joj korpu u ruke. "Moda se varam", ree. "Ako je tako, idi odavde. Preseci pravo prema onom drugom redu palmi." Pokazao je. "Ne vraaj se u hotel. Uzmi autobus za Mancanilju ili Valjartu. Idi kui." Ve je mogao da uje brujanje vanbrodskog motora. Video joj je suze, ali nije pustila ni glasa, ve je potrala, nosei korpu, spotiui se po nanosima peska. Nije se osvrnula. Tada se okrenuo i pogedao prema jahti. amac je poskakivao po talasima. Jahta se zvala Cuima i poslednji put ju je video u zalivu Hiroime. Sa njene palube ugledao je crvenu kapiju into hrama u Icukuimi. Nije mu bio potreban dvogled da bi znao da je putnik u amcu Konroj, pilot me u Hosakinim nindama. Seo je prekrtenih nogu na pesak koji se hladio i otvorio poslednju limenku meksikog piva. Posmatrao je sve dalju belu liniju hotela, naslonjen laktovima na tikovu ogradu Cuime. Iza hotela, gorela su tri gradska holograma: Benameks, Aerobrodovi i est metara visoka Devica na katedrali. Konroj je stao pored njega. "Hitan posao", ree. "Zna kako je to." Konrojev glas bio je bezbojan i ravan, kao da ga je oblikovao prema jeftinom govornom ipu. Lice mu je bilo iroko i belo. Mrtvaki belo. Oi su mu bile okruene crnim kolutovima i u senci nadstrenice od izbeljene kose, zaeljane unazad iznad irokog ela. Tarner po e za njim, pognuvi se kroz niski dovratak kabine. Beli zastori, bleda borovina bez vorova... strogi tokijski korporacijski ik. Konroj se smesti na niski pravougaoni duek od kriljano sivog ultra-antilopa. Tarner je stajao, ruku oputenih niz bokove. Konroj uze kolenasti, srebrni inhalator sa niskog stoia izme u njih. "Holinski stimulant?" "Ne." Konroj ugura inhalator u nozdrvu i umrknu. "Hoe moda malo suija?" Vratio je inhalator na sto. "Pre jedan sat uhvatili smo dve crvenke." Tarner je samo stajao i posmatrao ga. "Kristofer Miel", ree Konroj. "Maas Biolabs. Njihov glavni ovek za hibridome. Hybridoma - elija dobijena spajanjem dve ili vie razliitih elija prim. prev. Prelazi u Hosaku." "Nikad uo za njega." "Kenja. Jesi li za pie?" Tarner odmahnu glavom. "Silikon ispada iz igre, Tarnere. Miel je bio taj koji je bioipove uinio moguima i Maas sad sedi na nekoliko kljunih patenata. To zna. On je strunjak za monoklonalnu. Hoe da izi e. A ti i ja, Tarnere, treba da ga prebacimo." "ini mi se da sam u penziji, Konroje. Ba mi je bilo lepo ovde." "To kae i ekipa psihova u Tokiju. Mislim, nije ti prvi put da izlazi iz kutije, zar ne? Ona je terenski psiholog na Hosakinom platnom spisku."

Tarneru poe da poskakuje mii na bedru. "Kau da si spreman, Tarnere. Bili su pomalo zabrinuti posle Delhija, pa su hteli da se osiguraju. Malo dodatne terapije. Nikad ne kodi, zar ne?"

2. MARLI

Za razgovor je obukla najbolje to je imala, ali je u Briselu padala kia, a ona nije imala novac za taksi. Morala je da peai od stanice Eurotransa. Njena ruka, u depu najbolje jakne koju je imala - model Seli Stenli, ali noena ve godinu dana - bila je beli vor oko zguvanog telefaksa. Vie joj nije bio potreban, poto je zapamtila adresu, ali joj se inilo da ne moe da ga ispusti, kao to nije mogla ni da prekine trans koji ju je sada drao tu, zagledanu u izlog skupe prodavnice muke odee, preletajui pogledom sa pastelnih flanelskih koulja na odraz sopstvenih tamnih oiju. Bila je sigurna da su ve te oi dovoljne da izgubi posao. Za to joj nije bila potrebna pokisla kosa; alila je to nije dopustila Andrei da joj je skrati. Oi su odavale bol i pasivnost koje je svako mogao da proita, pa e uskoro tako biti i sa Herr Jozefom Virekom, najmanje verovatnim od moguih poslodavaca. Kada je telefaks bio uruen, tvrdoglavo ga je smatrala za neiju neslanu alu, jo jedan besposleni poziv. Zahvaljujui medijima, takvih joj je bilo preko glave, toliko da je Andrea naruila poseban program za telefon u stanu. Program je iskljuivao sve pozive sa brojeva koji nisu bili uneseni u stalni imenik. Andrea ju je ube ivala da je ba to bio razlog za telefaks. Kako inae neko da dopre do nje? Ali Marli je vrtela glavom i jo se vie skupljala u Andreinom starom, frotirskom ogrtau. Zato bi Virek, neizmerno bogat ovek, kolekcionar i pokrovitelj, poeleo da zaposli prokaenu bivu upravnicu male galerije u Parizu? Tu je bio red na Andreu da vrti glavom, nezadovoljna novom, osramoenom Marli Krukovom, koja je sada provodila itave dane u stanu. esto se ne bi ni potrudila da se obue. Pokuaj prodaje onog jednog falsifikata u Parizu, rekla je, teko da je bio senzacija, kako je to Marli zamiljala. Da tampa nije bila eljna da prikae onog odurnog Gnasa kao budalu to svakako i jeste, cela stvar teko da bi uopte dospela u vesti. Gnas je bio dovoljno bogat i nepopularan da se od toga napravi skandal za potrebe vikenda. Andrea se nasmeila. "Da si manje privlana, privukla bi mnogo manje panje." Marli je vrtela glavom. "A falsifikat je bio Alenovo delo. Ti su tu bila neduna. Zar si to zaboravila?" Marli je otila u kupatilo, bez odgovora, i dalje uurena u iznoenom ogrtau. Ispod prijateljiine elje da je utei, da joj pomogne, Marli je ve oseala nestrpljenje osobe primorane da deli neveliki prostor sa nesrenim gostom, koji uz to nita ne plaa. Andrea je morala da joj pozajmi i za put Eurotransom. Sa svesnim, bolnim naporom volje uspela je da raskine misaoni krug i da se stopi sa gustim ali neuurbanim tokom ozbiljnih Belgijanaca u kupovini. Devojka u jarkim hulahopkama i prevelikoj postavljenoj jakni svoga momka oeala ju je u prolazu, oeljana i nasmejana. Na sledeoj raskrsnici, Marli je

opazila reklamu za modnu liniju koja joj se dopadala u studentskim danima. Odea je izgledala zaprepaujue novo. U skrovitu njene pobelele ake, telefaks. Galerija Dipre, Ri-o-Ber 14, Brisel. Jozef Virek. Devojka na recepciji u hladovitom, sivom predvorju galerije Dipre kao da je izrasla na tom mestu, lepa i verovatno otrovna biljka, ukorenjena iza ploe izglaanog mermera sa ugra enom svetlucavom tastaturom. Kada je Marli prila, odmerila ju je blistavim oima. Marli zamisli kljocanje i zujanje blendi, koje su prenele sliku njene neugledne pojave u nepoznate dubine Virekovog carstva. "Marli Krukova", ree, odupirui se porivu da pokae grudvu telefaksa, da je ponizno poravna na hladnom, glatkom mermeru. "Po pozivu Herr Vireka." "Fraulein Krukova", ree devojka, "Herr Virek nije mogao da se pojavi danas u Briselu." Marli je zurila u savrene usne, istovremeno svesna bola koji su joj zadale te rei i bolnog zadovoljstva koje je nauila da pronalazi u razoaranju. "Shvatam." "Me utim, odluio je da obavi razgovor preko ulne veze. Molim vas, u ite na trea vrata sa desne strane..." Soba je bila prazna i bela. Na dva zida visile su neuramljene ploe koje kao da su bile od kartona poprskanog kiom, viestruko izbodenog raznim oru ima. Katatonenkunst. Konzervativno. Vrsta rada kakvu su kupovali posrednici upravnih odbora holandskih komercijalnih banaka. Sela je na nisku klupu postavljenu koom i konano dozvolila prstima da puste telefaks. Bila je sama, ali je pretpostavljala da je na neki nain posmatraju. "Fraulein Krukova", na vratima nasuprot onima na koja je ula stajao je mlad mukarac u tamnozelenom mantilu tehniara. "Sada ete, molim vas, izii na ova vrata. Budite ljubazni da polako pritisne kvaku, i vrsto, na nain koji omoguava maksimalni dodir sa dlanom. Pazite kad ulazite. Moda e doi do minimalnog nesnalaenja u prostoru." Trepnula je. "Kako, molim...?" "ulna veza", ree on i povue se, zatvarajui vrata za sobom. Ustala je, pokuala da poravna mokre peeve jakne, dodirnula kosu i odmah se predomislila, duboko udahnula i prila vratima. Devojine rei pripremile su je za jedinu vezu koju je poznavala, signal simstima preko Bel Evrope. Pretpostavila je da e nositi lem naikan dermatrodama, da e Virek koristiti pasivnog posmatraa kao ivu kameru. Ali Virekovo bogatstvo uveliko je prevazilazilo sve to je mogla da zamisli. Kada su joj se prsti sklopili oko hladnog mesinga kvake, ova kao da se uzvrpoljila, poprimivi oseaj i toplotu koe u prvoj sekundi dodira.

Zatim se ponovo pretvorila u metal, ovaj put zeleno obojeno gvo e, pruajui se nanie u daljinu du linije perspektive, stara ograda za koju se prepadnuta drala. Na lice joj pade nekoliko kinih kapi. Miris kie i vlane zemlje. Zbrka sitnih pojedinosti iz njenog seanja na pijani izlet sa umetnikom kolom, koje je ratovalo za prevlast sa savrenstvom Virekove opsene. Ispod nje se prostirala dobro poznata panorama Barselone, sa udnim tornjevima crkve Sagrada Familia u velu dima. Uhvatila se i drugom rukom za ogradu, borei se sa vrtoglavicom. Poznaje ovo mesto. Nalazi se u Huel Parku, razbaruenom vilinskom carstvu Antonija Gaudija, na golom breuljku iza samog sredita grada. Sa njene leve strane, dinovski guter od aavo skalupljene keramike bio je zamrznut usred sputanja niz tobogan od grubog kamena. Vodoskok njegovog keza navodnjavao je leju cvea umornog izgleda. "Ne moe da se sna e. Oprosti mi." Na jednoj od zmijolikih klupa u parku ispod nje sedeo je Jozef Virek, pogrbljenih, irokih ramena u mekom kaputu. To lice joj se celog ivota inilo maglovito poznato. Sada se zbog neega setila fotografije Vireka sa engleskim kraljem. Nasmeio joj se. Glava mu je bila velika i lepo oblikovana ispod otre etke tamnosive kose. Nozdrve su mu bile neprestano rairene, kao da udie nevidljive vetrove umetnosti i trgovine. Oi, veoma krupne iza okruglih naoara bez rama koje su bile njegov zatitni znak, bile su bledoplave i neobino blage. "Molim te." Potapao je uskim dlanom mozaik klupe od krhotina grnarije. "Mora mi oprostiti to se oslanjam na tehnologiju. Ve vie od decenije moje telo obitava u tanku. U nekom groznom industrijskom predgra u Stokholma. Ili moda u paklu. Ja nisam zdrav ovek, Marli. Sedi pored mene." Duboko udahnuvi, sila je niz kameno stepenite i prela preko ploa. "Herr Virek", ree, "bila sam na vaem predavanju u Minhenu, pre dve godine. Kritika Feslera i njegovog autistiches Theater-a. Tada ste izgledali sasvim dobro..." "Fesler?" Virekovo preplanulo elo se nabora. "Videla si dvojnika. Moda hologram. Mnogo toga se pripisuje mom imenu, Marli. Delovi mog bogatstva postali su u izvesnoj meri samostalni; ponekad ak ratuju me usobno. Pobune u poreskim sferama. Me utim, iz razloga koji su suvie sloeni da bi bili samo okultne prirode, istina o mojoj bolesti nikada nije objavljena." Sela je pored njega i zagledala se u prljavi plonik izme u oguljenih vrhova svojih crnih pariskih izama. Ugledala je komad bledog ljunka, zar alu spajalicu, mali, pranjavi le pele ili ose. "Neverovatno koliko je podrobno..." "Jeste", ree on. "Novi Maasovi bioipovi. Trebalo bi da zna", nastavio je, "da je ono to znam o tvom privatnom ivotu gotovo jednako podrobno. A o poneemu i vie nego to sama zna." "Stvarno?" Otkrila je da joj je najlake da se usredsredi na grad, birajui mesta koja je pamtila iz nekoliko studijskih poseta. Ovde, samo ovde, mogli su se nai

