Dejvid Her

Plava soba Slobodna adaptacija drame La Ronde Artura Šniclera Prevod: Danica Ilić Likovi: Devojka (Irena) Taksista (Fred) Au pair (Mari) Student (Anton) Udata žena (Ema) Političar (Čarli) Manekenka (Keli) Dramski pisac (Robert) Glumica Aristokrata (Malkolm) Drama je smeštena u jednom od velikih svetskih gradova, vreme sadašnje. 1. Devojka i Taksista Mrak. Muzika. Stiče se utisak kao da se scena otvara, širi. Pred nama se ukazuje DEVOJKA, koja sedi na klupi i puši cigaretu. Kako se prostor oko nje širi, postaje jasno da se ona nalazi ispod kržljavog drveta uz ulicu. Izgleda kao da ima 18, kao da je prostitutka amaterka, u kratkoj crnoj kožnoj suknji i cipelama, ali je na neki čudan način puna samopouzdanja. TAKSISTA prolazi pored, ne primećuje je. Ona ne reaguje. Onda, deset sekundi kasnije, on ponovo prolazi, vraćajući se u suprotnom pravcu. Ovoga puta, muzika prestaje i ona počinje da govori dok on prolazi pored nje. Devojka: Šta? Šta si rekao? Taksista: Nisam ništa rekao. Devojka: Mislila sam da si nešto rekao. Taksista: Ne. Devojka: Šta li me je nateralo da pomislim da si nešto rekao? Ona vadi cigaretu. Devojka: Hoćeš li da ideš kući sa mnom? Taksista: Da li hoću da idem kući sa tobom? Da idem kući? Zašto bih išao kući sa tobom? Ona deluje kao da je se ništa ne dotiče, ne odgovara.

Taksista: Gde ti je kuća? Devojka: Prilično blizu. Taksista: Gde? Devojka: Na jugu. Taksista: Ne idem na jug. Devojka: Možemo da zovemo taksi. Taksista: Da zovemo taksi? Ja vozim jebeni taksi. Devojka: Je l' tvoj? Taksista: Da, moj je. Devojka: Mislim, da li ti pripada? On se okrene da ode. Devojka: Pa? Taksista: Uopšte nemam para. Upravo sam potrošio mnogo za suši. Devojka: Pa? TAKSISTA je gleda na trenutak. Taksista: Dobro, čuo sam za tebe. Ti si nova. Zar ne? Devojka: Najnovija. Taksista: Koliko dugo? Devojka: Nedelju dana. Taksista: Da li uživaš? Devojka: Jednom ili dvaput. Gleda je, uzbuñen. Taksista: Koliko je daleko taj tvoj stan? Devojka: Deset minuta taksijem. Taksista: Ma daj, zaboravi. Deset minuta? Ne. Zaboravi. Moram da radim. Nisam ništa zaradio noćas. A i ne radim to u kolima. To je prvo pravilo taksiranja. Nikada to ne radim u kolima. Devojka: Poljubi me. Taksista: Ovde? Ona ga uzima za ruku i vodi ga brzo na mračnije mesto sa druge strane ulice. Devojka: Sad me poljubi. Ona poljubi njega. Magično je, kao da je sve na trenutak nestalo. Ostaju zagrljeni. Ulica je mračna i pusta. Devojka: Poljubac je najbolji deo. Najviše volim poljubac. Taksista: I dalje je predaleko.

Gleda je. Krenu ka reci. Šetaju se po keju, veoma je lepo, odbljesak vode vidi se visoko na zidu. Devojka: Šta misliš? Da li ćeš uvek želeti da voziš taksi? Taksista: A da se zadržimo samo na onome čime se sad bavimo? Ona baci pogled na njega. Devojka: Ono što ja želim... što mi je stvarno potrebno jeste neko na duže staze. Potreban mi je neko ambiciozan. Taksista: Na duge staze bi postala ljubomorna zbog mene. Devojka: Stvarno? Taksista: Naravno. Devojka: Zašto? Taksista: Neodoljiv sam. Žene ne mogu da mi odole. Devojka: Pazi. Mračno je ovde. Jedan pogrešan korak i završićeš u reci. Taksista: Voleo bih da budem u reci. Ona se smeši. On pokuša da je gurne uza zid. Devojka: Hajde da to uradimo na klupi. Eno tamo ima jedna. Taksista: Hajde ovde. Devojka: Pazi, inače ćemo oboje završiti u vodi... Taksista: Odlično... Devojka: Oboje ćemo biti u vodi. Muzika ih zaglušuje. Svetlo se gasi. Na platnu se projektuje: TRI MINUTA. **** Svetlo se pali. DEVOJKA leži na zemlji. TAKSISTA kleči pored nje, ruke su mu na kolenima. Devojka: Bilo bi bolje na klupi. Taksista: Na klupi. Ne na klupi. Uz jebeni zid. U čemu je razlika. Ustani. Devojka: Hej, kuda si krenuo? Taksista: Nazad, na posao. Odjednom se spusti dole i sa neočekivanom nežnošću je podigne. On se smeši. Taksista: Rekao sam ti. Nisam ništa radio večeras. Počinje da odlazi. Devojka: Kako se zoveš?

Taksista: A, ne, neću ti reći svoje ime. Devojka: Ja sam Irena. Taksista: Irena, dobro! Devojka: A ti? Oboje se smeše. On se okrene da ode. Devojka: Hej, slušaj... Taksista: Šta? Devojka: Hajde. Taksista: Šta? Šta tražiš? Devojka: Hajde. Nisam htela pare. Stvarno. Nisam. Ali, molim te: daj mi nešto para. On je gleda na trenutak. Taksista: Išao sam na suši. Nisam idiot. Irena. Odlazi. Devojka: Biću ovde i sutra. 2. Taksista i au pair Odjednom se čuje muzika Elvisa Preslija. Lagana balada se pojačava i postaje veoma glasna dok odzvanja u dvorani za ples osvetljenoj neonom. Vrata se naglo otvaraju. Toplo obojeno svetlo pada preko zamračenog prostora na TAKSISTU i na AU PAIR koji dobro raspoloženi ulaze u zamračeno skladište, odmah pored plesne dvorane. Ona je mlada, govori sa stranim akcentom i nosi haljinu koja je očito namerno za broj manja. Taksista: Pokaži mi. Hajde. Pokaži mi opet. Au pair: Nećeš uspeti. Taksista: Uspeću. Čekaj. Uspeću. Korak po korak, ona pokazuje komplikovani džez korak. Radi to divno. On je imitira, učeći. Au pair: Uradiću to. Taksista: Uh-huh. Au pair: Uradiću to. Onda ću to uraditi. On uspeva. Smeju se zajedno njegovoj umešnosti. Taksista: Odlično je. Au pair: Uzgred, šta radimo ovde? Taksista: Bežimo od igranja.

On se smeje i ulazi kroz vrata. Au pair: Da li ti znaš kako se ja zovem? Da li uopšte možeš da se setiš moga imena? Taksista: Šta mogu sa tvojim imenom? Reci mi. Ako je tako važno. Au pair: Mari. A ti? Taksista: Fred. Au pair: Ne mogu da te zovem Fred. Taksista: Zašto? On zatvara vrata. Mrkli mrak. Ona je oprezna. Au pair: Tako je mračno. Bože, pogledaj kako je mračno. Taksista: Devojke kažu da se plaše, ali čega se plaše? Au pair: Mraka. Plaše se mraka. On upali šibicu i napravi veliki luk njom. Taksista: Ovuda, draga. Ona se smeši, pomalo ju je šarmirao. On pali cigaretu šibicom, onda povuče žicu iznad svoje glave. Upali ogoljenu sijalicu. Nalazimo se u prašnjavom skladištu. Kartonske kutije i skoro ništa osim njih. Taksista: Zašto ne večeras? Samo mi reci, zašto ne? Au pair: Zato. Taksista: Sve devojke kažu ''zato''. Ne znam šta ''zato'' znači. Au pair: Znači zato. Taksista: Zato što je utorak? Zato što smo se tek upoznali? Au pair: Samo zato. Taksista: Zato što ti se ne sviñam? To je malo verovatno, zar ne? Au pair: Zašto? Taksista: Pa, dovoljno je da me pogledaš. Au pair: Toliko je mračno da ne mogu da te vidim. Taksista: Onda to ne može da bude razlog, zar ne? Ona gleda sa strane, ne odgovara. Taksista: U čemu je problem? Obećao sam ti, neću nikome da kažem. Au pair: O, to je divno. To je stvarno popaljivo... Taksista: Šta je loše u tome? Au pair: Od toga se osećam stvarno seksi. Kakva divna rečenica: ''Neću nikome da kažem!'' Taksista: Pa, niko neće da sazna. Ona ga pogleda iskosa.

Taksista: Pa, je l' hoćeš da se vratiš? Au pair: Još ne. On oseti ustupak. Razvedri se. Taksista: Sve devojke kažu ne. Au pair: Šta rade devojke? Taksista: Mislim, neću da kažem... Au pair: Šta kažu sve devojke? Taksista: Neću da kažem... Neću da kažem da si ti kao bilo koja devojka. Ali mogu da kažem da si devojka zato što kažeš ne. Au pair: A šta ti misliš da je razlog za to? Taksista: Ne znam. Au pair: Zašto misliš da kažem ne? Taksista: Reci ti meni. Ona ga gleda na trenutak. Au pair: Zbog rizika. Eto zašto. Zašto bih rizikovala? Eto, to je razlog. Danas nije sigurno. Rizikovala bih jedino ako... Taksista: Ako šta? Au pair: Ako to nešto znači. Ako ću da rizikujem, to onda mora nešto da znači. On je grli. Ljube se. Ona se odmakne. Au pair: Pa? TAKSISTA ne odgovara trenutak ili dva. Taksista: Obećavam da će značiti nešto. Au pair: Hoće li? Hoće li stvarno nešto značiti? Ležu na krevet od kartonskih kutija, koji se sruči pod njima. On opet povuče žicu i ugasi sijalicu. Au pair: Ne mogu da ti vidim lice. Taksista: Kakve veze ima moje lice sa svim ovim? Au pair: Daj da ti vidim lice. Ona uzima njegovo lice izmeñu ruku. Muzika ih zaglušuje. Mrak. Na platnu se projektuje: DEVET MINUTA. **** Scena je gotovo sasvim u mraku. Zrak okolne svetlosti pada samo na TAKSISTU. Njih

dvoje su i dalje tamo gde su bili. Taksista: Evo, to je bilo to. Izgleda zadovoljno. Taksista: Ne možemo cele noći ležati na kutijama. Šibicom pali cigaretu, koju zajedno puše. Njeno lice ne možemo da vidimo. Cigareta svetluca u mraku. Taksista: Vredno je truda, zar ne misliš? Zbog cigarete. Vredelo je truda ako ni zbog čega drugog, a ono zbog cigarete. AU PAIR se proteže. Au pair: O, Bože. Taksista: O, Bože, šta? Au pair: Tu es un animal. Taksista: U pravu si. Ona se okrene i pogleda ga. Au pair: Frede... Taksista: Šta? Šta, Frede? Au pair: Reci mi... reci mi šta osećaš. Taksista: Šta osećam? Au pair: Da. Taksista: Upravo sam ti pokazao šta osećam. Pauza. Au pair: Frederiče, reci mi. Iskaži to rečima. Taksista: Znaš šta osećam. Au pair: Onda me poljubi. On se zaustavi i poljubi je. Zvuk Elvisa se ponovo pojačava u daljini. Romantično je. Onda on prekine sve to. Taksista: Mislim, ne znam. Osećati je velika reč. On ustaje i upali svetlo. Ona ga gleda sa poda. On je povuče da ustane. Ona stoji, nameštajući odeću. Taksista: Šta ćemo da radimo? Hoćemo li nazad na ples? Au pair: Ako tako želiš.

