Bojan Kovacevic - Evropa Regiona

137

Bojan KOVAČEVIĆ 1 UDK: 332.135(4)Biblid 0025-8555, 60(2008)Vol. LX, br. 1, pp. 137–170

Izvorni naučni radFebruar 2008.

„EVROPA REGIONA” KAO POKUŠAJPREVAZILAŽENJA ANTINOMIJE SLOBODE

I PORETKA, STVARNOST ILI UTOPIJA

APSTRAKT

Od početka procesa evropske integracije do danas države su se

odrekle značajnih karakteristika svoje suverenosti, prenoseći sve veću

količinu ovlašćenja evropskim institucijama. Prošireni okvir u kome se

zajednički određuju pravila evropske igre, utiče u velikoj meri i na

regione kao sastavne jedinice današnjih složenih država. Politički i

ekonomski snažni regioni igraju sve samostalniju ulogu u savremenom

evropskom političkom i ekonomskom prostoru. To je dovelo do stvaranja

iskrivljenih projekcija o „Evropi regiona“ u kojoj će regioni i evropske

institucije ostvarivati direktne veze, čineći ulogu država izlišnom. Autor

u ovom radu nastoji da pruži teorijski, istorijski i filozofski okvir za

razmatranje nastojanja da se u prošlosti i danas prevaziđe antinomija

slobode i poretka, posebno analizirajući položaj i ulogu regiona u

političkom i ekonomskom sistemu Evropske unije.

Ključne reči: “Evropa regiona”, evropska integracija, subnacionalni

akteri, Evropska unija

UVOD

Evropa regiona predstavlja maglovit pojam čije se brojne, raznovrsne i

često veoma pogrešne interpretacije sve učestalije sreću kako u

dnevnopolitičkom kontekstu tako i u teorijskim diskusijama posvećenim

Evropskoj uniji.

1 Bojan Kovačević, istraživač-saradnik u Institutu za međunarodnu politiku i privredu,Beograd.

138

MP 1, 2008 – „Evropa regiona” – pokušaj prevazilaženja antinomije slobode i poretka(str. 137–170)

U retorici pojedinih radikalnih regionalnih političara „Evropa regiona”predstavlja se kao put koji, sa ubrzavanjem sveprožimajućeg procesaevropske integracije, vodi ka izlasku dugo potiskivanih regionalnih identitetaiz homogenizirajuće nacionalne senke. Pri tom se države prikazuju kao ljutiprotivnici protiv kojih se sve snažnije udružuju subnacionalni i nadnacionalniakteri, regioni i evropske institucije. Međutim, u toj borbi protiv država, kojase pravda očuvanjem specifičnih ekonomskih, kulturnih i istorijskihregionalnih identiteta, jasno se prepoznaje tendencija određenih aktera da isami u jednom trenutku postanu države. Izvesno je, međutim, da bi stvaranjenekih novih mini nacionalnih država u Evropi dovelo samo do pomeranjacentra moći iz jednog glavnog grada u drugi, čime se, pak, ne rešava pitanjesame izmeštenosti centra donošenja odluka iz zajednice u kojoj će upravo teodluke predstavljati osnovne orijentire delovanja.2 Tako se, u želji zaisticanjem razlika u odnosu na ostatak države, stvara jedna homogenizujuća,binarna, logika koja zanemaruje postojeće različitosti unutar samih regionačija se posebnost nastoji očuvati. Naime, da bi uspešno pružile otpor matičnojdržavi, nove državice morale bi postati izuzetno centralizovane tvorevine ukojima se velika količina slabo kontrolisane vlasti nalazi u rukama malogbroja ljudi. Dakle, kada se, iz ove neretko vrlo ostrašćene retorike, otklonivarljivi “evropski” i “demokratski” ogrtač, ostaje prostor ispražnjen odsmisla, popunjen pukom željom pripadnika regionalnih elita za uvećanjemsvoje političke moći. U takvom kontekstu ”Evropa regiona”, u službipovećanja primamljivosti separatističkih težnji, predstavlja suštu suprotnostfilozofskoj konstrukciji “Evrope regiona” kao jedne kompleksne, dinamičke,federalne konstrukcije koja omogućava očuvanje bogatstva u različitostiregionalnih iskustava.3

Zloupotreba jedne filozofske konstrukcije i njena iskrivljena interpretacija,ne bi smela da nas navede na olako odbacivanje njenog inspirativnog nasleđa.Na to ponajviše opominje bogata istorija posleratnih evropskih integracija u

2 “U načelu trebalo bi da je uvek moguće da se svaka pojava pluralizma smesti unutardruštvenih teritorijalnih granica postojeće političke zajednice, makako uslovno ovegranice bile određene.” Jirgen Habermas, Postnacionalna konstelacija, Otkrovenje,Beograd, 2002, str. 157. Tema ovog rada ne zahteva širenje polja analize na kopmleksnipravni i filozofski problem prava naroda na otcepljenje.