Ramblasi, papagaji i cvee, krme u kojima se slui crno pivo i lignje. "Da. Znam da te je tvoj ljubavnik ubedio da si pronala izgubljeni Kornelov original..." Marli sklopi oi. "Nainio je falsifikat, unajmivi za to dva nadarena studenta umetnosti i uvaenog istoriara koji se nalazio u izvesnim linim nedaama... Isplatio ih je novcem koji je potkradao od tvoje galerije, to si svakako ve pogodila. Ti plae..." Marli klimnu glavom. Hladni prsti potapae je po zglobu ake. "Kupio sam Gnasa. Platio sam policiji da prekine istragu. Novinare nije bilo potrebno kupovati; nisu vredni toga. A sada e, moda, tvoja blaga ozloglaenost biti samo prednost." "Herr Virek, ja..." "Samo trenutak. Pako! Do i ovamo, dete." Marli otvori oi i ugleda deaka od moda est godina, odevenog u tesni kaputi i kratke pantalone, svetle arape i visoke, crne cipele na zakopavanje. Preko ela mu je padalo meko krilo sme e kose. Drao je neto u rukama, neku vrstu kutije. "Gaudi je poeo da gradi park 1900. godine", ree Virek. "Pako nosi kostim iz tog vremena. Do i ovamo, dete. Pokai nam svoje blago." "Senjor", zauka Pako, klanjajui se, i pri e da pokae predmet koji je nosio. Marli rairi oi. Kutija od obinog drveta, sa staklenim poklopcem. U njoj predmeti. "Kornel", izusti, zaboravivi na suze. "Kornel?" Okrenula se Vireku. "Naravno da nije. Predmet ugra en u tu kost je Braunov biomonitor. Ovo je rad ivog umetnika." "Ima ih jo? Jo kutija?" "Pronaao sam ih sedam. Za tri godine. Zna, Virekova zbirka je neka vrsta crne rupe. Neprirodna gustina mog bogatstva neodoljivo privlai najre a dela ljudskog duha. Autonoman proces, koji me obino slabo zanima..." Ali Marli je bila opinjena kutijom, nepojamnim daljinama koje je prizivala, daljinama gubitka i enje. Bila je setna, nena i nekako detinjasta. Sadrala je sedam predmeta. Tanku, uplju kost, verovatno stvorenu za let, verovatno od krila neke velike ptice. Tri staromodne tampane ploe, sa zlatnim lavirintima vodova. Glatku, belu kuglu od peene gline. Krpicu ipke, potamnelu od starosti. Odlomak duine prsta, za koji je zakljuila da je od kosti ljudske ake, sivkasto beo, sa veto ugra enim silikonskim tapiem koji jednom mora da se pruao povrinom koe... ali je sada bio nagoreo i a av. Kutija je bila svet u malom, pesma, zamrznuta na granicama ljudskog iskustva. "Gracias, Pako." Kutija i deak nestadoe.

Zinula je. "Ah, oprosti mi, zaboravio sam da su ovi prelasci suvie nagli za tebe. Sada, me utim, treba da popriamo o tvom zadatku..." "Herr Virek", ree ona, "ta je 'Pako'?" "Potprogram." "Shvatam." "Uzeo sam te da prona e tvorca ove kutije." "Ali, Herr Virek, sredstva sa kojima vi raspolaete..." "Sada si i ti jedno od njih, dete. Zar ne eli posao? Kada sam saznao kako se Gnas upecao na onog lanog Kornela, shvatio sam da bi mogla da mi bude od koristi u ovom sluaju." Slegnuo je ramenima. "Priznae da imam izvestan dar da prona em sredstva kojima u ostvariti eljene naume." "Svakako, Herr Virek. I, da, elim ovaj posao." "Vrlo dobro. Bie ti isplaen honorar. A imae na raspolaganju i odre ena sredstva, mada, ako bude potrebno da kupi, recimo, nekretnine u veoj vrednosti..." "Nekretnine?" "Ili korporaciju, ili svemirski brod. U tom sluaju, trebae ti moja posredna dozvola. Koju e gotovo sigurno dobiti. Za sve drugo ima odreene ruke. Ipak, preporuujem ti da radi u okvirima koji ti najvie odgovaraju. U suprotnom, rizikovae da izgubi dodir sa intuicijom, a intuicija je, u sluaju kao to je ovaj, od odluujueg znaaja." Podario joj je jo jedan uveni osmeh. Duboko je udahnula. "Herr Virek, ta ako ne uspem? Koliko vremena imam da prona em tog umetnika?" "Do kraja ivota", ree on. "Oprostite mi", zau sebe kako govori i uasnu se, "ali koliko sam razumela, rekli ste da ivite u... u tanku?" "Tako je, Marli. I iz te prilino ograniene perspektive, savetovao bih ti da uiva u svakom satu proivljenom u svom ro enom telu. A ne u prolosti, ako me razume. Govorim kao neko ko vie ne moe da postigne to jednostavno stanje, jer su elije mog tela odluile da se upute u kihotovsku potragu za pojedinanim sudbinama. Verujem da bi srenijem oveku, ili siromanijem, bilo dozvoljeno da skona, ili da bude ovekoveen u jezgru nekog hardvera. Ali ja sam, izgleda, suanj mree vizantinskih okolnosti koje potrauju, koliko znam, otprilike deseti deo mojih godinjih prihoda. to me ini, pretpostavljam, najskupljim invalidom na svetu. Bio sam dirnut, Marli, tvojim stvarima srca. Zavidim tvojim ure enim elijama iz kojih one potiu." Tada je na trenutak pogledala pravo u te blage plave oi i uvidela, sa nagonskim pouzdanjem sisara, da je onima najbogatijima oduzeto sve to je ljudsko. Krilo noi zakrili nebo Barselone, kao treptaj veoma spore blende, a Virek i Huel nestadoe i ona se ponovo na e na niskoj, konoj klupi, zagledala u iskidane i

umrljane kartonske ploe.

3. BOBI PRDI U ABAR

Smrt je vrlo jednostavna stvar. To mu je sada bilo jasno: naprosto se dogodila. Najmanji zajeb i eto ti nje, neeg ledenog i bez mirisa, to se nadima iz sva etiri ugla idiotske sobe, dnevne sobe tvoje majke u Baritaunu. Sranje, pomislio, Dva-na-dan e da crkne od smeha. Prvi put, i odma' sam prdn'o u abar. Jedini zvuk u sobi bilo je tiho, uporno titranje njegovih zuba, nadzvuna paraliza, uticaj povratne sprege na njegov nervni sistem. Posmatrao je svoju okamenjenu ruku kako jedva primetno podrhtava, par centimetara od crvenog, plastinog dugmeta koje je moglo da prekine vezu to ga je ubijala. Seranije. Doao je kui i odmah se dao na posao, ubacio ledolomca koga je iznajmio od Dva-na-dan i ukljuio se, jurnuvi prema bazi koju je izabrao za prvu ivu metu. Verovao je da to ide tako: 'oe to da uradi, uradi. Imao je taj mali Ono-Sendai tek mesec dana, ali je znao da ne eli da ostane neki tamo levi beritaunski muvaro. Bobi Njumark, iliti Grof Nula, ali s tim je ve gotovo. Filmovi se nikada nisu ovako zavravali, ne na samom poetku. U filmu bi utrala kaubojeva riba, ili njegov partner, smaknuli bi mu trode, drmnuli ono malo crveno 'OFF' dugme. I izvukao bi se, isplivao bi. Ali Bobi je sada bio sam, autonomni nervni sistem bio mu je blokiran odbrambenim programom baze podataka tri hiljade kilometara daleko od Beritauna, i znao je to. U dolazeoj tami bilo je neke magine hemije, neega to mu je omoguavalo da opazi beskrajnu privlanost te sobe, sa tepihom boje tepiha i zavesama boje zavesa, prljavim sofa-kompletom od pene, uglastom hromiranom policom sa ure ajima est godina starog Hitaijevog kunog modula. Pripremajui se za ulazak, paljivo je navukao te zavese, ali sada, nekako, kao da je ipak mogao da vidi napolje, gde su se stambene zgrade Beritauna uzdizale kao talas koji e se razbiti o tamnije kule Projekata. Talas stanova bio je naikan finim dlaicama antena i mreastih tanjira, povezanih konopcima za suenje vea. Njegova majka volela je da psuje zbog toga; imala je sua. Seao se njenih pobelelih zglobova na lanoj bronzi ograde balkona, sa suvim borama tamo gde je zglob bio savijen. Seao se mrtvog deaka koga su odneli sa Velikog Igralita na nosilima od legure, umotanog u plastiku iste boje kao murijaka kola. Pao i udario glavom. Glavom. Prd u abar. Stade mu srce. inilo mu se da je palo u stranu, ritajui se poput neke ivotinje u crtaima. esnaesta sekunda smrti Bobija Vilsona. Smrti levog muvaroa. A onda se neto unese, ogromnost nepojmljiva, dalje od kraja krajeva svega to je ikada znao ili zamiljao, i dodirnu ga.

::: TA TO RADI? ZATO TI TO RADE? Devojinglas, sme akosa, tamneoi... : UBIJA ME UBIJA ME SKLONI GA SKLONI GA OD MENE. Tamneoi, pustinjskazvezda, kratkamajica, devojinakosa... ::: ALI TO JE TRIK, ZAR NE VIDI? TI SAMO MISLI DA TE JE ZGRABILO. GLEDAJ. SAD U PODESITI OVDE I SLOBODAN SI. I srce mu se preturi na le a, povrati ruak ritajui se nacrtanim crvenim nogama, a galvanski trzaj oka odbaci ga sa stolice i strgnu mu trode sa ela. Udari glavom u ivicu Hitaija i beika mu popusti; zau kako neko ponavlja jebote jebote jebote u pranjavi miris tepiha. Devojin glas je nestao, nije bilo pustinjske zvezde, oseaja hladnog vetra i izlokanog kamena na koi... Onda mu se rasprsnu glava. Video je to sasvim jasno, odnekud izdaleka. Kao fosforna granata. Belo. Svetlo.

