FRIDAY, FEBRUARY 05, 2010

as anatomijeas anatomijeU traganju za kostima vaskrsenja ili o Svetoj alijansi nauke i zloinaIz "Odabranih dela Borislava Pekia", tom 12, Beograd, Partizanska knjiga, 1984, str. (321-327)

" Na ekranu BBC-a je profesor, dr Jonathan Miller u drutvu animiranog lea. (Ne, nije Nemac iako je pored njega mrtvac.) Dr Miller dri javni as anatomije. Dri ga pred milionskim televizijskim gledalitem, koje, dok majstorov skalpel s divljim oduevljenjem razara "najsavreniju Formu postojanja", strasno vae TV-obroke i uvruje sopstvenu.

(Formu, dabome.)Krvava posthumna predstava to se pred udivljenim publikumom odvija ne zbunjuje, u meuvremenu, niiju pretpostavku o vlastitoj besmrtnosti. Niti o besmislenosti bilo kakvog "uvrivanja" bilo koje Forme u svetu gde nijedna nije odriva. U svetlosti dobrostojeih izgleda da se gledalac, s jo nesvarenim sendviima u stomaku, nae pod skalpelom nekog drugog dr Miller-a, svaka prognoza o trajnosti Forme postaje pomalo pretenciozna..."(DNEVNIK, 1979)

as anatomije in vivo, slikan robusnim rembrandt-ovskim bojama, koje se jo i kreu, igrajui se okrvavljenim ljudskim organima kao s izduvanim loptama neke odigrane i po svoj prilici izgubljene ivotne utakmice, ovaj savremeni as anatomije, praen melodioznim glasom kompetentnog predavaa, jasnom, dakle, i preciznom artikulacijom drevnog nagona za finalnim saznanjima,

as naeg profesora Miller-a nema nita zajedniko sa starim istoimenim asom profesora Tulpa na Rembrandt-ovom platnu u Muzeju grada Haga. I ne samo stoga to je "platno" majstor- Miller-a goli ivot, a ono majstor-Rembrandt-a tek umetnost dakle, oponaanje, ma kako ga inae dobre volje nazvali (pa profesor Tulp spram kolege profesora Miller-a, deluje kao profinjena, sterilizovana, gotovo dvorski ceremonijalna verzija kasapina) 15sketchve to izmeu dva slavna anatoma brojimo nekoliko vekova prosveenosti, u kojima je Nauka izgubila i ono malo nasleenih iluzija o oveku, to su, kakve da su, oi dr Tulpa ispunjene toplim sjajem sauea i rezervisanosti, ostavljajui za oi dr Miller-a jo jedino ledeni sjaj ve poprilino zadovoljene radoznalosti.

Moj prijatelj Danilo Ki u svom "asu anatomije" opisuje profesora Tulpa ovako: "Profesor Tulp je rastegnuo anatomskim noicama miina vlakna odrane leve podlaktice i pokazuje uenicima to klupko miia i ila, vene i arterije kroz koje vie ne kola krv, pokazuje im s mirom i pribranou oveka KOJI ZNA DA JE LJUDSKO TELO, IZVAN DUHOVNIH FUNKCIJA, IZVAN DUE I MORALA, SAMO PROBAVNA MAINA, meina, splet creva i ivaca, hrpa ila i mesa, kao onaj odrani vo to ga je Rembrandt naslikao nekih pet godina kasnije: gomila mesa obeenog naglavce ..." (Podvukao B. P.)

to se tie Kiove deskripcije strune radnje, ne bih imao primedbe, te bih je zadrao i za mog dr Miller-a. S obzirom na njen duh, meutim, napravio bih jednu ispravku. Profesor Miller je, dabome, za stolom radio sve to i profesor Tulp. Jednako mirno, pribrano, samopouzdano. Jedino to je on, za razliku od svog umetniki izobraenog prethodnika, U ISTINI ZNAO DA JE LJUDSKO TELO ZAJEDNO SA SVOJOM BESMRTNOM DUOM, SVOJIM KATEGORIKIM MORALOM I SVIM SVOJIM DUHOVNIM FUNKCIJAMA ipak, najzad, samo onaj odrani Rembrandt-ov vo iz Luvra.

