1. Mesto umetnosti u sistemu Hegelove filozofije i polozaj umetnosti prema religiji i filozofiji?

U Hegelovoj shemi vezano za umetnost estetika mora: »popuniti rupu između čulnosti i razuma«,odnosno, posredovati između praktične i teorijske strane ljudske delatnosti. Umetničko delo stoji na sredini između neposrednečulnosti i idealne misli. Osnovna tendencija Hegelovog sistema je gnoseološka, a ne estetska. Pa i uloga estetike u njemu merena je i odmerena iz gnesološkogaspekta; estetika je rastvorena u gnoseologiji. Iako je estetika Hegelutrebalo da posluži za potrebe sistema, ona nije dala estetsko obeležje čitavoj njegovoj filozofiji. iako je Hegel imao veoma razvijenukus i smisao za umetnost, osobito za likovnu i poeziju. No, on je za računpotreba sistema ovaj sistem žrtvovaoIz aspekta pojmovnog saznanja. Hegel je tako odredio karakter svog filozofskogsistema. On pridaje umu najvišu uloguu spoznavanju. Tek pošto se od oseta, preko predstava dospe do pojma,moguća je puna spoznaja suštine stvari. Neposredna spoznaja, intuitivnomišljenje je niži oblik spoznavanja, a umetnost je vezana za neposrednuspoznaju i intuiciju. Neposredno znanje oslanja se na čulni momenat i uumetnosti je ovaj čulni momenat neizbežan. Hegel vidi ograničenost lepeumetnosti u tome što je vezana za neposredno spoznavanje i čulnost. Tekpomoću posrednog mišljenja, u filozofiji duh spoznaje svoju suštinu. Estetičkaspoznaja je samo jedan prolazni, pripremni stupanj za pravu spoznaju, a lepoima samo utoliko vrednost ukoliko se u njemu otkriva istinito. U gnoseološkom pogledu umetnost mora biti etapa u spoznavanjuapsoluta.U okviru jednog sistema u kojem je sve logos i posredno znanje, umetnostsvojim čulnim momentom i neposrednim znanjem ne može naći svoje punovažnomesto. Kako uz Hegelov racionalistički stav dolazi i metafizička tendencija čitavsistem dobija izrazito panlogistički karakter. Panlogistička tendencija nužno void prevazilaženju umetničke forme samo da bi se došlo do forme pojmovnogmišljenja, jer ono je »jedino istinsko«.Čitav Hegelov sistem je po svom duhu tipično aumetnički. Romantična forma umetnosti je po Hegelu poslednjaforma u istoriji umetnosti. No, ona se ukida time što se supstancijalni sadržajduha prenosi u višu formu, u pojmovno spoznavanje.Apsolutni duh dostiže svoje usavršavanje samo u misaonom shvatanj svoje istine. Kako je duh opšte, ne može se zahvatiti u zajednici sa pojedinačnim,tj. neposredno, već samo strogim naučnim postupkom. Tako i estetika uHegelovom sistemu ne može biti autonomna, već se podređuje potrebamasistema. Umetnost je po Hegelu jedna forma u kojoj se javlja i izražava duh. Duh je istina i time apsolutno prvo.Kao apsolutno prvo, duh je supstanca sveta i osnovni nosilac svega. On jeapsolut, najviša definicija apsolutnoga. Saznaje se preko individualne svesti.Postavlja se pitanje: u čemu se sastoje najviši interesi duha koje umetnost nemože više zadovoljiti. »Lepa umetnost je tek onda prava i tek onda rešava svojenajvažnije zadatke kada uđe u kolo religije i filozofije i postaje samo put i načinda se u svest dovede i izrazi božansko, najdublji interesi čoveka, najobuhvatnijeistine duha.« (Duh apsolut i božansko su sinonim za apsolut. No, u spoznajiapsolutnoga umetnost je ispod religije i filozofije).Da bi svest dovela do pojmovnog mišljenja, umetnost sama mora da setranscendira od čulnog. Čulno ne sme biti njen cilj, ona ne sme insistirati načulnom. Čulno se rađa i pobuđuje u kontaktu sa materijalnim medijem u kojemumetnost prikazuje ideju. Zato se umetnost mora u svom razvoju sve višeoslobađati ove materijalnosti.Hegelovo razlikovanje umetničkih formi zasnovano je na odnosima ideje ilika. Lik je ono materijalno. Zato i razvoj umetničkih formi Hegel postavlja prematome koliko se ideja oslobodila spoljnjeg materijala. U simboličnoj formi

umetnostimeterijal, čulna građa preovladava. U klasičnoj ona je u punom skladu prožetaidejom. U romantičnoj ideja preteže i nadilazi čulnu građu. U poslednjem stupnjuromantične forme u poeziji omogućen je prelaz ka religiji. Zbog te apstraktnostiHegel stavlja poeziju na vrh, kao krunu svih umetnosti.Pojam s kojim estetika počinje je ideal, tj. odnos duha prema ideji lepoga.Ovaj odnos determinira sve najbitnije što će Hegel o umetnosti reći. Duh se poHegelu ne može adekvatno izraziti u umetnosti, jer je postao svestan svog višegbića koje ne može više izdržati u konačnosti i spoljašnjosti. Zato već prelaskom uromantičnu formu umetnosti dobija svoj sadržaj od religije i filozofije.Na osnovu toga što se bavi istinom kao apsolutnim predmetom svesti,umetnost takođe pripada apsolutnoj sferi duha i zbog toga, prema svojoj sadržini,stoji na jednom istom tlu sa religijom (u jednom specijalnom smislu) i safilozofijom. Usled te jednakosti sadržine tri carstva apsolutnog duha razlikuju sesamo po formama u kojima ona čine svesnim svoj objekat, tj. apsolutno. Razlikeovih formi imaju svoj osnov u pojmu samog apsolutnog duha. Duh kao istinskiduh jeste po sebi i za sebe, i zahvaljujući tome on ne predstavlja neku suštinukoja je u odnosu prema predmetnosti apstraktno-transcedentalna. Prva formaovog shvatanja jeste neposredno znanje koje je upravo zbog toga čulno u komeapsolutno dospeva do opažaja i osećaja. Druga forma jeste svet predstavljanja itreća forma jeste slobodno mišljenje apsolutnog duha.a) Forma čulnog opažanja pripada umetnosti, tako da je umetnost ta kojaistinu predstavlja svesti u formi čulnog uobličenja, i to takvog čulnog uobličenja koje u samoj toj svojoj pojavi ima ne viši dublji smisao i neko više dubljeznačenje, a da ipak ne polaže pravo na to da preko čulnog materijala možeučiniti shvatljivim pojam kao takav u njegovoj opštosti, jer upravo njegovojedinstvo sa individualnom pojavom čini suštinu lepog i njegovog proizvođenja odstrane umetnosti. Pošto pravi predmet umetnosti sačinjava istina, tj. duh, to onanije u stanju da da očiglednu predstavu o njemu, pomoću naročitih prirodnihpredmeta. Takvi predmeti su čulne egzistencije i ne omogućavaju opažanjeonoga što je duhovno. Religija se dosta služi umetnošću da bi religijsku istinupribližila osećanju, ili da bi je za fantaziju predstavila u slici, i u tom slučajuumetnost stoji u službi jedne oblasti života koja se od nje razlikuje. Kod Grka je,npr. umetnost predstavljala najvišu formu u kojoj je narod zamišljao svoje bogovei u kojoj je došao do neke svesti o istini. Zbog toga su pesnici i umetnici bili kodGrka tvorci njihovih bogova, tj. umetnici su dali grčkoj naciji određenu sadržinu.Način umetničkog stvaranja sastojao se u tome što su pesnici bili u stanju da onošto je u njima previralo obrade i izraze samo u toj formi umetnosti i poezije. Misaose vrlo rano okrenula protiv umetnosti kao forme koja božansko predstavlja načulan način, npr. kod Jevreja i muhamedanaca, i Grka gde se još Platon protiviobogovima Homera i Hesoida. Ono što dolazi posle umetnosti sastoji se u tomešto u duhu postoji potreba da se zadovolji i u svojoj vlastitoj unutrašnjosti kaopravoj formi za saznanjem istine. Dalekovidniji duh u umetnosti okreće se odobjektivnosti i vraća se u svoju unutrašnjost i forma umetnosti više ne predstavljanajvišu potrebu duha.b) Prva oblast koja nadmašuje carstvo umetnosti je religija. Forma svestikojom se služi religija jeste predstva. Ovaj prelaz od umetnosti ka religiji može dase označi tako što će se reći da umetnost predstavlja za religijsku svest samojednu njenu stranu. Ovaj religiozni momenat bitan je za određenje umetnosti.Apsolutno se premešta iz predmetnosti umetnosti u unutrašnjost subjekta. Hegelposmatra umetnost kao religioznu i pred nju stavlja raznolike zadatke. Religijanadmašuje carstvo umetnosti baš stoga. Jasno je da ih čista religija može boljeizvršiti, nego umetnost koja samo poseduje jedan njen elemenat. Zato

umetnostodumire, zato se mora prevazići. Sama činjenica što je Hegel sudbinu umetnostipodredio razvoju religije od velikog je značaja za postanak Hegelovog učenja oodumiranju umetnosti. Jer, umetnost, počinje da odumire onog časa kad je tajrazlog doveo do toga da religija mora napustiti slikovnu podlogu, dakle, već pozavršetku klasične umetničke forme.c) Treća forma apsolutnog duha jeste filozofija. U njoj su udružene obestrane umetnosti i religije: objektivnost umetnosti koja je, doduše, ovde izgubilaspoljašnju čulnost, ali ju je zato zamenila za najvišu formu objektivnoga, za formumišljenja, i subjektivnost religije koja je prečišćena u subjektvinost mišljenja. Jermišljenje je, s jedne strane najdublja i najbitnija subjektivnost – a istinita misao,ideja u isto vreme je najrealnija i najobjektivnija opštost.Čulna forma svesti je za čoveka ranija, te su tako i raniji stupnjevi religijepredstavljali jednu religiju umetnosti i njeno čulno prikazivanje. Tek u religiji duhabog kao duh saznaje se takođe na jedan način koji više odgovara duhu, čime seu isto vreme pokazalo da manifestacija istine u čulnoj formi nije uistinu duhusaobrazna.

