Copyright by: Blagoje Samardžija...Pobožni ljudi vekovima su čekali pojavu te svetlosti. Ovi...

Copyright by: Blagoje Samardžija

PREDGOVOR

Starozavetni prorok Danilo je pisao: “Razumni će se sjati kao svejtlost nebeska, i koji mnoge pri-vedoše k pravdi, kao zvijezde vazda i do vijeka.” (Danilo 12,3) Ovo je ohrabrujuće saznanje. Zvezde o kojima prorok govori, koje šire posebnu svetlost su u središtu ove knjige.

Knjiga “Zvezde u mračnoj noći” otkriva novi vidik pred nama, kako bismo postali oprezniji, oset-ljiviji i oštroumniji; da bismo, čak i u najmračnijoj noći mogli prepoznati one koji, uprkos teškoćama, možda i nesvesno šire svetlost.

Gotovo u svim sredinama pojavljuju se grupe ili pojedinci, da uprkos tame koja je oko njih, smelo svedoče o Gospodu Isusu Hristu. Što je tama gu-šća, te zvezde sve jače svetle. Uprkos ograničenom i malom poznanju istine, njihova slaba svetlost ipak, svetli u tamnoj noći neznanja.

Neki hrišćani zamišljaju da su oni jedini koji ispravno služe Bogu, i ako neko nije u njihovoj za-jednici, ni Bog ga ne priznaje za svoga vernika, međutim, to je pogrešno shvatanje. Mnogobrojni biblijski primeri pokazuju da postoje mnoge grupe ili čak i pojedinci, do kojih nikada nije doprla istina u svoj svojoj lepoti i jasnoći, pa iako imaju malo saznanja, oni su, ipak, Božije sluge, koji se još uvek nalaze u raznim, čak i mnogobožačkim zemljama. Ako su primili samo malo svetlosti, i po toj svetlosti žive, Bog ih neće zaboraviti. Oni, kao zvezde koje se pojavljuju u mračnoj noći, uprkos guste tame nezna-

nja i napora neprijatelja da ugase njihovu svetlost, i dalje svetle i njihova, možda i mala svetlost, može izgubljenome u mraku neznanja pokazati pravi put izbavljenja.

Nije pitanje koliko je ko primio svetlosti, nego sudbonosno je, kako je upotrebljavamo i koliko ta svetlost na nas utiče i u kojoj meri ona menja naš život na bolje? Nagrada vernosti neće se dodeljivati na osnovu znanja, premda je i ono potrebno i kori-sno, nego šta smo uradili i sa najmanjom svetlošću koju smo primili.

Autor

Ovu knjigu posvećujem svojoj snahi Maji, koja mi je od velike pomoći u pripremi mojih knjiga

7

1.

“GLE, MRAK ĆE POKRITI ZEMLJU...”

Gledajući ljudski rod i način života, koji iz dana u dan sve više tone u mrak sumnje i neverstva, prorok Isaija izjavljuje: “Gle mrak će pokriti Zemlju i tama narode.” (Isaija 60,2)

I pored velikog napretka nauke i znanja, čove-čanstvo nikada nije bilo u toliko gustoj duhovnoj tami kao što je to danas. Prorok, ne samo da je uočio gusti oblak tame, neznanja i sumnje, već je snažno i vrlo upečatljivo objavio i Radosnu vest o dolasku velike svetlosti: “A tebe će obasjati Gospod i sla-va Njegova pokazaće se nad tobom.” (Isaija 60,2) Pobožni ljudi vekovima su čekali pojavu te svetlosti. Ovi ljudi nalazili su se najpre u sredini uspavanog jevrejskog naroda. Isto tako pobožnih i iskrenih ljudi bilo je i izvan Jevreja koji su čekali utehu, ohrabrenje i duhovno uzdizanje.

Iako je u vreme Hristovog rođenja izgledalo da su se ljudi potpuno odali porocima i zaglibili u mra-ku neverstva, ipak, je bilo i onih čija vera nije ma-laksala, koji su čekali veće videlo i poznanje istine.

Kada se Hristos pojavio, izjavio je: “Ja sam vi-djelo svijetu, ko ide za Mnom neće hodati po tami, nego će imati vidjelo života.” (Jovan 8,12) Tako oni koji primaju Hrista za svog ličnog Spasitelja nisu u tami i kuda god idu zrače svetlošću istine koja

8

Zvezde u mračnoj noći

obasjava sav svet. Svi oni koji su u veri i nadi čekali pojavu te posebne svetlosti, u Hristu prepoznali su Mesiju i Videlo svetu, dok Ga mnogi filozofi i mudri fariseji, nisu prepoznali, nego su odbacili svetlost koja ih je obasjala, ali oni koji su imali daleko manje poznanje, bili su obasjani istinom i njihova vera bila je nagrađena.

“Iako je izgledalo da je svetlost istine napustila ljude, bilo je duša koje su tražile svetlost i koje su bile ispunjene zbunjenošću i tugom. One su bile žedne saznanja o živom Bogu, i neke sigurnosti života po-sle groba... Izvan jevrejskog naroda postojali su ljudi, koji su predskazivali pojavu božanskog Učitelja. Ovi ljudi tražili su istinu i njima je dat Duh nadahnuća. Jedan za drugima, kao zvezde na tamnome nebu, podizali su se takvi ljudi. Njihove proročke reči rasplamsavale su nadu u srcima hiljada u neznabo-žačkom svetu.” (Čežnja vekova, str. 33. org)

Prorok Isaija poziva one koji su klonuli na putu vernosti Bogu: “Ustani, svijetli se, jer dođe svjetlost tvoja i slava Gospodnja obasja te.” (Isaija 60,1) Ovaj isti poziv, apostol Pavle prenosi hrišćanima svih vekova: “Ustani ti koji spavaš, i vaskrsni iz mrtvih i obasjaće te Hristos.” (Efescima 5,14) “I znajući ovo vrijeme da je već čas došao da ustanemo od sna, jer nam je sad bliže spasenje, negoli kad vjerovasmo.” (Rimljanima 13,11)

Neophodno je poznavanje i prihvatanje svetlosti istine, ali isto tako je važno da oni koji su je primili nose je i objavlju svetu. Apostol Petar savetuje: “Da objavite dobrodjetelji Onoga koji vas dozva iz tame k čudnome vidjelu svome.” (1. Petrova 2,9) Pored

9

saznanja i prihatanja svetlosti, isto tako neophodno je objavljivanje nade koja spasava.

“Naš položaj pred Bogom ne zavisi od veličine svetlosti koju smo primili, već od toga kako smo iskoristili ono što imamo. Na taj način čak i nezna-bošci, koji izaberu ono što je pravo, koliko to mogu da razlikuju, u povoljnijem su položaju od onih koji su dobili veliku svetlost i koji tvrde da služe Bogu, ali ne obraćaju pažnju na svetlost i svojim svakod-nevnim životom pobijaju ono što ispovedaju.” (Isto, str. 240. org)

Prorok Danilo ovako opisuje one koji su primili svetlost istine i objavljuju je svetu: “I razumni će se sjati kao svjetlost nebeska, i koji mnoge privedoše k pravdi, kao zvijezde vazda i dovijeka.” (Danilo 12,3) Mudri Solomun nastavlja: “Put je pravednički kao svijetlo vidjelo, koje sve većma svijetli dok ne bude pravi dan.” (Priče 4,18)

Hristos je u priči o talantima izneo veliku pouku za sve ljude. “Jer kao što čovjek polazeći dozva sluge svoje i podijeli im blago svoje; i jednome, dakle, dade pet talanata, a drugome dva, a trećemu jedan, sva-kome prema njegovoj moći, i otide odmah.” (Matej 25,14.15) Da li ste uočili zbog čega je gospodar sva-kome sluzi dao različitu vrednost od svoga blaga? Odgovor je: “Svakome po njegovoj moći.”

Prve dve sluge dale su blago u promet i kada se gospodar vratio predali su mu rezultat svoga rada - prvi deset, a drugi četiri talanta. Obratite dobro pažnju na pohvale date ovim slugama. Prvom sluzi gospodar je rekao: “Dobro slugo dobri i vjerni u ma-lom bio si mi vjeran, nad mnogijem ću te postaviti; uđi u radost gospodara svojega.” (Stih 21) Zar nije

“Gle, mrak će pokriti Zemlju...”

10


iznenađujuće što je gospodar potpuno istu pohvalu uputio i onome koji je primio samo dva talanta, a predao samo četiri svome gospodaru. On je prema svojim sposobnostima primio onoliko za koliko je njegov gospodar znao da će biti ako ih pravilno upotrebi pa je i njemu rekao: “Dobri i vjerni slugo u malom bio si mi vjeran, nad mnogim ću te postaviti, uđi u radost gospodara svojega.” (Stih 23) Dakle za obojicu bila je ista nagrada.

“A pristupvši i onaj što je primio jedan talanat reče: Gospodaru, znao sam da si ti tvrd čovjek; žnješ gdje nijesi sijao, i kupiš gdje nijesi vijao. Te se pobo-jah i otidoh i zakopah tvoj talanat u zemlju; i evo ti tvoje. A gospodar njegov odgovarajući reče mu: Zli i lenjivi slugo; znao si da ja žnjem gdje nijesam sijao, i kupim gdje nijesam vijao; trebalo je dakle moje srebro da daš trgovcima; i ja došaavši uzeo bih svoje s dobitkom. Uzmite od njega dakle talanat, i dajte onome što ima deset talanata. Jer svakome koji ima, daće mu se, i preteći će mu; a od onoga koji nema, i što ima uzeće se od njega.” (Matej 25,22-29)

Da je i onaj što je primio samo jedan talanat učinio isto što su učinile prethodne dve sluge, da li bi gospodar i njemu izgovorio istu pohvalu kao i prethodnima? Svakako da bi. Međutim, treći sluga je prezreo svoju dužnost i bio lenj, a svu krivicu prebacio je svome gospodaru.

Isus je ovom pričom upozorio da ćemo svi na dan suda predati račun i svako će primiti ono što je zaslužio. Nagrada ne zavisi toliko od našeg znanja i sposobnosti, nego zavisi od toga kako smo upo-trebili darove koje nam je dao Darodavac. Ako je poznanje svetlosti istine toliko slabo i skromno da se

11

skoro ne može ni razaznati u tami, ako je to sve što je sluga primio, Bog ga neće odbaciti. Isto tako ako oni koji imaju veliko saznanje i iskustvo, a pokriju svetlost koju su primili i umesto nje šire tamu sum-nje i neverstva, primiće isto kao i ono što je primio treći sluga, koji je okrivio gospodara za svoj neuspeh, a u stvari on je bio nemaran i neveran.

Svakome od nas nebeski Darodavac dao je ono-liko talanata koliko smo sposobni da ih dobro isko-ristimo. Bilo to nešto veliko ili malo, to ne stvara razliku; od vernika se očekuje da svetli u ovome mračnom svetu svetlošću koju je primio, a verne sluge nagrada neće mimoići.

Gospod Isus Hristos pozvao je sve svoje sled-benike rečima: “Vi ste vidjelo svijetu... Tako da se svijetli vaše vidjelo pred ljudima, da vide vaša dobra djela i slave Oca vašega koji je na nebesima.” (Matej 5, 14-16)

“Gle, mrak će pokriti Zemlju...”

12


2.

BOG IMA SVOJE SLUGE U SVIM SREDINAMA

U svim društvenim sredinama ima ljudi koji sa-osećaju sa nejakima, siromašnima i bolesnima i bra-ne ono što su shvatili, prihvatili i smatraju istinom.

Bio sam pozvan da govorim o ekumenizmu na skupu kome su prisustvovali vernici iz različitih zajednica. U svom govoru istakao sam sledeće:

Otpor ekumenizmu pojavio se u mnogim ver-skim zajednicama.

Katolički arhibiskup LefevrLefevr je imao značajnu ulogu u svojoj Crkvi.

Papa ga je odredio da pripremi Drugi vatikanski koncil. Većina prelata nisu se složili sa njegovim konzervativnim stavom, i zbog uvođenja ekumen-skih smernica u Crkvu i odbacivanja starih doktrina i učenja, Lefevr je posle Drugog vatikanskog koncila napustio Vatikan i osnovao svoju zajednicu u kojoj je ostao sve do svoje smrti.

On je rukopoložio 4 biskupa, što je Vatikan osu-dio i odbacio kao nezakonito, ali Lefevr je do kraja svog života ostao pri svom. On nije više poštovao ni papine naredbe.

13

“Više volim biti u istini bez pape, nego da idem pogrešnim putem sa njim”, izjavio je Lefevr. Ostavio je iza sebe oko 300 sveštenika koje je rukopoložio, četiri biskupa, koji su posle njega nastavili započeti pokret, i oko 100,000 vernika.

