Gary Jennings - Astek

NARODNA KNJIGA ALFA 2006.
4
Kaeš mi da moram da nestanem, kao cve e koje negujem. Ništa od mog imena da ne ostane, ništa moje slavno da postane? Ali, još su mlade bašte koje zalivah - peva e se opet pesme koje pevah!
HUEKSOCIN
8/20/2019 Gary Jennings - Astek
Centralni trg Tenoktitlana! 1521. 1
(Oznaene su samo vanije lokacije i/ili one pomenute u tekstu)
1. Velika piramida 2. Hram Tlalok 3. Hram Huicilopohtlija2
4. Nekadašnji hram Huicilopohtlija, a kasnije (posle završetka Velike
piramide, 1487. godine) Koateokali, ili zajedniki hram brojnih manjevanih bogova, kao i bogova preuzetih od drugih naroda
6
5. Kamen Tiksoka 6. Compantli, ili kula od lobanja 7. Ceremonijalno tlahtli igralište 8. Postolje Sunevog kamena
9. Hram Teskatlipoka10. Zid zmija 11. Kua pesme 12. Zoološki vrt 13. Palata Aksajakatla, kasnije Korteza 14. Palata Ahuicotla, uništena u poplavi 1499. 15. Palata Motekuzome I 16. Palata Motekuzome II 17. Hram Ksipe Toteka3
18. Hram orlova
OVDE SE ZAVRŠAVAJU PUTEVI I DANI
VALJADOLID
Poslaniku i kapelanu Njegovog veli anstva, fra don Huanu de Sumaragi, nedavno postavljenom za biskupa Meksika u Novoj Španiji poveravam slede e:
Kako bismo se bolje upoznali s našom kolonijom Novom Španijom, s njenim osobenostima, bogatstvima, ljudima koji su je nekada
nastanjivali, s verovanjima, obiajima i ceremonijama koje su do sadasprovodili, elimo da budemo informisani o svim stvarima vezanim za Indijance za vreme dok su postojali u toj zemlji pre dolaska naših oslobodilakih snaga, ambasadora, propovednika i kolonizatora.
Stoga vam nareujemo da se obavestite kod drevnih Indijanaca (nakon što ih prvo obaveete na zakletvu, kako biste osigurali verodostojnost) o istoriji njihove zemlje, njihovim vladarima, tradiciji, obiajima, itd., itd. Uz informacije koje dobijete od svedoka, potrudiete se da se pred vas donesu i svi rukopisi, pisane ploe, ili druge vrste
zabeleški o tom nekadašnjem vremenu a što moe da potvrdi ono što jeizreeno, a vaše fratre misionare poslaete da trae i od Indijanaca nabave takve beleške.
Pošto je ovo veoma vana stvar i veoma neophodna kako bi Njegovo velianstvo umirilo svoju savest, nareujemo vam da se sprovoenju navedenog zadatka posvetite najveom moguom brzinom, s panjom i marljivošu, i da vaš izveštaj sadri što je mogue više detalja.
(ecce signum)
9
Rex et imperator Hispaniae Carolus Primus Sacri Romani lmperi Carolus Quintus6
IHS 7
SCCM 8
Presvetlom, carskom, katoli kom veli anstvu, imperatoru don Karlosu, našem gospodaru kralju:
Neka milost, mir i istinska dobrota našeg Gospoda Isusa Hrista budu s Vašim velianstvom don Karlose, boanskom milošu venim i uzvišenim carom, kao i s Vašom preuzvišenom kraljicom majkom, dona
Huanom, zajedno s Vašim velianstvom, milošu bojom vladarimaKastilje, Leona, Saragona, dve Sicilije, Jerusalima, Navare, Granade, Toleda, Valensije, Galicije, Majorke, Sevilje, Sardinije, Kordobe, Korsege, Mursije, Kaena, Kariba, Alira, Gibraltara, Kanarskih ostrva, Indije, ostrva i zemalja na Velikom moru; grofovima Flandrije i Tirola.
Najsreniji i najuzvišeniji prine: iz grada Tenoktitlana-Meksiko, glavnog grada dominiona Nova Španija, dvanaestog dana nakon uspea Bogorodice, leta gospodnjeg hiljadu pet stotina dvadeset devetog, pozdrav.
Tek je osamnaest meseci, Vaše velianstvo, kako smo mi, iako najponizniji od svih Vaših vazalnih podanika, dobili naredbu Vašeg velianstva da preuzmemo ovo trostruko nameštenje, prvog imenovanog biskupa Meksika, „zaštitnika Indijanaca" i papskog inkvizitora, sva tri sadrana u našoj jednoj i jedinoj sirotoj linosti. I tek je devet meseci od našeg dolaska u Novi svet, gde nas je doekalo mnogo mukotrpnog posla.
U skladu sa poverenim nam zadatkom, revnosno smo se potrudili
„da uputimo Indijance u njihovu dunost da poštuju i slue Jedinog istinskog boga na nebesima, pod kojim sva stvorenja ive i opstaju" - i
11
isto tako „da upoznamo Indijance o postojanju Nepobedivog katolikog velianstva, cara don Karlosa, koji je boanskim provienjem postavljen da bi mu se ceo svet pokoravao i sluio mu".
Usaivanje ovih lekcija, velianstvo, nije išlo nimalo lako, niti brzo.
Ovde postoji izreka meu našim zemljacima Špancima, koja je nastalamnogo pre našeg dolaska: „Indijanci ništa ne uju, osim kroz stranjicu". Ali, mi pokušavamo da imamo na umu da su ovi jadni i duhovno bedni Indijanci - ili Asteci, kako veina Španaca sada naziva ovo konkretno pleme ili ovdašnji narod - zaostali u odnosu na ostali deo oveanstva i da u svojoj beznaajnosti zasluuju našu tolerantnu obzirnost.
Osim bavljenja uenjem Indijanaca - da postoji samo jedan bog na nebesima, a na zemlji car, iji su podanici svi oni postali i kome moraju da slue - i bavljenja ostalim crkvenim i svetovnim stvarima, uspeli smo da ispunimo linu molbu Vašeg velianstva upuenu nama: da što je pre mogue pripremimo izveštaj o stanju ove terra pagana-incognita, o nainu ivota njenih stanovnika, obiajima, itd., koji su se nekada upranjavali u ovoj zatucanoj zemlji.
Poruka Vašeg najuzvišenijeg velianstva naznaava da se mi, kako bi napravili ovaj letopis, informišemo „kod starih Indijanaca". Ovo je zahtevalo neku vrstu potrage, s obzirom da je posle potpunog uništenja grada od strane kapetana-generala Ernana Korteza, ostalo veoma malo starih Indijanaca od kojih bismo mogli da dobijemo uverljivo usmeno kazivanje istorije. ak se i radna snaga koja sada obnavlja grad sastoji uglavnom od ena, dece, tupana i senilnih staraca, koji su bili nesposobni da se bore tokom zauzimanja, kao i obinih seljaka, dovedenih iz okolnih zemalja. Sve u svemu, sve sami glupaci.
Meutim, uspeli smo da išeprkamo jednog Indijanca (starog otprilike šezdeset tri godine) koji je mogao da nam ispria eljenu priu. Ovaj Meksikatl - on odbija da ga nazivamo Astekom ili Indijancem - je reit, poseduje obrazovanje koje je u ovim krajevima mogue stei i svojevremeno je bio pisar, barem onako kako ovi ljudi zamišljaju pisanje.
Pored pisarskog, imao je u ivotu brojna zanimanja: bio je ratnik,
dvorjanin, putujui trgovac, pa ak i neka vrsta emisara izmeu nekadašnjih vladara ovog mesta i prvih kastiljanskih oslobodilaca, pa su mu te glasnike dunosti obezbedile prihvatljivo znanje našeg jezika. Iako njegov kastiljanski retko zapne, nama je, naravno, potrebna preciznost u svim detaljima. Zato smo pronašli prevodioca, jednog mladog momka koji dosta dobro zna nahuatl (kako Asteci nazivaju svoj grleni jezik, pun dugakih i nelepih rei). U salu za sastanke poseli smo i naša etiri pisara. Ovi fratri su upueni u umetnost brzog pisanja po grafemama, poznatu kao „tironijske beleške", koja se koristi u Rimu, za
beleenje svake rei koju izgovori sveti otac, pa ak i za beleenjeitavih rasprava u kojima uestvuje mnogo ljudi.
12
Zamolili smo Asteka da sedne i ispria nam svoju ivotnu priu. etiri fratra, brzo zapisujui svoje tironijske kvaice, nisu od tog trenutka propustila nijednu re koja se otkinula sa Indijanevih usta. Otkinula? Bolje rei, te su se rei slivale u bujici, as sa mrnjom, as uvredljivo.
Uskoro ete se uveriti na šta mislimo, velianstvo. Otkad je prvi putotvorio usta, Astek iskazuje nepoštovanje za moju linost, moju odeu i moj poloaj linog misionara imenovanog od strane Vašeg dubokopoštovanog velianstva, što je direktna uvreda i našeg vladara.
Prve stranice Indijanevog pripovedanja slede odmah nakon ovog uvodnog objašnjenja. Zapeaen samo za Vaše oi, velianstvo, ovaj rukopis e poi iz Tesuitlana de la Vera Kruz, prekosutra, preko kapetana Saneza Santovenje, zapovednika karavele Glorija.
S obzirom da je Vaše carsko velianstvo dobro poznato po mudrosti, razboritosti i dobrom prosuivanju, svesni smo da rizikujemo da izazovemo Vaše carsko nezadovoljstvo time što priloene stranice šaljemo uz upozorenje - ali, u svom biskupskom i apostolskom svojstvu, smatramo da smo na to obavezni. Iskreno elimo da postupimo po uputstvu Vašeg velianstva i pošaljemo istinit izveštaj o svemu što je vredno znati o ovoj zemlji. Ali, i drugi mogu da kau Vašem velianstvu da su Indijanci bezvredna bia, kod kojih e ovek jedva pronai i trunku ljudskosti; koji ak nemaju ni razumljiv pisani jezik, koji nikada nisu imali pisane zakone, ve samo varvarske obiaje i tradiciju. Koji su bili, ili još jesu, podloni raznim vrstama neumerenosti, paganizmu, divljaštvu i putenoj poudi. Koji su doskora muili i ubijali zemljake zbog svoje nakazne „vere".
Ne moemo da verujemo da bi vredan, ili moralno podoban izveštaj mogao da se dobije od jednog ovako arogantnog Asteka, ili od bilo kog drugog domoroca, ma koliko reit bio. Takoe ne moemo , da verujemo ni da naš posveeni imperator don Karlos moe da bude bilo šta manje nego skandalizovan nemoralnim, pohotnim i bezbonikim brbljanjem ovog drskog primerka ubretarske rase. Prilog uz ovo pismo nazvali smo prvim delom Indijaneve prie. Usrdno elimo i nadamo se da e on
takoe, po naredbi Vašeg velianstva, biti i poslednji. Neka Gospod Bog štiti i sauva plemeniti ivot, kraljevsko bie i
katoliki poloaj Vašeg velianstva za mnogo leta, a da se Vaša kraljevstva i dominioni uveavaju koliko god poeli Vaše kraljevsko srce.
Verni sluga i kapelan Vašeg SCCM,
(ecce signum) fra Huan de Sumaraga
Biskup MeksikaPapski Inkvizitor
Hronika koju je ispriao jedan stanji Indijanac, iz plemena poznatog kao Asteci, ispriana Njegovoj ekselenciji, najuzvišenijem Huanu de Sumaragi, biskupu Meksika, koju su zabeleili verbatim ab origine:10
fra Gaspar de Gajana J. fra Toribio Vega de Aranjuez
fra Deronimo Munjoz G. fra Domingo Viljegas e Ibara Alonso de Molina, tuma
GOSPODARU
Oprostite, gospodaru, što ne znam vašu zvaninu i odgovarajuu titulu, ali se nadam da ne rizikujem da se uvredite. Vi ste ovek, a nijedan ovek koga sam u ivotu upoznao nije se opirao da ga nazovem gospodarom. Stoga, gospodaru,
Znai, Vaša ekselencijo? Ajjo, još uzvišenije - ono što bi mi ovde nazvali ahuakuahuitl, drvo s
velikom senkom. Dakle, Vaša ekselencijo. Sada me još više impresionira to što je osoba takve istaknute uzvišenosti pozvala nekoga kao što sam ja da nešto kae u prisustvu Vaše ekselencije.