2. Hegelovo shvatanje ideala?

1) Ideja umetnički lepog ili idealIdeja kao umetnički lepo je ideja ukoliko je svojim uobličenjem prešla ustvarnost i ukoliko je sa tom stvarnošću stupila u neposredno jedinstvo koje njojodgovara. Jer, doduše, ideja kao takva jeste istina po i za sebe, ali istina u njenojjoš neobjektiviranoj opštosti, međutim ideja kao umetnički lepo jeste ideja sa tombližnjom namenom da u suštini bude individualna stvarnost, kao i da bude jednoindividualno uobličenje stvarnosti. Time je već izrečen zahtev po kome ideja I njeno konkretno uobličenje u stvarnosti treba da se učine savršeno adekvatnijedno drugom. Tako shvaćena ideja, tj. shvaćena kao stvarnost uobličenashodno njenom pojmu jeste ideal. Postoji nesavršena umetnost koja u svojojodređenoj oblasti može da bude u tehničkom i drugom pogledu potpunosavršena, ali da ipak u poređenju sa pojmom umetnosti i sa idealom budemanjkava. Samo u najuzvišenijoj umetnosti ideja i njen prikaz su jedno s drugimstvarno skladni u tom smislu što oblik ideje predstavlja u samom sebi onaj oblikkoji je po sebi i za sebe istinit, jer sadržina ideje koju ona izražava jeste takođeistinita. Za to je potrebno da ideja bude u samoj sebi sama sobom određena kaokonkretni totalitet i da tako u samoj sebi ima princip i meru svoga uposebljavanjai načina svoga pojavljivanja (hrišćanska fantazija moći će da prikaže Boga samou ljudskom obliku i u njegovom duhovnom izrazu, jer ona zna za Boga

kao zaduh koji je potpuno u samom sebi. Određenost je tako reći most koji vodi pojavi.Ako ova određenost nije totalitet koji potiče iz same ideje, ako ideja nijepredstavljena kao ideja koja određuje i uposebljuje samu sebe, ona ostajeapstraktna i nema određenosti, već je izvan sebe). Ideja koja je još apstrakna imatakođe oblik koji je spoljašnji, a ne oblik koji ona određuje. Međutim, ideja koja jeu sebi konkretna nosi u samoj sebi princip svoga načina pojavljivanja I zahvaljujući tome ona predstavlja svoje vlastito slobodno uobličenje. Na taj način,tek prava konkretna ideja proizvodi pravi oblik, i to slaganje ideje i njenog oblikajeste ideal.2) Razviće ideala u posebne forme umetnički lepogCelo lepo se može razložiti na posebne odredbe i iz toga proizilazi teorijao formama umetnosti. Ove forme potiču iz razlike u načinu na koji se ideja možeshvatiti kao sadržina, od čega zavisi raznovrsnost oblika u kojima se onapojavljuje. Tako su forme umetnosti ustvari različiti odnosi između sadržine oblika. Postoje tri odnosa između ideje i njenog uobličavanja:a) simbolička forma umetnosti;b) klasična forma umetnosti;c) romantična forma umetnosti.

3. Hegelovo opovrgavanje prigovora protiv estetike

N meće se pit nje: d li je umetnost k o lepot uopšte vredn n učne spozn je? Hegelа а а а а а а а želi d potvrdno odgovori n ovo pit nje (uzim jući u obzir specifič n poj m ''n uke'' kojiа а а а а а а on im u vidu), p pokuš v d pobije st vove koje sm tr n jozbiljnijim prigovorimа а а а а а а а а а ov kvom odgovoru. Prvi prigovor se tiče ozbiljnosti umetnosti: čini se d on ip kа а а а

pon jviše prip d pred hu, odmoru i opušt nju duh , ne nekom od njegovih n jvžnijihа а а а а а а а poslov -k ko je obr điv ti ozbiljno ko s m nije ozbiljn ? Hegel uviđ d se umetnostа а а а а а а а а а može upotrebiti i k o l k igr u službi z dovoljstv i z b ve, u službi pukogа а а а а а а а ukr š v nj , li t d nije reč o slobodnoj, nez visnoj umetnosti, t d je u n jboljemа а а а а а а а а а а sluč ju reč o primenjenoj umetnosti. A Hegel želi d ispituje umetnost koj je slobodnа а а а k ko u svojim ciljevim t ko i u svojim sredstvim . Uost lom, slično bi se mogloа а а а а prigovoriti i s moj misli, koj može služiti nemis onim ciljevim , č k i z b vlj čkim, štoа а а а а а а а ip k ne dok zuje d je mis onost neozbiljn . U svoj svojoj slobodi lep umetnost je poа а а а а а Hegelu tek ond pr v umetnost i tek ond reš v svoje n jviše z d tke k d uđe u krugа а а а а а а а а а а religije i filozofije i k d post ne n čin d se u svest dovedu n jdublji interesi čovekovi,а а а а а n jobuhv tnije istine duh , k d post ne deo psolutnog duh . N jz d, b š je lepа а а а а а а а а а а а umetnost često kod n rod ključ z r zumev nje religije i mudrosti, kod nekih n rodа а а а а а а а je i jedini ključ. Nije nev žno, nego je, n protiv, ključno z umetnost to što s činj v on jа а а а а а а l n c koji povezuje i posreduje između čisto spolj šnjeg, čulnog i prol znog, s jedneа а а а а str ne, i čiste misli, s druge. K d je u pit nju prigovor d je umetnost s mo privid, Hegelа а а а а а а odgov r s svoje pozicije iz ''Logike'': poj v nije nešto suštini str no i od nje r zličito,а а а а а а а nešto što z v r v i skriv suštinu, već je upr vo poj vljiv nje suštine, i time je istinit .а а а а а а а а а Prigovor može z Hegelovu poziciju im ti smisl s mo ko želi reći d je umetnost svesnа а а а а а а v rk , puk sluč jnost, obm n čulnosti. Ali, pr v umetnost to nik d ne može biti:а а а а а а а а а а njen suštin nije u neposrednosti oset i spolj šnjih predmet , već on u svom n jvišemа а а а а а а umetničkom određenju ističe i pok zuje upr vo vl d vinu opštih duhovnih sil ; umetnostа а а а а z pr vo odstr njuje privid i v rku tog prol znog, sluč jnog svet i d je istinski s drž jа а а а а а а а а а poj v m , jer im d je višu, duhom rođenu i preporođenu stv rnost. Poj v m umetnostiа а а а а а а а prip d stv rno postoj nje, ne s mo njegov privid. а а а а а а