Taksista: Ne znam. Voleo bih da se vratimo, ali sam nekako zbunjen. Da budem iskren, nekako si me zbunila. Au pair: Jesam li? A kako sam to uradila? Taksista: Ne znam. Da znam, ne bih bio zbunjen. Znao sam gde sam, ali sad ne znam. To mi se ne sviña. Ne sviña mi se taj osećaj. Au pair: Ne? On se odmakne jedan korak. Au pair: Pa, moram da idem. Taksista: Šta? Au pair: Da. Moram da se vratim. Tretiraju me kao služavku. Cela porodica. Moram da hranim mačke, kučiće, ljude. Ja sam rob. TAKSISTA se namršti, izgubljen je. Taksista: Kako ćeš da odeš kući? Au pair: Peške. Taksista: Ne možeš peške. Opasno je. U ovo doba noći. Zar nećeš da te povezem? Ona ne odgovara. On povisi glas. Taksista: Ne kapiram. Šta bi trebalo da kažem? Šta želiš da kažem? Nudim ti jebeni prevoz. Ona se osmehuje spremajući se da ode. On je prati, bolje raspoložen. Taksista: I šta sad to znači? Šta znači taj osmeh? Ona mu se opet osmehne. Taksista: Voleo bih još jedan ples. Možemo li još jednom da plešemo, molim te? Mislim, ako to ne budemo uradili, biće pomalo brutalno? Ona ga pogleda. Au pair: Da, Frede. Muzika se pojačava. TAKSISTA zatvara oči i počinje da mrda kukovima. Taksista: Zar ne voliš taj ritam? Zar ga prosto ne obožavaš? Pokaže prstom prema usamljenoj stolici u sobi. Taksista: Slušaj, sedi. Doneću nam pivo. Možemo da igramo ovde. Au pair: Nemam mnogo vremena.

Taksista: Neću dugo. Otvori vrata. U susednoj prostoriji je gužva i sve svetluca od boja i toplote. Taksista: Nemoj sad da odeš. Au pair: Neću. Taksista: Pa, i nemoj. Okreće se nesigurno i ulazi u plesnu dvoranu. AU PAIR sedi sama. 3. Au pair i Student Kuhinja u modernoj kući u imućnom kraju grada. Ureñena je moderno, sa čeličnim kukama na kojima visi besprekorno kuhinjsko posuñe. Na prozorima koji blistaju sivi venecijaneri. Za velikim mesarskim drvenim stolom u centru prostorije sedi AU PAIR u plavoj bluzi, lepršavoj suknji i divnim plavim papučama i piše pismo. Očigledno je veoma toplo. Posle nekoliko trenutaka pojavljuje se STUDENT na kuhinjskim vratima. U ruci drži knjigu. Nosi moderne farmerke i majicu. Veoma je nervozan. Student: Šta radiš? Au pair: Pišem pismo. Student: Vidim. Kome? Au pair: Čoveku koga sam upoznala na plesu. STUDENT se ne pomera. Student: Tako je vruće. Neverovatno je vruće. Nikada nije ovako toplo u ovo doba godine. Niko nije ostao u gradu. Da li sam ja jedina osoba koja još uvek radi? Nisu te odveli na selo? Au pair: Ne. Prestala je da piše, ali se nije pomerila od stola. Student: Šta je najhladnije? Votka? Da li imamo votke? Au pair: Nestalo nam je. Vaš otac puno pije. Student: On je insistirao da studiram pravo. To je porodična tradicija. Au pair: Opijanje? Student: Pravo. Pravi se da nije primetio šalu. Student: U pravu si, hoću malo vode. Au pair: Tamo je česma. Student: Da li možeš da mi daš čašu?

Očigledno je da on očekuje da ona to uradi za njega. Ona ustaje, uzima čašu iz kredenca, onda odlazi do česme i pusti vodu. Oboje su skroz mokri od znoja. Student: Pusti da voda isteče, da bude stvarno hladna. Voda se preliva iz čaše u sudoperu. Ona je pusti da teče. Student: Ko je to bio? Au pair: Molim? Student: Čuo sam zvono. Au pair: Stvarno? Kada? Student: Ranije. Au pair: Kada? Student: Jutros. Bio sam tamo gore toliko dugo da sam izgubio osećaj za vreme. Očekivao sam prijatelja. Au pair: Nema prijatelja. Ovde. Uzela je čašu i stavila mu je u ruku. Njihove ruke se dodiruju. Student: Hvala. Odneću je gore. On izlazi. Ona odlazi do ogledala i namešta odeću, popravljajući liniju svojih grudi ispod košulje. Sipa sebi čašu vode. Pre nego što se okrene, zazvoni telefon. Ona se javi. Au pair: Da? Hoćete još jednu? Kratka pauza. Au pair: Ne. Vi doñite dole. Pije svoju čašu vode. Onda uzima treću čašu iz ormana i sipa vodu. Taman kad završi, on se pojavljuje na vratima, bez knjige. Student: Hvala ti. Pa, odlično. Da li uživaš ovde? Da li se slažeš sa mojim ocem? Au pair: Veoma dobro. Student: Sviñaš se mojoj majci. Ti si u nekom srodstvu sa mojom majkom. Što je uvek važno. Znam ja to. Au pair: Izvolite. Student: Ona je interesantna žena, zar ne misliš? Au pair: Ko? Student: Moja majka. Ona mu pruža čašu i njihove ruke se dodirnu još jednom. Student: Hvala.

Uzima je i ona se odmiče. Student: Da li mi ovde stvari radimo drugačije? Ona ne odgovara. Student: Doñi ovamo, Mari. Au pair: Gospodine. Student: Nisam gospodin. Niko nikome više ne govori gospodine. Bože, mrzim čak i pomisao na to. Ti dani su prošli. Au pair: Gospodine? Približava mu se. Student: Molim te. Samo sam hteo... Gledao sam u košulju. S obzirom na to... Znam da nemaš para. Tačnije rečeno, plaćamo ti veoma malo. A ti imaš tako lepe stvarčice. Da li mogu da je vidim? Molim te? Uzima tkaninu izmeñu kažiprsta i palca. Au pair: U čemu je problem sa njom? Student: Ni u čemu. To je najlepša plava. Au pair: Gospodine? Student: Stvarno to mislim. Govorim ti istinu. Obgrli njen struk i privuče je sebi. Ona se odmiče dok joj on malo otkopčava bluzu i ljubi joj grudi. Student: Koža ti je divna. Bela je. Au pair: Samo mi laskate. Student: Šta fali laskanju, je l' tako? Au pair: Ništa. Nema nikakve štete od laskanja. Ona uzdiše dok je on ljubi. Student: Kakav divan zvuk... Au pair: Gospodine... On se odjednom spusti do njenih nogu. Još uvek je nervozan. Student: I kakve divne papuče. Takoñe plave. Kako nazivaš tu boju? Indigo? Au pair: Kobalt. Student: Da li su one... Mislim, hoću da te pitam, da li su iz iste prodavnice? On grli njena kolena.

Au pair: Gospodine, ako neko doñe. Student: Niko neće da doñe. Au pair: Bar zatvorite šalone. On odlazi prekoputa i namešta venecijanere. Vrela popodnevna sunčeva svetlost probija se od spolja, njihova lica su u mraku. Gleda je sa druge strane sobe. Student: Zašto se stidiš? Au pair: Mislite da se stidim? Student: Svako ko izgleda kao ti nema nikakvog razloga da se stidi. Kada bih ja izgledao kao ti, ne bih se stideo. Kada bih mirisao kao ti. Pauza. Oboje se ne pomiču. Student: Pre neko veče, vrata od kupatila nisu bila zatvorena. Zaspala si u kadi. Gledaju se, ne pomerajući se. Au pair: Stidim se. Student: Već sam te video. Na pola puta sam donde, već sam na pola puta donde... On brzo preñe preko sobe i odlučno je gurne na mesarski drveni sto. Onda se popne na nju. Počinje da joj zadiže suknju, pentrajući se po njoj. Au pair: Šta ako neko pozvoni, šta ako vaš prijatelj doñe... Student: Moj prijatelj neće doći... Au pair: A šta ako ipak doñe? Student: Neka zvoni. Nemoj da otvaraš. Pusti ga. Nemoj da otvaraš. Au pair: Šta ako doñe? Šta ako vaš prijatelj doñe? Student: Neće doći. Muzika ih zaglušuje. Na projektoru: ČETRDESET I PET SEKUNDI. **** Muzika prestaje. Uporno zvono na vratima. Student: O, sranje! Sranje! Sranje Sranje! Au pair: Šta? Student: Koliko dugo već zvoni? Au pair: Tek je počelo. Student: Kako znaš? Au pair: Slušala sam. Zvoni opet.

Student: Možeš li da odeš? Au pair: Šta? Student: Da odeš i da pogledaš kroz otvor za poštu. Možda je samo prosjak. Au pair: Šalite se. Student: Kažem ti: idi i pogledaj. AU PAIR spušta suknju i izlazi. STUDENT navlači pantalone i otvara šalone. Svetlo je sada žuto. AU PAIR se vraća. Au pair: Ko god da je bio, otišao je. Student: Jesi li sigurna? Au pair: Naravno da sam sigurna. Student: Misliš da je to bio moj prijatelj? On izgleda uznemireno. AU PAIR to ne primećuje i opet ide ka njemu. Au pair: Pa, izgleda da nikada nećemo saznati. On pogleda dole. Student: Idem da uzmem kafu. Au pair: Šta? Student: Mislim da je bolje da odem. Mislim da je najbolje da idem. Idem u kafe. AU PAIR ga samo gleda. Student: Mislim. Ako moj prijatelj zove... Au pair: Neće zvati... Student: Ako moj prijatelj pozove... Au pair: Neće. Pauza. STUDENT je prilično besan. Student: Ako to uradi. Kažem, Mari, ako to uradi... ako pozove, molim te, reci mu gde sam. A to je u kafeu. Ćuti trenutak. Student: Mislim, ako bi mogla da radiš svoj posao. Au pair: Da, gospodine. Netremice se gledaju. 4. Student i udata žena

STUDENTOVA spavaća soba. Veče je. Klasična studentska soba, zidovi su smeñi i oblepljeni posterima rok zvezda. Krevet je prekriven kitnjastim, izgužvanim čaršavima. Knjige, ploče, razbacana odeća, pikado. STUDENT ulazi, baca zavežljaj knjiga i plastičnu kesu, cepa odeću sa sebe, grabi čistu košulju i pantalone. Trpa svoju razbacanu odeću ispod kreveta. Iz plastične kese vadi bocu konjaka i kutiju uvijenu u aluminijumsku foliju, koju otvara. Unutra je izbor zaleñenih predjela – vol-au-vents, male ćufte, škampi na čačkalicama. On ih pažljivo razmešta na malom poslužavniku da bi izgledalo impresivnije, onda ih spušta pored konjaka. Uzme gutljaj iz flaše. I dok on to radi, zvoni zvono. Odlazi do vrata spavaće sobe, otvara ih, osluškuje. Neko je već stigao pre njega. Seda na stolicu sa knjigom, pokušavajući da izgleda opušteno. Ulazi UDATA ŽENA. U ranim tridesetim. Pokušala je da se maskira noseći ekstremno uske pantalone, veliki bezoblični kaput, šal obavijen oko glave i tamne naočare. Izgleda kao hibrid Džeki Onazis i Nevidljivog čoveka. Stoji trenutak sa levom rukom na srcu, kao da pokušava da savlada osećanje koje je obuzima. Udata žena: Bože! Student: Znam. Izvini. Udata žena: Ovo je bilo zastrašujuće! Student: Znam. On ustane da bi krenuo prema njoj, ali ona uzmiče i naslanja se leñima na vrata. Udata žena: Ne želim ovo da radim više nikada. Student: Ne. Udata žena: Mislila sam da će kuća biti prazna kad doñem. Obećao si. Student: Da. Nisam razmišljao. Au pair. Napravi korak ka njoj. Student: Sve je u redu, sasvim sam siguran da ona ne čita novine. Udata žena: Nadam se da ne. Mogu da se zadržim pet minuta. Ona se brzo kreće preko sobe. STUDENT sklanja sa stolice raznorazno studentsko ñubre i brzo je čisti rukom. Ona seda. On se pomalo namršti. Student: Problem je u tome, što ja zapravo ne mogu da te vidim... Udata žena: Šta? Student: Mislim, sa naočarima. Udata žena: Oh. Ona skida naočare. Student: I šal.

On skida šal. Ona se ne opire. Udata žena: U čemu je problem? Student: Ovo je prvi put da smo sami. Nagao se ka njenoj glavi ne bi li je poljubio, ali se ona odmiče. Udata žena: Molio si me da doñem i da te posetim. I došla sam. Ti jednostavno ne razumeš... Student: Ne... Udata žena: Novine u ovoj zemlji... Student: Oh, da, novine... Udata žena: Oni nemaju nikakvih skrupula. Nemaju nimalo poštovanja. STUDENT se namršti, mrmljajući nešto u znak slaganja. Student: Apsolutno odvratno. Udata žena: Ovde je tako smešno vruće! Student: To je zato što sediš u kaputu. Udata žena: Pa, skini mi ga onda. On obiñe oko nje i otkopča joj kaput. Uzima ga da bi ga stavio na stolicu sa ostalim njenim stvarima. Udata žena: Je l' ovo tvoja soba? Student: Jeste. Udata žena: Je l' ovde radiš? Neću više dolaziti, a sada moram da idem. Student: Ema! Udata žena: Stvarno to mislim. Stvarno to mislim, ja sam prijatelj tvojih roditelja, za ime Boga. Student: Pa? Udata žena: Idemo zajedno na skijanje. On je gleda jedan trenutak. Student: Hoćeš brendi? Udata žena: Da. Ali mi prvo daj malo vode. Student: Molim? Udata žena: Čašu vode. Imaš kuhinju, zar ne? Student: Da. Nije se pomerio. Student: Uzmi brendi umesto vode. UDATA ŽENA gleda dok on sipa konjak u čašu za ispiranje usta.