3 Ovaj rad se neće baviti ovakvom upotrebom osiromašenog i iskrivljenog pojma”Evropa regiona”. Separatistička i ostrašćena retorika čiji je cilj skupljanje jeftinihpolitičkih poena ne zavređuje pažnju jednog rada koji pretenduje na dostizanjeizvesnog stepena naučnosti

139


kojoj su se ideje i stvarnost neretko preplitali na putu sve čvršćeg povezivanjaevropskih država.4 Vizija “Evrope regiona”, koja je utkana u samu srž procesaevropske integracije, zadobija novi značaj u današnjoj Evropi koja traga zasvojim značenjem i smislom.

Odluke se danas u Evropi, iscrpljenoj neprestanom borbom između zahtevaza efikasnošću i zahteva za njihovim demokratskim karakterom, donose se uokviru složenog sistema upravljanja na više nivoa u kome regioni kaosubnacionalni akteri ostvaruju sve zapaženiju ulogu. Ovaj rad treba da stvorisvojevrstan teorijski okvir, koji će olakšati analizu povećane mobilnost regionau evropskom političkom i ekonomskom prostoru. ”Evropa regiona” bićeprvenstveno analizirana kao filozofsko politički koncept. Predstaviće se koreniidealističke vizije o dinamičkim regionima promenljive geometrije koji se,zaobilazeći nacionalne granice, na kontinetalnom nivou ulivaju u jednukompleksnu federalnu tvorevinu. Problemu koji zahteva putovanje kroz istorijupolitičkih ideja, pristupiće se polemički. Na tom putu biće suprostavljene idejekoje su utrle stazu nastanku moderne evropske nacionalne države sa idejamateoretičara koji su izgradnju države i društva videli kao jedan prirodni procesizbalansiranog i postepenog ugovornog povezivanja raznovrsnih konsocijacija.

Sa druge strane, predstaviće se položaj evropskih regiona kaosubnacionalnih aktera u današnjem političkom i ekonomskom sistemu EU.Tako će filozofski pojam ”Evrope regiona” biti doveden u vezu samogućnošću uticaja evropskih regiona na donošenje odluka u EU a samim timi na oblikovanje procesa evropskih integracija. Smeštanjem stvarnih relacija,koje ispunjavaju evropski politički prostor, u stvoreni teorijski okvir, bićepokušano skiciranje obrisa buduće uloge regiona u EU.

„EVROPA REGIONA” IZMEĐU ANARHIJE I SVEMOĆNE DRŽAVE

Početak moderne epohe obeležen je nastankom nacionalnih država koje suna izlasku iz srednjevekovnog perioda i sa pojavom kapitalizma postepenouspevale da se otrgnu od univerzalne vlasti Katoličke crkve. Pojavareformacije predstavljala je uvod u brutalne verske ratove koji su, naročito uXVI veku, snažno uzdrmali stabilnost u Evropi. I dok su borbe izmeđuhugenota i katolika5 potresale kontinent, politički mislioci tragali su za

4 Slobodan Samardžić, Evropska unija kao model nadnacionalne zajednice, Institut zaEvropske studije, Beograd, 1989, str. 16.

5 Jedan od najbrutalnijih događaja iz tog vremena bila je Vartolomejska noć kada su vođekatolika, uz blagonaklonost Katarine Mediči i kralja Šarla IX, organizovali pokolj

140


načinima koji bi smirili ovako uzburkano more Evrope sa kraja XVI veka.Ovaj period predstavlja važnu prekretnicu u istoriji političke misli.Razjedinjenost, verske i građanske sukobe, tadašnji evropski teoretičari državei prava posmatrali su kroz različite prizme. Tako su na izlazu iz XVI veka dvavelikana političko-filozofske misli ponudila oprečne teorije od kojih će istorijapotonjih pet vekova primat pokloniti samo jednoj dok će druga biti sklonjenapo strani, ostavljena da strpljivo čeka osvit postmoderne. Bili su to Žan Boden(Jean Bodin) i Johan Altuzije (Johannes Althusius).