A, ne, Vaša ekselencijo, nemojte se ljutiti ako izgleda kao da laskam Vašoj ekselenciji. Posle onoga što sam uo u gradu, a i od vaših slugu,
jasno mi je koliko ste uzvišen ovek, Vaša ekselencijo, dok sam ja tek otrcana krpa, iskrzani ostatak onoga što sam nekada bio. Vaša ekselencija je odevena i nakiena i uverena u svoju oiglednu izvrsnost, a ja sam samo ja.
Ali, Vaša ekselencija eli da uje šta sam ja bio. To mi je takoe objašnjeno. Vaša ekselencija bi htela da sazna kakav je bio moj narod, moja zemlja i naši ivoti onih godina, onih gomilu godina pre nego što se kralju Vaše ekselencije, njegovim krstonošama i vojnicima sa samostrelima prohtelo da nas oslobode od ropstva našeg varvarizma.
Tano? Onda Vaša ekselencija ne trai jednostavnu stvar od mene.Kako, u ovoj maloj sobi, svojom sitnom pameu, u ovo malo vremena koje su mi bogovi - Gospod Bog - moda dali da završim svoja putovanja i svoje dane, kako mogu da se setim golemosti našega sveta, njegovih raznih naroda, i dogaaja tokom gomila i gomila godina?
Razmislite, zamislite, zamislite sebe, Vaša ekselencijo, kao ono drvo s velikom senkom. Pogledajte u svojim mislima njegovu veliinu, njegove grane i ptice u njima, raskošnu krošnju obasjanu suncem, hladovinu koju baca na kuu, porodicu, na deaka i devojicu, moju
sestru i mene. Da li bi Vaša ekselencija mogla to drvo s velikom senkomda vrati u zrno koje je otac Vaše ekselencije nekada davno zabio meu
16
noge vašoj majci? Jja ajja, naljutio sam Vašu ekselenciju i zbunio vaše pisare.
Oprostite mi, Vaša ekselencijo. Trebalo je da pretpostavim da je intimno parenje belih muškaraca s njihovim belim enama drugaije - delikatnije
- od onoga što sam video da javno rade našim enama. A svakako,mora da je hrišansko parenje iz kojeg se rodila Vaša ekselencija bilo i…
Da, da, Vaša ekselencijo, uutau. Ali Vaša ekselencija shvata moju teškou. Kako da uinim da Vaša
ekselencija jednim pogledom uvidi razliku izmeu našeg inferiornog onda i vašeg superiornog sada? Moda e jedna ilustracija biti dovoljna, pa neete morati više da se muite da me slušate.
Pogledajte, Vaša ekselencijo, vaše pisare - na našem jeziku „poznavaoce rei". I ja sam bio pisar i dobro se seam kako je teško bilo staviti na kou laneta, ili vlaknasti papir, ili papirus, ak i samo obine datume i dogaaje, s bilo kakvom tanošu. Ponekad je i meni samom bilo teško da glasno proitam svoje sopstvene slike a da ne zamucam, samo nekoliko trenutaka nakon što bi se boje osušile.
Ali, vaši poznavaoci rei i ja smo vebali dok smo ekali dolazak Vaše ekselencije, i ja sam zadivljen, zapanjen onim što svaki od vaših cenjenih pisara ume. Oni mogu da mi napišu i proitaju, ne samo sr onoga što sam rekao, ve svaku re, i to sa svim intonacijama i pauzama i akcentima mog govora. Pomislio bih da je to talenat pamenja i imitiranja - i mi smo, takoe, imali svoju re, pamtioci - ali oni mi kau, pokazuju mi, dokazuju da je to sve na tom papiru. estitam sebi, Vaša ekselencijo, što sam nauio da govorim vaš jezik onoliko dobro koliko moj siroti mozak i jezik mogu, ali je vaše pisanje iznad mog razumevanja.
U našem slikovnom pisanju govorile su same boje, boje su pevale ili plakale, boje su bile neophodne. Bilo ih je mnogo: grimizno-crvena, oker- zlatna, ahuakatl-zelena, tirkizno-plava, okoladna, crveno-uta boja
cirkona, cigla-siva, ponono-crna. Pa ak su i sve one bile nedovoljne da uhvate svaku pojedinanu re, da ne pominjem nijanse i vešte igre rei. A ipak, svaki od vaših poznavalaca rei moe da uradi baš to: da zabelei svaki slog zauvek, samo jednim perom, umesto gomilom trske i etkica. I što je još divnije, samo jednom bojom, ravo-crnim ekstraktom, za koji mi kau da se zove mastilo.
Eto, Vaša ekselencijo, imate objašnjenje u kratkim crtama - razliku izmeu nas Indijanaca i vas belih ljudi, izmeu našeg neznanja i vašeg znanja, izmeu naših starih vremena i vašeg novog doba. Da li e Vašu
ekselenciju zadovoljiti to što je tek jedan zamah pera demonstrirao pravovašeg naroda da vlada i sudbinu našeg naroda da im se vlada? Svakako
17
da je to sve što Vaša ekselencija trai od nas Indijanaca: potvrdu da je pobednikovo osvajanje zaslueno, ne zbog njegovog oruja i majstorstva, ak ne ni zbog njegovog Svevišnjeg boga, ve zbog njegove uroene i prirodne superiornosti u odnosu na nia bia kao što
smo mi. Vaša ekselencija ne bi više trebalo da ima potrebu za mnom imojim reima. Moja ena je stara, slaba i neuredna. Ne mogu da se pretvaram da
tugujem što nisam pored nje, ali je to nervira. S obzirom da je bolesna i razdraljiva, nije dobro za nju da se nervira. A nije ni za mene. Stoga, iskreno zahvaljujui Vašoj ekselenciji za plemeniti doek od strane Vaše ekselencije ovako matorog nesrenika, pozdravljam vas.
Moje izvinjenje, Vaša ekselencijo. Kao što ste napomenuli, nemam dozvolu Vaše ekselencije da poem kad poelim. Stojim na slubi Vašoj ekselenciji dok je god…
Ponovo se izvinjavam. Nisam svestan da sam u ovom kratkom obraanju više od trideset puta ponovio „Vaša ekselencijo", niti da sam to izgovorio posebnim tonom. Ali, ne mogu da se suprotstavim presavesnom dokazu vaših pisara. Ubudue u se truditi da obuzdam svoje poštovanje i oduševljenje za vaše prevashodstvo, veliki biskupe, i da moj ton bude ispravan. I, kako ste naredili, nastaviu.
Ali sada, šta da kaem? Šta bi vašim ušima prijalo da uju? Moj ivot je bio dugaak, po ovdašnjim merilima. Nisam umro u
detinjstvu, kao mnoga deca. Nisam poginuo u bici, niti u svetom rtvovanju, što je mnogo njih svesno uinilo. Nisam podlegao preteranom piu, niti napadu divlje ivotinje, niti sporom propadanju „onih koje jedu bogovi". Nisam umro ni zadobivši neku od uasnih
bolesti koje dooše s vašim brodovima, od kojih su umrle hiljade. Nadiveo sam ak i bogove koji su oduvek bili besmrtni i takvi e i ostati. Poiveo sam više od dovoljno godina, pa sam tako video, nauio i zapamtio mnogo toga. Ali, niko ne moe da zna sve, ak ni tokom svog ivota, a ivot u ovoj zemlji zapoeo je nemerljivo ranije nego što sam se ja rodio. Ja mogu da priam samo o svom ivotu, jedino njega mogu da vratim u senku ivota vašim r avo-crnim mastilom... „Beše to sjaj kopalja, sjaj kopalja!"
Jedan starac sa ostrva Ksaltokan uvek je ovako poinjao svoje prie
o bitkama. Mi slušaoci bili smo oarani istog trenutka, i ostajali smozadubljeni, iako je ponekad opisivao veoma male bitke, i nakon što bi
18
ispriao sve dogaaje i njen ishod, moda je to bila i beznaajna pria, jedva vredna truda. Ali, on je imao dar da odmah ispria najzanimljivije trenutke, pa da se onda vrti oko njih. Za razliku od njega, ja mogu samo da ponem od poetka i nastavim dalje kroz vreme, baš onako kako sam
ga proiveo. Sve što ovde navodim i potvr ujem dogodilo se. Ja samopripovedam šta se desilo, bez izmišljanja i bez lai. Ljubim zemlju. To znai: kunem se.
Ok je ne ka - kako biste vi rekli: „Beše jednom jedna" - zemlja naša, u kojoj se ništa nije kretalo bre nego što je naš brzi glasnik mogao da tr i, osim kada bi se bogovi kretali, i ne beše zvuka glasnijeg od onog koji su izvikivali naši dozivari, osim kada su govorili bogovi. Dana koji smo zvali Sedam cvea, meseca Kada se bog uzdizao, godine Trinaestog zeca, bog kiše, Tlalok, govorio je najglasnije što je mogao, odzvanjajuom olujom. To je bilo neobino, jer je sezona kiša trebalo da bude završena. Duhovi tlaloki, koji slue boga Tlaloka, udarali su svojim šiljatim munjama otvarajui ogromne bave oblaka, tako da su se raspadali uz grmljavinu i tutnjavu i ispuštali pljuskove kiše.
Popodne toga dana, usred buke te oluje, u maloj kui na ostrvu Ksaltokan, ja sam izašao iz svoje majke i zapoeo svoje umiranje.
Da bi vam razjasnio vašu hroniku - vidite, potrudio sam se da nauim i vaš kalendar - izraunao sam da je dan mog roenja bio dvanaestog dana vašeg meseca septembra, godine koju vi raunate kao hiljadu etiri stotine šezdeset šestu. Bilo je to za vreme vladavine Motekuzome Iluikamina, što znai „gnevni gospodar", „onaj koji ispaljuje strele u nebo". On je bio naš Uej-Tlatoani, ili „poštovani govornik", naša titula za ono što biste vi nazvali vašim kraljem ili carem. Ali, ime Motekuzoma, niti bilo koje drugo, meni tada nije mnogo znailo.
U tom trenutku, s obzirom da sam još bio topao iz majine utrobe,
nesumnjivo je na mene vei utisak ostavilo što su me odmah ubacili u lavor strašno hladne vode. Nijedna babica mi do sada nije objasnila razlog za takav obiaj, ali pretpostavljam da je zasnovan na teoriji da e novoroene, ako preivi taj uasni šok, preiveti i sve bolesti koje ga mogu spopasti tokom detinjstva. U svakom sluaju - mora biti da sam se veoma buno bunio dok me je babica povijala, dok je moja majka izvlaila ruke iz konopca sa vorovima, privezanog za tavanicu, za koji se pridravala dok je kleala i mene izbacivala na pod - i dok je moj otac paljivo obmotavalo moju preseenu pupanu vrpcu oko malog drvenog
ratnog štita koji je ranije izdeljao.Tu amajliju e moj otac dati prvom Meksikatl ratniku koga bude
19
imao priliku da sretne, i ovaj e vojnik imati obavezu da taj predmet zakopa na prvom sledeem bojištu na kojem se nae. Stoga je moja tonali - sudbina, zvezda, usud, nazovite to kako hoete - trebalo uvek da me tera da budem vojnik, što je najasnije od svih zanimanja u našoj
klasi ljudi, i da poginem u bici, onom najasnijom smr u za onakve kakvismo mi bili. Kaem „trebalo", zato što, iako me moja tonali esto pozivala ili gurala u neobinim pravcima, ak i u borbu, ja nikada nisam udeo niti da se borim, niti da umrem nasilnom smr u pre nego što doe moj as.