4. Hegelovo razmatranje uobicajene predstave: umetnicko delo je proizvod ljudske delatnosti?

Iz stave da je umetnicko delo proizvod ljudske delatnosti proniklo je:a) Mišljenje, po kome ta delatnost kao svesno proizvođenje nečegspoljašnjeg može da se zna i da se pokaže, koju i drugi mogu da nauče i da jevrše. Jer što jedan proizvodi u stanju je i drugi da uradi ili da ga u tomepodražava. Postoje teorije koje postavljaju pravila i njihovi propisi su smišljeni ucilju praktičnog izvršavanja. Međutim, ono što se prema tim uputstvima možeizvesti, to može da bude samo nešto mehaničko i nešto pravilno samo uformalnom smislu. Njihovi propisi morali bi da budu tako određeni i podešeni da bi se mogli izvršiti sasvim onako kako su izrečeni, bez ikakve dalje vlastiteduhovne delatnosti. Zbog svoje apstraktnosti apsolutno su nepodesni za to, jerumetničko stvaralaštvo ne predstavlja formalnu delatnost koja se izvodi premadatim propisima, već kao duhovna delatnost ona mora da radi sama od sebe i dapred duhovnu moć očiglednog predstavljanja iznese sasvim drugu bogatijusadržinu i obimnije individualne tvorevine. Ona pravila mogu da posluže kaopropisi samo za sasvim spoljašnje prilike.b) Tako se potpuno odustalo od ovakvih teorija, ali se isto tako ponovozapalo u drugu krajnjost. Umetničko delo se više nije shvatalo kao proizvod nekeopšte ljudske delatnosti, već kao proizvod nekog sasvim osobeno obdarenogduha, ali duha koji takođe mora potpuno da pusti na volju samo svojojindividualnosti kao jednoj specifičnoj prirodnoj sili, i koji mora da se oslobodi odusmerenosti na opštevažeće zakone. Sa tog stanovišta rečeno je da umetničkodelo predstavlja tvorevinu talenta i genija. To se donekle činilo s pravom jertalenat predstavlja specifičnu sposobnost, a genije predstavlja opštu sposobnostkoje čovek po prirodi svoje moći nije u stanju da postigne samo svojomsamosvesnom delatnošću. U ovom shvatanju je pogrešno tvrđenje da je kodumetničkog stvaranja svaka svest o vlastitoj delatnosti ne samo suvišna, već daje takođe i štetna. Ovde stvaranje talenta i genija izgleda kao stanje nadahnuća.Ovo mišljenje pojavilo se u Nemačkoj za vreme takozvanog ženi-perioda, koji jenastao zahvaljujući Geteovim prvim poetskim tvorevinama i koji je kasnije našaopotporu u Šilerovim poetskim proizvodima. Mada umetnikov talenat i njegovgenije sadrže u sebi jedan prirodan momenat, ipak su umetniku suštinskipotrebni obrazovanje stečeno mišljenjem, refleksija o načinu njegovog stvaranja,kao i vežbanje i umešnost u proizvođenju. Jednu od glavnih strana umetničkogproizvođenja predstavlja spoljašnji rad, pošto umetničko delo ima jednu čistotehničku stranu koja može da postane nešto čisto zanatsko; to najčešće biva uarhitekturi i skulpturi, ređe u slikarstvu i muzici, a najređe u poeziji. Što se tičeumešnosti tu nadahnuće ne pomaže ništa, već samo refleksija, marljivost I vežbanje. Studiranje predstavlja sredstvo kojim umetnik postaje svestan vlastitogduha i kojim zadobija materijal i sadržinu za svoje koncepcije. Doduše, u tompogledu svest o takvoj sadržini vlastitog duha potrebniji su jednoj umetnosti negodrugoj. Tako, npr. muzici, koja ima posla samo sa sasvim neodređenimkretanjem duhovne unutrašnjosti potrebno je malo duhovnog materijala u svesti,ili joj takvog materijala nije potrebno nimalo (zbog toga se muzički talenatnajčešće ispoljava u vrlo ranoj mladosti). Međutim, drugačije stvar stoji u poeziji.U njoj je stalo do sadržajnog i misaonog prikazivanja čoveka, do prikazivanjanjegovih dubljih interesa i onih njegovih snaga koje ga pokreću, te njegov duh I duševnost moraju obino i duboko da se izobraze životom, iskustvom I razmišljanjem, pre nego što genije bude u stanju da stvori nešto zrelo, značajno I u sebi savršeno. Prve Geteove i Šilerove tvorevine pokazuju veliku nezrelost,sirovost i neobrazovanost. Homer je tek u starosti bio u stanju da

smisli i i spevasvoje večne i besmrtne pesme.c)Treće mišljenje koje se tiče umetničkog dela kao proizvoda ljudskedelatnosti odnosi se na položaj umetničkog dela prema spoljašnjimn pojavamaprirode. Tu je običnoj svesti bilo blisko uverenje po kome čovekov umetničkiproizvod zaostaje za proizvodom prirode. Jer, umetničko delo nema nikakvogosećanja u sebi i ne predstavlja nešto potpuno živo, već je posmatrano kaospoljašnji objekt - mrtvo. Ono pak što je živo mi obično smatramo nečim višim odonoga što je mrtvo. Umetničko delo dobija izgled života samo na svojoj površini.Ali ta strana spoljašnje egzistencije ne predstavlja ono što jedno delo činiproizvodom lepe umetnosti, ono jeste umetničko delo samo ukoliko ponikavši izduha, pripada takođe i dalje oblasti duha.Zbog toga umetničko delo stoji na višem stupnju nego ma koji životniproizvod koji nije izvršio taj prolaz kroz duh; jer sve duhovno je bolje nego ma kojiproizvod prirode (primer prozora i slikara). Uostalom, nijedno prirodno biće nepredstavlja božanske ideale kao što je to u stanju da učini umetnost.Takođe, duh ume da da u pogledu spoljašnje egzistencije izvesnu trajnost,i da u njemu bude istaknuto duhovno ožitvorenje, dok je pojedinačan život uprirodi prolazan i promenjiv. Kaže se da priroda i njene tvorevine predstavljajujedno božje delo, proizvedeno njegovom dobrotom i mudrošću, dok je umetničkodelo samo ljudska tvorevina, proizvedena ljudskim rukama prema ljudskomrazumu. Ovo shvatanje je pogrešno jer navodi na to da bog ne dejstvuje učoveku i preko čoveka, već da obim svoje delatnosti ograničava samo na prirodu.Bogu veću čast čine proizvodi duha nego proizvodi i tvorevine prirode. Bog jeduh, i jedino u čoveku medijum kroz koji božansko prolazi ima formu svesnogduha koji delanjem proivodi sama sebe; u prirodi taj medijum je bez svesti.d) Ako je pak umetničko delo kao plod duha izradio čovek postavlja sepitanje: koja je to čovekova potreba koja ga pokreće da proizvodi umetničkadela? S jedne strane, ovo proizvođenje može da se shvati kao prosta igra slučajai dosetljivosti od koje isto tako može da se odustane kao što može i da se izvede;jer postoje još druga sredstva, i to čak i bolja, kojima može da se privede u deloono što umetnost smera, i sem toga, čovek gaji u sebi uzvišenije i važnijeinterese koje umetnost nije sposobna da zadovolji. S druge strane, poštoumetnost stoji u vezi sa najopštijim shvatanjima sveta i religijskim interesimačitavih epoha i naroda, to izgleda da ona proizilazi iz neke više težnje, i dazadovoljava više potrebe, katkad štaviše takve potrebe koje su apsolutne I najuzvišenije. Na ovo pitanje Hegel smatra da nismo u stanju da damo odgovor.Opšta i apsolutna potreba, iz koje umetnost izvire, vodi svoje poreklo iz toga štoje čovek po svojoj prirodi misleno biće. Prirodne stvari postoje samo neposrednoi jedanput, dok se čovek kao duh udvostručava, jer on pre svega postoji kao I prirodne stvari, a osim toga postoji isto tako za sebe, sebe opaža, predstavljasebe, on je duh. Ovu svest o sebi čovek zadobija na dva načina:1) teorijski, ukoliko on u unutrašnjosti mora da učini sama sebesvesnim sebe;2) putem praktične delatnosti čovek postaje samostalan, gaji težnjuda proizvde sam sebe i da u njemu isto tako raspozna samsebe. Taj cilj on postiže putem preinačavanja spoljašnjih stvarikojima na taj način utiskuje pečat svoje unutrašnjosti. Već prvinagon deteta sadrži u sebi to praktično prinačavanje spoljašnjihstvari – dete baca kamen u reku i divi se krugovima koji se uvodi šire, kao jednoj tvorevini u kojoj zadobija očiglednu slikunečega što je njegovo. Čovek ne postupa na taj način samo saspoljašnjim stvarima, već isto tako i sa samim sobom, sa svojimlastitim likom, koji on stalno preinačava. Prema tome, opštapotreba za umetnošću jeste utoliko umna što pokreće čoveka daunutrašnji i spoljašnji svet ističe u svojoj duhovnoj svesti u oblikujednog predmeta u kome ponovo raspoznaje svoje vlastito ja.

5. Hegelovo razmatranje uobicajene predstave: umetnicko delo je uzeto iz onoga sto je culno radi covekovog cula.

Umetnička refleksija dala je povod da se utvrdi mišljenje po kome jelepa umetnost po svojoj nameni usmerena na to da izaziva osećanja, i toosećanja za koja nalazimo da nam odgovaraju, tj. koja su nam prijatna. U tompogledu proučavanje lepe umetnosti pretvorilo se u proučavanje osećanja, pa sepostavilo pitanje koja osećanja umetnost treba da izaziva: npr. strah i sažaljenje,ali se onda postavlja pitanje kako ta osećanja mogu da budu prijatna, kakoposmatranje neke nesreće može da pričanjava zadovoljstvo (ovaj pravacmišljenja potiče naročito iz vremena Mozesa Mendelzona). Ipak takvoproučavanje nije odvelo daleko; ono što se oseća ostaje uvijeno u formunajapstraktnije pojedinačne subjektivnosti i zbog toga razlike među osećanjimajesu takođe sasvim apstraktne i ne predstavljaju razlike same stvari. Na ovajnačin gubimo iz vida konkretnu stvar. Kod osećanja subjektivnost predstavljaglavnu stvar i ljudi se rado odaju osećanjima. Ali takvo posmatranje jeneodređeno i beznačajno jer je pažnja usredsređena na sitne subjektivnepojedinosti. Ali pošto umetničko delo treba da izaziva ne samo osećanja uopšte većtreba da čini to samo ukoliko je lepo, to su oni mislioci koji se u rešavanjuproblema služe samo refleksijom došli na pomisao da i za lepo potraže nekonaročito osećanje, naime osećanje lepog, i da za njega pronađu jedno određenočulo. Pri tom se ubrzo pokazalo da takvo jedno čulo ne predstavlja neki tačnoodređeni i slepi prirodni instinkt koji već po sebi i za sebe razlikuje ono što jelepo, te se tako naposletku postavio zahtev po kome je za to čulo potrebnoobrazovanje, a obrazovano čulo lepote nazvano je ukusom. Ipak je dubina stvariostala ukusu