Udata žena: Mislila sam da ću moći, ali ne mogu. Student: Zašto? Zar nije ovo ono što želimo? Zajedno smo. U sobi smo. Konačno jednom bez dosadnih očiju tvog muža koje bulje u nas. On se odjednom povuče. Student: Dobro, izvini, nije trebalo da ga spominjem... Udata žena: Ti nisi u braku. Ti ništa ne razumeš. STUDENT joj pruža brendi. Udata žena: Pela sam se uz stepenice i videla sam sebe... Student: Ema, znam koliko si nesrećna. Udata žena: Da li stvarno znaš? Student: Poznajem svet tvog muža. Politika! Bože! Kako bi bilo ko mogao da bude srećan... neko ko je pametan toliko koliko si ti, neko tako osetljiv... kako možeš da budeš srećna u svetu prezentacija i laži? STUDENT je odjednom besan. Student: Šta ti misli da je ovo? Neko bedno švalerisanje? Ona ga gleda, pravo u oči. Udata žena: Šta je onda? Student: Ovo je ljubav. On lagano klima glavom kao potvrdu onog što govori. Student: Bože. Mislim, stvarno jeste. Ovo je ljubav. Ja sam jebeno zaljubljen. Ne mogu da živim bez tebe. To je istina. Možda zvučim naivno. E, pa jesam. Naivan sam. UDATA ŽENA uzima jedan vol-au-vent iz aluminijumske kutije. Student: Život nije proba. Ovde smo samo jednom. Udata žena: I koliko je još žena to čulo iz tvojih usta? Student: Pa, nijedna. Bar ne otkada sam tebe sreo. Udata žena: Ah pa, nije ni to loše. Oboje se nasmeju. Udata žena: Antone, obećao si... Student: Šta sam obećao? Šta sam tačno obećao? Pauza.

Udata žena: Skini me. On na trenutak nespretno barata. Student: Pusti me samo da... kako se ovo... Udata žena: Pusti, ja ću, u redu? On ustaje sa kreveta. Ona nosi body stocking ispod odeće. Student: Šta to nosiš? Udata žena: To je korset. Madona ga nosi. Leže na krevet u korsetu. Udata žena: Bože, ovde je hladno. Student: Zagrejaće se prilično brzo. Udata žena: Pa to zavisi od tebe, zar ne? STUDENT se skida, ali ga uznemiri ova primedba. UDATA ŽENA se skinula ispod pokrivača. Udata žena: Dodji, Antone, dodji u krevet... Student: Dolazim... Udata žena: Nešto miriše na med... On leže u krevet, grli je. Udata žena: Oh, Antone... Student: Ema... Muzika ih zaglušuje. Mrak. Na projektoru: 0 MINUTA **** UDATA ŽENA sedi u ćošku sobe. STUDENT je u krevetu. Student: Ja sam kriv. Žao mi je. Nisi ti kriva. Znao sam da će ovo da se desi. Ema? Ona ne odgovara. Student: Čitao sam jedan članak. Udata žena: Članak? Student: Neki od najpoznatijih muškaraca na svetu su imali isti ovaj problem. Udata žena: Ah.

Student: Čerčil. Julije Cezar. UDATA ŽENA se malo namršti. Student: Ne kažem da se zbog toga osećam bolje. Ne osećam se. Kao što ti kažeš, nema veze, ali ipak. Udata žena: Ne. A i ako ćemo pošteno, obećao si mi da nećeš uraditi ništa i održao si obećanje... Student: Ema... Udata žena: Ovo je čovek od reči! Student: Nije smešno. Udata žena: Niko ne može reći da me nisi upozorio. Student: Šta je sad ovo? Je l' ovo neka šala? Udata žena: Ne, naravno da nije. Samo... je l' moramo da budemo ovako jebeno ozbiljni? Student: Ne, naravno da ne. Udata žena: Nisam mislila da se to dešava i mladićima, to je sve. Mislila sam da se to dogaña izanñalim starijim muškarcima. Ili muškarcima kojima nije ostralo nimalo volje za tucanjem. STUDENT se namršti, pokušavajući da ignoriše ovu neočekivanu vulgarnost. Student: Reći ću ti još jednu stvar, upoznao sam nekog brokera na berzi. Morao je da čeka petnaest godina ženu koju je voleo – bila je udata ili tako nešto. I kada su konačno mogli da budu zajedno, samo su ležali jedno pored drugog. Šest noći zaredom nisu ništa radili. Samo su plakali. Udata žena: Oboje? Student: Plakali su od sreće. Udata žena: Misliš da je to tako sa svim brokerima ili samo sa ovim, zato što... Student: Šta je sad ovo? Udata žena: Mislim da ću izbegavati brokere u budućnosti. Ako je zajedničko plakanje jedino što mogu da ponude. On odjednom povisi glas. Student: Iskreno, izgleda da te je cela ova stvar nekako oraspoložila... Udata žena: Uopšte nije... Student: Na neki čudan način, izgledaš jako dobro raspoložena. Udata žena: Nisam. Student: Mislio sam da bi žene trebalo da olakšaju muškracu u ovakvim situacijama. Udata žena: Je l' bi trebalo? Student: Mislio sam da bi trebalo da nekako skrenu pažnju sa toga i da učine da se muškarci osećaju bolje. Udata žena: Pa? Student: Ja se osećam još gore. Ona malo popusti i ide ka njemu da ga ohrabri.

Udata žena: Gledaj, sve je u redu. Mi smo prijatelji. Mi smo... kako se ono beše kaže? Drugari. Student: O, Bože! Udata žena: Ti si prvi to rekao. Ti si rekao ''Hajde da budemo drugari'', rekao si... Student: Zar jesam? Udata žena: Nisam mogla da poverujem. Nikada nisam srela nekoga ko tu koristi reč ozbiljno. Ona odjednom menja taktiku. Udata žena: I sad moram da idem... Student: Ema, molim te... Udata žena: Moram! Student: Ostani još pet minuta. Molim te! Udata žena: U redu, ali samo... samo ako... mi obećaš. Student: Šta da ti obećam? Udata žena: Imaj poverenja u mene. Pauza. Student: Šta treba da uradim? Udata žena: Veruj mi. Znam više od tebe. Lezi potpuno mirno. On legne. Ona stane uz ivicu kreveta. Udata žena: To je to. Ako se pomeriš, otići ću. Samo lezi. Lezi. Ona stane iznad njega, skoro da je rešila problem. Muzika ih zaglušuje. Mrak. Na projektoru: TRIDESET I DVA MINUTA. **** Mrak. Tišina. Udata žena: Oh, divni moj dečače... UDATA ŽENA pali svetlo. Udata žena: Koliko je sati? Student (gleda na sat): Osam. Udata žena: Osam, bože! Ona se obavije čaršavom i počne brzo da skuplja svoje stvari. Udata žena: Znala sam. Tačno sam znala.

Student: Šta si znala? Udata žena: Večeras. Baš večeras je veče kada on dolazi kući ranije. Gde su mi cipele? STUDENT ustaje iz kreveta i pruža joj cipele. Student: Evo. Udata žena: Ne kapiraš, zar ne? Ne razumeš. Ovo bi mogao da bude kraj za oboje. Student: Zašto? Udata žena: Zato što ja ne umem da lažem, eto zašto. Ja sam beznadežni slučaj. Student: Onda moraš da postaneš bolji lažov. Udata žena: I sve ovo zbog tebe, zbog čoveka kao što si ti. Hajde, poljubi me. Grle se, ona drži svoju odeću, onda trči u kupatilo, veoma srećna. Udata žena: Beznadežni slučaj i beznadežno stidljiva. Ona zatvara vrata. On počinje da oblači nekakve pantalone, onda stane i ode da pojede nešto od predjela. Ona govori iz kupatila. Udata žena (iz off-a): Antone! Student: Da? Udata žena (iz off-a): Hvala bogu samo da nismo plakali. On se zadovoljno smeje. Udata žena (iz off-a): Kako li će izgledati? Kada te jednog dana budem videla na drugom kraju sobe? Student: Kako to misliš jednog dana? Sutra bi trebalo da budemo na mitingu. Udata žena (iz off-a): Kom mitingu? Student: Idemo svi zajedno. Tvoj muž će držati govor na mitingu. Udata žena (iz off-a): Ja neću da idem. Da li si ti lud? Ona se ponovo pojavi. Zgrabi nekoliko zalogaja dok završava sa oblačenjem. Udata žena: Ne bih nikako mogla. Ne bih to preživela. Student: Vidimo se sutra. Udata žena: Ne dolazi u obzir. Student: Onda prekosutra. Doñi ovde do šest. Udata žena: Mogu li da uhvatim taksi na ulici? Student: Naravno. Znači, dogovorili smo se. Prekostura. Bićeš ovde u šest. Udata žena: Nismo se ništa dogovorili. Pričaćemo o tome sutra. Na mitingu. On je zagrli. Student: Anñele moj! Udata žena: Pazi mi na frizuru.

Student: Sutra - politika, sledećeg dana – ljubav. Udata žena: Doviñenja. Student (odjednom zabrinut): Šta... Mislim, samo pitam, šta ćeš da mu kažeš? Udata žena: Nemoj da pitaš. Nemoj čak ni da pitaš. STUDENT je ljubi poslednji put. Ona odlazi. On ostaje sam. Seda na sofu i uzima još nekoliko zalogaj predjela. Student: Jebem udatu ženu. 1.Udata žena i Političar Spavaća soba jednog bogataškog para. UDATA ŽENA leži na krevetu, u krilu su joj nekakvi papiri. Na sceni su dva odvojena kreveta. Iznad njih visi nekoliko modernih slika. POLITIČAR, rane četrdesete, ulazi u sobu, kravata mu slobodno visi oko vrata, a rukavi su mu zavrnuti. Izgleda umorno. UDATA ŽENA ne diže pogled. Udata žena: Već si završio? Političar: Iscrpljen sam. Udata žena: Nikada ne završavaš pre jedan. Političar: Vlada ove zemlje... On se smeje, podsmeva se sam sebi. Političar: Osim toga, bio sam usamljen. Udata žena: Oh, stvarno? On stavlja ruku ispred njenih očiju. Političar: Nemoj više da čitaš. Pokvarićeš oči. Ona se ne pomera. Političar: Već neko vreme želim da razgovaram sa tobom, Ema. Da ti se zahvalim, stvarno. Udata žena: Zahvališ? Političar: Da. Znam da sam ponekada tu za tebe, a ponekada opet nisam. Moram da napravim korak u nazad tu i tamo. Moram da se povučem... Udata žena: Da... Političar: To je zbog posla... Udata žena: Sigurna sam. Političar: Ostajanje posle radnog vremena. Razdvojenost. On pokaže na svoj krevet. Političar: Ali, sa druge strane, postoji kompenzacija.

Udata žena: Šta je to? Političar: Ovi trenuci u kojima ponovo pronalazimo jedno drugo. On seda na njen krevet. Političar: Pre nekoliko godina neko mi je rekao: pravi brak je uvek u pokretu. Nikada ne miruje. U svakom trenutku vi se ili krećete jedno ka drugom ili se još više udaljavate jedno od drugog. Udata žena: Šta radimo u ovom trenutku? Političar: Oh, približavamo se. Kratka pauza. Političar: Sećam se na početku... Udata žena: Ah, da... Političar: Kakve su stvari bile na početku. Da smo onako nastavili, oboje bismo poludeli. Udata žena: Da li bismo? Političar: Naravno. Da smo nastavili kako smo počeli u Veneciji... Udata žena: Veneciji! Političar: Da. Bože! Malo joj se približi. Političar: Da smo nastavili tako... Udata žena: Mesecima, misliš? Političar: Da. Udata žena: Umesto nedeljama? Političar: Baš tako. Mislim da bismo izgoreli u plamenu. Udata žena: Možda. On odmahuje glavom. Političar: Ne znam. Video sam toliko brakova koji su započeli u krevetu, žive u krevetu i, ajde da budemo iskreni, završe se u krevetu, sve to za samo nekoliko godina... Udata žena: Da... Političar: Krevet kao jedini kriterijum, krevet kao jedino mesto kontakta, krevet jedina stvar koja drži druge stvari na okupu... Udata žena: Da... Političar: Hvala Bogu da naš brak nije takav. Kratka pauza. Udata žena: Ne. Političar: Moraš da budeš prijatelj sa nekim, zar ne? Prijatelj isto koliko i ljubavnik. Znaš šta mislim da je važno? Šta je najvažnije? Udata žena: Ne.