Napomenuo bih da je pupana vrpca moje sestre Devete Trske, prema obiaju koji vai za ensku decu, bila ostavljena nešto malo manje od dve godine ranije, ispod ognjišta one sobe u kojoj smo se rodili. Njena zakopana vrpca bila je obmotana oko malog vretena, tako da je trebalo da odrastu i postane dobra, vredna i dosadna domaica. Ali, nije. Tonali Devete Trske bila je taman onoliko nestalna koliko i moja.
Nakon što me je potopila i povila, babica mi se sveano obratila - ako sam joj uopšte dopustio da se uje. Ne moram ni da napomenem da ništa od onoga što se dogodilo u vreme mog roenja ne ponavljam iz svog seanja. Ali, znam itav postupak. Ono što mi je babica tog popodneva rekla, od tada sam mnogo puta slušao kako se govori novoroenim deacima, kao što se oduvek govorilo muškoj deci. Bio je to jedan od mnogih rituala koji je ostao zapamen i nikad, od poetka vremena, nije preskakan: davno mrtvi preci su, preko ivih, prenosili mudrost novoroenim bebama.
Babica mi se obratila kao Sedmom Cvetu. To ime po datumu roenja nosiu dok ne preivim opasnosti detinjstva, dok ne napunim sedam godina, kada se moe pretpostaviti da u odrasti, pa u onda dobiti neko znaajnije odraslo ime.
Rekla je: - Sedmi Cvete, moje voljeno i neno roeno dete, evo poruke koju su nam naši bogovi davno ostavili. Roen si od ove majke i ovog oca samo da budeš ratnik i da sluiš bogovima. Ovo mesto na kojem si se rodio nije tvoj pravi dom.
A zatim je rekla: - Sedmi Cvete, obean si polju bitke. Tvoja najvanija dunost jeste da sunce napojiš krvlju svojih neprijatelja i da nahraniš zemlju leševima svojih protivnika. Ako je tvoja tonali jaka, bieš s nama i na ovom mestu samo kratko vreme. Tvoj pravi dom e biti u zemlji našeg boga sunca, Tonatijua.
I rekla je: - Sedmi Cvete, ako odrasteš da umreš kao kso imikui - kao jedan od dovoljno srenih da zaslue cvetnu smrt, u ratu ili rtvovanjem - iveeš ponovo u veno srenom Tonatikuanu, drugom sunevom svetu, veno eš sluiti Tonatijua i uivaeš u njegovoj slubi.
Vidim da se trzate, Vaša ekselencijo. To je trebalo da uradim i , ja,da sam samo razumeo tu nesrenu dobrodošlicu na ovaj svet, ili rei
20
naših suseda i roaka koji su se okupili da vide bebu, i svi se naginjali nada mnom sa istim pozdravom: - Došao si da patiš. Da patiš i da trpiš. - Kad bi se deca raala sposobna da razumeju takve pozdrave, odmah bi se sklupala natrag u utrobu i vratila u seme.
Nema sumnje da smo došli na ovaj svet da patimo, da trpimo, kojeljudsko bie nije? Ali, bababiine rei o vojevanju i rtvi bile su samo ponavljanje i imitiranje. uo sam mnogo takvih pounih govora, od oca, od svojih uitelja, od naših sveštenika - i vaših - koji su svi bezumno ponavljali što su i sami slušali od prošlih generacija. Ja sam shvatio da davno mrtvi nisu bili ništa mudriji od nas, ak ni dok su bili ivi, i da to što su mrtvi nije donelo nikakav sjaj njihovoj mudrosti. Te dogmatske rei mrtvih uvek sam uzimao - kao što mi kaemo jka mapilksokoitl: malim prstom - „s oprezom", kako kae vaša izreka.
Dok odrastamo gledamo dole, kad ostarimo, gledamo unatrag. Ajjo, ali, kako to beše biti dete, biti dete! Imati sve puteve i sve dane, ispruene ispred, gore i u daljinu, od kojih nijedan nije promašen, potrošen, niti okajan. Sve na svetu je svee i novo, kao što nekada davno beše za Ometekutlija i Omesiuatli, našeg Gospoda i Gospu, prva ljudska bia.
Bez napora se seam, vraam u pamenje, i ponovo u svojim godinama zaepljenim ušima ujem zvuke svitanja na našem ostrvu Ksaltokan. Ponekad sam se budio na jutarnji zov ptice papan, dok je pevao svoju pesmu od etiri takta: „papakuikui, papakuikui!" - pozivajui narod: „ustajte, pevajte, igrajte, budite sreni!" U drugim prilikama sam se budio od još ranijih zvukova dok je moja majka mlela kukuruz na metlatl kamenu, ili udarala i oblikovala kukuruzno testo, koje je pekla u velike, tanke diskove tlakskala hleba - ono što vi danas nazivate tortiljama. Bilo je ak i jutara kada sam se budio pre svih, osim sveštenika sunca Tonatijua. Leei u mraku, uo sam ih iz hrama na vrhu skromne piramide našeg ostrva, kako iz trube od školjke ispuštaju grube zvuke, dok pale tamjan i ritualno uvr u vrat prepelici (zato što je ta ptica prošarana kao zvezdano nebo), pevajui bogu: „Vidi, ovako no
umire. Doi sada i uradi svoj ljubazni posao, o nakieni, o visokoletei orlu, doi sada da osvetliš i zagreješ Jedini svet..."
Bez napora, bez muke, seam se toplih podneva, kada je Tonatiju sunce, u naponu svoje snage, besno bacalo svoja vatrena koplja, dok je stajalo i udaralo nogom po krovu svemira. U ta plava i zlatna podneva bez senke, inilo se da su planine oko jezera Ksaltokan toliko blizu da ovek moe da ih dodirne. U stvari, to je moda moje najranije seanje - nisam mogao da imam više od dve godine i još nisam posedovao nikakav pojam o udaljenosti - dok su dan i svet dahtali oko mene, a ja
sam eleo da dodirnem nešto hladno. Još se seam svog deijegiznenaenja kada sam pruio ruku i nisam dotakao plavetnilo nad
21
šumom pokrivenom planinom, koja se tako jasno izdizala preda mnom. Takoe se bez napora seam i smiraja dana, kada je Tonatiju na
sebe navlaio svoj ogrta za spavanje od sjajnog perja i legao na svoj mekani krevet od latica raznobojnog cvea, da bi zaspao na njemu.
Odlazio je na Mrano mesto, Miktlan. Od etiri zagrobna sveta u kojimanaši mrtvi mogu da borave, Miktlan je bio najdublji, boravište potpuno i nepovratno mrtvih, mesto na kojem se ništa ne dešava, nije se dešavalo, niti e se dešavati. Tonatiju je bio milostiv što je barem u jednom periodu (samo nakratko, u poreenju s vremenom koje je darivao nama) pozajmio svoju svetlost (samo malo svetlosti, ublaene njegovim snom) Mranom mestu beznadeno mrtvih.
U meuvremenu su se, u Jedinom svetu - bar je na Ksaltokanu to bio jedini svet za koji sam ja znao - bledoplave magle uzdizale sa jezera, tako da se inilo da tamna brda oko njega plutaju na njima, izmeu crvene vode i purpurnog neba. A onda, baš tu na horizontu na kojem je nestao Tonatiju, za trenutak bi bljesnuo Omeksokitl, veernja zvezda Posle cvetanja. Ta zvezda je dolazila, Posle cvetanja je uvek dolazila, dolazila je da nas uveri da iako no donosi mrak, ne treba da se plašimo mraka ove noi, kao što smo se plašili mraka zaborava Mranog mesta. Jedini svet ivi, i ivee još dugo.
Bez napora seam se noi, a jedne noi posebno. Mectli, mesec, završio je svoj meseni obrok zvezda i bio potpuno sit, bio je najeden, okrugao i sjajan, tako da je figura „zeca na mesecu" bila jasna kao bilo koja slika na hramu. Te noi - pretpostavljam da sam imao tri ili etiri godine - otac me je poneo na ramenima, vrsto me drei za lanke. Dugakim koracima nosio me je kroz hladno blještavilo i još hladniji mrak. Pegava meseeva svetlost i meseeva senka ispod raširenih grana i perastog liša „najstarijeg od sveg" drvea, ahuehuetke empresa.
Tada sam ve imao dovoljno godina i slušao sam o strašnim stvarima koje se dešavaju nou, izvan našeg vidnog polja. Bila je tu okosiuatl, ena koja plae, prva majka koja je umrla na poroaju, koja
veno luta, veno oplakuje svoje izgubljeno dete i svoj izgubljeni ivot. Bila su tu bezimena, bezglava, osakaena trupla, koja su nekako uspevala da stenju dok su se bespomono uvijala na zemlji. Bilo je tu i otkinutih, golih lobanja, koje su letele po vazduhu jurei putnike koje je no zatekla na putu. Ako bi neki smrtnik ugledao ijednu od tih stvari, znao bi da je to siguran znak grozne nesree.
Nekih drugih stanovnika mraka nije se trebalo toliko plašiti. Na primer, bio je tu bog Joali Ehekatl, Noni Vetar, koji je udarao niz none puteve, eljan da zgrabi svako neoprezno ljudsko bie koje se nae u
mraku. Ali, Noni Vetar je bio nestalan kao svi vetrovi. Ponekad binekoga uhvatio pa bi ga pustio, a kad bi se to dogodilo bile bi mu
22
ispunjene sve elje i dug ivot tokom kojeg moe da uiva u njima. I tako, u elji da boga zauvek zadri u tom dobrom raspoloenju, naš narod je odavno podigao kamene klupe na raznim raskrsnicama na ostrvu, na kojima Noni Vetar moe da se odmori jurei nou. Kao što
rekoh, imao sam dovoljno godina da upoznam i da se plašim duhovamraka. Ali te noi, dok sam sedeo na širokim ramenima svog oca, privremeno viši od odraslog oveka, dok mi je kosu dodirivalo šuštavo perasto liše empresa, a lice umivale šare meseine - nisam oseao nikakav strah.
Bez napora seam se te noi, zato što mi je prvi put dozvoljeno da posmatram ceremoniju polaganja ljudske rtve. Bio je to jedan od manjih rituala, jer je bio posveen veoma malom boanstvu: Atlaui, bogu lovaca na ptice. (Tada je jezero Ksaltokan bilo prepuno pataka i gusaka, koje su u sezoni selidbe tu dolazile da se odmore i nahrane - i da nahrane nas.) I tako, te noi sitog meseca, na poetku sezone lova na movarne ptice, samo jedan kso imikui, samo jedan ovek, trebalo je da bude ritualno ubijen u slavu boga Atlaua. A taj ovek, za promenu, nije bio ratni zarobljenik koji ide u cvetnu smrt sa uzbuenjem ili odbijanjem, ve dobrovoljac, koji je to inio prilino skrušeno.
- Ja sam ve mrtav - rekao je sveštenicima. - Borim se za vazduh kao riba izvaena iz vode. Moja plua se sve više bore za vazduh, ali mi vazduh više ne pomae. Moji udovi sve više slabe, vid mi se gubi, vrti mi se u glavi, gubim svest i padam. Više volim da umrem brzo, nego da se kao riba praakam, dok se polako konano ne ugušim.
ovek je bio rob iz naroda inanteka, s dalekog juga. Ti ljudi su bili i još jesu podloni neobinoj bolesti koja je izgleda svojstvena nekim njihovim porodinim lozama. Mi i oni smo je nazivali „obojena bolest", a vi Španci inanteke sada nazivate Pinto narod, zato što koa obolelog dobije pege modro-sive boje. Njegovo telo nekako više ne moe da koristi vazduh koji udiše, pa umire od gušenja, isto kao riba izvaena iz vode, iz svoje ivotne sredine.