Prvi je spas od propasti, podelama rastrzane, Francuske video u stvaranjujedne centralističke apsolutne monarhije u kojoj vlast ni sa čim neće bitiograničena, ni spolja niti iznutra.6 Na pitanje o tome kako se zadobija taapsolutna vlast, Bodenov odgovor je neobično jasan: sila i nasilje određujusuverena.7 Društvo nastaje tako što se porodice, usled nagona društvenosti,umnožavaju i ujedinjavaju u veće celine. Ali potom dolazi do borbe iz koje ćenastati država na čelu sa predvodnikom pobedničke vojske. Pobednik postajesuveren a pobeđeni podanik. Tako nastali vladar posedovaće „najvišu vlast nadpodanicima i građanima, koja nije ograničena zakonima“.8 U osnovi ovakveteorijske konstrukcije nalazi se jedna krajnje unitarna država u kojoj su svioblici političkih zajednica između države i pojedinca isključeni su iz procesapolitičkog odlučivanja. To podrazumeva homogenizaciju na štetu raznolikostii to u okviru centralističkih i apsolutističkih tvorevina na čelu sa vladarima kojiza svoje odluke imaju da odgovaraju jedino bogu. „Za Bodena je bitno da svedruštvene zajednice, ma kakve bile i ma kakvu ulogu vršile, zavise odsuverene državne vlasti, koja je jedina iznad svih njih“.9

Problem se suštinski zaoštrava kada se dovedu u vezu suverenoveradnje sa zakonima i njegovim obavezama prema staležima. Da li jesuveren dužan da poštuje obećanje koje je u određenom trenutku dao, u

hugenota za vreme velike svadbe između hugenotskog vođe Henrija Burbonskog sakraljevom sestrom Margaritom od Valoa.

6 “U 16. veku Bodenov pojam suverenosti nastaje iz konačnog razlaganja Evrope nanacionalne države i iz borbe apsolutne države sa staležima”, Karl Šmit, “Političkateologija”, Jagoš Đuretić, Slobodan Samardžić (urs.), Norma i odluka, Filip Višnjić,Beograd, 2001, str. 97.

7 Majkl Hard, Antonio Negri, Imperija, Izdavačko grafički atelje M, Beograd, 2005, str.113-117.

8 Radomir Lukić, Istorija političkih i pravnih teorija, Zavod za udžbenike i nastavnasredstva, Beograd, 1995, str. 368.

9 Ibid., str. 367.

141


situaciji kada su se okolnosti pod kojima je to obećanje dato promenjene?Odgovor velikog francuskog mislioca države je kristalno jasan: ne!10

Suveren može u svakom trenutku da ukine važeći zakon i prekrši obećanjedato staležima.11 Time se veoma precizno definiše karakter političkihprava suverena. Ona su neograničena i apsolutna. Doprinos francuskogfilozofa, koji je fundamentalan za modernu političku misao, prvenstvenose očituje u premeštanju centra teorijskog razmatranja od pitanjalegitimiteta određene političke odluke ka pitanju održanja života države injenog suvereniteta.12 U suštini nije bitan subjekt i procedura donošenjaodluke već podnošljivo funkcionisanje sistema, tj. održavanje poretka.Između krvavih građanskih obračuna, koji karakterišu stanje bez suverenei apsolutne vlasti, i poretka u kome je vladar odgovoran jedino bogu, nepostoji treće rešenje. Tako za Bodena sloboda i poredak ostaju večnonepomirljivi i neprerušeni protivnici.

Johan Altuzije (1557–1638) bio je istorijski svedok dramatičnih događajakoji su se odvijali u Evropi njegovog vremena.13 Krajem 16. veka u Holandijije kalvinistička buržoazija uz pomoć jednog dela plemstva srušila inostranuvlast Španije. Kao rezultat ustanka stvorena je holandska država nakonfederativnoj osnovi, u koju su se ujedinile provincije sa stanovništvom

10 Boden naglašava da je suveren obavezan prema narodu samo dok je to u interesu togistog naroda. Ali ko će presuditi o tome šta je interes naroda u burnim i prevratnimvremenima i tako tom istom narodu obezbediti opstanak? Odgovor je: apsolutističkimonarh!

11 Odličnu analizu Bodenovog poimanja suverenosti precizno je izložio veliki modernimislilac države i prava, Karl Šmit. Za razliku od većine autora koji su se vezivali zaprilično neuhvatljivu i vazdušastu Bodenovu definiciju suverenosti kao ”la puissanceabsolue et perpetuelle d’une republique”. Jean Bodin, Les six livres de la Republique,Lyons, 1558, I.VIII, Šmit veoma precizno opisuje Bodenovog suverena kao instancu kojaće u vanrednom slučaju, nezavisno od zakona i obaveza prema staležima, doneti odluku!Karl Šmit, “Politička teologija”, op. cit., str. 92–93. Suveren je vezan vlastitimobećanjima koje je dao svojim podanicima i drugim vladarima ”Le prince souverain esttenu aux contracts par loz faict, soit avec son subject soit avec etrangers”, Jean Bodin, Lessix livres, op. cit., I. VIII. Međutim, ta vezanost važi samo dok se ne dođe do kritičnogslučaja u kojem suveren donosi odluku samo po svom ličnom nahođenju pri čemu nemora da se drži prethodno datog obećanja.