Političar: Smisao za humor. Udata žena: Ah. Političar: Ako možete da se smejete zajedno, kao što se mi smejemo zajedno... Udata žena: Naravno. Političar: Onda postoji osnova. Onda je to nešto čvrsto. Žena sa kojom možeš da se smeješ. Udata žena: Jesam li ja to? Političar: Izmeñu ostalog, jesi. Nežno je gleda. Udata žena: Je l' ideš u krevet? Političar: Idem. Poljubi je u čelo i onda ustane. Izvadi tri identična mobilna telefona iz džepa i poreña ih na ivicu stolića , kao češljeve. Zatim počne da se presvlači. Političar: Prilično je strašno, znaš, u mom poslu. Kada pogledaš unazad. Liberalizacija je tako divna ideja, ali evo nas ovde, trideset godina kasnije, i vlada još uvek ima posla sa posledicama... Izuje cipele i čarape. Političar: Socijalne razlike, beskućnici, gradovi koji se raspadaju, socijalne službe koje pokrivaju više nego što mogu. Čuo sam pre neki dan za mladu ženu, petoro dece sa pet različitih očeva. I ponaša se kao da je to njoj bogom dano pravo. A mi ostali moramo da brinemo o toj deci! Stoji u boksericama. Političar: O, da, sloboda je divna stvar, ali ponekad mislim da bi trebalo da se polaže test da se vidi da li je neko zaslužuje. Udata žena: I da li je ti zaslužuješ? Političar: Pa, mislim da verovatno da. Udata žena: Hvala bogu. Oboje se smeše. Udata žena: Smešno je to kako si mi pričao tako malo o svojoj prošlosti... Političar: Ja? Udata žena: Da. Političar: Da li sam? Udata žena: Mislim, o tvojoj slobodi. Političar: Moram da se presvučem. On odlazi u kupatilo.

Udata žena: To je baš čudno, zajedno smo osam godina i da li si mi ti za sve te godine ikada pričao kakav je bio tvoj život pre mene? Političar (iz off-a): Naravno da jesam. Udata žena: Mislim, stvarno ispričao. POLITIČAR se vraća u pižami. Političar: Znaš sva imena. Udata žena: Naravno... Političar: Lista. Zar nismo već razmatrali tu listu? Onih sa kojima sam bio blizak. Udata žena: Ali način života. Znam tako malo. Političar: To nije život o kome želim da razmišljam. Leže u svoj krevet. Političar: Sada sam mnogo srećniji. Udata žena: Da li zaista? Političar: Naravno. On odmahuje glavom, zaprepašćen zbog svojih sećanja. Političar: Bože, sva ta zbunjenost, sva ta nesigurnost... Udata žena: Da li ih je bilo mnogo tada? Političar: Već si me to pitala. Zašto je to bitno? Udata žena: Bitno je. Želim da znam. Reci mi. Političar: Da li? Da li je prošlost bitna? On pravi kratku pauzu, ne nastavlja mu se. Političar: Ema, ti si živela pod staklenim zvonom... On se smeje kao da hoće da hoće da je preduhitri. Političar: Barem u poreñenju sa mnom, recimo u poreñenju sa mnom. Dakle, poenta je, to većina nas zna, da postoji odreñena vrsta žena... Udata žena: Stvarno? Političar: Naravno. Znaš šta hoću da kažem. Svi duboko u sebi znaju da postoje dve vrste žena... Udata žena: Dve? Političar: Samo se to ne govori naglas. A ja sam neko ko je proveo mnogo godina svog života – možda previše – sa prvom vrstom žena. Udata žena: A koja je to vrsta? Političar: Ma, hajde, zar stvarno to moram da ti crtam. UDATA ŽENA ga samo gleda, ne odgovara. On je isprovociran.

Političar: Ona vrsta sa kojom samo spavaš. UDATA ŽENA nikako ne reaguje. Političar: Pa, vidi... Udata žena: Vidim... Političar: To je u redu kada si mlad... Udata žena: Naravno... Političar: Kad si mlad, to je prirodno. To je deo odrastanja. Ali to nije... vidi, to nije život. To nije život kakav mi imamo. Sa decom. Udata žena: Želim još dece. Političar: Pa, dobro. On čeka trenutak. Udata žena: Šta se desilo sa tim ženama? Političar: Zašto? Udata žena: Da li si još uvek u kontaktu sa njima? Političar: Naravno da ne. Ne budi smešna. Da li misliš da sada kada sam oženjen... Zar ne misliš da bih ti rekao? Udata žena: Pa... Političar: Sve ti govorim. Gleda je pravo u oči. Udata žena: Da li si spavao sa udatim ženama? Političar: Šta? Udata žena: Da li si spavao sa udatim ženama? Političar: Ema, nisam nikada rasturio brak. Udata žena: Ah... Političar: To je nešto sasvim drugo. Izvini, ali to je nešto sasvim drugačije. Ona ga gleda na trenutak. Udata žena: Stvarno to misliš? Političar: Naravno. To je osnovni princip. Svako ima prava da prati svoje... kako se ono kaže, svoje potrebe, svoje želje, ali niko nema prava da uništava sreću drugih ljudi. Je l' tako? Udata žena: Ne znam. POLITIČAR se mršti. Političar: Ne zvučiš kao da si ubeñena. Udata žena: Ne. Političar: Je l' to zato što imaš prijateljice koji to rade? Neka od tvojih prijateljica spava

sa oženjenim muškarcem? Udata žena: Mislim da da. Političar: I kako se osećaju? Udata žena: Ne znam. Političar: Koje im je opravdanje? Ona lagano slegne ramenima. Udata žena: Mislim da ne moraju da se pravdaju. Političar: Kako žive sa svim tim laganjem, sa prevarom, sa obmanom? Niži stepen organizacije. Sa tim da su na pogrešnom mestu, u pogrešno vreme. Opasnost, napor. I zbog čega? Samo taj jedan ekstra trenutak sreće. Taj kratki momenat blaženstva. Udata žena: Hmm. Pauza. Udata žena: Jesi li siguran da ti to nikada nisi uradio? Reci mi. POLITIČAR okleva. Političar: Slušaj, ako ti kažem, nećeš to mnogo teško podneti? Udata žena: Slušam. Političar: Jedna žena koju sam poznavao kada sam bio mlad. Tišina. Udata žena: Bila je udata. Političar: Da. Udata žena: Koliko dugo si je znao? Političar: Dovoljno dugo. Udata žena: Jasno mi je. Političar: Nekoliko meseci. Udata žena: Da li si je mnogo voleo? Političar: Da. Ako čovek može da voli lažova. Opet tišina. Udata žena: I gde je ona sada? Političar: Oh... Udata žena: Ne, reci mi. Političar: Zaista želiš da ti kažem? Udata žena: Da. Političar: Umrla je. On je sad zamišljen.

Političar: Ne srećno. Nesrećno. Nesrećni sticaj okolnosti. Umrla je u užasnom haosu pića i opsesija. Što sam, da budem iskren, znao da će se dogoditi. Bilo je nečeg tragičnog u njoj. Nešto tu nije bilo kako treba. I to je ono što me je privlačilo. Zbog toga sam se... tako jako zaljubio. Ona ga gleda. Udata žena: Kako se zvala? Političar: Estela. Udata žena: Estela. Oboje razmišljaju na trenutak. Političar: Ali, pravu ljubav sam upoznao samo jednom. I to sa tobom. On se nagne i zagrli je. Političar: Pusti me da te poljubim. Ljube se. Udata žena: Čarli... Političar: Osećam se tako sigurno u tvojim rukama, tako srećno. Udata žena: Stvarno? Političar: Da smo se samo sreli kada sam bio mlañi. Ne bih morao da znam nikoga drugog. Ti si divna žena, je l' me čuješ? Divna... Gasi se svetlo. Muzika ih zaglušuje. Mrak. Na projektoru: PETNAEST MINUTA. **** Prestaje muzika. Leže zagrljeni. Udata žena: Znaš o čemu razmišljam? Političar: Ne. Udata žena: O Veneciji. Političar: Ah, da. Udata žena: Naša prva zajednička noć. Političar: Da. Pauza. Političar: Šta je? Reci mi. Udata žena: Kada bi sve noći mogle da budu takve. Kada bi mogao uvek da me voliš onako. Političar: Da.

Pauza. Političar: Ima jedna odlična stvar kod braka: biće vremena za sve. Mislim, nemaju baš svi Veneciju, čak ni kao uspomenu. Udata žena: Ne. Leže, oboje su budni. Političar: Laku noć, draga. Udata žena: Laku noć. 2. Političar i Manekenka Soba u Metropolu. To je jako moderan hotel u minimalističkom stilu, sve je od mermera i stakla: prvoklasni kupleraj. POLITIČAR zadovoljno sedi sa cigarom zavaljen na sofi, završio je sa raskošnom večerom. Sa njim je MANEKENKA. Ona izgleda kao da ima 17, u mikro-suknji i tankom džemperu. Sipa sladoled od čokolade u pretenciozno veliku čašu i pleše veselo uz rok-spot na televizije. POLITIČAR je gleda. Političar: Kakav je? Manekenka: Odličan. Političar: Hoćeš da ti naručim još jedan? Nemaš više šampanjca. Izvoli. Sipa joj još jednu čašu. Ona odmah ispije. Političar: I sad bih voleo jedan poljubac. Ona ga ljubi na sofi, a onda se vrati svom plesu. Manekenka: Sigurno misliš da sam drolja. Političar: Zašto? Manekenka: Idem pravo u hotel. Političar: Ne mislim da si drolja. Pokušava da je privuče ka sebi. Manekenka: Hej! Političar: Ono nije bio prvi put da sam te video. Manekenka: Pretpostavila sam. Političar: Mogli smo prvo da se prošetamo. Ako bi ti tako bilo lakše. Manekenka: Jesi li me pratio? Političar: Neću ništa da ti kažem. Manekenka: Mnogo muškaraca me prati. Političar: Siguran sam. Manekenka: Ne pričam ni sa jednim od njih.

Političar: Ne? Pričala si sa mnom. Manekenka: I, je l' se žališ? On je poljubi na silu. Političar: Imaš ukus kao puding. Manekenka: Samo imam slatke usne. Političar: Stvarno? Jesu li ti muškarci to već govorili ranije? Manekenka: Neki. Političar: Koliko njih? Manekenka: Neću da kažem. Političar: Želim da znam. To je važno. Hoću da znam. Manekenka: Pogañaj. Političar: Pedeset? Ona beži od njega. Manekenka: Pedeset? Što nisi rekao petsto? Pedeset! Političar: Izvini. Samo sam pogañao. Manekenka: Pogañaj opet. Političar: Pet. Manekenka: Imam sedamnaest, znaš. Nisam baš toliko nevina. Ona počinje da igra. POLITIČAR se malo namrgodi. Političar: Očajno si mršava, draga. Manekenka: Ako si manekenka, moraš da izgledaš grozno. To ti je posao. Političar: Ne mogu da verujem koliko si to precizno rekla. Manekenka: Moraš da izgledaš u isto vreme i nekako odvratno i nekako prelepo. Političar: Misliš, to je ravnoteža? Manekenka: Prelepo iznutra. Političar: Šta tvoj dečko misli? Sigurno imaš dečka. Tako atraktivna devojka kao ti. Manekenka: Što pitaš? Zašto hoćeš da znaš? POLITIČAR okleva, pažljivo formulišući. Političar: Jednostavno. Veoma... si me privukla. Ona ga gleda na trenutak, onda uzme kokain iz torbe. Manekenka: Hoćeš malo? Političar: Ne, hvala. Prospe ga na malo ogledalo. POLITIČAR izgleda pomalo nervozno. Političar: I ko je on bio?