Otac i ja smo stigli na obalu jezera, gde su dva debela drvena stuba
stajala zabodena na maloj meusobnoj udaljenosti. Noni mrak je svetlucao od obrednih vatri, zadimljen od zapaljenog tamjana. Kroz tu izmaglicu igrali su sveštenici Atlaue: starci, potpuno crni, u crnim ogrtaima, lica i kose namazanih oksitlom, smolom crnog bora, kojim se naši lovci mau po nogama i donjem delu tela da bi se kada ulaze u jezero zaštitili od hladnoe. Dva sveštenika piskutala su ritualnu muziku na sviralama od ljudske potkolenine kosti, a jedan je udarao u bubanj. Bio je to specijalni bubanj za ovu priliku: ogromna osušena bundeva, delimino napunjena vodom, tako da je plutala u pliaku jezera. Udaran
bedrenom kosti, vodeni bubanj bi proizvodio rezonantan zvuk koji seodbijao o planine, nevidljive s druge strane jezera.
23
Kso imikuija su doveli u centar zadimljene svetlosti. Bio je nag, na sebi nije imao ak ni osnovni makstatl, koji se po obiaju nosi oko slabina i intimnih delova tela. ak i pri treperavoj svetlosti vatre mogao sam da vidim da mu telo nije prirodne boje, prošarano plavim, ve
tamnoplavo, tek tu i tamo boje koe. Razapeli su ga izmeu dva stuba, iza svaki mu privezali po jednu ruku i jednu nogu. Sveštenik je, mašui strelom kao što Predvodnik pesme maše štapom, prizivao pesmom:
- Sok ivota ovog oveka dajemo ti, Atlaua, pomešan s vodom ivota našeg voljenog jezera Ksaltokana. Dajemo ti ga, Atlaua, kako bi se ti umilostivio i poslao svoja jata plemenitih ptica u mree naših lovaca... - i sve tako.
To se nastavilo toliko da je dosadilo meni, ako ne Atlaui. A onda, bez ikakvog upozorenja ili ritualnog kitnjastog govora, sveštenik je iznenada spustio strelu i svom snagom je zabio nagore, zavrtevši je, u genitalne organe plavog oveka. rtva je, ma koliko da je mislila da eli da se rastane sa ivotom, vrisnula. Zavijao je, ispustio je urlik koji je nadjaao zvuk frula, doboša i pevanja. Vrištao je, ali ne zadugo.
Sveštenik je krvavom strelom nacrtao krst kao metu na ovekovim grudima, pa su svi sveštenici skakali ukrug oko njega, svaki nosei luk i mnogo strela. Kako je koji prolazio pored njega, odapinjao je po jednu strelu u njegove grudi koje su se nadimale. Kad je poskakivanje prestalo i sve strele potrošene, mrtvac je izgledao kao veliki primerak ivotinje koju mi zovemo bodljikavo divlje prase. To je uglavnom bio kraj ceremonije. Telo je skinuto sa stubova i konopcem privezano za lovaki akali, privuen na pešanu obalu. Lovac je povezao svoj kanu na jezero, udaljavajui se dok nam nije nestao s oiju, vukui leš sve dok nije potonuo od vode koja je polako ulazila kroz njegove prirodne šupljine i ubode strela. Tako je Atlaua primao svoju rtvu.
Otac me je ponovo podigao na ramena i dugim koracima pošao natrag preko ostrva. Dok sam se tako klackao, visoko i bezbedno, dao sam sebi jedan deaki drzak zavet. Ako me moja tonali ikada odabere za cvetnu smrt ili rtvu, makar i nekom stranom bogu, neu vrištati, šta
god da mi rade, ma koliki bol da trpim. Naivno dete. Mislio sam da smrt znai samo umiranje i da se to radi
sramno ili hrabro. U tom trenutku mog ušuškanog i bezbednog mladog ivota, dok sam na jakim ramenima nošen kui, gde u slatko spavati i probuditi se sledeeg jutra od ptiije pesme, kako sam mogao da znam šta je u stvari smrt?
Kako smo tada verovali, heroju koji pogine u slubi monog gospodara, ili bude rtvovan u ast nekog velikog boga, osiguran je veni ivot u najdivnijem zagrobnom svetu, gde e zauvek biti nagraen
i poašen blaenstvom. A sada nas hrišanstvo ui da svi moemo dase nadamo drugom ivotu u slino divnom raju. Ali, razmislite o ovome.
24
ak ni najhrabriji heroji, koji poginu za najasniji cilj, ak ni najposveeniji hrišanski muenici koji umru sa sigurnošu da e dostii raj, nikada više nee osetiti kako ih meseina ovoga sveta miluje po licu dok prolaze ispod šuštavog liša empresa ovog sveta. Sitno
zadovoljstvo - tako malo, tako jednostavno, tako obino - ali zadovoljstvokoje više nikada nee osetiti.
* * *
Kad seanje ponovo vratim na svoje detinjstvo, ne mogu da tvrdim da je na bilo koji nain bilo neobino za naše mesto i vreme, s obzirom
da nisam bio ništa drugo nego obian deak. Broj dana i broj godinemog roenja nisu bili brojevi koji bi se smatrali srenim ili nesrenim. Nisam roen u vreme kobnih znakova na nebu - na primer kada pomraenje grize mesec, koje je isto tako moglo i mene da obelei zeijom usnom, ili da mi narui lice nekim tamnim mladeom. Nisam imao fizike osobine koje bi se kod našeg naroda smatrale runim kod muškarca: ni kovrdavu kosu, ni uši u obliku drške kr aga, ni podbradak ni rascep na bradi, ni zeije zube, nos mi nije bio ni pljosnat, ni naglašen kao kljun; nisam imao ni izvrnut pupak, niti upadljive mladee. A ono
zbog ega sam bio najsreniji, moja crna kosa rasla je ravno i glatko.Nije bilo nijednog podignutog ili u stranu izraslog uperka. Moj drug iz detinjstva, imali, imao je neposlušnu oštru kosu, i
celog je svog mladalakog ivota oprezno, ak sa strahom, kosu šišao na kratko i lepio je oksitlom. Seam se da smo jednom, kada smo bili mali, itav dan morali da mu drimo bundevu na glavi. Pisari se smeškaju. Bie bolje da objasnim.
Lovci na Ksaltokanu lovili su patke i guske na najpraktiniji nain, i to dosta njih, tako što bi u plitkoj crvenoj vodi jezera podizali velike mree na stubove, a onda pravili buku da nateraju ptice da polete, hvatajui one koje se uhvate u mree. Ali, mi deaci sa Ksaltokana, imali
25
smo svoj lukavi metod. Odsekli bismo vrh bundeve, ili neke druge vrste tikve, oistili je i izbušili na njoj rupu, kroz koju smo mogli da gledamo i dišemo. Stavili bismo tikvu na glavu i otplivali do mesta na kojem su patke ili guske mimo plutale po jezeru. S obzirom da nam se tela nisu
videla pod vodom, ptice se uopšte nisu uzbuivale kada bi im se polakopribliilo nekoliko tikava. Privukli bismo se dovoljno blizu da moemo da uhvatimo pticu za noge i povuemo je pod vodu. To nije uvek bilo lako. ak i mala divlja patka moe deaku da prui dobar otpor. Ali, uglavnom bismo uspevali da pticu drimo pod vodom dovoljno dugo da se udavi i smalaksa. Ta aktivnost bi retko uznemirila ostatak jata koje je plutalo u blizini.
imali i ja smo proveli ceo dan u toj zabavi i imali smo prilinu gomilu pataka na obali, u trenutku kad smo se umorili i odluili da prekinemo. Ali, tada smo primetili da se od svog tog plivanja rastopio gips na imalijevoj kosi, pa su mu pramenovi štr ali pozadi kao pera koja nose neki naši ratnici. Bili smo na drugom kraju ostrva, daleko od našeg sela, što je znailo da e imali morati s takvom frizurom da proe kroz ceo Ksaltokan.
- Ajja, po eoa! - promumlao je. Ovaj izraz se odnosi samo na ispuštanje vetrova, ali je dovoljno estok da deak od osam-devet godina dobije dobre batine trnovom šibom ako ga uje neko od odraslih.
- Moemo da se vratimo u vodu - predloio sam - i da plivamo oko ostrva, ako se drimo dovoljno daleko od obale.
- Moda bi ti mogao - rekao je imali. - Ja sam toliko umoran i pun vode da bih odmah potonuo. Moda bismo mogli da saekamo da padne mrak, pa da se onda vratimo kui.
- Danju rizikuješ da naletiš na nekog sveštenika koji moe da primeti kako ti viri kosa - odgovorio sam. - A u mraku rizikuješ da sretneš neko još groznije udovište, kao što je Noni Vetar. Ali, ti odlui, ja sam uz tebe.
Seli smo da malo razmislimo, lenjo grickajui medene mrave. U to doba godine bilo ih je svuda naokolo, stomaka punih nektara. Hvatali
smo insekte i grickali im stranjice da izvuemo slatki med. Ali, to su bile siušne kapljice i ma koliko mrava da smo jeli, postajali smo sve gladniji.
- Znam! - rekao je imali najzad. - Nosiu do kue bundevu na glavi.
To je i uradio. Naravno da nije dobro video kroz otvor, tako da sam morao da ga vodim, a obojica smo bila dobro natovarena mrtvim, mokrim, teškim patkama. To je znailo da se imali esto saplitao i padao, ili naletao na stabla i upadao u jarkove pored puta. Sreom, tikva mu se nije razbila na komade. Ali ja sam mu se smejao sve vreme, a i
psi su lajali na njega, pa s obzirom da se ve smrkavalo kad smo stiglikui, imali je mogao da iznenadi i uplaši svakoga ko bi naišao i ugledao
26
ga u polumraku. Ali, to nije moralo da ispadne tako smešno. Postojao je dobar razlog
zašto je imali uvek bio svestan i oprezan u pogledu svoje neposlušne kose. Vidite, deaci s takvom kosom bili su omiljeni kod sveštenika kada
bi im zatrebali mladii za rtvovanje. Ne pitajte me zašto. Nijedansveštenik mi nikada nije rekao zašto. Ali opet, koji sveštenik je ikada morao da nam da razumljivo objašnjenje za nerazumna pravila koja nas tera da poštujemo, ili za strah, krivicu i sramotu koju moramo da istrpimo kada ih, ponekad, prenebregnemo?
Ne bih eleo da stvorim utisak da je bilo ko od nas, mladih ili starih, iveo ivot u stalnom strahu. Osim nekoliko nasuminih kaprica, kao što je bila nesklonost sveštenika za deake s neurednom kosom, naša religija i sveštenici koji su je propovedali nisu nam postavljali ni brojne niti teške zahteve. Niti su to inile vlasti. Morali smo da budemo poslušni našim vladarima i namesnicima, naravno, i imali smo odreene obaveze prema pipiltin plemstvu, i poštovali smo savete naših tlamatintin mudraca. Ali ja sam roen u srednjoj klasi našeg društva, macehuatlin, klasi „srenika", nazvanih tako jer smo bili podjednako osloboeni velike odgovornosti viših klasa, i iskorišavanja kojem je bila izloena nia klasa.
Nekada je postojalo malo zakona - namerno malo, tako da bi svaki ovek mogao da ih zapamti i dri u srcu, nemajui opravdanje da ih ne poštuje zato što ih ne zna. Ti zakoni nisu bili zapisani kao vaši, niti su bili izlagani na javnim mestima kao vaši, tako da ovek uvek mora da vodi rauna o dugakom spisku proglasa, pravila i propisa i da men svaki svoj potez prema onome što „sme" i što „ne sme". Po vašim merilima, tih naših malo zakona moglo bi da deluje nemarno i hirovito, a kazne za njihovo kršenje nepotrebno oštre. Ali, naši zakoni su bili u korist svih - i svi su ih, znajui strašne posledice, poštovali. Oni koji nisu - oni su nestajali.
