229

9 Finansiranje agrarne industrije u AP Vojvodini

9.1. Uvod Finansiranje agrarne industrije trebalo bi da predstavlja razvojni prioritet, budući da analiza komparativnih prednosti ukazuje da bi upravo ovaj sektor mogao da bude generator obnove nacionalne, odnosno regionalne razvojne propulzije. Agrarna industrija u Republici Srbiji, odnosno AP Vojvodini ima potencijal za generisanje ekstraordinarnih pozitivnih eksternalija na ostale ekonomske sektore. Budući da je započeti vek, između ostalog, vek zdrave hrane, ovakva civilizacijska paradigma postavlja u prvi plan nekoliko važnih dilema (pitanja) za regionalnu agrarnu industriju. Svakako jedna od najvažnijih, koja je istovremeno i ključna tema ovog segmenta istraživanja, je kako u vremenu finansijske krize, deficita na internom i eksternom planu i slabih izgleda za ozbiljniji ekonomski oporavak u kratkom roku, implementirati efikasan model za finansijsku podršku poslovanja i razvoja agrarne industrije. U okviru ove dileme, pojavljuje se nekoliko fokusiranih (egzaktnih) pitanja. Prvo, koji razvojni model agrarne industrije odabrati kao primarni? Drugo, kojim institucionalnim mehanizmima obezbediti podršku za implementaciju odabranog razvojnog modela? Treće, kakva je finansijska infrastruktura potrebna (mreža pratećih institucija, finansijskih podsticaja i slično) da bi finansiranje odabranog razvojnog modela bilo održivo u dugom roku? Četvrto, na osnovu kojih indikatora (parametara) bi trebalo pratiti razvojne efekte ovakve finansijske podrške razvoju agrarne industrije. Na ova principijelna pitanja u kontekstu finansijske podrške konceptu razvoja agrarne industrije, nadovezuje se čitav set pratećih pitanja koja tangiraju problematiku implementacije modela finansiranja, identifikovanja eventualnih slabosti i korekcije u pravcu poboljšanja i slično.

Značaj uspostavljanja efikasnog finansijskog modela za podršku razvoja ovog sektora proizilazi iz ekonomskog značaja agrarne industrije kompleksa u privredi AP Vojvodine. Naime, učešće bruto-dodate vrednosti poljoprivrede u regionalnom bruto-domaćem proizvodu u prethodnih desetak godinu iznosi 11,3%, dok petinu (20%) bruto domaćeg proizvoda upravo stvaraju kompanije iz oblasti agrobiznisa. Takođe, agrarna industrija je jedini ekonomski sektor koji u poslednjih nekoliko godina beleži pozitivan neto bilans spoljnotrgovinske razmene, sa svim pojedinačnim i „blokovskim“ spoljno-trgovinskim partnerima (EU, CEFTA, EFTA i dr.). Prema zvaničnoj statistici, nacionalna agrarna participira u ukupnom izvozu sa 20,9% (prosek u zadnjih 9 godina), dok je alikvotni deo uvoza koji je moguće pripisati ovim delatnostima svega 6,8%. Ono što je kontraverzno je da država kroz mehanizam budžetske podrške nije intenzivno finansijski podržavala ovaj sektor jer je prosečno učešće agrarnog budžeta u ukupnom budžetu iznosilo oko 4,3%. Sa druge strane, struktura izvoza je izrazito nepovoljno, zbog ogromnog učešća primarnih poljoprivrednih proizvoda. Istini za volju, prerađivačka industrija je nakon tranzicionog perioda devastirana, pa nije u mogućnosti da bude

230

konkurentna ni na domaćem ni na međunarodnom tržištu. Imajući u vidu prethodno, prestruktuiranje izvoza agrarne industrije nije nemoguće, ali zahteva redefinisanje razvojnog modela i koncipiranje savremenih (tržišnih) mehanizama finansijske podrške.

Analiza i dizajniranje optimalnog modela za finansiranje podrazumeva identifikaciju svih specifičnosti koje su inherentne agro-industrijskoj delatnosti. Dalje, potrebno je analizirati dosadašnje modela finansiranja, kako bi se identifikovale prednosti i nedostaci, markirala neuralgična područja u funkciji poboljšanja efikasnosti samog modela. Takođe, neophodno je determinisati postojeći pravno-administrativnu infrastrukturu na osnovu koje se u tekućem periodu implementira koncept razvojne i finansijske podrške sektoru poljoprivrede. Nadalje, analiza bi trebalo da inkorporira i aktivnosti banaka na području finansijske podrške razvoja agro-industrijskog sektora. Konačno, na osnovu analize specifičnosti, pravne infrastrukture i koncepta finansiranja koji je već bio implementiran (a koji s obzirom na trenutno stanje agrarne industrije nije bio efikasan), neophodno je formulisati novi razvojni model za finansijsku podršku ovom sektoru. 9.2. Specifičnosti finansiranja agrarne industrije Finansiranja agrarne industrije, posebno njenog sirovinskog dela - poljoprivrede u svakoj zemlji se suočava sa nekoliko ozbiljnih izazova, zbog specifičnosti i karaktera funkcionisanja samog objekta finansiranja. Proizvodni ciklus, od primarnog proizvoda do njegove finalne prodaje, je faznog karaktera. Prva faza podrazumeva pripremu proizvodnje. Druga faza obuhvata sam proizvodni proces koga karakteriše neizvesnost u pogledu prinosa zbog dejstva eksternih faktora i neobično dugačak vremenski horizont stvaranja nove vrednosti. Treća faza podrazumeva skladištenje novih proizvoda, njihovu inicijalnu prodaju (u postojećem stanju) ili nastavak proizvodnog procesa u okviru prerađivačkog sektora. Četvrta faza obuhvata dimenzioniranje zaliha prerađenih proizvoda, pronalazak tržišta i finalnu prodaju. O okviru ovakvog "kruga" proizvodnje vidljivo je nekoliko tipičnih etapa u kontekstu modela finansiranja. U početnom stadijumu pojavljuje se značajno finansijsko "naprezanje" koje u inicijalnoj etapi ne odbacuje bilo kakav prinos. Kasnije se pojavljuje finansijska "relaksacija" koja nastupa sa prodajom primarnih poljoprivrednih proizvoda. Ukoliko nastupi faza prerade primarnih proizvoda, ta finansijska relaksacija se odlaže. Ovo odlaganje implicira pronalaženje dodatnih izvora za finansiranje. Tek sa finalnom prodajom proizvoda nastupa faza definitivne finansijske relaksacije agrarne industrije, ali su pozitivni efekti ovakvog cikličnog finansijskog naprezanja/popuštanja limitirani i neizvesni. Ti limiti i rizik proizilaze iz nekoliko dodatnih činjenica, koje je neophodno apostrofirati u kontekstu prirode finansiranja agroindustrijskog kompleksa. Prva, finansijski rezultat agrarne industrije je pod snažnim dejstvom oscilacija u prinosima (zbog eksternih faktora). Druga, stvaranje nove vrednosti i realizacija proizvoda su povezani sa nizom dodatnih troškova: troškova prerade, troškova skladištenja, transporta i sl. Treća, liberalizovan uvoz i nelojalna konkurencija stvaraju silazni pritisak na cene i primarnih i prerađenih proizvoda, što umanjuje profitni potencijal agrarne industrije. Četvrta, agrarnu industriju obeležava niska akumulativna sposobnost. S obzirom da je proizvodni ciklus vremenski ekstenzivan, te da je niska akumulacija inherentni atribut agrarne industrije, finansiranje ove delatnosti zahteva pronalaženje značajnih finansijskih resursa, selektivnog (ciljnog) karaktera po koncesionim uslovima. S tim u vezi, institucionalizacija beneficiranja kamata na agrarne kredite za određene namene ili linije proizvodnje, u skladu sa specifičnostima proizvodnje i obrta kapitala u agraru, ima poseban značaj (Vujičić, Ristić, & Malešević, 2006, s. 235).

231

Intersektorska analiza finansiranja pojedinih privrednih sektora upućuje na ključnu diferentia specificum koja je povezana sa finansiranjem agrarne industrije. Finansijski sistem u ruralnim sredinama se ne zasniva na klasičnim mehanizmima samoregulacije: finansijsko tržište, kamatni mehanizam, kreditni fondovi i slično. Nasuprot tome, finansijski sistem za podršku agrarne industrije je jedan kompleksan mehanizam u okviru koga dominira javno-privatno partnerstvo, kao i povlačenje finansijskih sredstava iz eksternih (donatorskih) izvora. Potrošni model razvoja koje je usvojen/ nakon smene nosilaca političke vlasti krajem 2000. godine, inaugurisao je koncept separatnog tretmana pojedinih privrednih segmenata, bez uvažavanja logičnih ekonomskih intersektorskih relacija. Takav analitički pristup, bez neophodne sinteze (sagledavanja) među uticaja, uz devastiranje prerađivačkih kapaciteta nije mogao da obezbedi neophodnu finansijsku, tehničku i logističku podršku za razvoj proizvodnje hrane. Značaj i razvojni kapacitet ovog sektora, uporedo sa harmonizacijom parcijalnih ekonomskih politika u procesu stremljenja ka EU, nametnuli su potrebu drugačijeg tretmana problematike finansijske podrške agro-biznisu. Ključne odrednice tog novog pristupa trebalo bi da se zasnivaju na transparentnosti i konzistentnosti mera, analitičkom pristupu problemima i sintetičkoj analizi efekata rešenja.

Poljoprivrednu proizvodnju farmerskog i postfarmerskog sektora karakteriše konstantna potreba za finansijskim sredstvima s ciljem racionalnog korišćenja raspoloživih kapaciteta. Potrebe finansijske podrške su stalnog karaktera i ispoljavaju se, pre svega, u (Birovljev & Tomić, 2009, s. 126):

Niskom profitu koji poljoprivreda ostvaruje u proizvodnju, pre svega, primarnih proizvoda;

Sezonskom karakteru ulaganja sredstava u velikom obimu na početku i završetku procesa proizvodnje;

Dugoročnom periodu vezivanja uloženih sredstava; Prezaduženosti proizvodnih subjekata.

Mreža institucija i podsticaja koji konstituišu podsistem finansiranja agrarne industrije moraju da uvažavaju specifičnosti ciklusa poljoprivredne proizvodnje. Model kreditiranja mora da bude prilagođen dugoročnom karakteru primarne poljoprivredne proizvodnje, a visina kamatne stopa da koincidira sa stepenom akumulativne sposobnosti i stopom prinosa agro-industrijskog sektora. Takođe, specifičnosti finansiranja agrara nameći potrebu definisanja dodatnih "klauzula" u kreditnim aranžmanima. Te dodatne klauzule se odnose na optimizaciju perioda čekanja, pre otpočinjanja otplate kredita (grace period), kao i mogućnost reprogramiranja dugova agrarnom biznisu u specifičnim slučajevima: ekstremne vremenske prilike, poremećaji cena na tržištu i sl. Dakle, kreditni sistem mora da bude adaptiran prema potrebama agrarne industrije, odnosno da se bazira na mehanizmima koji imaju potrebnu dozu "finansijskog senzibiliteta" za sve specifičnosti u okviru njene finansijske podrške.

Mehanizmi za finansiranje trebalo bi da budu multidimenzionalnog karaktera sa stanovišta namene, imajući u vidu specifičnosti agrarne industrije kao i trenutno stanje proizvodno-prerađivačkih kapaciteta. Kontinuirani tok tekućeg proizvodnog ciklusa trebalo bi da bude podržan paketima finansijske podrške za obrtna sredstva, ali bi istovremeno trebalo obezbediti dugoročne finansijske aranžmane za revitalizaciju postojećih proivodnih kapaciteta i uvođenje novih tehnologija. Dugoročna investiciona ulaganja trebalo bi usmeriti u proizvodno prestrukturiranje, a praćenje upotrebe finansijskih sredstava koncipiranjem egzaktnih poslovnih i finansijskih planova, koji bi bili dostupni kreditorima. Samo sinhronizovano finansiranje tekućeg poslovanja i tehničko-

232

tehnološkog progresa može u srednjem roku da obezbedi oporavak regionalne agrarne industrije u našoj zemlji.

Osim finansiranja trajnih i obrtnih sredstava, prateći ruralni finansijski sistem trebao bi da koncipira optimalni model projektnog finansiranja podrške specifičnim programima razvoja infrastrukturne i institucionalne podrške razvoju agrarne industrije. Finansiranjem izgradnje infrastrukture, kao i pratećim programima za obuku i usavršavanje, moguće je privući zainteresovane investitore u sektor agrarnog biznisa. Na bazi ovog talasa investicija, stvorio bi se kritičan kvantum resursa (intelektualnih, tehničko-tehnoloških, finansijskih, infrastrukturnih i slićno) koji bi doneo nove poslovne ideje i unapredio profitabilnost ove industrije

Pored korišćenja mehanizma javno-privatnog partnerstva i fondova EU, moguće je u okviru ove industrije razviti unakrsno finansiranje - kao autonomni mehanizam finansijske podrške. Budući da je agrarna industrija povezana u lancu reprodukcije posredstvom vertikalnih integracija, "mrežno" finansiranje treba da bude dodatni segment u "mozaiku" ruralnog finansijskog sistema. Putem finansiranja kupaca i dobavljača, na višem nivou agregiranja proizvodnje, uspostavili bi se čvršći kooperativni odnosi, umanjio poslovni rizik i stvorili preduslovi za kontinuitet nabavke, proizvodnje i realizacije poljoprivrednih i prerađenih proizvoda. Takođe, sa više vertikalnih integracija moguće je formirati klastere koji bi imali resurse potrebne za zajednički nastup na unutrašnjem i spoljnim tržištima. 9.3.Tržišni instrumenti za finansiranje agrarne industrije Trenutno je agrarna industrija u stanju razvojne entropije, a za oporavak su potrebne snažne finansijske infuzije iz internih i eksternih izvora finansiranja. Kada je reč o internim izvorima, oni su skromni. Razlozi su dvostruki. Prvo, agrarni biznis je delatnost sa inherentno niskom stopom akumulativne sposobnosti, što u značajnoj meri redukuje potencijal samofinansiranja. Drugo, većina agro-industrijski kapaciteta je u proteklim decenijama eksploatisani do potpune devastacije, tako da sadašnje tehničko-tehnološko stanje ne ide na ruku generisanju ozbiljnijih internih izvora finansiranja. Finansijsku potporu za revitalizaciju agrarnog biznisa treba tražiti u elementima javno-privatnog partnerstva, inostranim investicijama u opremu i infrastrukturu, kao i kreditima po koncesionim uslovima. Imaju u vidu prethodno, finansijski izvori za unapređenje agrarne industrije se mogu klasifikovati na osnovu uvažavanja kriterijuma porekla i kriterijum uslova obezbeđenja u dve grupe. Prema prvom kriterijumu, ti izvori mogu da budu interni i eksterni. Prema drugom kriterijumu koji se odnosi na eksterne izvore, izvori finansiranja agrarnog biznisa mogu da budu obezbeđeni na tržišnim principima (klasični bankarski krediti, lizing aranžmani, faktoring i forfeting poslovi ili podsticanje emisije korporativnih dužničkih hartija od vrednosti) ili u okviru koncesionih uslova finansiranja shodno karakteru agrarnog biznisa kao prioritetnog sektora regionalne (nacionalne) ekonomije. U ovu drugu grupu spadaju krediti pod koncesionim uslovima (partnerstvo države i bankarskog sektora ili partnerstvo međunarodnih razvojnih finansijskih institucija i domicilnih banaka), direktna primanja iz agrarnog budžeta, kao i kreditni aranžmani različitih vanbudžetskih institucija (fondova).

Prvu grupu finansijskih izvora za agrarni biznis čine krediti i parabankarski poslovi povezani sa kratkoročnim i dugoročnim finansiranjem na podlozi lizinga, hipoteke, lombarda ili ustupanja kratkoročnih i dugoročnih potraživanja. Klasične kredite karakterišu tržišni kriterijumi prilikom odobravanja: rigorozna kreditna selekcija, oštri kreditni standardi, fleksibilne kamatne stope čije kretanje koincidira sa dinamikom kamatne stope

233

na tržištu novca, devizna denominacija ili indeksiranje deviznom klauzulom, minimalno dvostepeni instrumenti obezbeđenja (menica, nekretnina, pokretna imovina, potraživanje, zalihe i sl.). Ovakav ortodoksni tržišni model nije senzibilan za sve specifičnosti koje karakteriše proizvodnju hrane. Zbog svoje rigidnosti, mnoge kompanije i poljoprivredna gazdinstva nemaju ekonomski i finansijski potencijal za povlačenje ovih kredita. Razlozi za ovakvu situaciju su dvojaki. Prvo, zbog sezonskog karaktera proizvodnje koja se "proteže" na više poslovnih godina, kompanije su suočene sa ekstraordinarnim oscilacijama u proizvodnji, pa su samim time i neprihvatljivo velikog kreditnog rizika. Drugo, preuzimanjem kreditnih obaveza devizne nominacije uz fleksibilne kamatne stope, ove kompanije su izložene izrazito visokom nivou tržišnog rizika. U ekstremnim situacijama, kada dolazi do neočekivanih i naglih oscilacija kamatne stope i deviznog kursa, tržišni rizik se promptno transformiše u kreditni rizik. Posledično, krediti ovog sektora masovno migriraju ka nenaplativim kreditima, što zahteva dodatne troškove kod banaka - troškove rezervisanja za potencijalne gubitke uzrokovane reklasifikacijom agrarnih kredita na niže stepen kvaliteta (ranga).

Ukoliko bi se uz postojeće stanje konkurencije na bankarskom tržištu merama interventnog karaktera selektivno ublažili kreditni standardi, a klasični kreditni mehanizam učinio fleksibilnijim, potencijal za finansiranje na bazi kredita bi se svakako povećao. Banke bi mogle da oforme posebne kreditne pakete za sektor agrarnog biznisa, prilagođene svim specifičnostima proizvodnje hrane. U okviru kreditnih aranžmana, mogli bi da se uspostave nešto povoljniji standarde za kompanije iz sektora agrarnog biznisa, uz učešće neke regionalne (nacionalne) agencije ili vanbudžetske institucije kao avaliste (garanta) u slučaju neizmirenja obaveza. Takođe, neophodno je koncipirati kredite različitog spektra ročnosti (kratkoročne, srednjoročne i dugoročne), kojima bi bila egzaktno definisana namena, kao i ostali uslovi odobravanja.

U okviru kreditnih aranžmana, zbog neizvesnosti samog proizvodnog procesa sa stanovišta faze početka i završetka kao, obima prinosa i vremena realizacije zaliha, fleksibilne kreditne linije bi bile izuzetno pogodno rešenje za finansiranje tekućih potreba agrarnog biznisa. Kreditnim linijama bi se aproksimativno definisali limiti za povlačenje kreditnih tranši, uz povremenu otplatu dela ili ukupnog zaduženja. Na osnovu urednog izmirenja obaveza u fazama finansijskog popuštanja (faza realizacije zaliha) kompanije iz oblasti agrarnog biznisa bi se kandidovale kao korisnici novih kreditnih linija u narednom proizvodnom ciklusu. Osim toga, banke bi trebalo da izgrade fleksibilne mehanizme procene finansijskog zdravlja ovih kompanija, kako bi u kriznim situacijama mogle efikasno da reaguju. U tom smislu, neophodno je razviti set kriterijuma za nepristrasnu kvantifikaciju i evaluaciju tekućeg, kao i projekciju perspektivnog toka gotovine agrarnih kompanija. Ukoliko analize i projekcije upute na intuitivni zaključak da je kompanija perspektivna, ali da su eksterni faktori i splet slučajnih okolnosti trenutno ugrozili njen finansijski položaj, banke bi trebalo da optimiziraju aranžmane reprogramiranja dugova.

Sve ove forme prilagođavanja bi stavile u fokus opstanak i razvoj agrarne industrije, a žrtvovale bi trenutnu maksimizaciju profita kreditnih institucija. Međutim, jačanje agro-industrijskog kompleksa, čvrsto povezivanje sa bankarskim sektorom i razvoj agrarnog biznisa u perspektivi, mogao bi da ima izuzetno pozitivne konsekvence na ekonomski rast, zapošljavanje i dužnički potencijal nebankarskih transaktora nakon procesa revitalizacije i oporavka. S tim u vezi, ovo prilagođavanje banaka bi predstavljalo svojevrsnu investiciju: odricanje jednog dela profita danas, kako bi se u perspektivi povećao obim finansijske intermedijacije i unapredile finansijske performanse na dugi rok. U protivnom, rigidnim tržišnim konceptom, agrarni sektor bi postao talac sopstvene dužničke pozicije: rigorozni

234

eksterni uslovi poslovanja i potreba za kontinuitetom finansiranja iziskivali bi permanentno zaduživanje koje bi eksponencijalno uvećavalo dužnički teret ovih kompanija. Povećanje tereta dugova bi samo produžilo finansijsku agoniju ovih kompanija, dok bi banke trpele efektivni trošak (smanjenje naplate kredita), kao i implicitni trošak regulacije (povećanja rezervisanja zbog reklasifikacije kredita u kategorije C i D).

Pri analizi mogućnosti kreditiranja primarne poljoprivredne proizvodnje, ne treba izgubiti iz vida činjenicu da na volumen potrebnih finansijskih sredstava predominantno utiče vreme angažovanja proizvodnih faktora u okviru diferenciranih linija poljoprivredne proizvodnje. Kada je reč o intenzivnim proizvodnim delatnostima, one vezuju znatno veća finansijska sredstva. Sa druge strane, ekstenzivne proizvodne linije zahtevaju manja ulaganja. Na osnovu investiranih sredstava i ostvarenih rezultata različite poslovne linije realizuju različit stepen efektivnosti i efikasnosti. Ukoliko bi poslovne linije sa različitim finansijskim rezultatom bile "opterećene" linearnim sistemom kamatnih stopa, neke od poslovnih linija bi se u pojedinim periodima pokazale neekonomičnim. Zbog varijacija u efikasnosti i efektivnosti između poslovnih linija, banke bi trebalo sistemom selektivnih (adaptabilnih) kamatnih stopa da diferencirano finansijski opterećuju različite poslovne linije primarne poljoprivredne proizvodnje. Na taj način bi se omogućilo da pojedine poslovne linije budu opterećena optimalno, saobrazno stepenu njihove efikasnosti i efektivnosti. Optimizacija sistema kamatnog opterećenja bi omogućila dvostranu korist i interes za kreditiranje: banke bi bile zainteresovane za kontinuitet finansijskih plasmana, uz prihvatljiv nivo rizika i zadovoljavajuću kamatnu stopu. Sektor poljoprivrede bi bio zainteresovan za ovakvo finansiranje sve do granice ekonomske isplativosti: do tačke u kojoj se efikasnost (relativni pokazatelj finansijskog rezultata) ne izjednači sa kamatnim opterećenjem.