Manekenka: Ko? Političar: Tvoj bivši dečko. Manekenka: Ti još uvek o tome? Ona podiže pogled na trenutak, spremajući kokain. Manekenka: Podsećao je na tebe. Kako to već biva. Političar: Stvarno? Manekenka: Da. Zapravo je veoma ličio na tebe. Vrati se pripremama. Političar: Ako ti tako kažeš. Manekenka: Pričaš kao on, takoñe. ''Ako ti tako kažeš''. I gledate me na isti način. Političar: Kakav to način? Manekenka: Tako kako me sada gledaš. Ponovo podigne pogled ka njemu. Manekenka: Nemoj. Nemoj tako da me gledaš. On preñe preko sobe i zagrli je, ljubeći je strasno. Jako je napeto. Onda se ona oslobaña. Manekenka: Idem posle ovoga. Političar: Zašto? Manekenka: Zato što moram da stignem kući, očigledno. Šta će moja mama da kaže? Političar: Još uvek živiš sa mamom? Manekenka: Došle smo zajedno. Ima nas petoro. Političar: Šta kaže tvoja mama kad ne doñeš kući? Manekenka: Uglavnom nije kod kuće većinu noći. Ja sam ta koja radi. Političar: Ah, tako znači... Manekenka: Sestre mi još idu u školu. Političar: Koliko imaju godina? Manekenka: Jedna ima trinaest. Uhvatila sam je na sastanku pre neki dan. Nisam mogla da verujem. Mala drolja! Političar: Šta si uradila? Manekenka: Pretukla sam je na mrtvo kad je došla kući. Ušmrče crtu kokaina. Manekenka: To ti pričam. Ako im ja ne zavedem malo discipline, ko će? Ušmrče drugu crtu. Političar: Čudno je to što i ti mene, takoñe, podsećaš na nekoga. Manekenka: Stvarno?

Ona se zavali, uživa, zatvara oči. Manekenka: Na koga te podsećam? Političar: Na nekoga koga sam poznavao kada sam bio mlad. Ona ćuti. Oči su joj i dalje zatvorene. Manekenka: Nisi mi rekao kako se zoveš. Političar: Čarls. Manekenka (smeje se): Stvarno se zoveš Čarls? Političar: Zašto? Je l' se i on tako zvao? Tišina. Političar: Još uvek mi nisi rekla ko je on bio. Manekenka: Bio je pizda. Zašto bi me inače ostavio ako nije bio pizda? Političar: Volela si ga? Ona ćuti. Političar: Mislio sam da su ti oči zelene, ali one su zapravo plave. Manekenka: A plava nije dovoljno dobra za tebe? On ovo shvata kao šlagvort. Pomeri se da je poljubi. Ali pre nego što uspe, ona pruži ruku, koja je puna pilula. Manekenka: Evo. Uzmi jednu od ovih. Političar: Koju? Manekenka: Belu. On stavi jednu u usta. Manekenka: Dve. On uzme obe. Onda, da bi je zabavio, uzima jednu nasumice. Političar: Kako god ti kažeš. Ljube se. Političar: Gde si upoznala tog čoveka? Manekenka: Ne mogu da se setim. Ničega ne mogu da se setim. Soba se vrti oko mene. Političar: Privij se uz mene. Čvrsto se privij. Oči su joj zatvorene. On sklizne na pod, stavi glavu meñu njene noge.

Političar: Kako ti se ovo sviña? Je l' dobro? Manekenka: Ne znam šta to radiš. Ona se zavali. Manekenka: Bog zna odakle je ovo stiglo. Bio je uobičajeni diler. On je dobio od drugog tipa i rekao je. I rekao je. I rekao je. Rekao je da je dobio od nekog drugog tipa... Ona zabaci glavu i muzika ih zagluši. Mrak. Na projektoru: DVA SATA I DVADESET I OSAM MINUTA. **** Svetlo se polako pali. POLITIČAR se grči uza zid u pantalonama i košulji, veoma napet. MANEKENKA leži na leñimai izgleda kao krpa za pranje sudova. Manekenka: Zašto si tako daleko? Zašto ne doñeš ovamo? On se okrene i gleda je. Očigledno je uznemiren. Manekenka: Bože, gde sam dobila ovu stvar? Političar: Dobro pitanje. Manekenka: Ne bih nikad ovo uradila da... Političar: Ah, baš mi laskaš, moram da primetim. Bilo je zbog droge, zar ne? Odjednom MANEKENKA se pobuni stvarno šokirana i vrlo vatreno. Manekenka: Ja ne radim ovakve stvari! Ja ovo jebeno ne radim! Ne spavam sa ljudima koje ne poznajem. Političar: Naravno da ne. Znam da ne spavaš. To mogu da vidim. Manekenka: To nisam ja. Ja ne radim takve stvari. Političar: Pa, to je dobro. Mislim, to je dobro, posmatrano iz svakog ugla. On se povlači, neprijatno mu je. Političar: Zato sam te pitao ranije, zato sam hteo da znam. Ko još... Manekenka: O, Bože, ti i dalje o tome? Političar: Samo pitam. Manekenka: Zbog čega? Pauza. Manekenka: Šta sam uradila? Jesam li uradila nešto pogrešno? Političar: Ne. Naprotiv. U stvari... nadao sam se da bih mogao da te ponovo vidim. Manekenka: O, stvarno?

Političar: Možda ne ovde. Možda na nekakvom mestu koje bih mogao da nañem za tebe. Ona ga gleda na trenutak. Manekenka: Ti si oženjen, zar ne? Političar: Odakle ti to? Manekenka: Tako izgleda. Političar: Hoće li ti smetati ako jesam? Manekenka: Čime se baviš? Političar: Ja sam političar. Pomažem u voñenju države. Manekenka: Uh-huh. Zuri u njega. Političar: Da li bi te to plašilo? Ako bi se ispostavilo da si bila sa oženjenim čovekom? Manekenka: Zašto bi me plašilo? Političar: Da si mu pomagala da vara svoju ženu. Manekenka: Pa, ja sam sigurna da i ona tebe vara. POLITIČAR se smeje. Političar: Teško. Manekenka: Zašto si tako siguran? Političar: Stvarno ne mislim da je to verovatno. Manekenka: Ne misliš? Ako imalo liči na žene koje znam, onda... Političar: Ništa ti ne znaš. Ništa ti jebeno ne znaš! Ti apsolutno ništa ne znaš! Odjednom viče na nju. Ustaje. Veoma je uznemiren. Manekenka: Mislila sam da si rekao da nisi oženjen. Političar: Nije bitno da li sam oženjen ili ne, ti jednostavno ne znaš ništa o... svetu različitom od tvog. Tišina dok se on smiruje. Manekenka: Nisam znala da si oženjen. Samo sam pričala, u redu? Samo sam govorila. Političar: Moja greška. Nisam navikao na pilule. On preñe preko sobe i sedne pored nje na sofu. Političar: Slušaj, moram ponovo da te vidim. Manekenka: Moraš? Političar: Naravno. Ali to za mene nije lako. Ako napravimo dogovor. Moram da ti kažem, po prirodi stvari, ja ne mogu da vodim računa o tebi. Manekenka: Pretpostavljam da ne možeš. Političar: Ne mogu stalno da proveravam.

Gleda je jedan trenutak. Političar: Ne govorim o moralnoj strani stvari. To me ne brine. I, što se mene tiče, ja moram da budem pažljiv, što znači diskretan. Štampa u ovoj zemlji je skandalozna! Potpuno je van kontrole. Ali iza ovoga o čemi govorim stoji nešto drugo. Pauza. Političar: Svet kakav je danas. Kakav je postao. Biću iskren. Govorim o higijeni. Ćutke ga gleda. Političar: To nije preterano. Manekenka: Ah. Političar: Mogu da nañem mesto za nas. To bi moglo da bude mesto gde ćeš ti da živiš. Ako želiš da živiš sama. On se nasmeši. Političar: Sledeći put bićemo negde drugde. Manekenka: Možda. On je gleda sa drugog kraja sobe. Političar: Keli, nudim ti da započneš samostalni život. Nezavisnost. Ona ne odgovara. Političar: Zar to nije ono što žene žele? 3. Manekenka i Dramski pisac Atelje u boemskom delu grada,izgleda umetnički, puno knjiga i CD-ova. Veliki, moderni pisaći sto prekriven je papirima i rukopisima. U dnu sobe je klavir. Zavese su navučene, soba je u polumraku. DRAMSKI PISAC otvara vrata, puštajući MANEKENKU iza sebe. On ima tridesetak godina, deluje prilično ljutito. Ona se tetura na visokim štiklama. Prilično je razgolićena. Dramski pisac: Kako ti se sviña? Manekenka: Divno. Samo ništa ne vidim. Dramski pisac: Navići će ti se oči na mrak. Tvoje divne oči. On ih ljubi u mraku.

Manekenka: Hmm. Moje divne oči neće imati vremena da se naviknu na to. Odlazim za tren. On ignoriše ovu repliku. Dramski pisac: Hajde da upalimo sveće, hoćemo li? Isekli su mi struju pre nekoliko godina i posle toga sam pomislio: zašto da se vratim struji? Sve je lepše pod magičnim svetlom. Upalio je nekoliko velikih svećnjaka i sada gleda okolo, zadovoljan efektom. Pokazuje rukom na sofu. Dramski pisac: Sedi ovde. Spavaj ako hoćeš. Manekenka: Nisam umorna. Hoćeš da mi odsviraš pesmu? Dramski pisac: Pa, hoću. To je moja pesma. Manekenka: Tvoja? Ja sam mislila da si ti novinar. Dramski pisac: Gospode! Odakle ti ta ideja? Ona skine kaput i baci se na sofu. On je seo na klavirsku stolicu, nezadovoljan. Manekenka: Rekao si... Dramski pisac: Gospode! Manekenka: Na zabavi si rekao da si pisac. Zar i novinari nisu pisci? Dramski pisac: Teško. Mislim, u osnovi, možda. Kao što su pacovi životinje. Ona pokaže glavom ka gizdavom kompjuteru na stolu. Manekenka: Je l' tome služi tvoj kompjuter? Dramski pisac: Oh, da, ali ga nikada ne koristim. Za mene je jedino važan osećaj olovke na papiru. Manekenka: Huh. Ona sačeka trenutak. Manekenka: Rekao si da ćeš da mi odsviraš tu pesmu koju si napisao. Dramski pisac: Jesam li rekao da sam je ja napisao? Manekenka: Da, stvano jesi. Dramski pisac: Da li sam je ja napisao? Ne. Pomogao sam da bude napisana, to je preciznije. Da li je to uopšte bitno? Ne. Konačno, da li je autor važan? Ma hajde, delo postoji samo za sebe. Trebalo bi da cenimo delo, a ne pisca. On se zadovoljno smeši. Dramski pisac: Kako si ti? Je l' ti udobno? Manekenka: Zar nećeš da odsviraš pesmu? Dramski pisac: Hoću. Zove se Plava soba.

On seda za klavir. Dramski pisac: Tužan sam, tužan, tužan i sam I kao na vetru cele noći bedne Tvoja mi suknja pade na dlan Ovo je uvod nad uvodima pesme jedne. Ti, kakva beše kad prvi put te videh Al' da l' smo ono što jesmo kad ogoliš nas do dna? Taj nežni, tanani trzaj ubrzo osetih Taj znak kraja nad krajevima jednog sna. U plavoj sobi Tužan i sam Sve samo san je Ti nisi san. Ustopiraj neki Apolo, kreni ka mesecu Izañi i pogledaj oko sebe Zemlja je nekako kružna i šuplja u srcu Plava je senka sad iza tebe U plavoj sobi Tužan i sam Sve samo san je Ti nisi san. Reci mi zašto baš mene da snañe Osećaj da ti nisi ta koju sam hteo Dozvoli mi reći, uz svo ovo beznañe Da plav ostaće moj svet ceo Na kraju očarana MANEKENKA aplaudira. Manekenka: Odlična je. Dramski pisac: Hvala. Manekenka: Mislim, stvarno je odlična. Ona se malo namršti. Manekenka: Kakav si ti pisac? Dramski pisac: Ti stvarno ne znaš ko sam ja? Manekenka: Ne. Dramski pisac: Ovo je divno. Manekenka: Zašto?

Dramski pisac: Mislim, sviña mi se pomisao. Jesi li ozbiljna? Manekenka: Naravno. Dramski pisac: Misliš... ti me uopšte ne prepoznaješ, zar ne? Manekenka: Ne. Dramski pisac: Odlično. Razmišlja o tome na trenutak, zadovoljan je. Dramski pisac: Kakav sam ja pisac? Da, pa, to je veoma dobro pitanje. To je nešto oko čega su ljudi mnogo raspravljali. Rad nije lako svrstati u fajlove. Manekenka: Ah. Dramski pisac: Rad je dobio nagrade. Manekenka: Rad je dobio? Dramski pisac: Pa, mislim, ja sam dobio. Ona se opet namršti. Manekenka: Je l' imaš neke droge? Dramski pisac: Droge? Nestalo mi je. Pišem o njima, naravno. One su jedan od mojih glavnih tema. Ali u ovom trenutku, ne. Manekenka: Žulja me brushalter. Dramski pisac: Skini brushalter. Skini bilo šta. Meni ne smeta. Manekenka: Hvala. Ona izvuče brushalter ispod džempera dok on nastavlja da govori. Dramski pisac: Na kraju, stavili su mi etiketu, kao da sam ja deo nekog pokreta. Nazivaju me postromantičarem. Znam. To je samo plitka misao koju je štampa izmaštala. Misli na trenutak. Dramski pisac: Nemir. Čežnja. Ove stvari ne nestaju samo zbog onoga što nazivamo napretkom. Mi i dalje tražimo. Mi i dalje težimo idealnom. Prizemljujemo se. Mi odbacujemo. Ako imamo sreće, pravimo talase. Ali na kraju krajeva, ne možemo da kontrolišemo plimu. Izgubljen je u mislima. Okreće se. Dramski pisac: Šta sam rekao? Manekenka: Šta? Dramski pisac: Šta sam upravo rekao? Manekenka: Nešto o nemiru, čežnji. Dramski pisac: To je tačno. Šta još? Manekenka: ''Ne možemo da kontrolišemo plimu.'' Uzme parče papira sa stola i zapisuje.