nepristupačna, jer jedna takva dubina zahteva ne samo čulo I apstraktne refleksije, već savršeni um i temeljan duh. Ali zbog toga takozvani dobar ukus strahuje od svih dubljih utisaka i ustupajući pred silom genija, on nijeviše siguran i ne ume više da se snađe. Zbog toga se i odustalo da se pri posmatranju umetničkih dela uzima uobzir samo obrazovanost umetnikovog ukusa, i da se pritom pokazuje samovlastiti ukus; namesto čoveka od ukusa ili kritičara koji ima ukusa došao jepoznavalac umetnosti. Hegel ističe pozitivno poznavanje umetnosti i smatra da jeono nužan uslov za posmatranje umetnosti. Ali ističe da iako se učenost može spravom shvatiti kao nešto suštinsko, ipak ona ne sme da se smatra jednim I najvišim odnosom koji duh zauzima prema umetničkom delu i prema umetnostiuopšte. Jer poznavaoci mogu da se zadrže na poznavanju čisto spoljašnjihodlika, tehnike, istorije itd. a da za pravu prirodu dela nemaju mnogorazumevanja, ili čak da o njoj ništa ne znaju. Umetničko delo kao čulni objekat stoji u suštinskoj vezi sa čovekom kaočulnim bićem. Ovo treba razmotriti 1) u odnosu na delo kao objekat i 2) s obziromna subjektivnost samog umetnika, na njegov genije, talenat.-Umetničko delo izlaže se radi čulnog shvatanja. Ono se postavlja tu radičulnog osećanja, čulnog opažaja i čulnog predstavljanja. Ali ipak, čulno delo nepostoji samo radi čulnog shvatanja, kao što je to slučaj sa čulnim predmetom,već je njegov položaj takav da kao čulno ono u isto vreme postoji suštinski radiduha; duh treba da bude njime afaciran i da u njemu nađe neko zadovoljstvo.Čulna strana umetničkog dela treba da ima određeno biće samo ukoliko onopostoji radi čovekog duha, a ne ukoliko ono kao nešto čulno postoji sebe radi.Čulno se prema duhu može ponašati na razne načine:Najgori, za duh najmanje pogodan način jeste čisto čulnoshvatanje. Ono se sastoji u prostom gledanju, slušanju,pipanju i sl. međutim, duh ne ostaje kod čistog shvatanjaspoljašnjih stvari čulom vida ili sluha; on ih naprotiv stvararadi svoje unutrašnjosti i prema njima se ponaša požudno.U tome odnosu punom požude stoji čovek kao pojedinačnočulno biće prema stvarima koje su takođe pojedinačne poduticajem pojedinačnih nagona interesa. On te stvariiskorišćava, proždire, žrtvuje i time pokazuje svojesamozadovoljstvo. Ta požuda nije u stanju sa dopusti daobjekti posotoje slobodno i nezavisno, jer po svomenagonu ona je usmerena na to da se ta nezavisnost i tasloboda spoljašnjih stvari ponište. Ali, u isto vreme nisubjekat, ukoliko je obuzet pojedinačnim ograničeniminteresima svojih požuda, niti je u samom sebi slobodan,jer se ne odlučuje prema suštinskoj opštosti i umnostisvoje volje, niti je u pogledu spoljašnjeg sveta slobodan, jerpožudu u suštini opredeljuju stvari i ona stoji u vezi sanjima. Ali prema umetničkom delu čovek ne stoji u takvomodnosu, on prema njemu ne oseća nikakvu požudu. Čovekpušta da ono kao predmet postoji slobodno i za sebeodnoseći se prema njemu bespožudno kao prema jednomobjektu koji postoji samo radi teorijskih interesa duha.Zbog toga, iako umetničko delo ima čulnu egzistencijunjemu nisu potrebni neko čulno konkretno određeno biće I neki prirodan život (zbog toga je razumljivo zašto čovekviše ceni one stvari koje su u stanju da mu služe).Drugi način na koji spoljašnje stvari mogu postojati za duhjeste njihov teorijski odnos prema inteligenciji. Teorijskoposmatranje stvari usmereno je na to da se stvari upoznajuu njihovoj opštosti, da se pronađe njihova unutrašnjasuština i njihov unutrašnji zakon, te da se shvate shodnonjihovom pojmu. Njihova čulna pojedinačnost nije ono štose intelektualnim posmatranjem traži. Jer umnainteligencija ne pripada pojedinačnom subjektu, većpojedincu ako je on u isto vreme i opšti subjekat. Međutim,taj teorijski interes koji se zadovoljava u radu nauke,umetnost ne gaji u toj njegovoj naučnoj formi, jer jeumetnost po svom interesu potpuno različita od nauke.Umetničko posmatranje razlikuje se od teorijskogposmatranja naučne inteligencije, jer se u njemu gajiinteres za

predmet u njegovoj pojedinačnoj egzistenciji i neradi se o tome da se on preobrazi u njegovu opštu misao I njegov opšti pojam.Iz toga izlazi da čulni element bezuslovno mora da postojiu umetničkom delu, ali u njemu on sme da se pojavi samokao površina i kao privid. Zbog toga u poređenju saneposrednim određenim bićem stvari u prirodi, čulnielement je uzdignut na stepen čistog privida, te umetničkodelo stoji na sredini između neposredne čulnosti i idealnemisli. Ono nije još čista misao, ali uprkos svojoj čulnostiono nije više prosto materijalno biće. Čulni elemenat uumetnosti stoji u vezi samo sa takozvanim teorijskimčulima, tj. sa čulom vida i sluha, dok čulo mirisa, ukusa I dodira nemaju nikakve veze sa umetničkim uživanjem.Ono što je za ta čula prijatno nije lepo u smislu umetnosti.Čulni element u umetnosti jeste oduhovljen, jer se duhovnou njoj pojavljuje u obliku čulnog elementa.- Upravo zbog toga jedan umetnički proizvod postoji samo ukoliko jeprošao kroz duh i ponikao iz duhovne stvaralačke delatnosti. U umetničkomstvaranju duhovna i čulna strana moraju biti u saglasnosti. To stvaranje sačinjavadelatnost umetničke fantazije. Ona je umetnost koja postoji kao duh samo ukolikodelanjem postane svesna, ali koja tek u čulnoj formi predstavlja sebi ono što usebi nosi. Umetnička stvaralačka fantazija je fantazija jednog velikog duha I velike duševnosti koja se sastoji u shvatanju i stvaranju predstava i likova onajdubljim i najopštijim ljudskim interesima u slikovitom, potpuno određenomčulnom prikazu. Fantazija se zasniva na prirodnom daru, talentu; ona ima jedannačin stvaranja koji u isto vreme liči na instinkt. Ipak, pošto je umetničkostvaranje po svojoj prirodi duhovno i samosvesno, to se čitav talenat i svagenijalnost ne mogu sastojati isključivo u prirodnoj sposobnosti, već duhovnostmora uopšte da sadrži u sebi jedan momenat prirodnog stvaranja i uobličavanja.Zbog toga je skoro svako u stanju da u jednoj umetnosti ima uspeha do izvesnogstepena, ali da bio se prekoračila ona tačka u kojoj umetnost upravo tek počinje,potreban je urođeni viši umetnički talenat .- Na trećem mestu, najzad, u umetnosti je takođe sadržina uzeta uizvesnom stepenu iz čulnog elementa, iz prirode; ili u svakom slučaju, kad jesadržina takođe duhovne prirode, ona se ipak uzima samo tako da duhovno,kao što su ljudski odnosi, prikazuje u obliku spoljašnjih realnih pojava.2.

6. Hegelove razmatranje uobicajene predstave o onome sto cini svrhu umetnosti?

Princip podražavanja prirode. Po ovomm učenju suštinsku svrhu umetnosti sačinjava podražavanje, koje sekao veština sastoji u tome što se prirodni likovi onakvi kakvi postoje odslikavajuna način koji njima potpuno odgovara, tako da tek uspelost takvog prirodiodgovarajućeg prikazivanja pričinjava puno zadovoljstvo.- U ovoj odredbi nalazi se samo ta formalna svrha, da čovek pomoćusvojih sredstava izradi po drugi put i što je moguće vernije ono što postoji uspoljašnjem svetu, i onako kako ono u njemu postoji. Međutim, to ponavljanjemože odmah da se shvati kao neki suvišan posao, jer ono što se podražavanjemprikazuje mi već imamo inače u našem okruženju (cvet – vrt). Ovaj suvišanposao može da se shvati kao neka razuzdana igra koja zaostaje iza prirode. Jer,po svojim sredstvima predstavljanja umetnost je ograničena, te može daproizvede jednostrane oblike, npr. može da proizvede privid stvarnosti samo zajedno čulo, te ako ostane pri formalnoj svrsi jednostavnog podražavanja ona namumesto stvarnog života pruža ustvari samo lažnu sliku života (Turci kaomuhamedanci ne trpe slike – pr. ribe – ima napravljeno telo, ali ne dušu). Dodušepostoje slike koje kao kopije potpuno obmanjuju (Zeuksisovo naslikano grožđe).Ipak, umesto da hvalimo umetnička dela zbog toga što su obmanula golubovetreba da ukorimo upravo one koji misle da će se umetničko delo preuzvisiti ako su u stanju da mu pridaju takvo jedno dejstvo kao nešto poslednje i najviše. Upogledu podražavanja umetnost neće biti u stanju da u utakmici sa prirodomodnese pobedu. Kod takvog podražavanja koje uvek u poređenju sa uzoromprirode predstavlja relativan neuspeh, ostaje kao cilj umetničkog dela samo I jedino ono zadovoljstvo koje potiče od toga što se njime proizvodi nešto sličn prirodi. I čovek može da se raduje tome što je u stanju da, zahvaljujući svomradu, spretnosti i marljivosti proizvodi ono što već inače postoji. Ali ta radost I divljenje postaju hladni ili se pretvaraju u prezasićenost i odvaratnost, i to upravotoliko pre ukoliko slika više liči na prirodni uzor (ima porterta koji su slični dobljutavosti; Kant vezano za dopadanje koje izaziva podražavanje navodi primer –mi ubrzo postajemo siti jednog čoveka koji ume potpuno da podražava slavuja, utome vidimo samo izvesnu veštinu, a ne slobodno stvaranje prirode, niti nekoumetničko delo). Upšte, radost koju izaziva veština podražavanja može da budeuvek samo ograničena i čovek više uživa u onome što proizvodi iz sebe sama. Utom smislu pronalazak ma koje beznačajne tehničke tvorevine (što je pronašaočekić, ekser i sl.) ima veću vrednost, i čovek se tim više ponosi, nego time štoume da izvodi podražavanja.- Pošto je princip podražavanja potpuno formalan, to ako se on učiniciljem, objektivno lepo iz njega iščezava. Jer u tom slučaju ne radi se više o tom kakvo je ono što treba podražavati, već o tome da se ono tačno podražava.Predmet i sadržina lepoga smatraju se kao nešto sasvim ravnodušno. Kriterijmože u pogledu izbora predmeta koji se podražava i njihove razlike po lepoti I ružnoći da predstavlja samo subjektivni ukus koji ne trpi da mu se postavljajuikakva pravila i da se o njemu diskutuje. To znači da sve oblasti predmeta uprirodi stoje otvorene i niko neće lako dozvoliti da među njima nedostaje njegovljubimac (jer među ljudima, postoji