Ko je u naunoj prednosti, ne moe se znati. Naa humana pria jo nije dovrena. A kad bude, nema te istine koja e ikome biti od stvarne koristi.

Zasada, sa sigurnou moemo rei jedino da je Tulpov anatomski objekt zloinac skinut s veala i darovan Nauci da posthumno vrati drutvu to mu je za ivota uzeo. U protivnom bi se, posle poziranja, profesor Tulp, zajedno s uenicima i Rembrandt-om, naao u zatvoru. Ovako se naao u Istoriji umetnosti.

Profesor Miller bi za svoje poziranje u srednjem veku bio obeen, raereen ili spaljen. U XVIII veku bi otiao na dugogodinju robiju. U XX odlazi na televiziju.

Napredak je oigledan. Hereditaran spoj Nauke i Kriminala takoe. Premestile su se samo mere na tasu pravde. Nekada bi dr Miller bio zloinac. Sada bi zloincem proglaen bio svako ko bi se usudio da raerei ili spali dr Miller-a.

(Paradoks koji zovemo "napretkom svesti" opti je i sree se u svim oblastima ivota. Na njemu gradimo ubeenje da istorija ima nekog smisla, ak i kada ga se ona sama odrie.)

LUZ je na hebrejskom KOST VASKRSENJA, oko koje e se, prema talmudskim spisima o Sudnjem danu, okupiti svi smru rastureni molekuli ljudskog tela. Anatomija bi, prema tome, trebalo da bude nauka koja se bavi potragom za tom tajanstvenom boanskom zalogom nae besmrtnosti. U neku ruku prologomena za nauku o Drugom ivotu.

(Bez obzira to se na policijskim akademijama predaje kao nauka o unitenju i ovog prvog jer da bi se pogodilo neije srce mora se najpre znati tano gde se ono nalazi u najpovoljnijem sluaju kao geografija algezine osetljivosti.) Nekada u Zlatna vremena Medicine, kada se o Dui govorilo kao o neemu organskom, ona je to i bila. Hiljade godina je trebalo da minu pa da na KOST VASKRSENJA zaboravimo i na njeno mesto kao predmet anatomije ustoliimo Rembrandt-ovog vola iz Luvra.

Ali u vremenu o kojem govorimo da bismo dokazali venu uniju Nauke i Zloina, tako sjajno demonstriranu za Drugog svetskog rata u nemakoj Vivisekcionistikoj koli, do zamene teme jo nije dolo. Nauka o oveku jo se bavila primarnim pitanjima. Jo tragala za izvorima ivota. Jo elela da kao pas kosku zagrize u LUZ koji nam je garantovao veni povratak.

Pa ipak, ako zanemarimo Smitove hirurke papiruse (datirane negde izmeu 3000. i 2500. godine pre Hrista) i one Ebersove (ije se poreklo stavlja u blizini 1600-tih, takoe pre Hrista), a koji sadre izvesne podatke o anatomiji glave i mozga, sortirane na osnovu iskustva ondanjih lekara i mumifikatora, stvarno prekopavanje ljudskog tela u potrazi za kostima besmrtnosti poinje, kao i sve uostalom, od starog, dobrog i pomalo dosadno neizbenog Aristotela. ast da prvi otvori ljudsko telo, da obavi prvu poznatu disekciju, pripala je, meutim zaudo ako se ima u vidu da je postojao Aristotel ipak drugome Grku: Herofilosu iz Aleksandrije.

Herofilos iz Aleksandrije uoava sedite inteligencije, odgovorne za ivot kojim ivimo, a zatim i ie nervnog sistema, odgovorne za nau neosetljivost spram svih vrednosti to nam ih je ta inteligencija ponudila. Kost besmrtnosti nije naao. Ne polazi to za rukom ni Galenu u II veku posle Hrista. Ali nas on izvetava da je otkrio gde nam obitavaju Duh i Dua.