4. UHODAVANJE

Crna Honda lebdela je dvadeset metara iznad osmougaone palube naputene naftne platforme. Bliila se zora i Tarner je mogao da nazre izbledele obrise trolisne oznake biorizika na platformi za helikoptere. "Dole ima neki biorizik, Konroje?" "Nita na ta ve nisi navikao", ree Konroj. Prilika u crvenom padobranskom odelu otro je signalizirala rukama pilotu Honde. Vetar koji su podizale elise nosio je otpatke materijala za pakovanje u more dok su se sputali. Konroj pritisnu kopu svojih kajieva i nae se preko Tarnera da otvori vrata. Kada su vrata kliznula u stranu, na oe se usred urlanja motora. Konroj ga je gurao u rame, pravei uurbane pokrete uvis okrenutim dlanom. Pokazao je prema pilotu. Tarner se prebaci napolje i spusti, ispod gromovitog vrtloga elise, a Konroj se doeka u uanj pored njega. Preli su preko izbledelog trolista rajim korakom povijenih nogu, normalnim za helikoptersku platformu. Nogavice pantalone leprale su im oko glenjeva na Hondinom vetru. Tarner je nosio sivu torbu izlivenu od balistikog ABS-a, sav svoj prtljag; neko ju je spakovao, u hotelu, i ekala ga je na Cuimi. Nagla promena visine pitanja ree mu da Honda uzlee. Odleteo je prema obali, ugaenih svetala. Kada je zvuk zamro, Tarner zau krike galebova i um talasa Pacifika. "Neko je jednom pokuao da ovde stvori luku podataka", ree Konroj. "Me unarodne vode. Tada jo niko nije iveo na orbiti, tako da je to nekoliko godina imalo smisla..." Poao je prema zar aloj umi noseih stubova sprata platforme. "Po jednom scenariju koji su mi pokazali u Hosaki, trebalo je da dovedemo Miela ovamo, oistimo ga, smestimo na Cuimu i otpraimo punom parom za stari, dobri Japan. Rek'o sam im da zaborave to sranje. Kad Maas provali ta se dogodilo, moi e da se spuste na ovu stvar sve to imaju. Rek'o sam im da je onaj njihov logor u D. F.-u Distritto Federale - na panskom, Federalni Okrug u Meksiku - prim. prev. pravo mesto za to, je li? Maas tamo nee moi da pravi veliko sranje, ne usred jebenog sredita Meksiko Sitija..." Iz senki izi e prilika sa glavom izoblienom mehurastim naoarima ure aja za pojaavanje slike. Pokazala im je da po u dalje, mahnuvi tupom, rupiastom cevi bacaa strelica Lensing. "Biohazard", ree Konroj kada su se provukli pored oveka. "Sagni glavu kad ulazi. I pazi, stepenice su klizave." Platforma je mirisala na r u, naputenost i morsku vodu. Nije bilo prozora. Zidovi izbledele krem boje bili su iarani krastama r e koje su se irile. Fluorescentne svetiljke napajane baterijama visile su sa noseih greda na svakih nekoliko metara, bacajui jezivu zelenkastu svetlost, istovremeno bletavu i izlu ujue neravnomernu. U glavnoj prostoriji radilo je bar desetak ljudi; kretali su

se sa oputenom svrsishodnou dobrih tehniara. Profesionalci, pomisli Tarner; retko su podizali pogled i malo su govorili. Bilo je hladno, vrlo hladno, i Konroj mu je dao ogromnu jaknu sa mnotvom oznaka i patentnih zatvaraa. Bradonja u pilotskoj jakni od ovje koe uvrivao je srebrnom trakom svenjeve optikih vlakana za ulubljenu pregradu. Konroj je neto aputao crnkinji koja je nosila istu jaknu kao to je bila Tarnerova. Bradati tehniar podigao je pogled sa svog posla i ugledao Tarnera. "Sranje", ree, jo na kolenima. "Mislio sam da e biti neto krupno, al' izgleda da e biti i upavo." Ustao je i mahinalno obrisao dlanove o nogavice farmerki. Kao i ostali tehovi, nosio je mikroporozne hirurke rukavice. "Ti si Tarner." Nacerio se, bacio pogled prema Konroju i izvadio plastinu pljosku iz depa jakne. "Ugrej se malo. Zna me. Radio sam na onom poslu u Marakeu, kada je IBM-ov momak preao u Micu-G. Spojio sam punjenja na autobusu koji ste ti i Francuz uterali u onaj hotel." Tarner uze pljosku, otvori poklopac i nagnu je. Burbon. Palio je duboko i otro, irei mu toplinu kroz grudi. "Hvala." Vratio je pljosku i ovek je gurnu u dep. "Ouki", ree ovek. "Ouki? Sea se?" "Naravno", slaga Tarner. "Marake." "'Divlji uran'", ree Ouki. "Doleteo sam preko ipola i tamo svratio u djuti-fri. Ovaj tvoj partner", jo jedan pogled prema Konroju, "nije ba od oputenih, a? Mislim, ne kao u Marakeu, a?" Tarner klimnu glavom. "Ako ti zatreba neto", ree Ouki, "obavesti me." "ta, na primer?" "Jo pia, ili malo peruanskog praha, ali istinski utog." Ouki se ponovo naceri. "Hvala", ree Tarner, videvi da se Konroj okrenuo od crnkinje. I Ouki je to primetio, pa brzo kleknu i otkinu novi komad srebrne trake. "Ko je taj?" upitao ga je Konroj, poto ga je uveo na uska vrata sa istrunulim trakama crnog zaptivnog materijala po ivicama. Konroj okrenu toak koji je zatvarao vrata; neko ga je nedavno podmazao. "Zove se Ouki", ree Tarner, razgledajui novu prostoriju. Manja od prve. Dve svetiljke, stolovi na sklapanje, stolice, sve novo. Na stolovima nekakvi instrumenti, pod crnim, plastinim pokrivaima. "Neki tvoj prijatelj?" "Ne", ree Tarner. "Nekada je radio za mene." Priao je najbliem stolu i podigao pokriva. "ta je ovo?" Konzola je imala ogoljen, nedovren izgled fabrikog prototipa. "Maas-Neotekov dek kiberprostora." Tarner uzdignu obrve. "Tvoj?" "Imamo dva. Jedan je na odreditu. Doli su iz Hosake. Oito najbra stvar u matrici, a u Hosaki ne mogu ak ni da prekopiraju njihove ipove. Potpuno razliita tehnologija."

"Dao im ih je Miel?" "Nee da kau. injenica da su ih poslali ovamo samo da bi nai jahai dobili na brzini pokazuje kolika im je stiska da dobiju tog oveka." "Ko radi na konzoli, Konroj?" "Dejlin Slajd. Upravo sam razgovarao s njom." Mahnuo je glavom prema vratima. "ovek na odreditu je iz L. A., klinac po imenu Ramirez." "Jesu li dobri?" Tarner spusti pokriva. "Bolje za njih da jesu, s obzirom na to koliko kotaju. Dejlin je u poslednje dve godine stekla vraku slavu, a Ramirez je njen uenik. Sranje", Konroj slegnu ramenima, "zna te kauboje. Jebeni ludaci..." "Gde si ih naao? I odakle iskopa Oukija?" "Kod tvog agenta, Tarnere." Tarner je zurio u Konroja, a onda klimnu glavom. Okrenuvi se, podigao je kraj sledeeg pokrivaa. Kutije, plastine i od stiropora, uredno sloene na hladnom metalu stola. Dodirnuo je plavi plastini pravougaonik sa ottampanim srebrnim monogramom. S & W. "Tvoj agent", ree Konroj, kada je Kejs otvorio kutiju. Pitolj je leao u udubljenju od bledoplave pene, teki revolver sa runim isturenim kuitem ispod zdepastog burenceta. "S&W, taktiki, kalibar 408, sa ksenonskim projektorom", ree Konroj. "Rekao je da e sigurno traiti taj." Tarner uze revolver i pritisnu palcem kontrolno dugme projektora. Na drci boje lenika dvaput trepnu crvena dioda. Izbacio je burence. "Municija?" "Na stolu. Runo punjenje, eksplozivni vrhovi." Tarner je na e prozirnu plastinu kocku boje ilibara, otvori je levom rukom i izvadi patronu. "Zato su izabrali ba mene za ovo, Konroje?" Osmotrio je patronu, a onda je paljivo ubacio u jedno od est leita cilindra. "Ne znam", ree Konroj. "Kao da su te kaparisali za ovo od samog poetka, im im se Miel javio..." Tarner zavrte burence i brzim trzajem ga vrati u okvir. "Pitao sam te, zato su izabrali ba mene za ovo, Konroje?" Podigao je revolver obema rukama i ispruio ih, uperivi ga pravo u Konrojevo lice. "Kod ovakvog oruja, ponekad moe da vidi sve do dna cevi, ako je pogodno osvetljenje, i da vidi da l' je metak unutra." Konroj jedva primetno odmahnu glavom. "Ili da moda nije u nekom drugom leitu..." "Ne", ree Konroj, sasvim tiho, "nema izgleda." "A moda su se psihijatri zajebali, Konroje. ta misli?" "Ne", ree Konroj, bezizraznog lica. "Nisu, i nee." Tarner povue obara. Igla pade na prazno leite. Konroj samo trepnu, otvori usta, zatvori ih, posmatrajui kako Tarner sputa Smit i Veson. Na elu mu se pojavi kapljica znoja i kliznu mu u obrvu. "Pa?" ree Tarner, sa pitoljem sputenim uz bok.

Konroj slegnu ramenima. "Nemoj vie da radi te pizdarije", ree. "Toliko sam im potreban?" Konroj klimnu glavom. "Ovo je tvoja igra, Tarnere." "Gde je Miel?" Ponovo je izbacio burence i poeo da puni pet preostalih leita. "U Arizoni. Oko pedeset kiloa od granice Sonore, u podzemnoj istraivakoj arkologiji. Maas Biolabs za Severnu Ameriku. Tamo je sve njihovo, sve do granice, a mesa je tano u preseku putanja etiri nadzorna satelita. Mucho tvrdo." "I kako misle da u emo tamo?" "Ne ulazimo. Miel izlazi, sam. Mi ga ekamo, pokupimo i otpratimo do Hosake itavog dupeta." Konroj zavue prst iza otkopane kragne crne kuulje i izvue crnu najlonsku uzicu, a na njoj mali, crni, najlonski omot zatvoren iak-trakom. Paljivo ga otvori i izvadi nekakav predmet, pa ga prui Tarneru na dlanu. "Evo. Poslao je ovo." Tarner odloi revolver na najblii sto i uze stvar od Konroja. Liila je na naduveni, sivi mikrosoft, sa standardnim neuroulazom na jednom kraju i udnim, okruglim oblijem, kakvo nikad nije video, na drugom. "ta je to?" "Biosoft. Dejlin se ukljuila u to i kae da misli da je izlaz neke VI. Neka vrsta dosjea o Mielu, sa porukom za Hosaku na kraju. Ako 'oe brzi uvid, najbolje da se sam ukljui..." Tarner podie pogled sa sivog predmeta. "Kako se Dejlin provela unutra?" "Kae da je bolje da lei dok to radi. Kao da joj se nije previe svidelo." Mainski snovi poseduju posebnu vrtoglavicu. Tarner se ispruio na novoj ploi zelene fleksipene u improvizovanoj spavaonici i ukljuio se u Mielov dosje. Ulaz je bio spor; imao je vremena da sklopi oi. Deset sekundi kasnije, oi su mu bile otvorene. Stiskao je zelenu penu i borio se sa muninom. Jo jednom je sklopio oi... Dola je, ponovo, postepeno, treperava, nelinearna bujica podataka i ulnih utisaka, svojevrsna naracija prenesena u nadrealnim blic-kadrovima i udvajanjima. Donekle je podsealo na vonju toboganom koji nasumce naputa i vraa se u stvarnost, nemogue brzo, menjajui visinu, mesto izlaska i pravac u jednom jedinom otkucaju praznine, samo to pomaci nisu imali nita sa fizikom orijentacijom, ve su bili munjevite izmene paradigme i sistema simbola. Podaci oito nisu bili namenjeni ljudskom poimanju. Otvorenih oiju, izvukao je predmet iz utinice i stegao ga u aci, klizavoj od znoja. Bilo mu je kao da se budi iz komara. Ne onog iz koga se budi s vriskom, gde potisnuti strahovi uzimaju jednostavna i uasna oblija, ve iz one vrste sna, kudikamo vie uznemirujue, gde je sve savreno i zastraujue normalno, a u isto vreme krajnje pogreno... Prisnost te stvari bila je nepodnoljiva. Borio se sa talasima sirovog prenosa podataka, napreui svu snagu volje da odagna oseanje sasvim blisko ljubavi,