ovaj slučaj: iako ne smatra svaki čovek svojuženu lepom, ipak bar svaki verenik nalazi da je njegova verenica lepa i to da jeona isključivo lepa – primer pojedinih nacija tj. ukusa nacija, Kinez neće nekulepoticu Evropljanku smatrati lepom – umetničke tvorevine drugih naroda mogunam se činiti veoma ružne i sl.). Ako, pak, lepo treba da ostane zavisno odsubjektvinog i posebnog ukusa, mi ipak sa gledišta same umetnosti ubrzonalazimo da ono podražavanje prirodnoga koje je izgledalo da predstavlja jedanopšti princip, ne treba da se usvoji u toj opštoj, apstraktnoj formi. Jer akouporedimo razne umetnosti primetićemo sledeće: premda nam slikarstvo I skulptura predstavljaju predmete koji izgledaju slični sa predmetima u prirodi, pak dela arhitekture koja takođe spada u lepe umetnosti ne moge se nazvatipodražavanjem prirode kao ni tvorevine poezije, ukoliko se ta poetska dela neograničavaju na proste opise. Ako bismo u pogledu arhitekture i poezije hteli da I dalje ostanemo na stanovištu podražavanja morali bismo da postavljamoraznovrsne uslove i njegovu takozvanu istinu morali bismo svesti na verovatnost.Međutim, kod verovatnosti pojavila bi se jedna velika teškoća pri određivanju štajeste a šta nije verovatno, a osim toga mi ipak ne bismo hteli niti bismo mogli daiz poezije isključimo sve potpuno proizvoljne i savršeno fantastične bajke. Iz tihrazloga svrha umetnosti mora da se sastoji još u nečemu drugom a ne samo uprostom formalnom podražavanju onoga što postoji; iz toga podražavanja moguda poniknu samo tehnička veštačka dela, a ne prave umetničke tvorevine. Lik uprirodi sačinjava samo podlogu. Za slikarstvo, npr., važno je da se proučavajuboje u njihovim uzajamnim odnosima, svetlosni efekti, refleksi itd, i to pogotovo uposlednje vreme da bi se snaga i prirodnost ponovo povratile umetnosti koja jenazadovala. I ma koliko u toj težnji imalo nečeg tačnog, ipak prirodnost koja sepri tom zahteva ne predstavlja ono što je supstancijalno i primarno, i što leži uosnovi umetnosti, te dakle, mada spoljašnje pojavljivanje u svojoj prirodnostisačinjava jednu suštinsku odredbu umetnosti, ipak niti je postojeća prirodnostpravilo umetnosti niti prosto podražavanje spoljašnjih pojava kao spoljašnjihpredstavlja njenu svrhu.b) Uzbuđenje duševnostiUobičajno mišljenje je da se zadatak i svrha umetnosti sastoje u tome dase sve ono što postoji u ljudskom duhu dovede u vezu sa našim čulima, sa našimosećanjem i oduševljenjem. Otuda se umetnosti postavlja ova svrha: da budi I oživljuje ona svakojaka osećanja, sklonosti i strasti koja u čoveku tinjaju, da uživau zavodničkim čarolijama čulno dražesnih slika i osećanja i sl. s jedne straneumetnost treba da se dočepa ove svestrane sadržine da bi dopunila prirodnoiskustvo našeg spoljašnjeg života, i s druge strane, treba da uzbudi one strastikako ne bismo ostali ravnodušni prema životnim iskustvima, i da bismo postaliprijemčivi za sve pojave. Ali takvo uzbuđenje ne postaje na osnovu realnogiskustva, već na osnovu njegovog privida. Kod čoveka svaka stvarnost mora daprođe kroz medijum opažanja i predstavljanja, pa tek preko tog medijuma prodreu duševnost i volju. Čovek je sposoban da stvari koje nisu stvarne predstavi sebikao da su stvarne; putem privida možemo da osećamo i doživimo različitaraspoloženja. To buđenje svih osećanja u nama, ostvarivanje tih unutrašnjihuzbuđenja pomoću neke čisto obmanjive spoljašnje datosti, to je pre svega onošto se u tome pogledu shvata kao osobita i izvanredna

snaga umetnosti. Alipošto umetnost treba da ima namenu da se na taj način urezuje duševnosti, daih krepi u onome što je najplemenitije, a da ih onesposobi za najčulnija I najsebičnija osećanja uživanja, to je umetnosti time postavljen još jedan sasvimformalan zadatak.Viša supstancijalna svrha- Umetnost takođe ima tu formalnu stranu što može da ukrasi i da izložinašem opažanju i osećanju sva moguća gradiva. Ali pri takvoj raznolikostisadržine odmah nam se nameće ova opaska, naime da različita osećanja I predstave koje umetnost treba da izazove ili da utvrdi uzajamno se ukrštaju, jednidrugima protivreče i uzajamno se potiru. Zbog toga nas sama ova raznovrsnostgradiva nagoni da ne ostanemo kod takve jedne formalne odredbe. Kod pojmaumetnosti se javlja potreba, s jedne strane, za nekom svrhom koja je zajedničkanjenim posebnim stranama, s druge pak strane, za nekom višomsupstancijalnom svrhom. Refleksiji o takvoj supstancijanoj svrsi blisko je onomišljenje po kome je umetnost sposobna i dužna da ublažuje divljačnost ljudski prohteva. Divljačnost strasti sastoji se u sjedinjenosti našeg ja kao opšteg saograničenom sadržinom njegove požude, tako da čovek izvan te pojedinačnestrasti nema više nikakve volje. Takvu surovost i neobuzdanu snagu strastiumetnost ublažava već time što drugim ljudima predstavlja ono što čovek utakvom stanju oseća i izvršuje. Jer posle toga čovek gleda te strasti izvan sebe I počinje da u slobodi istupa protiv njih, jer sada oni stoje prema njemu kao neštoobjektivno (i u suzama se nalazi izvesna uteha; stari običaj naricanja žena, čak I izjavljivanjem saučešća čoveku se predočava sadržina njegove nesreće te usledtoga nastupa olakšanje). Svojim tvorevinama umetnost oslobađa u isto vreme ugranicama čulne sfere od one moći koja potiče od čulnosti. Doduše, često sečuje ona izreka po kojoj čovek treba da ostane u neposrednom jedinstvu saprirodom; međutim, umetnost raskida ovo jedinstvo i time čoveka udaljava oddivljaštva.- Na to se nadovezuje druga namena koja se pripisivala umetnosti kao njena suštinska svrha, a to je čišćenje strasti, poučavanje i moralnousavršavanje. Umetnosti je potrebna takva sadržina koja je u stanju da ispoljisnagu čićenja, i sadržina koja čisti moraće stoga da se istakne u svesti s obziromna njenu opštost i suštastvenost.Što se tiče toga da umetnost treba da nas poučava postavlja se pitanje dali to poučavanje treba da se sadrži u umetničkom delu direktno ili indirektno,imlicitno ili eksplicitno. Ukoliko se smatra da sadržina treba da se istakne direktnokao opšta pouka onda je umetničko delo samo jedno suvišno uzgredno delo I time je priroda samog umetničkog dela unakažena. Umetničko delo se tako javljakao nešto u samom sebi razbijeno, u čemu se sadržina i forma više ne pojavljujukao srasle jedna u drugu. Ako se svrha umetnosti ograniči na korist odpoučavanja, onda se njena osobina koja se sastoji u izazivanju dopadanja, uzabavljanju i uveseljavanju oglašava za nesuštinsku i time umetnost služi kaopuko sredstvo za pouku.Često se tvrdilo da se cilj umetnosti sastoji u moralnom popravljanju, te daje svrha umetnosti da sklonost i nagone priprema za moralno savršenstvo. Utome shvatanju pouka i čišćenje jesu udruženi. Treba priznati da umetnost posvome principu ne sme da bude usmerena da širi nemoral i da mu ide na ruku.Međutim, teorija o moralu će izričito dozvoljavati da se prikazuju samo moralnipredmeti, karakteri radnje i događaji. Jer, za razliku od istorije i od onih

naukakojima je njihov predmet dat, umetnost ima pravo da bira svoje predmete. Ali, potom shvatanju umetnost služi kao sredstvo za moralne ciljeve, te prema tomesvoju supstancijalnu svrhu nema u sebi već u nečemu drugom, jer je ovde pitanjeo nekoj koristi.Suprotno tome treba tvrditi da umetnost ima dužnost da otkrije istinu uformi čulnog umetničkog uobličavanja i da ima u sebi svoju krajnju svrhu, usamom tom prikazivanju i otkrivanju. Jer, ostali ciljevi, kao što su poučavanje,čišćenje, popravljanje, zarađivanje, moral i slava, ne tiču se umetničkog dela kaotakvog i ne određuju njegov pojam.