Podozrevam da je u tome uspeo blagodarei pacijentima koji su s reda bili imperatori, konzuli i patriciji Rima. Sa je bio provincijski lekar, da su mu klijenti bili robovi ili seoska sirotinja, a uzimajui i raun ondanja socijalna shvatanja, jemim da dua ne bi bila pronaena i Nauka bi ve onda bila gde je sada. Kod onog od vola iz Luvra, mislim.

Premda u naunim krugovima plebiscitarno usvojeni, premda ozakonjeni kao dogma ije je poricanje jeretiku donosilo kaznu, Galenovi pronalasci su tek uz velike muke mogli biti dokazivani svetu koji je za izlizane istine o sebi svejednako iskao svee potvrde. Humanizam je, jo samo hrianski i tek na pragu budue racionalistike prosveenosti, izrino zabranjivao skrnjavljenje ljudskog tela, iako protiv njegovog razlonog unitenja nita nije imao.

ovek se mogao ubiti, ako bi se stekli izvesni uslovi, meu kojima su najei i najlegalniji bili dravni, ali se ni pod kojim uslovima nije smeo secirati. Dok je iveo, jedva da je ikakvu zatitu uivao. Posle smrti staju iza njega Drava i Crkva, Pravo i Obiaji, Vera i Moralno oseanje. Njegovo telo, ako ga u meuvremenu nisu razneli psi, postaje sakrosanktno. (Psi ga, naime, mogu otvarati. Ljudi ne.)

Tankoutnost ondanjih naravi uasava jedino Nauku koja iza oka, na putu za groblje, uzalud eka s noem u ruci. U Engleskoj je anatomima i hirurzima naroito teko. Engleska lekarska Gilda moe raunati na svega etiri lea godinje od svih obeenih u Londonu i Middlesex-u. ak i za najkonzervativniju procenu naunog elana na prelazu XVIII u XIX vek, to je neupotrebljiva cifra.

S druge strane, pod nogama te bespomone Nauke, po grobljima, trune dragoceni materijal. I kao i uvek, sam ivot, zasnovan na starim, dobrim trgovakim naelima ponude i potranje, uzima na sebe da stanje sredi. Kriminal i Nauka jo jednom se udruuju. Jo jednom se pokazuje da sredstva nisu sporna, ako je cilj uzvien. Javlja se preduzimljiva profesija tzv. v a s k r s i v a a (Resurrectionist) koji, pored toga to kradu leeve s groblja, dokazuju ostrvski smisao za humor. Jer oni zaista d i u ljude iz grobova.

Diu ih i polau na stolove anatoma i hirurga. Cenu diktira visoka potranja i rizik kome se vaskrsiva izlae prilikom svojih nekrofilskih poduhvata. Ona varira prema sezonama. Leti, kada su visoke kole na raspustu, potranja leeva je manja, te cene padaju. Zimi je nauka opet u punom poletu, i potranja je tolika da su izvesni lekari prinueni da r e n t i r a j u kopae grobova.

Ugovorni vaskrsiva morao je snabdeti leevima iskljuivo s v o g naunika. Za uzvrat je ovaj bio duan izdravati partnerovu familiju ako bi se desilo da mu se na poslu dogodi nevolja te bude uhapen. (To je, uostalom, koliko mi je poznato prva forma privatnog socijalnog osiguranja.)

Do takvih kriza na tritu leevima, sreom, retko je dolazilo. Epidemije su bile este. Zloin je cvetao. Siromatvo, glad i beda izazvana industrijskom revolucijom obnavljali su groblja bre nego to su ih nai nekrofilski partneri iscrpljivali. Kao pravilo je vailo uverenje da se no smatra propalom ako se tokom nje ne iskopa bar etiri lea.

Sve dovde moemo Nauci i progledati kroz prste. Prsi su joj, dodue, bili umrljani grobljanskom zemljom, ali bez nje bi dobar deo anatomije oveka jo uvek bio zamraen Galenovom anatomijom majmuna, svinje i vola. (U filosofskom smislu, naravno, to ne ini nikakvu bitnu razliku. Razlika nastaje tek kad legnemo na hirurki sto. ovek bi se oseao prilino neprijatno ako bi sumnjao da operator ne razlikuje njegovu unutranju strukturu od strukture jednog goveeta.)