12 Majkl Hard, Antonio Negri, Imperija, op. cit., str. 114.

13 „Altuzije traži odgovore na uznemirujuća pitanja možda najturbulentnije epohe uevropskoj istoriji, u kojoj se uzdrmavaju svi dotadašnji odgovori religije, filozofije inauke i otvaraju nove dimenzije mišljenja o čovjeku i ljudskoj zajednici“, Ilija Vujačić,Federalistička alternativa, Institut za političke studije, Beograd, 1993, str. 32.

142


različitim po religiji, jeziku i nacionalnom osećanju.14 Stvaranje jedne takvedržave, obojene obojene verskim i jezičkim razlikama, snažno je uticalo nanastanak Altuzijevog federalističkog koncepta.15

Politički filozofi koji su utrli put nastanku moderne nacionalne države sunestabilnost srednjevekovnog sistema objašnjavali iscepkanošću moćiupravljanja na mnogobrojne aktere. Usled toga oni su predlagali stvaranjejednog centralizovanog i apsolutističkog sistema vlasti sa ciljem prevazilaženjahaotičnog stanja stalnih sukoba. Nasuprot tome, “Altuzije je u svom radu tragaoza opštim principima političkog sistema koji bi uspeli da očuvaju pluralnost,konstitucionalno stabilizovanu, u federalnoj organizaciji zajedničkevladavine”.16 Raznovrsnost verskih, ekonomskih i političkih iskustavazajednica posmatra se kao bogatstvo koje treba očuvati uspostavljanjemkompleksnih mehanizama političkog upravljanja. “Za njega je politika bilaumešnost udruživanja, izgradnja pluralističkog sistema iz manjih ili većihzajednica zarad organizovanja pravednog i korisnog društvenog života.”17

Proučavanjem i upoređivanjem ideja koje su političkoj misli ostavili sajedne strane teoretičari poput Makijavelija, Bodena i Hobs a sa druge Johan

14 Može se uzeti kao sigurno da su na Altuzijevu politiku bitno uticali borba Holandije idruštveni položaj u kome se on nalazio, kao pravni zastupnik kalvinističkog Emdena,njegova kalvinistička uverenja i borba protiv luteranskih vladara” Franc Nojman,Vladavina prava, Jagoš Đuretić, Slobodan Samardžić (urs.), Filip Višnjić, Beograd,2002, str. 108.

15 Politička misao Johana Altuzija prožeta je raznovrsnim uticajima kojima je ovaj filozofbio izložen tokom svog života. Altuzije je najveći deo svog života proveo u graničnimoblastima carstva koje su u tom periodu svim silama pokušavale da se oduprucentralizirajućim težnjama monarhijske vlasti. Na taj način pokušavano je očuvanjeposebnosti političkog uređenja rubnih delova carstva. Asocijativistički principizadružnog života u ovim krajevima vode poreklo iz ranog srednjeg veka kada su se velikegrupe germanskih porodica iz razloga povećanja bezbednosti udruživale u šire zajednice.Boravak na kalvinističkom univerzitetu u Herbornu (prvo kao asistent a potom i kaoprofesor) imaće takođe velikog uticaja na intelektualni razvoj Johana Altuzija. Federalnateologija bila je pravac mišljenja koji je u to vreme zauzimao ključno mesto uizučavanjima na Herbornskom univerzitetu. Ovo učenje zasniva se na savezničkomkarakteru društva, ugovornom osnovu vlasti i ideji narodnog suvereniteta. Altuzije ćefederalnu teologiju prihvatiti i transformisati u neku vrst federalističke teorije. Ointelektualnim uticajima na Altuzijevu teoriju, Ilija Vujačić, Federalistička alternativa,op. cit., str. 33–42.

16 Thomas Hueglin, “Althusian Federalism for a Post-Westphalian World“, in: StephenBrooks (ed.), The Challenge Of Cultural Pluralism, Praeger, Westport, 2002, p. 107.

17 Ibid., p. 105.

143


Altuzije nailazi se dijametralnu suprotstavljenost rešenja izraslih na istoj,burnoj ali i veoma plodnoj istorijskoj podlozi. Da bi se proniklo u razlogeovog posve različitog političko-teorijskog uobličavanja istorijskestvarnosti, moraju se proučiti osnovi na kojima ovi sistemi počivaju. Toneizostavno vodi preispitivanju krajnjeg problema politike kaouspostavljanja poretka između lične individualnosti i političkog jedinstva.Kako ublažiti večnu antinomiju potpune anarhije i totalitarne vladavine? Dali je sloboda ćerka ili, pak, majka poretka?18 U samoj srži tog pitanja nalazise u prastara dilema o ljudskoj prirodi. Da li je čovek opasno ili bezopasnobiće, riskantno ili bezazleno? Opasnost je ta koja iziskuje potrebu vladavinejednih ljudi nad drugima.