7. Tri forme umetnosti prema Hegelu: simbolicna, klasicna i romanticna umetnost?

a) Simbolička forma umetnostiPočetak čini ideja. Kao neodređena ona još nema na samoj sebi onuindividualnost koju zahteva ideal; njena apstraktnost i jednostranost čine da je likpo spoljašnjosti nepotpun i slučajan. Zbog toga prva forma umetnosti je pre nekoprosto traženje slikovitog predstavljanja nego moć pravog prikazivanja; ideja jošnije u samoj sebi našla formu i zbog toga ostaje u stanju stremljenja ka njoj. To jesimbolička forma umetnosti i u njoj apstraktna ideja ima svoj oblik izvan sebe uprirodnom čulnom materijalu. Predmeti koji se opažaju u prirodi ostavljaju seonakvi kakvi su, ali u isto vreme u njih se unosi supstancijalna ideja kao njihovo značenje, tako da oni sada dobijaju dužnost da je izraze. Zbog toga je potrebnoda predmeti u stvarnosti imaju u sebi jednu stranu, s obzirom na koju

su u stanjuda predstavljaju neko opšte značenje. Ali pošto još nije moguće da predmet I opšte značenje potuno odgovaraju jedno drugom, to se njihov odnos tiče samojedne apstraktne određenosti, kao, npr. kada se u lavu zamišlja snaga. Uz to seu svesti javlja stranost koja postoji između ideja i prirodnih pojava. Ideja tu jošpredstavlja nešto više ili manje neodređeno i neuobličljivo, dok su prirodnipredmeti po svome obliku potpuno određeni. Otuda usled te neskladnosti kojapostoji između ideje i predmeta njihov odnos postaje negativan, jer kao neštounutrašnje ideja je nezadovoljna sa takvom spoljašnjošću, i kao njena unutrašnjaopšta supstancija ona se uzvišeno uzdiže iznad sveg obilja tih oblika koji joj neodgovaraju. Ove strane uglavnom sačinjavaju karakter prvog istočnjačkogpanteizma umetnosti, koji, s jedne strane unosi apsolutno značenje čak u najgorepredmete, dok, s druge strane, silom nagoni pojave da izražavaju njegovoshvatanje sveta, i usled toga postaje čudan, smešan i neukusan. Tako značenjene može da se potpuno ugradi u izraz, te i pored svog tog traženja i pokušavanjaneskladnost između ideje i oblika ostaje i dalje nesavladana.b) Klasična foma umetnostiU njoj je odstranjen dvostruki nedostatak simbolične umetnosti. Simboličnioblik je nepotpun, jer u njemu ideja stupa u svest samo u apstraktnoj određenostiili neodređenosti i usled toga podudarnost između značenja i oblika mora daostane stalno nepotpuna, i čak samo apstraktna. Dok klasična forma umetnostipredstavlja slobodno i adekvatno ugrađivanje ideje u oblik koji prema svomepojmu pripada ideji, zbog čega je ona u stanju da se sa njim uskladi slobodno I savršeno. Tek klasična forma umetnosti omogućuje proizvođenje i neposredno opažanje savršenog ideala i postavlja ga kao ostvarenog. Ipak, skladnost koja uklasičnom umetničkom delu postoji između pojma i realiteta isto tako ne sme d se uzme u čisto formalnom smislu podudarnosti jedne sadržine sa njenimspoljašnjim uobličenjem, osobenost sadržine u klasičnom delu sastoji se u tomešto ona sama jeste konkretna ideja, i kao takva predstavlja konkretnu duhovnost;jer jedino ono što je duhovno jeste unutrašnje u pravom smislu. Prema tome, zatakvu sadržinu treba među prirodnim pojavama tražiti samo ono što samo zasebe pripada duhovnome po sebi i za sebe. Ovaj oblik koji ideja kao duhovnaima na samoj sebi jeste ljudski oblik. Doduše, o personifikovanju i očovečenjučesto se govorilo kao o nekom degradiranju duhovnosti, međutim, ukoliko jezadatak umetnosti da ono što je duhovno predstavi u opažanju na čulan načinutoliko ona mora da pređe na očovečenje, pošto se duh samo u svome telupojavljuje kao čulan na zadovoljavajući način. Seoba duše jeste u tom pogledujedna apstraktna predstava i filozofija bi morala da usvoji kao jedan od svojihglavnih principa učenje po kome život u svome razviću mora da pređe u čovečijioblik kao jedinu čulnu pojavu koja je saobrazna duhu. Međutim, u klasično umetnosti ljudsko telo u njegovim formama ne smatra se više samo kao čulnoodređeno biće, već jedino kao određeno biće duha i kao njegov prirodni oblik, tezbog toga mora da se oslobodi sve nesavršenosti onoga što je samo čulno I slučajne konačnosti pojavljivanja. Duhovnost koja sačinjava sadržinu mora dabude u stanju da se potpuno izrazi i u ljudskom prirodnom obliku, a da ne štrčiiznad ovog izraza u čulnom i telesnom. Zahvaljujući tome, duh je u isto vremeovde određen kao poseban, kao ljudski, ne kao posve apsolutan i večan, jerapsolutni duh jeste sposoban da se izrazi i ispolji samo kao čista duhovnost. Ovajposlednji momenat klasične umetnosti pretvara se u njen nedostatak, usled čegase ona ukida i teži da pređe u jednu višu, treću formu umetnosti, tj. u romantičnuumetnost.c) Romantična forma umetnostiPonovo ukida savršeno jedinstvo između ideje i njenog realiteta, i ponovose vraća, premda na jedan viši način, na ono razlikovanje i suprotstavljanje obejutih strana koji su ostali nesavladani u simboličkoj umetnosti.

Klasična formaumetnosti postigla je najviše od onoga što je umetnost u čulnom predstavljanju ustanju da postigne, te ako je u njoj nešto nesavršeno, onda to ima razlog u samojumetnosti i u ograničenosti njene sfere. U klasičnoj delu imamo savršenuugrađenost duhovnog i čulnog određenog bića, tj. njihovo slaganje. Ali u tojnjihovoj slivenosti, duh u stvari nije prikazan shodno svome pravom pojmu. Jerduh je beskonačna subjektivnost ideje koja kao apsolutna unutrašnjost nije ustanju da se uobliči slobodno i za sebe, ako treba da ostane izlivena u telesnomekao sebi odgovarajućem određenom biću. Na osnovu toga principa romantičnaforma umetnosti ponovo ukida ono nerazdvojivo jedinstvo klasične umetnosti, jerje zadobila sadržinu koja prevazilazi klasičnu formu umetnosti i njen načinizražavanja. Ova sadržina poklapa se sa onim što hrišćanstvo iskazuje o bogukao duhu, za raziku od grčkog verovanja u bogove koje za klasičnu umetnostsačinjava njenu suštinsku i najpogodniju sadržinu. U klasičnoj umetnostikonkretna sadržina jeste po sebi jedinstvo ljudske i božanske prirode, jedinojedinstvo koje, upravo zato što je neposredno i po sebi, dospeva do adekvatnemanifestacije takođe na neposredan i čulan način. Grčki bog pristupačan je nepristrasnom opažanju, i čulnom predstavljanju, i zbog toga je njegov obliktelesni oblik čoveka. Viši stupanj predstavlja znanje za ovo jedinstvo koje postojipo sebi, kao što ono u klasičnoj umetnosti sačinjava njenu sadržinu koja se učulnome može prilkazivati savršeno. Ali iz ovoga proizilazi jedna razlika, razlikakoja postoji, npr. između čoveka i životinje. I čovek je životinja, ali čak u svojimživotinjskim funkcijama on ne ostaje kao u nekom po sebi, kao što to čini zivotinja, već postaje svestan tih svojih funkcija, saznaje ih i uzdiže na stupanjpredmeta samosvesne nauke. Zahvaljujući tome čovek ukida granice svoje posebi postojeće neposrednosti, tako da upravo zbog toga što saznaje da ježivotinja on prestaje biti životinja, i zadobija znanje o sebi kao o duhu. Ako seono što čini po sebi predhodnog stupnja umetnosti, tj. jedinstvo božanske I ljudske prirode, na taj način uzdigne, pa se od jednog neposrednog jedinstvanapravi svesno jedinstvo onda pravi element za realitet te sadržine nije vise čulno neposredno određeno biće duhovnoga, tj. telesni ljudski lik, većsamosvesna unutrašnjost. Pošto hrišćanastvo u istini i duhu predstavlja boga kaoduh, ali ne kao individualan, poseban duh, već kao apsolutni duh, ono se zbogtoga vraća iz čulnosti predstavljanja u duhovnu unutrašnjost, pa tu duhovnuunutrašnjost čini materijalnom i određenim bićem svoje sadržine, a ne ono što jetelesno. Zbog toga, nova sadržina koja je time zadobijena nije vezana za čulnoprikazivanje kao prikazivanje koje joj odgovara, već je oslobođena toganeposredno određenog bića koje mora da se negira, da se savlada i reflektira uduhovno jedinstvo. Na taj način romantična umetnost predstavlja uzdizanjeumetnosti iznad same sebe, ali u granicama svoje vlastite oblasti i u formi sameumetnosti. Kod romantične forme umetnosti predmet sačinjava slobodnakonkretna duhovnost, koja kao duhovnost treba da se pokaže za duhovnuunutrašnjost. Taj unutrašnji svet sačinjava sadržinu romantične umetnosti. Uromantičnoj umetnosti unutrašnjost slavi svoj trijumf nad onim što je spoljašnje, I čini da se u i na njemu samom ispolji ta pobeda, na osnovu koje se čulna pojavasrozava i gubi svaku samostalnu vrednost. Ali, s druge strane, i romantičnojumetnosti potrebna je radi izražavanja spoljašnja stvarnost, kao i svakoj drugojumetnosti. Pošto se iz spoljašnjeg i neposrednog jedinstva sa njim duhovnostpovukla u samu sebe, to se upravo zbog toga čulna spoljašnjost uobličavanjaprihvata i prikazuje kao nešto nebitno i prolazno. Jer ovo spoljašnje ne sadrživiše u sebi i na samom sebi svoj pojam i svoje značenje, kao u klasičnojumetnosti, već u duševnosti koja svoju pojavu nalazi u samoj sebi, umesto uspoljašnjem i u njegovoj formi realiteta. Zahvaljujući tome, između ideje i oblikaponovo se