Na ovu nekrofilsku berzu, meutim, godine 1827, stupa jedan genijalni inovator. Zove se William Burke, Irac je, ivi u pansionu kompatriote u Edinburgh-u, gospodina William Hare-a. On nema novaca. Sreom po sebe ni skrupula. Ali ima ideja. U Hare-ovom pansionu umire jedan gost. Na inicijativu g. Burke-a, imenjaci i budui poslovni partneri, prodaju njegovo telo glasovitom edinburkom anatomu Robert Knox-u. Dobijaju za njega 7 funti i 10 ilinga. Sasvim lepa suma u doba kad su se nadnice raunale na peni.

Doktor Knox, meutim, trai jo leeva. Gospodin Burke je spreman da ga i dalje snabdeva, ali nije spreman da svoje noi provodi po grobljima. Reumatian je i sujeveran. Pa i lenj, reklo bi se. Ali kako smo nagovestili, ovek je od ideja. (Ideje, kao i uvek, sve nadoknauju.) Za najunosniju pridobija g. Hare-a, njegovu suprugu i izvesnu gospou Halen McDougall. Dva imenjaka i dve dame domamljuju putnike u pansion, opijaju ih, a zatim dave, jer pretpostavka da e i ovi gosti, kao i onaj prvi pomreti prirodnom smru, nije zdrava i na nju se nijedan pametan poslovan ovek ne moe osloniti. Nekrofilska industrija cveta. U devet meseci, promet od petnaestak mrtvaca, prodatih na medicinskom tritu za 8 do 14 funti po komadu, donosi kompaniji "Burke & Hare" preko 150 funti istog profita. Kao dodatak, Burke dobija omu oko vrata. A Hare se spasava imunitetom Krunskog svedoka koji omoguuje partnerovo veanje. (Podaci uzeti iz knjige jednog treeg William-a Roughead "BURKE AND HARE", 1948.)

Zgraate se? Ja takoe. Istrajmo u tom plemenitom oseanju, ali ne zaboravimo da je, barem za nauku, od tih zloina bilo izvesne koristi. Otplata za krvni dug je neznatna, ali postoji. Vaskrsivai su, nema spora, kriminalci, ali je od tog kriminala Anatomija ivela sve do prosveenog preokreta koji je mog profesora Miller-a, s isukanim skalpelom i vampirskim sjajem u oima, doveo pred televizijske kamere da nam javnim obdukcijama podstie varenje.

Razvedrimo malo ovu zasenenu sliku nae radoznale civilizacije. Bilo je i veselih sluajeva prekopavanja po starim grobovima. Inicijativa potekla od skrvnitelja piramida nikad stvarno nije naputena. Njena poslednja bravura je kraa aplinovog lea.

Godine 1661. donosi House of Commons jednoglasnu odluku da se obesi Oliver Cromwell. S obzirom da je odluku izglasao Parlament Restoracije, a da je Cromwell voa Revolucije, veanje je sasvim prirodno. Njemu se, meutim, suprotstavlja jedna tehnika potekoa. Cromwell je, naime, ve dve godine mrtav. Ono to bi obeshrabrilo i najeu linu osvetoljubivost, ne ometa, sreom, jednu razumnu dravu. House of Commons, takoe jednoglasno, odluuje da se g. Cromwell najpre iz groba izvadi, a potom obesi.

U XVI veku sledbenici i oboavatelji velikog Nostradamus-a iskopavaju prorokov le s ciljem da ga balzamuju. Nisu ga balzamovali, ali su se jo jednom uverili u snagu njegove vidovidosti: za mrtvaeve grudi bila je zakaena tablica sa tanim datumom ekshumacije.

Godine 1862. sahranjena je na londonskom Highgate-u voljena supruga pesnika Dante Gabriel Rossetti-a, sa svenjem njegovih neobjavljenih soneta oko vrata, dokazom umetnikove nesebine ljubavi. Sedam godina kasnije, u oskudici sveih stihova za knjigu, Rossetti nou poseuje enin grob i uzima svoje nadahnue natrag. Knjiga postie nezapamen uspeh, iako niko ne zna da to neno pojanje potie iz jednog sedmogodinjeg groba.