Oni mislioci koji su čovekovu prirodu videli kao opasnu i riskantnu,zasnovali ssvoje, uglavnom veoma precizne, političke konstrukcijeprvenstveno na potrebi da se ta opasnost otkloni. Tako Nicolo Makijaveli(Niccolo Machiavelli), kao prvi moderni teoretičar države, usmerava vladaocada bude lisica, te da ne održi zadatu reč kada mu to ne ide u račun i kada sepromene okolnosti pod kojima je tu reč dao. “Kada bi svi ljudi bili dobri, ovajsavet ne bi bio dobar; no jer su opaki i bi ni oni držali veru što je tebi zadadoše,ne moraš je ni ti držati prema njima; osim toga, nikad vladarima nije ponestalovaljanih razloga da opravdaju svoju neveru”.19

Najjasnije teorijsko rešenje za vaspitavanje ljudi kojima upravljaju strastirazorne po njihov opstanak, dao je blistavi engleski mislilac iz XVI vekaTomas Hobs (Thomas Hobbes). Iako je Hobs političku zajednicu zasnovao naugovoru svih članova društva, njegova teorija nije mogla da izmakne uticajuteških građanskih ratova u Engleskoj tog vremena. Smirivanje netrpeljivosti,između oslabljenih feudalaca i buržuazije čija je moć rasla sa razvojem

18 Jedan anarhista kao sto je Žosef Prudon postaviće ovu dilemu i odlučiti se za drugu opciju“La republique est une anarchie positive... c’est la liberte reciproque et non la liberte quise limite, la liberte, non pas fille de l’ordre, mais mere de l’ordre“, Pier Joseph Proudhon,“Une politique federaliste“, Oeuvres Choisies, Gallimard, Paris, 1967, p. 163. Nasuprottome jedan mislilac apsolutne države kao sto je Karl Šmit snažno će se opredeliti zaslobodu koja postaje dostižna tek po uspostavljanju snažnog poretka

19 „Kada bi svi ljudi bili dobri, ovaj savjet ne bi bio dobar; no jer su opaki i ne bi ni onidržali vjeru što je tebi zadadoše, ne moraš je ni ti držati prema njima; osim toga, nikadvladarima nije ponestalo valjanih razloga da opravdaju svoju nevjeru” (“Se gli uominifussino tutti buoni, questo precetto non sarebbe buono; ma perche sono tristi e non laosseravarebbono a te, tu etiam non l’hai ad osservare a loro”), Niccolo Machiavelli,Vladar, Nakladni Zavod Globus, Zagreb, 1998, str. 142.

144


kapitalizma, tražilo je čvrstu i apsolutističku državu.20 „Krajnji uzrok, cilj inamera ljudi, koji od prirode vole slobodu i gospodarenje nad drugima, kaduvode ono ograničavanje samih sebe u kome ih vidimo da žive u državama,jeste predviđanje sopstvenog održanja..., spasavanje iz onog nesrećnog ratnogstanja koje je, nužna posledica ljudskih strasti kad nema nikakve vidljive vlastida ih drži u strahopoštovanju i da ih strahom od kazne obaveže na izvršavanjesporazuma...“21 Postoje samo dva stanja: prirodno stanje rata svih protiv svih,bellum omnium contra omnes, i građansko stanje koje nastaje kada se ljudizarad golog opstanka odreknu dela svoje prirodno neograničene slobode istvore političku zajednicu. Vodeći se takvom binarnom logikom Hobs izvodiuspešni misaoni eksperiment u kome država nastaje sklapanjem ugovoraizmeđu nezavisnih individua, čime se vlast sjedinjuje u ličnosti svemoćnogsmrtnog boga, Levijetana.22 Međutim, ovaj ugovor udruživanja je ujedno iugovor totalnog potčinjavanja. Pošavši od pretpostavke da su ljudi po prirodi„zli“ Hobs daje neobično jednostavno rešenje za problem ogoljen odmoralističkih i humanističkih naslaga. Apsolutna država u kojoj suverenoveodluke nisu ni sa čim ograničene neophodan je uslov disciplinovanjačovekovih želja čija raspojanost u prirodnom stanju ugrožava samu ljudskuegzistenciju.23 Tako, između čoveka i države ne mogu postojati nikakvi oblicizajednica sposobnih da ograniče odluke suverena, čiji apsolutizam ima zasvrhu očuvanje poretka a samim tim i zaštitu golog opstanka ljudi.