Dramski pisac: ''... kontrolišemo plimu.'' Dobro. Sklanja svoju svesku. Dramski pisac: Hoćeš nešto da popiješ? Manekenka: Više bih volela da nešto pojedem. Umirem od gladi. Ljudi misle da je manekenstvo samo šepurenje okolo. Dramski pisac: To je zanimljivo. Gde živiš? Manekenka: Imam stan. Blizu centra. Dramski pisac: Centra? Stvarno? Manekenka: Neko... neko ga je našao za mene. On je veoma blizu. Njihova lica su u senci koju prave veliki svećnjaci koji stoje na klaviru. Dramski pisac: Pocrvenela si. Mračno je. Ali mogu da vidim da si pocrvenela. Stavlja ruku na njen obraz. Ona se ne opire. Dramski pisac: Reci mi nešto više o sebi. Zanima me sve o tebi. Da li si ikada bila zaljubljena? Zaustavlja je pre nego što uspe da išta odgovori. Dramski pisac: Nemoj da mi kažeš. Pusti da pogañam. Ona ništa ne govori. Dramski pisac: I nedostaje ti, zar ne? Ona počne da plače. Dramski pisac: Oh, sviña mi se, sviña mi se. Reci nešto drugo. Odvešću te, obećavam. Da li si bila u Indiji? Manekenka: Ne. Dramski pisac: Hajde idemo. Ići ćemo u Radžastan. Tamo ima tvrñava, da li možeš da zamisliš? Sagrañene su iznad gradova. Staviću te na grudobran i jebaćemo se dok ne poludimo. On ode da uzme svećnjake. Manekenka: Volela bih da sam te razumela. Želela bih da znam šta si rekao. Dramski pisac: Da hoću da budem sa tobom. Da ne mogu da te se zasitim. Da sve u vezi sa tobom.. tvoj divni mali džemper... Spušta svećnjake na pod pored sofe i počinje da ljubi njene grudi preko tkanine.

Dramski pisac: Tvoja naivna nezaštićena mala suknja... i pomisao na tvoj veš tanak poput papira, poput kore crnog luka, osetljivi žuti papirus... Manekenka: Šta? Dramski pisac: Poznat sam po ogromnom rečniku. Mom prevelikom vokabularu! Nečuvena, pohlepna, ditirambična neizmernost mog ličnog leksikona... On odjednom diže glas. Dramski pisac: Velike reči! Moje delo pršti od velikih reči! Pantalone pucaju od višesložnih reči. Spusti se dole i počne da gasi sveće. Dramski pisac: Ići ćemo. Ići ćemo zajedno u Džajpur. Manekenka: Gde? Dramski pisac: Obožavam te. Jebeno te obožavam, dete moje. On se spusti i ugasi poslednju sveću. Muzika ih zaglušuje. Na projektoru: ČETRDESET I DEVET MINUTA. **** Muzika se polako utišava. Glasovi iz tame. Dramski pisac: Ovo je bilo divno. Manekenka: Oh, Roberte... Dramski pisac: I tek ću sad da ti kažem kako se zovem. Pauza. Dramski pisac: Ja sam Robert Fetin. Manekenka: Fetin? Dramski pisac: Da. Znao sam da si pogodila. Mogao sam da pretpostavim. Manekenka: Nisam pogodila. Stvarno. Nikad nisam čula za tebe. Dramski pisac: Ti to ozbiljno? Zar ti nikad ne ideš u pozorište? Manekenka: Tetka me je vodila na Fantoma u operi. Dramski pisac: Rekao sam pozorište. Manekenka: Niko me nikada nije pozvao? Dramski pisac: Pa, ja ću te pozvati. Manekenka: Super. Ali meni se sviñaju samo smešne stvari. Dramski pisac: Misliš komedija? Manekenka: Ili strašne stvari. Dramski pisac: Šta je to? Zar nikada nisi bila na pravoj predstavi? Na ozbiljnoj predstavi? Manekenka: U čemu je poenta toga? Dramski pisac: Čak i ako sam je ja napisao?

On ustane sa sofe i ode u mrak. Dramski pisac: Želim da te vidim. Nisam te video otkada smo vodili ljubav. Pali šibicu i njome pali sveću. Ona leži, nije zbunjena. Manekenka: Vrati mi pokrivač. Dramski pisac: Samo trenutak. On sklanja pokrivač sa njenog golog tela i stoji iznad nje, sa svećom u ruci. Dramski pisac: Tako si divna. Ti si ono što sam tražio. Potpuno prirodna gola nevinost. Manekenka: Aaaa! Kaplje vosak. To jebeno mnogo boli. Dramski pisac: Izvini. Ona se opet pokrije. On se smeje, i dalje go. Dramski pisac: Ti stvarno nisi znala da sam ja Robert Fetin? Manekenka: Rekla sam ti, nisam nikad čula za tebe. Dramski pisac: Ah slava, slava! Ironično i tužno on odmahuje glavom. Dramski pisac: Dobro, zaboravi da sam pisac. Stvarno. Biću prodavac. Biću kapitalista koji se upušta u opasne poduhvate, ako ti se to više sviña. Manekenka: Totalno sam sjebana. O čemu pričaš? Dramski pisac: O našoj budućnosti. Manekenka: Kakvoj budućnosti? Dramski pisac: Hajde da samo odemo, zar ne misliš isto tako? Je l' imaš nekoliko nedelja slobodno? Manekenka: Naravno da ne. Dramski pisac: Da odemo i živimo u šumi. U dubini šume. To je ono što sam oduvek želeo. Da pobegnem od svega ovoga. I onda jednog dana... samo se pogledamo u oči i kažemo doviñenja. Manekenka: Doviñenja? Zašto? Zašto da kažemo doviñenja? Dramski pisac: Zato što si ti previše za mene. On je još jednom zagrli, obavijenu pokrivačem. Manekenka: Hladno mi je. Zagrli me. Dramski pisac: Vreme je da se obučeš. On skuplja njenu odeću i počenje da je oblači. Dramski pisac: Reci mi, da li bi mogla za sebe reći da si srećna?

Manekenka: Sada? Dramski pisac: Uopšte. Manekenka: Nisam nesrećna. Dramski pisac: Ne pitam te za tvoje finansijsko stanje ili za muškarce u tvom životu. Pitam te: da li se osećaš živom? Da li osećaš da stvarno živiš? Manekenka: Nemaš češalj, zar ne? Dramski pisac: Imam. On uzme jedan sa stola i krene preko sobe da joj ga da. Dramski pisac: Izgledaš zadivljujuće. Manekenka: Hvala. Oboje su ukočeni na trenutak, onda se ona češlja. Dramski pisac: Još nije devet. Hajde da pojedemo nešto? Manekenka: Može, samo na brzaka. Dramski pisac: Daću ti kartu za moju predstavu. Manekenka: Daj mi. Dramski pisac: Rasprodata je, naravno. Ali mogu da ti nabavim jednu. Ona završi sa češljanjem, onda se okrene ka njemu pod svetlošću sveće. Manekenka: Spremna sam. Dramski pisac: Gledam te i mislim: kada bi moglo da bude ovako. Kada bi uvek moglo da bude ovako. Ona pogleda u pod, skrhana je. On pokaže rukom ka vratima. Dramski pisac: Posle tebe. 1.Dramski pisac i Glumica Soba u provincijskom hotelu, u rustičnom stilu. Na sredini sobe veliki, starinski krevet, na tamnim zidovima se jedva naziru slike. Sobom dominira veliki prozor koji je otvoren. Ogromna mrežasta zavesa se njiše i talasa. Odjednom ulazi DRAMSKI PISAC noseći GLUMIČIN prtljag. Ona je predivna, u ranim četrdesetim, savršeno sigurna u sebe. On spusti torbu i upali svetlo. Dramski pisac: Ne mogu da verujem. Ne radi svetlo. Nema veze. Pogledaj! Mesečina... GLUMICA otvara prozor i klekne na kolena pred mesecom. DRAMSKI PISAC zatvara vrata. Dramski pisac: U čemu je problem?

GLUMICA ne odgovara. DRAMSKI PISAC preñe preko sobe i pridruži joj se. Dramski pisac: Šta to radiš? Glumica: Šta misliš da radim? Molim se. Dramski pisac: Nisam shvatio. Glumica: Nisam ja prokleti paganin kao ti. Dramski pisac: Gospode. Glumica: Doñi i klekni pored mene, neverniče. Činiće ti dobro. On klekne i zagrli je. Glumica: Oh, seks, seks, seks... Ona ustane. Glumica: I kome misliš da sam se molila? Dramski pisac: Pa, Bogu, pretpostavljam. Glumica: E, pa tu grešiš. Molila sam se tebi. Dramski pisac: Zašto si onda gledala kroz prozor? Glumica: Šta mi ovo radimo? Gde si me to dovukao, ti gadni zavodniče? Dramski pisac: To je bila tvoja ideja. Selo! Stalno si ponavljala. Glumica: Pa, zar nisam bila u pravu? Dramski pisac: Naravno. Divno je. Samo jedan sat van grada i već kao da smo u raju. Glumica: To je blaženstvo. Mogao bi ovde da pišeš divne stvari samo kad bi bio iole talentovan. On se namršti, gutajući knedlu zbog uvrede, dok ona odlazi i seda na ivicu kreveta. Dramski pisac: Da li se već dolazila ovamo? Glumica: Ovamo? Živela sam ovde. Dramski pisac: Stvarno? Sa kim? Glumica: Sa Fricom. Sa magičnim Fricom. Obožavala sam ga. Dramski pisac: Da, pričala si mi o tome. Glumica: Oh, izvini. Molim te, ako sam ti dosadna, ići ću negde drugde. Dramski pisac: Kako možeš da mi budeš dosadna? Niko mi nikada u životu nije bio manje dosadan. Sve dok ne pričaš o Fricu. Hajde da uvedemo pravilo. Bez Frica. Glumica: Pa. Fric je bio epizoda. Dramski pisac: Drago mi je da to shvataš. Ona ga pogleda na trenutak. Glumica: Doñi ovamo i poljubi me. Ljube se. Dramski pisac: Smejaćeš se kad ti ovo kažem, ali pronašao sam u tebi neku vrstu potpuno

prirodne gole nevinosti. Stvarno to mislim. Glumica: Govoriš više govana po kvadratnom metru od bilo kog muškarca koga sam ikada upoznala. A sad laku noć. Dramski pisac: Kako to misliš? Glumica: Idem u krevet. Mogu li, molim te, da dobijem svoju torbu? Dramski pisac: Evo. Izvoli. Ona vadi malu ikonu Bogorodice i stavi je na noćni stočić. Dramski pisac: A ko je to? Glumica: To je Bogorodica. Svuda ide sa mnom. Ona mu se neljubazno nasmeši. Glumica: A sada hvala ti, Roberte. Laku noć. Dramski pisac: Laku noć? Glumica: Rezervisala sam drugu sobu za tebe. Dramski pisac: Drugu sobu? Kako to misliš ''drugu sobu''? Glumica: Drugu sobu! Ovo je kao tvoji dijalozi. Sve se ponavlja. ''Drugu sobu?'' Da. Rezervisala sam drugu sobu. Dramski pisac: A čemu bi ona trebalo da služi. Glumica: Da se u njoj spava. Dramski pisac: Šta je ovo? Glumica: Šta je ovo? Ovo sam ja koja hoću da se presvučem. Dramski pisac: Da se presvučeš? Je li ovo skromnost? Bože, pa u toj predstavi si... Glumica: Ne spominji mi to! Dramski pisac: Bila si gola golcata sat i po. Lično sam odgledao predstavu tri puta. Glumica: To je drugačije. Lakše je na pozornici. Ona ode iza paravana. Dramski pisac: Možda ću otići da se prošetam. To me uvek inspiriše. Noću imam najbolje ideje. A znajući da si tako blizu, znajući da je moja inspiracija tako blizu... Glumica: Pričaš kao idiot. Dramski pisac: Većina žena bi rekla da govorim... kao poeta. Glumica: Pa, dobro. GLUMICA leže u krevet sa plišanim medom. Glumica: Sad možeš da sedneš na ivicu kreveta i da nam ispričaš priču. Dramski pisac: Kakvu priču hoćeš? Glumica: Recimo... koga upravo sada varaš? Dramski pisac: Nikoga ne varam. Sada. Glumica: Ne vidim zašto ne. Ja to radim. Dramski pisac: Pa, to me ne iznenañuje. Glumica: I šta misliš ko je srećković?