opsesivnoj nenosti koju posmatra razvija prema objektu produenog posmatranja. Danima ili satima kasnije, znao je, najsitnije pojedinosti Mielove akademske prolosti moda e mu izbiti na povrinu svesti: ime ljubavnice, miris njene teke ri e kose u svetlosti sunca kroz... Hitro je seo, udarivi plastinim onovima cipela o zar alu palubu. Jo je nosio jaknu, a Smit i Veson, u depu sa strane, bolno ga udari po boku. Proi e. Mielov psihiki zadah e izvetriti, onako kao to je panska gramatika isparavala posle svake upotrebe. Uao je u Maasov bezbednosni dosje unesen u mislei kompjuter, i nita vie. Vratio je biosoft u Konrojevu crnu kesicu, poravnao palcem iak-traku i obesio uzicu oko vrata. Postade svestan zvuka talasa koji su zapljuskivali bokove platforme. "Hej, efe", ree neko, iza sme eg vojnog ebeta koje je zaklanjalo ulaz u spavaonicu, "Konroj kae da je vreme da izvri smotru trupa, jer vas dvojica odlazite na drugo mesto." Oukijevo bradato lice izviri iza ebeta. "Inae te ne bih budio, zna?" "Nisam spavao", ree Tarner i ustade, mahinalno masirajui kou oko ugra ene utinice. "teta", ree Ouki. "Imam derme koje te uspavaju k'o bebu, tano na jedan sat, a onda ubace jak stimulant, i eto te na nogama i ornog za pos'o, svega mi..." Tarner odmahnu glavom. "Vodi me do Konroja."

5. POSAO

Marli je uzela sobu u malom hotelu sa biljkama u tekim, mesinganim posudama i hodnicima poploanim kao izlizane, mermerne ahovske table. Lift je bio ukraen pozlaen kavez sa stranicama od ruinog drveta i mirisao je na limunovo ulje i male cigare. Soba joj je bila na petom spratu. Visoki prozor gledao je na aveniju i bio je od one vrste koja moe i da se otvori. Kada je nasmeeni portir otiao, sruila se u fotelju ija je bogata postava bila u prijatnom kontrastu sa bledim, belgijskim tepihom. Poslednji put raskopala je stare pariske izme, ritnula ih sa nogu i zagledala se u desetak sjajnih kesa koje je portir pore ao na krevetu. Sutra u kupiti torbe, pomislila je. I etkicu za zube. "U oku sam", priznala je kesama na krevetu. "Moram da pripazim. Nita vie ne izgleda stvarno." Spustila je pogled i opazila da su joj arape pole na palcima. Zatresla je glavom. Njena nova tana leala je na belom, mermernom stoiu pored kreveta; bila je crna, iseena od debele, gove e koe, prera ene da bude meka kao flamanski maslac. Kotala ju je vie nego to bi dugovala Andrei za polovinu mesene kirije, ali je to vailo i za jednu no u ovom hotelu. U tani je bio njen paso i kreditni ip koji je dobila u galeriji Dipre, izdat na osnovu rauna na njeno ime od orbitalne filijale Nederlands Algemeen banke. Otila je u kupatilo i odvrnula glatke, mesingane slavine na velikoj, beloj kadi. Kroz japanski filter-ure aj zaita vrua, obogaena voda. Hotel je obezbedio soli za kupanje, kreme i mirisna ulja. Ispraznila je tubu ulja u kadu koja se punila i poela da skida odeu, osetivi ujed gubitka kada je pustila jaknu Seli Stenli da sklizne na pod iza nje. Sat ranije, ta godinu dana stara jakna jo je bila omiljeni deo njene garderobe i moda jedina skupa stvar koju je ikada imala. Sada je postala neto to treba da odnesu istaice; moda e zavriti na nekoj buvljoj pijaci, tamo gde je i sama traila jeftinu odeu dok je bila u umetnikoj koli... Ogledala su se zamaglila i poela da cure dok se kupatilo punilo mirisnom parom, skrivajui odraz njene nagosti. Zar je zaista sve tako lako? Da li ju je Virekov elegantni kreditni ip stvarno izbavio iz bede i preneo u ovaj hotel, gde su pekiri beli, meki i upavi? Bila je svesna odre ene duhovne vrtoglavice, kao da drhti na rubu nekog bezdana. Pitala se u kojoj meri novac moe da bude moan, ako ga ovek ima dovoljno, ali zaista dovoljno. Pretpostavljala je da to znaju samo Vireci ovoga sveta, a da su po prirodi stvari nesposobni da znaju. Pitati Vireka bilo bi kao kada ispituje ribu da ti kae neto vie o vodi. Da, draga moja, mokra je; jeste, dete moje, naravno da je toplo, mirisno, sa upavim pekirima. Ula je u kadu i spustila se u vodu. Sutra e otii da joj skrate kosu. U Parizu. Andrein telefon zvonio je esnaest puta pre nego to se Marli setila programa.

Bie da je jo ukljuen, a ovaj skupi, mali, briselski hotel nije na listi. Nagnula se da spusti telefon na mermernu plou stola i on tada zazvoni, tiho. "Kurir je doneo paket, iz galerije Dipre." Kada je portir - ovaj put mla i ovek, crnomanjast, moda panac - otiao, odnela je paket do prozora i osmotrila ga sa svih strana. Bio je umotan u runo izra enu hartiju tamnosive boje, presavijenu i uukanu na onaj tajanstveni japanski nain koji nije traio lepak ili traku, ali je znala da ga nikada nee ponovo zaviti kada ga odmota. U jednom uglu bili su utisnuti naziv i adresa galerije, a njeno ime i naziv hotela bili su ispisani na sredini savrenim kurzivom. Odmotala je papir i shvatila da u rukama dri novi Braunov holoprojektor i pljosnati omot od prozirne plastike. Omot je sadrao sedam oznaenih ploica holofilmova. Iza minijaturnog gvozdenog balkona zalazilo je sunce, bojei Stari Grad u zlatno. ulo se trubljenje automobila i deja galama. Zatvorila je prozor i otila do pisaeg stola. Braun je bio glatki, crni pravougaonik sa napajanjem na sunane elije. Proverivi punjenje, uzela je prvi holofilm iz omota i ubacila ga. Iznad Brauna se rascveta kutija koju je videla u Virekovoj simulaciji Huel Parka, bletei kristalnom rezolucijom najboljih muzejskih holograma. Kost i zlato vodova, trula ipka i mutni, beli kliker od gline. Kako je nekome polo za rukom da pore a ove kojetarije, ovo smee, na takav nain da poga a pravo u srce, da se zariva u duu poput udice? Onda klimnu glavom. Znala je da je mogue; pre mnogo godina, to je uspelo oveku po imenu Kornel, koji je tako e pravio kutije. Tada je pogledala levo, gde je otmena, siva hartija leala na stolu. Sluajno je odabrala ovaj hotel, kada joj je dosadila kupovina. Nikome nije rekla da je tu. Onima iz galerije Dipre sigurno nije.

6. BARITAUN

Sudei po satu na majinom Hitaiju, nije znao za sebe nekih osam sati. Prvo to je video bio je njegov pranjavi ekran, a neto tvrdo bilo mu je zaglavljeno ispod bedara. Ono-Sendai. Prevrnuo se u stranu. Zadah ustajalog povraanja. Onda se naao pod tuem, ne ba siguran kako je dospeo tamo, odvrui slavine onako u odei. tipao je, gnjeio i rastezao lice. Oseao ga je kao gumenu masku. "Neto se desilo." Neto loe, krupno, ali nije znao ta. Gomila njegove mokre odee postepeno je rasla na podu kabine. Konano je iziao, otiao do umivaonika, zabacio mokru kosu iz oiju, zagledao se u lice u ogledalu. Nema frke, Bobi Njumark. "Ne, Bobi, ima frke. Bogme si u frci..." Sa pekirom oko ramena, mokar, poao je uskim hodnikom prema svojoj sobi, skuenom, klinastom prostoru u samom dnu stana. Kada je zakoraio unutra, ukljuio se njegov holoporno ure aj i odjednom mu se cerilo pet-est cura, odmeravajui ga sa oiglednom poudom. inilo se da stoje u zidovima sobe, u maglovitom, pranjavo plavom prostoru, belih osmeha i zategnutih, mladih tela blistavih poput neona. Dve devojke pomerie se blie i poee da se dodiruju. "Dosta", ree on. Projektor se iskljui na njegovu komandu; devojke iz snova nestadoe. Ure aj je prethodno pripadao starijem bratu Linga Vorena; frizure i odea devojaka bile su zastarele i pomalo smene. Mogao je da razgovara s njima i naredi im da rade neke stvari sa sobom i jedna drugoj. Setio se kada mu je bilo trinaest godina i kada je bio zaljubljen u Brendi, onu u plavim, gumenim pantalonicama. Holo mu je sada uglavnom koristio da bar prividno povea prostor u sobiku. "Neto se jebeno dogodilo", ree, navlaei crni dins i gotovo istu majicu. Zatresao je glavom. "ta? Jebiga, ta?" Nekakav strujni udar? Neko je neto zasrao dole u Upravi za fisiju? Moda je baza u koju je hteo da u e doivela neki neuobiajen kolaps ili je bila napadnuta sa druge strane... Ali ostao mu je utisak da je sreo nekoga, nekoga ko... Nesvesno je ispruio desnu ruku, rairenih prstiju, preklinjui. "Jebiga", ree. Prsti se sklopie u pesnicu. Onda mu do e: isprva, oseaj neeg velikog, stvarno velikog, kako se prua prema njemu kroz kiberprostor, a onda utisak devojke. Nekog sme eg, vitkog, ko je uao negde u udnoj, svetloj tami, punoj zvezda i vetra. Ali seanje se izmigoljilo kada je njegov um pokuao da ga ulovi. Ogladneo, obuo je sandale i poao u kuhinju, trljajui kosu vlanim pekirom. Prolazei kroz dnevnu sobu, opazio je svetiljkicu 'Ukljueno' na Ono-Sendaiju, kako besno zuri u njega sa tepiha. "Oh, sranje." Stajao je ukopan, uvuenih obraza. Jo je bio ukljuen. Da li je mogue da je jo povezan sa bazom u koju je pokuao da provali? Znaju li da nije mrtav? Nije imao pojma. Jedno je ipak znao: da su mu uzeli meru. Nije se potrudio da postavi aneve i slepe puteve koji bi ih spreili da