Bio je veliki protivnik dijaloga sa protestanti-ma, muslimanima i Jevrejima. Izjavio je: “Da su đavo i antihrist inspirisali Drugi vatikanski koncil.” (Obituaries, March 26, 1991)

U Katoličkoj crkvi mnogi su ustali protiv eku-menskih nastojanja i uvođenja jeresi u Crkvu. U italijanskom časopisu SI SI NO od 27. oktobra 1986. pisalo je: “Naš Gospod nikada nije bio tako raz-gnevljen, nikada Njegova svetinja tako profanisana i Njegov vikar tako ponižen. Njegov narod sabla-žnjava se njegovim ponašanjem u Asiziju. U crkvi Svetog. Petra budistički kaluđeri klanjaju se Dalaj Lami, koji je za njih reinkarnacija Bude. U crkvi Svetog Grigorija američki Indijanci su na oltarskoj platformi pripremili svoje lule mira i tamo su prizi-vali čitav niz hinduističkih bogova.” (Ekumenizam i vreme apostasije str. 85)

U Pravoslavnoj crkvi nije ništa bolje.Protiv ekumenizma pisali su poznati pravoslav-

ni pisci i teolozi.Poznati teolog Justin Popović, napisao je knjigu

pod naslovom: “Pravoslavna crkva i ekumenizam”Protojerej Aleksandar Jang napisao je knjigu:

“Žurba u zagrljaj”Dr Aleksandar Kalomiros: napisao je delo

“Protiv lažnog jedinstva”U toj knjizi između ostalog piše:

Bog ima svoje sluge u svim sredinama

14


“Svet i đavo vode Crkvu u takvo iskušenje, da može doći dan kada će svi episkopi ući u zajednicu sa jereticima. Šta će tada verni raditi? Šta će raditi nekolicina onih koji budu imali hrabrost da ne ido za masama, za svojim narodom, bližnjima, svojim sugrađanima?” (A. Kalomiros, Protiv lažnog jedin-stva str. 80)

Jeromonah Sava Janjić: napisao je izvenrednu knjigu pod naslovom: “Ekumenizam i vreme apo-stasije”.

On piše: “Ideja o ujedinjenju svih hrišćanskih, pa i nehrišćanskih konfesija, u svojoj suštini oči-gledno je samo prvi korak sveopštem objedinjavanju celog čovečanstva, što je jedan od važnih zadataka koji pred sobom ima patrijarh Atinagora i papa. Ujedinjavanje hrišćana je samo prva faza opšteg plana.” (Ekumenizam i vreme apostasije, str. 20)

“Sada se postavlja ozbiljno pitanje, da li je došlo vreme da će uskoro Crkva Hristova moći da preživi jedino u katakombama u pustinji i dočekati Hrista tamo, odakle je i krenula na svoj istorijski put?” (Isto, str. 100)

Vladika ArtemijeVeoma sam se iznenadio kad sam dobio pismo

iz Rasko-prizrenske eparhije. Pismo mi je uputio se-kretar Eparhije po imenu Simeun. Simeun je ovako počeo: “Vladika Artemije primio je četiri poglavlja iz vaše knjige, “Ekumenizam rešenje ili promašaj” koje mu je poslao njegov prijatelj novinar. Vladika se veoma oduševio Vašim stavom prema ekumeniz-mu, zato bi želeo da zna ko ste i gde se nalazite, jer vi se borite za ono zašto se i mi borimo. Pronašao

15

sam vašu knjigu i preko izdavača dobio sam vašu adresu..."

Tako sam izmenio nekoliko pisama sa vladikom Artemijom. Na sastanku svih Pravoslavnih crkava u Solunu, na kome je rešavano, da li će Pravoslavne crkve ostati u Svetskom savetu crkava ili ne; pored ostalih govornika, Vladika Artemije je najjasnije i sil-no uputio poruku i pozvao sve prisutne na odluku:

"Jasno je kao sunce šta nam treba činiti. Već ovde na ovom sastanku treba da donesemo odluku da se odvojimo od Svetskog saveta crkava i svih nje-mu sličnih organizacija!" Bio sam oduševljen ovom snažnom izjavom. Vladika je veoma dobro učinio. To je i trebalo učiniti. Međutim, veoma sam se izne-nadio kada je Vladika bio degradiran, smenjen, čak i raščinjen. Bilo mi je žao kada sam nedavno proči-tao u vestima da se radi na tome da Vladika bude isključen iz Pravoslavne crkve. Zar je takav čovek zaslužio tako veliko poniženje i prezir Crkve kojoj je posvetio ceo svoj život?.Zar su reformatori u hri-šćanstvu toliko opasni da ih treba potpuno ukloniti?

Bio sam zapanjen, kad sam, od vladike Artemija čuo da je knjiga jeromonaha Save Janjića jedno vre-me bila zabranjena da se prodaje u pravoslavnim prodavnicama. Ja visoko cenim ove četiri knjige pravoslavnih autora i one zauzimaju vidno mesto u mojoj biblioteci. Od srca ih preporučujem svim hrišćanima, a posebno knjigu jeromonaha Save Janjića - Ekumenizam i vreme apostasije.

Na kraju spomenutog predavanja, ponovo sam bio šokiran izjavom jednog adventističkog hrišća-nina. Prišao mi je i rekao: “Brate, ja tebe uopšte ne razumem, pa svi ti čije si izjave naveo ne praznuju


16


Subotu!” Da, on je u pravu, oni zaista ne praznuju Subotu, koju je Bog ustanovio prilikom stvaranja. Međutim, zar nije za pohvalu što ti ljudi u svojim Crkvama zastupaju i brane istinu do koje su došli i ono što zaista veruju?

Nije dobro da budemo uskogrudi i toliko sku-čenog pogleda, da mislimo da Bogu služe samo oni koji veruju i uče onako kako mi verujemo. Bog ima svoje sluge u svim hrišćanskim i nehrišćanskim zajednicama.

U Bibliji je zapisan jedan poseban slučaj iz koga mnogo možemo naučiti. Vavilonski car Navuhodonosor, zauzeo je Jerusalim i mnoge Izrailjce odveo u ropstvo. Pošto mu je prorok Danilo objasnio snove koje je usnio, car je uzdigao proroka i primio savet koji mu je prorok dao. Posle teške bo-lesti kada je izgubio um i posle ozdravljenja na kraju dao je izuzetno saopštenje:

“Ali poslije toga vremena ja Navuhodonosor podigoh oči svoje k nebu, i um moj vrati mi se, i bla-goslovih Višnjega, i zahvalih i slavih Onoga koji živi dovjeka, čija je vlast vlast vječna i čije je Carstvo od koljena do koljene... Sada ja Navuhodonosor hvalim, uzvišujem i slavim Cara nebeskoga, čija su sva dela istinita i čiji su putevi pravedni i koji može oboriti one koji hode ponosito.” (Danilo 4,34.37) Zar to nije za pohvalu? Neznabožac je posle teškog iskustva poverovao u pravog Boga i javno Mu odao hvalu?

“Nekadašnji oholi vladar postao je ponizno Božje dete, tiranski nasilnički vladar postao je mudri i sa-žaljivi car. On koji je neka odbacivao Boga nebeskoga i hulio na Njega, sada je priznavao vlast Najvišega i iskreno se trudio da proširi strah Gospodnji i una-

17

predi blagostanje svojih podanika.” (Proroci carevi, str. 521. org)

Posle neobičnog izbavljenja proroka Danila iz lavovske jame u koju je bio bačen zbog svoje vernosti Bogu, car Darije je pisao: “Od mene je zapovijest da se u svoj državi carstva mojega svak boji i straši Boga Danilova, jer je On Bog živi, koji ostaje dovijeka, i carstvo se Njegovo neće rasuti, i vlast će Njegova biti do kraja. On izbavlja i spasava, i čini znake i čudesa na Nebu i na Zemlji, On je izbavio Danila od sile lavovske.” (Danilo 6,26.27)

“Neznabožački car još jednom je izdao proglas u kojme je veličao Boga Danilova kao pravog Boga.” (Isto, str. 544. org)

Ni Navuhodonosor, ni Darije nisu postali Jevreji ni hrišćani, ali zar nije za pohvalu to što su kao mnogobožački vladari izdali javnu naredbu u kojoj su veličali i slavili pravog Boga?

“I oni se mole Bogu, a nisu katolici!”Francuski književnik, istoričar i filozof, Volter,

dobar deo života proveo je na dvorovima, francu-skih, engleskih i nemačkih careva, a stalno je pisao protiv njih. Zbog sukoba sa vladom u Francuskoj proveo je godinu dana u zatvoru, a posle toga po-begao je u Englesku i tamo je posetio protestantsku crkvu Kvekera posle čega je sarkastično izjavio: “I oni se mole Bogu, a nisu katolici!” Na ovaj način zamerio je katolicima, koji smatraju da su oni jedini pravi hrišćani, iako su iz dna duše mrzeli protestan-te. Volter je bio veliki neprijatelj Katoličke crkve. On je lansirao ideju: “Uništite bestidnicu”. Neki hrišćan-


18


ski istoričari smatraju da je on začetnik Francuske revolucije.

Izgleda da se mnogi hrišćani priključuju Volteru u potcenjivanju vernika drugih verskih zajednica, jer ne shvataju da Bog ima svoje sluge rasejane po celo-me svetu, koji se još nalaze u različitim sredinama.

Pogrešan sud o drugimaIznenađujuće je da su i Hristovi učenici imali

predrasude i pogrešna shvatanja o onima koji nisu bili deo njihove grupe. “Odgovori Mu Jovan govo-reći: Učitelju, videsmo jednoga gdje imenom Tvojim izgoni đavole koji ne ide za nama; i zabranismo mu, jer ne ide za nama.” (Marko 9,38) Koji je kriterijum za Hristove učenike bio presudan kada su zabranili čoveku da čini čuda u Hristovo ime? “Jer ne ide za nama!”

Međutim, Isus je imao potpuno drugačiji odnos prema ljudima. On nije nastojao da svi moraju ići za Njim da bi bili Njegove sluge. Priznao je pred Bogom ispravnost čudotvorca, iako nije pripadao Njegovim učenicima. “A Isus reče: Ne branite mu; jer nema nikoga koji bi imenom Mojim čudo činio da može brzo zlo govoriti za mnom. Jer ko nije protiv vas, s vama je.” (Marko 9,39.40)

“Niko nije smeo biti odgurnut ko je na bilo koji način pokazao prijateljstvo prema Hristu. Bilo je mnogo onih koji su pokrenuti Hristovim karakte-rom i delima otvorili svoja srca Njemu, pa su učenici, koji nisu mogli da čitaju pobude, morali da budu pažljivi da ne obeshrabre ove duše...

Činjenica da se neko u svemu ne usklađuje sa našim ličnim zamislima i shvatanjima neće oprav-

19

dati što mu zabranjujemo da radi za Boga. Hristos je veliki Učitelj. Mi ne treba da sudimo ni zapovedamo, već da svi u poniznosti sedimo kraj Isusovih nogu i učimo se od Njega. Svaka duša koju je Bog učinio revnosnom predstavlja kanal preko koga će Hristos otkriti svoju ljubav koja prašta. Treba da budemo pažljivi da ne bismo obeshrabrili nekoga od nosilaca Božije svetlosti i tako presekli zrake kojima bi On obasjao svet.” (Čežnja vekova, str. 438. org)


20


3.

OVCE IZ DRUGOG TORA

“I druge ovce imam,” izjavio je Hristos, “koje nisu iz ovoga tora, i one Mi valja dovesti; i čuće glas Moj, i biće jedno stado i jedan pastir.” (Jovan 10.16) Zar ovo nije iznenađujuća Hristova tvrdnja da On već ima svoje ovce koje se još nalaze u drugim toro-vima. Ako su u drugim torovima, kako onda i one mogu biti Njegove? Možda neke od ovih ovaca do kraja neće fizički pripadati jednom stadu, ali, Hristos ih ipak, naziva svojim. Ovce u Hristovoj izjavi su vernici, a torovi su verske zajednice u kojima se nalaze pojedini vernici. Hristos je najpre imao u vidu neznabošce koji su takođe Njegov narod kao i Jevreji.