pokazuje ravnodušnost, neskladnost i odvojenost – kao u simboličnojumetnosti – ali sa tom razlikom što ideja, čija je nepotpunost u simboličkojumetnosti izazvala nedostatke uobličavanja, ima sada kao duh i duševnost da sepojavljuje kao u sebi savršena i na osnovu te savršenosti ona se oslobađ odgovarajućeg ujedinjavanja sa spoljašnjim, pošto svoju pravu realnost i pojavumože da traži i izvršuje u samoj sebi.

8. Sistem pojedinih umetnosti kod Hegela?

Sistem pojedinačnih umetnostiOvde se Hegel bavi realizovanjem formi umetnosti u određenom čulnommaterijalu, tj. pitanjem kako se te odredbe ostvaruju.a) Lepa arhitektura – simbolična umetnost. Zadatak arhitekture sastoji se u tome da spoljašnju neorgansku priroduobradi tako da ona kao spoljašnji svet, udešen prema pravilima umetnosti,postane srodan duhu. Njen materijal je sama materijalnost u njenoj neposrednojspoljašnjosti, a njene forme jesu forme neorganske prirode, raspoređene premaapstraktnim racionalnim odnosima simetrije. Pošto u tome materijalu i u timformama ideal kao konkretna duhovnost ne može da se realizuje, i poštoprikazani realitet ostaje u odnosu prema ideji nešto spoljašnje, to osnovni tipgrađevinarstva jeste simbolična forma umetnosti. Jer arhitektura tek utire putadekvatnoj stvarnosti boga. Ona priprema mesto za boga, uobličava njegovuspoljašnju okolinu i podiže njegov hram kao prostor za unutrašnje pribiranje I usmeravanje na apsolutne predmete duha. Ona čak može poželeti da ide dotleda svojoj sadržini pribavi u svojim formama i svome materijalu neko adekvatnoumetničko određeno biće, ali u tom slučaju ona je već prekoračila svoju vlastituoblast i naginje prema svom višem stupnju, tj. prema skulpturi. Jer, njenaograničenost sastoji se upravo u tome što ona duhovno kao nešto unutrašnjeodržava u suprotnosti prema svojim spoljašnjim formama, i što prema tome naduševno ukazuje samo kao na neko drugo.b) Lepa umetnost skulptura – klasična umetnost. Arhitektura je očistila neorganski spoljni svet, simetrično uredila, učinila gasrodnim duhu i hram boga, taj dom njegove zajednice, stoji gotov. U taj hramstupa zatim sam bog, pošto na lenju masu pada blesak individualnosti, prožimaje, i forma duha usredsređuje se na telesnost i uobličava je. To je zadatakskulpture. Ukoliko se u skulpturi duhovna unutrašnjost, na koju arhitektura možesamo da ukazuje, useli u čulni lik i u njegov spoljašnji materijal, pa se obe testrane ugrade jedna u drugu tako da nijedna ne preovlađuje nad drugom, utolikoona dobija klasičnu formu umetnosti. Skulptura treba da učini da duh u svojojtelesnoj formi stoji u neposrednom jedinstvu tiho i blaženo, i da sadržina duhovneindividualnosti oživi formu. I to da se spoljašnji čulni materijal prerađuje idealnim formama ljudskog lika, i to u totalitetu prostornih dimenzija. U skulpturise pojavljuju unutrašnjost i duhovnost u svojoj večitoj mirnoći i suštinskojnezavisnosti. Toj mirnoći i tom jedinstvu sa sobom odgovara samo onaspoljašnjost koja ostaje stalno u toj mirnoći i tome jedinstvu. To je lik s obziromna

svoju apstraktnu prostornost. Duh koji skulptura predstavlja jeste duh koji imaosnov u samom sebi, i koji nije raznoliko rasparčan pod uticajem igre slučajnosti I strasti; ona zbog toga ni ono što je spoljašnje ne pušta da se raspadne u turaznolikost pojave, već na njemu shvata sami tu jednu stranu – apstraktnuprostornost u njenom totalitetu dimenzija.c) Romantična forma. Pošto je arhitektura podigla hram, a skulptura uvela u njega boga, ondana trećem mestu, stoji bratstvo, u prostranim odajama njegovog doma. U tomebratstvu bogu je oduzeta kako apstraktnost zatvorenog identiteta sa sobom tako I neposredna utonulost u telesnost, pa je uzdignut u oblast duhovnosti i znanja.Sada viša sadržina jeste duhovnost i to kao apsolutna, ali usled rascepkanostiduhovnost se u isto vreme pojavljuje kao osobena duhovnost, posebnaduševnost. Prema toj sadržini, čulni element umetnosti mora isto tako da sepokaže kao o sebi partikularizovan, i kao saobrazan subjektivnoj unutrašnjosti.Takav materijal dobija se od boja, tonova i pomoću toga materijala mi dobijamoslikarstvo, muziku i poeziju.Slikarstvo – prva forma koja je najbliža skulpturi. Kaomaterijal za svoju sadržinu i za njeno uobličavanjeslikarstvo upotrebljava vidljivost kao takvu, ukoliko se onau isto vreme uposebljuje u samoj sebi, tj. ukoliko se daljerazvija prelazeći u boje. Doduše materijal arhitekture I skulpture je isto tako vidljiv i obojen, ali on se na sastoji uomogućavanju vidljivosti kao takve. Ova vidljivost, koja jetako u sebi subjektivna i idealno postavljena ograničava se na dimenziju površine. Na drugoj strani, sadržina takođezadobija najobimnije uposebljavanje. Sve što u ljudskomsrcu može da se pojavi kao osećanje, kao predstava ilisvrha, a što ono može da uobliči u delo, sve taraznovrsnost može da sačinjava šaroliku sadržinuslikarstva.Muzika – druga umetnost u kojoj se romantičnostostvaruje, i ona stoji nasuprot slikarstvu. Njen materijal,mada još čulan, prelazi u još dublju subjektivnost I uposebljenost. Idealizovanje čulnog elementa putemmuzike treba tražiti u tom što ona ravnodušnueksteriornost prostora, čiji totalni privid slikarstvo jošzadržava i namerno je dočarava, sada isto tako ukida I idealizuje, pretvarajući je u tačku, u njeno individualnojedno. Tačka je u sebi konkretna i predstavlja aktivnoukidanje u granicama materijalnosti, kao kretanje i drhtanjematerijalnog tela u samom sebi, u njegovom odnosuprema samom sebi. Takva početna idealnost materije kojase ne pojavljuje više kao prostrana, već kao vremenskaidealnost, jeste ton. Kao što skulptura stoji tu kao centarizmeđu arhitekture i umetnosti romantične subjektivnosti,tako muzika čini središte romantičnih umetnosti I predstavlja prolazište između apstraktne prostorne čulnostiu slikarstvu i apstraktne duhovnosti u poeziji.Poezija – treće najduhovnije predstavljanje romantičneforme. Karakteristična osobenost poezije nalazi se u snazikojom ona podvrgava duhu i njegovim predstavama čulnielemenat, od koga su već muzika i slikarstvo počeli daoslobađaju umetnost. Ton se pretvara u reč kao u sebiartikulisani glas, čiji se smisao sastoji u tome da označujepredstave i misli, pošto se u sebi negativna tačka, do kojeje muzika u svome razvoju došla, sada ističe kao savršenokonkretna tačka, kao tačka duha, kao samosvesni individum, koji sam sobom povezuje beskonačni proctor predstavljanja sa vremenom tonova. Ton može isto tako dabude prosto slovo, jer ono što se može čuti spalo je nastupanj nagoveštavanja duha kao i ono što se može videti.Pesništvo je opšta umetnost duha koji je postaosamostalan i slobodan i koji, radi svoga realizovanja, nijevezan za spoljašnji čulni materijal, već se kreće uunutrašnjem prostoru i unutrašnjem vremenu predstava I osećanja. Pa ipak, na tome svome najvišem stupnjuumetnost prevazilazi samu sebe, pošto napušta elemanatizmirenog očiglednog čulnog predstavljanja duha, pa izpoezije predstavljanja prelazi u prozu mišljenja.Ovo bi bio raščlanjen totalitet posebnih umetnosti: spoljašnja

umetnostarhitekture, objektivna umetnost skulpture i subjektivna umetnost slikarstva,muzike i poezije. Na osnovu materijala nije moguće da se sprovede osnovpodele umetnosti jer ta sama odlika umetničkih dela vodi svoje poreklo iz jednogvišeg principa. Ono što je zajedničko svim formama umetnosti je fantazija; ona jeneophodna za svaki proizvod lepote, pa ma kojoj formi on pripadao.