Dramski pisac: Nemam ni najmanju ideju. Glumica: Pogañaj. Dramski pisac: Po svemu sudeći, pretpostavljam da je neizbežno u pitanju tvoj producent. Glumica: Šta ti misliš ko sam ja? Nekakva horistkinja? Dramski pisac: Izvini. Glumica: Probaj ponovo. Dramski pisac: Ne znam. Verovatno glavni glumac. Beno. Glumica: Beno? Ti stvarno ništa ne znaš? Beno živi sa poštarem. Dramski pisac: Nemoguće. Glumica: On je najoženjeniji čovek koga sam ikada upoznala. Ona se smeši. Glumica: Je l' mogu nešto da predložim? Roberte, samo doñi u krevet. Dramski pisac: To sam i hteo. Glumica: I samo počni sa tim. Dramski pisac: Pa, o tome ti ja pričam! On se brzo skida. Dramski pisac: Slušaj! Glumica: Šta? Dramski pisac: Cvrčci cvrče. Glumica: Nemoj da si smešan. Ovde nema cvrčaka. Dramski pisac: Ali čujem ih! Glumica: Da li ćemo slušati nepostojeće cvrčke cele noći? On legne pored nje. Glumica: Samo lezi mirno. Dramski pisac: Šta to radiš? Glumica: Mogu li da te pitam nešto? Da li želiš da ti budem ljubavnica? Dramski pisac: Odakle ti ta ideja? Glumica: Mnogo muškaraca želi da im budem ljubavnica. Dramski pisac: Da, ali baš sada, ja sam na startnoj poziciji. Glumica: Onda doñi, cvrčku. Od sada ću te zvati cvrčak. Dramski pisac: Cvrčak mi odgovara. Ona ga zagrli. Glumica: Pričaj mi. Reci mi, hajde, šta misliš koga varam? Dramski pisac: Mogao bih da se opkladim da za početak varaš mene. Glumica (smeje se): Ti si lud. Dramski pisac: Negde verovatno postoji čovek koga još nisi srela. Čovek koji te čeka i koji je savršen. Glumica: Cvrčak, pričaš gluposti.

Dramski pisac: Ali kada ga budeš srela prestaćeš da tražiš. A ako prestaneš da tražiš... pa, ako prestaneš da tražiš, onda to nećeš biti ti... Mrak. Muzika ih zaglušuje. Na projektoru: DVADESET I PET MINUTA. **** Muzika prestaje. Pali se svetlo. Leže na krevetu, očigledno icrpljeni. Kratka pauza i onda počinju da vode ljubav ponovo. Mrak. Na projektoru: DVANAEST MINUTA. **** Ponovo se pali svetlo. Oboje izgledaju skrhano. Glumica: Moraš da priznaš da je ovo mnogo bolje nego glumljenje u prokletim glupim predstavama. Dramski pisac: Po mom mišljenju, ti glumiš u nekim prilično dobrim predstavama. Glumica: Misliš tvojim? Dramski pisac: Pa... Ali ona ga prekine, odjednom je iskrena. Glumica: Slažem se. Kad si to već spomenuo. To je dobra drama. Dramski pisac: Hvala ti. Glumica: Pišeš odlične drame. Dramski pisac: Hvala ti. Kratka pauza. Glumica: Bog vidi šta radimo. Ispovediću se zbog tebe sutra. On je gleda na trenutak, zbunjeno. Dramski pisac: Uzgred, zašto si otkazala predstavu u četvrtak? Lekar je rekao da je sve u redu sa tobom. Glumica: Da bih te iznervirala. Dramski pisac: Iznervirala? Zašto? Glumica: Zato što si uobražen. Dramski pisac: Ja? Glumica: Nemaš pojma kako te svi u pozorištu mrze. Dramski pisac: Mrze me? Glumica: Naravno! Iza tvojih leña. Svi kažu da si uobražen. Ja te jedina branim. Kažem im da imaš mnogo razloga da budeš uobražen. Dramski pisac: I šta oni na to kažu? Glumica: Šta kažu? Šta kažu? Koga je briga šta mali ljudi govore? Dramski pisac: Pa...

Glumica: Znaš kakvi su ljudi u pozorištu. Stalno rominjanje neprestanih žalbi. DRAMSKI PISAC se namršti, sav nesrećan. Dramski pisac: Kada si rekla... kada si rekla da si katolkinja... Glumica: Nemoj ni da govoriš o tome. Ti to nikada ne bi mogao da razumeš. Ona klimne glavom. Glumica: Da, divlja u krevetu, a zatim osećaj krivice. Dramski pisac: Čak i u ljubavi? Čak i kad je u pitanju ljubav? Glumica: Koliko često je to ljubav? Dramski pisac: Fric, pretpostavljam. Glumica: Fric je bio poseban. Ti, ti si mi hir. Ona se smeši, ne obraćajući pažnju na to što ga je povredila. Glumica: Još uvek ti se priviña cvrčanje? Dramski pisac: Neprestano. Zar ne čuješ? Glumica: Ono što možeš da čuješ su žabe, dragi. Dramski pisac: Glupost. Žabe krekeću. Glumica: Pa, naravno da krekeću. Dramski pisac: A ovo nije krketanje, ovo je.... Glumica: Ti si tako prokleto tvrdoglav. Poljubi me, žapče. Ljube se. Glumica: Jesi li sad srećan, žapče? Ona se smeje. Glumica: U svakom slučaju, nisi ništa rekao o tome kakva sam bila večeras. Dramski pisac: Kada sam čuo da si propustila predstavu, mislio sam da ćeš biti mlitava kada se vratiš. Tako da se nisam brinuo. Glumica: Mlitava. Bila sam briljantna! Dramski pisac: Brilijantna? Glumica: Ljude su morali da iznose iz pozorišta. Dramski pisac: Videla si ih, je l' tako? Imali su nosila, zar ne? Glumica: Beno mi je rekao: ''Glumiš kao anñeo.'' Dramski pisac: Bože moj! I potpuno si se oporavila za dvadeset i četiri sata. Glumica: Ništa ti ne znaš. Pravi razlog što sam propustila predstavu je to što si mi tako nedostajao! Dramski pisac: Čini mi se da si to uradila da bi me iznervirala. Glumica: Ti si tako jebeno plitak, je l' znaš to? Imala sam temeperaturu četrdeset. Sve zbog tebe. Dramski pisac: Četrdeset? To je prilično visoka temperatura za jedan hir.

Glumica: Hir? Umirem od ljubavi za tobom, a ti se usuñuješ da sve to nazivaš hirom. DRAMSKI PISAC je grli, smešeći se. Dramski pisac: Je l' i sad glumiš? Samo mi reci, je l' glumiš? Glumica: Pogañaj. 2. Glumica i Aristokrata Pozorišna scena gledana sa strane. Čuju se ovacije. GLUMICA je u kostimu za Šniclerovu dramu. Podiže ruke da se zahvali publici, zavesa pada i ona se okreće ka nama. Njena garderoba je puna cveća. Stilski divan je sa jedne strane sobe, a sadruge sto sa kineskom hranom za poneti. Ona odlazi u kupatilo i počinje da skida kostim. Čuje se nervozno kucanje na vratima i ARISTOKRATA ulazi, mršav i prefinjen, u ranim tridesetim. GLUMICA se vraća. Glumica: Bože... Aristokrata: Izvinjavam se... Glumica: A, to si ti. Aristokrata: Vratar mi je rekao... Glumica: Molim te, uñi. Aristokrata: Nije mi palo na pamet da si... Glumica: Pa, jesam. Aristokrata: Da se nisi presvukla. Glumica: Sedi. On nervozno sedne na divan. Aristokrata: Igrala si... Glumica: Hvala. Aristokrata: Kao anñeo. Glumica: Bilo je nekakvog trijumfa, čini se. Aristokrata: Nekakvog? Publika je bila očarana. Glumica: Hvala ti za cveće. Ona pokaže glavom na jedan ogroman buket. Glumica: Eno ga, tamo je. Aristokrata: Bojim se da je to premali znak pažnje. Izglda da si ti bukvalno zatrpana obožavaocima. Ona ga pogleda na trenutak, zatim uzme cveće koje nije njegovo. Odlazi do vrata garderobe, otvara ih i baca cveće na hodnik. Zatvara vrata. Ostaje samo vaza sa njegovim cvećem.

Glumica: Eto. Ovako je bolje, zar ne? Ona impulsivno uzima njegovu ruku i stavlja je na svoje usne. Glumica: Nemoj da se brineš. Ovo te ne obavezuje ni na šta. On se smeši. Aristokrata: Ljudi su me upozorili da si potpuno nepredvidljiva. Enigma, kako bi neki od njih rekli. Glumica: Sigurno sam veća engima nego tvoja mala Brižita Klani. Aristokrata: Pa, nema baš mnogo misterije u Brižiti. On se brzo ispravlja. Aristokrata: Mada, ona i nije neko koga baš dobro poznajem. Glumica: Ne? Aristokrata: Je l' znaš da te nikada ranije nisam video da glumiš? Glumica: Neverovatno. Aristokrata: Pozorište mi je veliki problem. Parkiranje! I još to što se posle jede jako kasno. Glumica: Što ne jedeš pre? Aristokrata: Da, razmatrao sam i tu mogućnost. Ne volim restorane kada je u njima gužva. Glumica: A šta voliš? Aristokrata: To je dobro pitanje. Glumica: Izgledaš mi kao neki mladi džangrizavac. Ona ode u kupatilo. Aristokrata: Možda samo previše razmišljam o nekim stvarima. Glumica (iz off-a): Oh, nema mnogo svrhe razmišljati. Aristokrata: U pravu si. Nema svrhe. Ljudi su ljudi kad je već o tome reč. Ranije sam stalno razmišljao zato što mi je bilo dosadno. Vodio sam računa o porodičnom imanju. Na selu bar ima konja. Ona se vraća. Ogrnuta je velikom kućnom haljinom, dajući mu da vidi krajičak korseta sa fišbajnima. Aristokrata: Bože, zašto sam tako dosadan? Glumica: Ne, ti si fascinantan. On joj se smeši. Aristokrata: A šta je sa tobom? Je l' se tebi sviñaju ljudi? Glumica: Ljudi? Bože, ne. Ne mogu da ih podnesem.

Aristokrata: Tako sam i mislio. Glumica: Sve vreme sam sama. Ja sam bukvalno pustinjak. Aristokrata: Naravno. Glumica: Ne viñam se ni sa kim. Ni sa kim! Sela je za svoj toaletni stočić i skida periku. Aristokrata: Ali, ti si poznata... hvale te gde god da odeš. Glumica: Hvale? Misliš da pohvale donose sreću? Daj, molim te! Aristokrata: Nisam rekao sreću. Ona ne postoji. Naravno, zar nije to ono o čemu je ova predstava? Glumica: Predstava! Aristokrata: Dok sam gledao, pomislio sam, da, ovo je istina. Ova predstava govori istinu. Kada se zaljubiš, osećanje postoji. Ono je tako realno. Ono se čini tako stvarnim. I zatim, čudna stvar. Samo nestane. Glumica: Malkome, ti pogañaš baš u suštinu stvari. On zamišljeno odmahne glavom. Aristokrata: Tako da je to jedva i bitno, zar ne? Da li si ovako bogat kao ja ili siromašan kao crkveni miš. Ako živiš u gradu ili na Timbuktuu. Na primer... Izgubio sam kišobran. O, hvala ti... gde sam ono stao? Glumica: Timbuktu. Aristokrata: A, da. Rasplinuo sam se. Ali moj život je potraga. Glumica: Potraga? Aristokrata: Da. Za ljubavlju koja ostaje stvarna. Ona ga pogleda na trenutak. Glumica: A šta gospoñica Klani misli o tome? Aristokrata: Kakve to sad veze ima sa Bridžitom? Glumica: Pa, ona je tvoja devojka. Aristokrata: Je li? Glumica: Tako piše u novinama. Aristokrata: Možda je neko mogao i mene da obavesti o tome. Glumica: Oh, Malkome, doñi ovamo. GLUMICA se smeje i povuče ga ka sebi. Ona počne da ga mazi po kosi. Glumica: Znala sam da si došao večeras. Aristokrata: Znala si? Kako? Glumica: Ugledala sam te. Aristokrata: Šta? Sa pozornice? Glumica: Glumila sam samo za tebe. Aristokrata: Za mene? Glumica: Zar nisi to osetio? To tvoje snebivanje, tvoja skromnost.