Važan parametar koji bi banke morale takođe da uvažavaju jeste i relativna rigidnost poljoprivredne proizvodnje u odnosu na promene eksternih faktora. Sezonska dinamika radova ne dozvoljava potrebnu adaptabilnost koja je imanentna ostalim delatnostima, pa model finansijske podrške treba da korespondira sa ovim elementima. U osnovi, prisutan je jaz između vremenskog perioda kreditne podrške, obično je to finansiranje iz kratkoročnih kredita, i vremena obrta kapitala uloženog u agro-industrijski sektor. Naročito u periodima više inflacije, banke nisu u mogućnosti da dugoročnije kreditiraju, osim uz valutnu klauzulu i dodatne instrumente obezbeđenja. Takvo opterećenje za mnoge poslovne linije nije prihvatljivo, pa je neophodno uspostaviti model finansiranja koji je prilagodljiv i senzibilan na ove ograničavajuće faktore. Istini za volju, banke su se u koncipiranju modela kreditiranje rukovodile sopstvenim interesima, u kontekstu ukupne ekonomske situacije. Visoka inflacija i oscilatoran devizni kurs su bili ograničavajući faktor koji je primorao banke da posegnu za drugačijim kreditnim modelima (bežanje iz dinarskih kredita u evro kredite, valutna klauzula, skraćenje rokova odobravanja dinarskih kredita ili ogromne kamatne stope na dinarske kredita).

Poseban kreditni izvor za finansiranje osnovnih i obrtnih sredstava su hipotekarni i lombardni krediti. Hipotekarnim kreditima moglo bi da se finansira izgradnja ili kupovina objekata za instaliranje prerađivačkih kapaciteta. Ovde bi banke, takođe, trebalo da uspostave fleksibilne forme finansijske podrške. Hipotekarni krediti trebalo bi da budu sa što dužim rokom vraćanja, uz posebne klauzule reprograma u urgentnim situacijama (poremećaji na robnoj berzi, elementarne nepogode i sl.). Takođe, ovi krediti trebalo bi da imaju dodatne klauzule o višestrukom periodu počeka (grace period) koji bi mogao da se aktivira kada nastupe iregularni tržišni uslovi. Nadalje, specifičnosti agrarnog biznisa bi

235

trebalo u potpunosti da budu uvažene prilikom implementacije refinansiranja i reprogramiranja dugoročnih kreditnih obaveza.

Kompanije bi kratkoročne izvore finansiranja trebalo da pribavljaju uzimanjem lombardnih kredita od banaka. Lombardni krediti se odobravaju na podlozi specifičnog kolaterala - pokretne imovine: zaliha ili opreme, uz definisanje koncesionih uslova saobraznih prioritetnom karakteru poljoprivredne proizvodnje. Uzimanjem lombardnih kredita, zbog institucije utrživog kolaterala, kompanije iz oblasti agrarnog biznisa bi mogle da dođu do kratkoročnih finansijskih izvora uz nešto povoljnije kamatne stope. U periodu otplate kredita, oprema bi mogla da se proizvodno eksploatišu. U slučaju zaliha, uzimanje kredita ne bi trebalo da blokira prodaju zaliha uz najpovoljnije tržišne okolnosti, uz obavezno vraćanje dugovanja prema banci. U takvim okolnostima, lombardno kreditiranje bi podsećalo na opcioni ugovor. Kompanije bi koristile kreditna sredstva dok se ne bi ukazala povoljna poslovna prilika za komercijalizaciju založene vrednosti. Ukoliko bi tržišne okolnosti bile nepovoljne, mogao bi da se ugovori aranžman refinansiranja u ograničenom periodu. Ukoliko bi tržište prevrednovalo zalihe na realnu vrednost, zalihe bi mogle da budu realizovane uz raspodelu prihoda između banke i agrarne kompanije. U okviru ovakvog kreditnog posla, svaka od strana bi ostvarila svoj ekonomski interes. Banke bi uvećavale kreditni portfolio, optimizacijom relacije prinos – rizik, dok bi kreditni rizik bio minimalan zbog postojanja kurentne zaloge. Agrarna kompanija bi imala dvostruki interes. Prvo, sredstva lombardnih kredita bi obezbeđivala kontinuitet finansijskog poslovanja, čak i u kriznim situacijama. Drugo, kreditiranje na podlozi zaliha kao kolaterala bi delovalo kao opcioni posao koji redukuje rizik. Kompanija bi svoju finansijsku poziciju hedžirala uzimanjem kredita ili realizacijom zaliha, u zavisnosti koja alternativa bi donela najmanji mogući trošak.

Specifičnost agrarnog biznisa, kao i njegov veliki značaj za ekonomski razvoj, upućuju na potrebu selektivnog kreditnog mehanizma, koji bi verovatno proizveo određene distorzije kreditnog tržišta. Međutim, ekonomski interes nadilazi potencijalne troškove, budući da diferencirane poslovne linije (specifične proizvodnje) zahtevaju različit pristup (vreme, obim, uslovi) izvorima kreditne podrške. Uz to, pokazalo se da su za modifikaciju kreditne politike saobrazno potrebama poljoprivrede najspremnije specijalizovane banke koje targetiraju poljoprivredu kao ciljni tržišni segment. Ove banke u poljoprivredi vide i sopstveni strateški interes, pa kohabitacija ekonomskih interesa agro-industrijskog sektora i ovih banaka nudi realan izgled za optimizaciju modela kreditne podrške u kontekstu kamate, rokova, perioda kreditiranja, refinansiranja, kolaterala i eventualnog reprogramiranja dugova.

Univerzalne banke koje se bave širokom lepezom komercijalnih bankarskih poslova nisu zainteresovane, zbog manjka ekonomskog interesa, da svoju poslovnu politiku u kontekstu procene rizika, kamatne stope i sl. prilagode agro-industrijskom sektoru. Ove banke bi mogle da budu izvor kreditiranja (eventualno) agrarnih kompanija koje imaju dugu tradiciju, rastući biznis, diverzifikovanu i stabilnu proizvodnju, stabilan tok gotovine, visok kreditni rejting i izraženije potrebe za finansijskim resursima. Samo ove kompanije mogu da sopstvenim biznisom realizuju efikasnost koja nadilazi troškove komercijalnog modela kreditiranja. Sve ostale kompanije su zbog prirode delatnosti nužno usmerene na koncesiono finansiranje.

Osim klasičnih kreditnih aranžmana za finansiranje, agro-industrijski sektor bi mogao da se finansira i pribavlja opremu putem lizinga i faktoringa. Lizing posao se zasniva na iznajmljivanju pokretne i nepokretne imovine i regularnom plaćanju lizing naknade u ugovorom definisanom periodu. U zavisnosti od tipa lizinga (operativni ili

236

finansijski), na kraju perioda zakupa iznajmljena imovina prelazi u trajno vlasništvo zakupca ukoliko je takva opcija ugovorom definisana (finansijski lizing) ili se vraća davaocu lizinga na ponovno iznajmljivanje (operativni lizing). Prema tome, ugovorima o lizingu (operativnom i finansijskom) je omogućeno da agro-industrijski sektor dođe do pokretne opreme i transportnih sredstava, bez angažovanja sopstvenih ili kreditnih finansijskih sredstava. U okviru lizinga, agrarne kompanije imaju mogućnost eksploatisanja opreme, transportnih sredstava i mehanizacije, uz obavezu održavanja i servisiranja (finansijski lizing) ili bez takvih dodatnih obaveza (operativni lizing predviđa ovakve obaveze za davaoca lizinga).

Podaci o finansijskom lizingu se vode u bilansu stanja i utiču na kreditnu sposobnost kompanije korisnika lizing opreme. Kod operativnog lizinga oprema nema bilansni tretman, jer je u faktičkom vlasništvu davaoca lizinga (lizing kompanije) pa ovaj aranžman ne afektira promenu kreditnog rejtinga kompanije – primaoca lizinga. Koji su motivi za uzimanje opreme na lizing u odnosu na njenu kupovinu iz sopstvenih ili kreditnih sredstava. Prvo, ukoliko se lizing oprema finansira iz sopstvenih izvora, agrarna kompanija vezuje veliki iznos finansijskih sredstava, izlaže se ozbiljnom poslovnom riziku i trpi veliki oportunitetni trošak. Drugo, ukoliko se finansira iz kreditnih sredstava, prisutni su ozbiljni troškovi u formi kamate i instrumenata obezbeđenja kredita (garancije treće strane - banke), a neizmirenje obaveza po kreditu moglo bi da izazove bankrotstvo kompanije. Treće, troškovi finansiranja su više nego dvostruko veći kada se uzimaju krediti u odnosu na lizing. Prema oficijelnim izveštajima NBS ponderisana aktivna kamatna stopa na kredite iznosi oko 22% (dinarski), odnosno oko 12% (devizni i dinarski uz valutnu klauzulu). Prosečna ponderisana aktivna kamatna stopa na finansijski lizing je iznosila 8,29% (2011.), 8,38% (2012.) i 7,44% (II kvartal 2013.). Četvrto, pribavljanje opreme u sopstveno vlasništvo podrazumeva trajno vezivanje za kupljenu tehnologiju, dok lizing omogućava tehničko-tehnološku fleksibilnost i praćenje savremenih trendova poljoprivredno-prerađivačke tehnologije prostom zamenom stare za novu opremu.

Iako je normativnim odredbama još pre desetak godina stvorena mogućnost za finansiranje opreme putem lizinga (Zakon o finansijskom lizingu je usvojen 2003. godine), lizing poslovi nisu doživeli ozbiljniju ekspanziju u odnosu na bankarske poslove. U prilog ovoj tezi govori i činjenica da je odnos bilansne sume bankarskog sektora i sektora kompanija za finansijski lizing dramatično u korist banaka. Prema podacima NBS, odnos bilansne sume davalaca finansijskog lizinga u odnosu na bilansnu sumu bankarskog sektora je u konstantnom padu u prethodnih nekoliko godina: 3,90% (2010.), 3,03% (2011.), 2,50% (2012.) i 2,39% (II kvartal 2013.). Bilansna suma davalaca lizinga na dan 30. juna 2013. godine, u odnosu na 31. decembar 2012. godine, smanjena je za 4,4%, dok je u istom periodu bilansna suma bankarskog sektora povećana za 0,1% (NBS, 2013, s. 7).

Tabela br. 9.1: Struktura plasmana prema primaocu lizinga

God. B OFS RS LS JP NPD PRD POLJ FL ORZD NRZ

2008.* --- --- --- --- --- 86,2 4,5 1,1 6,6 --- ---

2009.* --- --- --- --- --- 87,1 4,4 1,3 5,9 --- ---

2010. 0,3 0,0 0,1 0,1 2,2 85,6 4,6 1,3 5,6 0,1 0,0

237

2011. 0,4 0,1 0,2 0,1 3,0 85,5 4,3 1,5 4,7 0,2 0,0

2012. 0,6 0,1 0,2 0,2 2,2 86,9 3,9 1,9 3,9 0,2 0,0

2013. 0,6 0,1 0,3 0,3 3,4 84,5 3,7 3,2 3,6 0,1 0,3

* 2008. i 2009. važila je druga klasifikacija primalaca lizinga. Uz prezentirane podatke za pojedine segmente, na ostale primaoce otpada 1,6% (2008.) i 1,3% (2009). godina. Napomena: B – banke, OFS – ostali subjekti u finansijskom sektoru, RS – Republika Srbija, LS – lokalna samouprava, JP – javna preduzeća, NPD – nefinansijska privredna društva, PRD – preduzetnici; POLJ – poljoprivrednici, FL – fizička lica, ORZD – ostali rezidenti, NRZ – nerezidenti. Izvor: NBS, Sektor finansijskog lizinga u Srbiji, Izveštaji za različite godine (kvartale)

Prezentirana tabela prikazuje strukturu plasmana prema primaocima lizinga u periodu od 2008. do jula 2013. godine. Pošto za privredna društva postoji sintetičko učešće (NPD) nema mogućnosti determininacije udela prerađivačke industrije. Međutim, poljoprivrednici se prate kao posebna kategorija, pa je moguće analizirati trend u kretanju udela poljoprivrede u ukupnim lizing poslovima u posmatranom periodu. Na osnovu prezentiranih podataka je vidljivo da poljoprivrednici imaju malo učešće u ukupnoj strukturi primalaca lizinga. To učešće nije prelazilo 5%, a u poslednjih par godina je ispod 4%, sa tendencijom dodatnog smanjenja. Ovaj tabelarni prikaz ne ukazuje na značaj lizinga u finansiranju agroindustrije u Srbiji, ali je to moguće sagledati na osnovu sektorske strukture plasmana lizing kompanija i na osnovu strukture plasmana prema predmetu lizinga.

Tabela br. 9.2: Struktura plasmana prema predmetu lizinga

God. PM GRĐ PO TVA PV ŠPO OZU OPS KNK ONK

2008.* 10,3 7,4 8,3 40,4 23,2 1,1 --- --- --- ---

2009.* 11,4 7,3 7,8 39,4 22,2 1,2 --- --- --- ---

2010.* 12,0 7,7 6,8 37,3 25,1 1,0 1,6 --- --- ---

2011.* 12,6 6,8 6,4 37,8 24,8 1,0 2,7 --- --- ---

2012. 12,6 7,1 9,1 33,3 25,6 1,2 2,7 6,9 1,4 0,0

2013. 10,2 5,9 9,0 34,9 25,0 2,2 4,0 7,1 1,5 0,2

* Do 2012. godine NBS je izveštavala po drugačijoj metodologiji (klasifikaciji). Osim navedenih podataka, bila je listirana i kategorija "Ostalo" koja je obuhvatala 9,5% (2008.), 10,7% (2009.), 8,5% (2010.) i 7,9% (2011.). Napomena: PM - proizvodne mašine, GRĐ – građevinske mašine, PO – poljoprivreda, TVA – teretna vozila i autobusi, PV – putnička vozila, ŠPO – šinska vozila i plovni objekti, OZU – oprema

238

za pružanje usluga, OPS – ostale pokretne stvari, KNK – komercijalne nekretnine, ONK – ostale nekretnine. Izvor: Sektor finansijskog lizinga u Srbiji, Izveštaji za različite godine (kvartale)

Prezentirana tabela prikazuje strukturu lizinga prema predmetu lizinga. Od interesa za analizu je oprema i nekretnine koje proizvodno eksploatiše agroindustrijski sektor. Jednim delom ovaj sektor učestvuje u okviru stavke "Proizvodne mašine", u okviru pozicije "Teretna vozila", a obuhvata kompletnu kategoriju poljoprivredne opreme (PO). Ako se posmatraju podaci za poljoprivrednu opremu, vidimo da je njen udeo u lizingu oscilirao. Nakon osetnije smanjenja u 2010. i 2011. godini, dolazi do osetnijeg povećanja 2012. godine, a takav trend je zadržan i u prva tri kvartala 2013. godine. Iako je stanje tehničko-tehnološke opremljenosti u agro-industrijskom sektoru krajnje nezavidno, poljoprivredna oprema nije imala veći relativni značaj u strukturi plasmana lizing kompanija.

Tabela br. 9.3: Sektorska struktura plasmana lizing kompanija

God. PŠR RPI EEG GRĐ TRG SSI USI FID ZSZ OD

2008.* 13,4 17,1 --- 8,1 15,4 --- 1,4 0,8 0,5 7,1

2009.* 13,0 17,9 --- 8,0 14,8 --- 1,6 0,8 0,5 7,6

2010. 8,1 21,7 0,4 8,2 13,9 29,0 2,5 1,1 0,7 14,4

2011. 6,4 23,2 0,6 8,4 14,2 30,4 1,7 0,8 0,8 13,5

2012. 7,0 23,1 0,5 8,3 16,2 28,5 1,0 1,0 0,8 13,5

2013. 9,0 22,5 0,4 8,9 14,4 29,5 0,9 1,0 1,0 12,4

* U ovim godinama je klasifikacija bila modifikovana. Podaci za RPI se odnose samo na prerađivačku industriju. Klasifikacija u ovim godinama je obuhvatala i fizička lica sa učešćem od 7,3% (2008.) i 6,3% (2009.). Napomena: PŠR – poljoprivreda, šumarstvo, ribarstvo, RPI – rudarstvo, prerađivačka industrija, EEG – električna energija i snabdevanje gasom, GRĐ- građevinarstvo, TRG – trgovina, SSI – saobraćaj, skladištenje, informisanje, USI – usluge smeštaja i ishrane, FDI – finansijske delatnosti, ZSZ – zdravstvo i socijalna zaštita, OD – ostale delatnosti. Izvor: Sektor finansijskog lizinga u Srbiji, Izveštaji za različite godine (kvartale)

Prezentirana tabela prikazuje sektorsku strukturu plasmana lizing kompanija u periodu od 2008 do sredine 2013. godine. Iako je klasifikacija sintetičkog karaktera, na osnovu Tabele br. 9.3. moguće je egzaktnije determinisati zastupljenost finansijskog lizinga u finansiranju agrarne industrije. Ako na finansiranje ove delatnosti (primarne proizvodnje i prerade) putem lizinga otpada oko 2/3 aranžmana, onda je učešće agrarne industrije u ukupnim plasmanima lizing kompanija na nivou od oko 9%. To implicira da kompanije iz oblasti poljoprivrede i prehrambene industrije nisu spoznale kapacitet lizinga za modernizaciju opreme i postrojenja. Međutim, za povećanje korišćenja lizing

239

aranžmana u ovom sektoru potrebno je učiniti nekoliko dodatnih mera. Prva mera je davanje pogodnosti lizing kompanijama za finansiranje opreme za prioritetne razvojne delatnosti (poljoprivreda, izvozna prerađivačka (prehrambena) industrija). Druga mera je edukativnog karaktera i odnosi se na povećanje informisanosti o prednostima finansiranja opreme putem lizing aranžmana.

Osim kredita i lizing aranžmana, faktoring poslovi takođe predstavljaju ozbiljan potencijalni "kanal" za doziranje finansijskih resursa agrarnoj industriji. Faktoring poslovi podrazumevaju otkup i promptnu isplatu diskontovane vrednosti potraživanja. U okviru faktoringa, kompanije iz sektora agrarnog biznisa mogu svoja domaća i inostrana potraživanja da diskontuju, uz automatsko povlačenje likvidnih sredstava. Na taj način skraćuju period kreditiranja svojih kupaca, prenose rizik naplate na faktoring kompanije (specijalizovane kompanije ili banke koje nude faktoring kao parabankarski posao) i umanjuju troškove finansiranja. Faktoring posao banke (faktoring kompanije) usmeravaju na ciljne kategorije klijenata. Faktoring je namenjen: (1) Klijentima koji imaju potrebu za dodatnim obrtnim kapitalom, a ne žele ili ne mogu da ga dobiju na klasičan način putem kreditnog zaduženja; (2) Klijentima koji imaju zaključene komercijalne ugovore i višegodišnju saradnju sa svojim kupcima/dužnicima, (3) Klijentima – izvoznicima koji žele da ponude povoljnije uslove plaćanja svojim ino-kupcima od konkurenata (https://www.otpbanka.rs/p_faktoring/faktoring.php). Obaveze banke (faktoring kompanije) proizilaze iz zaključenog faktoring aranžmana, a isplata potraživanja može da se realizuje na dva načina: (1) isplatom ukupne fakturne vrednosti umanjene za diskont (faktoring uz diskont); (2) avansnom isplatom 70-90% fakturne vrednosti uz odbitak faktoring nadoknade. Ostatak fakturne vrednosti se isplaćuje nakon naplate posla na bazi kojeg je kreirano potraživanje (faktoring uz avans. Prednosti faktoringa su (http://www.bancaintesa.rs/code/navigate. aspx?Id=812):

Prvo - Veća likvidnost, avansnom uplatom pojačava se likvidnosna pozicija firme, formira potencijal za prevremenu otplatu obaveza, uz ostvarivanje eventualnih popusta za ista;

Drugo – Unapređenje kreditne sposobnosti, promptna naplata potraživanja poboljšava tok gotovine i uvećava kreditnu sposobnost kompanije;

Treće - Transfer potraživanja, prenosom potraživanja, kompanija se oslobađa rizika naplate i pratećih troškova administriranja;

Četvrto – Povećanje finansijske discipline, neizvesnost u pogledu naplate potraživanja je umanjena, zbog toga što su dužnici disciplinovaniji kada naplatu potraživanja realizuje respektabilna banka;

Peto – Unapređenje konkurentnosti, skraćenjem rokova naplate potraživanja smanjuje se vreme vezivanja obrtnog kapitala, povećava se brzina njegovog obrta, a kompanije su u mogućnosti da ponude koncesione uslove prodaje i povećaju konkurentski kapacitet.

Tržište faktoring poslova je brzorastuće, jer je obim prometa od 150 miliona evra 2006. godine uvećan na 800 miliona evra u 2012. godini. Povećanje obima prometa signalizira da je na ovom tržišnom segmentu došlo po povećanja likvidnosti, te da su stvoreni preduslovi da se agrarne kompanije aktivnije uključe u ovaj model finansiranja obrtnih sredstava. Osim navedenih finansijskih alternativa, povezivanjem u okvirima proizvodno-poslovne celine (sistem vertikalne integracije), agrarne kompanije bi znatno povećale kapacitet samofinansiranja. Njegovo povećanje smanjilo bi potrebe za angažovanjem eksternih izvora finansiranja i troškove finansiranja.

240

9.4. Državni paketi finansijske podrške agrarnoj industriji - retrospektiva Ekonomski značaj agro-industrijskog sektora je svakako nametnulo potrebu koncipiranja državnih mehanizama finansiranja, kao i edukativne i tehničke podrške za razvoj agrarnog biznisa. Kada je reč o AP Vojvodini, moguće je govoriti o tri stuba finansijske podrške ovom sektoru: (1) Agrarni budžet; (2) Fond za razvoj AP Vojvodine; (3) Garancijski Fond AP Vojvodine. Kada se uloga ovih mehanizama komparira sa bankarskim kreditiranjem, prisutne su koncepcijske razlike. Naime, bankarska industrija ne poznaje ekstra-finansijske interese potencijalnih klijenata (dužnika), već se fokusira prevashodno na obim finansijske intermedijacije, ekonomiju obima i diverzifikacije, diverzifikaciju rizika i optimizaciju profila rizik-prinos. Mehanizmi finansijske podrške javnog karaktera imaju veći stepen senzibiliteta za razvojni interese agrarne industrije, kao i za razvojni kapacitet i značaj ovog (prioritetnog) privrednog sektora. Na bazi ovih sredstava, (su)finansiraju se projekti od šireg društvenog interesa, pa je logično što se putem ovog finansijskog mehanizma (su)finansiraju investicioni projekti u poljoprivredi, infrastrukturni projekti koji unapređuju uslove za razvoj agrarne industrije i unapređenje agrarnog biznisa, programi podsticanja razvoja izvozno-orjentisane proizvodnje i projekti novog zapošljavanja.