20 Apsolutistički monarh, ma šta suveren učinio, ne može biti kažnjen od svojih podanika.On odlučuje o tome koja su učenja pogodna da se ljudi njima uče, pripada mu i vršenjepravosuđa i rešavanje sporova..., Thomas Hobbes, Levijatan, Gradina, Niš, 1991, str.181-191. Za takvu apsolutnu vlast suverena Hobs nalazi sledeće opravdanje: „ništa odonog što bi suvereni predstavnik mogao da učini podaniku, pod bilo kakvim izgovorom,ne može stvarno da se nazove nepravdom ili protivpravnošću, zato što je svaki podanikautor svakog akta koji suveren učini, tako da suverenu nikad nije potrebno za kakvu stvarneko drugačije pravo nego poštovanje prirodnih zakona, na šta je obavezan, pošto je isam podanik božji“. Ibid., str. 216.

21 Ibid., str. 175.

22 „To je stvarno jedinstvo svih pojedinaca u jednoj ličnosti, stvoreno sporazumom svakogsa svakim, na taj način kao da bi svaki rekao drugom: ovlašćujem ovog čoveka ili ovajskup ljudi da mnome vlada i na njega prenosim svoje pravo da to sam činim, poduslovom da i ti svoje pravo na njega preneseš i da na isti način odobriš sve njegoveradnje. Kad se tako učini, onda se mnoštvo ljudi, na taj način sjedinjeno u jednu ličnost,naziva država, latinski civitas“. Ibid., str. 180.

23 Leo Štraus, „Napomene uz pojam političkog Karla Šmita“, Jagoš Đuretić, SlobodanSamardžić (urs.), Norma i odluka, Filip Višnjić, Beograd, 2001, str. 71-75.

145


Altuzije, pak, problemu slobode i poretka prilazi na jedan sasvim drugačijinačin. Naime, njegova teorija prvenstveno negira mogućnost jednostavnog iuniverzalnog rešenja političkog organizovanja društva. Dilema o „dobrom“ ili„lošem“ čoveku se preskače24 i sva pažnja se posvećuje čovekovoj iskonskojtežnji za udruživanjem sa sebi sličnima. Ljudi koji su od Boga sačinjeni kaoupućeni jedni na druge, imaju i racionalnu potrebu da se, usled nejednakihsposobnosti, međusobno dopunjuju udružujući se i ostvarujući zajedničkiživot. Tako Altuzije kao proizvod aristotelovskih, stoičkih i hrišćanskih uticajastvara pojam homo simbioticus, čoveka koji svoju ličnost ostvaruje u zajednicisa drugima.25 Prava pojedinaca mogu se ostvariti samo kroz grupna pravazajednice, dok je sloboda dostižna isključivo putem grupne autonomije kaonajboljeg vida zaštite članova nekog od kolektiviteta.26

Polazeći od poimanja čoveka kao homo symbioticusa, teorijsko razrešenjesukoba slobode i poretka pronalazi se u svojevrsnom dinamičkom ineprekidnom procesu izgradnje društva i države, federalizmu. Problemi svesloženijeg upravljanja koji prate svakodnevnu stvarnost neprestano nameću

24 “Čovek se u prirodnom stanju ne tretira kao vuk – tu se Altuzije razlikuje od Makijavelija... on se nalazi između dva ekstrema pri čemu blago naginje pesimističkom pogledu načovekove karakteristike“. Franc Nojman, Vladavina prava, op. cit., str. 109.

25 Ilija Vujačić, Federalistička alternativa, op. cit, str. 44-45.

26 Ovakav način zaštite individualnih sloboda se suštinski razlikuje od Hobsovog ili pakLokovog poimanja tog pitanja. Za razliku od Altuzija misli ovih autora bile suusresređene na direktni odnos između pojedinaca i države, stvorene apstraktnimdruštvenim ugovorom svakog sa svakim. U Hobsovoj teoriji ponašanje ljudi ugrađanskom stanju određeno je zakonima koje apsolutistički donosi suveren. Tako„sloboda podanika leži samo u onim stvarima koje je prilikom regulisanja njihovihradnji, suveren propustio da reguliše, kao na primer, sloboda da kupuju i prodaju i dasklapaju među sobom druge ugovore, da biraju mesto stanovanja...“ Tomas Hobs,Levijatan, op. cit., str. 215.