Neki prevodioci Biblije, među kojima je bio i Jeronim (345-420), umesto Hristovih reči “Biće jed-no stado” stavili su, biće jedan tor. Za reč “tor” u grčkom upotrebljena je reč “aule”, dok za reč stado upotrebljena je reč “poimene”. Jeronim je u četvrtom veku umesto stado, stavio, tor. Time je želeo da kaže da svi koji pripadaju Hristovom stadu, moraju biti u istom toru - Crkvi, a za Jeronima ta Crkva je jedino katolička. Taj promenjeni prevod ovako glasi: “Imam i druge ovce koje nisu iz ovoga tora; i njih Mi valja dovesti, i čuće glas Moj i biće jedan tor (ovčarnik) i jedan Pastir.” (Jovan 10,16; prevod, King James

21

Version) Tako i danas u nekim prevodima može-te naći ovaj izmenjeni prevod. Međutim, nijedan manuskript Novoga zaveta na grčkom jeziku to ne potvrđuje. Ni Hristos to ne tvrdi, On jasno kaže da ima ovce koje su još u drugim torovima, i On nastoji da ih dovede k Sebi. On ne ujedinjuje torove (ovčar-nike) nego okuplja svoje stado, a neke od tih ovaca, još uvek su rasejane po drugim torovima.

Još su stari proroci prorekli za Hrista de će biti videlo narodima, a ne jednoj grupi ljudi. “I učiniću te da budeš videlo narodima.” (Isaija 42,16) “Nego te učinih videlom narodima... do krajeva zemaljskih.” (Isaija 49,6) Ova proročanstva Hristos je primenio na Sebe: “Ja sam vidjelo svijetu; ko ide za Mnom neće hoditi po tami, nego će imati vidjelo života.” (Jovan 8,12)

Hristos u svoje stado nije ubrojao samo Jevreje, kao što su to oni zamišljali, On je videlo svetu, a u to su uključeni svi stanovnici Zemlje. Ne samo da je Isus uputio poziv milosti celome svetu, On je na-glasio da će neki od njih biti spaseni, dok neki koji su za sebe mislili da su spaseni, biće izgubljeni. “I to vam kažem da će mnogi od istoka i zapada doći i sješće za trpezu s Avramom, i Isakom i Jakovom u Carstvu nebeskome; a sinovi carstva izgnaće se u tamu najkrajnju; onde će biti plač i škrgut zuba.” (Matej 8,11.12)

Apostol Pavle to upravo objašnjava upoređujući maslinu na koju su nakalemljene grane divlje ma-sline. Zato Pavle upozorava one koji su se kao grane divlje masline pricepili na glavno stablo, ne treba da se time ponose, jer još postoji opasnost da budu od-sečeni od pitome masline. “Ako li se neke od grana

Ovce iz drugog tora

22


odlomiše, i ti, koji si divlja maslina, pricijepio si se na njih, i postao zajedničar u korjenu i u masti od masline; ne hvali se granama, ako li se pak hvališ, ne nosiš ti korjen, nego korjen tebe. A reći ćeš: Odlomiše se grane da se ja pricijepim. Dobro, nevjerstvom od-lomiše se, a ti vjerom stojiš; ne ponosi se, nego se boj. Jer kad Bog rođenijeh grana ne poštedje, da i tebe kako ne nepoštedi. Gledaj, dakle, dobrotu i nepošte-đenje Božije; nepošteđenje na onima što otpadoše i na sebi dobrotu Božiju, ako ostaneš u dobroti; ako li pak ne, i ti ćeš biti otsečen.” (Rimljanima 11,17-22)

Koje je Hristov tor i ko su Njegove ovce?Već smo videli kako je zamenom samo jedne

reči u Jevanđelju, Jeronim poveo Katoličku crkvu da zamisli da je ona jedina prava crkva na Zemlji i da oni koji njoj ne pripadaju, nisu u Crkvi i prema tome nisu ni deo Hristovog stada. Ako upitate pra-voslavne hrišćane, koja je Crkva prava, oni će vam tvrditi da su oni jedina Crkva koja vekovima preko hirotonije i prijemstva prenose blagodat Božju ru-kopoloženjem sveštenika i episkopa od apostola pa sve do danas. Ako upitate protestante oni će vam tvrditi slično tome.

Ko je onda u pravu? Postoji li danas i jedna Crkva koja zaista poseduje tu blagodat od koje zavisi spase-nje svakog pojedinca? I da li od pripadnosti toj Crkvi zavisi izbavljenje svakoga od nas? Ako je tako, šta će biti sa onima koji ne pripadaju nijednoj crkvenoj organizaciji?

I pored toga što svaka od hrišćanskih Crkva nastoji da i bude to što za sebe tvrdi da jeste; naža-lost, po svemu sudeći, izgleda da nijedna od njih ne

23

zadovoljava taj kriterijum da bi mogla i biti ono što tvrdi da jeste i što bi zaista i trebalo da bude.

Posle ovoga nameće nam se pitanje iz Hristove izjave: “I druge ovce imam koje nisu iz ovoga tora... I biće jedno stado i jedan pastir.” (Jovan 10,16) Ovim je Hristos sakupljanje rasejanih vernika odredio u budućnosti. “I biće”, a ne i jesu. Zar ovo ne pokazuje da mnogi vernici koji su rasejani po svetu, koji se još mogu nalaziti u drugim torovima, ipak, su deo Hristovog stada koje On jednako poziva i sakuplja?

Ovo potvrđuje i Hristova izjava iz Otkrivenja 3. poglavlja. Opisom Crkve u Laodikeji, Gospod Isus opisuje svoju Crkvu poslednjeg vremena ukazujući na njeno pravo duhovno stanje i teškoće s kojima se suočava. “Znam tvoja djela da nijesi ni studen ni vruć. O da si studen ili vruć! Tako, budući mlak, i nijesi ni studen ni vruć, izbljuvaću te iz usta svojih.” (Otkrivenje 3,15.16)

Ovo je zaista zabrinjavajuće. Hristos na sve stra-ne u Svojoj Crkvi vidi ravnodušnost, mlakost i ne-vjerstvo. Najveća je teškoća u tome što oni, iako su slabi, mlaki i neverni, sebe smatraju vernim i ispravnim. Hristos nastavlja: “Jer govoriš: Bogat sam, i obogatio sam se, i ništa ne potrebujem; a ne znaš da si ti nesrećan, i nevoljan, i siromah, i slijep, i go.” (Stih 17) Najveća obmana je kad neko sam sebe vara, prikazujući se da je ono što nije i na toj lažnoj pretpostavki zida kule u oblacima. Samoobmana je vrhunac prevare.

Ovu dijagnozu nije uspostavio čovek, nego ju je objavio Onaj koji poznaje naše pomisli, pobude i skrivene namere crca. On poznaje mnogo bolje naše duhovno stanje, nego što ga mi lično poznajemo.

Ovce iz drugog tora

24


I pored tog žalosnog duhovnog stanje Crkve, Hristos je ne odbacuje. Organizovana Hristova Crkva je potrebna, njoj su potrebne vođe koje su ispunjene Svetim Duhom, da vode Njegov narod, da leče bolesne, podižu iznemogle, hrane duhov-nom hranom gladne, i hrabre obeshrabrene. Samo dobro organizovana Crkva može zadovoljiti potre-be, ne samo svojih vernika, nego i potrebe sveta koji to u velikoj meri očekuje od Crkve. Crkva je potrebna i svakom pojedincu, jer samo u slozi i zajedničkim naporima, pojedini vernik može da raste i da se duhovno razvija daleko bolje nego ako je sam. Međutim, sticajem okolnosti, mnogi vernici su još uvek usamljeni, pa iako se pod tako teškim okolnostima bore i nastoje da žive u videlu koje su primili, Bog ih neće zaboraviti.

Hristos svoj savet ne upućuje samo jednoj or-ganizaciji, on ga upućuje svim vernicima gde god da se nalaze i očekuje odgovor, ne od Crkve kao organizacije, što bi bilo potrebno da to i učini, nego ga očekuje od svakog pojedinca, jer na Božjem sudu stajaćemo kao pojedinci i svako od nas položiće ra-čun i primiti ono, ne što je njegova Crkva izabrala, nego što je on lično izabrao.

“Svjetujem te da kupiš u Mene zlata žeženoga u ognju, da se obogatiš; i bijele haljine da se obučeš, i da se ne pokaže sramota golotinje tvoje; i masti očinjom pomaži oči svoje da vidiš.” (Stih 18) Zlato, bele haljine i mast koja bi nam pomogla da duhovno progledamo, su duhovni darovi koje besplatno nudi naš Otkupitelj.

Posle ovog verni Svedok objašnjava zašto se tako oštro obraća svojoj Crkvi: “Ja koje god ljubim, one

25

i karam i poučavam; postaraj se, dakle, i pokaj se!” (Stih 19) Kao da je izgubio nadu da će ovaj savet prihvatiti Njegova Crkva, a bilo bi neophodno da ga prihvati, zato na kraju ove poruke On se obraća svakom pojedincu: “I evo stojim na vratima i kucam; ako ko čuje glas Moj i otvori vrata, ući ću k njemu, večeraću s njim i on sa Mnom.” I sada svakom od nas upućuje svoj poziv, kuca na vrata našeg srca i čeka odgovor. Dokle će milost Božja čekati našu odluku?

Iako su predviđeni veliki gubici, ipak, pored svega, biće pobednika: “Koji pobijedi daću mu da sjedne na prijestolu mojemu... Ko ima uho da čuje neka čuje šta govori Duh Crkvama.” (Stih 21.22) Ova poruka upućena je svim Crkvama, a ne Crkvi.

Kada će se ostvariti Hristov plan - jedno stado i jedan Pastir?

To stado i danas postoji, samo su neki od Njegovih vernika još uvek rasejani po svetu. Neki od njih, iako su sticajem okolnosti usamljeni, iskreno služe Bogu prema skromnoj svetlosti koju su primili, iako se neki od njih još uvek nalaze u drugim toro-vima. Kada će se dakle ostvariti Hristov plan - jedno stado i jedan pastir?

Hristos je to objasnio pričom o Deset devojaka. On ih je podelio samo u dve grupe - mudre i nera-zumne. Obratimo pažnju na opomenu: “A budući da Ženik odocni, zadrijemaše SVE i pospaše.” (Matej 25,5) Ova je opomena upućena svima. Sve su devoj-ke, mudre i nerazumne, zaspale. “A u ponoći stade vika: Evo Ženika gdje ide, izlazite mu na susret...dođe Ženik i gotove uđoše s Njim na svadbu i za-

Ovce iz drugog tora

26


tvoriše se vrata.” (Matej 25,6-10) Ceo svet je uključen u tu jedinu grupu, koju će konačno Hristos podeliti u dve vidljive grupe, jedna će primiti nagradu, a druga osudu.

Isus je to ovako objasnio: “I kad dođe Sin Čovječiji u slavi svojoj i svi sveti anđeli s Njime, onda će sjesti na prijestolu slave svoje. I sabraće se pred Njim SVI NARODI, i razlučiće ih između sebe kao pastir što odlučuje ovce od jaraca. I postaviće ovce s desne strane Sebi, a jarce s leve. Tada će reći Car onima što Mu stoje s desne strane: Hodite blagosloveni primite carstvo koje vam je pripravljeno od postanja svijeta...” (Matej 25, 31-34) Tada će konačno biti jedno stado spasenih i jedan Pastir.

“Oni koje Hristos pohvaljuje na sudu možda su malo poznavali teologiju, ali su gajili Njegova nače-la. Pod uticajem Božanskog Duha bili su blagoslov ljudima oko sebe. Čak i među neznabošcima ima onih koji su gajili duh ljubaznosti; pre nego što su reči života doprle do njih; prijateljski su primali mi-sionare i služili im čak i po cenu svog života. Među neznabošcima ima onih koji neznajući obožavaju Boga, onih do kojih svetlost nikada nije doprla preko ljudskih oruđa. Oni neće propasti. Iako ne poznaju Božji pisani Zakon, čuli su Njegov glas kako im go-vori u prirodi i činili ono što Zakon zahteva. Njihova dela potvrđuju da je Sveti Duh dirnuo njihova srca i Bog ih prepoznaje kao svoju decu... Hristova ljubav ne obuhvata samo neku određenu grupu ljudi. On se poistovećuje sa svakim detetom ljudske porodice.” (Čežnja vekova, str. 638. org)

“Kada budemo voleli ovaj svet, kao što ga je On voleo, tada je ostvarena Njegova misija za nas.

27

Pripremljeni smo za Nebo, jer imamo Nebo u svom srcu.” (Isto, str. 641. org)

Isus poručuje: “Evo ću doći skoro i plata Moja sa Mnom da dam svakome po djelima njegovim.” (Otkrivenje 22.12) “Koji pobijedi, dobiće sve, i biću mu Bog, i on će biti Moj sin.” (Otkrivenje 21,7) Da li smo se ti i ja priključili Hristovom stadu?

Ovce iz drugog tora

28


4.

DOBROČINITELJI U RAZNIM SREDINAMA

Dobrih, plemenitih i osetljivih osoba, koje sao-sećaju sa onima koji pate, ima u raznim sredinama. Istina, nema ih nigde toliko koliko bi trebalo da ih ima. U svetu ima mnogo više sebičnih, koji gledaju da iz tuđe nevolje izvuku vlastitu korist, više nego da uteše žalosne, podignu klonule i stave melem na rane koje krvare.