Primer. Prema zakonima koje ste doneli iz Španije, lopov se kanjava smr u. Tako je bilo i u naše vreme. Ali, po vašim zakonima, gladan ovek koji ukrade nešto za jelo ipak je lopov. To nije bilo tako u naše vreme. Jedan od naših zakona je odreivao da u svakom polju kukuruza posaenom pored javnog puta, etiri reda najblia putu budu dostupna prolaznicima. Svaki ratnik je mogao da ubere onoliko klipova kukuruza koliko mu je bilo potrebno da nahrani svoj gladan stomak. Ali onaj ko bi poeleo da se obogati i ko bi obrao to kukuruzno polje kako bi napunio vreu za stvaranje zaliha ili trgovinu, bio bi ubijen. Tako je taj
jedan zakon obezbeivao dve dobre stvari: da se lopovi stalno odvraajuod krae i da gladan ovek ne umre od gladi.
27
Naši ivoti bili su manje odreeni zakonima, a više drevnim obiajima i tradicijom. Veina njih rukovodila je ivotom odraslih ili klanova, ili itavih zajednica. Ali ak i dok sam bio još dete, dok još nisam prerastao ime Sedmi Cvet, nauen sam tradicionalnom verovanju
da muškarac mora da bude hrabar, snaan, galantan, vredan i pošten, ida ena mora da bude skromna, edna, nena, marljiva i povuena. Ono vreme koje nisam provodio u igri svojim igrakama - koje su
uglavnom bile minijaturno oruje i replike alata koji je koristio moj otac - i koje nisam provodio u igri sa imalijem i Tlatlijem i ostalim svojim vršnjacima, provodio sam u društvu oca, kad nije radio u kamenolomu. Iako sam ga, naravno, zvao tete, kako su sva deca zvala svoje oeve, on se zvao Tepecalan, što je znailo Dolina, po udolini izmeu planina u ravnici u kojoj se rodio. S obzirom da je visinom prilino nadmašivao ostale muškarce, to ime, koje mu je dato kada je napunio sedam godina, postalo je prilino smešno kad je odrastao. Svi naši susedi i kolege u kamenolomu zvali su ga nadimcima koji su pokazivali visinu: Šaka Zvezda, Klima Glave i slino. I zaista, morao je dobro da sagne glavu na moju visinu kada je hteo da izgovori tradicionalne pridike oca sinu. Kad bi me uhvatio kako drsko imitiram šepanje seoskog grbavog sakupljaa smea, otac bi mi strogo rekao:
- Vodi rauna da ne ismevaš stare, bolesne, sakate, ili bilo koga ko je napravio neku glupost ili prekršaj. Nemoj da ih vreaš ili prezireš, ve se pokori pred bogovima i strepi, da ne bi takvu nesreu doneli i tebi.
Ili, ako ne pokazujem dovoljno zanimanja za ono emu je pokušavao da me naui u svom zanatu - a svaki macehuatli deak koji nije eleo da se posveti ratništvu, trebalo je da pode stopama svog oca - on bi se sagnuo i ozbiljno rekao:
- Ne izbegavaj nijedan posao koji ti bogovi podare, sine, ve budi zadovoljan. Molim se da ti daju bogatstvo i sreu, ali, šta god da ti daju, prihvati to sa zahvalnošu. Ako je to i neki mali poklon, ne preziri ga, jer bogovi mogu i to malo da ti oduzmu. Ako je veliki dar, moda neki veliki talenat, ne budi nadmen ili tašt, ve zapamti da su bogovi verovatno
morali nekome drugom da uskrate tu tonali , kako bi je ti dobio. Ponekad, bez nekog odreenog razloga, dok bi mu krupno lice
lagano crvenelo, moj otac bi mi odrao pridiku koju uopšte nisam razumeo. Ona je glasila otprilike ovako:
- ivi isto i ne budi raskalašan, jer eš razljutiti bogove pa e te pokriti sramotom. Uzdri se, sine moj, dok ne upoznaš devojku koju ti bogovi odrede za enu, jer bogovi znaju kako da pravilno urede stvari. Iznad svega, nikad se ne zabavljaj sa enom drugog oveka.
To mi se inilo kao nepotrebna opomena, jer ja jesam iveo isto.
Kao i svi ostali Meksikatli - osim sveštenika - dva puta dnevno sam sekupao sapunom u toploj vodi, esto sam plivao u jezeru i povremeno
28
kroz znoj izbacivao preostalu lošu paru iz sebe u našoj sauni nalik na pe. Prao sam zube, uvee i ujutru, mešavinom meda i belog pepela. Što se tie zabavljanja, nisam poznavao nijednog muškarca na ostrvu koji je imao enu mojih godina, a mi deaci se ionako nismo igrali sa
devojicama.Sve te oinske pridike uglavnom su bile mehanika ponavljanja, doslovno predavana s generacije na generaciju, kao što je to bio babiin govor na mom roenju. Samo je u tim prilikama moj otac Tepecalan govorio dugo. Inae je bio utljiv ovek. U buci kamenoloma nije bilo svrhe da se govori, a kod kue, gde je moja majka neprestano zlovoljno avrljala, nije ni imao mnogo prilike da nešto kae. Teteu to nije smetalo. Oduvek je više voleo dela od rei, i mnogo više me je nauio dajui mi primer nego papagajskim ponavljanjem vatrenih govora. Ako je mom ocu nedostajao neki od kvaliteta koji se oekivao od naših muškaraca - snaga, hrabrost, i sve to - on se sastojao samo u tome što je dozvoljavao da mu nareuje i da se na njega ljuti moja tene.
Moja majka je bila najnetipinije ensko iz naše klase na Ksaltokanu: najmanje skromna, najmanje poslušna, najmanje smerna. Bila je buna svadljivica, tiranin naše male porodice i otrov za sve naše susede. Ali se hvalila da je primer enskog savršenstva, pa je zato i bilo normalno što je ivela u stanju neprestanog i besnog nezadovoljstva svime oko sebe. Ako sam nauio išta korisno od moje tene, t o je da ponekad budem nezadovoljan sobom.
Seam se da me je otac samo jednom fiziki kaznio, kad sam to debelo zasluio. Deacima je bilo dozvoljeno, ak su bili i ohrabrivani, da ubijaju ptice koje su nam grickale baštu, kao što su vrane i svrake - to smo radili pomou cevica od trske iz kojih smo ispaljivali glinene kuglice. Ali jednoga dana, iz nekog vragolastog bezobrazluka, ispalio sam kuglicu u malu pitomu prepelicu koju smo drali u kui, (Veina kua je imala po jednog od tih ljubimaca, da love škorpione i druge insekte.) A onda, da bih još više iskomplikovalo svoj zloin, pokušao sam da za ubijanje ptice okrivim svog druga Tlatlija.
Ocu nije bilo potrebno mnogo da otkrije istinu. Iako bih zbog ubistva nedune prepelice bio skromno kanjen, to nije moglo da vai za izriito zabranjen greh laganja. Moj tete je morao da primeni na mene kaznu propisanu za „izgovaranje gadosti i bljuvotina", kako smo mi nazivali la. Malo se snebivao dok mi je to radio: probušio mi je gornju usnu trnom maguia12 i ostavio ga tako do veeri. Ajja ouija, tog bola, tog ponienja, tog bola i pokajnikih suza, tog bola!
Ta kazna je ostavila tako trajan utisak na mene da sam zauzvrat ja ostavio trag u arhivi našeg naroda. Ako ste videli naše slikovno pismo,
onda ste videli i neke osobe ili druga stvorenja iz kojih viri mali, uvijenisimbol, nalik na rolnu. Taj simbol oznaava nahuatl, što e rei jezik, ili
29
govor, ili zvuk. To znai da taj lik govori ili pravi neku vrstu buke. Ako je nahuatl uvrnut više nego obino i dodat mu je simbol leptira ili cveta, onda taj lik govori poeziju ili peva. Kad sam ja postao pisar, uveo sam još jedan dodatak u naše slikovno pismo: nahuatl proboden trnom, što
su svi drugi naši pisari brzo prihvatili. Kada ispred nekog lika vidite tajsimbol, znate da vidite sliku nekoga ko govori lai.
Meutim, kazne koje su mnogo eše dolazile od moje majke, izricane su bez ikakvog oklevanja, ustruavanja ili milosti. Mislim da je ak uivala u nanošenju bola, pored toga što je htela da nas vaspita. Te kazne moda nisu ostale u našoj slikovnoj istoriji, kao simbol jezika i trna, ali su svakako uticale na moj ivot i ivot moje sestre. Seam se da sam jedne veeri gledao kako moja majka bije moju sestru po stranjici svenjem koprive, zato što je bila nemoralna. Trebalo bi da objasnim da nemoralnost za nas nije obavezno znaila ono što oigledno znai kod vas belaca: nedolino pokazivanje neodevenog tela.
Što se tie oblaenja, deca oba pola išla su potpuno gola, kad je vreme to dozvoljavalo, do svoje etvrte ili pete godine. Tada smo svoju golotinju pokrivali dugakim par etom etvrtaste grube tkanine, vezanom oko jednog ramena i omotanom oko pasa do pola butina. Kada dostignemo odraslo doba - to jest, u trinaestoj godini - mi deaci bismo poinjali da nosimo makstlatl, t kaninu oko bokova ispod spoljnog ogrtaa, koji je bio od finijeg materijala. Otprilike u isto vreme, u zavisnosti od toga kada dobiju svoje prvo krvarenje, devojice su oblaile suknje i bluze, kao i rublje koje je bilo veoma slino onome što vi nazivate pelenom.
Oprostite što navodim ove sitne detalje, ali pokušavam tano da odredim kada je moja sestra dobila te batine. Devet Trski je postala Cicitlini - što znai „zvuk malih zvona" - izvesno vreme pre toga, što znai da je imala više od sedam godina. Meutim, video sam da su joj donji delovi izubijani skoro do krvi, što znai da nije nosila donje rublje,
pa znai da još nije napunila trinaest godina. Kada se sve uzme u obzir, mislim da je imala izmeu deset i jedanaest. A ono što je uradila da zaslui te batine, jedino zašta je bila kriva, bilo je to da je u snu promumlala: „ujem bubnjeve i muziku kako svira. Pitam se gde to noas igraju". Za našu majku, to je bilo nemoralno. Cici je udela za neozbiljnim stvarima, a trebalo je da se posveti razboju ili neemu isto tako dosadnom.
Znate šta je ili? Povr e koje koristimo za kuvanje? lako je stepen njihove ljutine razliit, sve vrste ilija su toliko ljute, toliko reske i toliko
oštre, da nije sluajnost što njihovo ime dolazi od naše rei „oštro" ili„zašiljeno". Kao i sve kuvarice, moja majka je ili koristila na uobiajene
30
naine, ali je za njih imala još jednu upotrebu, koju se snebivam da pomenem, s obzirom da vi inkvizitori imate ve dovoljno orua.
Jednog dana, kada sam imao etiri ili pet godina, sedeo sam sa Tlatlijem i imalijem u našem dvorištu i igrao igru patoli pasuljem. Nije to
bila kockarska igra za odrasle, koja se takoe zvala patoli, koja jepovremeno poneku porodicu stajala imetka, ili izazivala krvave porodine sukobe. Ne, nas trojica smo jednostavno nacrtali krug u prašini i stavili po jedno zrno skakutavog pasulja u centar, a cilj igre je bio da vidimo iji e pasulj, kad se zagreje na suncu, prvi iskoiti iz centra kruga. Moj pasulj je bio prilino lenj, pa sam mu uputio neku uvredu. Moda sam rekao „pocheoa!" ili tako nešto.
Odjednom sam naglavake visio nad zemljom. Tene me je podigla za lanke. Ugledao sam izokrenuta lica imalija i Tlatlija, otvorenih usta i oiju razrogaenih od iznenaenja, a onda sam bio ubaen u kuu, pred ognjište u kuhinji. Majka je premestila ruke, tako da joj je jedna bila slobodna, pa je njome u vatru ubacila nekoliko suvih crvenih ilija. Kada su poeli da pucketaju i izbacuju gust uti dim, moja tene me je ponovo podigla za lanke i naglavake ubacila u taj ljuti dim. Ostatak ostavljam vašoj mašti, ali mislim da sam skoro umro. Znam samo da su mi pola meseca posle toga oi stalno suzile, tako da sam jedva video i nisam mogao da udahnem vazduh a da ne osetim kao da udišem plamen i kremenje.