Sa druge strane, Džon Lok značajno širi spektar zaštite slobode građana u okviru državesačinjene od konglomerata međusobno nezavisnih individua. On kritikuje apsolutističkashvatanja Hobsa i njegovu teoriju opisuje kao „verovanje da su ljudi tako glupi da sebrinu kako da izbegnu vlast koju im mogu naneti tvorovi ili lisice ali da su zadovoljni,štaviše, da to smatraju sigurnošću ako ih progutaju lavovi”. Džon Lok, Dve rasprave ovladi, Utopija, Beograd, 2002, str. 281. Međutim, Lok, slično Hobsu, uviđa prevlastčovekovih strasti nad umom, od kojih kao najjaču strast označava želju zasamoodržanjem. Tako on svoje misli posvećuje potrazi za vladom koja bi te ljudskestrasti usmeravala ka miru i sreći. Ova dva autora se razlikuju samo u tome što nasuštinski istim podlogama grade istovrsne okvire različitih širina u vidu poretka kojiostavlja manje ili više prostora ljudskoj slobodi.

146


potrebu za udruživanjem različitih društava i stvaranjem širih zajednica čijiće okviri biti podesniji za obavljanje određenih funkcija. Tako se političkamisao svom svojom snagom okreće traženju univerzalnih principa koji bimogli da osvetle put ovakvog konsocijalnog povezivanja. Ti principi sadržanisu u pojmovima pluralizacije vlasti, zahteva za konsenzusom, principasubsudijarnosti i uzajamne solidarnost.

Pojmom pluralizacija vlasti ne označava se prosta vertikalna podela vlastiizmeđu 2 ili 3 nivoa upravljanja već sistem političkog upravljanja višestrukimzajednicama u koje spadaju teritorijalne konsocijacije kao što su gradovi iprovincije, ali i druga udruženja, predstavnici najrazličitijih socioekonomskihinteresa.27 Samosvojnost svih zajednica u političkom, društvenom iekonomskom pogledu mora biti zaštićena i precizno pravno uobličena.28 Takose usled svojevoljnog sudelovanja u životu šire konsocijacije, povećava svesto neophodnosti zajedničkog obavljanja određenih funkcija dok se u isto vremesužava prostor za nametanje pojedinih odluka odozgo.

Neophodnost konsenzusa. “Za Altuzija konsenzus znači da ono što ćeuticati na sve mora od svih biti odobreno”.29 To praktično znači da svaka odzajednica mora da ima pravo kolektivnog veta na donošenje odluka kojenarušavaju njene bazične interese.30

Subsidijarnost. Altuzije je ovaj bazični princip federalizma opisao kao“političko obavezivanje da se ovlašćenje za donošenje odluka dodeli najnižemmogućem nivou u sistemu vlasti.”31 Šira zajednica ima zadatak da potpomažei dopunjuje svoje sastavne jedinice u onim poslovima koje one same ne mogudovoljno dobro da obavljaju. Tako se centar pažnje premešta iz pitanja o tomeko donosi odluku na pitanje o tome ko donosi odluku da bi se dobili

27 U Altuzijevom sistemu ne postoji neka jednoobraznost oblika zajednica već se onemeđusobno veoma razlikuju. Danas se za opisivanje takvih zajednica sve više koristiizraz „varijabilna geometrija“. Konsekvetno, moguće je govoriti samo o užim prostimkosocjacijama i širim, složenijim obuhvatnijim zajednicama.

28 „Altuzije je svestan da pluralnost i raznolikost oblika socijalnog života, koji se odvija urazličitim asocijacijama i zajednicama, nije održiva, ukoliko one same ne proizvode nekesopstvene zakone, a time nužno i partikularne, kao svoje pravo na odnosne zajedniceograničeno, mimo i izvan javnog prava postojeće i delujuće unutrašnje pravo asocijacijai zajednica.” Ilija Vujačić, Federalistička alternativa, op. cit., str. 85-86.

29 Thomas Hueglin, “Althusian Federalism for a Post-Westphalian World“, op. cit., p. 108.

30 U to moraju biti uključene sve zajednice počevši od porodice, profesionalnih udruženja,gradova, provincija, i članova najšire zajednice.