Prvi primer koji želim da spomenem je Majka Tereza. Ona se posvetila monaškom životu koji nije lak, odrekla se bračne zajednice koju je Bog odredio za očuvanje ljudskog roda na Zemlji; i otišla u daljnu zemlju sa ciljem da pomaže nevoljnima, bolesnima i siromašnima. Ona je umrla u toj uzvišenoj službi pomaganja drugima, ali podigla je kadar mladih časnih sestara iz svoga reda koje su nastavile njeno delo kao i dok je ona bila živa. To je za pohvalu.

Evo i jedne lepe i poučne njene izjave: “Ljudi su nerazumni, nelogični i usmereni sami sebi, voli ih uprkos tome.” Majka Tereza

Drugi primer je Toma Akvinski. Posebno cenim njegove izreke i molitve koje je napisao."Onome koji umire od gladi ne treba znanje, već hrana.

29

Grijeh je sve što je protiv savesti.Kada bi najviši cilj kapetana broda bio da očuva svoj brod, on se nikada ne bi ni pomerio iz luke.Ljubav nastavlja tamo gdje razum posustane.Dobro može postojati bez zla, ali zlo ne može posto-jati bez dobra!Stvari koje volimo govore nam ko smo.Od svih duševnih izraza, tuga najviše šteti telu.Ne postoji ništa na svetu što treba više ceniti od iskrenog prijateljstva.Onome ko ima vere, objašnjenje nije potrebno.Onome ko nema vere, objašnjenje nije moguće.”

Molitva Tome Akvinskoga:"Učini me, Gospode Bože moj,poslušnim bez protivljenja,siromašnim bez malodušnosti,čistim bez patvorenja,strpljivim bez mrmljanja;poniznim bez pretvaranja,veselim bez raspuštenosti,žalosnim bez malodušnosti,zrelim bez tromosti;pokretljivim bez lakoumnosti,bogobojaznim bez očajanja;istinitim bez dvoličnosti,i da dobro činim bez preuzetnosti;da bližnjega opomenem bez oholostite potstičemo na dobro, riječju i primjerom,bez pretvaranja."

Dobročinitelji u raznim sredinama

30


Molitva Franje Asiškoga“Gospode učini me oruđem Svoga mira;Tamo gdje je mržnja, da sejem ljubav;Gdje je uvreda, da nosim oproštaj;Gdje je razdor, da nosim harmoniju;Gdje je zabluda, da nosim istinu;Gdje je sumnja, da nosim vjeru;Gdje je beznađe, da nosim nadu;Gdje je tama, da nosim svjetlost;Gdje je tuga, da nosim radost;O božanski Učitelju, pomozi mi da mnogo ne tražim da budem utešen, već da tešim; Da me drugi razumeju, već da ih razumem;Da budem voljen, već da volim;Jer davanjem, primamo;Opraštanjem biva nam oprošteno;i umiranjem nanovo se rađamo za vječni život.”Sve što je dobro i plemenito zaslužuje našu pažnju, bez obzira odakle dolazi.

“Ja druge ljude posmatram kroz njihove dobre oso-bine, s obzirom da ni ja nisam bezgrešan, ne bih smio ispitivati tuđe greške.“(Mahatma Gandi)

Zato pozivam sve one koji žele da pomažu dru-gima da se pridruže onima koji to već rade i da zajedno gradimo bolju budućnost, živu i pravu re-ligiju koja uzdiže iznemogle, hrabri klonule, jača životvornu veru i daje nadu.

Ne zaboravimo izjavu apostola Jovana: “Potom vidjeh, i gle, narod mnogi, kojega ne može niko

31

izbrojiti, od svakoga jezika i koljena i naroda i ple-mena, stajaše pred prijestolom i pred Jagnjetom, obučeni u haljine bijele, i palme u rukama njihovi-ma.” (Otkrivenje 7,9) U grupi spasenih, biće vernika iz raznih sredina, naroda, plemena, jezika i iz svih vremena.

Dobročinitelji u raznim sredinama

32


5.

“NEMA ONAKVOGA ČOVJEKA NA ZEMLJI DOBRA I PRAVEDNA”

Tu izjavu nije dao čovek, nego Bog. Za koga je Bog dao tako veličanstvenu izjavu? Tom krat-kom izjavom opisan je karakter i vernost pravednog Božjeg sluge Jova.

Ko je bio Jov?Jov potiče iz mnogobožačke sredine. On nije bio

Jevrejin. Neki kritičari misle da je Jov legendarna ličnost, da nije ni postojao, međutim, takva tvrdnja je neosnovana. Jov nije pripadao jevrejskom narodu. On je nepoznat u jevrejskoj literaturi, ali spominje se u pismima iz Amarne u 14. veku pre Hrista. Knjiga o Jovu ne otkriva jevrejsko verovanje, nego ukazuje na arapsku kulturu. Svakako da će neki među čitao-cima biti iznenađeni da je i izvan jevrejskog naroda bilo ovako vernih i poštenih ljudi. Oni su prema svome znanju i prosvećenju služili Gospodu.

Jov je bio vrlo imućan, ugledan filozof i veoma cenjen u celoj pokrajini: “Najveći od svih ljudi na istoku.” (O Jovu 1,3) Bio je vrlo poštovana i cenjena ličnost u svim staležima. “Kad izlažah na vrata kroz grad, i na ulici namještah sebi stolicu; mladići videći me uklanjahu se, a starci ustajahu i stajahu. Knezovi

33

prestajahu govoriti, i metahu ruku na usta svoja. Upravitelji ustezahu glas svoj.” (O Jovu 29,7-10) Jov je imao ulogu savetnika.

Jov je živeo u zemlji Uzu, a to je negde u sever-nom delu Arapske pustinje, i bio je vrlo pobožan. “Taj čovjek bijaše dobar i pravedan, i bojaše se Boga, i uklanjaše se oda zla.” (O Jovu 1,1) Prorok Jezekilj upoređuje ga sa Nojem i prorokom Danilom: “Kada bi u njoj bila ova tri čovjeka: Noje, Danilo i Jov, neće izbaviti sina ni kćer, nego će svoje duše izbaviti pravdom svojom.“ (Jezekilj 14,14.20)

Jovovi sinovi i kćeri često su pravili veselja, a Jov je bio veoma osetljiv i plašio se da slučajno svojim postupcima njegova deca nisu sagrešila pa je za njih prinosio žrtve i molio se da im Bog oprosti svaki greh (O Jovu 1,5).

“Jov nije zanemario svoju obavezu prema onima koji su bili izvan njegovog doma. Bio je milostiv, ljubazan i pažljiv prema drugima, a u isto vreme zalagao se za spasenje svoje porodice. Kao veran sve-štenik u svome domu za svako svoje dete prinosio je posebnu žrtvu.” (RH, August 30. 1881)

Ukorivši Jovove prijatelje koji su Ga lažno pred-stavili u svom pogrešnom opisu i shvatanju, Bog je ponovo rekao o Jovu: “Što ne govoriste o Meni pravo kao sluga Moj Jov.” (O Jovu 42,7) Ovo pokazuje da je Jov zaista bio pravi sluga Božji.

Među Jevrejima koji su u svojoj sredini imali proroke, koji su ih upućivali, savetovali, ukoravali i pozivali na pravi put i iskrenu službu Bogu, ipak, bilo je mnogo nevernika i otpadnika. Slično do-življavamo i mi hrišćani. Nama su data i sačuvana Božja otkrivenja, Hristos je živeo među nama, učio,

“Nema onakvoga čovjeka na zemlji dobra i pravedna”

34


savetovao, pozivao; apostoli su toliko dugo posle Njega, propovedali, pisali i primerom pokazali kako svaki hrišćanin treba da veruje i živi; pa ipak, i među nama ima toliko otpada od vere, podela, neverstva i krivoverja. Nasuprot svemu tome, Jov se pojavljuje u verski zagađenoj okolini, neznanju, mnogoboštvu, krivoverju; a prema Božjoj izjavi, on je bio verniji Bogu, nego mnogi koji su imali Božja otkrivenja i pisanu Božju reč.

Kako je bilo u ono vreme, tako je i danas. Oni ko-jima su otkrivene istine spasenja, nisu uvek ono što bi trebalo da budu, a ne treba da nas iznenadi kada se među drugim, nehrišćanskim narodima, pojave pojedinci, koji prema svom skromnom poznanju istine žive u datoj svetlosti, koja može da bude veo-ma mala i slaba, pa ipak, Bog ih neće zaboraviti niti odbaciti.

35

6.

JEVREJSKO SVEŠTENSTVO I HRISTOVO ROĐENJE

Godinama su jevrejski sveštenici neprestano po-navljali proročanstva starozavetnih proroka o dola-sku Mesije. Bog je još Avramu obećao: “I blagosloviće se u potomstvu tvojemu svi narodi na Zemlji.” (1. Mojsijeva 22,18) Izgleda kao da Jevreji nisu dovoljno obratili pažnju na izraz “svi narodi na Zemlji.” Bog ima svoje sluge u svim hrišćanskim i nehrišćanskim zajednicama.

Još je prorok Isaija objavio: “Jer nam se rodi Dijete, Sin nam se dade, kojemu je vlast na ramenu i ime će Mu biti: Divni, Savetnik, Bog silni, Otac vječni, Knez mirni.” (Isaija 9,6)

Proroci su označili i mesto Njegovog rođenja: “A ti Vitlejeme Efrato... iz tebe će izaći koji će biti Gospodar u Izrailju, kojemu su izlasci od početka, od vječnih vremena.” (Mihej 5,2)

Prorečeno je i ko će Ga roditi: “Eto, djevojka će zatrudnjeti, i rodiće sina, i nadjenuće mu ime Emanuilo, koje će reći: S nama Bog.” (Matej 1,23)

Vekovima su sveštenici u Hramu i sinagogama neprestano objavljivali ova toliko značajna proro-čanstva.

36


Vreme ispunjenja tih proročanstvaOva Radosna vest, koju je narod sa žarkom že-

ljom u srcu vekovima čekao da se ispuni, najzad trebalo je da se objavi narodu u čijoj sredini je rođen Spasitelj sveta.

Ko je po našem skromnom mišljenju trebalo da prvi čuje ovu vest i da je objavi narodu? Zar nije prvosveštenik u Izrailju? Zar nije trebalo da ova vest odjekne iz Hrama, u kome je bila Gospodnja svetinja, u kome su čuvane originalne ploče Deset Božjih zapovesti? Zar nisu sveštenici trebali da trče na konjima od mesta do mesta i da objave svim lju-dima da su se najzad ispunila proročanstva starih proroka?

Dogodilo se veliko i neočekivano iznenađenje. Ne samo da sveštenici nisu znali da se u njihovoj

sredini ispunjavaju ta dragocena proročanstva o Hristovom rođenju, nego ni ceo izrailjski narod nije znao da se rodio Mesija koga su vekovima čekali. Tri osobe bile su izuzetak. Ko je doneo vest Jerusalimu o Hristovom rođenju? Bili su to mudraci sa istoka.

Ko su bili mudraci sa istoka?To nisu bili Jevreji, nego mnogobošci, mudri,

razumni i obrazovani ljudi, koji su uživali veliki ugled i poštovanje u svom narodu. Bili su imućni što dokazuju darovi kojima su darovali Hrista. Oni su delimično poznavali pravoga Boga, ali mnogo manje od Jevreja. Bili su upoznati sa proročanstvom koje je preneo prorok Valam, onda kada ga je pozvao moavscki car Valak i molio ga da prokune Izrailja.

37

Umesto da udovolji njegovoj želji i da prokune Izrailja, Valam ga je po reči Gospodnjoj blagoslovio izgovorivši: “Vidim Ga, ali ne sad; gledam Ga, ali ne izbliza;. Izaći će Zvijezda od Jakova i ustaće palica iz Izrailja.” (4. Mojsijeva 24,17) Verovatno su mudraci uspeli da dobiju i neku knjigu od starozavetnih proroka, ali njihovo poznanje istine bilo je veoma skromno.

Učeni mudraci tražili su tu sjajnu Zvezdu u Izrailju, o kojoj je govorio prorok Valam. Pošto su proučavali astrologiju, na veliko iznenađenje, pri-metili su jednu novu zvezdu koju su verno pratili, a koja ih je dovela u Jerusalim. Najpre su pošli u Hram i tražili obaveštenje od sveštenika. Sa velikim oduševljenjem i željom čekali su više izveštaja o toj Zvezdi, koja ih je i dovela do Jerusalima.

Jevrejsko sveštenstvo i Hristovo rođenje

Mudraci sa istoka

38


Oni su u Jerusalimu očekivali najveće slavlje; me-đutim, bili su veoma razočarani, kada su ustanovili da sveštenstvo i sav narod, spava. To nisu bili Jevreji, nego mnogobošci. Oni su prvi objavili vest, ne samo narodu, nego i sveštenicima pa i caru, javili su da je rođen Mesija - Spasitelj sveta.