A kakav bi to uspeh bio da se znalo?(KNJIEVNOST, BR. 9, 1979)ROBNI KAMEN INJENICAizopsihologija"Moderna forma fantastike jeste erudicija", reeno je povodom Borhesa, ako se ne varam. Ova kratkakonstatacija sadri, meutim, itavu jednu poetiku moderne literature i, rekao bih, ta je navedena formulacijazapravo temelj celokupne moderne literature. ta se tom formulom eli rei? Da je vreme izmiljanja prolo, daitalac vie ne veruje u izmiljotine, jer mu je moderno vreme, u konstelaciji "svetskog sela" koje umnoavabizarna fakta stvarnosti, pokazalo da ona famozna fraza Dostojevskog da "nita nije fantastinije od stvarnosti"nije samo spretna doskoica jednog knjievnika, ve se ta fantastika stvarnosti prikazala modernom oveku kaofantastina stvarnost: sablasni prizor grada nalik na meseevo tle, sa dvesta hiljada mrtvih i do udesnih razmeraiznakaenih ljudskih telesa, jeste prizor do kakvog je srednjovekovna (ipak) fantazija jednog velikog pesnikamogla dospeti jedino snagom najsmelije uobrazilje, zamiljajui slian prizor samo negde izvan ovog sveta, udalekim predelima vene kazne i ispatanja. Hiroima je sredina taka onog fantastinog sveta iji se obrisipoinju nazirati negde sa prvim svetskim ratom, kada se uas tajnih drutava poiva ostvarivati kao masovnoprinoenje ritualne rtve na oltar ideologije, Zlatnog teleta, religije... Kaem "tajna drutva", jer re je ookultizmu: koliina nagomilanog zla i surove fantastike stvarnosti ne moe se tumaiti iskljuivo istorijskim ipsiholokim injenicama, ve pre onim to Maklin, zajedno sa Kestlerom, naziva, na osnovu paranoidnogponaanja homo sapiensa, izofiziologijom, ija je pak logina konsekvenca izopsihologija. I tu vie, ni naknjievnom planu, nisu dovoljni takozvani psiholoki pristupi zasnovani na dihotomiji dobra i zla i na moralnimkategorijama kao to su deset Bojih zapovesti ili sedam smrtnih grehova sa kojima se ovek rve: alegorija, taj,valjda, najstariji od umetnikih (pre svega knjievnih) pristupa oveku i svetu (ija je krajnja konsekvenca uumetnosti tzv. psihologija), pokazala se nemonom u tumaenju ovekovog paranoidnog ponaanja. Sa ovakvimsaznanjem, pisac vie ne pristupa svojim junacima da bi njihove postupke protumaio psiholokim kljuemprekrene zabrane ili moralne doslednosti, ve pokuava da sakupi, kao Truman Kepot u knjizi Hladnokrvno,masu onih dokumenata i injenica iji mahniti i nepredvidljivi spreg stvara jedan besmislen masakr, u koji ulaze jednako socioloki, etnoloki, parapsiholoki, okultni i slini motivi koje tumaiti na starinski nain bilo bi vienego besmisleno, jer u pozadini svega toga nalazi se izopsiholoko ponaanje oveka, paranoidna, to znaifantastina stvarnost: dunost je pisca da tu paranoidnu stvarnost fiksira, da ispita taj suludi splet okolnosti,snagom dokumenata, ispitivanja, istranog postupka, i da i da ne pokuava da, na svoju ruku, i proizvoljno, dajedijagnoze i predlae leenje i lekovePsiholoki pristupPsiholoki pristup je, najee, polje banalnosti, a pisac svojevrsni diletant koji toboe snagom svog talentaotkriva uzroke zla (u socijalnoj i psiholokoj sferi podjednako) i predlae radikalna reenja, makar ta reenja bilasugerirana samo implicite. Jeftina (spisateljska) psihologija povlai za sobom i jeftina reenja, najee namoralnom planu: pisac postaje ikonofil ili ikonoklast (svejedno) u okviru postojeih drutvenih sprega: crkve,nacionalizma, ideologije ili okultizma."Graa za siejno oblikovanje"Povesti poput one o Borisu Davidoviu ili bilo koje druge iz knjige Grobnica za B.D. zahtevale su da se manje-vie svi podaci stave pred "probni kamen injenica", kako bi to rekla gospoa Jursenar. A to e rei: umestoproizvoljnog izmiljanja (jer re je, uslovno reeno, o istorijskoj temi i istorijskim linostima, nekad datim podpravim imenom, nekad u nekoj vrsti foto-robota), drati se dokumenata i istorijskih injenica, pre svega na nivoufabule. ("Fabula je, zapravo, tek graa za siejno oblikovanje" - klovski). Izmisliti (recimo) da je jedan borac izredova panske republikanske vojske kidnapovan i odveden u sovjetski logor bilo bi danas, i gledano iz dananjeperspektive, moguno: masa injenica i istorijskih dokaza idu na ruku takvoj vrsti uobrazilje. No, imajui u vidukrajnju osetljivost teme, to e rei duboko usaenu i ljubomorno uvanu sujetu velikog broja intelektualaca, a tumislim, pre svega, na zapadne tzv. leve intelektualce, koji ne ele da se suoe sa odreenim injenicama, jer bione mogle izvriti u njihovoj svesti i duhu duboke potrese i nuno revidiranje njihovih mladalakih ideala (kad svebejae isto kao sunce), imajui, dakle, u vidu tu i takvu osetljivost i psiholoko slepilo, ja sam bio primoran,izabirajui teme za svoj ciklus pria, da se posluim fabulama u iju se autentinost ne bi smelo posumnjati.Opsesivne temeBiti profesionalnim piscem, danas i ovde, to e rei imati literaturu kao jedinu strast i vokaciju, to znai ivetiu stalnom sukobu sa sobom i sa svetom. Sa sobom, jer svaka druga delatnost, makar bila i komplementarna uneku ruku sa literaturom, ini vam se izneveravanjem svog sopstvenog stava i dara, kao neka vrsta nadoknade iizgubljenog vremena; kao neka vrsta izdaje prema samome sebi. No, na alost, ja uprkos tome, tom jasnoodreenom opredeljenju za literaturu, ne piem kao profesionalac, nego kao "pesnik", to e rei bavim seiskljuivo svojim sopstvenim opsesivnim temama, u nekoj vrsti pesnikog zanosa, i biram samo one teme iprobleme koji me opsedaju intimno, to e rei intelektualno i moralno ili u nekoj lirskoj simbiozi intelektualno-moralnog. Prostije reeno, ja nemam unapred izabranu temu kao takvu, po logici best-selera, "teme dana" ilinarudbine, ve sedam za sto u onom retkom asu (sve reem) kada se prepunila aa, kada je jednaintelektualna, moralna ili lirska dilema i sumnja narasla u meni do takvih razmera da oseam potrebu da j22.2.2006. 06:50 | Naslov: Danilo Kis o nacionalizmu - Cas anatomijePrikai/Sakrij | Citiraj"Nacionalizam je, pre svega, paranoja. Kolektivna i pojedinana paranoja. Kao kolektivna paranoja, ona je posledica zavisti i straha, a iznad svega posledica gubljenja individualne svesti; te, prema tome, kolektivna paranoja i nije nita drugo do zbir individualnih paranoja doveden do paroksizma. Ako pojedinac, u okviru drutvenog projekta, nije u stanju da se izrazi, ili zato to mu taj drutveni projekt ne ide na ruku, ne stimulie ga kao individuu, ili ga spreava kao individuu, to e rei ne daje mu da doe do svog entiteta, on je primoran da svoj entitet trai izvan identiteta i izvan tzv. drutvene strukture. Tako on postaje pripadnik jedne skupine koja postavlja sebi, bar na izgled, kao zadatak i cilj probleme od epohalne vanosti: opstanak i presti nacije, ili nacija, ouvanje tradicije i nacionalnih svetinja, folklornih, filozofskih, etikih, knjievnih, itd. Sa teretom takve, tajne, polujavne ili javne misije, N.N. postaje ovek akcije, narodni tribun, privid individuuma. Kad smo ga ve sveli na tu meru, na njegovu pravu meru, poto smo ga izdvojili iz krda, u koje se on sam smestio ; ili gde su ga drugi smestili, imamo pred sobom individuu bez individualnosti, nacionalistu, roaka ila (Jules).