Ipak, mogu da se smatram srenim što naši obiaji nisu nalagali da deaci provode mnogo vremena sa svojim majkama, a sada sam imao i pravo opravdanje da to ne inim. Od tada sam je izbegavao, kao što je moj nakostrešeni drug imali izbegavao sveštenike sa ostrva. ak i kada me je traila da mi da neki zadatak ili da me nekuda pošalje, uvek sam mogao da pobegnem u sigurnost brda na kojem su bile pei za paljenje krenjaka. Radnici u kamenolomima verovali su da nijedna ena ne sme da prie peima, jer e inae kvalitet krenjaka biti loš, a ak ni moja majka se nije usuivala da bez dozvole zaluta na brdo.
Ali, jadna Cicitlini nije imala takvo sklonište. U skladu sa obiajima i
njenom tonali , devojka je trebalo da naui poslove ene i supruge - kuvanje, predenje, tkanje, šivenje, vezenje - tako da je moja sestra morala da provodi skoro ceo dan pod budnim okom i oštrim jezikom naše majke. Njen jezik nije propuštao nijednu priliku da izgovori tradicionalne majinske sveane govore. Neki od njih, što mi je i Cici potvrdila i oko ega smo se sloili, bili su (od ko zna kojih davnih predaka) više majkama nego erkama.
- Staraj se uvek, devojko, da sluiš bogovima i da pomogneš svojim roditeljima. Ako te majka zove, ne dozvoli da te zove dva puta, nego
odmah doi. Kada dobiješ neki zadatak, ne odgovaraj drsko i ne pokazujnevoljnost da ga ispuniš. A svakako, ako tvoja tene zove nekog drugog,
31
a taj se ne pojavi brzo, ti sama poi da vidiš šta je potrebno, uradi to sama i uradi to dobro.
Druge pridike bile su oekivana upozorenja na skromnost, nevinost i ednost, a ak ni Cici i ja nismo mogli da im pronaemo manu. Znali
smo da kad napuni trinaest godina, sve dok ne bude imala oko dvadesetdve i bude valjano udata, nijedan muškarac nee smeti da pria s njom na javnom mestu, niti ona s njim.
- Ako na javnom mestu ugledaš nekog lepog mladia, ne obraaj panju, ne daj nikakav znak, da ne bi razbudila njegovu strast. uvaj se od nedoline prisnosti s muškarcima, ne popusti niskim nagonima srca, ili e pouda zaprljati tvoju linost, kao što to blato ini s vodom.
* * *
Da kazni Cicitlinin prekršaj prema sopstvenom telu, naša tene je zgrabila nju, dohvatila posudu sa mlevenim ilijem i grubo utrljala ljuti ili po tim otkrivenim, osetljivim tipili delovima. Iako je njene vriske utišala pokrivaima, ja sam ih uo i dotr ao, promucavši:
- Da idem po lekara? - Ne! Ne treba nam lekar! - viknula je moja majka na mene. - Ono
što je tvoja sestra uinila isuviše je sramno da bi smelo da izae izvan ovih zidova!
Cici je malo utišala svoje jecaje i zamolila me:
32
- Nisam mnogo povreena, braco. Ne zovi lekara. Ne pominji ovo nikome, ak ni teteu. Pokušaj da se pretvaraš da ni ti ne znaš ništa o ovome. Preklinjem te.
Moda bih ignorisao svoju nasilnu majku, ali nisam mogao voljenu
sestru. Iako tada nisam znao razloge za njeno odbijanje pomoi,poštovao sam ih i otišao odatle, da se brinem i da razmišljam u samoi. Da li sam mogao da ih obe ne poslušam i uradim nešto! Sada
mislim, po onome što se kasnije dogodilo, da je okrutnost koju je majka tom prilikom pokazala, i koja je imala za cilj da uguši Cicinu probuenu seksualnu elju, u stvari imala suprotan efekat. Mislim da su od tada pa nadalje, tipili delovi moje sestre goreli kao ilijem nauljano grlo, vreli i edni, i vapili da budu napojeni. Mislim da nije prošlo mnogo godina pre nego što je draga Cicitlini pošla „stramputicom", kako mi nazivamo izopaene i promiskuitetne ene. To je bila najbednija i najprljavija dubina u koju je jedna fina Meksikatl devojka mogla da upadne - bar sam tako mislio dok nisam saznao da je još gora sudbina zadesila moju sestru.
Kako se kasnije ponašala, šta je postala i kako su je zvali, odmah u vam rei. Ali, sada elim da kaem samo još nešto. Hou da kaem da je za mene ona bila i uvek e ostati Cicitlini: zvuk malih zvona.
33
IHS
SCCM
Presvetlom, carskom, katoli kom veli anstvu, imperatoru don Karlosu, našem gospodaru kralju:
Neka jasna i blagorodna svetlost našeg Gospoda Isusa Hrista veno obasjava Vašu ekselenciju don Karlosa, boanski postavljenog imperatora, itd., itd.
Najuzvišenije velianstvo: iz grada Meksika, glavnog grada Nove Španije, ove veeri Praznika sv. Mihajla i svih anela, leta gospodnjeg hiljadu pet stotina dvadeset devetog, pozdravi.
Vaše velianstvo nareuje da nastavimo da šaljemo dodatne delove takozvane Istorije Asteka „kako se stranice popunjavaju". Ovo gorko udi i vrea Vašeg dobronamernog kapelana. Ne bismo ni sanjali, ni za sva carstva kojima Vaše velianstvo vlada, da osporavamo elje i odluke našeg vladara. Ali smo mislili da smo u našem ranijem pismu objasnili
naše protivljenje ovoj hronici - koja svakim danom postaje sve odvratnija- i nadali smo se da preporuka biskupa imenovanog od strane Vašeg velianstva nee biti tako leerno prezrena.
Mi smo upoznati sa eljom Vašeg milostivog velianstva za najsitnijim informacijama koje se tiu i najudaljenijih Vaših podanika, kako bi ih mudrije i bolje vodili. I zaista, mi smo poštovali tu Vašu pohvalnu brigu još od prvog zadatka na koji nas je Vaše velianstvo lino poslalo: uništenje veštica u Navari. Ta, nekada odbegla provincija je, posle onog velianstvenog i udesnog proišavanja vatrom, sada
najodanija i najpokornija od svih provincija pod vladavinom Vašegvelianstva. Vaš ponizni sluga namerava da upotrebi istu takvu istrajnost
u iskorenjivanju vekovima starih zala u novim provincijama - zaustavljanje vladavine poroka i uspostavljanje estitosti - kako bismo ih tako doveli u pokornost Vašem velianstvu i Svetom krstu.
Svakako da ne postoji ništa što se preduzima u slubi Vašeg
velianstva što Bog nee blagosloviti. A što je takoe sigurno, Vašenajmonije gospodstvo bi trebalo da bude upoznato sa stvarima koje se tiu ove zemlje, jer je ona toliko beskrajna i boanstvena da Vaše velianstvo slobodno moe da se nazove njenim carem s ne manje ponosa nego što to inite za Nemaku koja je, milošu bojom, sada takoe u vlasti Vašeg velianstva.
Meutim, tokom pregledanja zapisa istorije zemlje koja se sada zove Nova Španija, sam bog zna koliko smo namueni, ogor eni i zgaeni bili beskrajnom govorljivošu našeg pripovedaa. Taj Astek je kao Eol s neiscrpnom torbom vetrova. Ne bismo se na to alili da se ograniio na ono što smo traili: to jest, na priu u stilu sv. Grgura od Tura i drugih klasinih istoriara - na imena istaknutih linosti, kratak pregled njihovih karijera, vane datume, bitke, itd.
Ali, ovaj ljudski vodopad ne moe da se uzdri od skretanja u najgnusnije i najodvratnije aspekte sopstvenog ivota i istorije njegovog naroda. Dokazano je da je ovaj Indijanac bio paganin, sve do svog krštenja, do pre samo nekoliko godina. Moramo blagonaklono priznati da su paklena zverstva koja je poinio i kojima je prisustvovao u svojim mladim godinama poinjena ili dopuštena zbog nepoznavanja hrišanskog morala. Ipak, sada je barem zvanino hrišanin. ovek bi oekivao da e on, ako baš mora da pominje te najbestijalnije epizode svog ivota i tog vremena, da pokae pristojno i ponizno kajanje koje odgovara uasima koje opisuje u tako mnogo razbludnih detalja.
Ali, on to ne ini. On u tim grozotama ne vidi nikakav uas. ak i ne pocrveni od mnogobrojnih uvreda na raun našeg Gospoda i pristojnosti kojima probija uši našim presvetim fratrima pisarima: idolopoklonstvo, razmetanje magijom, sujeverje, krvoednost i prolivanje krvi, besramna i neprirodna dela, kao i ostali gresi, toliko grozni da se mi ovde
uzdravamo i da ih pomenemo. Da nije nareenja Vašeg velianstva da se sve „da u što više detalja", ne bismo dozvolili našim pisarima da priu ovog Asteka zauvek stave na pergament.
Meutim, sluga Vašeg velianstva nikada nije prekršio kraljevsku naredbu. Pokušaemo da Indijanevo pogubno trabunjanje shvatimo samo kao dokaz da mu je tokom njegovog ivota sotona postavljao razne vrste iskušenja i ispita, a Bog e dati da je to bilo u cilju jaanja duše Astekove. To, podseamo sebe, nije mali dokaz veliine Gospoda Boga, jer On ne bira mudre i jake, ve slabe i prostodušne da budu
jednako instrumenti i korisnici Njegove milosti. Zakon gospodnji,podseamo se, obavezuje nas da pruimo dodatnu koliinu trpeljivosti
35
prema onima na ijim usnama mleko sudbine još nije presahlo, pre nego onima koji su ga ve upili i na njega se navikli.
Zbog toga emo pokušati da obuzdamo naše gaenje. Zadraemo Indijanca ovde i dozvoliti mu da nastavi da bljuje grozote, barem dok ne
dobijemo odgovor Vašeg velianstva na ove nove stranice njegoveprie. Sreom, trenutno nemamo hitnije potrebe za njegovih pet uvara. A jedina nagrada za ovo stvorenje je što mu dajemo malo od našeg skromnog obroka, i slamaricu za spavanje u praznom skladištu pored samostanskog trema, na kojoj spava onda kad ne nosi ostatke sa stola svojoj bolesnoj eni, pa provede no negujui je.
Ali, uvereni smo da emo se uskoro osloboditi ovog Asteka i njegove moralne iskvarenosti, koja ga, sigurni smo, obavija. Znamo da kad proitate sledee stranice, gospodaru - koje su neopisivo uasnije od prethodnog dela - da ete podeliti naše zgraanje i da ete uzviknuti: - Dosta je ove prljavštine! - baš kao što je David povikao: - Ne obznanjujte ovo, da se nevernici ne bi obradovali! - Mi emo eljno - ne, napeto - išekivati nareenje Vašeg uzvišenog velianstva sledeim kurirskim brodom, da se sve stranice sakupljene u meuvremenu unište i da ovog odvratnog divljaka izbacimo iz naših odaja.
Neka Gospod Bog naš bdi i uva Vaše najuzvišenije velianstvo za mnogo godina u njegovoj svetoj slubi.
Od lojalnog i molitvama posveenog kapelana Vašeg SCCM,
(ecce signum) Sumaraga
ALTER PARS 13
N jegova ekselencija danas ne prisustvuje, gospodo pisari? Hou li onda da nastavim? A, razumem. On e proitati vaše stranice moje prie kada bude slobodan.