Aristokrata: Nisam imao pojma. Glumica: Od toga žene polude. I sad me konačno poljubi... On se nagne i poljubi je. Glumica: Ti si takav prevarant. Zamisli kako bi svi drugi muškarci u publici bili ljubomorni... Aristokrata: Znam... Glumica: Svako veče ih osećam tamo u mraku, kako pulsiraju, drhte, kao fizičko obračunavanje, svi čeznu da ustanu sa svojih sedišta, da se popnu na pozornicu i da me imaju na daskama... Aristokrata: Da li smem da ti kažem istinu? Uplašen sam. On prestane, u agoniji. Aristokrata: Pusti me da ti objasnim. Mi smo iskreni jedno prema drugom. Došao sam do odreñene tačke u svom životu. Hoću da stvari budu dobre. Hoću da stvari budu savršene. I početak mora da bude savršen. Ako hoćeš da budem iskren, ono što želim je da to ne uradimo baš sada. Napravi pauzu. Aristokrata: I da budem iskren, mislim da je ljubav koja je van kreveta prilično nezahvalna. On požuri da objasni. Aristokrata: Sa većinom – tako je to bilo – žena, no to sad nema nikakve veze. Ali sa nekim tako važnim kao što si ti. Zato što ćemo se uvek sećati prvog puta. Tako da... molim te... Glumica: Bože, kako si ti ljubak! Aristokrata: Da ti kažem... Glumica: Kako sladak! Aristokrata: Ono što hoću da ti predložim... Glumica: Šta da predložiš? Aristokrata: Sutra ću doći po tebe, otići ćemo, rezervisaćemo hotel, negde van grada... Glumica: Nisam ti ja Bridžita Klani! Aristokrata: Nisam ni rekao da jesi. Ono što kažem: slušaj, romantika je važna. Raspoloženje je važno. Ona je ustala i zaključala vrata od garderobe. Ugasila je svetlo. Aristokrata: Kao prvo, da se napravi atmosfera. I onda... Glumica: Da? Onda? Aristokrata: Da počnemo odatle. Glumica: Sedi bliže. Doñi bliže.

Aristokrata: Nešto miriše. Šta je to? Divan miriše na nešto. Crveni jasmin? Glumica: Ovde je tako vruće, zar ne misliš? ARISTOKRATA se nagne i ljubi joj vrat. Aristokrata: Da, vruće je. Glumica: I mračno, takoñe, zar ne misliš? Mračno kao noć. Privuče ga bliže. Glumica: Oh, Malkome, da li si siguran? Da li je ovo pravi način da započnemo? Muzika ih zaglušuje. Tama. Na projektoru: JEDAN SAT I JEDAN MINUT. **** Svetlo se pali. On je potpuno obučen, sedi na malom stolu i štapićima jede njenu hladnu kinesku hranu. Ona i dalje leži tamo gde smo je prethodno videli. Oboje izgledaju srećno. Glumica: Pa? Aristokrata: Pa? Tišina. On jede. Glumica: Šta si ono počeo o raspoloženju? Aristokrata: Hmm... Glumica: Mislila sam da je raspoloženje veoma važno. Mislila sam da ti je ispod časti da to radiš-van-kreveta. Aristokrata: Kučko. Glumica: Hvala. Aristokrata: Nisi ti kučka, ti si boginja. Glumica: A ja mislim da si ti roñen za glumca. Stvarno. Ti potpuno razumeš žene. On na trenutak prestane da jede. Aristokrata: Da li misliš da je svako od nas samo jedna osoba? Zar ne misliš da se svi menjamo tokom godina? Sa jednom osobom smo ovakvi, sa nekim drugim smo potpuno drugačija osoba. Glumica: Stvarno to misliš? Aristokrata: Da. Ja sam potpuno druga osoba kada čistim štalu od ñubreta. Gleda je, onda nastavlja da jede. Glumica: Je l' znaš šta ću sada da uradim? Aristokrata: Šta? Glumica: Reći ću ti da ne želim više nikada da te vidim.

Aristokrata: Šta to pričaš? Glumica: Ja ti nisam ni prineti. Ti si suviše opasan za mene. Sediš tu kao da se ništa nije dogodilo. Ako smem da te podsetim: upravo si me zaveo. Aristokrata (smeši se): Kao da bih to mogao da zaboravim? Glumica: A sutra? Aristokrata: Šta sutra? Glumica: Da li ćeš... Aristokrata: Šta, da se vidim sa tobom? Glumica: Hteti da se vidiš sa mnom? On odjednom podigne glas, iznerviran zbog neminovnosti svega toga. Aristokrata: Šta da radimo? Reci mi šta da radimo? Glumica: Na šta misliš? Aristokrata: Zar ne vidimo već kuda ovo vodi? Glumica: Ne! Aristokrata: Zar ne kažemo ''Oh, da! Ovo je trenutak kada je ono!'' i ''Oh, Bože! Evo nas, evo ga trenutak kada će ono! Zar se nismo zaglavili? Zar nismo kao na traci? Zar nismo zavareni za traku sa koje nikada nećemo moći da se skinemo? Zar to već ne znamo? Glumica: Čak i da si u pravu, šta je to? Razlog da ne radiš ništa? Šta hoćeš da kažeš? Ne treba ništa da radimo zato što se ništa neće završiti dobro? On se smeši, kao da priznaje svoju krivicu. Glumica: Filozofija? Hvala ti. To mogu da nañem i u knjigama. Aristokrata: Iz knjiga ne može ništa da se nauči. Glumica: Aha, tu smo znači! Aristokrata: Ništa! Glumica: U pravu si. Sve se završava loše, zato što svi umiru. To je sastavni deo priče. Niko ne može da pobegne od toga. I šta ćemo do tog trenutka? Na ovaj način smo barem živi. Živi smo! Hajde da se vidimo sutra. Uči. To je jedini način učenja. Pogledaju se, u tišini. Aristokrata: Svratiću do pozorišta. Ostao sam predugo. Moraš da igraš sutra. Glumica: Ne samo sutra. I ne samo ja. Tišina. On ode do vrata. Aristokrata: Au revoir. Glumica: Adieu, Timbuktu. 10. ARISTOKRATA I DEVOJKA Iznenada se začuje cviljenje saksofona. Noćne ulice, neonska svetla i alkohol. Zora se probija u sobu iznad sex-shopa u centru grada. Napolju pada kiša i crveni znak koji

reklamira prodavnicu vidi se kroz tanani sloj zavese. U sobi je DEVOJKA koja spava na krevetu, odeća joj je razbacana svuda okolo. Na kožnoj fotelji, koja se nalazi na drugom kraju sobe, leži potpuno obučen ARISTOKRATA. Pored njega je skoro sasvim prazna flaša tekile. Posle nekoliko trenutaka DEVOJKA počne da se meškolji , pogleda okolo i nastavi da spava. Nekoliko trenutaka kasnije, ARISTOKRATA se budi očigledno mamuran i zadivljen onim što vidi. Očigledno je da mu nije jasno kako se tu našao. Aristokrata: O, Bože, neću više nikada! Kunem se, nikada! Šta sam uradio? Pio celog dana? Ustane, uz bolove. On mrmlja nekoliko reči kako bi se uverio da može da govori. Aristokrata: Amnezija. Medicinski izraz... za zaboravljanje. Sinestezija. Medicinski pojam ... medicinski pojam za osećaj koje se javlja u jednom organu dok je neki drugi organ direktno stimulisan. Smeši se, zadovoljan svojim uspehom. Aristokrata: Sva ta životna šala: osećaš jednu stvar, a ispadne nešto sasvim drugo. Prust zagrize malu madlenu, a seti se sela. Odjednom vikne i taj zvuk podseti na čist očaj. Aristokrata: Kako da se promenimo? Kako da promenimo ono što jesmo? DEVOJKA otvori oči usled buke njegovog pitanja. Aristokrata: Dobro jutro. Devojka: Ćao, dušo! Aristokrata: Jesi dobro spavala? Devojka: Mhm. On krene ka njoj. Zrak sunca joj pada na lice. Aristokrata: Upravo sam krenuo. Ona izvlači ruku ispod pokrivača. Kosa joj je razbarušena, topla je. On se rukuje sa njom, držeći je nekoliko trenutaka za ruku. Aristokrata: Kao da je božanska! Devojka: U šta buljiš? Aristokrata: Oh, način na koji svetlost pada. Način na koji si se probudila. Gleda je na trenutak.

Aristokrata: Koliko imaš godina? Devojka: Imaću dvadeset u decembru. Aristokrata: I koliko dugo... Devojka: Godinu dana. Aristokrata: Godinu dana. Vadi svoj novčanik i vadi veoma darežljivu svotu. Aristokrata: Moram da idem. Ona se okrene kako bi nastavila dalje da spava. On zastane. Lice joj je okrenuto ka njemu, sunce je sada jače, izgleda kao da ona na sebi ima masku. Aristokrata: Mogu li nešto da te zamolim? Molim te. Molim te, nemoj ništa da kažeš. On se sagne i poljubi njene oči. Aristokrata: Bože, da nisi... to što jesi, mogla bi da ostvariš svoj san. Devojka: Da, i Fred kaže to isto. Aristokrata: Fred? Ko je Fred? Devojka: Samo prijatelj. Aristokrata: Oh, da. A čime se on bavi? Devojka: Vozi taksi. Aristokrata: Shvatam. A kako si ga upoznala. Devojka: O, pored reke. Pre jedno godinu dana. Aristokrata: Misliš onda kada si počela. Ona ne odgovara. Aristokrata: Da li ste bliski? Devojka: On hoće da se udam za njega. Aristokrata: To je baš lepo. I šta si mu odgovorila? Devojka: Udaću se za njega samo ako me pusti da radim nešto drugo. Aristokrata: I je l' hoće? Hoće li te Fred pustiti da radiš nešto drugo? Ona ne odgovara. On se sprema da izañe. Aristokrata: Možda ćemo se ponovo videti. DEVOJČINE oči su i dalje zatvorene. Devojka: Samo traži Irenu. Aristokrata: Irenu. U redu. Još jednom se zaustavi blizu vrata.

Aristokrata: Ipak, to je nešto, a? Proveo sam celu noć sa njom i od svega što sam mogao da uradim jedino sam poljubio njene oči. To je nešto. On se smeši, zadovoljan sobom. Aristokrata: Irena, da li se to često dešava? Devojka: Šta? Aristokrata: Da te muškarci ostave. Da te oni jednostavno ostave? Devojka: Naravno. Svaki dan. Aristokrata: Ne, mislim da te ostave, a da te nisu.... da nisu... Devojka: Ne. Nikada! Aristokrata: To ne znači da mi se ne sviñaš. Devojka: Znam. Dovoljno sam ti se sviñala prošle noći. ARISTOKRATA se namršti. Aristokrata: Sada mi se sviñaš. Devojka: Da, ali sam ti se više sviñala juče. Svetlo je sve jače i pravi žuti oreol oko nje. Devojka: Nemoj mi reći da si zaboravio. Aristokrata: Da. Ne. Devojka: Zatim si zaspao. Aristokrata: Da, to mi se dešava. Znači uradio sam to. Tišina. Ona je mirna, a ton joj je nežan. Devojka: Bože, mora da si bio pijan, dušo. Aristokrata: Da. DEVOJKA se orkene na drugu stranu da spava. On stoji pored vrata. Aristokrata: Pa... bilo bi romantičnije da sam samo poljubio njene oči. To bi bilo romantično. To bi bilo... čistije. Ali tu smo gde smo. Nije bilo suñeno. I tako nastavljamo. U daljini počinje dan. Grad se budi i ponovo se čuje saksofon. DEVOJKA ustaje i pospano vuče krevet na drugi kraj sobe. Gledaju se neko vreme. Aristokrata: Laku noć. Devojka: Dobro jutro. Aristokrata: Da, naravno. Dobro jutro. Dobro jutro. Muzika se pojačava. On stoji ne pomerajući se. Onda se odlučno okrene i ode. Scena počinje da se zatvara i da se zamračuje. I zatim smo potpuno isključeni.

KRAJ