To je onaj Sartrov il, koji je porodina nula, ija je jedina osobina da ume da prebledi na pomen jedne jedine teme: Engleza. To bledilo, to drhtanje, ta njegova tajna, da ume da prebledi na pomen Engleza, to je jedino njegovo drutveno bie i to ga ini znaajnim, postojeim: nemojte pred njim pominjati engleski aj, jer e vam svi za stolom poeti namigivati, davae vam znake rukama i nogama, jer il je osetljiv na Engleze, zaboga, pa to svi znaju, il mrzi Engleze (a voli svoje, Francuze), jednom reju, il je linost, on postaje linost zahvaljujui engleskom aju.

Ovaj i ovakav portret, primenjiv na sve nacionaliste, moe se slobodno, a po ovoj shemi, razviti do kraja: nacionalista je, po pravilu, kao drutveno bie, i kao pojedinac, podjednako nitavan. Izvan ovog opredeljenja, on je nula. On je zapostavio porodicu, posao (uglavnom inovniki), literaturu (ako je pisac), drutvene funkcije, jer su one isuvie sitne u odnosu na njegov mesijanizam. Treba li rei da je on, po opredeljenju asketa, potencijalni borac koji eka svoj as. Nacionalizam je, da parafraziram Sartrov stav o antisemitizmu, potpun i slobodan izbor, globalan stav koji ovek prihvata ne samo prema drugim nacijama nego i prema oveku uopte, prema istoriji i drutvu, to je istovremeno strast i koncepcija sveta.

Nacionalista je, po definiciji, ignorant. Nacionalizam je, dakle, linija manjeg otpora, komocija. Nacionalisti je lako, on zna, ili misli da zna, svoje vrednosti, svoje, to e rei nacionalne, to e rei vrednosti nacije kojoj pripada, etike i politike, a za ostale se ne interesuje, ne interesuju ga, pakao to su drugi (druge nacije, drugo pleme). Njih ne treba ni proveravati. Nacionalista u drugima vidi iskljuivo sebe tj nacionaliste. Pozicija, rekosmo li, komotna. Strah i zavist. Opredeljenje, angaovanje koje ne iziskuje truda. Ne samo pakao to su drugi, u okviru nacionalnog kljua, naravno, nego i: sve to nije moje (srpsko, hrvatsko, francusko...) to mi je strano. Nacionalizam je ideologija banalnosti. Nacionalizam je, dakle, totalitarna ideologija.

Nacionalizam je, uz to, ne samo po etimolokom znaenju, jo poslednja ideologija i demagogija koja se obraa narodu. Pisci to najbolje znaju. Stoga je pod sumnjom nacionalizma svaki pisac koji deklarativno izjavljuje da pie iz naroda i za narod, koji svoj individualni glas toboe potinjava viim, nacionalnim interesima. Nacionalizam je ki (a, da se podsetimo, Ki bi se mogao meriti stepenom banalnosti svojih asocijacija; A. Mol.), u srpsko hrvatskoj varijanti, nacionalizam je borba za prevlast oko licitarskog srca.