Ponašanje sveštenika u Izrailju i starešina, ne samo da ih je iznenadilo, već i uplašilo, kada su ustanovili da sveštenici nemaju nikakvog saznanja o rođenju Mesije o kome su vekovima propovedali u Hramu i sinagogama. Ne samo da sveštenici ništa nisu znali o Hristovom rođenju, nego su sa sum-njom i potcenjivanjem gledali u vesnike sa istoka. “Jevrejske starešine bile su uvređene saznanjem da su mudraci bili mnogobošci, i zato su odbili da poveruju da bi Bog njih zaobišao i tu vest poverio mnogobošcima.” (5BC, p. 289)

Kada je vest o rođenju novog Cara stigla do cara Iroda, on se veoma uplašio i zaključio da su se sve-štenici dogovorili sa ovim strancima i pripremaju da ga zbace sa prestola i proglase drugog cara. “Kad to ču car Irod, uplaši se, i sav Jerusalim s njim. I sa-bravši sve glavare svešteničke i književnike narodne, pitaše ih; Gdje će se roditi Hristos? A oni mu rekoše; U Vitlejemu judejskome; jer je tako prorok napisao: ”I ti Vitlejeme, zemljo Judina, ni po čem nijesi najmanji u državi Judinoj; jer će iz tebe izaći Čelovođa koji će pasti narod moj Izrailja.” (Matej 2, 3-6)

Irod je pozvao književnike i sveštenike, a to je bila dužnost prvosveštenik. Irod se pretvarao da želi iskreno da vidi tog naslednika i da Mu se pokloni, što je bila lažna izjava i prava zamka.

39

Zar to nije iznenađujuće za sve nas, da se nije-dan sveštenik nije pridružio mudracima makar na putu od Jerusalima do Vitlejema? Mudraci su i dalje nastavili svoj put prateći zvezdu sve do Vitlejema.

“I oni saslušavši cara pođoše, a to i zvijezda koju su vidjeli na istoku, iđaše pred njima dok ne dođe i stade odozgo gdje biješe dijete. A kad vidješe zvijezdu gdje je stala, obradovaše se veoma velikom radošću. I ušavši u kuću, vidješe Dijete s Marijom materom Njegovom, i padoše i pokloniše Mu se; pa otvoriše dare svoje i darivaše Ga; zlatom, i tamja-nom, i smirnom.” (Matej 2, 9-11)

Mudraci sa istoka došli su da se pokolone Spasitelju sveta


40


Mudraci iz neznabožačke zemlje došli su noseći svoje darove da se poklone Spasitelju, a sveštenici i zakonici u svojoj zlobi, oholosti i zavisti, ostali su neutralni. Ni ta vest nije ih pokrenula da doznaju istinu i da je objave svetu.

I nebeski vesnik zaobišao je poglavara sveštenič-kog sa celim sveštenstvom, i Radosnu vest preneo običnim vernicima, pastirima. “A bijehu pastiri u onome kraju koji čuvahu noću stražu kod ovaca stada svojega. I gle anđeo Gospodnji stade među njima, i slava Gospodnja obasja ih; i uplašiše se vrlo. I reče im anđeo: Ne bojte se; jer gle, javljam vam veliku radost, koja će biti svemu narodu. Jer vam

Pastiri u Vitlejemu

41

se danas rodi Spas, koji je Hristos Gospod, u gradu Davidovu.” (Luka 2,8-11)

Kako se to moglo desiti da je i Božji vesnik zaobi-šao celo sveštenstvo, koje je ustanovljeno po Božjem uputstvu, i tu najveću radost vekova i najznačajniju vest poverio pastirima, a ne sveštenstvu? O ovome treba duboko da razmisli svaki vernik i svaki vero-učitelj.

Najzad, roditelji donose dete u Hram da Ga po-svete Gospodu. Pa ni tada se ne pojavljuje prvosve-štenik, što bismo s pravom mogli očekivati, nego je Duh Sveti uticao na pobožnog Simeuna, koji je istrajno proučavao biblijska proročanstva i on uzi-ma Dete u ruke, blagosilja ga i u Njemu prepoznaje rođenog Spasitelja sveta.

“I gle, bijaše u Jerusalimu čovjek po imenu Simeun, taj čovjek bješe pravedan i pobožan koji čekaše utjehe Izrailjeve, i Duh Sveti bješe u njemu. I njemu bješe Sveti Duh kazao da neće vidjeti smrti dok ne vidi Hrista Gospodnjega. I kaza mu Duh te dođe u Crkvu; i kad donesoše roditelji dete Isusa da svrše za njega zakon po običaju, i on Ga uze na ruke svoje, i hvali Boga i reče: Sad otpuštaš s mirom slugu svojega, Gospode, po riječi Svojoj; jer vidješe oči moje spasenje Tvoje, koje si ugotovio pred licem sviju naroda. Videlo da obasja neznabošce, i slavu naroda Tvojega Izrailja.” (Luka 2,25-32)

Ni ovo nije učinio prvosveštenik, niti je Hrista prepoznao i jedan od sveštenika, nego i to je Bog poverio vernom i bogobojaznom Simeunu.

Nemojte da me pogrešno shvatite, misleći da imam bilo šta protiv sveštenstva. Duhovne vođe su potrebne u svim religijama; međutim, zar ovo


42


nije zabrinjavajuće da onaj narod koga je Bog iza-brao, kome je poverio posebnu misiju da sve narode upozna sa pravim Bogom, u čijoj sredini je učinio toliko mnogo čuda; dao im proročku Reč u kojoj je otkriven pouzdani plan po kome je trebalo da se pojavi Otkupitelj sveta, koga su vekovima čekali; i neprestano ponavljali ta proročanstva u Hramu i sinagogama; a kada su se ta proročanstva ispunila, i kada je najzad došao željeni Mesija, oni praktično o

Pobožni i pravedni Simeun

43

Njemu ništa nisu znali. Uljuljali su se u svakodnev-nim obredima i običajima, a očekivanog Izbavitelja, ne samo da nisu prepoznali, nego su Ga i osudili na smrt.

Veoma je vredno da o ovome svi dobro i temeljito razmislimo. Da se to i nama ne bi dogodilo, nama koji danas verujemo i čekamo konačno izbavljenje od greha. Zar ne vidite da i nama preti opasnost, ako ne budemo budni kao i pobožni Simeun, Božja obećanja će se ispuniti nad onima koji ih iskrenim srcem traže i žive po maloj svetlosti koja ih obasjava, a mnoštvo modernih fariseja, mogu ostati po strani i zauvek biti izgubljeni.

Žalosno je, ali i to je istina, da su jevrejski svešte-nici najpre doneli presudu da Isus bude ubijen: “A glavari sveštenički i starješine i sav sabor, tražahu lažna svjedočanstva za Isusa da bi ga ubili.” (Matej 26,59) Kada im je Pilat ponudio Varavu ili Hrista, ponovo: “Glavari sveštenički i starješine nagovoriše narod da ištu Varavu, a Isusa da pogube.” (Matej 27,20)

Za vreme Hristovog raspeća narod je vikao: “Ti koji crkvu razvaljuješ i za tri dana načinjaš pomozi sam sebi; ako si Sin Božij, siđi s krsta.” (Matej 27,40) Zašto je tako postupio neuki i nagovoreni narod, koji je bio zaveden, ne treba da nas mnogo iznenađuje, međutim, učeni sveštenici i zakonici nisu bili nimalo bolji. “A tako i glavari sveštenički s književnicima i starešinama podsmijevajući se govorahu: Drugima pomaže, a sebi ne može pomoći. Ako je car Izrailjev neka siđe sada s krsta pa ćemo ga vjerovati.” (Matej 27,41.42)


44


Na veliko iznenađenje, dok su sveštenici pred-vodili narod i svi zajedno hulili na Hrista, mno-gobožački Rimljani bili su izuzetak. Najpre, sudija Pilat sve je učinio da sudi pravedno i pokušao je da na svaki način oslobodi Hrista. Medjutim, taj neznabožac nikako nije mogo da promeni odluku razjarene mase koja je tvrdila da veruje i da iskre-

Šta ću činiti sa Isusom prozvanim Hristom?

45

no služi Bogu, da se smiluje i da oslobodi nevinog veroučitelja. U ovoj drami spominju se još neki ne-znabožci, Rimljani: “A kapetan i koji s njim čuvahu Isusa vidjevši da se zemlja trese i šta bi, poplašiše se vrlo govoreći: Zaista Ovaj bješe Sin Božij.” (Stih 54)

Dok su Rimljani pod utiskom onoga što se zbi-valo bili toliko osvedočeni da su javno priznali da je Hristos Sin Božij, “jevrejske vođe ostale su nepro-menjene događajima kojima su bili svedoci. Njihova mržnja prema Isusu nije oslabila. Tama koja je oba-vila Zemlju prilikom raspeća nije bila gušća od one koja je obuzimala umove sveštenika i poglavara.” (Čežnja vekova, str. 770. org)

Ove činjenice primoravaju nas da ozbiljno raz-mislimo o sebi, svom ličnom spasenju i o veri koju imamo. Formalizam, ne vredi ništa - a većina hrišća-na u savremenom sveta su formalisti. Vršenje nekih verskih obreda ne dokazuje da imamo i životvornu veru, za koju smo spremni, ako je potrebno, da i vla-stiti život položimo. Pošto je u Hristovo vreme celo jevrejsko sveštenstvo, pogrešilo i otpalo od istine, zar ne vidimo da to u naše vreme još više može i nama da se dogodi?

Jevrejskim sveštenicima, ni čuda koja su se deša-vala pred njihovim očima, kao što su: gusta tama na horizontu, zemljotres, vaskrsenje pojedinih mrtvih, koji su se pojavili u gradu; nisu pomogla da shvate svoju zabludu i iznenađujući otpad. Budući da su bili toliko okoreli u svom otpadu i bezumlju, ništa nije moglo promeniti njihove misli i osećanja, dovesti ih do pokajanja i prihvatanja nepobitne istine. Zar je zaista moguće da su mnogobošci koji ni u svojoj re-ligiji nisu bili sveštenici, bili u stanju da prepoznaju


46


istinu, a uobraženi i otpali jevrejski sveštenici nisu mogli ni da je nazru?

Mnogi hrišćani će na kraju ljudske istorije biti primorani da ponove ove proročke reči: ”Žetva je prošla, ljeto minulo, a mi se ne izbavismo.” (Jeremija 8, 20)

47

7.

I MEĐU JEVREJIMA BILO JE DOBRIH I VERNIH LJUDI

Iako je većina starešina i sveštenika pošla širo-kim putem, ipak, i među njima bilo je izuzetaka, jer su neki sveštenici i vođe kasnije prihvatili poruku Jevanđelja i prihvatili Isusa Hrista kao Mesiju. Otac Jovana Krstitelja po imenu Zarije, sa svojom supru-gom Jelisavetom, iskreno i verno služili su Gospodu: “A bijahu oboje pravedni pred Bogom i življahu u svemu po zapovjestima i uredbama Gospodnjim bez mane.” (Luka 1,6)

Zarije je bio sveštenik. Dok je verno vršio svoju službu u Hramu, javio mu se anđeo Gospodnji, od čije pojave pobožni Zarije se veoma uplašio. “A an-đeo reče mu: Ne boj se, Zarije, jer je uslišena tvoja molitva; i žena tvoja Jelisaveta rodiće ti sina, i nadje-ni mu ime Jovan, i biće tebi radost i veselje, i mnogi će se obradovati njegovu rođenju. Jer će biti veliki pred Bogom, i neće piti vina i sikera, i napuniće se Duha Svetoga još u utrobi matere svoje; i mnoge će sinove Izrailjeve obratiti ka Gospodu Bogu njihovo-me.” (Luka 1,14-16)

Govoreći o Zariji i Jelisaveti dato je ovako svedo-čanstvo: “U njihovom tihom i svetom životu svetlost vere zasijala je kao zvezda u tami onih zlih dana. Ovom bogobojaznom bračnom paru dato je obećanje

48


o sinu koji će ići pred licem Gospodnjim i poravnati staze Njegove.” (Čežnja vekova str. 97. org)

Kada je Jovan rođen njegov otac Zarije između ostalog rekao je: “Da se izbavimo iz ruku neprijatelja svojijeh, i da Mu služimo bez straha, u svetlosti i u pravdi pred Njim dok smo god živi. I ti, dijete, na-zvaćeš se prorok Najvišega; jer ćeš ići naprijed pred licem Gospodnjim da Mu pripraviš put... Da obasjaš one koji sjede u tami i u sjenu smrtnome; da uputiš noge naše na put mira.” (Luka 1,74-79)