Vrlo dobro. Hajde onda, za sada, da ostavim isuviše linu hroniku svoje porodice i svoju. Da ne biste pomislili da smo ja i nekoliko drugih osoba koje sam pomenuo iveli u nekoj vrsti izolacije, odvojeni od ostalih ljudi, dau vam detaljniji opis. U svom razmišljanju, u svom seanju, pomaknuu se unatrag i malo sa strane, da se tako izrazim, kako bih vam bolje objasnio naš odnos prema našem svetu u celini. Svetu koji smo zvali Cemanahuak, ili Jedini svet.
Vaši istraivai su odavno utvrdili da se on nalazi izmeu dva ogromna okeana, na istoku i na zapadu. Vlana Vrela zemlja na rubovima okeana protee se samo malo u unutrašnjost, pre nego što se naglo uzdigne nagore i pretvori u visoke planinske lance, sa visokim platooom izmeu tih istonih i zapadnih lanaca. Taj plato je toliko blizu
neba da je na njemu vazduh razreen, ist i blistavo proziran. Dani su Kod nas skoro uvek proleno blagi, ak i tokom kišne sezone sredinom leta - do dolaska suve zime, kada Tititl, bog najkraih dana u godini, odlui da neke od tih dana pretvori u svee, ili bolno hladne.
Najnaseljeniji deo Jedinog sveta je ta udolina ili ulegnue na tom platou, koje vi sada zovete Meksika dolina. Tu su se smestila jezera, koja su ovu oblast i uinila privlanom za ljudska staništa. U stvari, postoji samo jedno ogromno jezero, uštinuto na dva mesta brdima, tako da su to tri velike vodene površine povezane malo uim prevlakama.
Najmanje i najjunije jezero ispunjeno je slatkom vodom, koja dolazi izpotoka koji se stvaraju topljenjem snega na okolnim planinama. Najsevernije jezero, na kojem sam proveo svoje rane dane, sastoji se od crvenkaste slane vode, zato što je okrueno zemljom punom minerala, s koje se so spira u njega. Centralno jezero Tekskoko, vee od druga dva zajedno, ispunjeno je mešavinom njihovih voda, slane i slatke, pa je stoga slankasto.
Uprkos tome što je postojalo samo jedno jezero - ili, ako hoete, tri - mi smo ih uvek delili na pet imena. Sivkasto-smee jezero Tekskoko ima
jedno ime. Juno kristalno jezero zove se Ksoimilko u svom gornjemdelu: Cvetna bašta, zato što se u njegovoj blizini nalazi uzgajalište
37
biljaka vrednih za sve zemlje u okolini. U svom gornjem delu to jezero se zove alko, po narodu alka koji ivi na njegovoj ivici. Najsevernije jezero, iako je i ono jedinstvena vodena površina, takoe je podeljeno. Ljudi koji ive na Cumpanku, Ostrvu lobanja, svoj gornji deo zovu jezero
Cumpanko. Narod mog rodnog Ksaltokana, Ostrva poljskog miša, svojdeo zove jezero Ksaltokan. Na neki nain, mogao bih ova jezera da uporedim s našim
bogovima - našim nekadašnjim bogovima. uo sam da nam vi hrišani zamerate na „gomilama" bogova i boginja koji vladaju svim stranama prirode i ljudskog ponašanja. uo sam vas kako se bunite da nikako ne moete da shvatite raspored i razumete kako funkcioniše naš prenatrpani panteon. Meutim, ja sam brojao i uporeivao. Ne verujem da smo oboavali toliko velikih i malih boanstava kao vi - Gospod Bog, boji sin Isus, Sveti duh, Devica Marija - plus sva ona viša bia koja nazivate anelima i apostolima i svecima, od kojih je svaki zaštitnik samo po jedne strane vašeg sveta, vaših ivota, vaše tonaltin, pa ak i svakog dana u kalendaru. Ja uistinu verujem da smo mi priznavali manje boanstava, ali smo im davali mnogo više zaduenja.
Za geografa, u dolini postoji samo jedno jezero. Za amdiju, koji naporno vesla svoj acali , postoje tri velike vodene površine, meusobno povezane. Za narode koji ive na ili oko jezera, njih ima pet, sa pet razliitih imena. Isto tako, nijedan naš bog ili boginja nisu imali samo jedno lice, jednu odgovornost, jedno ime. Kao i naše jezero od tri jezera, svaki bog je mogao da oliava trojstvo aspekata...
Mrštite se, uzvišeni fratri? Dobro, jedan bog je mogao da ima dva aspekta, ili pet. Ili dvadeset.
U zavisnosti od doba godine: da li je suva ili kišna sezona, da li su dani kratki ili dugaki, da li je vreme setve ili etve - i u zavisnosti od okolnosti: da li je doba mira ili rata, obilje ili glad, da li su vladari dobri ili okrutni - dunosti svakog pojedinog boga su se razlikovale, kao i njegov odnos prema nama, pa prema tome i nain na koji smo ga oboavali, slavili ili mu se rtvovali. Da to razmotrimo s druge strane, naši ivoti,
etve i ratne pobede ili porazi mogli su da zavise od temperamenta i promenljivog raspoloenja boga. Mogao je da bude, kao ova tri jezera: gorak, sladak, ili potpuno nezainteresovan, kako mu se prohtelo.
U meuvremenu, raspoloenje boga i sadašnje dogaaje u našem svetu, razliiti sledbenici tog boga mogli su da shvataju na razliite naine. Pobeda jedne vojske je poraz za drugu, zar ne? Tako su bog, ili boginja, istovremeno mogli da se smatraju milosrdnim ili nemilosrdnim, zahtevnim i dareljivim, dobrim i zlim. Ako pokušate da shvatite sve neograniene mogue kombinacije tih okolnosti, trebalo bi da razumete
razliite kvalitete koje smo mi videli u svakom bogu, razliite oblike koje je svaki od njih uzimao, i još vei broj imena koja smo svakom od njih
38
davali - oboavani, poštovani, zahvalni, zastrašujui. Ali, neu da duim o ovome. Da se vratim s mistinog na fiziko.
Govoriu o stvarima koje se mogu dokazati pomou pet ula koja imaju i divlje ivotinje.
Ostrvo Ksaltokan je zaista ogromno, skoro itavo od samih stena, dosta udaljeno od kopna u slanom i crvenom jezeru. Da nije tri prirodna izvora svee vode koji ubore iz stena, ovo ostrvo nikada ne bi bilo nastanjeno, ali je u moje vreme na njemu ivelo moda dve hiljade ljudi, u dvadesetak sela. A i kamen nam je bio od pomoi, više nego samo na jedan nain, jer je to bio tenekstetl krenjak, vredna roba. U svom prirodnom stanju, ova vrsta krenjaka je prilino mekana i lako se iskopava, ak i našim grubim alatom od drveta, kamena, mekanog bakra i krhkog opsidijana,14 koji je toliko zaostaliji u odnosu na vaše gvoe i elik. Moj otac je bio izvrstan kopa, jedan od nekolicine njih koji su obuavali manje iskusne radnike. Seam se da me je jednom prilikom poveo u svoj kamenolom da me obui za svoj zanat.
- Ti to ne vidiš - rekao mi je - ali ovde, i ovde - proteu se prirodne raspukline i ile ove naslage kamena. Iako su nevidljive za neobueno oko, nauieš da ih otkriješ.
To se nikada nije dogodilo, ali on nije prestao da se nada. Posmatrao sam ga dok je obeleavao površinu kamena par iima crnog oksitla. Došli su ostali radnici - bili su beli od znoja i prašine - da ukucaju drvene klinove u siušne pukotine koje je on obeleio. A zatim su preko klinova nalili vodu. Otišli smo kui i prošlo je nekoliko dana, tokom kojih su radnici dobro kvasili klinove kako bi nabubrili i stvarali sve vei pritisak unutar kamena. Onda smo moj otac i ja ponovo otišli u kamenolom. Stali smo na ivicu i pogledali dole. Otac je rekao:
- Gledaj sad. Kamen kao da je ekao da on doe i da dozvolu, jer je iznenada i
kao svojom voljom, površina ispustila parajui zvuk i raspukla se. Jedan
deo se survao u ogromnim kockastim komadima, a drugi se odlamao u ravnim etvrtastim ploama, i sve je to nedirnuto završilo u mreama od konopca koje su bile raširene da ih zadre pre nego što se razbiju o dno kamenoloma. Sišli smo, pa ih je moj otac zadovoljno pregledao.
- Uz samo malo obrade sekiricom - rekao je - malo poliranja mešavinom opsidijana u prahu i vode, ovo e... - pokazao je prema kockama od krenjaka - biti savršeni blokovi za zidanje, a ovo e - ploe velike kao pod naše kue i debele kao moja ruka - biti ploe za oblaganje.
Dotakao sam površinu jednog od blokova koji mi je dopirao dostruka. Bio je mekan i praškast.
39
- O, kada se otkinu od svog matinog kamena oni su suviše mekani za bilo kakvo korišenje - rekao je moj otac. Povukao je noktom preko bloka i u njemu je ostala duboka ogrebotina. - Kada su neko vreme izloeni vazduhu stvrdnu se, postanu tvrdi i dugotrajni kao granit. Ali naš
kamen, dok je još mekan i lako se obrauje, moe da se kleše bilo kojimtvrdim kamenom, ili moe da se see testerom od opsidijana. Krenjak sa našeg ostrva uglavnom je prebacivan na kopno, ili u
prestonicu, gde je korišen za zidove i podove zgrada, kao i za tavanice. Ali, s obzirom da je sve kamen bio lak za obradu, u kamenolomima je radilo i mnogo vajara. Ti umetnici su birali najkvalitetnije komade i, dok su još mekani, od njih pravili skulpture naših bogova, vladara i drugih heroja. Najsavršenije komade krenjaka klesali su u reljefne nadvratnike i frizove, kojima su se ukrašavali hramovi i palate. Pored toga, koristei otpatke kamenja, umetnici su klesali male skulpture bogova za domainstva, koje su sve porodice oboavale. Mi smo u kui imali male figure Tonatijua i naravno Tlaloka, boginje kukuruza ikomekoatl i boginje ognjišta antiko. Moja sestra Cici je ak imala i svoju sopstvenu figurinu Ksoikuecal, boginje ljubavi i cvea, kojoj su se sve devojice molile za dobrog i odanog mua.
Kameni opiljci i ostali otpaci iz kamenoloma palili su se u peima koja sam ve pominjao, iz kojih je izlazio krenjaki prah, još jedna vredna roba. On je bio neophodan za masu koja se koristila da se blokovi zacementiraju. On se takoe koristi i kao gips za malterisanje i pokrivanje zgrada sagraenih od jeftinijeg materijala. Pomešan s vodom, kre se koristi za ljuštenje zrna kukuruza koje naše ene melju za tlakskatlin tortilje i drugu hranu. Neke ene su kre koristile i kao šminku. Njime su svoju smeu kosu bojile u neprirodno utu nijansu, kao što ine i neke vaše ene.
Naravno da bogovi nisu ništa davali apsolutno besplatno, pa su s vremena na vreme od nas traili danak za bogatstvo krenjaka koji smo
iskopavali na Ksaltokanu. Zadesio sam se jednog dana u oevom kamenolomu kada su odluili da uzmu simbolinu rtvu.
Nekolicina nosaa vukla je ogroman komad novoiseenog kamena uz dugaak uspon, nalik na zakrivljenu školjku, koja se kao spirala uvijala od podnoja ka vrhu. To su radili istom snagom mišia, dok je pored toga svaki od njih na elu nosio i traku povezanu sa mreom od konopca pomou koje su vukli kameni blok. Negde visoko na toj uzbrdici, blok je skliznuo suviše blizu ivice, ili se nagnuo zbog neke neravnine na podlozi. Šta god da je bio razlog, polako i neumoljivo
poeo je da pada sa strane. Bilo je mnogo vike, i da nosai nisu istogtrenutka strgli trake s glava, pali bi preko ivice zajedno s blokom. Ali
40
jedan ovek, koji se našao duboko u buci kamenoloma, nije uo te uzvike. Blok je pao na njega i jednom ivicom, nalik na kamenu sekiricu, prepolovio ga u predelu struka.