mu po u po tragu. Znaju gde je. Zaboravivi na glad, odjurio je u kupatilo i stao da pretura po natopljenoj odei dok nije naao svoj kreditni ip. Imao je dve stotine deset Novih Jena skrivenih u upljoj, plastinoj drki vienamenske odvrtke. Gurnuvi odvrtku i kreditni ip u dep farmerki, navukao je najstariji i najtei par izama, a onda iskopao neopran ve ispod kreveta. Izdvojio je crnu jaknu od atorskog platna sa najmanje deset depova i velikim tobolcem nisko na le ima, nekom vrstom ugra enog ranca. Ispod jastuka imao je japanski gravitacijski no sa narandastom drkom; smestio ga je u uski dep na levom rukavu jakne, blizu manetne. Devojke se ukljuie kad je izlazio: "Bobi, Bo-obi, vrati se da se igramo..." U dnevnoj sobi, istrgnuo je optiki kabl Ono-Sendaija iz ploe Hitaija, smotao ga i strpao u dep. Isto je uinio i sa trodama, a onda je gurnuo Ono-Sendai u ranac jakne. Zavese su jo bile navuene. Osetio je nalet novog uzbu enja. Odlazio je. Morao je da ode. Ve je zaboravio patetinu privrenost koja se javila kada se oeao o smrt. Oprezno je razmaknuo zavese, tek koliko da zavue palac, i izvirio napolje. Bilo je pozno popodne. Za par sati, na tamnim gromadama Projekata poee da se pale svetla. Veliko Igralite prostiralo se kao betonsko more; Projekti su se dizali iza naspramne obale, dinovski, pravolinijski oblici ublaeni sluajnim nanosom dogra enih balkona-staklenika, tankova za uzgoj somova, sistema za grejanje sunevom energijom i sveprisutnih mreastih tanjira. Dva-na-dan je sada tamo negde, spava, u svetu koji Bobi nikad nije video, svetu naselja-tornjeva. Dva-na-dan je silazio zbog posla, uglavnom sa muvaroima iz Beritauna, a onda bi se vratio gore. Bobiju se uvek inilo dobro tamo gore, gde se uvee toliko toga doga alo na balkonima, me u crvenim mrljama rotiljskog umura, klincima u donjem veu razigranim kao majmunii, tako siunima da su se jedva videli. Ponekad bi se promenio vetar, i na Igralite bi se spustili mirisi kuvanja, a ponekad bi se mogla videti ultralaka jedrilica kako klizi iz neke neznane zemlje krovova visoko gore. I stalno se uo pomean ritam iz miliona zvunika, talasi muzike koji su zapljuskivali i povlaili se na vetru. Dva-na-dan nikad nije priao o svom ivotu, o mestu gde ivi. Dva-na-dan je priao o bizu ili, kad je bio drutven, o enama. Ono to je Dva-na-dan priao o enama inilo je da Bobi vie nego ikad zaudi da pobegne iz Baritauna, a Bobi je znao da je biz njegova karta za odlazak. Ali sada mu je diler bio potreban iz drugog razloga, zato to je bio potpuno izgubljen. Moda e Dva-na-dan znati da mu kae ta se doga a. Oko one baze nije trebalo da bude nieg opasnog. Dva-na-dan mu je sam odabrao metu i iznajmio mu softver pomou koga e provaliti. Dva-na-dan je imao naina da proturi kroz tarabu sve to

bi on izneo odatle. Znai da je Dva-na-dan trebalo da zna. Morao je znati bar neto. "Nemam ak ni tvoj broj, ovee", obratio se Projektima, pustivi zavese da se sklope. Da ostavi neto majci? Poruku? "Jes', dupe moje", poruio je sobi iza sebe, "tutanj odavde", i ve je bio napolju u hodniku, pa na stepenicama. "Zauvek", dodade, gurnuvi nogom vrata na ulazu zgrade. Veliko Igralite izgledalo je dovoljno bezbedno, osim usamljenog prainara bez koulje duboko u besnoj raspravi sa Bogom. Bobi ga je obiao u irokom luku; tip je vikao i skakao i seckao vazduh karate udarcima. Prainar je imao osuenu krv na bosim stopalima i ostatke neega to je nekada moda bila frizura Polutana. Veliko Igralite bilo je neutralna zemlja, bar u teoriji, i Polutani su tu bili u slobodno shvaenoj konfederaciji sa Goticima; Bobi je imao sasvim solidno partnerstvo sa Goticima, ali je zadrao status nezavisnog. Baritaun je bio rizino mesto za nezavisne. Ako nita drugo, pomislio je dok se prainarovo jarosno trabunjanje gubilo iza njega, bande ti pruaju nekakav smisao. Ako si Gotik i Ladnjaci te saseckaju, to dobija smisao. Moda su sutinski razlozi besmisleni, ali bar postoje pravila. Ali nezavisne su saseckali prainari gonjeni prakom u mozgu, lutajue grabljive lujke sa svih strana ak tamo do Njujorka - kao to je bio onaj Sakuplja Penisa prolog leta, to je uvao trofeje u plastinoj kesi u depu... Bobi je pokuavao da nacrta mapu bekstva sa ovog mesta jo od dana kad se rodio, ili je bar tako oseao. A sada ga je dek kiberprostora u rancu gurkao u kimu u hodu. Kao da ga i on pouruje da ode. "Hajde, Dva-na-dan", ree on nadnesenim Projektima, "dovuci dupe ovamo dole i budi kod Liona kada stignem tamo, vai?" Dva-na-dan nije bio kod Liona. Niko nije bio kod Liona, ako ne raunate Liona, koji je istraivao tajne konvertora zidnog ekrana, naoruan iskrivljenom spajalicom. "to ne uzme eki i ne izubija govno dok ne proradi?" ree Bobi. "Ako ti i to neto vredi." Lion podie pogled sa konvertora. Imao je oko etrdeset godina, mada je to bilo teko odrediti. inilo se da ne pripada nijednoj rasi posebno, ili da pripada, na neki nain, nekoj rasi kojoj niko drugi ne pripada. Mnogo prenaglaenih kostiju lica i griva kovrdave, mutno crne kose. Njegov podrumski piratski klub bio je stalno odredite u Bobijevom ivotu u poslednje dve godine. Lion je bezizrazno zurio u Bobija kamenim oima, sa sedefasto sivim zenicama proetim nagovetajem maslinaste. Lionove oi su navodile Bobija da pomisli na ostrige i lak za nokte, dve stvari na koje ba i nije oboavao da misli u vezi sa oima. Boja je liila na neto ime se tapaciraju barske stolice. "Hteo sam samo da kaem da ne moe da popravi to sranje akajui ga", dodao je nelagodno. Lion polako zavrte glavom i vrati se istraivanju. Narod je plaao da u e kod Liona jer je ovaj putao piratske filmove i simstim skinut sa kablovske, i nabavljao mnogo toga to Baritaunci ne bi mogli sebi da priute. U

stranjoj sobi se dilovalo i mogli ste da 'priloite' za pie, koje je bilo uglavnom domaa brlja iz Ohaja preseena nekakvim sintetikim sokom od pomorande koji je Lion nabavljao u industrijskim koliinama. "Ovaj, Lione, reci mi", zamuca Bobi ponovo, "jesi l' vid'o Dva-na-dan ovih dana?" Zastraujue oi ponovo se podigoe i zagledae se u Bobija, sasvim nepotrebno dugo. "Ne." "Moda sino?" "Ne." "Preksino?" "Ne." "A. U redu. Hvala." Nije vredelo gnjaviti Liona. U stvari, bilo je mnogo razloga protiv toga. Bobi pogleda okolo po irokoj, polumranoj prostoriji, simstim jedinicama i ugaenim filmskim ekranima. Klub je inio niz gotovo jednakih soba u podrumu polu-stambene gra evine za samce sa neto lake industrije. Dobra zvuna izolacija: napolju se gotovo uopte nije ula muzika. esto bi nou iziao od Liona sa glavom punom pilula i buke, i obreo se prividno u maginom vakuumu tiine, tako da bi mu zvonilo u uima celim putem do kue preko Velikog Igralita. Preostao mu je moda jedan sat pre nego to ponu da pristiu prvi Gotici. Dileri, uglavnom crnci iz Projekata ili belci iz grada ili nekog drugog predgra a, nee se pojaviti sve dok se ne nakupi dovoljno Gotika za obradu. Nita nije bilo gore za dilerov ugled nego da sedi besposlen i eka, jer je tako izgledalo da mu ne ide biz, i nije bilo izgleda da zateknete zaista uspenog dilera kako visi kod Liona iz istog zadovoljstva. Kod Liona se sve delilo na muvaroe i vikendae sa jeftinim dekovima koji su gledali japanske ledolomake filmove... Ali Dva-na-dan nije od tih, ree sebi dok se peo uz betonske stepenice. Dva-nadan bio je na putu. Iz Projekata, iz Baritauna, iz Lionove jazbine. U Pariz, moda, ili u ibu. Ono-Sendai ga munu u kimu. To ga podseti da je Dva-na-danova kaseta sa ledolomcem jo unutra. Ne bi voleo da mora da objanjava nekom kako se to dogodilo. Proao je kraj kioska sa vestima. Iza plastinog okna reflektujue stranice kioska odmotavao se uti faks njujorkog izdanja Asahi imbuna sa tekstom o padu neke vlade u Africi, ruskim sirovinama sa Marsa... Bilo je to doba dana kada se jasno videla svaka pojedinost daleko dole niz ulicu, svei listii tek izbili iz crnih grana stabala u njihovim rupama u betonu i blesak elika na devojinim izmama blok dalje, kao da gleda kroz posebnu vrstu vode koja izotrava sliku, iako je uskoro trebalo da se smrai. Okrenuo se i zagledao u Projekte. Gore su itavi spratovi bili u venom mraku, nenastanjeni ili zamraeni. ta li se tamo deavalo? Moda e jednom pitati Dva-na-dana. Proverio je vreme na Koka-Kolinom satu kioska. Majka mu se do sada vratila iz Bostona, sigurno jeste, jer bi inae propustila neku od svojih omiljenih sapunica. Sa novom rupom u glavi. Ionako je bila luda, a utinici koju je imala jo od pre

ro enja nita nije nedostajalo, iako je godinama kukala zbog statikog uma, rezolucije i meanja ula, pa je konano nakupila dovoljno kredita da ode u Boston po neku petparaku zamenu. Na mesto gde ne mora ni da zakazuje operaciju. U e i oni ti je samo ukucaju u glavu... Oh, da, poznavao ju je: ulazila je sa umotanom bocom ispod ruke, ne skidajui ak ni kaput, i odlazila pravo do Hitaija da se ukljui i ispira mozak narednih est sati bez prestanka. Oi bi joj se tada zamutile, a ponekad, kada bi nastavak bio posebno dobar, malo bi putala balu. Otprilike svakih dvadeset minuta setila bi se da dobro potegne iz boce. Uvek je bila takva, koliko se seao, postepeno tonui sve dublje u pet-est sintetikih ivota, serijskih simstim fantazija o kojima je Bobi celog ivota morao da slua. Jo je gajio jezivo oseanje da su neki od likova o kojima je govorila njegovi ro aci, bogate i lepe ujne i ujaci koji bi jednog dana mogli da se pojave samo kad ne bi bio takvo govance. Moda je to na neki nain, pomislio je sada, bila istina; ukljuivala se u to sranje tokom cele trudnoe, rekla mu je da jeste, pa je on, fetus Njumark, sklupan tamo unutra, proiveo otprilike hiljadu sati Ljudi od znaaja i Atlante. Ali nije voleo da zamilja sebe sklupanog u stomaku Mare Njumark. Od toga se oseao znojavo i nekako muno. Mama Mara. Bobi je tek u poslednjih godina dana ili tako neto poeo da razumeva svet - onako kako ga je sad razumeo - da bi se zapitao kako uopte uspeva da se sna e u njemu, budui da je bio poslednja stvar na koju bi pomislila, uz bocu i duhove iz utinice koji su joj pravili stalno drutvo. Ponekad, kada bi bila u posebnom raspoloenju i imala za sobom dovoljan broj cugova, jo je umela da pokua da mu pria o ocu. Znao je od svoje etvrte da je to obina kenjaa, jer su se pojedinosti povremeno menjale, ali je godinama dozvoljavao sebi da u njima nalazi izvesno zadovoljstvo. Nekoliko blokova zapadno od Lionovog kluba naao je rampu za utovar, zaklonjenu od ulice svee obojenim plavim kontejnerom za otpad. Nova boja presijavala se na izubijanom, ulubljenom eliku. Iznad rampe visila je halogena cev. Pronaao je udoban betonski ispust i seo, pazei da ne oteti Ono-Sendai. Ponekad treba samo da eka. Jedna od stvari kojima ga je nauio Dva-na-dan. Kontejner je kipeo od raznovrsnog industrijskog otpada. Baritaun je imao svoj udeo u polulegalnoj industriji, 'ekonomiji u senci' o kojoj su medijska lica volela da pametuju, ali Bobi nikad nije zarezivao medijska lica. Biz. Sve je to bio biz. Noni leptiri opisivali su haotine, svetlucave krugove oko halogenke. Bobi je odsutno posmatrao kako tri klinca, stara u vrh glave deset godina, osvajaju plavi zid kontejnera pomou komada prljavog, belog, najlonskog kanapa i improvizovane kuke koja jednom mora da je bila deo vealice za kapute. Kada se i trei prebacio preko zida u kr plastinog smea, kanap je bio brzo povuen uvis. ubre poe da krcka i uti. Ba k'o ja, pomisli Bobi, i ja sam nekada radio isto sranje, punio sobu otkaenim ubretom koje bi' naao. Jednom je Ling Vorenova sestra nala dobar deo neije