“Po prirodnom redosledu, Zarijev sin bi bio vas-pitan za svešteničku službu. Međutim, vaspitanje u Rabinskim školama učinilo bi ga nesposobnim za njegovo delo. Bog ga nije poslao učiteljima teologije da ga nauče kako da tumači Pisma. Pozvao ga je u pustinju da bi mogao da uči o prirodi i Bogu te pri-rode... U pustinji Jovan je našao svoju školu i svoju svetinju.” (Isto, str. 101. 102. org)

Na suprot velikoj duhovnoj tami u svim veko-vima, pojavljivale su se zvezde koje su, uprkos gu-ste tame koja je obuzimala svet, svetlele uzdižući istinu koja spasava. Ta svetlost obasjavala je stazu spasenja svima koji su je tražili i bili voljni iskrenim srcem da je prihvate i prenesu onima koji je čekaju. Jevanđelista Luka nas izveštava da je u vreme apo-stola i među sveštenicima bilo iskrenih i poštenih ljudi, koji su prihvatili svetlost istine Jevanđelja: “I Riječ Božija rastijaše, i množaše se vrlo broj učenika u Jerusalimu, i sveštenici mnogi pokoravahu se vjeri.” (Dela 6,7)

Dok je Isus činio čuda, lečio bolesne i dizao mr-tve, sveštenici i fariseji optužili su Ga da čini čuda pomoću demonske sile. “I dok bješe Isus u jednome

49

gradu, gle, čovjek sav u gubi, i vidjevši Isusa pade ničice moleći Mu se i govoreći: Gospode, ako hoćeš možeš me očistit. I pruži ruku dohvati ga se i reče: Hoću, očisti se. I odmah guba spade s njega.” (Luka 5,12.13

Kada se izlečeni od gube po Mojsijevom zakonu javio svešteniku, sveštenik je bio primoran da prizna da je to Božije čudo. “Kada se ponovo izlečeni od gube vratio u zbor Izrailjev, nakon ličnog uverenja sveštenika, da na njemu više nema ni traga bolesti, postao je živi svedok za svoga Darodavca.” (Isto, str. 266. org)

Član visokog Veća priznaje HristaKorisno je da zapazimo da je i među farisejima i

upraviteljima bilo pojedinaca koji su bili dobri ljudi. Apostol Jovan piše: “A beše pak čovek među farise-jima, po imenu Nikodim, knez Jevrejski.”(Jovan 3,1) U originalnom tekstu tu piše “upravitelj”. “Nikodim je bio bogati farisej, član državnog Veća Sinedriona.” (5BC p. 932) Ovaj ugledni i bogati farisej učinio je nešta izvanredno: “Ovaj dođe k Isusu noću i reče Mu: Ravi, znamo da si Ti učitelj od Boga došao; jer niko ne može čudesa ovijeh činiti koja Ti činiš ako nije Bog s njim.” (Jovan 3,2)

Isus je Nikodimu objasnio potrebu novorođenja, odnosno potrebu korenite promene da bi bio spre-man za carstvo Božije. Od onog trenutka, Nikodim je bio tajni pristalica Isusa Hrista. On nije javno nastu-pio kao što to čine mnogi posle obraćenja. Međutim, u vreme najveće krize, onda kada je Hristovo telo posle raspeća još visilo na krstu, ko je bio taj koji je javno posvedočio da je Hristov sledbenik? “A po

I među Jevrejima bilo je dobrih i vernih ljudi

50


tom Josif iz Arimateje, koji bješe učenik Isusov ali kradom od straha jevrejskoga, moli Pilata da uzme tijelo Isusovo, i dopusti Pilat. Onda dođe i uze tijelo Isusovo. A dođe i Nikodim, koji prije dolazi k Isusu noću, i donese pomiješane smirne i aloja oko sto litara. I uzeše tijelo Isusovo, i obaviše ga platnom s mirisima, kao što je običaj u Jevreja da ukopavaju.” (Jovan 19,38-40)

Josif iz Arimateje i Nikodim, kao zvezde koje su tajno svetlile, pokazali su svoju veru u Hrista u najtamnijoj noći; onda kada je izgedalo da je sve iz-gubljeno. Onda kada su se svi razišli, čak i Hristovi učenici, iz daleka čekali su da vide ishod te velike tragedije. Jedino najmlađi učenik, Jovan, do kraja stajao je pored krsta. Onda, dok je Hristovo telo još visilo na krstu, Josif i Nikodim skupili su snagu, hrabro i javno istupili priznavši da su sledbenici Gospoda Isusa Hrista. Zar to nije dokaz da u sva-kom plemenu, jeziku i narodu postoje zvezde koje sijaju svojom skromnom svetlošću, a koje u vreme najveće opasnosti i krize, ustaju, podižu se i silno svedoče o Gospodu Isusu Hristu, a to je svetlost koja u tami svetli svima koji je traže i žele da je prime. Šta mi iz ovoga možemo da naučimo? Zar nije vreme da javno priznamo Gospoda Isusa Hrista sa svoga Spasitelja i da odsada budemo Njegovi sledbenici?

51

8.

NEZNABOŽAC I NJEGOVA NAJVEĆA VERA

“A kad uđe u Kapernaum, pristupi k njemu ka-petan moleći Ga i govoreći: Gospode, sluga moj leži doma uzet, i muči se vrlo. A Isus reče mu: Ja ću doći i isceliću ga. A kapetan odgovori i reče: Gospode, nisam dostojan da pod moj krov uđeš; nego samo reci riječ i ozdraviće sluga moj. Jer i ja sam čovek pod vlasti, i imam pod sobom vojnike, pa rečem jednome: Idi, i ide; a drugome: Dođi, i dođe; i sluzi svojemu: Učini, i učini. A kad ču Isus, udivi se i reče onima što idu za Njim: zaista vam kažem: Ni u Izrailju tolike vere ne nađoh.” (Matej 8,5-10)

Da li je moguće da je ovaj neznabožac imao veću veru nego mnogi Jevreji? Da li je zbilja moguće da je stranac imao veću veru od onih koji su redovno učestvovali u svim starozavetnim obredima, prino-sili žrtve, proučavali Toru po zbornicama i kućama? Da li su to oni koji su propovedali drugima da će doći Mesija - Izbavitelj sveta? Da sam to ja izjavio, imali biste razloga da sumnjate u istinitost te izjave, međutim, to je izjavio Onaj koji savršeno poznaje, ne samo izrečene reči, nego i pomisli i težnje svakog pojedinca.

“Jevreji su od detinjstva poučavani o Mesijinom delu. Njemu su pripadale nadahnute izjave patrija-

52


raha i proroka i simbolična pouka iz žrtvene službe. Međutim, potcenili su svetlost, i u Isusu nisu videli ništa što bi poželeli. Međutim, kapetan, rođen u mnogoboštvu, vaspitan u idolopoklonstvu carskog Rima, obučen kao vojnik, prividno lišen duhovnog života svojim vaspitanjem i okolinom, još više odvo-jen licemerjem Jevreja i prezirom svojih sunarodnika prema izrailjskom narodu - ovaj čovek shvatio je isti-nu za koju su Avramova deca bila slepa. Nije čekao da vidi da li će Jevreji primiti Onoga koji je tvrdio da je njihov Mesija. Kada je svetlost koja, “obasjava svakoga čoveka koji dolazi na svet” (Jovan 1,9) za-sjala nad njim, on je - iako izdaleka - razabrao slavu Božjeg Sina.” (Čežnja vekova, str, 318. org)

“A kapetanu reče Isus: Idi, i kako si vjerovao neka ti bude, i ozdravi sluga njegov u taj čas.” (Matej 8,13)

Na kraju ovog razgovora i učinjenog čuda, Isus je dao zaključak koji veoma snažno uznemirava for-malne vernike, koji potcenjuju druge, a sebe uzdižu: “I to vam kažem da će mnogi od istoka i zapada doći i sješće za trpezu s Avramom i Isakom i Jakovom u Carstvu nebeskome; a sinovi carstva izgnaće se u tamu najkrajnju; ondje će biti plač i škrgut zuba.” (Stih 11.12)

53

9.

POBOŽNI MNOGOBOŽAC KOJI SE MOLI ŽIVOME BOGU

U Hristovo vreme Rimljani su bili mnogobošci, a u Palestini omrznuti kao okupatori i nasilnici. Jevreji su ih smatrali nečistima i neprestano su se odvajali od njih. Jedan Jevrejin nije hteo ni da ruča za istim stolom sa mnogobošcima. Šta mislite, da li i Bog prihvata tako stroga pravila odvajanja? Može li neko i među neznabošcima da iskreno služi Bogu? Kada bismo ova pitanja postavili jednom Jevrejinu, koji po tradiciji veruje da pripada vernom Božjem narodu, šta mislite, kakav odgovor bismo dobili? Nema ni govora da bi Jevrejin mogao da poveruje da bi i neznabožac mogao da bude veran i prema svom skromnom poznavanju istine da, ipak, služi Bogu, čak i bolje od mnogih Jevreja.

To nedvosmisleno pokazuje iskustvo i rimskog kapetana Kornilija: “A u Ćesariji bješe jedan čovjek po imenu Kornilije, kapetan od čete koja se zvaše Talijanska; pobožan i bogobojazan sa cijelim domom svojim, koji davaše milostinju mnogim ljudima i moljaše se Bogu bez prestanka.” (Dela 10,1.2) Ko je to toliko dobar i pobožan čovek, koji daje milostinju mnogim ljudima i neprestano moli se Bogu? To je onaj koga su Jevreji nazivali neznabošcem i nečistim od koga su se neprestano odvajali.

54


Pobožni Kornilije sa svojim domom

Koju pouku možemo izvući is ovog primera? Kornilije, iako je poticao iz neznabožtva koje su Jevreji mrzeli i potcenjivali, ipak, bio je mnogo bolji vernik od mnogih uobraženih i oholih Jevreja koji su sebe uzdizali, a bolje od sebe prezirali. U druženju sa Jevrejima, od kojih se on nije odvajao, pobožni Kornilije upoznao je Boga i služio Mu prema skro-mnoj svetlosti koja ga je obasjala.

Čak i Bog je posvedočio i istakao Kornilijevu vernost. Javio mu se anđeo Gospodnji sa porukom: “Kornilije... tvoje molitve i tvoje milostinje uzdigoše se do Boga i On ih se seća.” (Dela 10,3.4; Čarnić)

Mnogo koječega Kornilije još nije znao. Velika svetlost koja ga je obasjavala, ipak, nije bila dovoljna. U svakom slučaju, Kornilije, po poznavanju istine, daleko je bio od prosečnih Jevreja. Zato je dobio uputstvo da pozove apostola Petra, da ga uputi u još veće poznanje istine. “A sada pošlji u Jopu ljude i do-zovi Simona prozanoga Petra... on će ti kazati riječi

55

kojima ćeš se spasiti ti i sav dom tvoj.” (Stih 5.6) Ovo pokazuje da je Kornilijevo poznavanje istine bilo ve-oma skromno. Uspeo je od oholih Jevreja da upozna samo neke istine, pa to, ipak, nije mu smetalo da se neprestano moli Bogu, čini dobročinstva mnogima koliko je mogao, i iskreno služi Bogu. Kornilije ništa nije čekao niti je oklevao, nego je odmah poslao sluge u Jopu da dovedu Petra.

Ovo Kornilijevo iskustvo, a posebno njegova vernost Bogu i saučešće prema siromašnima, bili su u suprotnosti sa onim što je apostol Petar mislio i verovao o neznabošcima, zato je Bog učinio posebne napore da bi Petra pripremio za službu za koju, ni posle izlivanja Svetog Duha, još nije bio spreman.

Petar je dobio viziju u kojoj mu je pokazano platno zavezano na četiri kraja u kom su bile “sve četveronožne životinje, i gmizavci zemaljski, i ptice nebeske. I jedan glas mu doviknu: Ustani, Petre, po-kolji i pojedi. A Petar pak reče: nipošto, Gospode, jer nikada nisam jeo ono što je pogano i nečisto.” (Dela 10,12.13) Ovo je ponovljeno tri puta.

Iako neki na osnovu ovog Petrovog iskustva pokušavaju da dokažu da zakon o čistim i nečistim životinjama, koji je Bog dao u Starom zavetu, više ne važi u Novom; međutim, evo kako je to Petar razumeo: “Bog meni pokaza da nijednog čoveka ne zovem pogana ili nečista.” (St. 28. Čarnić)

Kada je Petar ušao u Kornilijevu kuću jasno je naglasio kakav je odnos Jevreja prema strancima. Ovim je jasno pokazano, da je Bog pripremio, najpre Kornilija, koji je već bio pobožan i bogobojazan da bude spreman da primi uputstva koja će tek dobiti, a isti Duh je pripremio i Petra, i na taj način pripremio

Pobožni mnogobožac koji se moli živome Bogu

56


ga za novu misiju među neznabošcima, koji pred Bogom nisu manje vredni od Jevreja.