Sredstva iz javnih izvora su manjim delom bespovratna, a većim delom inkorporiraju odredbe o povratnosti, pri čemu je cena njihove upotrebe značajno niža u odnosu na cenu bankarskih kredita. Takođe, uslovi odobravanja ovih sredstava se zasnivaju na drugačijim kriterijumima u odnosu na kreditnu sposobnost koja je univerzalni kriterijumski reper prilikom odobravanja kredita. Povlačenje ovih sredstava podrazumeva postojanje razvojne koncepcije investicija i striktno namensko korišćenje sredstava. Javna sredstva se uglavnom usmeravaju u finansiranje dugoročnijih projekata, ali se manjim delom raspodeljuju i na kratkoročno finansiranje obrtnih fondova. Ciljna funkcija ovih programa podrške je rasterećenje agro-industrijskog kompleksa velikih kamatnih nameta, što bi trebalo da utiče na stabilnije cene poljoprivrednih proizvoda i snabdevanje poljoprivrednim i prerađenim proizvodima i jačanje njene konkurentske pozicije na izvoznim (eksternim) tržištima.

Agrarni budžet je segment ukupnog budžetskog sistema koji država i niže teritorijalno-političke zajednice izdvajaju kao podsticajna sredstva za razvoj agrara. Ova sredstva se dodeljuju u obliku subvencija, premija, regresa, dotacija i slično, a osnovni cilj im je uticaj na smanjenja efektivnih cena, razvoj sektora agrara i implicitno podsticanje industrije za preradu primarnih poljošrivrednih proizvoda. Davanja iz agrarnog budžeta su strogo namenskog karaktera, uglavnom na bazi avansnog sufinansiranja poljoprivredne proizvodnje i prerade poljoprivrednih proizvoda. Ovaj mehanizam podrške trebalo bi posmatrati i u širem kontekstu. Ako u strukturi uvoza veliki procenat otpada na primarne poljoprivredne i prerađene proizvode, finansijska podrška ovom sektoru može se posmatrati kao komplementar merama podsticaja uvozno-supstitutivnoj industriji u funkciji redukcije spoljno-trgovinskog deficita. Podsticanjem razvoja uvozno-supstitutivne agrarne i prerađivačke proizvodnje, umanjuje se pritisak na kurs nacionalne valute, povećava se broj zaposlenih u sektoru agrara i stvaraju preduslovi za smanjenje stepena aglomeracije (prenaseljenosti) urbanih sredina. Međutim, sve ovo su propratni efekti interventnih sredstava iz agrarnog budžeta u odnosu na primarni: podsticanje razvoja agrarne industrije, unapređenje njene konkurentnosti i time njeno iskorišćavanje kao razvojne šanse.

241

U kontekstu prethodnih razmatranja, moguće je egzaktno identifikovati funkcije agrarnog budžeta (http://www.poslovnapolitika.com/index.php?option=com_content&task = view&id=282&Itemid=41):

Prvo - Da snabdeva poljoprivredni sektor neophodnim novčanim sredstvima; Drugo - Da utiče na tržišne mehanizme i usklađuje ponudu i tražnju; Treće - Da pomaže unapređenju razvoja poljoprivrednih gazdinstava; Četvrto - Obezbeđenje prehrambene sigurnosti; Peto - Razvoj podrške modernoj poljoprivrednoj politici i ruralnom razvoju; Šesto - Podrška nauci i tehnologiji; Sedmo - Obezbeđenje socijalne sigurnosti i humanizacije rada; Osmo - Briga o okruženju i održivom razvoju; Deveto - Briga o dobrobiti životinja; Deseto - Obezbeđenje sigurnosti snabdevanja i kvaliteta hrane. Institut agrarnog budžeta je u nacionalnu praksu javne regulacije uveden sredinom

90-tih godina prošlog stoleća, a primarna emisija je bila dominantni model finansiranja. Kasnije se pristupilo finansiranju na osnovu posebnog poreza na promet primarnih poljoprivrednih proizvoda. Donošenjem Zakona o podsticajima u poljoprivredi i ruralnom razvoju definisane su smernice za raspodelu sredstava iz agrarnog budžeta, kao i minimalan iznos u odnosu na ukupan budžet (minimum 5% za odnosnu budžetsku godinu).

Tabela br. 9.4: Agrarni budžet: apsolutni i relativni nivo

Godina: Agrarni budžet (u milionima dinara)

Učešće agrarnog u ukupnom budžetu

(%)

1996. 1000 8,4%

1997. 929 6,6%

1998. 950 5,9%

1999. 1045 4,9%

2000. 1370 4,7%

2001. 5100 4,7%

2002. 7730 3,3%

2003. 10556 3,0%

2004. 19059 5,1%

2005. 16269 3,8%

2006. 23593 4,8%

2007. 21410 3,7%

2008. 22428 4,0%

2009. 20500 2,2%

2010. 26000 2,4%

242

2011. 22030 3,6%

2012. 22858 2,5%

2013. 45000 4,5 %

2014. 45000 ------ Izvor: Ministarstvo finansija i Ministarstvo poljoprivrede,

trgovine, šumarstva i vodoprivrede Republike Srbije

Prezentirana tabela prikazuje apsolutni i relativni nivo agrarnog budžeta u Republici Srbiji u periodu od 1996. do 2014. godine. Na osnovu podataka je vidljivo da se u apsolutnom iznosu agrarni budžet konstantno povećava. Međutim u relativnom smislu, agrarni budžet kao deo ukupnog budžeta beleži osetnije oscilacije. U periodu do 2003. Godine, agrarni budžet kao alikvotni deo ukupnog budžeta konstantno smanjuje svoje učešće. Nakon toga dolazi do zadovoljavajućeg povećanja na nivo od 5,1%. U sledećoj fazi je prisutan silazni trend relativnog značaja agrarnog budžeta, uz promenljivo kretanja u intervalu 3,7 do 4,8%. Sa smanjenjem ekonomske aktivnosti po uticajem globalne krize, smanjenjem baze za naplatu dažbinskih prihoda i smanjenjem fiskalnog randmana, ukupni budžetski prihodi su značajno smanjeni. Neki drugi prioriteti su "vezali" budžetska sredstva, pa do 2012. godine (izuzev 2011. godine) beleži se osetno smanjenje učešća agrarnog budžeta. U 2013. godini agrarni budžet je u apsolutnom izrazu udvostručen i predstavlja oko 4,5% ukupnog budžeta.

Analitički pristup praćenju dinamike agrarnog budžeta podrazumeva egzaktnije sagledavanje globalne strukture njegovih prihoda. Sa jedne strane su prihodi koji se izdvajaju iz budžeta Republike, a sa druge strane su sredstva koja kao sopstvene prihode realizuje Ministarstvo poljoprivrede, trgovine, šumarstva i vodoprivrede. Ova struktura kao i procentualni udeo ove dve grupe prihoda su prikazani u Tabeli br. 9.5.

Tabela br. 9.5: Struktura prihoda i relativni značaj prihoda agrarnog budžeta (2004-2012)

Godina Budžet Agr. budž. Udeo (%) Sopst. prih. Uk. prih. Udeo (%) 1 2 3 (3/2) x 100 4 5 = 3+4 (5/2)x100

2004. 362,045 18,059 5,00% 2,085 20,144 5,56 2005. 400,768 16,270 4,10% 2,714 18,984 4,74 2006. 505,821 23,593 4,70% 3,950 27,543 5,45 2007. 595,518 21,410 3,60% 4,686 26,096 4,38 2008. 695,959 27,634 4,00% 5,261 32,895 4,73 2009. 719,854 15,964 2,20% 10,726 26,690 3,71 2010. 797,498 19,908 2,50% 5,713 25,621 3,21 2011. 898,892 22,033 2,45% 10,560 32,593 3,63 2012. 940,957 22,858 2,43% 26,627 49,485 5,26

Napomena: Apsolutni iznosi su dati u milijardama RSD Izvor: Kalkulacija autora na osnovu podataka Ministarstva poljoprivrede, trgovine, šumarstva i vodoprivrede

Tabela prikazuje opterećenje centralnog budžeta sa agrarnim budžetom i to u dve instance. U prvoj instanci je kalkulisano učešće agrarnog budžeta u ukupnom budžetu, da bi ta kalkulacija kasnije bila korigovana pridruživanjem sopstvenih prihoda Ministarstva poljoprivrede, trgovine, šumarstva i vodoprivrede koji potiču od naplate korišćenja zemljišta, fitosanitarnih i veterinarskih usluga i drugo. Bez uključivanja sopstvenih

243

prihoda, udeo agrarnog budžeta je skroman, naročito od 2009. godine. Uključivanjem sopstvenih prihoda, apsolutni iznos agrarnog budžeta se osetno povećava, pa se i relativni značaj javnih finansijskih resursa za podršku agraru znatno uvećava. U poslednjoj analiziranoj godini, to povećanje je više od 100%, pa je relativni udeo agrarnog budžeta više nego udvostručen.

Najveći deo agrarnog budžeta transferiše se posredstvom subvencija, kao najzastupljenijeg interventnog instrumenta u agro-industrijskom sektoru. Subvencije imaju karakter direktnog budžetskog davanja koje umanjuje troškove proizvodnje, snižava cenu koštanja i obezbeđuje konkurentnosti i relativnu cenovnu stabilnost. Njima se, kao selektivnim instrumentom pogađaju tačno definisane proizvodne delatnosti, uz striktnu kriterijume koji determinišu pravo na dobijanje subvencija. Subvencijama se stimulišu delatnosti od ekstra-ordinarnog ekonomskog interesa, kao i delatnosti koje zbog prirode proizvodnog procesa nemaju potencijal da se razvijaju u striktnim tržišnim uslovima. U slučaju poljoprivrede, subvencijama se interveniše na tržištu nabavke repromaterijala (sufinansiranjem dela cene nabavljenih sirovina) ili se sufinansira deo dugovanja po osnovu kamate na kreditne obaveze. Empirijska analiza finansiranja agro-industrijskog sektora pomoću subvencija upućuje na praćenje relativnog nivoa subvencija, stope rasta i indeksa promene u dinamici vremena u odnosu na celokupnu privredu (Tabela br. 9.6).

Tabela br. 9.6. Struktura ukupnih subvencija prema nameni

Godina Subvencije SUP SUPLJ SJPŽS ST OS 2003. 30.723,60 8.308,20 7.309,90 10.092,70 89,5 4.923,30

% 100,00 27,04 23,79 32,85 0,29 16,02 2004. 34.898,20 6.575,00 13.022,00 8.948,70 152,1 6.200,40

% 100,00 18,84 37,31 25,64 0,44 17,77 2005. 29.140,10 4.990,00 8.961,20 8.050,30 343,1 6.795,50

% 100,00 17,12 30,75 27,63 1,18 23,32 2006. 31.752,00 4.106,50 11.180,70 8.893,50 920,9 6.650,40

% 100,00 12,93 35,21 28,01 2,90 20,94 2007. 36.252,60 3.258,00 12.754,30 10.600,00 1.738,30 7.902,00

% 100,00 8,99 35,18 29,24 4,79 21,80 2008. 49.374,90 3.931,80 25.309,90 11.123,00 2.581,90 6.428,30

% 100,00 7,96 51,26 22,53 5,23 13,02 2009. 40.875,10 3.519,80 16.694,30 12.691,10 1.588,20 6.381,80

% 100,00 8,61 40,84 31,05 3,89 15,61 2010. 49.511,30 4.192,00 22.863,90 12.400,00 2.524,90 7.530,60

% 100,00 8,47 46,18 25,04 5,10 15,21 2011. 56.277,70 3.730,00 18.020,10 16.055,30 2.872,30 15.600,00

% 100,00 6,63 32,02 28,53 5,10 27,72 2012. 86.597,90 23.975,80 29.547,10 13.810,00 2.500,90 16.764,00

% 100,00 27,69 34,12 15,95 2,89 19,36 Q32013. 51.163,50 9.888,20 19.458,20 10.065,00 1.121,50 10.630,70

% 100,00 19,33 38,03 19,67 2,19 20,78 Izvor: Kalkulacija autora na osnovu podataka Ministarstva finansija Republike Srbije Napomena: SUP – subvencije u privredi (Fond za razvoj), SUPLJ – subvencije u poljoprivredi, SJPŽS – subvencije JP Železnice Srbije; ST – subvencije u oblasti turizma; OS – ostale subvencije.

Prezentirani podaci prikazuju apsolutni nivo i relativnu strukturu subvencija u Republici Srbiji u period od 2003. do septembra 2013. godine. Na osnovu prezentiranih

244

pokazatelja vidljivo je da se subvencije u poljoprivredi kreću promenljivo: svakoj godini povećanja apsolutnog nivoa subvencija u poljoprivredi prethodi godina njihovog smanjivanja. U relativnom izrazu, situacija je povoljnija. Naime, osim u početnoj godini, sve ostale godine karakteriše dominacija relativnog značaja subvencija u poljoprivredi u strukturi ukupnih subvencija. Naročito velike promene relativnog učešća ovih subvencija su prisutne u 2008. godini, kada je njihov relativni značaj povećan sa 35,18% na 51,26%. Međutim, kasnije je došlo do smanjenja budžetskih prihoda i agrarnog budžeta, pa je relativno učešće javnih davanja poljoprivredi značajnije umanjeno. Egzaktniji prikaz ovih turbulentnih promena je dat u sledećem grafičkom prikazu koji sublimira godišnje stope promene (rasta i pada) apsolutnog nivoa subvencija u poljoprivredi.

Izvor: Kalkulacija autora na osnovu podataka Ministarstva finansija Republike Srbije

Shema br. 9.1. Stopa rasta subvencija u poljoprivredi

Prezentirana tabela prikazuje stopu promene subvencija u poljoprivredi u periodu od

2004. do 2012. godine. Vidljivo je da su subvencije poljoprivredi izrazito oscilatorna budžetska kategorija. Recimo, 2004. godine stopa rasta je iznosila 78,14%, dok su već naredne godine subvencije poljoprivredi zabeležile smanjenje za skoro trećinu u odnosu na prethodnu godinu (31,18%). Još je izraženija promena na prelazu iz 2008. u 2009. godinu: povećanje u odnosu na 2007. godinu od 98,44% je već u 2009. godini registrovano ozbiljno smanjenje subvencija u poljoprivredi za više od 1/3 u odnosu na prethodnu godinu (34,04%). Takav oscilatoran trenda sa manjim ili većim varijacija je karakteristika dinamike subvencija u ukupnom analiziranom periodu. Na osnovu godišnjih stopa promene kalkulisana je prosečna stopa promene subvencija u poljoprivredi za posmatrani period. Ona iznosi 25,54% što znači da je apsolutni nivo subvencija u posmatranom periodu prosečno rastao za nešto malo više od 1/4.

245

Izvor: Kalkulacija autora na osnovu podataka Ministarstva finansija Republike Srbije

Shema br. 9.2: Indeks promene subvencija u poljoprivredi

Prezentirani grafikon prikazuje indeks promene subvencija u poljoprivredi u dva

uzastopna vremenska perioda: 2008. u odnosu na 2004. godinu i 2012. godine u odnosu na 2009. godinu. Vidljivo da su subvencije u poljoprivredi u 2008. godini povećane u odnosu na 2004. godinu za 74,48%. Nivo subvencija u poljoprivredi u 2012. godini je povećan u odnosu na 2009. godinu za svega 16,74%. Jedan od razloga za skromno povećanje subvencija u drugom periodu je svakako globalna kriza koja je prerasla u krizi budžeta i krizu javnog duga.

Osim ovih klasičnih budžetskih davanja, egzistiraju i instrumenti vanbudžetske podrške razvoju agro-industrijskog kompleksa. To su pre svih Fond za razvoj AP Vojvodine i Garancijski fond AP Vojvodine. Fond za razvoj AP Vojvodine je osnovan sa ciljem striktnije podrške prioritetnim delatnostima. Finansijska podršku se odobrava na kvazi tržišnim principima. Većina sredstava se dodeljuju uz elemenat povratnosti i koncesione kamatne stope, uvažavajući razvojnu komponentu i strateški značaj (prioritetnih) ekonomskih sektora koji su neto korisnici ovih sredstava. Kreditna sredstva za razvoj poljoprivrede i prehrambene industrije dodeljuju se pravnim i fizičkim licima za sledeće namene: (1) osavremenjavanje poljoprivredne proizvodnje; (2) zasnivanje i razvoj voćarsko-vinogradarske proizvodnje; (3) razvoj stočarske proizvodnje i ribarstva; (4) razvoj povrtarske proizvodnje kroz nabavku i osavremenjavanje opreme; (5) uvođenje sistema kvaliteta u sve procese rada; (6) povećanje kapaciteta i osavremenjavanje linija za preradu primarnih poljoprivrednih proizvoda i kapaciteta prehrambeno prerađivačke industrije (Brkić, 2009).

Prema internim dokumentima, Fond svojom finansijskom podrškom investicija poljoprivredi AP Vojvodine realizuje sledeće programske ciljeve: (1) povećanje tržišne konkurentnosti poljoprivrednih proizvoda i povećanje korišćenja kapaciteta i zaposlenosti; (2) povećanje izvoza, (3) veći nivo investicionih ulaganja u ruralnim područjima. Izvori finansiranja su alikvotni deo prihoda od privatizacije, prihodi od naplate plasmana, prihodi od emisije HOV, sredstva međunarodnih finansijskih institucija

246

i donatorska sredstva. Pribavljenim sredstvima se finansiraju krediti u oblasti poljoprivrede za sledeće namene: (1) obnova i modernizacija poljoprivredne mehanizacije; (2) izgradnja i opremanje zalivnih sistema; (3) zasnivanje i obnavljanje dugogodišnjih zasada; (4) zasnivanje i obnavljanje osnovnih stada i jata; (5) nabavka opreme za zaštićeni prostor i skladišne kapacitete; (6) povećanje kapaciteta prerade primarnih poljoprivrednih proizvoda; (7) finansiranje obrtnih sredstava u procesu primarne poljoprivredne proizvodnje.

Krediti Fonda se odobravaju u skladu sa konkursnom procedurom, uz jednogodišnji grace period za dugoročne kredite i koncesionu kamatnu stopu za kratkoročne kredite za obrtna sredstva. Korisnici sredstava su sve ekonomske jedinice koje su registrovane za obavljanje poljoprivredne delatnosti i koje ispunjavaju konkursne uslove za dobijanje sredstava. U prethodnom periodu odobren je značajan obim kredita za podršku razvoju agrara, a sredstva su disperzirana za različite namene. Slabost ovog sistema javne podrške se ogleda u nestabilnim izvorima finansiranja i slabom korporativnom upravljanju ovakvim institucijama, karakterističnim za većinu zemalja u razvoju i evropske (post) socijalističke tranzicione ekonomije. Upravo ove inherentne slabosti (slaba naplata kredita, nekvalitetan kreditni portfolio, veliki broj aktiviranih garancija i slično) su indukovali obustavu kreditne podrške poljoprivredi AP Vojvodine sredinom 2013. godine.

Garancijski fond AP Vojvodine je instrument javne intervencije osnovan sa misijom da omogući ekonomskim jedinicama od posebnog razvojnog interesa pristup komercijalnom bankarskom tržištu po nešto povoljnijim uslovima. Fond svojim integritetom obezbeđuju podršku u kontekstu stvaranja povoljnijih uslova kreditiranja od klasičnih bankarskih uslova i to za poljoprivredne proizvođače, zadruge, mala i srednja preduzeća iz različitih sektora koja imaju sedište na teritoriji Pokrajine. Misija fonda se formalizuje kroz izdavanje garancija za pozajmice koje ove interesne grupe povuku u formi kredita od banaka. Fond zaključuje Sporazume o poslovnoj saradnji sa bankama koje pokazuju interes za ovu vrstu partnerstva javnog i privatnog sektora. Naime, da bi banke participirale u programima finansiranja koje garantuje Fond, moraju da svoju politiku kreditiranja (u pogledu kamatne stope, rokova otplate, načina otplate, instrumenata obezbeđenja) harmonizuju sa Programom rada i konkursnim uslovima koje Fond definiše u funkciji odobravanja garancija za obezbeđenje kredita namenjenih finansiranju prioritetnih delatnosti (Garancijski fond AP Vojvodine, 2012, s. 2). Misija Garancijskog fonda APV se formalizuje kroz nekoliko paradigmi koje su vladajuće u koncipiranju njegove poslovne politike, a koje imaju za cilj (Garancijski fond AP Vojvodine, 2012, s. 5):

Prvo - Porast zaposlenosti i životnog standarda; Drugo - Dinamičniji i uravnoteženiji razvoj pokrajine u skladu sa Nacionalnom

strategijom privrednog razvoja Republike Srbije; Treće - Povećanje izvoza i unapređenje konkurentnosti privrednih subjekata; Četvrto - Smanjenje nivoa efektivne kamatne stope na bakarske kredite. Za svaku poslovnu godinu, Fond svojim programom rada definiše oblasti u kojima

želi da podstakne prosperitet. Oblasti koje su apostrofirane Programom rada Garancijskog fonda AP Vojvodine za 2012. godinu su (Garancijski fond AP Vojvodine, 2012, s. 4):

1. Podrška nabavci nove poljoprivredne mehanizacije koja omogućava postepeno obnavljanje zastarele mehanizacije i to kako kod registrovanih porodičnih poljoprivrednih gazdinstava, tako i kod privrednih društava, preduzetnika i zemljoradničkih zadruga, registrovanih kao poljoprivredna gazdinstva.

247

2. Podrška kupovini poljoprivrednog zemljišta u cilju okrupnjavanja poljoprivrednih poseda nosilaca registrovanih porodičnih poljoprivrednih gazdinstava koji imaju ispod 50 hektara.

3. Podršku radno neaktivnim ženama i ženama preduzetnicima koje delatnost obavljaju manje od tri godine u cilju realizacije Programa ravnomernog i održivog privrednog razvoja AP Vojvodine i sprovođenja principa rodne ravnopravnosti, te podsticanja privrednih aktivnosti žena i njihovo zapošljavanje.

4. Podrška privrednim društvima (malim i srednjim), preduzetnicima i zemljoradničkim zadrugama koji posluju najmanje tri godine, radi obezbeđenja nedostajućih finansijskih sredstava za razvojne projekte, sa ciljem podsticanja privredne aktivnosti, i podrške kreiranju novih radnih mesta.