ruke, umotan u zelenu plastiku i povezan gumicama. Mama Mara je ponekad dobijala dvoasovne napade vere, ula bi u Bobijevu sobu i pomela svo njegovo najbolje ubre napolje i prilepila neki Bogu mrski samolepljivi hologram iznad njegovog kreveta. Da l' Isusa, Habarda, ili Devicu Mariju, nije mnogo marila kada bi je uhvatilo. Bobi bi svojski popizdeo od toga, sve dok jednog dana nije dovoljno odrastao da ode u dnevnu sobu sa ekiem i potegne ga iznad Hitaija; pipne li jo jednom moje stvari, poubijau ti prijatelje, Mama, sve do jednog. Vie nikad nije pokuala. Ali su samolepljivi hologrami ipak imali nekog uticaja na Bobija, jer je vera sada bila neto to je oseao da je razmotrio i odloio u stranu. U sutini, smatrao je da okolo postoje ljudi kojima je potrebno to sranje i pretpostavljao je da ih je uvek bilo, ali on nije bio jedan od njih. Tada jedan od klinaca iz kontejnera promoli glavu i obavi otrooko osmatranje neposredne okoline, zatim ponovo nestade unutra. Zau se lupa i struganje. Male, bele ake podigoe kanister od legure, prevrnue ga preko ivice i poee da ga sputaju na najlonskom kanapu. Dobar ulov, pomisli Bobi; moete da odnesete tu stvar do preprodavca metala i dobijete za to neku siu. Spustili su stvar na plonik, otprilike metar od onova Bobijevih izama; kada je dodirnula beton, okrenula se, i on ugleda estorogi znak biorizika. "'Ej, koji moj..." ree, mahinalno podigavi izme. Jedan od klinaca skliznu niz kanap i pridra kanister. Pojavie se i druga dvojica. On vide da su mla i nego to je mislio. "'Ej", ree Bobi, "znate da je to moda neko gadno sranje? Moete da dobijete rak, ili tako neto." "Idi lii psee dupe dok ne po e krv", posavetova ga prvi klinac koji se spustio niz ue. Oslobodili su kuku, smotali kanap, odvukli kanister iza ugla kontejnera. Nestali. ekao je sat i po. Dovoljno: kod Liona je poelo da se kuva. U glavnoj prostoriji poziralo je bar dvadeset Gotika, nalik na krdo beba dinosaurusa, sa krestama lakirane kose koje su mahale i trzale se. Veinom su se pribliavali idealu Gotika: visoki, vitki, miiavi, ali dodirnuti izvesnim mranim nemirom, mlade atlete sa ranom zavisnou. Grobljansko bledilo bilo je obavezno, a kosa Gotika bila je po definiciji crna. Bobi je znao da je one koji nisu uspeli da oblikuju telo prema klieu potkulture najbolje izbegavati; nizak Gotik bio je nevolja, debeo Gotik sama smrt. Posmatrao ih je kako se rasteu i svetlucaju u Leonovom klubu kao viedelno bie, sluzava otopina sa slagalicom od tamne koe i iljaka od ner ajueg elika na povrini. Veina ih je imala gotovo istovetna lica, crta preure enih prema drevnim uzorima odabranim iz filmskih memorija. Izabrao je jednog posebno uspelog Dina ija se kosa njihala kao u ljubavnoj igri nonog gutera. "Brate", poe Bobi, nesiguran da li ovog ve poznaje.

"Moj ovek", odgovori Din lenjo, preivajui grudvu smole ispod levog obraza. "Grof Nula, mala" - objasni on svojoj curi - "kao Nulto Stanje." Count Zero: izraz i naslov romana imaju dvostruko znaenje: 'nulto stanje' i 'grof nula', to je nadimak Bobija Njumarka u romanu - prim. prev. Dugaka, bleda ruka sa sveom krastom na podlaktici mesila je devojino dupe kroz konu suknju. "Grofe, ovo je moja riba." Gotik-devojka posmatrala je Bobija sa izvesnim zanimanjem ali bez traga ljudskog oseanja, kao da pred sobom ima proizvod za koji je ula, ali nema nameru da ga kupi. Bobi osmotri gomilu. Neto obinih lica, ali nijedno koje je znao. Nigde Dvana-dana. "'Ej, uj", poveri se, "poto se muva ovuda i to, traim jednog svog jako bliskog ortaka, poslovnog ortaka", - Gotik na to mudro nakrenu krestu - "zovu ga Dva-na-dan..." Zastade. Gotik je tupo vakao svoju smolu. Devojka je izgledala nespokojno, dosa ivala se. "Valja opremu", dodade Bobi, podigavi obrve, "crnja koji valja opremu." "Dva-na-dan", ree Gotik. "Naravno. Dva-na-dan. Je l' da mala?" Devojka zatrese glavom i okrenu se na drugu stranu. "Zna ga?" "Sigurno." "Je l' ovde veeras?" "Ne", ree Gotik i prazno se nasmei. Bobi otvori usta, zatvori ih, prisili se da klimne glavom. "Hvala, brate." "Sve za mog oveka", ree Gotik. Jo jedan sat, i sve isto. Svuda bledilo, kao kreda bela lica Gotika. Prazne, blistave oi njihovih devojaka, potpetice njihovih izama kao igle od ebanovine. Trudio se da bude izvan prostorije sa simstimom, gde je Lion putao nekakvu otkaenu jebainu u dungli koja te je prebacivala u razne ivotinje, gomilu arborealne akcije gore u drveu, to je Bobiju bilo pomalo muno. Ve je bio dovoljno gladan da bude pomalo oamuen, ili je to bila posledica onoga to mu se dogodilo, ali imao je problema da usredsredi panju, i misli su mu beale neobinim putevima. Na primer, ko se verao na ono drvee puno zmija da oii one pacove za simstim? Me utim, Gotici su bili oduevljeni. Urlali su i lupali nogama i uopte se do daske saiveli sa pacovima iz dungle. Lionova nova hit-traka, zakljui Bobi. S njegove leve strane, drei se izvan dometa simstima, stajale su dve devojke iz Projekata, ija je barokna kitnjastost bila u otrom neskladu sa jednoobraznou Gotika. Dugaki, crni ogrtai bili su otvoreni iznad tesnih, crvenih prsluka od svilenog brokata, a skutovi ogromnih, belih koulja visili su im ispod kolena. Tamna lica bila su im skrivena ispod mekih, filcanih eira okienih starim, zlatnim predmetima: pribadaama, amajlijama, zubima, mehanikim satovima. Bobi ih je potajno posmatrao; njihova odea govorila je da imaju novca, ali i da e ti neko odrati guzicu ako neto pokua. Jednom je Dva-na-dan siao iz Projekata u ledeno

plavom kostimu od glatkog velura sa dijamantskim kopama na kolenima, kao da moda nije imao vremena da se presvue, ali se Bobi ponaao kao da je diler odeven kao i obino u kou, jer je smatrao da su svetski maniri kljuni u bizu. Pokuao je da zamisli oprezan pristup, da im samo kae: 'Ej, dame, vas dve sigurno znate mog dobrog drugara gospodina Dva-na-dan?' Ali bile su starije od njega, krupnije, i kretale su se sa samouverenou koja ga je poraavala. Verovatno bi se samo nasmejale, ali nekako uopte nije imao elju da to doivi. Ono to je sada eleo, i to neodlono, bila je hrana. Opipao je kreditni ip kroz platno farmerki. Otii e preko puta i uzeti sendvi... Onda se setio zato je tu, i odjednom mu nije izgledalo pametno da upotrebi ip. Ako je bio provaljen, poto je sam pokuao da provali, do sada su saznali broj njegovog ipa; upotrebiti ga, znailo bi prizvati onoga ko traga za njim u kiberprostoru, izdvojiti se na mrei Baritauna kao signalna baklja na zamraenom stadionu. Imao je gotov novac, ali njime nije mogao da plati za hranu. Nije ba bilo nezakonito imati ga, ali niko nije radio nita zakonito s njim. Morao bi da na e Gotika s kreditnim ipom, otkupi kredita za deset Novih Jena, verovatno sa jezivom kamatom, i da Gotik plati za njegovu hranu. A u kom bi tek obliku trebalo da dobije kusur? Moda ti se samo privi aju aveti, ree sebi. Nije pouzdano znao da li su ga nali, a baza koju je pokuao da otvori bila je standardna, ili je bar trebalo da bude takva. Zato mu je Dva-na-dan rekao da ne mora da se plai crnog leda. Ko bi postavio smrtonosne povratne programe oko mesta koje je iznajmljivalo meke pornie? Zamisao je bila da digne nekoliko sati digitalizovanih filmova, svee robe koja se jo nije pojavila na piratskom tritu. To nije bila vrsta kra e zbog koje bi neko imao pravo da te ubije... Ali neko je pokuao. A dogodilo se neto drugo. Neto sasvim drugo. Ponovo se popeo uz stepenice i iziao iz kluba. Znao je da postoji mnogo toga to jo ne zna o matrici, ali nikad nije uo za neto tako uvrnuto... Naravno, postojale su prie o duhovima, i muvaroi koji su se kleli da su videli neto u kiberprostoru, ali ih je otpisivao kao abronje koji se ukljuuju zapraeni; matrica je bila pogodno mesto za halucinacije kao i svako drugo... Moda se ba to dogodilo, pomislio je. Glas je bio samo deo umiranja, ravne linije, nekakvo ludako sranje koje je mozak izbacio da mu pomogne, a neto se dogodilo i na samom izvoru, neka vrsta prekida u njihovom delu mree, zbog koga je led oslobodio njegov nervni sistem. Moda. Ali nije bio siguran. Nije poznavao teren. Neznanje je u poslednje vreme poelo da mu smeta, jer ga je spreavalo da povue potrebne poteze. Ranije nije mnogo razmiljao o tome, ali je bila istina da premalo zna o itavoj stvari. Zapravo, sve dok nije poeo da muva, verovao je da zna otprilike onoliko koliko je potrebno. Ba kao i Gotici, i to je bio razlog zbog koga e Gotici ostati tu i sagoreti od praine, ili biti saseckani od Ladnjaka, a proces odabiranja dae postotak njih koji e nekako postati sledei talas porodinih, kuevnih Baritaunaca, i sve e