9. Hegelova teza o ''kraju umetnosti''?

Hegelovo shvatanje da umetnost odumire (direktno je duhom čitavognjegovog sistema) sadržano je u Fenomenologiji duha i Encikloppediji filozofskihnauka. Sama misao koja ovo shvatanje formuliše, izložena je u prvom odeljkuHegelovih predavanja o estetici. U jednom smislu umetnost je za Hegela bilaprošlost već u njegovo doba, što znači u doba kada bi je bila romantička: »Samaumetnička proizvodnja i njena dela ne zadovoljavaju više naše najvišepotrebe...«. Umetnost ne daje više koliko je pre davala i ne zadovoljava, kaonekad, najviše ljudske potrebe. Hegel je pod ovim mogao misliti da umestonajviših potreba umetnost sada može zadovoljavati samo neke manje, nebitnijepotrebe. Pretpostavlja se da je ove najviše potrebe samo umetnost moglazadovoljavati. Te najviše potrebe menjaju

svoju formu, nalaze svoje ispunjenje udrugim kulturnim oblicima, prelaze iz jednog modusa u drugi. Hegel, u tom smislukaže da se možemo nadati da će se umetnost sve više usavršavati, ali je njenaforma prestala da bude najviša potreba duha. I ovde se vidi da Hegel smatra daje umetnost pre nekako bila na vrhu, najznačajnija forma između ostalih, ali jesvoju protagonističku ulogu prepustila drugim formama: »Misao i refleksijanatkrilile su lepu umetnost«. Misao i refleksija su forme koje više odgovarajuapsolutu i omogućavaju da se u njima bolje izrazi i oblikuje. Hegel negiraumetnost kao najvišu stranu duha. Ona će kao oblik ostati uz druge i kao takvamože se još i usavršavati, ali sam razvoj dovodi do toga da ne može više ostatidominantan oblik. Hegelovu misao ne smemo shvatiti kao da će umetnost ubudućnosti sasvim iščeznuti i da će čovečanstvo prestati da se njom (aktivno I pasivno) bavi. Štaviše, moguća je još veća i kvalitetnija umetnička produkcija, I da bude kvalitetnija nego što je bila, ne može više odgovarati potrebama koje suizbile u prvi plan.Odumiranje treaba shvatiti kao odumiranje njene misije u kulturnoistorijskimokvirima. Umetnost prestaje samo da daje ono zadovoljenje koje je prepružala, no ne umire kao stvarna pojava, ona samo prestaje da izražava najvišepotrebe duha, no ne prestaje da se traži.Hegel ističe da više nije potrebno da jedan sadržaj prikazujemo uumetničkoj formi i da je umetnost za nas po svom najvišem određenju prošlost.To znači da je umetnost prošlost zato što je samo u prošlosti umetnička formabila neophodno potrebna da bi se pokazao izvestan sadržaj. Zato Hajdeger ističeda Hegel nikada nije poricao mogućnost nastanka novih umetničkih dela I nastanka novih pravaca pominjući da se Hegelov stav svodi na pitanje: da li jeumetnost još uvek jedan bitan i nužan način u kojem se ostvaruje istina. Hegelapsolutnu istinu traži u nauci i osobito u filozofiji. Hegel je mislio da je umetnostveć počela da zaostaje za drugim oblicima i da je vodeću ulogu i najvišu namenuprepustila religiji i filozofiji.Istorijsko-umetnički razvoj umetnosti ne poklapa se više s potrebamaduha. Jedino su same mogućnosti umetnosti kao umetnosti, a drugo njenemogućnosti da odgovara potrebama svetskog duha. Dok je u svom ranijemstadijumu, pa makar bila i primitivnija, odgovarala ovim potrebama, bila je ustanju stoga što su same ove potrebe bile takve da ih je mogla zadovoljavati;takođe primitivnije i nesavršenije. Hegelove pretpostavke idu na jednu bitnijukulturnu izmenu, izmenu potreba duha u skladu s njegovim razvojem i istorijom.Ova promena interesa duha je toliko velika da joj se umetnost ne možepriolagoditi. Razvoj apsolutnog duha u izvesnom trenutku izlazi iz okviraumetnosti.Hegelova misao nije u tome da odumire umetnička produkcija, njenkvalitet i konzumacija, već da odumire misija umetnosti, njena funkcija i Konnema pravo kada tvrdi da je Hegel protivrečio sam sebi dok je, s jedne strane,tvrdio da je razvoj umetnosti u bitnom okončan krajem srednjeg veka, a s drugestrane, bio prinuđen da prizna da je od bitnog značaja umetnosti koja se javilakasnije – na primer Šekspirova i Geteova dela. Ali Hegelova misao sastoji se utome da Šekspir neće delovati na svoje savremenike, onako kako je Sofokledelovao na svoje, pa makar pisao i bolje. Činjenica da je po završetku srednjegveka bilo velikih dela ne pobija Hegelovo učenje, već to što se umetnost ipakprilagodila duhu vremena i ostala ravnopravan oblik ispoljavanja ljudskog duha,oblik koji ne zaostaje za drugima. Marks piše da određeni periodi umetničkogprocvata ne stoje ni u kakvom srazmeru s opštim razvitkom društva (pa prematome ni s materijalnom osnovom društva, kao skeletom njegove organizacije).Slično tome misli i Hegel sem što mesto na »opšti razvoj društva« misli na»razvoj apsolutnog duha«. U oba slučaja razvoj umetnosti nije u srazmeri srazvojem objektivno-istorijskih zbivanja.Lukač dobro zapaža kako Hegel smatra kako »izvesni razvojni stupnjevičovečanstva još nisu ili više nisu

prikladni za umetničko stvaranje«. Ali ne bi sepoput Lukača moglo reći da je Hegel dovodio potiskivanje umetnosti u vezu saekonomsko-političkim uslovima; ovu činjenicu tek je utvrdio Marks.Hegel nije priznao Šekspiru veličinu kakvu zaslužuje, jer je za njegaidealna umetnost, uzor koji se više nikada ne može dostići, bila klasična grčkaumetnost. Jedino u njoj video je ostvarenje najpunijeg pojma umetnosti, pa zatonije čudno što je smatrao da je vreme umetnosti davno prošlo. Grčka umetnost jenajuže vezana sa religijom i kod Hegela je veza umetnosti sa religijom ušla usam pojam o umetnosti. Tako umetnost ne pruža više ono zadovoljenje duhovnihpotreba, koje su ranija vremena i narodi samo u njoj zadovoljavali i ne pruža vise ono zadovoljenje koje je bar na strani religije bilo najprisnije povezano saumetnošću. Te potrebe su, dakle, ležale na strani religije, odnosno zbog njih sereligija vezivala uz umetnost, u njoj se javljala i koristila se njome da dođe doizraza. Mogućnost da zadovoljava najviše potreba umetnost je izgubila zbog togašto je svoju staru vezu sa religijom prekinula, odnosno, što je religija više netreba.Umetnost ne može prikazati apstraktnu ideju po sebi, ona može iskazatisamo takvu ideju koja već u sebi poseduje mogućnost da primi konkretni lik; onaono duhovno može iskazati samo putem čulnosti, a ne u samom mediju tog čistoduhovnog, ne ideju kao ideju. Čulno nije granica, sputanost, nesloboda samo umetnosti – štaviše moglo bi se reći da je upravo ovde to ponajmanje, jer spade u sam pojam umetničkog i nije nešto njemu strano. Čulnost je mnogo vise granica u religiji, npr. u paganskim, nehrišćanskim religijama – jer tu više neizražava samu najvišu mogućnost takvog načina spoznaje. Nova religija težiapstraktnijem, opštem, a ne čulnom načinu spoznavanja – ona prevladava I samu umetnost. Duh nove savremene religije javlja se kao nešto što stoji iznadstupnja na kojem umetnost može i treba da spozna apsolut. Kako duh teži sveopštijem, apstraktnijem načinu spoznaje, to ga više u onom bitnom, u temeljnojintuiciji ne mogu zadovoljiti naprosto lepe, pa ni najlepše umetničke forme.