U 2012. godini su prema izveštaju o poslovanju Garancijskog fonda pokrenuta četiri konkursa za odobravanje garancija za sledeće namene: (1) obezbeđenje dugoročnih kredita za nabavku nove poljoprivredne mehanizacije i opreme; (2) obezbeđenje dugoročnih kredita namenjenih kupovini poljoprivrednog zemljišta; (3) podršku ženskom preduzetništvu; (4) obezbeđenje kredita namenjenih finansiranju nabavke nove opreme za mala i srednja privredna društva, preduzetnike i zemljoradničke zadruge. Ovim garancijama se relaksiraju kreditni uslovi banaka za unapređenje tehničke opremljenosti agrara u AP Vojvodini.

Garancije u 2012. godini su izdavane za devizne i dinarske kredite indeksirane valutnom klauzulom, kao i za dinarske kredite bez valutne klauzule sa subvencionisanom kamatnom stopom. Krajem godine proširen je konkurs na kredite za nabavku širokog spektra poljoprivredne opreme i mehanizacije, a prema izveštajima Fonda po konkursu za prvu namensku grupu izdato je ukupno 82 garancije, uz angažovanje garantnog potencijala u vrednosti od oko 3 miliona evra. U okviru konkursa za odobravanje garancija za kupovinu poljoprivrednog zemljišta u funkciji aglomeracije poljoprivrednih poseda odobrene su 24 garancije, uz angažovanje garantnog potencijala u iznosu od oko 25,2 miliona dinara. Turbulentan ekonomski milje opterećen neizvesnošću koja je blokirala sredstva za finalizaciju započetih investicija i planiranje istih u perspektivi je uticala na nezainteresovanost ciljne grupe (mala i srednja privredna društva, preduzetnici i zadruge) za povlačenjem kredita za nabavku nove opreme pa samim tim i garancija ovog tipa. Sublimirane garantne aktivnosti Fonda date su u Tabeli br. 9.7.

Tabela br. 9.7: Angažovanost garantnog potencijala po namenama

Akcija Efekat akcije Angažovan garantni potencijal (RSD) Broj izdatih garancija

Nabavka mineralnih đubriva

20.148 tona NPK 334.053.488,80 42

Nabavka poljoprivredne mehanizacije

912 Jedinica 2.641.650.322,78 812

Podrška ženskom preduzetništvu

718 novih radnih mesta 221.426.577,00 184

Kupovina poljoprivrednog

zemljišta 587 hektara 93.406.561,70 140

Stimulacija izvoza 781.000 EUR 62.500.000,00 12 UKUPNO 3.353.036.950,28 1190

Izvor: Izveštaj o radu Garantnog fonda APV za 2012. godinu, s. 8.

248

Iz tabele je vidljivo da je u dosadašnjem radu Fond angažovao garantni potencijal od oko 3,35 milijardi RSD odobravajući 1190 garancija, sa prosečnom vrednošću garancije od oko 2,82 miliona RSD. Teritorijalna rasprostranjenost garancija po opštinama je data u Tabeli br. 9.8.

Tabela br. 9.8: Ukupna vrednost izdatih garancija u apsolutnom iznosu po opštinama

Opština Vrednost izdatih garancija za period

2004-2012. (RSD) Procentualno učešće (%)

Ada 36.444.008,25 0,66 Alibunar 336.756.625,30 6,10 Apatin 45.032.284,18 0,82 Bač 74.398.568,19 1,35 Bačka Palanka 54.598.479,09 0,99 Bačka Topola 54.648.824,46 0,99 Bački Petrovac 87.887.662,36 1,59 Bela Crkva 11.859.408,58 0,21 Beočin 4.906.874,14 0,09 Bečej 37.927.440,55 0,69 Vrbas 97.576.213,61 1,77 Vršac 237.074.551,16 4,30 Žabalj 156.422.270,46 2,83 Žitište 154.581.945,37 2,80 Zrenjanin 372.610.460,52 6,75 Inđija 116.296.254,06 2,11 Irig 15.896.202,40 0,29 Kanjiža 14.413.179,31 0,26 Kikinda 229.449.511,71 4,16 Kovačica 116.245.162,70 2,11 Kovin 37.083.110,05 0,67 Kula 503.539.521,90 9,12 Mali Iđoš 13.017.216,67 0,24 Nova Crnja 115.358.971,91 2,09 Novi Bečej 197.825.510,06 3,58 Novi Kneževac 86.110.928,78 1,56 Novi Sad 304.489.971,03 5,52 Opovo 31.595.385,58 0,57 Odžaci 34.096.252,28 0,62 Pančevo 278.552.246,92 5,05 Pećinci 2.453.803,24 0,04 Plandište 51.011.231,91 0,92 Ruma 48.199.578,78 0,87 Senta 65.464.718,67 1,19 Sečanj 211.948.184,60 3,84 Sombor 417.627.468,23 7,57 Srbobran 270.944.722,36 4,91 Sremska Mitrovica 94.241.918,00 1,71 Sremski Karlovci 15.002.469,81 0,27 Stara Pazova 24.024.377,10 0,44 Subotica 236.289.210,31 4,28 Temerin 94.332.531,02 1,71

249

Titel 44.935.216,52 0,81 Čoka 15.228.194,95 0,28 Šid 70.644.720,29 1,28

Izvor: Izveštaj o radu Garantnog fonda APV za 2012. godinu, s. 10.

Koncepcija daljeg delovanja fonda data je u programu rada za 2013. godine gde se apostrofiraju vazni ciljevi, kao i prioritetne akcije koje će biti podržane izdavanjem garancija. Među ostalim prioritetima za izdavanje garancija izdvajaju se (1) programi koji obezbeđuju primenu inovacionih tehnologija; (2) programi malih i srednjih privrednih društava i preduzetnika iz oblasti industrije, kao i programi razvoja prerađivačkih kapaciteta poljoprivrednih proizvoda; (3) programi razvoja registrovanih poljoprivrednih gazdinstava u oblasti primarne poljoprivredne proizvodnje (Garancijski fond APV, 2013, s. 2-3). Programom rada definisani su i bliži uslovi za odobravanje garancija: (1) maksimalni iznos pojedinačne garancije do 20 miliona RSD; (2) stepen pokrivenosti kredita garancijama će se kretati u rasponu od 30% do 100%; (3) garantovaće se krediti koji nose nižu efektivnu kamatnu stopu od komercijalne kamatne stope; (4) garancije se odobravaju između ostalog i za kredite odobrene za finansiranje poljoprivredne mehanizacije, kupovinu poljoprivrednog zemljišta i obrtna sredstva zadrugama i nosiocima poljoprivrednih gazdinstava. 9.5. Aktuelni državni model finansijske podrške agrarnoj industriji: normativni aspekti Finansiranje agro-industrijskog sektora trebalo bi da u prvom planu ima podršku za razvoj primarne poljoprivredne proizvodnje, kao i podršku investicijama za izgradnju izvozno orijentisanih kapaciteta prerađivačke (prehrambene) industrije. Ova dva segmenta finansiranja obnove agro-industrijskog sektora ne treba posmatrati separatno, podrškom razvoju primarne poljoprivredne proizvodnje stvaraju se preduslovi za razvoj izvozno-orijentisanih prerađivačkih kapaciteta kroz jeftinije proizvodne inpute. Za izgradnju efikasnog modela državnog modela finansijske podrške, neophodno je prethodno uspostaviti set prioritetnih mera koje se naslanjaju na odgovarajući pravnu legislativu. U tom smislu, Zakon o podsticajima u poljoprivredi i ruralnom razvoju predstavlja institucionalni okvir i polaznu osnovu za koncipiranje politike razvoja agro-industrijskog sektora. Ovim normativnim aktom se uređuje materija iz oblasti finansijskih i tehničkih podsticaja poljoprivredi, kao i bliži uslovi za sticanje prava na podsticaje, kontrola namene upotrebe finansijskih podsticaja, sankcije u slučaju devijantnog ponašanja i slično.

U skladu sa pozitivnim zakonskim rešenjima, za potrebe podrške razvoju agrarnog sektora definisana su tri standardna podsticajna mehanizma (Zakon o podsticajima u poljoprivredi i ruralnom razvoju, Član 3):

1. Direktna plaćanja; 2. Podsticaji merama ruralnog razvoja; 3. Posebni podsticaji. Izuzetno važno za efikasnost ovih podsticaja je definisanje obima upotrebljivih

sredstava, načina korišćenja, posebnih uslova pod kojima je moguće ostvariti prava na podsticaje i kontrola efekata podsticaja u kontekstu unapređenja produktivnosti rada agro-industrijskog sektora. Obim raspoloživih sredstava za podsticaje nije egzaktno determinisan za budući vremenski period, već je namera da se kroz zakonske norme dfinišu okvirni kriterijumi kao svojevrsni fleksibilni mehanizam finansijske podrške. U

250

tom smislu, Vlada Republike Srbije će svake godine, kroz odgovarajuće uredbe koje korespondiraju sa odredbama Zakona o podsticajima u poljoprivredi i ruralnom razvoju i Zakona o budžetu za pojedine godine, definisati obim sredstava i njihovu strukturu raspodele. Pri tome, zakonski je uspostavljen set kriterijuma koji bliže određuju ovu materiju (Zakon o podsticajima u poljoprivredi i ruralnom razvoju, Član 3):

Prvo - Minimalni obim finansijskih podsticaja ne može biti manji od 5% godišnjeg budžeta za godinu u kojoj se planiraju podsticaji;

Drugo - Maksimalni iznosi po vrsti podsticaja utvrđuju se u odnosi na ukupan raspoloživi obim dodeljenih podsticajnih sredstava, broju potencijalnih korisnika i jedinici mere u odnosu na vrstu podsticaja;

Pravo na podsticaje imaju poljoprivredna gazdinstva (komercijalna i nekomercijalna) koja su upisana u Registar poljoprivrednih gazdinstava, uz podnošenje odgovarajuće konkursne dokumentacije o čijoj se adekvatnosti odlučuje u posebnom postupku. Na osnovu procene validnosti konkursne dokumentacije, posebnom odlukom organa uprave se prihvata ili odbacuje zahtev za dodelu podsticaja u agro sektoru. Ukoliko je odluka pozitivna sredstva se doznačavaju na depozitni račun korisnika podsticaja, a korisnik podsticaja preuzima sledeće obaveze (Zakon o podsticajima u poljoprivredi i ruralnom razvoju, Član 10):

1. Korisnik je dužan je da namenski koristi sredstva podsticaja; 2. Korisnik podsticaja je dužan da se pridržava propisa kojima se uređuju standardi

kvaliteta životne sredine, zaštita javnog zdravlja, zaštita zdravlja životinja i biljaka, zaštita dobrobiti životinja i zaštita poljoprivrednog zemljišta;

3. Korisnik podsticaja dužan je da vrati iznos sredstava koji je primio na osnovu netačno prikazanih podataka ili koji je nenamenski koristio, uvećan za iznos zatezne kamate, najkasnije u roku od 30 dana od dana pravosnažnosti rešenja direktora Uprave kojim se utvrđuje obaveza korisnika podsticaja da izvrši povraćaj novčanih sredstava;

Ova poslednja obaveza izaziva najznačajnije posledice. Ako korisnik podsticaja nenamernim činjenjem, odnosno propuštanjem ne postupi u skladu sa odredbom o vraćanju sredstava podsticaja u toku kalendarske godine, direktor Uprave donosi rešenje o smanjenju iznosa ukupnih podsticaja dodeljenih u kalendarskoj godini u procentu koji je srazmeran stepenu odgovornosti (Zakon o podsticajima u poljoprivredi i ruralnom razvoju, Član 10). Takođe, sankcija je veoma egzaktna sa stanovišta nenamenske upotrebe finansijskih podsticaja za razvoj agrara: pristupa se smanjenju dodeljenih finansijskih sredstava (ne manje od 20% od dodeljenih podsticaja), odnosno ograničavanju pristupa pojedinim ili svim podsticajnim sredstvima u tekućoj ili narednim godinama. Ovim Zakonom je definisan opseg nadležnosti AP Vojvodine i lokalnih samouprava koje se tiču prava na pojedine vrste podsticaja, nadležnosti pojedinih organa u postupku dodeljivanja podsticaja i finansijskih sredstava u budžetu pokrajine i lokalnih organa vlasti koja mogu da budu utrošena na agrarne podsticaje.

Neposredno nakon donošenja Zakona doneta je Uredba o raspodeli podsticaja u poljoprivredi i ruralnom razvoju u 2013 godini, kojom se propisuje za budžetsku 2013. godinu obim sredstava, vrste i maksimalni iznosi po vrsti podsticaja u poljoprivredi i ruralnom razvoju. U skladu sa promenama koje se dešavaju u okruženju i međunarodnim odnosima, ekonomiji i trgovini, podsticaji u poljoprivredi i ruralnom razvoju u 2013. godini pažljivo su koncipirani, tako da na optimalan način podržavaju nedovoljno razvijene oblasti poljoprivredne proizvodnje, direktnim i indirektnim stimulisanjem konkurentnosti proizvodnje. Ovako koncipirani podsticaji u poljoprivredi i ruralnom razvoju deo su agrarne politike u narednom periodu koji karakteriše predvidivost,

251

stabilnost i konzistentnost. Uredbom su obuhvaćeni sledeći podsticaji u poljoprivredi i ruralnom razvoju, koji će se realizovati tokom 2013. godine:

Prvo - Subvencije javnim nefinansijskim preduzećima i organizacija utvrđena su u iznosu od 726.000.000 dinara, od čega se Uredbom raspodeljuju sredstva u iznosu od 689.700.000 dinara. Za izmirenje obaveza iz prethodnih godina koje dospevaju u 2013. godini, po osnovu savetodavnih poslova u poljoprivredi i podrške nekomercijalnim gazdinstvima raspodeljuje se 319.700.000 dinara

Drugo - Fondu za podsticanje razvoja poljoprivredne proizvodnje u Republici, - Subvencije javnim nefinansijskim preduzećima i organizacija - dodeljena su sredstva u iznosu 830.000.000 dinara, koja se raspodeljuju u skladu sa Uredbom. Za izmirenje obaveza po osnovu kreditne podrške raspodeljuje se 330.000.000 dinara.

Treće - Uprava za agrarna plaćanja, - Subvencije javnim nefinansijskim preduzećima i organizacijama - utvrđena su sredstva u iznosu od 34.091.735.000 dinara, od čega se Uredbom raspodeljuju sredstva u iznosu od 33.866.690.000 dinara.

Subvencije iz ove Uredbe se raspoređuju na sledeće vrste podsticaja: (1) direktna plaćanja (podsticaji kroz premije, podsticaji za proizvodnju, regrese i kreditnu podršku); (3) podsticaji za mere ruralnog razvoja (predviđena je podrška programima koje se odnose na: investicije u poljoprivredi za unapređenje konkurentnosti i dostizanje standarda kvaliteta, održivi ruralni razvoj i unapređenje ruralne ekonomije); (3) posebni podsticaji (obezbeđuju institucionalni okvir i mehanizme za realizaciju pojedinih mera, kao i za praćenje i analizu efekata realizacije mera podsticaja. Posebni podsticaji obuhvataju: podsticaje za podršku savetodavnim i stručnim poslovima u poljoprivredi, podsticaje za sprovođenje odgajivačkih programa, radi ostvarivanja odgajivačkih ciljeva u stočarstvu, podsticaje za sprovođenje naučno istraživačkih, razvojnih i inovativnih projekata u poljoprivredi i podsticaje za proizvodnju sadnog materijala i sertifikaciju i klonsku selekciju).

Pored ovih podsticaja na republičkom i pokrajinskom nivou, postoje i određena sredstva na nivou lokalnih samouprava, koja zavise kako od budžeta, tako i od sredstava ostvarenih od davanja u zakup poljoprivrednog zemljišta. Prema Zakonu o poljoprivrednom zemljištu, sredstva ostvarena od davanja u zakup poljoprivrednog zemljišta, odnosno poljoprivrednog objekta u državnoj svojini, u visini od 60%, prihod su budžeta Republike Srbije, a u visini od 40% prihod su budžeta jedinice lokalne samouprave na čijoj teritoriji se nalazi poljoprivredno zemljište u državnoj svojini. Ta sredstva treba da se koriste za realizaciju godišnjeg programa zaštite, uređenja i korišćenja poljoprivrednog zemljišta, koji donosi nadležni organ jedinice lokalne samouprave. 9.6. Komercijalne banke kao provajder finansijske podrške agrarnoj industriji Razmatranje uloge i motiva koji banke u Republici Srbiji imaju za finansiranje agrarne industrije počiva na analizi nekoliko ključnih područja: (1) tranzicionih reformi bankarskog sektora Republike Srbije; (2) indikatora razvoja bankarskog sektora u posttranzicionom periodu (od 2005. godine); (3) vlasničke strukture, koncentracije i konkurencije kao preduslovu za efikasan proces intermedijacije; (4) ponude kredita sektoru agrarnog biznisa; (5) sektorske strukturi kredita u kontekstu determinisanja obima kreditne podrške agrarnoj industriji; (6) stanja (ne)naplativosti kredita odobrenih agro-industrijskom kompleksu.

U predtranzicionom periodu, banke nisu funkcionisale kao nezavisne i profitno orjentisane depozitno-kreditne institucije, već su najčešće predstavljale "protočni bojler"

252

putem koga su vlade u velikoj meri koristile banke u kvazifiskalne svrhe. Banke su najčešće predstavljale servis Ministarstva finansija i političkih struktura, u funkciji realizacije kratkoročnih, često oportunih, političkih ciljeva i interesa (Ostojić, 2003, s. 104). Skeniranjem stanja srpskog bankarstva dobijeni su dramatični podaci: adekvatnost kapitala je bila na nivou od svega 0,6%, 70% aktive bankarskog sektora je bilo nenaplativo, 30 kreditnih institucija koje drže oko 80% aktive je bilo insolventno i potkapitalizovano (Barisitz, S., 2008, pp. 118). Iako je Narodna Banka Jugoslavije inicijalno procenila da se ekonomski opravdana sanacija velikih društvenih banaka (NBJ, 2001, s. 4), naknadne analize Agencije su ukazale da su ... gubici znatno veći od prvobitno procenjenih, a da realni izgledi za ostvarivanje pozitivnog toka gotovine u naredne 3 godine ne postoje .... Na bazi ovog zaključka, likvidirane su Beogradska banka, Beobanka, Jugobanka i Invest banka, čime je praktično neutralisano 57% bilansne sume bankarskog sektora. Sektorski efekat ove operacije je bio dramatičan: racio aktive banaka prema BDP-u je sa 126,7%, za samo jednu godinu smanjen na 36,4%.

Iako se prvi inostrani investitori pojavljuju još 2001. godine, najozbiljniji talas internacionalizacije bankarskog sektora se dogodio 2005. godine. Masivan ulazak inostranih strateških investitora i preuzimanje već privatizovanih banaka (na primer, Delta banke, druge po veličini privatizovane banke), uz interna spajanja i pripajanja redukovao je broj tržišnih učesnika (sa 54 na 40 banaka). Privatizacijom indirektno nacionalizovanih banaka, "vidljiva ruka države" iščezava iz bankarskog sektora. Vlasnička transformacija je izvršena tenderskom prodajom državnog kapitala strateškim partnerima. Udeo državnih banaka je za samo par godina redukovan na 23%, a udeo stranih banaka u ukupnoj aktivi povećan na 66%. Nakon inicijalnih tranzicionih reformi, uz postupak institucionalne obnove, bankarski sektor u Republici Srbiji je dobio "konture" uređenog sistema. Uspostavljanjem tržišnog modela bankarstva stvoreni su uslovi za finansijsku disciplinu (tvrdo budžetsko ograničenje) i dominaciju ekonomskih kriterijuma prilikom realokacije finansijskih resursa (Vunjak, Davidović & Stefanović, 2012, s. 1281). Sa povratkom poverenja u banke i ekspanzijom intermedijarne funkcije, banke u Republici Srbiji u posttranzicionom periodu (do prelivanja efekata prvog talasa globalne finansijske i privredne krize) beleže ekspanziju ključnih bilansnih kategorija (Tabela br. 9.9).

Tabela br. 9.9: Stope rasta bilansnih kategorija bankarskog sektora Republike Srbije (2006-2012. u %)

Pozicija 2006. 2007. 2008. 2009. 2010. 2011. 2012. Prosek Aktiva 39.4 31.7 14.2 21.9 17.3 5.9 0.4 18.7 Kapital 67.3 48.9 23.7 6.3 13.0 9.7 3.8 24.7 Krediti 18.1 39.9 39.3 13.5 26.6 17.7 1.1 22.3 Depoziti 39.6 46.9 8.8 23.6 14.4 9.2 1.6 20.6

Izvor: Kalkulacija autora na osnovu izveštaja NBS.

Vidimo da je u posttranzicionom periodu bankarski sektor Srbije zabeležio ekspanziju svih bilansnih kategorija. Povećan je obim finansijske intermedijacije privlačenjem jednog dela štednje i prekograničnim kreditiranjem. Ojačana je kapitalna baza, tako da je uspostavljen racio adekvatnosti kapitala iznad 20%. Inicijalne godine u posttranzicionoj fazi razvoja karakteriše i dinamiziranje kreditnog portfolia, kao privlačenje depozitnog potencijala. Nakon 2009. godine, prelivanje prvog talasa globalne

253

finansijske i privredne krize je uticala na saturaciju razvojnih parametara banaka u Republici Srbiji. Takva situacija je otežala mnogim sektorima pristup bankarskim kreditima, zbog rigoroznih kreditnih standarda. Ovakav trend svakako nije pogodovao ni kreditnom finansiranje agrarne industrije, budući da poljoprivredna gazdinstva i kompanije iz oblasti prehrambene industrije nemaju snažnu finansijsku bazu niti kapital iz kojeg bi uredno servisirali preuzete obaveze. Posledično, ove ekonomske jedinice su u pravilu kategorizovane u rizičnije kategorije, pa je povlačenje kreditnih linija za osnovna i obrtna sredstva podrazumevalo i plaćanje srazmerno veće kamatne stope. Uz ove teškoće, formirana vlasnička struktura sa dominantnim inostranim kapitalom, visok nivo valutne supstitucije (evro depozita, deviznih kredita i kredita indeksiranih deviznom klauzulom), kao i suboptimalna konkurencija nisu išli u prilog potrebama za finansiranjem razvoja agrarne industrije.