poeti iznova. Bio je kao dete odraslo pored okeana, uzimajui ga zdravo za gotovo kao to je uzimalo i nebo, ne nauivi nita o strujama, linijama plovidbe ili menama vremena. Koristio je dekove u koli, igrake koje su te vozile kroz beskrajna prostranstva prostora koji nije bio prostor, nezamislivu sloenu, sveulnu halucinaciju oveanstva, matricu, kiberprostor, gde su usijana jezgra velikih korporacija gorela kao neonske nove, podaci tako zgusnuti da bi preiveo ulno preoptereenje kada bi pokuao da pojmi vie od pukih obrisa. Ali otkako je poeo da muva, shvatio je koliko malo zna o tome kako ta radi, i ne samo u matrici. Nekako se prelilo i na ostatak ivota, i poeo je da se pita, da se pita i razmilja. Kako je ustrojen Baritaun, ta pokree njegovu majku, zato Gotici i Ladnjaci trae toliku energiju na pokuaje da se poubijaju. Ili zato je Dva-na-dan crn i ivi u Projektima, i ta ga ini razliitim. Usput je nastavio potragu za dilerom. Bela lica, svuda bela lica. Poeo je da mu galami eludac; setio se neotvorenog paketa peninih odrezaka u frizu kod kue, kako bi bilo dobro da ih ispri sa malo soje i da otvori paket tapia od raia... Prolazei ponovo pored kioska, pogledao je na Kokin sat. Mara je sigurno kod kue, izgubljena u lavirintskim zapetljancijama Ljudi od znaaja, ivei ivot junakinje serije kroz utinicu skoro dvadeset godina. Faks Asahi imbuna jo se odmotavao iza prozoria, i on mu pri e taman na vreme da vidi prvi izvetaj o eksploziji bombe u Bloku A, Nivou 3 Kovina Konkurs Kourtsa, u Baritaunu, drava Nju Derzi... Onda je proao, zamenila ga je vest o javnom pogrebu efa klivlendskih Jakuza. Strogo tradicionalno. Svi su nosili crne kiobrane. Oduvek je stanovao u Bloku A, broj 503. Ona nepojamna stvar, nadnesena da zgazi Maru Njumark i njen Hitai. Naravno, trebalo je da to bude on. "Neko s kim nema zajebavanja", zau sebe kako govori. "'Ej! Moj ovee! Grofe! Jesi zapraen, brate? 'Ej! Kud si navr'o?" Pogledi dva Dina otpratie njegovu paninu trku.

7. CENTAR

Konroj je skrenuo plavi Foker sa izlokane trake predratnog auto-puta i zakoio. Dugaak petlov rep blede praine koji ih je pratio od Nidlsa poe da se slee; hoverkraft se spusti na izduvanoj vrei kada su se zaustavili. "Mesto zloina, Tarnere." "ta ga je pogodilo?" Pravougaoni potez betona irio se prema nejednakim zidovima od trone ljake. "Zakoni ekonomije", ree Konroj. "Jo pre rata. Nikada ga nisu dovrili. Deset klikova zapadno odavde nalazi se itava oblast predvi ena za gradnju, samo obeleen teren, nema nijedne kue, niega." "Koliko je ljudi u ekipi na odreditu?" "Devetoro, ne raunajui tebe. I medicinari." "Kakvi medicinari?" "Hosakini. Maas se bavi bioproizvodima, zar ne? Ko zna ta su sve ugradili u naeg oveka. Zato je Hosaka podigla pravu malu neurohirurku jedinicu i dovela tri arobnjaka na tom polju. Dvojica su iz kompanije, a trei je Korejanac koji je majstor u ilegalnoj medicini. Medicinska aura je u onoj dugakoj konstrukciji" pokazao je - "zato to je delimino pod krovom." "Kako ste je dopremili ovamo?" "Doneli je iz Tusona u cisterni. Odglumili kvar. Istovarili je, otkotrljali unutra. Svi zajedno. Trebalo je tri minuta." "Maas", ree Tarner. "Naravno." Konroj iskljui motore. "Predvi en rizik", ree u iznenadnoj tiini. "Moda im je promaklo. Na ovek je sedeo u cisterni i kukao preko CB-a svom dispeeru u Tusonu o posranom regulatoru temperature i koliko dugo mu je trebalo da ga popravi. Verovatno su to pokupili. Zna bolji nain da se to uradi?" "Ne. Ako ve klijent trai da ta stvar bude na odreditu. Ali sad ba sedimo na mestu koje su obeleili..." "Duo", Konroj frknu, "moda smo stali da se pojebemo. Da predahnemo na putu za Tuson, je li? Ovo je takvo mesto. Zna, ljudi ovde staju da piaju." Pogledao je na svoj crni sat Pore. "Treba da budem tamo za sat, da uhvatim kopter za obalu." "Ide na platformu?" "Ne. Po tvoj jebeni mlaznjak. Valjda u umeti da se sna em." "Dobro." "Ja bih izabrao Dornijeov model sa sistemom podraavanja zemljita. Ostavio bih ga da eka pored puta dok ne ugledam Miela kako dolazi. Mogao bi da bude ovde taman kad ga lekari oiste; samo ga ubacimo i odmaglimo prema granici Sonore..." "Podzvunom brzinom", ree Tarner. "Nema izgleda. Ide u Kalforniju da mi

nabavi taj mlaznjak. Na ovek ima da poleti odavde u vienamenskoj borbenoj letelici koja nije zastarela." "Ima u vidu nekog pilota?" "Sebe", ree Tarner i potapa utinicu iza uha. "To je potpuno samostalan interaktivni sistem. Prodae ti prikljuni softver i posle treba samo da se ukljuim." "Nisam znao da ume da pilotira." "Ne umem. Ne treba ti runo upravljanje da odvue dupe do Meksiko Sitija." "Jo si neobuzdan momak, Tarnere? Zna da se pria da ti je neko razneo oku, tamo u Delhiju?" Konroj se okrenu prema njemu, sa ledenim, belim kezom. Tarner iskopa jaknu iza sedita i izvadi pitolj i kutiju sa municijom. Hteo je da je ponovo strpa pozadi, ali Konroj ree: "Zadri je. Ovde su noi pakleno hladne." Tarner posegnu za rezom kabine, a Tarner ukljui motore. Hoverkraft se podie nekoliko centimetara, lagano se zaljuljavi kada je Tarner otvorio stranicu i izvukao se. Izbeljeno sunce i vazduh kao vreo somot. Izvadio je meksike naoari za sunce iz depa plave teksas-koulje i stavio ih. Nosio je bele, platnene cipele i tropske, vojnike pantalone. Kutija sa eksplozivnim patronama zavrila je u jednom od depova na nogavicama pantalona. Zadrao je revolver u desnoj ruci, a jaknu je smotao ispod leve ruke. "Po i prema dugakoj zgradi", ree Konroj, nadvikujui buku motora. "Oekuju te." Skoio je u saiuu jaru pustinjskog podneva, a Konroj je ponovo pokrenuo motore Fokera i vratio ga na auto-put. Posmatrao ga je kako ubrzava prema istoku, izoblien u isparenjima ege. Kada je nestao, nastala je tiina, potpuno odsustvo kretanja. Okrenuo se prema ruevini. Izme u dve stene pretra neto sitno i kameno sivo. Nazubljeni zidovi dizali su se nekih osamdeset metara od auto-puta. Me uprostor je nekada bilo parking. Napravio je pet koraka i zastao. Zauo je more, um talasa, priguene eksplozije njihovog udara o obalu. Revolver mu je bio u ruci, preveliki, previe stvaran; metal mu se ve zagrejao na suncu. Nema mora, nema ga, ree sebi, ne uje ga. Poao je dalje, cipele su mu se klizale po naslagama prastarog prozorskog stakla zainjenog sme im i zelenim krhotinama boca. Bilo je i zar alih diskova poklopaca, spljotenih pravougaonika aluminijumskih konzervi. Iz suvih klupaka bunova uzletali su insekti. Gotovo. Kraj. Za ovo mesto. Vreme je stalo. Ponovo je zastao, nagnut napred, kao da trai neto to e mu pomoi da imenuje stvar koja se uzdizala u njemu. Neto uplje... Trni centar je ro en mrtav. Hotel na plai u Meksiku nekada je iveo, bar godinu dana... Iza parkinga, na suncu, leala je gra evina od ljake, jeftina i bez due, i ekala. Naao ih je kako ue u uskoj traci hladovine ispod sivog zida. Njih troje; pre

nego to ih je ugledao, osetio je miris kafe, u a avom emajliranom lonetu u labavoj ravnotei na siunom primusu. Naravno, bilo je predvi eno da ga oseti; oekivali su ga. Inae bi ruevinu zatekao praznu, a zatim bi umro, u tiini i gotovo prirodno. Dva mukarca i ena; ispucale, pranjave teksake izme i platno, tako sjajno od masnoe da je verovatno bilo otporno na vodu. Mukarci su bili zarasli u bradu, dugakih kosa vezanih konim trakama u izbledele pun e. ena je imala kosu podeljenu u sredini i veoma zategnutu iznad izboranog lica koje je potamnelo na vetru. Na zid je bio naslonjen prastari BMW motorcikl, iji su pegavi hrom i oguljena boja bili poprskani patinom i sivom pustinjskom prainom. Pustio je drku Smit i Vesona i obrnuo ga na kaiprstu, tako da je cev bila okrenuta uvis i unazad. "Tarner", ree jedan od mukaraca, ustajui, bleskajui jeftinim metalom zubnih proteza. "Satklif." Trag naglaska, verovatno Australijanac. "Ekipa za doek?" Pogledao je prema ostalima. "Za doek", ree Satklif i zaaka po ustima potamnelim palcem i kaiprstom, pa izvue poutelu, elinu protezu. Njegovi pravi zubi bili su beli i savreno pravilni. "Preuzeo si ovea od IBM-a za Mitsu", ree, "a kau da si izvukao i Semenova iz Tomska." "Je li to pitanje?" "Bio sam u IBM-ovom obezbe enju u Marakeu kada si razneo onaj hotel." Tarner ga pogleda u oi. Bile su plave, spokojne, vrlo sjajne. "Smeta li ti to?" "Ne boj se", ree Satklif. "Samo hou da kaem da sam video kako radi." Gurnuo je protezu na mesto. "Lin" - pokaza glavom prema drugom oveku - "i Veberova" - prema eni. "Ispriajte mi ukratko", ree Tarner i spusti se u oskudnu senku. uao je na petama, jo ne isputajui revolver. "Doli smo pre tri dana", ree Veberova, "na dva motora. Udesili smo da jednom pukne radilica, za sluaj da nam zatreba izgovor to kampujemo ovde. Ovde postoji neveliko prolazno stanovnitvo, cigani-motoristi i kultisti. Lin je odmotao kalem optikog est kiloa istono i prikljuio ga na telefon." "Privatni?" "Govornicu", ree Lin. "Poslali smo test signal", nastavi ena. "Da nije uspelo, znali biste." Tarner klimnu glavom. "Pozivi spolja?" "Nita. Izgleda da je strogo za glavnu predstavu, ta god ona bila." Podigla je obrve. "Prelazak igraa." "Prilino oigledno", ree Satklif, smetajui se pored Veberove, le ima uz zid. "Iako opti ton operacije dosad nagovetava da nama najamnicima nee biti reeno ni koga prebacujemo. Tano, gospodine Tarnere? Ili e to biti na faksu?"