Pobožni i verni Kornilije je izjavio: “Sada dakle, mi svi stojimo pred Bogom da čujemo sve što je tebi od Boga zapovjeđeno.” (St. 33) Posle ove Kornilijeve izjave, Petar je izjavio: “Zaista vidim da Bog ne gleda ko je ko; nego u svakom narodu koji se boji Njega i tvori pravdu mio je Njemu.” (St. 34) Zatim im je Petar predstavio Gospoda Isusa Hrista dokazujući da je On ispunjenje starozavetnih proročanstava i da jedino kroz njega možemo imati spasenje.

Ovaj Kornilijev i Petrov napor, Bog je krunisao izvanrednim čudom: “A dok još Petar govoraše ove reči, siđe Duh Sveti na sve koji slušahu reč. I udivi-še se verni iz obrezanja koji bejahu došli s Petrom, videći da se i na neznabošce izli dar Duha Svetoga.” Petar je odgovorio: “Eda ko može vodu zabraniti da se ne krste oni koji primiše Duha Svetoga kao i mi? I zapovedi im da se krste u ime Isusa Hrista.” (St. 44-48)

Šta smo mi iz ovog Kornilijevog i Petrovog isku-stva naučili? Ja bih odgovor na ovo pitanje izrazio sa tri biblijska stiha. Petar je izjavio: “Vi znate kako je neprilično čoveku Jevrejinu družiti se ili dolaziti k tuđinu, ali Bog meni pokaza da nijednog čoveka ne zovem pogana ili nečista... Sad zaista vidim da Bog ne gleda ko je ko, nego u svakom narodu koji se boji Njega i tvori pravdu mio je Njemu.” (Dela 10, 28.34.35)

Zato ne treba da nas iznenađuje da među nezna-bošcima i danas postoje oni koji imaju mnogo manje svetlosti o istini od nas, ali prema tom saznanju oni iskreno služe Bogu i On ih uračunava u svoje sluge.

57

10.

BOŽJI PROROK, A IPAK, NEŠTO NIJE ZNAO

Prorok Ilija imao je opasne neprijatelje protiv kojih se neprestano borio. Među mnogima bio je i car Ahav i njegova žena Jezavelja. Jezavelja je obja-vila poteru za prorokom koga je unapred osudila na smrt. Prorok je pobegao u Judejsku pustinju. “A on videći to usta i otide duše svoje radi i dođe u Vitsaveju Judinu, i onde ostavi momka svoje-ga. A sam otide u pustinju dan hoda, i došav sede pod smreku, i zaželje da umre, i reče: Dosta je već, Gospode, primi dušu moju, jer nisam bolji od otaca svojih.” (1. Carevima 19,3.4)

U tom velikom obeshrabrenju, sam u pustinji, gladan i umoran, “leže i zaspa pod smrekom. A gle, anđeo taknu ga i reče mu; ustani i jedi. A on pogle-da, i gle, čelo glave mu hleb na ugljenu pečen i krčak vode. I jede i napi se pa leže opet. A anđeo Gospodnji dođe drugom, i taknu ga govoreći: Ustani i jedi, jer ti je put dalek. A on ustade jede i napi se, potom okrepiv se onim jelom ide četrdeset dana i noći do-kle dođe na goru Božiju Horiv. I onde uđe u jednu pećinu i zanoći u njoj; I gle, reč Gospodnja dođe mu govoreći: Šta ćeš ti tu Ilija? A on reče: Revnovah veoma za Gospoda Boga nad vojskama, jer sinovi Izrailjevi ostaviše zavet Tvoj, Tvoje oltare raskopaše,

58


i proroke Tvoje pobiše mačom, a ja ostah sam, pa teraže dušu moju da mi je uzmu.” (19,5-10)

Da li je to zaista bilo tako? Da li je zbilja prorok Ilija bio jedini koji se još držao puta Gospodnjega? Na tu prorokovu izjavu Bog odgovara: “Ali sam ostavio u Izrailju sedam tisuća, koji nijedan ne saviše kolena pred Valom, niti ga usnama svojim celivaše.” (st. 18) Kako se to moglo dogoditi Božjem proroku, ne samo da je imao pogrešan zaključak, nego je to izjavio onome koji sve zna.

“Ilija je mislio da samo on u Izrailju priznaje pravog Boga. Ali Bog koji poznaje svako srce, ot-krio je proroku da su i mnogi drugi, u toku dugih godina otpadništva ostali verni Gospodu... Nisu svi u ovom svetu bezakonici i grešnici, niti su svi prešli na stranu neprijatelja.” (Proroci i carevi, str. 170. org)

Umesto da sebe uzdižemo, a osuđujemo druge, najmudrije je da sud prepustimo Bogu. Kada je Božiji prorok imao pogrešno mišljenje o vernosti drugih, šta onda da kažemo za sebe? Nikada ne smemo misliti da je jedino prava služba Bogu ona koju mi ispovedamo, jer samo Bog poznaje srce. Kad Božiji prorok nije znao za sedam hiljada vernih ljudi u Izrailju u ono vreme, zar nam to jasno ne poka-zuje da i naš sud o drugima može biti pogrešan. Zapamtimo, da Bog ima pravih vernika koji su još u raznim zajednicama, koji iskreno služe Bogu prema svetlosti koju imaju.

“Nije daleko vreme kada će svaka duša biti stav-ljena na probu... U to vreme će se zlato odvojiti od troske. Istinska pobožnost će se jasno razlikovati od lažne i prividne pobožnosti. Utonuće u mrak mnoge zvezde čijem smo se sjaju divili. Oni koji su se kitili

59

ukrasom svetinje, ali se nisu odenuli Hristovom pravdom, pokazaće se u svoj svojoj golotinji. Među stanovnicima Zemlje, rasejanim po svim krajevima sveta, žive ljudi koji nisu savili kolena pred Valom. Kao nebeske zvezde koje se pojavljuju samo noću, ovi vernici će blistati kad mrak pokrije zemlju i tama narode... Bog ima u rezervi mnoštvo izabranih zvezda koje će blistati usred mraka i jasno pokazati otpadničkom svetu koliku moć ima pokoravanje Njegovom zakonu. Čak se i danas takvi pojavljuju u svim narodima, rasama i jezicima.” (Isto, str. 188. org)

Zato ne treba da budemo iznenađeni, što neki od onih za koje smo bili sigurni da će dobiti večni život, budu izgubljeni; a mnogi za koje smo mislili da su zauvek izgubljeni, budu spaseni. Bog koji poznaje svakog pojedinca i sve namere srca doneće pravilno odluku za svakoga od nas.

Božji prorok a ipak, nešto nije znao

60


11.

UMESTO BRAĆE, STRANAC JE POMOGAO

U Njujorku je 1964. godine, na ulici mlada žena napadnuta i fizički zlostavljana punih trideset i osam minuta i najzad podlegla mnogobrojnim ubodima nožem. Čim se susrela sa ubicom, žena je vikala i dozivala u pomoć, međutim, oko četrdeset osoba je kroz prozore posmatralo sukob i niko nije priskočio da je odbrani od krvnika niti je iko pozvao policiju.

Pre izvesnog vremena u predgrađu Njujorka desio se drugi sličan slučaj. Jedna žena ubijena je pred svojom kućom, u prisustvu šesnaest ljudi, i niko se nije usudio da joj pritekne u pomoć. Dnevnik Njujork Tajms objavio je njenu fotografiju i postavio pitanje: “Zašto joj niko nije pomogao kada je tražila pomoć?”

Pitanje je podstaklo uglednog profesora psiho-logije na Univerzitetu Kolumbija da prouči razloge kojima se rukovode oni koji odbijaju da pruže po-moć svojim bližnjima. U dnevnim novinama objavio je oglas, u kome je ponudio pedeset dolara svakome ko bude sudelovao u anketi. Odazvale su se trideset dve osobe. Naravno, niko među njima nije znao na kakva će pitanja odgovarati.

Profesor je u jednu prostoriju pozivao po dva učesnika u anketi i svakome davao upitnik s mno-

61

gim pitanjima na koja je trebalo pismeno odgovoriti. U susednoj prostoriji nalazile su se kamere koje su neprimetno pratile ponašanje anketiranih. Da bi bio postignut što bolji uspeh, samo je jedna osoba stvarno odgovarala na pitanja, a drugu je predstav-ljao glumac koji se trudio da ga ništa ne odvoji od popunjavanja pitanja koja je dobio.

U toku rada, odjednom bi se odnekud za-čuo glas uplašene žene, koja očajnički zove u po-moć. Naravno, glas je ranije bio snimljen na traci. Jedanaest ispitanika trglo se kada je odjeknuo krik, ali su se umirili kada su videli da onaj drugi, pored njih, mirno odgovara na pitanja. Šesnaest ispitanika jednostavno je nastavilo da popunjava upitnik kao da se ništa ne događa, a samo je pet ustalo i uputilo se u prostoriju iz koje je poziv dolazio. Naravno, u toj sobi sedeo je profesor koji ih je pozvao da uđu i pitao zašto su tako reagovali.

Neki su odgovorili da nisu jasno čuli poziv, dru-gi da nisu smatrali da je njima upućen, a treći su otvoreno priznali da nisu hteli da se izlažu opasno-sti zbog drugih. Jedna mlada studentkinja ovako je objasnila svoje ponašanje: “Mislila sam da se to neka bolesna žena svađa sa mužem. Zato nisam ni smatrala neophodnim da se mešam. Ali, da sam znala da je žena stvarno u opasnosti, još bih manje bila spremna da pružim pomoć!”

Neka starija dama, učesnica u anketi, prestala je da ispunjava upitnik čim je odjeknuo prvi krik, a na drugi je skočila da pomogne. Kada ju je profesor upitao: “Zašto ste ustali i pošli”, nije znala da objasni svoj gest. “Da se to dogodilo na ulici, sigurno se ne bih mešala”, dodala je pomalo zbunjeno.

Umesto braće stranac je pomogao

62


Profesor je konačno zaključio da većina anketi-ranih jednostavno nije htela da pomogne ugroženi-ma da ne bi dovela u opasnost svoj život i zdravlje. Kada ljudi zovu i traže pomoć, nema nikoga da se odazove i zaštiti one koji stradaju. Zar nismo svedoci ispunjenja biblijskog proročanstva: “Ljudi će postati samoživi.” Sebična ljudska srca danas su potpuno zaokupljena sobom.

Na jednom nadgrobnom spomeniku stoji sledeći tekst: “Ovde počiva čovek koji je mnogo dobijao; što je više dobijao, više je davao na kamatu; što je više imao, više je želeo da ima! Veliki Bože, može li se i ovakva duša spasti?” Dužnost je i velika prednost svakoga građanina da pomogne onima kojima je potrebna pomoć.

Jevrejski zakon okrivljuje one koji ne priteknu u pomoć i ne odbrane napadnutoga, i smatra ih kao da su učestvovali u zločinu. Samo onda, ako je život branioca u neposrednoj opasnosti, jedino tada je oslobođen ove obaveze. Međutim, u mnogim zapadnim zemljama, onaj koji ne odbrani fizički napadnutoga, nije kriv. Isto tako, zabranjeno je pre-neti ranjenog sa mesta nesreće, jer ako bi on umro, onaj ko ga je pokrenuo s mesta, mogao bi da bude odgovoran.

Jedne nedelje, dok sam živeo u Parizu, sa sinom koji je tada imao šest godina, pošao sam da posetim prijatelja, koji je živeo u predgrađu. Čim sam stigao u naselje u kome je živelo oko pet stotina Jugoslovena, zapazio sam nekakvo uzbuđenje i nemir. Kad sam stigao do spomenutog prijatelja, našao sam ga pred njegovom barakom gde stoji ranjen i obliven krvlju. Oko njega bilo je okupljeno oko trideset ljudi, ali

63

niko nije prilazio da mu pomogne. Ljudi su bili iznenađeni i zbunjeni.

Upitao sam ranjenika: “Šta se to desilo s tobom?” “Mene ubiše”, odgovorio je i srušio se na zemlju. Uzeo sam ga, stavio u kola i pojurio da tražim bol-nicu. Nije mi bio dobro poznat taj predeo predgrađa. Brzo sam stigao u polikliniku. Kada sam im rekao da u kolima imam ranjenika, rekli su da nemaju hi-rurgiju. Pozvali su hitnu pomoć koja je za nekoliko minuta stigla i za dvadeset minuta, moj prijatelj je bio na operacionom stolu i tako mu je spasen život.