Tabela br. 9.10. Vlasnička struktura, konkurencija i koncentracija

2005. 2006. 2007. 2008. 2009. 2010. 2011. 2012. Vlasnička struktura prema aktivi

Udeo državnih banaka

23,9 14,9 15,7 16,0 18,2 20,3 19,7 19,0

Udeo stranih banaka

66,0 78,7 75,5 75,0 74,0 73,0 73,0 69,0

Udeo domaćih privatnih banaka

10,1 6,4 8,8 9,0 7,8 6,7 7,3 12,0

Koncentracija i konkurencija HHi 651 614 569 627 636 629 660 678 CR5 50,3 47,2 45,9 46,2 46,0 45,0 47,0 48,0 Izvor: EBRD Transition Report za ove godine, NBS, Izveštaj o kontroli poslovanja banaka (više

godina)

Vlasnička struktura ukazuje na snažan talas internacionalizacije bankarskog sektora. U okviru takvog trenda, domicilnim bankarskim tržištem vladaju inostrane, preciznije banke tzv centralnih država EU koje su aktivne u regionu Jugo-Istočne Evrope. Uglavnom su to de jure afilijacije centrala ovih banaka iz inostranstva, što implicira da su one uplivisale na tržište u potrazi za dodatnim profitom, bez pretenzije za dugoročnim strateškim finansiranjem prioritetnih ekonomskih sektora. Koncentracija i konkurencija su prema standardnim indikatorima (CR5 – racio koncentracije aktive pet najvećih banaka i HHi - Herfindahl-Hirshman-ov indeks) u granicama tolerancije, ali je paradoksalno da je prisutno tridesetak tržišnih učesnika koji imaju zavidne profitne performanse. Drugim rečima, fiktivna tržišna konkurencija nije izvršila silazni pritisak na kamatne stope, što implicira da je prisutno koluzivno (dogovorno) ponašanje banaka. Ovakav tržišni milje ne ide u prilog finansiranju agrarnog biznisa, budući da je to sektor koji nema visoku akumulativnu sposobnost, a ima izražene potrebe za kontinuitetom finansiranja. U uslovima kada konkurencija de facto nije optimalna, visoke kamatne stope samo još više dužnički opterećuju ovaj sektor i sputavaju njegov razvoj. Takođe, u uslovima suboptimalne konkurencije banke kapitališu na tržišnoj moći i rigidnoj tržišnoj strukturi, bez intencije da targetiraju neke od prioritetnih sektora i da ponude povoljne (dugoročno stimulativne) uslove finansiranja. Jednostavno ovakav kreditni sistem ne odgovara modelu razvoja agrarne industrije koji bi trebalo da se nazira na četiri subsistema: (1) (pod)sistemu

254

za finansiranje tekućeg biznisa na način koji povećava produktivnost i ekonomsku efikasnost; (2) (pod)sistemu za prevazilaženje nepredviđenih problema u toku gotovine; (3) (pod)sistemu kredita za finansiranje investicija (nove opreme); (4) )(pod)sistemu kredita za efikasan i pravovremeni transfer prava vlasnika agrokompanija (Adžić et. al., 2012, pp. 1712).

Sa najavljenim i usvojenim strategijama za razvoj agrarne industrije, neke banke su ipak učinile iskorak koncipiraju programe kreditne podrške sektoru agrarnog biznisa. Neke od vodećih banaka odobravaju kredita za osnovna, obrtna sredstva, kredite za kupovinu polise osiguranja u poljoprivredi, ali i učestvuju u transmisiji finansijskih sredstava međunarodnih finansijskih institucija i odobravaju kredite obezbeđene garancijom Garancijskog fonda AP Vojvodine. Uslovi odobravanja ovih kredita dati su u Tabelama br. 9.11. i 9.12.

Tabela br. 9.11. Primer kredita za obrtna sredstava

Iznos kredita: 1.000 do 100.000 EUR, indeksirano u dinarima ili evrima

Grejs period: Do 12 meseci

Rok otplate: 6 do 24 meseca

Način otplate: U mesečnim, tromesečnim ili šestomesečnim ratama

Kamatna stopa: - 22% do 28% godišnje za dinarske kredite - 14% do 19% godišnje za kredite indeksirane u evrima

Instrumenti obezbeđenja: Menice klijenta, sadužništvo, hipoteka ili zaloga

Efektivna kamatna stopa: - 25,72% do 29,17% za dinarske kredite - 16,01% do 19,23% za kredite indeksirane u evrima

Izvor: Internet prezentacije banaka

Iz pregleda je vidljivo da su krediti za obrtna sredstva nepovoljni. Prva nepovoljnost se odnosi na visinu kamatne stope koja se kreće čak i do 30% za dinarske kredite odnosno nešto manje od 20% za kredite indeksirane u evrima. Kada je reč o dinarskim kreditima, ukoliko se uzme i očekivana stopa inflacije, kao i cena pozajmljenih sredstava banaka (pasivna kamatna stopa), banke ipak imaju visoku kamatnu maržu na ove kredite. Dodatno nepovoljni su devizni krediti po osnovu kojih banka ne trpi devizni rizik (rizik je transferisan na dužnika), a kamatna stopa je izuzetno visoka. Takođe, period počeka, način otplate i instrumenti obezbeđenja ukazuju da je reč o ortodoksnom tržišnom modelu kreditiranja koji ne inkorporira razvojnu komponentu ovog sektora niti uvažava potrebu za koncesionim finansiranjem.

Tabela br. 9.11: Primer kredita za osnovna sredstva

Iznos kredita 5.000 do 500.000 EUR, indeksirano u evrima

Grejs period Do 24 meseca

Rok otplate 12 do 120 meseci

Način otplate U mesečnim, tromesečnim ili šestomesečnim ratama

Kamatna stopa - 22% do 28% godišnje za dinarske kredite, na rok otplate do 2 godine - od 11% + 3M Euribor do 20% + 3M Euribor za kredite indeksirane u EUR, na rok

255

otplate do 10 godina

Instrumenti obezbeđenja

Menice klijenta, sadužništvo, hipoteka ili zaloga

Efektivna kamatna stopa

- 25.72% do 26.46% za kredite u dinarima - 13.15% do 13.45% za kredite indeksirane u evrima

Izvor: Internet prezentacije banaka

Ništa manje nisu nepovoljni ni krediti za nabavku osnovnih sredstava. Imaju izuzetno visoke dinarske kamatne stope, odnosno varijabilne (promenljive) kamatne stope na dugoročnije kredite indeksirane u evrima. To implicira da banke koriste svoj monopolski položaj raspolaganja sa kapitalom, da naplaćuju visoke godišnje kamatne stope, transferišući i kamatni i valutni rizik na dužnika. Osim ovih klasičnih kredita, nekoliko banaka je sklopilo sporazume o poslovnoj saradnji sa Garancijskim fondom AP Vojvodine, te su koncipirani i programi kreditne podrške koji uvažavaju strateške prioritete Fonda. Na bazi ovog partnerstva te banke su istakle ponudu za kreditiranje osnovnih i obrtnih sredstava u poljoprivredi, uz obavezno odobravanje platežne garancije Fonda. Uslovi odobravanja ovih kredita su dati u Tabeli br. 9.12.

Tabela br. 9.12. Kreditna podrška obezbeđena garancijama Garancijskog fonda AP Vojvodine

Nabavka poljoprivredne mehanizacije i opreme Kupovina poljoprivrednog zemljišta Namena finansiranja: Kupovina poljoprivredne

mehanizacije i opreme. Namena finansiranja: Kupovina poljoprivrednog

zemljišta.

Iznos kredita:

Od 5.000 EUR do 100.000 EUR, u dinarskoj protivvrednosti po zvaničnom srednjem kursu NBS na dan puštanja kredita u korišćenje.

Iznos kredita:

Od 5.000 EUR do 100.000 EUR, u dinarskoj protivvrednosti po zvaničnom srednjem kursu NBS na dan puštanja kredita u korišćenje.

Kamatna stopa: 7.5%, fiksno, godišnje, metod obračuna – konformni.

Kamatna stopa:

Fiksna: 7.95%, godišnje, metod obračuna – konformni; Promenljiva: 6.75%+6mEURIBOR, godišnje, metod obračuna – konformni;

Rok otplate: Do 7 godina. Rok otplate: Do 96 meseci od puštanja kredita u opticaj.

Način otplate: Jednaki šestomesečni anuiteti. Način otplate:

Jednaki šestomesečni anuiteti.

Naknada za obradu zahteva:

1%, jednokratno. Naknada za obradu zahteva:

1%, jednokratno.

Obezbeđenje kredita: Lične menice podnosioca zahteva; Neopoziva, bezuslovna Garancija Garancijskog

Obezbeđenje kredita: Lične menice dužnika, Hipoteka I. reda, Neopoziva, bezuslovna garancija Fonda plativa

256

Fonda AP Vojvodine plativa na prvi poziv na iznos jednak iznosu odobrenog kredita, uvećanog za iznos ugovorne kamate i eventualne zatezne kamate.

na prvi poziv na iznos od 80% ukupnog potraživanja.

Izvor: Internet prezentacije banaka

U okviru kreditne podrške za kupovinu poljoprivrednog zemljišta uključen je i grejs period do 12 meseci u koji je uključen i period raspoloživosti u trajanju od 6 meseci od datuma potpisivanja ugovora o kreditu. Takođe, način korišćenja podrazumeva prenos dinarske protivvrednosti odobrenog iznosa kredita na račun prodavca poljoprivrednog zemljišta po srednjem kursu NBS na dan puštanja kredita u tečaj, uz overen kupoprodajni ugovor kao dokumentacionu osnovu. U pogledu obezbeđenja, hipoteka se uspostavlja istovremeno kao zajedničko obezbeđenje: u korist banke na 20% potraživanja (glavnica duga uvećana za redovnu kamatu i eventualnu zateznu kamatu) i u korist Fonda na 80% od ukupnog potraživanja (glavnica duga uvećana za redovnu kamatu i eventualnu zateznu kamatu i za nadoknadu za izdavanje garancije)1. Ocena opštih uslova kreditiranja (za obe namene) uz garanciju Fonda je povoljna, ako se uzme u obzir značajno smanjenje kamatne stope za kredite obezbeđene ovom garancijom.

Bez obzira na koncesione mehanizme finansiranja, sektor poljoprivrede i prerađivačke industrije zbog promenljive kreditne sposobnosti često nije u mogućnosti da uredno servisira svoje kreditne obaveze. To implicira da kvalitativne karakteristike kreditnih aranžmana nisu adaptabilne u odnosu na potrebe i zahteve ovog sektora. Analizirali kvaliteta kredita odobrenih poljoprivredi i prerađivačkoj industriji, u odnosu na kvalitet kredita odobrenih ostalim sektorima je moguća na osnovu strukture neperformansnih (problematičnih) kredita za sektor privrednih društava.

Tabela br. 9.13. NPL (bruto) za sektor privrednih društava (% od ukupnih sektorskih kredita)

Sektor 2009. 2010. 2011. 2012. (Q1)2013. (Q2)2013.

PŠR 7,3 10,3 7,6 4,9 4,8 4,3 RPI 41,8 37,2 34,4 30,0 33,7 33,4 SEE 0,0 0,0 0,1 0,2 0,1 0,1 GRĐ 7,8 9,6 12,3 22,3 21,5 21,1 TRG 30,4 29,2 28,2 23,9 24,3 26,2 SSKL 5,1 5,5 4,6 4,3 4,3 4,6 PNK 7,1 7,9 12,8 14,3 11,3 10,3 Ostalo 0,5 0,3 0 0,1 0 0

Napomena: PŠR - Poljoprivreda, šumarstvo, ribarstvo; RPI - Rudarstvo, prerađivačka industrija; SEE – Snabdevanje električnom energijom; GRĐ – Građevinarstvo, TRG – Trgovina; SSKL – Saobraćaj i skladištenje; PNK – Poslovanje sa nekretninama Izvor: NBS, Izveštaji o kontroli poslovanja banaka za 2010., 2012. i II tromesečje 2013. godine.

1 Ovi uslovi kreditiranja na podlozi garancije Fonda su koncipirani na osnovu kreditnih uslova Banca Intesa Beograd.

257

Tabela br. 9.13. prikazuje sektorsku distribuciju neperformansnih kredita u okviru privrednih društava. Analiza prezentiranih podataka ukazuje da je sektor poljoprivrede pogoršao svoj kreditni rejting u periodu 2009-2010. U tom razdoblju su neperformansni krediti ovog sektora povećani za čak 50%. Nakon dramatične ekspanzije NPL u sektoru poljoprivrede, udeo problematičnih kredita u ukupnim kreditima agrarnom sektoru je redukovan na tolerantnih 4,3% u drugom kvartalu 2013. godine.

Osim kao neposredni kreditori sa ili bez javnih garancija, banke učestvuju u finansiranja agrarnog biznisa kao mehanizam transmisije finansijskog potencijala međunarodnih finansijskih institucija (pre svih EBRD). Mehanizam finansiranja podrazumeva odobravanje kreditne linije za finansiranje osnovnih i obrtnih sredstava kompanija iz sektora agrarnog biznisa. Uglavnom se odobravaju kratkoročni i srednjoročni krediti, indeksirani u evrima na bazi zaloge pokretne imovine (opreme ili robe – robnih zapisa). Na ovaj način kompanijama iz ovog sektora na raspolaganju je fleksibilniji pristup, budući da će instrument obezbeđenja – skladišnica – služi kao dokumentarna podloga za dodatne kreditiranje agro kompanija. Ovakvim i sličnim podsticajnim merama relaksiraju se uslovi kreditiranja agrarne industrije, budući da se javni i međunarodni partneri uključuju ne samo kao participanti u riziku nego i kao participanti u finansiranju (sufinansijeri). Ipak, za kreiranje preduslova za efikasno funkcionisanje kreditnog tržišta je neophodna intencija banaka koje žele da participiraju na takvom tržištu da značajno unaprede svoje usluge i implementiraju nove tehnike kreditiranja (Adžić et al., 2012, pp. 1712). Ova unapređenja (prilagođavanja) se pre svega odnose na: (1) kontinuiranu edukaciju potencijalnih korisnika kredita u kontekstu izrade biznis planova; (2) determinisanje uslova za efektivnu evaluaciju njihovog kredibiliteta (Adžić et al., 2012, pp. 1712). 9.7. Optimalan model finansiranja agrarne industrije 9.7.1. Polazna koncepcija

Model finansiranja agrarne industrije nije optimalan iz nekoliko razloga. Prvo, primarna poljoprivredna proizvodnja se subvencioniše uz neadekvatne kriterijume, što otežava kontrolu i redukuje efikasnost državnih subvencija u funkciji rasta proizvodnje. Drugo, državni mehanizmi podrške nisu komplementarni nego se međusobno prepliću jer nisu uspostavljeni na istim kriterijuma za definisanje namene sredstava (neki se baziraju na sektorskom principu, neki na principu veličine kompanija, neki su usmereni na preduzetnike, neki inkorporiraju antikrizne mere i slično). Treće, državni podsticajni paketi nisu koncipirani na način da imaju kontinuiran i transparentan izvor finansiranja, već se po "ad hoc" principu iz godine u godinu definišu izvori prihoda. To dodatno doprinosi nestabilnosti u agro-industrijskom sektoru. Četvrto, državna intervencija finansijskim podsticajima često nije dovoljno transparentna pa kompanije i poljoprivredna gazdinstva ne doživljavaju javni sektor kao partnera. Naprotiv, intervencije države u sektoru agrara ekonomske jedinice iz ove delatnosti posmatraju kao konstantni korektivni mehanizam, percipirajući da je agrobiznis "posao bez rizika". Peto, dosadašnji modeli finansiranja su opterećeni arbitrarnim dodeljivanjem sredstava, uticajem određenih interesnih grupa na pravac i intenzitet finansijske podrške, što se efektuiralo kroz slabe efekte na prestruktuiranje agrarne industrije i jačanje njene konkurentnosti i izvoznog potencijala. Šesto, monopolski odnosi na relaciji primarni proizvođač – prerađivač i prerađivač – trgovac na veliko u velikoj meri opterećuju finansijski potencijal kompanija

258

iz oblasti agrarnog biznisa, pa se mehanizmima podrške samo vrši preraspodela resursa u korist "jačih".

Sve ove anomalije govore u prilog tezi da je rešenje u uspostavljanju centralizovanog modela finansijske podrške agrarnom i prerađivačkom sektoru osnovanjem posebne finansijsko-razvojne institucije za podršku prioritetnih delatnosti (akronim: FRI). Istina, u dosadašnjem periodu su takve institucije bile uspostavljane, ali je njihov mandat omogućio da se prilikom implementacije politike pojave tipične "dečije bolesti" tranzicionih ekonomija. Međutim, primeri u mnogim zemljama ukazuju da bez koncentrisanog modela finansiranja prioritetnih sektora nije moguće razviti ekonomiju na liniji strateških pravaca progresa. Zagovornici tržišnijeg modela finansiranja prioritetnih delatnosti bi ovakvom predlogu istakli prigovor u kontekstu manjka tržišta i viška državne intervencije, dajući prednost subvencijama posredstvom komercijalnih banaka. Ne osporavajući prednost ovakvog modela, u tranzicionom periodu bi ipak trebalo konstituisati FRI sa striktnim mandatom, ograničenim periodom delovanja, čvrstim konceptom korporativnog upravljanja i adekvatnim mehanizmima koordinacije, kontrole rizika i procene efekata plasiranih sredstava. Kako bi se izbegla zamka "dečijih bolesti" potrebno je uspostaviti mešovito vlasništvo, sa balansiranim modelom upravljačke moći između javnog i privatnog sektora. Moguće je uspostaviti tripartitno upravljačko telo čije članove bi delegirali - država, komercijalne privatne banke i neka međunarodna finansijska institucija (EBRD, neka od afilijacija Svetske banke i sl.). Ovakva finansijska institucija bi trebalo da preuzme sve ingerencije u oblasti podrške strateških razvojnih prioriteta zemlje, na bazi međusektorske analize komparativnih prednosti. Finansirala bi se iz državnih davanja (subvencija ili dela prihoda od nekih javnih prihoda, na primer. uvoznog dela poreza na dodatu vrednost), kao i uplata privatnih banaka i međunarodnih finansijskih institucija. Organizacioni i upravljački aspekti, metodologija procene rizika, ocene boniteta korisnika sredstava, instrumenti obezbeđenja, kontrola namene trošenja sredstava i slično trebalo bi da se uspostave prema praksi privatnih banaka. U nastavku fokus će upravo biti na institucionalnim, operativnim i finansijskim aspektima osnivanja i funkcionisanja jedne takve FRI u Republici Srbiji. Pri tome, konceptualne postavke će biti bazirane na iskustvima razvijenih zemalja, budući da je u tranzicionim zemljama do sada taj model bio upražnjavan samo koncepcijski (formalno), a suštinski se zasnivao na modelu funkcionisanja finansijske institucije kao neefikasnog javnog preduzeća. Upravo iz tih razloga je važno i svrsishodno predstaviti kvazi-tržišni koncept funkcionisanja FRI sa stanovišta implementacije savremenih finansijskih standarda kreditiranja, garancija, transfera međunarodnih finansijskih sredstava, tehničke pomoći i finansijskog konstaltinga.

259

9.7.2.Uloga i značaj FRI FRI predstavlja institucionalni akt državne intervencije u finansijskom sektoru, kako bi se putem državno-privatne finansijske institucije usmerila finansijska sredstva pod koncesionim uslovima u sektorske prioritete i time korigovale imperfektnosti finansijskog tržišta, sa dalekosežnim pozitivnim razvojnim konsekvencama. Potreba za egzistencijom jedne ovakve razvojne finansijske institucije naročito je izražena u zemljama u razvoju i tranziciji (zemljama Jugo-Istočne Evrope), budući da je privatizacijom uspostavljena tržišna ortodoksija u finansijskom sistemu i sistematski zapostavljeno (finansijska) podrška strateškim prioritetima razvoja.

Uspostavljanje FRI pod ingerencijom javno-privatno-međunarodnog finansijskog partnerstva najčešće se pravda sa dva ekonomska razloga: (1) postojanje anomalija na finansijskom tržištu koje, usled problema nesavršenih informacija, dovode do manjka resursa za finansiranje određenih ekonomskih aktivnosti; (2) postojanje prioritetnih ekonomskih sektora (koji su podfinansirani) čijim bi se finansiranjem dinamizirao ekonomski rast kao jedan od prioriteta ekonomske politike. Efikasno razvojno finansiranje pomoću FRI podrazumeva uspostavljanje finansijske institucije sa eksplicitnim zakonskim mandatom (što nije kompleksan problem), ali i operacionalizaciju tog mandata na što efikasniji način. Ova druga dimenzija (operacionalizacija) je u najmanju kritična pa je polazna osnova za efikasnost razvojnog finansiranja eksplicitno definisanje uloge FRI.

Shema br. 9.5. Uloga FRI

Grafički prikaz na Shemi br. 9.5. na ilustrativan način prikazuje komplementarnost

između potencijalnih izvora finansiranja, pri čemu strukturni balans čine izvori sa finansijskog tržišta i državni izvori finansiranja. Između ova dva ekstrema postoji jedan nepokriveni segment koji pati od deficita finansijskih resursa i koji se opslužuje putem razvojnog finansiranja koje popunjava jaz između projekata koji imaju stopu povrata

P o k r ic e tr o šk o v a

K a p ita l p r iv a tn o g

s e k to r a

F is k a ln i tr a n s fe r i i

d o ta c ije

R iz ik

D r ž a v a P r iv a tn i s e k to r

“ N iša ” r a z v o jn o g f in a n s ir a n ja

Riz

ikP

okrice troškova

Iz v o r : J a c k so n , B .M ., 2 0 0 6 , s tr . 7 .

260

manju od troškova finansiranja (oni se finansiraju javnim sredstvima) i projekata koji imaju zadovoljavajući profitni potencijal (oni se finansiraju putem tržišnog mehanizma). Operacionalizacija samog koncepta razvojnog finansiranja se u praktičnoj dimenziji implementira posredstvom sistema FRI koje crpe resurse iz budžetskih transfera ili kreditnih linija međunarodnih finansijskih institucija, a usmeravaju ih direktno (first-tier) ili indirektno (second-tier) preko drugih banaka, ali pod stimulativnim uslovima. ... U svetu funkcioniše oko 520 FRI i one se primarno fokusiraju na finansiranje dugoročnih projekata sa značajnim socijalnim benefitima. One takođe pružaju i usluge razvojnog karaktera kao što su istraživanje, zastupanje, tehnička pomoć (Bruck, (2005), pp. 2) ...