Tarner nije obraao panju na njega. "Nastavi, Vebere." "Poto smo postavili liniju, postepeno se okupio ostatak ekipe, pojedinano ili u paru. Poslednji nas je pojaao za tank pun Japova." "Bilo je grubo", ree Satklif, "malo suvie oigledno." "Misli da je moglo da nas otkrije?" upita Tarner. Satklif slegnu ramenima. "Moda, moda ne. Prebacili smo ga prilino brzo. Imamo sree to postoji krov da ga sakrijemo." "ta je sa putnicima?" "Izlaze samo nou", ree Veberova. "Znaju da bismo ubili svakog ko bi se udaljio vie od pet metara od te stvari." Tarner okrznu pogledom Satklifa. "Konrojevo nare enje", ree ovaj. "Konrojeva nare enja vie ne vae", ree Tarner. "Ali ovo ostaje. Kakvi su ti ljudi?" "Medicinari", ree Lin, "medicinari sto posto." "Pogodio si", ree Tarner. "Ostatak ekipe?" "Podigli smo nekakav zaklon od mimetikog platna. Spavaju na smenu. Nema dovoljno vode i ne smemo mnogo da rizikujemo sa kuvanjem." Satklif posegnu za lonetom. "Postavili smo straare i povremeno proveravamo ispravnost linije." Usuo je kafu u plastinu olju koju kao da je vakao pas. "Kad e igranka, gospodine Tarnere?" "Hou da vidim taj va tank sa medicinarima. I komandno mesto. Niste nita rekli o komandnom mestu." "Sve je postavljeno", ree Lin. "Dobro. Evo." Tarner prui revolver Veberovoj. "Vidi da li moe da mi na e neku futrolu za ovo. A sad, neka mi Lin pokae te medicinare." "Pretpostavljao je da e to biti ti", ree Lin, lako se uspinjui uz padinu kra. Tarner ga je pratio. "Stekao si ime." Mla i mukarac ga pogleda preko ramena ispod prljave, izbledele kose. "Samo mi smeta", ree Tarner. "I to to ga uopte imam. Ve si radio s njim? U Marakeu?" Lin se uvue postrance u pukotinu u zidu, Tarnere odmah za njim. Pustinjsko bilje mirisalo je na katran; bolo je i kailo se ako bi ga oeao. Kroz etvrtast otvor predvi en za prozor, Tarnere opazi ruiaste visove; Lin tada po e niz brdace ljunka. "A, pa da, radio sam za njega", ree Lin, zastavi na dnu padine. Bokovi su mu bili nisko opasani prastarim konim kaiem, sa tekom kopom u obliku mrtvake glave i krestom od tupih piramidalnih klinova. "A Marake je bio pre mog vremena." "A Koni, Line?" "Kako ree?"

"Konroj. Jesi li radio za njega? Tanije - radi li sada za njega?" Tarner se polako sputao niz ljunak dok je govorio; krckao je i klizio mu ispod platnenih cipela; nesigurna podloga. Nazirao je fini, mali baca strelica u futroli ispod Linove teksas-jakne. Lin obliza suve usne, ostade na mestu. "To je Satova veza, ja ga nisam upoznao." "Konroj ima jedan problem, Line. Teko prenosi odgovornost. Zato voli da ima svog oveka za poetak, nekoga da posmatra posmatrae. Uvek. Jesi li ti taj, Line?" Lin zavrte glavom, jedva toliko da poricanje bude shvaeno. Tarner je bio dovoljno blizu da oseti njegov znoj kroz katranasti miris pustinjskog rastinja. "Video sam kako je Konroj minirao dva prelaska na taj nain", ree Tarner. "Zar me u guterima i slomljenim staklom, Line? Ovde bi da umre?" Tarner podie pesnicu ispred Linovog lica i polako isprui kaiprst, pravo uvis. "Tano smo na njihovoj putanji. Ako Konrojev ovek poalje samo jedan jebeni signal odavde, otkrie nas." "Ako ve nisu." "Tako je." "Sat je taj", ree Lin. "Ja nisam, a ne mogu da zamislim da je Veberova." Prljavi, polomljeni konti odsutno su eali bradu. "Dobro, jesi li me dovuk'o ovamo zbog ove nae priice, ili jo hoe da vidi nau konzervu sa Japovima?" "Da je vidimo." Lin. Lin je bio taj. Jednom, u Meksiku, mnogo godina ranije, Tarner je iznajmio prenosni turistiki modul, francuske izrade, sa solarnim elijama, ije je sedam metara dugako telo podsealo na muvu bez krila izvajanu od izglaane legure, sa oima u obliku dve polukugle od zatamnjene foto-osetljive plastike; sedeo je iza tih oiju dok je stari, dvomotorni, ruski, teretni kopter grmeo niz obalu sa modulom u eljustima, jedva preleui krune najviih palmi. Ostavljen na zabaenoj plai od crnog peska, Tarner je proveo tri dana razmaene samoe u uskoj kabini obloenoj tikovinom, grejui hranu iz friza u mikrotalasnoj rerni i tuirajui se, povrno ali redovno, hladnom, sveom vodom. etvrtasti nizovi solarnih elija obrtali su se na krovu modula, pratei sunce, a on je nauio da odre uje vreme po njihovom poloaju. Hosakina prenosna neurohirurgija podseala je na slepu verziju francuskog modula, ali bila je dva metra dua i obojena u mutnosme u boju. Du donje polovine aure bili su svee zavareni povijeni segmenti od izbuenog gvo a koji su nosili jednostavne iane osovine za deset debelih, duboko profilisanih, crvenih, biciklistikih guma. "Spavaju", ree Lin. "Ljulja se kad se kreu, pa tako znamo. Kad do e vreme skinuemo tokove, ali za sada volimo da znamo ta rade." Tarner polako obi e sme u auru, primetivi sjajnu, crnu, odvodnu cev koja je

vodila do malog, pravougaonog tanka. "Sino sam morao da ga ispraznim. Isuse." Lin zatrese glavom. "Unutra imaju hranu i neto vode." Tarner prisloni uvo na auru. "Izolovana je", ree Lin. Tarner osmotri elini krov iznad njih. Jedinica je bila zaklonjena odozgo sa desetak metara zar alog krova. Valjani elik, dovoljno vreo da se ispri jaje. Taj usijani pravougaonik bie konstanta za Maasov infracrveni skener. "imii" ree Veberova, pruivi mu Smit i Veson u crnoj najlonskoj futroli sa kaievima za rame. Sumrak je bio pun zvukova koji kao da su dolazili iz unutranjosti zaklona, metalnih piskova i cvranja buba, zova nevidljivih ptica. Tarner gurnu revolver i futrolu u dep jakne. "Kad ti se pripia, idi tamo do onog meskita. Samo pazi na bodlje." "Odakle si?" "Novi Meksiko", ree ena. Lice joj je bilo kao izrezbareno drvo u preostaloj svetlosti. Okrenula se i otila, prema spoju zidova koji je titio platna. Tamo je prepoznao Satklifa i mladog crnca. Jeli su iz sivih paketa od folije. Ramirez, jaha konzole na odreditu, partner Dejlin Slajd. Onaj iz Los An elesa. Tarner se zagleda u kupolu neba, beskrajnu zvezdanu kartu. udno koliko je vea odavde, pomisli, a sa orbite izgleda kao obian zaliv, bezoblian, razmere gube svaki smisao. Znao je da ove noi nee spavati i da e se Veliki Medved vrteti samo za njega, a potom zaroniti prema obzorju, vukui rep za sobom. Preplavi ga talas munine i izgubljenosti kada mu slike iz dosjea biosofta zaplivae, nepozvane, kroz um.

8. PARIZ

Andrea je stanovala u Quartier des Ternes, gde je njena drevna zgrada, kao i druge u ulici, oekivala da joj neumorni obnovitelji grada oiste proelje peskom. Iza mrane kapije, jedna od biofluorescentnih traka Fudi Elektrika mutno je svetlela iznad oronulog zida od drvenih sanduia, od kojih su neki jo imali vratanca sa prorezom. Marli je znala da su nekada kroz te proreze potari svakodnevno ubacivali potu; u toj slici bilo je neeg romantinog, iako su je sanduii, sa svojim poutelim posetnicama koje su objavljivale zanimanja davno pomrlih stanara, uvek rastuivali. Zidovima hodnika protezali su se svenjevi kablova i optikih vlakana, svaki vod potencijalna nona mora za nekog nesrenog slubenika odravanja. Na drugom kraju, iza otvorenih vrata sa ploom od mutnog zrnastog stakla, bilo je dvorite koje niko nije upotrebljavao, sa kaldrmom sjajnom od vlage. Kada je Marli ula u zgradu, kuepazitelj je sedeo u dvoritu, na beloj, plastinoj gajbi od mineralne vode. Strpljivo je podmazivao svaki zub starog, crnog lanca za bicikl. Podigao je pogled kada je pola uz prvo stepenite, ali nije video nita to bi ga zainteresovalo. Stepenice su bile mermerne, izlizane i udubljene od pokolenja stanara. Andrein stan bio je na etvrtom spratu. Dve sobe, kuhinja i kupatilo. Marli je dola kod nje kada je zauvek zatvorila galeriju, kada vie nije mogla da spava u improvizovanoj sobi koju je delila sa Alenom, sobiku iza skladita. Zgrada joj je sada ponovo prizvala potitenost, ali su je nova odea i zvonki zvuk potpetica izama na mermeru drali na rastojanju. Nosila je komotan koni kaput, par nijansi svetliji od tane, vunenu suknju i svilenu bluzu iz Paris Isetana. Tog jutra bila je kod frizera na Faubourg St. Honore: iala ju je mlada Burmanka, laserskom olovkom; skupa frizura, otmena, mada ne suvie konzervativna. Dodirnula je okruglu ploicu ugra enu na sredini Andreinih vrata i zaula kratak i tih pisak, dok joj je itala krivulje na prstima. "Ja sam, Andrea", ree u siuni mikrofon. Niz kljocaja, kada joj je prijateljica otkljuala vrata. Pojavi se Andrea, mokra, u starom, frotirskom ogrtau. Odmerila je novi Marlin izgled i nasmeila se. "Jesi li dobila posao ili si opljakala banku?" Marli u e i poljubi je u vlaan obraz. "Reklo bi se pomalo od oboje", odvrati ona i nasmeja se. "Kafu", ree Andrea, "skuvaj nam kafu. Grandes cremes. Moram da isperem kosu. A tvoja je divna..." Ula je u kupatilo i Marli zau kako voda prska po porculanu. "Donela sam ti poklon", ree Marli, ali Andrea nije mogla da je uje. Otila je u kuhinju, napunila ajnik, upalila tednjak staromodnim bacaem varnica i poela da pretura po pretrpanim policama u potrazi za kafom. "Da", govorila je Andrea, "videla sam je." Zurila je u hologram kutije koju je

Marli prvi put videla u Virekovom konstruktu Gaudijevog parka. "Po tvom je ukusu." Dodirnu dugme i Braunova opsena se ugasi. Na prozoru sobe, nebo je bilo proarano sa nekoliko pramiaka cirusa. "Suvie tmurno za mene, suvie ozbiljno. Kao ono to si izlagala u galeriji. Ali to samo znai da je Herr Virek dobro izabrao; reie tu njegovu tajnu. Da sam na tvom mestu, a s obzirom na visinu honorara, dobro bih se potrudila oko toga." Andrea je nosila Marlin poklon, skupu, prelepo izra enu muku koulju, od sivog flamanskog flanela. Najradije je nosila takve stvar