Blok krenjaka se toliko snano zabio u dno kamenoloma da je
ostao da stoji tako, balansirajui na svojoj uglastoj ivici. Moj otac je saostalima pourio na mesto dogaaja, gde su bez napora uspeli da obore blok na stranu. Na svoje iznenaenje, videli su da je rtva bogova još iva, pa ak i svesna.
Neprimeen u uzbuenju, prišao sam i video tog oveka, koji je sada bio iz dva dela. Od struka nagore, njegovo golo i oznojeno telo bilo je netaknuto i bez ikakvih rana. Ali je njegov struk bio prignjeen tako ravno da mu je torzo sada liio na neku sekiricu ili dleto. Kamen ga je istovremeno presekao - kou, meso, creva, kimu - i uredno zatvorio ranu, tako da nije bilo ni kapi krvi. Liio je na krpenu lutku preseenu na pola, pa onda ušivenu. Njegov donji deo, na kojem je još stajala pregaa, leao je odvojen od njega, savršeno pritisnut i bez krvi - iako su se noge lagano trzale, i obilno je urinirao i vršio veliku nudu.
Ta ogromna povreda mora da je toliko umrtvila sve preseene nerve da ovek nije oseao nikakav bol. Podigao je glavu i u udu gledao svoje dve polovine. Da ne bi gledao taj prizor, ostali su ga brzo i paljivo preneli - njegov gornji deo - malo dalje, i naslonili ga na zid kamenoloma. Savijao je ruke, otvarao i zatvarao šake, probao da okree glavu, i sa zaprepašenjem rekao:
- Još mogu da se pomeram i govorim. Vidim sve vas, moje drugove. Mogu da posegnem rukom i dodirnem i osetim vas. ujem udaranje alata. Oseam gorki miris krea. Još sam iv. Ovo je zaista udesna stvar.
- Jeste - rekao je moj otac grubo. - Ali to nee dugo trajati, Ksikama. Nema svrhe ni da zovemo lekara. Bie ti potreban sveštenik. Kog boga, Ksikama?
ovek je na trenutak razmislio. - Uskoro u moi da pozdravim sve bogove, kad ne budem mogao da radim ništa drugo. Ali, dok još mogu
da govorim, najbolje bi bilo da razgovaram sa Gutaicom Prljavštine. Tako je poslat znak na vrh kamenoloma, a odatle je trka pourio
da dovede sveštenika boginje Tlasolteotl, ili Gutaice Prljavštine. Bez obzira na njeno neprivlano ime, ona je bila veoma milostiva boginja. Njoj su ljudi na samrti ispovedali sve svoje grehe i nedela - a esto i ljudi koji ne umiru, kada su se oseali posebno uznemireni ili tuni zbog neega što su uinili - tako da bi Tlasolteotl progutala njihove grehe, pa bi ti gresi nestali kao da nikada nisu ni uinjeni. Tako oni nisu dalje pratili oveka, da mu ine štetu ili mue njegovo pamenje u zagrobnom svetu
u koji ide.Dok ,smo ekali sveštenika, Ksikama je skretao pogled sa sebe, na
41
mesto gde se inilo da je njegovo telo zaglavljeno u udubljenju na kamenoj površini, i mirno, skoro veselo, razgovarao s mojim ocem. Ostavljao mu je poruke koje treba da prenese njegovim roditeljima, njegovoj udovici i siroiima, i predloio kako da podele ono malo
njegove imovine, glasno razmišljajui šta e njegova porodica da radikad ne bude njega da ih izdrava. - Ne mui se oko toga - rekao je moj otac. - Tvoja tonali je da te
bogovi uzimaju za blagostanje koje daju nama koji ostajemo. Kao zahvalnost za to što si rtvovao sebe, mi i namesnik emo dobro nagraditi tvoju udovicu.
- To znai da e imati prilino nasledstvo - rekao je Ksikama s olakšanjem. - A još je mlada i lepa ena. Molim te, Klimau Glave, nagovori je da se ponovo uda.
- Uiniu to. Imaš li još neku elju? - Ne - rekao je Ksikama. Pogledao je oko sebe i nasmešio se. -
Nisam nikada pomislio da u aliti što poslednji put gledam ovaj uasni kamenolom. Znaš li, Klimau Glave, da ak i ovaj rudnik kamena sada izgleda lepo i primamljivo? Beli oblaci gore, pa onda plavo nebo, beli kamen ovde... kao da su oblaci i ispod i iznad plavog. Mada bih voleo da vidim zeleno drvee izvan kamenoloma...
- I hoeš - obeao mu je moj otac - ali kad završiš sa sveštenikom. Bolje da ne rizikujemo da te pomeramo pre nego što on doe.
Stigao je sveštenik, u potpuno crnoj lepršavoj odori, crne kose sa usirenom krvlju i aavog, nikad neumivenog lica. On je bio jedina crnina i mrak koji je kvario jasno plavetnilo i belinu koje je Ksikama toliko alio što ostavlja. Svi su se udaljili da ih ostave nasamo. (Moj otac me je primetio meu njima i ljutito mi naredio da odem. To nije bio prizor za deaka.) Dok je Ksikama bio zauzet sa sveštenikom, etvorica ljudi uzela su njegov smrdljivi donji deo koji se još trzao i ponela ga na vrh kamenoloma. Jedan od njih je usput povratio.
Ksikama oigledno nije vodio neki naroito nestašan ivot. Nije mu bilo potrebno mnogo vremena da Gutaici Prljavštine ispovedi sve ono
što je alio što je uradio, ili je ostavio neobavljeno. Kad ga je sveštenik oslobodio greha u boginjino ime, izgovorio ritualne rei i napravio sve ritualne pokrete, ustao je. Druga etvorica ljudi paljivo su podigla još ivi deo Ksikame i ponela ga, što su bre mogla a da ga ne povrede, uzbrdo prema vrhu kamenoloma.
Nadali su se da e ostati iv dovoljno dugo da stigne do svog sela i pozdravi se s porodicom, i iskae poast bogovima koje je najviše poštovao. Ali, negde na polovini spiralnog uspona, njegovo pritisnuto telo poelo je da se otvara, da ispušta krv, doruak i razliite druge
tenosti. Prestao je da govori i diše, sklopio je oi i nikada više nije videozeleno drvee.
42
Jedan deo krenjaka sa Ksaltokana odavno je upotrebljen za gradnju ikpak tlamanakali i teokatlina na našem ostrvu - ili, kao što ih vi
nazivate, naših piramida i nekoliko hramova. Deo iskopanog kamenauvek je bio odvajan za takse koje smo plaali dravnoj blagajni, kao i za godišnji danak poštovanom govorniku i njegovom Govornikom savetu. (Uej-Tlatoani Motekuzoma umro je kada sam imao tri godine, i te je godine krunu i presto nasledio njegov sin, Aksajakatl, Vodeno Lice.) Drugi deo kamena je bio rezervisan u korist našeg tekutli, ili namesnika, drugih plemia, i za potrebe ostrva: pravljenje kanua za prevoz vodom, za kupovinu robova koji su radili prljavije poslove, za plate kopaa, i tome slino. Ali, ipak nam je ostajalo dosta mineralnog proizvoda za izvoz i razmenu.
Na taj nain je Ksaltokan dobijao uvoznu trgovaku robu i novac, koji je naš tekutli delio svojim podanicima, prema njihovom poloaju i zaslugama. Pored toga, dozvoljavao je svim ljudima na ostrvu - osim, naravno, robovima i drugim niim klasama - da podiu sebi kue od raspoloivog krenjaka. Zbog toga se Ksaltokan razlikovao od veine drugih zajednica na ovim ostrvima, gde su kue uglavnom graene od sušenog blata, drveta ili trske, gde je veliki broj porodica bio smešten u jednu veliku zajedniku zgradu za stanovanje, ili gde su ljudi ak iveli i po peinama u brdima. Iako je moja porodina kua imala samo tri sobe, bila je ak poploana glatkim belim tablama krenjaka. Nije bilo mnogo palata u Jedinom svetu koje bi se mogle pohvaliti da su sagraene od boljeg materijala. To što smo kamen koristili za gradnju, takoe je znailo da nismo ogolili svoje ostrvo od drvea, kao što je to bio sluaj u mnogim naseljenim mestima u dolini.
U moje vreme, namesnik je bio Tlaukuekolcin, gospodar Crvena aplja - ovek iji su daleki preci bili meu prvim Meksika doseljenicima na ostrvo, i ovek koji je pripadao najvišem plemstvu. Kao što je bio obiaj u veini krajeva i zajednica, to mu je garantovalo doivotni poloaj
našeg tekutlija, kao predstavnika Govornikog saveta na ijem elu je poštovani govornik, kao i poloaj vladara ostrva, njegovih kamenoloma, njegovog jezera i svih njegovih stanovnika - osim, u izvesnoj meri, sveštenika, koji su insistirali da vernost duguju samo bogovima.
Nisu sve zajednice imale sree sa svojim namesnikom kao naš Ksaltokan. Od pripadnika plemstva se oekivalo da ive u skladu sa svojim poloajem - to jest, da budu uzvišeni - ali to nisu bili svi. I nijedan pili koji je roen kao plemi nije mogao da bude degradiran u niu klasu, ma koliko se nisko ponašao. (Meutim, u sluaju da njegovi pipiltin
plemii njegovo ponašanje smatraju neoprostivim, mogli su da ga smenesa poloaja, pa ak i ubiju.) Mogu da napomenem da, iako je veina
43
plemstva to postajala roenjem, nije bilo nemogue da obian graanin bude uzdignut u tu višu klasu.
Seam se dvojice ljudi sa Ksaltokana koje su iz klase macehualtina proizveli u pipiltine i dali im znaajne prihode do kraja ivota. Kolotik-
Mictli, jedan stari ratnik, zasluio je svoje ime, Besan Planinski Lav, takošto je izvršio neki ratni poduhvat u nekom odavno zaboravljenom ratu protiv nekog starog neprijatelja. To ga je koštalo takvih oiljaka da ga je bilo grozno gledati, ali mu je donelo zavidan -cin nastavak na ime: Mictcin, gospodar Planinski Lav. Drugi ovek je bio Kuali-Amejatl, ili Dobra Fontana, dobroudni mladi arhitekta, koji nije uinio ništa znaajnije, ve je samo sagradio neke bašte u palati našeg namesnika. Ali, Amejatl je bio lep koliko je Mictcin bio odvratan, pa je tako radei u palati osvojio srce devojke po imenu Kap Rose, koja je sluajno bila namesnikova erka. Kada se oenio njom, postao je Amejacin, gospodar Fontana.
Pokušavam da objasnim da je naš gospodar Crvena aplja bio prijatan i plemenit, ali je iznad svega bio pravedan ovek. Kada je njegovoj erki, Kapi Rose, dosadio njen mu niskog roda, gospodar Fontana, i kad je uhvaena u inu preljube s jednim pravim pilijem, Crvena aplja je naredio da i ona i taj muškarac budu ubijeni. Mnogi plemii su ga molili da mladoj eni poštedi ivot i da bude proterana sa ostrva. ak se i njen mu zakleo da svojoj eni oprašta preljubu i da e se on i Kap Rose preseliti u neku daleku zemlju. Ali, namesnik se nije dao pokolebati, iako smo svi znali da mnogo voli svoju erku.
- Bio bih nepravedan kada bih za svoju erku izbegao zakon koji se primenjuje na moje podanike - izjavio je. A gospodaru Fontani je rekao: - Ljudi e jednoga dana govoriti da si mojoj erki oprostio zbog poslušnosti meni, a ne svojom voljom. - Naredio je da sve ostale ene i devojke sa Ksaltokana dou u njegovu palatu i prisustvuju izvršenju smrtne kazne nad Kapi Rose. - Posebno sve

Gary Jennings - Astek

Documents

Transcript of Gary Jennings - Astek