Značaj FRI proizilazi i iz njihove uloge u turbulentnim ekonomskim situacijama, kada parcijalni ekonomski šokovi, putem difuznog efekta kreiraju negativnu ekonomsku spiralu koja vodi ekonomiju u recesiju. Levy, Micco, Panizza (2007) su mišljenja da privatne banke imaju ograničenu inicijativu za pozajmljivanjem u uslovima ekonomsko-finansijskih kriza i niske kamatne stope, ne respektujući činjenicu da bi kreditna ekspanzija mogla da deluje u pravcu ublažavanja recesionih tendencija. U ovakvim okolnostima državna intervencija može da reši problem koordinacije i da monetarnu politiku učini efikasnijom (Gutierrez et. al., 2011, pp. 8). Budući da je kredit jedan od mobilizatora ekonomskog rasta, država u uslovima krize mora da pronađe mehanizme podsticanja razvojnog kreditiranja. Jedan od mehanizama je FRI koja u uslovima krize može i kao primarna (pozajmljujući direktno) ili kao sekundarna (pozajmljujući indirektno) finansijska institucija da deluje kao provajder likvidnosti i kreditnog finansiranja. U takvim okolnostima FRI je istovremeno i u ulozi instrumenta antičiklične politike, budući da privatne komercijalne banke u uslovima ekonomskog stresa multiplikovano smanjuju svoje kreditne plasmane usled neizvesnosti i straha od bankrotstva potencijalnih dužnika. Štaviše, ukoliko su privatne banke u većinskom inostranom vlasništvu (što je najčešći slučaj u zemljama jugoistočne Evrope), prisutna je intencija u pravcu povlačenja inostranog kapitala, što stvara tendencije u pravcu depresijacije nacionalne valute i deluje kao akcelerator krize.

Kontraciklična uloga FRI dolazi do izražaja i kada se uzme u obzir profil rizičnosti države u odnosu na privatni sektor. Privatne banke karakteriše izražena averzija u odnosu na rizik, koja naročito eskalira u kriznim situacijama, najčešće zbog psiholoških faktora. Sa druge strane, država je rizično-neutralna i u uslovima ekonomskog stresa ima kapacitet, ali i ekonomski motiv za apsorpciju rizika. Takođe, kontraciklična uloga FRI se ogleda i u mogućnosti preuzimanja problematičnih kredita od privatnih komercijalnih banaka, naročito u kriznim situacijama kada se stopa neperformansnih plasmana eksponencijalno povećava zbog manifestacije kreditnog, kamatnog i valutnog rizika. Na taj način se osvežavaju bilansi komerijalnih banaka, povećava adekvatnost kapitala (naravno uz dokapitalizaciju koja bi povećala apsolutni nivo kapitala), eliminiše rizik insolventnosti i stvaraju preduslovi za kreditnu ekspanziju koja bi delovala kontraciklično. Međutim, antikrizna uloga FRI treba da bude anticipirana na ex ante osnovi, budući da je potrebno određeno vreme kako bi ona postala integralni deo finansijskog sistema i kako bi mogla efikasno da implementira svoj mandat. U protivnom, osnivanje razvojne banke na interventnoj bazi, kada je već kriza izvesna smanjuje njen manevarski prostor i operativnu efikasnost. ... Kada kriza nastupi, za vladu je prekasno da kreira institucionalni kapacitet za obezbeđenje kreditne podrške. Institucije moraju već postojati, sa jasnim operativnim mandatom, iskusnim profesionalnim kadrovima, ali i finansijskim kapacitetom za zadovoljavanje finansijskih potreba i sprovođenje operacija kada privatno tržište zataji (Conference Board of Canada, 2010, pp. 7) ....

261

Aktuelna globalna finansijska i privredna kriza (od 2008. do ? godine) je uzdrmala globalni finansijski sistem i istakla u prvi plan dve ključne dileme u kontekstu buduće finansijske infrastrukture. Prvo, da li je adekvatna uloga međunarodnih finansijskih institucija (uprkos njihovom antikriznom angažmanu), s obzirom na razvoj međunarodnog tržišta kapitala. Drugo, da li su državne i kvazi državne finansijske institucije (kao je na primer, FRI) neophodni mehanizam za povećanje stabilnosti nacionalnih finansijskih sistema? Kada je reč o ovom drugom pitanju, situacija je ekonomski logična. Zdravi fiskalni izvori koji, u kontekstu averzije prema riziku privatnog sektora, predstavljaju finansijski kapacitet FRI, istovremeno omogućavaju i recikliranje likvidnosti i apsorpciju sistemskog rizika (Gutierrez et. al., 2011, pp. 11). 9.7.3.Tipologija FRI Principijelno posmatrano, FRI upotpunjuju mozaik finansijskih institucija, produbljuju finansijsko tržište (jer mogu da pribavljaju sredstva i putem emitovanja obveznica sa državnom garancijom), koriguju nesavršenosti finansijskog tržišta i promovišu ekonomski razvoj i smanjenje siromaštva. Posmatrano u pojedinostima, FRI mogu da obavljaju i neke specifične poslove, odnosno da budu angažovane kao direktni poverioci (first-tier) ili kao indirektni poverioci koji plasiraju kredite posredstvom drugih komercijalnih banaka (second-tier). Osim ovog transmisionog mehanizma servisiranja ciljnih klijenata, još jedna dimenzija je značajna za definisanje pojedinih tipova FRI – ključni strateški pokretač – koja analizira volumen preuzetog kreditnog i investicionog rizika.

Tabela br. 9.14. Tipologija FRI

Servisni mehanizam Prvi nivo (first-tier) Drugi nivo (second-tier)

Strateški pokretač

Netržišno kreditiranje "Usmereni kreditor" "Sekundarni kreditor" Tržišno kreditiranje "Tržišni kreditor" "Provajder likvidnosti" Savetodavne usluge "Direktni savetnik" "Tržišni asistent"

Izvor: Francisco et al., 2008, pp. 13

Svaka od ovih FRI inkorporira neke servisne ili strateške atribute koji su ključna diferentia specifica u odnosu na srodne razvojne finansijske institucije: usmereni kreditor, tržišni kreditor, direktni savetnik, sekundarni kreditor, provajder likvidnosti i tržišni asistent (Francisco et al., 2008, pp. 13-15).

Usmereni kreditor – zajmodavac (targeted lender) – reč je o klasičnim FRI koje su osnovane kao državne finansijske agencije za finansijsku podršku pojedinim sektorima, koji za prioritete ekonomskog razvoja. Uobičajeni prioritetni sektori su agro-industrijski kompleks, mala i srednja preduzeća, uvozno-supstitutivni sektori ili sektori koji su orjentisani ka izvozu. One najčešće inkorporiraju klasične anomalije državnih finansijskih institucija: (1) vrše distorziju tržišta, budući da kreditiraju prioritetne sektore po povlašćenim kamatnim stopama; (2) nenamensko korišćenje kredita koji su zarobljeni u okviru prioritetnih sektora, što rezultira visokim nivoom neperformansnih kredita; (3) pogrešna alokacija resursa koji se najčešće usmeravaju ka pojedinim interesnim grupama u okviru povlašćenih sektora (Francisco et al., 2008, pp. 13).

Tržišni kreditor – zajmodavac (market lender) – ove FRI ne vrše distorziju kreditnog tržišta, budući da servisiraju potrebe klijenata za kreditima u skladu sa vladajućim tržišnim uslovima (kamatna stopa, rok otplate, obezbeđenje i slično), u skladu sa stepenom rizika.

262

Njihova misija se fokusira na sektore koji su zbog svojih specifičnosti manje atraktivni za privatne komercijalne banke ili zbog previsokog rizika ili zbog skromnijeg obima potreba za kreditima. Takođe, tipičan primer državne intervencije je subvencionisanje otvaranja filijala FRI u ruralnim i slabo razvijenim područjima – segmentima kreditnog tržišta koji su neatraktivni za privatni sektor uprkos mogućnosti operativnog poslovanja na liniji aktuelnih tržišnih uslova. Ove tržišne niše u stvari trpe negativne eksternalije usled aglomeracije ekonomskih i finansijskih aktivnosti, pa samim tim i povećane koncentracije privatnih banaka u urbanim i ekonomski razvijenim sredinama.

Direktni savetnik – mnoge finansijske institucije osnovane od strane države i njenih partnera imaju nešto drugačiji mandat u odnosu na klasične FRI. Naime, pored egzistencije tržišnih nesavršenosti koje rezultiraju podfinansiranošću pojedinih ekonomskih sektora ili geografskih područja, mnogi potencijalni investitori i preduzetnici se suočavaju prilikom pokretanja i dinamiziranja sopstvenog biznisa i sa teškoćama tehničke prirode. Upravo zbog toga, države osnivaju FRI sa primarno savetodavnom funkcijom. One pružaju tehničku pomoć budućim dužnicima, učestvuju u sastavljanju biznis planova, studija izvodljivosti, pružaju pomoć prilikom razvijanja menadžerskih veština, olakšavaju pristup inostranim tržištima, promovišu domaće proizvode u inostranstvu, obezbeđuju transfer savremene tehnologije i njeno adekvatno korišćenje.

Sekundarni kreditor (targeted enabler) – reč je o finansijskim institucijama koje svoju misiju ostvaruju na indirektan način. One su rezervoar za plasman finansijskih resursa ciljnim sektorima, ali putem kreditnih linija koje kao sekundarni kreditori odobravaju privatnim bankama, koje su na prvoj liniji kreditnog odnosa. Korektivna intervencija se sastoji u selektivnom usmeravanju kredita ka prioritetnim sektorima (kvalitativna selekcija), uz subvencionisanu kamatnu stopu (kvantitativna dimenzija intervencije). Modaliteti kvantitativne dimenzije intervencije u kontekstu subvencionisane kamatne stope mogu biti izrazito administrativne prirode (odobravanje subvencija sekundarnom kreditoru koji sredstva kanališe posredstvom primarnog kreditora ka ciljnim sektorima), ali mogu inkorporirati elemente tržišnosti. Naime, FRI može kreditni potencijal formirati i pozajmicama na tržištu, ali kao emisar države i ostalih titulara, uz eksplicitnu garanciju vlade i međunarodnih finansijskih institucija. Na taj način FRI u stvari koristi rizik suvereniteta zemlje (koji je uvek manji nego rizik pojedinačne finansijske institucije) kao diskontni faktor koji omogućava pozajmljivanje na slobodnom tržištu pod koncesionim uslovima.

Provajder likvidnosti (liquidity provider) – ove institucije su kreatori ponude finansijskih sredstava kao drugorazredne finansijske institucije, usmeravajući kreditne linije privatnim komercijalnim bankama sa isključivom namenom finansiranja dugoročnih infrastrukturnih, razvojnih i projekata sa izraženim socijalnim benefitima. Državna intervencija ima izraženu tržišnu dimenziju i bazira se na percepciji rizika i analogno tome ceni kredita (kamatna stopa). Naime, kvazi-državne FRI pozajmljuju novac na tržištu po aktuelnoj tržišnoj kamatnoj stopi i ta sredstva samo preusmeravaju ka privatnim bankama, uz nultu kamatnu marginu. Koncesionarnost u kreditnom procesu se obezbeđuje jer postoji diferencija u stepenu rizika između FRI (manji rizik) i privatnih banaka (veći rizik). Diferencija u stepenu rizika se reflektuje kao diferencija (ušteda) u kamatnoj stopi, obezbeđujući sredstva za kredite preferencijalnim sektorima po nižoj kamatnoj stopi, nego što to mogu da učine privatne banke kao direktni zajmodavci.

Tržišni asistent (market smoother) – ove finansijske institucije ne učestvuju direktno u poslovima finansiranja, već pružaju tehničku podršku kreditnim aktivnostima privatnih komercijalnih banaka. Na osnovu preuzimanja određenih funkcija tehničke

263

podrške (operativni poslovi, opšti poslovi i slično), odobravajući garancije za pojedine kredite - privatne banke beleže smanjenje troškova intermedijacije ili su u prilici da kreditiraju prioritetne sektore po nižim kamatnim stopama (kao izraz smanjenja kreditnog rizika zbog postojanja garancije razvojne banke). Dakle, ove institucije obavljaju koncesiono finansiranje zbog mogućnosti uspostavljanja režima podele operativnih aktivnosti ili režima podele rizika sa kvazi-državnim FRI. 9.7.4. Optimalan model funkcionisanja FRI Optimizacija modela FRI se izvodi iz istorije njihovih uspeha i neuspeha, ali i iz analize trenutne ekonomske stvarnosti. Analiza razvojnog bankarstva koincidira sa analizom ekonomske istorije, budući da je razvojno finansiranje neraskidivo povezano sa razvojem ekonomske misli na teorijskom i empirijskom planu. Prve FRI su osnovane sredinom 19. stoleća i doprinele su ekonomskom rastu i boljem razumevanju uloge dugoročnog finansiranja, a zapažena je njihova uloga i u finansiranju projekata u vreme druge industrijske revolucije. Na razmeđu 19. i 20. stoleća razvojno finansiranje je utihnulo, da bi, sa eskalacijom Velike depresije 30-tih godina prošlog stoleća, ponovo došlo do osnivanja razvojnih finansijskih kompanija koje su imale potporu države. Nakon II Svetskog rata javne razvojne finansijske institucije su imale značajnu ulogu u obnavljanju ratom uništenih ekonomija. Često su bile u mešovitom vlasništvu, imale su operativnu nezavisnost i tvrdo budžetsko ograničenje, profesionalan menadžment tim i učestvovale su kao partner u kofinansiranju sa privatnim sektorom (Thorne, 011, pp. 6). Dok su FRI u razvijenim zemljama u poratnom periodu efikasno implementirale svoj mandat, u mnogim zemljama u razvoju projekti osnivanja FRI su završeni debaklom. Neuspehu su doprineli brojni finansijski, politički i upravljački problemi (Thorne, 2011, pp. 6):

Korupcija vlade i njenih predstavnika; Slabo institucionalno okruženje u zemljama u razvoju; Limitirane veštine u upravljanju, finansijama i operativnom funkcionisanju; Razvojne banke su bile loše vođene i slabo regulisane; Nisu funkcionisale na komercijalnim principima; Bile su dezintegrisane u odnosu na finansijski sistem; Njihov mandat je bio rigidan i često neadekvatan;

Čak i dobro vođene FRI su iskusile konfliktnost ciljeva između finansijske održivosti i ostvarivanja socijalno prihvatljivih ciljeva2.

Uprkos talasu deregulacije, finansijske liberalizacije i masovne privatizacije u mnogim zemljama, FRI su ostale poželjan finansijski instrument za vođenje razvojne politike. Privrženost konceptu FRI je izrasla iz istorijske uloge, ali i neophodnosti angažovanja jedne takve institucije u novonastalim uslovima u kojima su finansijske krize sve učestalije i intenzivnije, a liberalizovano finansijsko tržište rigidnije u pogledu zadovoljavanja finansijskih potreba sve sofisticiranijih razvojnih projekata. Interes za oživljavanjem FRI je prisutan iz najmanje tri razloga (Rudolph, 2010), pp. 5): (1) globalna finansijska kriza je ponovo istakla potrebu za kontracikličnim finansiranjem; (2) uprkos naporima u pravcu razvoja tržišta kapitala, mnoge zemlje i dalje "pate" od nedostatka dugoročnog finansiranja i usluga razvojnog karaktera; (3) nekoliko FRI je ostvarilo

2 Svetska banka je u svojoj analizi iz 1989. dala možda i najbolju definiciju kolizije ciljeva: ... Razvojne banke su shvatile da je teško finansirati projekte visoke ekonomske ali niske finansijske stope povrata i u isto vreme ostati finansijski održiv ...

264

zavidan uspeh, održavajući finansijsku stabilnost uz posvećenost svom mandatu; FRI su poboljšale pristup kreditima, uticale pozitivno na zaposlenost, ojačale tržište kapitala, izgradile kapacitet za evaulaciju i procenu projekata. Dakle, uspeh u sprovođenju mandata je možda jedan od najvažnijih argumenata kojim se podržava opstanak FRI u finansijskim sistemima zemljama u razvoju i tranziciji.

Ako se uzme u obzir činjenica da se u nekim zemljama FRI drže svog mandata i da su finansijski efikasne, a da su u drugim zemljama doživele fijasko, sledeće pitanje se postavlja kao logično: Koji je optimalan model organizacije razvojne banke? Odgovor na ovo pitanje proizilazi iz eksplikacije bazičnih elemenata funkcionisanja FRI: institucionalnog i ekonomskog okruženja, njenog socijalnog mandata, modela upravljanja, evaluacije performansi, instrumenata kontrole, regulacije i supervizije, revizije mandata i ciljeva.

Shema br. 9.6. Optimalan model FRI: principi i dimenzije

Optimalan model FRI podrazumeva unakrsno preplitanje pozitivnih mikroekonomskih performansi same FRI, ali i markoekonomskih performansi ekonomije, pri čemu je reč o komplementarnim premisama koje garantuju uspeh jedino ako postoji njihova produktivna sinteza. Svaki od ovih elemenata je podložan detaljnijoj eksplikaciji, u funkciji stvaranja jasne vizije o prerogativima uspešne FRI.

265

9.7.5. Podsticajno okruženje za FRI FRI funkcionišu u okviru jednog ekonomskog i institucionalnog konteksta koji mora da bude stimulativan za ostvarenje njihovog mandata. Jedan od najvažnijih stimulativnih faktora okruženja je svakako ekonomska stabilnost kao ključna kvalitativna performans koja unapređuje društveno blagostanje i omogućava efikasnije planiranje i ex ante pristup definisanju ciljeva i prioriteta. Odsustvo ekonomske stabilnosti posledira u brojnim rizicima (naročito kada je reč o dugoročnom, razvojnom finansiranju) koji derogiraju ekonomski rast i stvaraju uslove za sistemsku nestabilnost. Kritični elementi makroekonomske stabilnosti su: (1) zdrava finansijska disciplina, (2) balansirani ekonomski rast; (3) stabilnost bilansa plaćanja; (4) stabilnost cena i ograničene interne i eksterne cenovne distorzije; (5) odsustvo finansijske represije (Thorne, 2011, pp. 8). Uz makroekonomsku stabilnost, veoma važni faktori za optimalno funkcionisanje FRI su: (3) političko okruženje (politička stabilnost, odsustvo političke dominacije nad ekonomskim kriterijumima kada je reč o upravljanju bankom, ograničen uticaj lobističkih grupa sa tendencijom njegove redukcije, efikasni mehanizmi antikorupcijske borbe i slično), (4) finansijsko okruženje (integrisan finansijski sistem, razvijeno finansijsko tržište – duboko i likvidno, integrisan bankarski sektor – sa privatnim i javnim bankama, adekvatnom konkurencijom i tržišnom disciplinom), (5) mikroekonomsko okruženje (efikasnost alokacije resursa, preduzetnička klima, operativna efikasnost same FRI, kvalitetan menadžment, tvrdo budžetsko ograničenje, konzistentnost u operacijama i posvećenost mandatu, primena adekvatne informacione tehnologije u kontekstu upravljanja rizicima i sl.), (6) institucionalno okruženje (pravni okvir, efikasna regulacija i supervizija, primena međunarodnih računovodstvenih standarda i standarda izveštavanja, primena interne kontrole i revizije, postojanja efikasnih mehanizama zaštite depozita, dosledna primena zakona o stečaju i slično). 9.7.6. Mandat FRI Mandat FRI treba da izvire iz osnovnih razvojnih prioriteta, a osnovni kvalitativni atribut je njegova jasnoća. Eksplicitno definisan mandat pruža dobru analitičku osnovu za definisanje ciljeva i mehanizama koordinacije, jasno definisanje nadležnosti i ovlašćenja, kao i integralnu posvećenost. Jasno definisan mandat je jedan od ugaonih kamena za sprovođenje kontrole i korektivnih akcija. Kod definisanja mandata moguće je identifikovati nekoliko principa: jasnoća, lokalna relevantnost, institucionalna konzistentnost, komplementarnost finansiranja, fleksibilnost i opseg aktivnosti (Thorne, 2011, pp. 9). Popunjavanje jaza u finansiranju (gap-filling) treba da bude kamen temeljac mandata FRI, a njegov modus operandi mora da se zasniva na finansijskim aktivnostima koje će „kompletirati“ kreditno tržište, kada je reč o ponudi kredita.

Tabela br. 9.15. Principijelni okvir za definisanje mandata FRI

PRINCIP ZNAČENJE

Jasnoća:

Nejasno definisan mandat: - stvara neizvesnost za FRI i za druge institucije; omogućava da FRI realizuje aktivnosti koje nisu u skladu sa namerama osnivača; - omogućava da FRI izbegava manje popularne operacije (smanjenje troškova i sl.); - smanjuje odgovornost zbog teškoća merenja performansi FRI;

266

- destimulativno deluje na privatne komercijalne banke; - stvara mogućnosti za negativan politički uticaj na FRI;

Relevantnost:

Mandat treba da uvažava: - ulogu FRI u premošćivanju jaza između privatnog i javnog finansiranja; - razvojne potrebe i prioritete zemlje; - mogućnost finansijskog sistema da zadovolji finansijske potrebe, kao i njegovu efikasnost i efektivnost,; - ulogu inostranih finansijskih i donatorskih institucija u finansiranju; - stav vlade o sopstvenoj ulozi u usmeravanju finansijskih potreba;

Institucionalna konzistentnost:

FRI mora da: - posluje u okviru lokalnog ekonomskog, političkog i institucionalnog okruženja; - bude integralni deo finansijskog sistema, a ne da funkcioniše separatno; - bude izgrađena u odnosu na specifične okolnosti koji vladaju u konkretnoj državi jer svako direktno preslikavanje modela organizacije i funkcionisanja FRI iz neke druge zemlje (čak i ako ona funkcioniše perfektno), može rezultirati suboptimalnim rezultatima zbog razlika u lokalnim faktorima kao što su, pravni okvir, sistem vrednosti, nivo veština i tehnologija.

Komplementarnost finansiranja;

Ovaj princip u finansiranju proizilazi iz aksioma o komparativnim prednostima jednog ekonomskog aktera u odnosu na druge, što implicira bolju operativnu efikasnost; FRI treba da se fokusiraju na aktivnosti u kojima imaju komparativnu prednost: na aktivnosti na visoko-rizičnim tržištima i na produbljivanje znanja klijenata na tim tržištima. Princip komplementarnosti u finansiranju podrazumeva i privlačenje privatnih banaka da učestvuju u sufinansiranju projekata zajedno sa FRI. FRI treba da finansiraju klijente samo ukoliko zadovoljavaju kriterijume komercijalnog kreditiranja. U protivnom, stvara se permanentna, stabilna baza klijenata koji preferiraju koncesiono finansiranja, što derogira njihove preduzetničke napore i inicijativu.

