Проф. др РАДОВАН КОШУТИЋ

Радован Кошутић, универзитетски професор, слависта (Рума, 20. фебруара 1866. – Опово, 9. априла 1949) био je научник широких интересовања: фонетичар, граматичар, лексиколог, лексикограф, преводилац и критичар превода, версификатор, прегалац на пољу српске језичке културе. Писао је и поезију.

Гимназијско школовање започео је у Сремским Карловцима, а завршио у Новом Саду (1885). На Филозофском факултету Бечког универзитета започео студије словенских језика и књижевности (1885), а наставио их у Прагу (два семестра), Кракову (један семестар), Лавову (три семестра) и Петрограду (шк. 1889/1890 год.). Дипломирао у Бечу (1890). Од јесени 1890. следеће три године, с кратким прекидима, живео у Петрограду, а затим је провео осам месеци на студијама у Паризу (1893), после чега је у Београду објавио своје прве научне радове (о француској књижевности).

Проф. Радован Кошутић је од 1889. скоро сваке године одлазио у Русију, где је 1908. објавио брошуру о анексионој кризи и провео ратне године. У руским научним круговима остао је запамћен не само по научним успесима него и по ватреном родољубљу. У Петрограду је 1919. објавио своју фонетику руског језика, док му је скоро довршени рукопис диференцијалног руско-српског речника пропао. Своја проницљива запажања о Петрограду и Русији објавио је у Писмима из Петрограда (1895) и у Новим писмима из Петрограда (1896).

Проф. Радован Кошутић је 45 година је држао Катедру источних и западних словенских језика и књижевности на Београдском универзитету. 1. јануара 1895. био је постављен за „привременог учитеља“ (у рангу лектора) Велике школе за руски, чешки и пољски језик и књижевност, а затим за сталног доцента Београдског универзитета за језике и књижевности источних и западних Словена (1905), за ванредног професора на Катедри источних и западних словенских језика (1919), и за редовног професора (1922). Пензионисан је 1936. године, али је предавао руски језик на Филозофском факултету као хонорарни редовни професор до 25. марта 1941, односно до јуна 1941. када га је Комесарска влада разрешила те дужности. Рат је провео у Београду, а после рата преселио се у Опово (у Банату), где је умро. Сада му је гроб на Новом гробљу у Београду.

Професор Кошутић је био дугогодишњи наставник и управник Словенског семинара на Београдском универзитету. За предмете које је предавао написао је уџбенике и приручнике, који су поред велике наставне вредности представљали и изузетан допронос науци свога времена те су остали деценијама нанадмашени.

Кошутићева Граматика пољског језика (Београд 1898), углавном рађена по граматици Адама Крињског, садржи систематска поређења пољског језика са српским и представља почетак и основ каснијих конфронтативних проучавања пољског и српског језика. Истовремено проф. Кошутић тим делом, а још више онима која је касније написао, није само започео синхронијска, конфронтативна проучавања српског језика у поређењу са другим словенским језицима, него је својим методом, који је звао диференцијални метод, увео у лингвистичку методологију нови приступ описима језика, који је приближно пола века касније у америчкој лингвистици, независно од Кошутићевог дела, назван контрастивна

анализа, одн. контрастивна лингвистика. Иако у својим радовима није претресао теоријска питања, често избегавајући и да дефинише основне појмове, проф. Радован Кошутић је у описима пољског, а поготову руског језика, дао не само дескриптивни него и теоријски допринос проучавањима словенских језика. У Граматици руског језика. II. Облици (Београд 1914) синхронијски опис језика је доследно разграничен од историјских тумачења, и доста пажње је посвећено разликама између књижевног и разговорног руског језика, чиме су на суштински начин наговештена будућа функционалностилистичка проучавања руског језика. Кошутићева граматика, која је такође добила високу оцену у славистичкој науци свога времена, била је, осавремењена опсежним предговором Богдана Терзића (19653), и у другој половини ХХ века у широкој употреби као водећи универзитетски приручник у српској русистици, оставши незаобилазни извор у српској русистичкој граматикографији.

Монографија Граматика руског језика. Гласови. А. Општи део. Књижевни изговор (Петроград 1919) плод је Кошутићевих дугогодишњих проучавања савременог руског књижевног језика и самосталног испитивања разговорног језика руске интелигенције. То је био најдетаљнији и изузетно поуздан опис руског књижевног изговора, при чему је Радован Кошутић први утврдио низ особина руске фонетике које су биле измакле пажњи других фонетичара, због чега су се на то дело често ослањали каснији истраживачи.

У Примерима књижевног језика пољског (Београд 1901) Радован Кошутић је дао драгоцен приручник за наставу пољског језика. Он садржи избор текстова, врхунски урађен и према књижевним и према глотодидактичким критеријумима, а прате га подробни и прецизни језички коментари и речник, који, будући знатно више од уџбеничког речника, представља не само темељ српске славистичке уџбеничке лексикографије него и темељ српске славистичке двојезичне лексикографије уопште. Прво издање те књиге (1986) било је објављено без језичких коментара и тумачења. Све добре стране Кошутићевих Примера књижевног језика пољског у још већој мери дошле су до израза у његовим Примерима књижевног језика руског 1-3 (Београд 1910, 19112, 19263 - фототипски).

Кошутићев смисао да уочи, опише и објасни не само типолошки најважније него и многе ситније језичке појединости омогућио му је да и у својим књигама, али и у другим својим радовима, даје врло прецизна преводилачка решења, у којима је систематски водио бригу о неговању српске језичке културе. Том страном свога наставног и научног рада Радован Кошутић је умногоме утицао на формирање преводилачких кадрова у српској славистици.

Последње Кошутићево научно дело О тонској метрици у новој српској поезији (Београд 1941), које представља оглед нормативне метрике српског стиха и синтезу Кошутићевих погледа на српски стих, настало и под утицајем Кошутићеве властите песничке праксе (покушао је да уведе руске ритмичке моделе у српску поезију), мериторно је оцењено као дело од несумњивог значаја за српску науку о стиху (К. Тарановски).

Кошутићев научни углед потврђен је, поред других признања, његовим избором за доктора филозофије honoris causa на Јагјелоњском универзитету у Кракову (1900), за дописног члана АН СССР (1928), и за дописног члана Словенског института у Прагу (1929).

Литература: Документы к истории славяноведения в России (1850-1912). Москва - Ленинград: АН СССР, 1948; К. Тарановски, Радован Кошутић (1866-1949) ЈФ XVIII, 1949-1950; Сто година Филозофског факултета, Београд 1963; Ђ. Живановић, Радован Кошутић (1866-1949), Славистички зборник. Књига I: Радован Кошутић и развој југословенске славистике. Савез славистичких друштава СР Србије, Београд 1986; Б. Терзић, Савременици о Кошутићу као русисти, Исто; Д. Дамљановић, К. Кончаревић, Настава и методика наставе руског језика у Србији у XIX и ХХ веку: Прилози за историју, Београд 2010.

Предраг Пипер