Zamolio sam sekretaricu na prijemnom da po-zove policiju i iznenadio sam se, jer je ona oklevala da to uradi. Na moje insistiranje, ipak, pozvala je i ubrzo policija je stigla u bolnicu. Kada sam im opi-sao slučaj, rekli su mi da ni po koju cenu nisam smeo pomaknuti ranjenika sa mesta udesa; taj posao radi osoblje hitne pomoći i policija. Ako bi bolesnik u mo-jim kolima umro, bio bih odgovoran kao saučesnik u zločinu. Kada treba da ukažemo pomoć povređeni-ma, dobro je da i ovo imamo u vidu. Međutim, iako ne smemo pomerati ranjenoga, ima mnogo koječega što možemo učiniti i naša pomoć, čak i najmanja, u takvoj prilici je od velike koristi.

U jevrejskom zborniku Talmudu piše: “Svi su Jevreji odgovorni jedan za drugoga... Kada je za-jednica u opasnosti, niko ne treba da kaže: ’Idem u svoju kuću da jedem, pijem i živim u miru’.” (Jewish Wisdom, p. 93.94)

“Za vreme plovidbe prekookeanskim brodom, jedan putnik uzeo je veliko svrdlo i ispod svog se-dišta na spoljnom zidu broda počeo da buši veliku rupu. Drugi putnik ga je upitao: ’Šta to radiš?’ Prvi


64


putnik je odgovorio: ’Šta tebe briga šta ja radim ispod svoga sedišta?’, ’Ali voda će ući i sve će nas potopiti,’ odgovorio je drugi.” (Isto, str. 95)

Isus je ukorio braću za nemarnost, a pohvalio stranca koji je pomogao ranjeniku

Poznajući dobro sebične sklonosti ljudi, Isus je ispričao događaj o Milostivom Samarjaninu. Dok je Isus učio narod, ustao je neki poznavalac rabinskih propisa, zakonik, i da bi Ga doveo u nepriliku, upi-tao: “Učitelju, šta ću činiti da dobijem život večni?” Umesto da neposredno odgovori na postavljeno pi-tanje, Isus je rekao: “Šta je napisano u zakonu? Kako čitaš?” Zakonik je spremno naveo suštinu Zakona: “Ljubi Gospoda Boga svojega svim srcem svojim, i svom dušom svojom, i svom snagom svojom, i svom misli svojom, i bližnjega svojega kao samoga sebe.” Isus mu je odmah odao priznanje: “Pravo si odgo-vorio; to čini i bićeš živ.” (Luka 10,25-28).

Iz zakonikovog odgovora mogla se pravilno shvatiti prava priroda njegovog pitanja. On je dobro znao odgovor, ali je hteo da navede Isusa da se upu-sti u raspravu pred narodom. Uzdajući se u svoju učenost i poznavanje pravničkih zamki, pokušao je Isusa da osramoti pred okupljenim mnoštvom. Isus ga je odmah prozreo, i zato je njegov odgovor bio kratak i jasan: “To čini i bićeš živ.”

Međutim, uporni zakonik nije odustajao, nikako nije hteo da se pomiri s porazom. Zato je postavio drugo pitanje: “A ko je bližnji moj?” Ovo je bila tema o kojoj su Jevreji vodili beskrajne rasprave. Nadgovarali su se dokazujući jedni drugima ko je kome bližnji, ko kome i koliko treba da pomogne u

65

nevolji, uzimajući u obzir samo pripadnike svoga naroda. Nikada nikome nije ni padalo na pamet da bi Jevrejinu bližnji mogao biti neki Rimljanin, a još manje Samarjanin, pripadnik omrznutog i prezrenog naroda. Zakonik se nadao da će se Isus opredeliti za neko od opštepoznatih gledišta i tako biti uvučen u polemiku.

Rabin je, na svoju veliku žalost, ubrzo shvatio da je potcenio Isusa. Umesto da citira poznate teološke ili pravničke autoritete, Isus je ispričao istiniti doga-đaj, poznat većini okupljenih:

“Jedan čovek silažaše iz Jerusalima u Jerihon, pa ga uhvatiše hajduci, koji ga svukoše i izraniše, pa otidoše, ostavivši ga polumrtva. A iznenada silažaše onim putem nekakav sveštenik, i videvši ga prođe. A tako i Levit kad je bio na onome mestu, pristupi, i videvši ga prođe.” (Luka 10,30-32).

Jedan od njihove braće, Jevrejin, pošao je opa-snim putem iz Jerusalima u Jerihon. U ono vreme bilo je mnogo hajduka koji su napadali prolaznike,


Zakonik i Isus

66


a Rimljani se nisu mnogo zauzimali da reše sukobe među Jevrejima. Hajduci su oteli putniku sve što je imao, skinuli su i haljinu s njega, pretukli ga i ostavili upola mrtva. Istim putem naišao je nekakav sveštenik, čovek pozvan da služi drugima. Dobro je znao da bi trebalo da ukaže pomoć bratu u nevolji, ali ta mu se dužnost učinila suviše teškom, te je bezbrižno nastavio svoj put. Čak nije ni pogledao čoveka koji je umirao. Posle njega, naišao je Levit koji je služio u Hramu. On je zastao, čuo vapaj, pogledao rane i suze koje su se slivale niz ranjavo lice, ali ništa nije učinio da ublaži nevolju i smanji težinu bola brata Jevrejina koji je patio. Dok je Isus govorio o ovom slučaju, pred sobom je u mnoštvu video sveštenika i Levita koji nisu pomogli svom bratu, i koji su se uzalud trudili da izbegnu Njegov prodorni sveznajući pogled.

Hvala Bogu što onim putem nisu prolazili samo sveštenici i Leviti, već i jedan Samarjanin. Šta će učiniti Samarjanin? Poznato je da su se Samarjani i Jevreji mrzeli. Kad sveštenik i Levit nisu pomogli svome bratu, Jevrejinu, šta bismo mogli očekivati od njihovog neprijatelja? Samarjanin je, međutim, bio pravi čovek. Zastao je kao i Levit, i kada je video čoveka koji umire u ranama, nije gledao što je to Jevrejin, koji njemu verovatno ne bi pomogao kad bi ga video u istom položaju, već “sažali mu se; i pri-stupivši zavi mu rane i zali uljem i vinom; posadivši ga na svoje kljuse, dovede u gostionicu, i usta oko njega. I sutradan polazeći izvadi dva groša te dade krčmaru, i reče mu: Gledaj ga, i što više potrošiš ja ću ti platiti kad se vratim.” (Luka 10,33-35)

Samarjanin je skinuo svoju haljinu, pocepao je da bi zavio rane koje su krvarile, a ostatkom je pokrio

67

ranjenika. Sebi je poneo za put vina i ulja i to je sta-vio na njegove rane. Celu noć bdeo je nad njim, platio sve troškove i zauzeo se da plati sve što bude bilo učinjeno za njega. To je slika prave religije i pravog vernika. Tražeći odgovor na postavljeno pitanje, Isus je na kraju zapitao zakonika: “Šta misliš, dakle, ko je od one trojice bio bližnji onome što su ga bili uhva-tili hajduci?” Da ne bi istakao vrline Samarjanina

Milostivi Samarjanin


68


koga je mrzeo, zakonik je odgovorio: “Onaj koji se smilovao na njega.” (Stih 37) Više nije bilo potrebno nikakvo objašnjenje; pa je na kraju Isus rekao: “Idi, i ti čini tako!” Ovim je Hristos porušio sve verske, nacionalne i rasne predrasude i naglasio potrebu poštovanja, brige i bratske saradnje. Naš bližnji je svaki onaj kome je potrebna naša pomoć.

“Bog je u svom proviđenju doveo sveštenika i Levita na put na kome je ranjeni putnik ležao, da bi mogli videti da mu je potrebna milost i pomoć. Celo Nebo pazilo je da li će srca ovih ljudi biti taknuta sažaljenjem za ljudsku nesreću.” (Čežnja vekova, str. 427)

Samarjanin “nije se pitao da li je ovaj stranac Jevrejin ili mnogobožac. Ako je Jevrejin, Samarjanin je dobro znao da bi mu u obrnutoj prilici taj čovek pljunuo u lice i sa prezrenjem prošao pored njega. Međutim, on nije oklevao zbog toga. Nije se obazirao što je i sam možda u opasnosti od neprijatelja zato što se zadržava na ovom mestu.” (Isto, str. 428)

“Mnogi koji ispovedaju Hristovo ime izgubili su iz vida činjenicu da hrišćani treba da predstavljaju Hrista. Ako ne postoji stvarno samopožrtvovanje za dobro drugih, u porodičnom krugu, u susedstvu, u crkvi i gde god se nalazimo, tada bez obzira na to što kažemo za sebe, nismo hrišćani.” (Isto, str. 504. org)

Stoga priskočimo u pomoć bližnjemu koji stra-da! Mnogima je zaista potreban prijateljski stisak ruke, naše razumevanje i sažaljenje, naš topli osmeh! “Osmeh ne košta ništa, a pruža tako mnogo! On obogaćuje onoga koji ga prima, a ne osiromašuje onoga koji ga daje. Osmeh traje možda samo jedan trenutak, ali u sećanju može ostati celog života. Niko

69

nije tako bogat ili slavan da bi ga se mogao odreći, i niko nije toliko siromašan da ga ne bi mogao dati...

Osmeh gradi sreću u domu, stvara dobro ras-položenje na poslu, znak je prijateljstva. On donosi odmor umornom i nejakome, radost obeshrabre-nome, sunčeve zrake tužnome, i najbolji je lek u tuzi. Osmeh se ne može kupiti, isprositi, pozajmiti ili ukrasti, jer mu vrednost daje samo spontanost i dragovoljnost. Neki ljudi su toliko umorni da vam ne mogu dati ni osmeh. Podajte im ga zato vi, jer je on najpotrebniji onima koji se više ne znaju ili ne mogu ni osmehnuti.” (E. Š. Rejls)


70


12.

UOBRAŽENI “VERNIK” I ISKRENI GREŠNIK KOJI SE KAJE

Isus je ispričao priču o dva različita vernika, o fa-riseju i cariniku. Ko su bili fariseji? Među Jevrejima postojale su tri sekte ili zajednice: fariseji, sadukeji i eseni. Dok su sadukeji bili liberalni, više otvoreni prema svetovnosti, fariseji i eseni su bili konzer-vativni i nastojali da se što više odvajaju od sveta. Fariseji su smatrali da je to njihova dužnost da pou-čavaju ljude o Tori. Bili su fanatici i neumorno pratili sve ljude i upozoravali ih na vernost zakonu.

Ko su bili carinici? Carinici su Jevreji koji su pri-padali nižoj klasi ljudi, jer za vreme rimske okupacije Palestine bili su sakupljači poreza. Obično narod ih je prezirao zbog toga što su pripadali nižem staležu i što su sarađivali sa Rimljanima. Jevanđelista Matej bio je carinik. Tako Isus je u priči uzeo dva brata Jevrejina, koji su trebali jedan drugome da pomažu, a oni su se veoma razlikovali.

Uvod u ovu priču ovako počinje: “A drugima koji mišljsahu za sebe da su pravednici i druge uni-štavahu kaza priču ovu.” (Luka 18,9) Kome je Hristos namenio ovu priču? Onima koji su za sebe mislili da su pravednici, a to nisu i bili. Umesto pravednosti za koju su mislili da je imaju, oni su zbog toga druge

71

uništavali. Kakve li velike suprotnosti! Farisej je onaj u ovoj priči koji je o sebi imao pogrešno mišljenje da je pravedan a to nije bio; a druge je prezirao i nazivao ih grešnicima.

Uobraženi “vernik” i iskreni grešnik koji se kaje

Farisej i carinik

72


“Dva čoveka uđoše u Crkvu da se mole Bogu, jedan farisej, a drugi carinik. A farisej stade i moljaše se u sebi ovako: Bože, hvalim Te što ja nisam kao ostali ljudi: Hajduci, nepravednici, preljubočinci, ili kao ovaj carinik.” (Luka 18,10.11) Farisej je verovao u sebe i u svoju pravdu za koju je mislio da ju je za-služio držanjem zakona. On je došao u Hram da se pohvali kako je dobar, a nije mogao ni da zamisli da je grešan, a svakako ne, kao onaj carinik.

Kako su u ono vreme fariseji mislili o sebi, naj-bolje svedoči opis apostola Pavla koji opisuje svoje duhovno stanje pre obraćenja. “Premda bih se i ja mogao uzdati u telo. Ako ko misli da se može uz-dati u telo, ja još većma, koji sam obrezan osmi dan, od rod

Copyright by: Blagoje Samardžija...Pobožni ljudi vekovima su čekali pojavu te svetlosti. Ovi...

Documents

Transcript of Copyright by: Blagoje Samardžija...Pobožni ljudi vekovima su čekali pojavu te svetlosti. Ovi...