Nacionalista, u principu, ne zna ni jedan jezik, niti tzv. varijante, ne poznaje druge kulture; ne tiu ga se. Ali stvar nije tako prosta. Ako i zna neki jezik, to e rei da kao intelektualac ima uvid u kulturno naslee neke druge nacije, velike ili male, to mu znanje slui samo tome da uspostavlja analogije, na tetu onih drugih, naravno. Ki i folklor, folklorni ki, ako vam se tako vie svia, nisu nita drugo do kamuflirani nacionalizam, plodno polje nacionalistike ideologije. Zamah folklorizma, kod nas i u svetu, nije antropoloke prirode, nego nacionalistike. Insistiranje na famoznom coleur locale-u takoe je, ako je izvan umetnikog konteksta, to e rei da nije u slubi umetnike istine, jedan od vidova nacionalizma, prikrivenog.

Nacionalizam je, dakle, prevashodno negativitet, nacionalizam je negativna kategorija duha, jer nacionalizam ivi na poricanju i od poricanja. Mi nismo ono to su oni. Mi smo pozitivan pol, oni negativan. Nae vrednosti, nacionalne, nacionalistike, imaju funkciju tek u odnosu na nacionalizam onih drugih: mi jesmo nacionalisti, ali oni su to jo i vie, mi koljemo, kad se mora, ali oni jo i vie; mi smo pijanci, oni alkoholiari; naa istorija je ispravna samo u odnosu na njihovu, na je jezik ist samo u odnosu na njihov. Nacionalizam ivi od relativizma. Ne postoje opte vrednosti, estetike, etike, itd. Postoje samo relativne. I u tom smislu, u prvom redu, nacionalizam jeste nazadnjatvo. Treba biti bolji samo od svoga brata ili polubrata, ostalo me se i ne tie. Skoiti malo vie od njega, ostali me se ne tiu. To je ono to smo nazvali strah. Ostali ak imaju pravo da nas dostignu, da nas prestignu, to nas se ne tie. Ciljevi nacionalizma uvek su dostini ciljevi, dostini jer su skromni, skromni jer su podli. Ne skae se, ne baca se kamena s ramena da bi se dostigao svoj sopstveni maksimum, nego da bi se nadigrali oni, jedini, slini a tako razlini, zbog kojih je igra i zapoeta.

Nacionalista se, rekosmo, ne boji nikog, osim svog brata. Ali od njega se boji strahom egzistencijalnim, patolokim: pobeda izabranog neprijatelja jeste njegov apsolutni poraz, ukidanje njegovog bia. Poto je straljivac i nikogovi, nacionalista ne istie sebi vie ciljeve. Pobeda nad izabranim neprijateljem, onim drugim, jeste apsolutna pobeda. Stoga je nacionalizam ideja beznaa, ideologija mogune pobede, zagarantovana pobeda, poraz nikad konaan. Nacionalista se ne boji nikoga,nikoga do Boga, a njegov bog jeste bog po njegovoj meri, bledi roak il, negde za nekim drugim stolom, njegov brat roeni, isto toliko nemoan kao i on sam, ponos porodice, porodini entitet, svesni i organizovani deo porodice i nacije ; bledi, blesavi roak.

Rekli smo, dakle, biti nacionalista znai biti individuum bez obaveze. To je kukavica koja ne eli da prizna svoj kukaviluk; ubica koji potiskuje svoju naklonost ka ubistvu, nemoan da je sasvim prigui a koji se, ipak, ne usuuje da ubije, osim iz potaje ili anonimnosti gomile, ili u nekakvom pravednom ratu. Nezadovoljnik koji u mirnodopsko vreme ne usuuje da se pobuni iz straha od konsekvenci svoje pobune - slika i prilika citiranog Sartrovog antisemite. I odakle, pitamo se, taj kukaviluk, to opredeljenje, taj zamah nacionalizma u nae doba? Pritisnut ideologijama, na marginama drutvenog kretanja, zbijen i izgubljen meu konfrontiranim ideologijama, nedorastao individualnoj pobuni, jer mu je ona uskraena, individuum se naao u procepu, u praznini, ne uestvuje u drutvenom ivotu a drutveno bie, individualista a individualnost mu uskraena u ime ideologije, i ta mu preostaje drugo nego da svoje drutveno bie trai drugde? Nacionalista je refulirani individualista, nacionalizam je refulirani (kolektivni) izraz tog i takvog individualizma, ideologija, i antiideologija..."

Danilo Ki, as Anatomije, 1978