Fleksibilnost:

Ovaj princip proizilazi iz mogućnosti da FRI svojim aktivnostima (podsticanjem privatnog sektora da participira u projektima finansiranja) može promeniti sopstveno institucionalno okruženje: privatni sektor može postati skloniji prema riziku i vremenom može finansirati rizičnije projekte bez učešće FRI; takođe, promena okruženja može biti proizvod promene fiskalne politike. Da bi se osiguralo da FRI deluje u skladu sa svojim komparativnim prednostima, njen mandat mora biti podložan reviziji na regularnoj osnovi.

Opseg aktivnosti:

Ovaj princip izrasta iz dileme sa kojom se susreću i komercijalne banke, a bazira se na retoričkom pitanju: Da li FRI treba da budu specijalizovane (usko fokusirane) ili treba da funkcionišu kao univerzalne – multisektorske banke? Svaka od formi ima i svoje prednosti i nedostatke, ali od FRI očekuje se ipak da pruža širi spektar usluga. Opseg aktivnosti razvojnih finansijskih institucija zavisi od niza faktora: makroekonomskih uslova, strukture finansijskog tržišta, veličine potencijalnog tržišta za razvojne banke, kapaciteta države da reguliše, koordinira i nadgleda razvoj finansijskog sistema.

Finansijska održivost:

Iako osnovni cilj FRI nije maksimizacija profita, već korekcija tržišnih nesavršenosti i implementacija eksplicitnog mandata, sprovođenje tih ciljeva mora da bude u skladu sa going concern principom, odnosno premisom o kontinuitetu poslovanja. Ostvarivanje ciljeva mora da respektuje i komponentu finansijske održivosti: koncesiono pozajmljivanje u funkciji razvoja prioritetnih sektora koje će odbaciti najmanje stopu prinosa u visini troškova, kako FRI ne bi bila stalni

267

tražilac fiskalnih i privatnih infuzija u kontekstu rekapitalizacije. Samo takav poslovni model može, balansiranjem između ciljeva i rezultata da obezbedi finansijsku održivost i kontinuitet.

Izvor: Thorne, 2011, pp. 9-14 i zapažanja autora 9.7.7. Regulacija i supervizija

FRI kao integralni deo finansijskog sistema, trebalo bi da podležu efikasnoj regulaciji i superviziji po analogiji sa privatnim komercijalnim bankama. Ove dve aktivnosti su u funkcionalnom smislu korektivni mehanizam upravljanja rizicima u funkciji kreiranja i održavanja sistemske finansijske stabilnosti. Odsustvo adekvatne regulacije i supervizije se smatra jednim od najvažnijih uzorka finansijskih kriza i lomova na finansijskom tržištu, pri čemu se negativni efekti ne izoluju na nivou pojedinačnog bankrotstva, već se zbog međusobne povezanosti efekti nelikvidnosti difuzno šire kroz ceo finansijski sistem, a nakon toga transmituju i na realni sektor izazivajući sistemsku krizu. Upravo zbog toga, regulacija i supervizija moraju da se sprovode na integralnoj osnovi, vremenski konzistentno, nepristrasno i nedvosmisleno u odnosu na sve segmente finansijskog sistema i u odnosu na sve finansijske institucije, pa i na FRI.

Problem koji eskalira kada je reč o superviziji FRI seže do nivoa principal-agent problema: država kao jedan od vlasnika – principal, osniva FRI (agenta) u kojoj je često dominantni vlasnik kako bi implementirala ciljeve razvojne politike. Upravo ta vlasnička uloga države kreira potencijalni konflikt interesa na području regulacije i supervizije FRI (Caprio, Fletcher & Litan, 2004, pp. 8). Praksa je ponudila neka potencijalna rešenja koja ublažavaju ili eliminišu ovaj konflikt interesa. Jedno od rešenja je uspostavljanje zvanične politike vlasništva koja se odnosi na državna preduzeća i banke, a koja izvire iz bazičnih OECD principa korporativnog upravljanja koji "usmeravaju državu da postane informisan, odgovoran i aktivan vlasnik" (OECD, 2004, pp. 6). Ovi principi na funkcionalnom nivou treba da: (1) osiguraju političke odluke ne deformišu vlasničku ulogu države; (2) kreiraju jasan i jednostavan set pravila za preduzeća (FRI) u državnom vlasništvu; (3) učine razvojnu ulogu ovih institucija i svaki oblik finansiranja jasnom i transparentnom; (4) osigura da firme u državnom vlasništvu ne uživaju posebne privilegije (Thorne, 2011, pp. 14).

Drugo rešenje je uspostavljanje jedinstvenog vlasničkog entiteta (single ownership entity), nezavisnog u odnosu na vladu, odgovornog za koordinaciju aktivnosti državnih firmi. Ovaj subjekt (vlasnička agencija) treba da promoviše državu kao efikasnog vlasnika, da samo participira u radu upravnih odbora državnih preduzeća, dozvoljavajući operativnu efikasnost menadžmentu (Thorne, J., (2011), pp. 15). Kako bi se izbegao konflikt interesa i sačuvao integritet vlasničke agencije, ovaj entitet treba da bude izuzet iz svih funkcija supervizije. Nasuprot regulaciji politike vlasništva, posebnu pažnju zaokuplja efikasna organizacija supervizije nad državnim FRI. Fletcher i Kupiec (2004) su, analizirajući primenu Bazelskih standarda na državne finansijske institucije, došli do zaključka da njihova implementacija ima multidimenzionalne pozitivne efekte. Sa jedne strane, redukuju kreditni i reputacioni rizik, dok, s druge strane štite privatne komercijalne banke od nelojalne konkurencije državnih banaka. Praksa predlaže uspostavljanje supervizorskog entiteta sa jasnim mandatom, eksplicitnim procedurama monitoringa i evaluacije performansi, koji bi uz adekvatno institucionalno okruženje mogao da doprinese operativnoj efikasnosti i finansijskoj stabilnosti FRI.

268

Tabela br. 9.16. Principijelni okvir supervizije FRI

PRINCIP ZNAČENJE Adekvatnost kapitala: Definisanje regulatornog kapitala i uspostavljanje zahteva u pogledu

adekvatnosti kapitala;

Evaluacija: Obezbeđenje nezavisne evaluacije politika i operacija; Nezavisnost interne i eksterne revizije i usaglašavanja formalnih planova sa jasnim odgovornostima za interni nadzor i odgovarajuću internu separaciju nadležnosti kako bi se izbegao konflikt interesa.

Transparentnost:

Primena adekvatne finansijske politike, prakse i procedura njihove implementacije; Upotreba adekvatne politike vođenja evidencije i prihvatljive računovodstvene politike; Regularno publikovanje revidiranih finansijskih izveštaja; Upotreba posebnih računa za komercijalne i razvojne operacije;

Upravljanje rizicima: Primena sveobuhvatnog procesa upravljanja rizicima za sve vrste materijalnih rizika, kao i odgovarajuće tehnike modeliranja za kamatni, kreditni, valutni i operativni rizik.

Monitoring: Sprovođenje on-site (direktne) supervizije i nezavisne verifikacije procedura i istinitosti informacija, kao i off-site (indirektni) monitoring finansijske situacije na osnovu prethodnih izveštaja.

Korektivna akcija:

Obavezivanje institucija da publikuju godišnje izveštaje sa pokazateljima o finansijskom zdravlju i stabilnosti i preduzimanje korektivnih akcija kada finansijska institucija ne ispuni propisane standarde. Postoji potreba za mehanizmom koji će biti garancija da su preporuke supervizora implementirane, odnosno potreba da supervizor ima odgovarajući zakonski autoritet.

Izvor: Thorne, 2011, p. 16

Iako se naglašava da intenzitet supervizije nad FRI treba da bude analogan superviziji privatnih banaka, ipak su prisutne određene kontroverze. Budući da FRI funkcionišu u specifičnom institucionalnom i mikroekonomskom okruženju (prisutan je konflikt interesa, potencijalna korupcija, politički diktat, neefikasne menadžerske strukture i slično), nameće se potreba za što snažnijom i efikasnijom supervizijom. Sa druge strane, budući da FRI imaju eksplicitni društveni mandat, da servisiraju tržišne segmente koji su zapostavljeni od strane privatnog sektora, da se suočavaju sa teško merljivim ciljevima, prevelika regulacija bi mogla da bude kontraproduktivna u kontekstu redukcije preduzetničkih inicijativa, inovacija i spremnosti za preuzimanje rizika. Međutim, najvažniji supervizorski zahtevi u odnosu na FRI moraju da budu na liniji supervizorstva u privatnom sektoru: zdravo korporativno upravljanje, uključujući i snažan i nezavisan bord direktora; visok nivo transparentnosti i obelodanjivanja informacija, efikasnost monitoringa i evaluacija, odgovarajući nivo adekvatnosti kapitala i dosledno upravljanje rizicima (Smallridge & De Olloqui, 2011, pp. 9).

Osim administrativne regulacije, FRI mogu biti i subjekti tržišne supervizije koja je komplementarna sa regulacijom putem politike vlasništva, nezavisnih vlasničkih i supervizorskih entiteta. Tržišna supervizija ima elemente kontrole i zasniva se na uspostavljanju kreditnog rejtinga za FRI koji ima dva konstitutivna elementa: suvereni kreditni rejting koji se izvodi iz političkog i reputacionog rizika konkretne države i predstavlja signalni mehanizam za inostrana ulaganja i unutrašnji (istinski) kreditni kvalitet banke koji proizilazi iz adekvatnosti kapitala, likvidnosti, operativne efikasnosti,

269

solventnosti, prakse i politike upravljanja rizicima. Veći kreditni rejting podrazumeva veći finansijsku stabilnost FRI, što stvara kredibilitet u javnosti i mogućnost privlačenja dodatnog kapitala iz eksternih izvora u okviru aranžmana javno-privatnog partnerstva. 9.7.8. Upravljanje Model upravljanja i predominantna uloga političkih kriterijuma prilikom donošenja kreditnih odluka su jedno od ključnih neuralgičnih područja efikasnog funkcionisanja FRI. Da bi bile efikasne, FRI treba da budu organizovane kao korporacije, sa akcionarima, bordom direktora i menadžmentom (Gutierrez, Homa & Blanco Beneit, 2011, pp. 24). Ove interesne grupe moraju da imaju eksplicitno definisane nadležnosti i odgovornosti, u funkciji efikasnijeg korporativnog upravljanja i rešavanja problema na relaciji principal – agent. Jedan od mogućih načina za unapređenje korporativnog upravljanja je uspostavljanje javno-privatnog partnerstva – participacija privatnog sektora u vlasničkoj strukturi FRI. Na taj način postiglo bi se više ciljeva: (1) povećala bi se kapitalna baza FRI i ostvarili preduslovi za dinamičniju kreditnu ekspanziju; (2) ojačali bi se mehanizmi interne kontrole u funkciji povećanja operativne efikasnosti; (3) došlo bi do infuzije ne samo kapitala već i menadžerskih veština i kompetencija, transfera sofisticirane tehnologije kreditne analize i upravljanja rizicima u funkciji poboljšanja korporativnih performansi; (4) rizik insolventnosti i bankrotstva bi bio disperziran između privatnog i javnog sektora.

Sa druge strane, upliv privatnog kapitala mogao bi da proizvede eskalaciju kolizionog odnosa na relaciji "ciljevi – socijalni mandat". Naime, privatni kapital bi favorizovao individualne interese i težio maksimizaciji profita, dok bi država favorizovala socijalne ciljeve i insistirala na sprovođenju mandata. Pobeda bilo koje od "struja" ugrozila bi integritet i kredibilitet FRI. Ukoliko bi privatni sektor nametnuo svoja "pravila igre", to implicite znači "ideološko zastranjivanje" same FRI (udaljavanje od njenih ciljeva osnivanja i razvojnih prioriteta); obrnuto, ukoliko bi država dominirala, bez uvažavanja interesa manjinskog privatnog kapitala, tada bi eskalirao sekundarni problem korporativnog upravljanja na relaciji "principal-principal" (situacija u kojoj većinski vlasnik – država, umesto snagom argumenata, argumentom snage (supremacije na osnovu položaja) dominira i ugrožava prava manjinskog privatnog kapitala). Ovaj problem bi mogao da bude rešen institucionalizacijom prava manjinskih akcionara i uspostavljanjem čvrstih mehanizama koordinacije i kontrole. Balans moći mogao bi da se uspostavi imenovanjem predstavnika privatnog kapitala na neke od ključnih funkcija na nivou operativnog menadžmenta (u kreditnom odboru, komitetu za upravljanje aktivom i pasivom, u sektoru za upravljanje rizicima, u sektoru interne revizije). Osim kvaliteta korporativnog upravljanja, važne determinante efikasnog funkcionisanja FRI su:

Prvo - Bord direktora (njegova struktura, kompetencije i nezavisnost članova, poštovanje načela nekumuliranja članstva jedne osobe u više tela u jednoj ili više institucija, sprečavanje sukoba interesa i korupcije);

Drugo - Kvalitet operativnog poslovanja (procedure kreditne analize, efikasna alokacija resursa, efikasan i fleksibilan model organizacije, poslovanje na liniji najbolje moguće finansijske prakse kada je reč o pribavljanju izvora sredstava, upravljanju rizicima, adekvatnosti kapitala, diverzifikaciji kreditnog portfolia, internoj kontroli i reviziji);

Upravljanje FRI trebalo bi da se, bez obzira na (eventualnu) mešovitu vlasničku strukturu, zasniva na principima dobre prakse korporativnog upravljanja koji su opšteprihvaćeni u klasičnim finansijskim institucijama. Dakle, izgradnja efikasnog modela

270

korporativnog upravljanja koja bi rešila probleme agencijske teorije i istovremeno doprinela ostvarivanju ciljne funkcije FRI mora da se zasniva na preporukama Bazelskog komiteta u kontekstu principa koji imaju za cilj unapređenje prakse korporativnog upravljanja u finansijskim institucijama. Ovaj principijelni okvir bi se uz modifikacije mogao upotrebiti kao solidna operativna baza za koncipiranje modela korporativnog upravljanja FRI, fokusiranjem na sledeće ključne oblasti: (1) uloga upravljačkog tela (borda direktora); (2) kvalifikacije i sastav borda direktora; (3) nezavisnost funkcije upravljanja rizicima; (4) funkcija monitoringa rizika; (5) nadzor sistema kompenzacija od strane borda; (6) razumevanje operativne strukture i rizika FRI od strane borda (Basel Committee on Banking Supervision, 2010, pp.10). Na osnovu ovakvog pristupa je moguće uspostaviti principijelni okvir za korporativno upravljanje u okviru FRI.

Tabela br. 9.17. Principi za unapređenje korporativnog upravljanja u FRI

Princip Značenje

Princip 1 (Odgovornost borda direktora)

Bord direktora ima opštu odgovornost za funkcionisanje FRI, uključujući i odobravanje i nadgledanje sprovođenja strateških ciljeva, strategiju rizika, korporativno upravljanje i korporativne vrednosti. Bord je takođe nadležan i za nadzor viših menadžerskih struktura.

Princip 2 (Kvalifikacije borda direktora)

Članovi borda direktora moraju da budu kvalifikovani i da u kontinuitetu unapređuju svoje kvalifikacije, saobrazno svojoj poziciji. Oni moraju da imaju jasnu predstavu o sopstvenoj ulozi u korporativnom upravljanju i moraju da budu u stanju da zauzmu jasan i objektivan stav u pogledu aktivnosti (poslovanja) FRI.

Princip 3 (Praksa rada i struktura borda direktora)

Odbor treba da definiše odgovarajuće procedure i praksu upravljanja, kao i da uspostavi mehanizme za praćenje i revidiranje tih procedura, u funkciji kontinuelnog poboljšanja.

Princip 4 (Grupne bankarske strukture)

U okviru grupne bankarske strukture (holdinga), matična FRI ima sveukupnu odgovornost za korporativno upravljanje u okviru grupe, obezbeđujući da politike i mehanizmi upravljanja budu primereni grupnoj strukturi ali i pojedinačnim entitetima u okviru grupe.

Princip 5 (Viši menadžment) U skladu sa smernicama borda, viši menadžment bi trebao da osigura da aktivnosti FRI budu konzistentne sa poslovnom strategijom, profilom rizika i politikama odobrenim od strane borda.

Princip 6 (Upravljanje rizikom i interne kontrole)

FRI treba da ima efikasan sistem internih kontrola i funkciju upravljanja rizicima (uključujući i glavnog menadžera za rizike) sa dovoljno autoriteta, integriteta, nezavisnosti, raspoloživih resursa. Takođe, ove strukture treba da imaju pristup bordu direktora.

Princip 7 (Metodologija rizika i aktivnosti)

Rizike je neophodno identifikovati i pratiti, kako na nivou holdinga, tako i na nivou pojedinačnih entiteta. Sofisticiranost infrastrukture za internu kontrolu i upravljanje rizicima treba da prati promenu profila rizika FRI, ali i dinamiku razvoja eksternih rizika.

Princip 8 (Interna komunikacija) Efikasno upravljanje rizicima zahteva robusnu internu komunikaciju, kako u okviru institucije tako i putem izveštavanja

271

borda direktora i višeg menadžmenta.

Princip 9 (Interna i eksterna revizija) Bord i viši menadžment treba da efikasno koriste informacije dobijene od interne revizije, eksterne revizije i interne kontrole.

Princip 10 (Sistem kompenzacija) Bord direktora treba da aktivno nadgleda dizajn i funkcionisanje sistema kompenzacija, kao i da prati i nadgleda (revidira i analizira), da li sistem kompenzacija funkcioniše na adekvatan način.

Princip 11 (Kompenzacije zaposlenih)

Kompenzacije zaposlenih trebale bi da budu u skladu sa prethodnim preuzimanjem rizika; Kompenzacije moraju da budu prilagođene za sve vrste rizika; Kompenzacije moraju da budu simetrične sa rezultatima upravljanja rizicima; Kompenzacione šeme moraju da budu usklađene sa vremenskim horizontom rizika; kombinacija gotovine, akcija i drugih formi: Kompenzacija mora da odgovara profilu preuzetih rizika.

Princip 12 (Kompleksne i nejasne korporativne strukture)

Odbor direktora i menadžment FRI moraju da poznaju operativnu strukturu FRI, kao i rizike koja takva struktura podrazumeva.

Princip 14 (Obelodanjivanje informacija i transparentnost)

Upravljanje FRI treba da bude optimalno sa stanovišta transparentnosti, kako za akcionare i deponente, tako i za druge relevantne interesne grupe i učesnike na tržištu.

Izvor: Prilagođeno prema Basel Committee on Banking Supervision, 2010, pp. 7-29.

Korporativno upravljanje kao sistemski definisan skup procedura kojima se FRI usmerava u pravcu ostvarivanja superiornih poslovnih performansi, ima svoju internu i eksternu dimenziju. Interna dimenzija proizilazi iz neophodnosti izgradnje efikasnog modela korporativnog upravljanja unutar FRI. Osim toga, ova dimenzija podrazumeva izgradnju neophodne interne operativne infrastrukture koja će obezbediti doslednu implementaciju usvojenog modela korporativnog upravljanja, uz inherentne samokorektivne mehanizme u funkciji kontinuelnog poboljšanja. U okviru ove dimenzije, ključna uloga pripada upravljačkom organu (bordu direktora), višem menadžmentu i ostalim zaposlenima. Eksterna dimenzija korporativnog upravljanja proizilazi iz specifične uloge FRI, ali i neophodnosti participacije različitih eksternih interesnih grupa (suvlasnika, privatnih banaka i međunarodnih finansijskih institucija) u koncipiranju optimalnog modela korporativnog upravljanja. Dobro korporativno upravljanje kreira pozitivnu eksternaliju za sve ekonomske jedinice: finansijski sistem, prioritetne ekonomske sektore, državu i privatne partnerske institucije. 9.7.9. Finansijska održivost3 Iako je cilj osnivanja FRI korekcija "grešaka" kreditnog tržišta, njen mandat mora da inkorporira i sve elemente poslovnosti komercijalnog bankarstva: adekvatno upravljanje troškovima, alokacionu efikasnost, principijelno upravljanje rizicima, fleksibilnost politike naplate dugova, likvidnost i optimalna profitabilnost. Posebno problematično područje korporativnih performansi FRI je prihvatljiva i održiva profitabilnost. Upravo adekvatna

3 Diamond je još 90-tih godina prošlog stoleća definisao finansijsku održivost kao kapacitet FRI da, na bazi sopstvenih performansi, privuče dovoljno kapitala kako bi udovoljila kreditnim zahtevima, očuvala interes svojih akcionara i podržala sopstveni rast.

272

profitabilnost i prihvatljiva stopa povrata na kapital je osnovni generator recikliranja finansijskog potencijala FRI. Osnovni problem je definisanje optimalne, prihvatljive, ciljane profitne stope koja bi garantovala dugoročnu finansijsku održivost. Insistiranje na isuviše visokoj stopi povrata može "gurnuti" FRI u konkurentsku borbu sa privatnim sektorom ili fokusirati na rizike koji odbacuju visok profit u kratkom roku, što se može pokazati dugoročno neodrživim (Gutierrez et al., 2011, pp. 18). Visoka zahtevana zarađivačka sposobnost učinila bi FRI moralnim hazarderima - u želji za profitom preduzimale bi sve rizičnije poslovne poduhvate, što bi u krajnjoj instanci rezultiralo neperformansnim kreditima i stvaranjem gubitaka, koji bi periodično morali biti socijalizovani kroz rekapitalizaciju posredstvom fiskalne infuzije.

Da bi se preventivno delovalo na opisanu negativnu spiralu (poznatu kao Sizifov sindrom), praksa je ponudila nekoliko rešenja u kontekstu optimizacije zahtevane stope povrata: (1) Optimalna stopa povrata na plasmane FRI trebala bi da bude na nivou profitne stope koja garantuje konstantan i kontinuelan koeficijent adekvatnosti kapitala. Na taj način smanjio bi se rizik insolventnosti, odnosno obezbedila dugoročna finansijska stabilnost; (2) Optimalna stopa povrata trebala da bude na nivou profitne stope koja bi zaštitila kapital od erozije usled delovanja prosečne srednjoročne stope inflacije. Tako bi se sačuvala kapitalna supstanca, što je preduslov za finansijsku održivost; (3) Optimalna stopa povrata trebala bi da bude na nivou profitne stope koja se u dugoročnom trendu izjednačava sa dugoročnim troškovima finansiranja. Na taj način obezbedio bi se balans prihodne i rashodne strane i stvorili preduslovi bar za nulti finansijski rezultat. Principijelno posmatrano, prvo rešenje bi trebalo da ima primat, s obzirom da se naslanja na obe strane finansijske stabilnosti i efikasnog poslovanja: i na adekvatnu kapitalnu bazu i na adekvatno upravljanje rizicima (rizikom ponderisanu aktivu). Oslanjanje na neutralnu stopu prinosa koja bi sačuvala kapital od dejstva inflacije ne tangira samu suštinu poslovanja (rizike), niti se fokusira na finansijski rezultat. Trećem praktičnom rešenju se može priznati da se fokusira na nulti finansijski rezultat, ali se ne priznaje prioritet rizicima koji su ipak najvažnija interna determinanta profitabilnosti i dugoročnog opstanka FRI.

