Filoponovi argumenti za konacnost svetaIstinski zaetnik kalam kosmolokog argumenta je Jovan Filopon (Jovan Aleksandrijski ili Jovan Gramatik, 490-570). Standardnom pravilu grke klasine misli, nama poznatijem u latinskoj vatijanti, pravilu ex nihilo nihil fit, Filopon suprotstavlja najeu interpretaciju biblijskog mita prema kojoj je Bog stvorio svet ex nihilo. On svoje argumente uglavnom izlae u sledeim spisima: O venosti sveta, protiv Prokla, O venosti sveta, protiv Aristotela, kao i u svojim komentarima Aristotelove Fizike i spisa O nebu.Filopon skree nau panju na to da su dve teze koje Aristotel zastupa inkonsistentne: prva teza je teza da je svet vean, a, druga teza je teza da nije mogua aktuelna beskonanost. Naime, on prihvata Aristotelovu tezu da je aktuelna beskonanost nemogua, ali smatra da je ona inkonsistentna sa njegovom drugom tezom, tezom da je svet vean. Protiv teze o venosti sveta Filopon izlae dve vrste argumenacije: 1) na osnovu konanosti moi koju poseduje univerzum nastoji da dokae da je on nastao, i 2) tezu da je univerzum nastao, zasniva takoe na nemogunosti venog kretanja, odnosno, na nemogunosti aktuelne beskonanosti.U prvu vrstu argumentacije spadali bi sledei argumenti: a) Nebo nije, kako Aristotel misli, veno, poto je sastavljeno od materije i forme. Naime, sve to je sastavljeno od materije zahteva materiju za svoje postojanje. Ali, sve to zahteva neto za svoje postojanje nije samodovoljno, a ono to nije samodovoljno nema beskonanu mo, a ono to nema beskonanu mo je propadljivo, a ono to je propadljivo nije veno. Prema tome, nebo nije veno. b) U drugom argumentu se kae da su nebesa sastavljena, a ono to je sastavljeno ima u sebi osnovu disolucije. Ono to u sebi ima osnovu za disoluciju sadri osnovu za razaranje.[footnoteRef:1] Ali, poto je ono to moe biti razoreno neto to je nastalo, onda se mora zakljuiti da je i univerzum nastao, odnosno, da nije vean. [1: Simplicius (1894), In Aristotelis Physicorum Commentaria, Georg Reimer, Berolini, 1331, 10-12.]

c) Prema Simplikijevom svedoanstvu, Filopon tvrdi i sledee: Sutina materije sastoji se u tome to je ona u stanju da primi sve forme. Ona ne poseduje tu mo uzalud; jedna te ista materija ne moe istovremeno prihvatiti vie formi; niti materija, razmotrena prema njenoj prirodi, moe bilo koju formu veno zadrati. Prema tome, nita to je [sastavljeno] od materije i forme, s obzirom na njegovu prirodu, nee biti nerazorivo.[footnoteRef:2] Ali, poto je sve to je razorivo neto to je nastalo, onda je i svet nastao, odnosno, nije vean. [2: Simpliucius (1894), 1329.]

Kada je re o daljem razvoju kalam kosmoloke argumentacije, od veeg znaaja je Filoponova druga vrsta argumentacije u kojoj nastanak univerzuma hoe da dokae polazei od nemogunosti venog kretanja, odnosno nemogunosti aktuelne beskonanosti. I ovde bi se iz svedoanstava koja su nam dostupna mogla izlovati tri argumenta, a to su: a) Ukoliko bi univerzum bio vean, nastanku bilo kojeg predmeta prethodila bi beskonana serija nastanaka drugih predmeta. Ali, oslanjajui se na Aristotelove argumente u prilog teze o nemogunosti aktuelne beskonanosti, beskonanost ne moe da se pree. Iz toga je Filopon, prema Simplikijevom svedoenu, zakljuivao sledee: Ako za nastanak neke date stvari mora prethodno postojati beskonaan broj stvari koje su nastale jedne iz drugih, onda data stvar ne moe da nastane.[footnoteRef:3] Poto beskonanost ne moe da se pree, a svet sada ipak postoji, nuno je, prema reductio ad absurdum argumentu, zakljuiti da svet nije vean. Formulacija ovog argumenta, koja je imala najvei uticaj na srednjovekovnu islamsku i judejsku tradiciju, jeste ona o kojoj nam opet svedoi Simplikije. Prema njemu Filopon je tvrdio sledee: Za dokaz, on [Filopon] pretpostavlja sledee tri premise. 1) Prva je da neto to nastaje nuno zahteva neto to mu prethodi da bi ono nastalo, kao to brod zahteva drvenu grau, poto on ne bi nastao ako prvo ne bi nastale te druge stvari. 2) Druga premisa tvrdi da u stvarnosti [aktuelno] ne moe postojati beskonaan broj, niti brojanjem moe da bude preen [nabrojan], niti bilo ta moe biti vee od beskonanosti, niti beskonanost uveavana. 3) Trea premisa jeste da stvar ne moe nastati, ako je ono to je potrebno za njen nastanak beskonanost prethodno postojeih stvari, gde jedna nastaje iz druge.[footnoteRef:4] [3: Simpliucius (1894), 1178.] [4: Simpliucius (1894), 1178, 7-25.]

b) Drugi Filoponov argument ove vrste glasi: Ako bi kretanja koja bi trebalo da nastanu, kada se dodaju na ona koja su ve nastala, uveavala njihov broj, i ako je, dalje, nemogue uveavati ono beskonano, onda kretanja koja su ve nastala ne mogu biti beskonana.[footnoteRef:5] Naime, Filopon misli da bismo tako dobili razliite beskonanosti, pretpostavljajui, kasnije osporen, aksiom prema kojem je beskonano = beskonano. Tada se, kao i u celom ranom srednjovekovlju, smatrala apsurdnom mogunost postojanja razliitih beskonanosti. Ako se to prihvati, onda nije teko povui zakljuak da je veni univerzum nemogu, odnosno da je on morao nastati. [5: Simpliucius (1894), 1179, 10-12.]

c) U treem podargumentu za ovu drugu vrstu argumentacije Filopon nudi primer nejednake brzine kretanja nebeskih tela. Kako bi dokazao apsurdnost pojma aktuelne beskonanosti on taj primer opet podvrgava reductio ad absurdum argumentaciji. Taj primer, kasnije vrlo esto upotrebljan, glasi: Pretpostavimo, kae on, da se sfere ne kreu istom brzinom. ... Pretpostavimo takoe da kretanje neba nema poetak. Onda Saturn mora da pree beskonaan broj krunih putanja, Jupiter blizu tri puta vie, dok bi broj kruenja Sunca bio trideset puta vei. ... Nije li to s onu stranu svakog apsurda ako ono beskonano ne moe biti preeno ak ni jednom, da se nudi deset hiljada puta beskonano, ili ak beskonano puta beskonano? Dakle, nuno je da okretanje neba mora imati poetak svog postojanja, i da prethodno nije postojalo.[footnoteRef:6] (Simplicius, 1894: 1179, 15-26). Primetimo, u b) argumentu kae se da je neprihvatljivo tvrditi beskonano + 1 = beskonano, dok nam c) argument kae da nije prihvatljivo tvrditi da je beskonano x beskonano = beskonano. Razume se, u oba sluaja polazi se od pretpostavke da je beskonano = beskonano. [6: Simpliucius (1894), 1179, 15-26.]