Osim problema optimizacije stope povrata, pitanje koje u kontekstu finansijske održivosti FRI ima "pravo glasa" je i pitanje procene performansi. Evaluacija performansi svake razvojne finansijske institucije donosi nekoliko benefita, a možda je najvažniji je poboljšanje procesa upravljanja i odlučivanja (Thorne, 2011, pp. 27). Ovde je prisutan mehanizam povratne sprege - što su jasnije definisani ciljevi i prioriteti, i što je transparentniji proces merenja performansi, to je proces odlučivanja efikasniji, a efikasniji proces odlučivanja po definiciji proizvodi pozitivne performanse. Evaluacija performansi FRI treba da uvažava paradigmu o dodatoj vrednosti. Dodata vrednost FRI je višedimenzionalna i ona bi trebala da se meri posredstvom i finansijskih i socijalnih kriterijuma: na taj način FRI ne može da se skriva iza društvene misije kako bi opravdala slabe finansijske performanse (Woller, 2006, pp. 24). Dve su opšteprihvaćene mere performansi koje respektuju i finansijsku i socijalnu dimenziju (Thorne, 2011, pp. 28-30):

Prvo - Društvene koristi (outreach). Društvene (socijalne) koristi koje proizilaze iz finansijskog delovanja FRI pripadaju području teško merljivih performansi, ali je Schreiner (2002) uspostavio multidimenzionalnu aproksimativnu meru koja ima odgovarajuću upotrebnu vrednost u kontekstu evaluacije efikasnosti i rezultata razvojnog finansiranja u socijalnoj sferi. Reč je o kompoziciji nekoliko osnovnih dimenzija čija se eksplikacija bazira na sledećim postulatima (Schreiner, 2002, pp. 595): (1) vrednost – vrednost usluga koje su pružene klijentima, definisana kao njihova spremnost da plate te usluge (kao zamena može da figurira povećanje profita kao rezultat pruženih usluga); (2) troškovi –

273

kombinovana vrednost troškova klijenata (cena same usluge, transakcioni troškovi, oportunitetni troškovi – vreme); (3) dubina – materijalni status (siromaštvo) klijenata kao refleksija na obim kredita; (4) širina – broj ljudi koji su osetili benefite; (5) dužina – održivost razvojne banke (period njenog funkcionisanja); (6) obuhvatnost – broj različitih finansijskih usluga (npr. krediti odobreni sa različitim uslovima, različitim instrumentima obezbeđenja i slično).

Prestruktuiranje navedenih šest aspekata uspostavljen je dvodimenzionalni alat za merenje društvenih performansi FRI, sa dve ključne dimenzije: (1) lista ciljeva društvenih performansi (social performance scorecard) – način organizacije indikatora za svaki od šest aspekata društvene korisnosti, kako bi se izveo ukupni skor socijalnih performansi; (2) društvena revizija (social audit) – vrednovanje operativnih procesa i mogućnost usmeravanja aktivnosti FRI u skladu sa misijom (Woller, 2006, pp. 21). Osim ovog dvodimenzionalnog koncepta, Yaron (2004) je ponudio alternativnu meru za procenu društvenih koristi razvojnog finansiranja za ciljnu klijentelu (targetirane sektore). Reč je o tzv. hibridnom indeksu koji sublimira efekte društvenih koristi isporučenih klijentima i kvalitet pruženih usluga. Hibridni indeks se zasniva na tri najvažnija indikatora: (1) tržišna penetracija – obim i godišnja stopa rasta kredita i štednje, vrednost i godišnja stopa rasta kreditnog portfolia i depozita, broj filijala i broj zaposlenih; (2) relativni nivo prihoda – vrednost prosečnog odobrenog kredita i skala kreditnih iznosa, procenat ruralnih klijenata, procenat klijenata ženskog pola; (3) kvalitet usluga – transakcioni troškovi klijenata, fleksibilnost i prikladnost usluga, distributivna mreža (Yaron, 2004, pp. 23).

Drugo - Finansijska samodovoljnost - samoodrživost (financial self-sufficiency) FRI je specifična u odnosu na privatne komercijalne banke, budući da imaju različit mandat, ciljnu funkciju i ulogu u finansijskom sistemu. Prve su generatori razvoja, bez isključivih pretenzija u pravcu maksimizacije profita, dok su druge klasični intermedijatari koji funkcionišu na liniji maksimizacije profita kao imperativa. Prilikom procene performansi razvojnih finansijskih institucija posredstvom klasičnih računovodstvenih indikatora (ROE, ROA), pojavljuju se dva problema: (1) razlika između stvarnih prihoda i rashoda u odnosu na prihode i rashode koji su obuhvaćeni u bilansu uspeha; (2) nedovoljna fleksibilnost računovodstvene prakse koja trenutno ne može da artikuliše sve vrste subvencija koje primaju razvojne banke (Yaron, 2004, pp. 24). Usled izraženih anomalija klasičnih indikatora profitabilnosti i operativne efikasnosti, FRI moraju da mere performanse putem izvedenih parametara koji respektuju stepen finansijske zavisnosti u odnosu na primljene državne subvencije. Klasična mera za determinisanje performansi FRI je indeks zavisnosti od subvencija (Subsidy Dependence Index, SDI). On uzima u obzir kako pojedine klasične elemente komercijalnog finansiranja, tako i specifičnosti razvojnog finansiranja: ukupan iznos koncesionog finansiranja, ponderisanu prosečnu kamatnu stopu, kapital, godišnju zaradu pre oporezivanja, primljene subvencije, prosečan godišnji portfolio i prosečan godišnji prinos portfolia. Ovaj indeks kalkuliše udeo primljenih godišnjih subvencija u ukupnom prinosu ostvarenom po osnovu kreditnog portfolia, i podrazumeva određene strukturne međuzavisnosti pojedinih sastavnih elemenata.

274

Shema br. 9.7. Strukturne relacije u okviru indeksa zavisnosti od subvencija

Vrednost parametra SDI može biti pozitivna, nulta ili negativna, uz odgovarajuće implikacije u pogledu održivosti samofinansiranja. Pozitivna vrednost ovog indikatora sugeriše da su subvencije neophodan faktor opstanka i kontinuiteta poslovanja FRI, a što je vrednost parametra veća to je veći stepen zavisnosti od transfera iz budžeta. Nulta vrednost SDI ukazuje da FRI ima perspektivu za opstanak i da može da se samofinansira, odnosno je postoji nulti stepen zavisnosti od transfera iz budžeta u formi subvencija. Negativna vrednost SDI upućuje na zaključak da FRI ima dovoljan profitni potencijal ne samo za samofinansiranja, već i za pokriće troškova akcijskog kapitala (izraženog kroz tržišnu kamatnu stopu kao diskontni faktor) i za pokriće godišnjeg iznosa subvencija. U takvoj situaciji je moguće ili smanjiti obim subvencionisanja ili smanjiti aktivnu kamatnu stopu, kako bi SDI tendirao ka nultom nivou koji je ekonomski racionalan i finansijski dugoročno održiv.

SDI je koristan instrument za donošenje odluka, i upućuje na sledeće zaključke: (1) u kom procentu treba promeniti (smanjiti/povećati) aktivnu kamatnu stopu kako bi FRI postala finansijski održiva; (2) koliko su društveni troškovi subvencionisanja takve institucije; (3) koliko je zahtevani godišnji iznos subvencija, kako bi kreditni portfolio ostao konstantan (Yaron, 2004, pp. 25). Svakako da SDI nije univerzalno i ekstraordinarno merilo performansi FRI koje ima kvalitativni ekskluzivitet, već je podložno i određenim suštinskim i metodološkim kritikama. Sharma i Timiti (2003) iznose suštinsku kritiku koja

SDI = A(m-c) + [(E x m) – P] + K

LP x i

Oportunitetni društveni troškovi (m) +

Porast Uticaj na SDI

Kamatna stopa na koncesione izvore (c) -

Profit pre oporezivanja (P) -

Kapital (E) +

Ostale subvencije za pokrice operativnih troškova (K) +

Nenaplacen kreditni portfolio (LP) -

Prinos na kreditni portfolio (i) -

Izvor: Francisco, Mascaro, Mendoza, Yaron, 2008, str. 11.

275

se odnosi na obuhvatnost SDI. Oni smatraju da ovaj indikator ne tretira na adekvatan način vanbilansne aktivnosti banke (recimo prihode i potencijalne troškove odobrenih garancija), uprkos činjenici da su vanbilansne aktivnosti razvojnih finansijskih institucija snažan izvor potencijalnih prihoda ali i rizika. De Aghinon i Morduch (2005) smatraju da je mandat FRI operativni prioritet koji mora da dominira u odnosu na SDI. Supremaciju razvojnog mandata nad ovim indikatorom performansi temelje na činjenici da se FRI osnivaju u funkciji korekcije tržišnih neuspeha i u cilju dinamiziranja ekonomskog rasta, što ponekada podrazumeva povlačenje znatnijeg obima subvencija. Sve dok je FRI na liniji svog mandata i dok je ciljno fokusirana (razume se sa određenim uspehom u ostvarivanju istih), nije poželjno limitirati njen pristup koncesionim izvorima finansiranja, čak i ako to utiče na pogoršanje SDI parametra. 9.8.Zaključci Značaj iznalaženja optimalnog finansijskog modela za podršku razvoja agrarne industrije proizilazi iz nekoliko činjenica. Finansiranje sektora agrarnog biznisa trebalo bi da se zasniva na izgradnji konzistentnog modela koji trebalo da uvažava sve specifičnosti ove privredne delatnosti: (1) sezonski karakter proizvodnje; (2) inherentna rigidnost na promene u okruženju; (3) niska akumulativna sposobnost; (4) period proizvodnje koje se ne poklapa sa kalendarskom godinom; (5) neizvesnost u pogledu prinosa i drugo. Takođe, model finansijske podrške mora da uvažava izuzetan ekonomski značaj, tekući i perspektivni, koji agrarna industrija poseduje u kontekstu potencijala za izvoz, zapošljavanje, razvoj.

Modaliteti finansijske podrške se zasnivaju na povlačenju klasičnih kreditnih linija, iznajmljivanju opreme (lizing) i prenosu (transferu) kratkoročnih potraživanja uz diskontnu naplatu pre roka dospeća. Krediti kojima se finansira sektor agrarnog biznisa trebalo bi da imaju fleksibilne uslove odobravanja: revolving kreditne linije sa što dužim rokovima dospeća, uz fazne periode počeka, koncesionu kamatnu stopu i prihvatljive instrumente obezbeđenja. Modeli pozajmljivanja moraju da inkorporiraju razvojnu komponentu, saobrazno strateškom značaju ovog sektora za AP Vojvodinu. Preuzimanje opreme na lizing ima prednosti u odnosu na samofinansiranje: ne vezuje se sopstveni potencijal, već se finansira obrtna imovina (redukuje se oportunitetni trošak), oprema se koristi u veku najproduktivnije eksploatacije, a kompanije mogu da istekom ugovora izvrše zamenu stare sa modernom tehnologijom. Ipak, naknade za korišćenje opreme, kao i nerazvijena svest o mogućnostima lizinga u pogledu iznajmljivanje proizvodne opreme i komercijalnih nepokretnosti su uticali na slabu zastupljenost ovog modela finansiranja kompanija iz oblasti agrarne industrije. Takođe, bez obzira na rastući potencijal faktoring tržišta, relativno nepovoljni uslovi nisu privukli veći broj agrarnih kompanija na finansiranje likvidnosti i obrtne imovine ustupanjem potraživanja bankama.

U prethodnom periodu finansiranje agrarne industrije se zasnivalo na mehanizmima finansijske podrške iz javnih izvora i povlačenjem kredita od komercijalnih banaka. Podrška iz javnih izvora se odnosila na subvencionisanje primarne poljoprivredne proizvodnje, finansiranje sredstvima Fonda za razvoj AP Vojvodine i obezbeđenje pristupa kompanijama iz agro-industrijskog sektora komercijalnom kreditnom tržištu pod povoljnijim uslovima, izdavanjem garancija za odobrene kredita banaka od strane Garancijskog Fonda AP Vojvodine. Ovi modaliteti finansiranja su bili promenljivog intenziteta (zbog uticaja krize i deficita fiskalnih sredstava), opterećeni arbitrarnim kriterijumima za odobravanje sredstava ("dečije bolesti zemalja u tranziciji"), pa su efekti

276

na unapređenje proizvodnog volumena, produktivnosti i konkurentnosti skromni. Vredno pažnje je angažovanje Garancijskog fonda AP Vojvodine u širenju mreže komercijalnih banaka koje odobravaju kredite (uz garancije Fonda). Naime, na osnovu garancija ublaženi su kreditni standardi banaka, tako da su banke odobravale kredite po znatno nižim kamatnim stopama u odnosu na vladajuće tržišne okolnosti i u odnosu na klasične kredite bez garancije Fonda).

Iako predstavljaju raspoloživ izvor finansiranja agrarne industrije u kvantitativnom smislu, krediti komercijalnih banaka su suboptimalni finansijski izvor sa stanovišta kvaliteta – uslova kreditiranja. Bankarski sektor je izrastao na tržišnoj ortodoksiji koja nema senzibilitet za "specijalne finansijske potrebe" prioritetnih privrednih sektora, pa i sektora agrarnog biznisa. Po broju banaka ekstenzivan, po fiktivnoj konkurenciji optimalno koncentrisan i konkurentan, bankarski sektor nije stvorio preduslove za povlačenje koncesionih kreditnih linija. Kamatne stope na agrarne kredite se kreću u rasponu od 22 do 29% za dinarske, odnosno od 12 do 19% za devizne i dinarske kredite indeksirane deviznom klauzulom. Inherentno niska akumulativna sposobnost agrarne industrije, dug vek vezivanja kreditnih sredstava i ispodprosečna produktivnost kao produkt tehničko-tehnološkog zaostajanja su osnovni razlozi zbog kojih ovakvi kreditni uslovi nisu prihvatljivi za kompanije iz ovog sektora.

Uzimajući u obzir anomalije postojećih javno-privatnih mehanizama za finansijsku podršku agrarnom biznisu, optimizacija modela finansiranja ovog sektora podrazumeva koncentraciju i centralizaciju finansiranja. Ovakvo finansiranje podrazumeva uspostavljanje finansijsko-razvojne institucije (FRI) za podsticanje razvoja i unapređenje konkurentnosti delatnosti koje imaju "specijalne finansijske potrebe", a koje su na osnovu komparativnih prednosti proglašene za regionalni (nacionalni) razvojni prioritet. FRI bi trebalo da preuzme sve mehanizme finansiranja od javnih institucija (subvencionisanje, koncesiono kreditiranje, garancije za komercijalne kredite), te da u svoju vlasničku strukturu inkorporira i finansijske participante iz privatnog sektora (komercijalne banke) i međunarodne kreditore (međunarodne finansijske institucije, EBRD, IFC i slično). Takođe, operativni model funkcionisanja trebalo bi da se koncipira na mehanizmima zaštite interesa svih partnera, adekvatne procene rizika, efikasnog transfera finansijskih sredstava, preventivnoj internoj kontroli, nezavisnoj prudencionoj reviziji i superviziji.

Protivnici ovakvog modela finansiranja u odnosu na ovakav interventni model ističu bazičnu primedbu: kreditno tržište i mehanizam kamatne stope je najefikasniji u realokaciji oskudnih finansijskih resursa. Međutim, ortodoksni tržišni model kreditiranja nije univerzalno upotrebljiv, upravo zbog specifičnosti finansiranja koje se vezuju za agro-industrijski sektor. Nadalje, klasične komercijalne banke u kriznim situacijama preterano reaguju na pojavu finansijskih frikcija – nesavršenih informacija, neizvesnosti i slično, pa ovakav interventni mehanizam može da ima i kontracikličnu ulogu u turbulentnim situacijama. Napred izneti argumenti govore u prilog uspostavljanju modela finansiranja (regionalne) agrarne industrije na principu balansiranja moći, uticaja i interesa. Prisustvo države, budući da je ona "slabiji preduzetnik" treba ustanoviti u funkciji zaštite razvojnih interesa prioritetnih sektora. Sa druge strane, prisustvo privatnih komercijalnih banaka i međunarodnih finansijskih institucija treba inkorporirati u funkciji poboljšanja efikasnosti korporativnog upravljanja FRI, kao i nezavisnosti u pogledu ocene kreditne sposobnosti, procene rizika, kontrole namenskog korišćenja sredstava, instrumenata obezbeđenja i slično. Dakle, "vidljiva ruka države" usmeravala bi sredstva u razvojne prioritete, dok bi "nevidljiva ruka privatnog sektora", na osnovu preporučenih principa korporativnog upravljanja za finansijske institucije, usmeravala operativno funkcionisanje FRI.

277

278

Bibliografija 1. Adžić, S., Marjanović, M., Davidović, M., Stefanović, M. & Jeftić, M. (2012), Return of the industry to the Western Balkan and the kredit market, Technics Technologies Education Management-TTEM, (2012), Vol. 7 No. 4, pp. 1707-1716. 2. Barisitz, S. (2008), Banking in Central and Eastern Europe 1980-2006, Routlege (Taylor & Francis Group), London, UK. 3. Basel Committee on Banking Supervision (2010), Principles for enhancing corporate governance, Bank for International Settlements, Basel, Swiss. 4. Birovljev J. & Tomić R. (2009), Menadžment u agrobiznisu, Ekonomski fakultet u Subotici, Subotica. 5. Brkić M. (2009), Govor održan na međunarodnoj konferenciji: Agrarna i ruralna politika Srbije, Beograd 2009. 6. Bruck, N. (2005), Future role of national development banks in the twenty-first century, Uvodno izlaganje na sastanku ad hok ekspertske radne grupe pri Ujedinjenim nacijama pod nazivom Rethinking the Role of National Development Banks, New York, SAD. 8. Caprio, G. Jr., Fletcher, J. L., Litan, R. E. & Pomerleano, M. (2004), Introduction, The future of state-owned financial institutions, World Bank/IMF/Brookings Emerging Market Series, Brookings Institution Press, Washington, DC, USA. 9. Conference Board of Canada (2010), Lessons from the Recession and Financial Crisis, Lessons 2: Public Sector Financial Institutions Prove their Worth, Toronto, Canada. 10. EBRD, (2005-2012), EBRD Transition Report za period 2005-2012, EBRD, London, UK. 11. Francisco, M., Mascaro, Y., Mendoza, J. C. & Yaron, J. (2008a), Measuring the performance and Achievement of Social Objectives of Development Finance Institutions, The World Bank Policy Research Working Paper No. 4506, World Bank, Washington, DC, USA. 12. Garancijski fond APV (2012), Izveštaj o poslovanju Garancijskog fonda APV za 2012. godinu, Garancijski fond APV, Novi Sad. 13. Garancijski fond APV (2012), Izveštaj o radu Garancijskog fonda APV za 2012. godinu, Garancijski fond APV, Novi Sad. 14. Gutierrez, E., Rudolph, P. H., Homa, T. & Blanco Beneit, E. (2011), Development banks: Role and Mechanisms to Increase their Efficiency, The World Bank Policy Research Working Paper No. 5729. 15. Ministarstva finansija Republike Srbije (2013), Bilten javnih finansija za septembar 2013. godine, MFRS, Beograd. 16. Narodna Banka Jugoslavije, (2001), Bankarski sektor SRJ, Narodna banka Jugoslavije (Sektor za poslove kontrole), Beograd. 17. Narodna Banka Srbije, (2005-2012), Izveštaj o kontroli poslovanja banaka za period 2005-2012., NBS, Beograd. 18. Narodna Banka Srbije, (2013), Sektor finansijskog lizinga u Srbiji: Izveštaj za drugo tromesečje 2013. godine, NBS, Beograd. 19. Narodna Banka Srbije, Sektor finansijskog lizinga u Srbiji, Izveštaji za period 2005-2012. (godišnji i kvartalni), NBS, Beograd. 20. Njegomir, V. & Stojić. D. (2012), Determinants of Nonlife Insurance Market: Atractiveness for Foreign Investments: Eastern European Evidence, Ekonomska istraživanja – Economic Research, Vol. 25 No. 2 (2012), pp. 297-303. 21. OECD (2004), Guidelines on corporate governance of state-owned enterprises, OECD, Paris, France. 22. Ostojić, S. (2003), Aplikativni aspekti finansijskog izveštavanja banke-Analitički okvir jedinstvenog bankarskog izveštaja, Privredna izgradnja, Vol. 46 (1-2), ss. 73-110. 23. Rudolph, H. P. (2010), State financial institutions: Can they be relied on to kick-start lending?, World Bank, Crisis Response Note 12, Washington, D.C. 24. Schreiner, M. (2002), Aspects of uotreach: A framework for the discussion of the social benefits of microfinance, Journal of International Development, Vol. 14, pp. 591 - 630.

279

25. Smallridge, D. & De Olloqui, F. (2011), A health diagostic tool for public development banks, Tehnical Note 225, Inter-American Development Bank, Washington, DC, USA. 26. Thorne, J. (2011), A framework for successful development banks, Development Planning Division, Development Bank of Southern Africa, Working Paper Series No. 25. 27. Vujičić M., Ristić, L. & Malešević Lj. (2006), Menadžment u agrobiznisu, Ekonomski fakultet Kragujevac, Kragujevac. 28.Vunjak, N., Davidović, M. & Stefanović, M. (2012), Uticaj globalne finansijske krize na performanse bankarskog sektora Srbije, Teme, Br. 3, ss. 1279-1298. 29. Woller, G. (2006), Evaluating MFIs’ social performance: A measurement tool, microREPORT 35, USAID, Washington, DC. 30. Yaron, J. (2004), State-Owned Development Finance Institutions (SDFI): Background, Political Economy and Performance Assessment, Preuzeto sa http://www.iadb.org/res/publications/ pubfiles/pubs-492.pdf, s. 23. 31. Zakon o podsticajima u poljoprivredi i ruralnom razvoju, Službeni glasnik Republike Srbije, br. 10/13. Elektronski izvori: 1. https://www.otpbanka.rs 2. http://www.bancaintesa.rs 3. www.poslovnapolitika.com 4. http://www.mfin.gov.rs 5. http://www.mpt.gov.rs