147


najprihvatljiviji rezultati za sve!32 U zavisnosti od vremenskog trenutka trebapronaći poklapanje između veličine određenog zadatka i veličine zajednicekoja je najpogodnija za njegovo rešavanje.33

Uzajamna solidarnost predstavlja neophodnost iznalaženja balansaizmeđu potrebe svih zajednica za samostalnim upravljanjem i obaveze opružanju pomoći ostalim konsocijacijama. To praktično znači da vlast u svakojzajednici mora da ima mogućnost korišćenja svih raspoloživih sredstava zaostvarivanje sopstvenog ekonomskog i kulturnog prosperiteta, dok jeistovremeno neophodno obezbediti poštovanje opštih principa pravde iblagostanja koji važe u najširoj zajednici.34

32 Za Makijavelija, Bodena i Hobsa najvažnije je da se odluke donose, kako bi se očuvaoporedak. Oni ne posvećuju pažnju subjektu ili formi donošenja odluka, već pre svegasamom opstanku političke zajednice. Prilike njihovog doba navele su ih na mišljenje daje jedina mogućnost održavanja poretka, kao proračunljivog funkcionisanja, davanjeneograničene moći jednoj instanci, apsolutističkom vladaru. U potonjim vekovima skoroneprestanih evropskih sukoba, nije bilo puno prostora za racionalno traženje odgovora naAltuzijevo pitanje o tome ko treba da upravlja da bi se dobili najprihvatljiviji rezultati zasve. Međutim, današnji sveprožimajući proces integracije evropskih država uvelikoreaktuelizuje pitanje subsidijarnosti koje je našlo svoje mesto i u Ugovoru o Evropskojuniji, zaključenom između evropskih država u Mastrihtu 1992. godine.

33 Međutim, postizanje konsenzusa nikako ne dolazi kao samorazumljiva posledica harmoničnogsocijalnog stanja u srednjevekovnim gradovima. Altuzije je smatrao da dogovor o tankoj linijikoja razdvaja posebne potrebe (zajednica i ljudi) i opšte interese koje obeležavaju širuzajednicu, nije nešto unapred definisano i večno. Tako, značajna tačka njegove političkefilozofije postaje naglašavanje neophodnosti neprestanog traganja za načinima koji bi olakšalikonsenzus između aktera sa različitih nivoa vlasti. Jedan od najpoznatijih modernih teoretičara,Jirgen Habermas, tvorac je deliberativne teorije u kojoj društveni akteri stalno pregovarajutražeći tako najbolja rešenja za zajedničke probleme savremenog političkog upravljanja. Kaouslov za ostvarivanje takvog jednog sistema neophodno je „da učesnici postanu sposobni daprobleme vide očima drugih“. Mark A. Pollack, “Theorizing EU Policy–Making“ in: HelenWalace, Wiliam Wallace (eds), Policy Making in the European Union, Oxford UniversityPress, 2004, p. 43. Naime, potrebno je da učesnici u procesu budu spremni da svoje unapredzacrtane preferencije preispituju usled dobre argumentacije drugih pregovarača. Evropa jedanas veoma udaljena od tako visokog stepena civilizacijskog razvoja koji bi stvorio uslove zapraktičnu potvrdu Habermasove teorije. U isto vreme EU predstavlja rezultat pomaka odprostog političkog cenkanja malog broja aktera do jednog komplikovanog političkog procesasa značajno uvećanim brojem učesnika. Ovo predstavlja samo jedan od dokaza da značajAltuzijevih pricipa uspešno odoleva vekovima evropske istorije.

34 Altuzije je npr. veoma mudro predvideo da će omogućavanje slobodnog protoka robe iusluga doneti korist najširoj zajednici. U isto vreme on je smatrao da je nemoguće razdvajatipolitiku države i tržišta. To znači da ako je odluka o otvaranju tržišta pojedinih zajednicapolitička onda je neophodno da i odluka o pravednoj raspodeli dobiti bude politička.

148


Aluzijevo shvatanje društvenog ugovora predstavlja važno poglavlje uistoriji političkih ideja.35 Njegova filozofsko-politička misao nijekoncetrisana na pitanje porekla vlasti već putem kontraktualno shvaćenogudruživanja zajednica, traga za mehanizmima ograničavanja ionemogućavanja njenog preteranog koncetrisanja u jednom centru moći. Utom svetlu treba posmatrati i njegovu teoriju o dvostrukom društvenomugovoru od kojih se jedan odnosi na regulisanje postojećih odnosa izmeđučlanova društva dok je drugi pretežno političkog karaktera i određujeprecizne module upravljanja zajednicama. Nužnost poštovanja ugovorasmatra se delom prirodnog prava i od te početne pretpostavke se gradikompleksna građevina čije su konture veoma jasne. “Altuziju je bilo bliskostanovište da je udruživanje ljudi u grupe jednostavno prirodan čin, da topredstavlja neodvojiv deo čovekove prirode, i da prema tome društvo nije,kao što je to smatrao Hobs ‘veštačka tvorevina’ koja se objašnjava spoljnimuzrocima’’.36 Ovde se ne postavlja pitanje o tome na koji način se prelazioštra granica koja deli prirodno stanje apsolutne slobode i građansko stanjeuređeno pozitivnim zakonima.37 Polazeći od činjenice da su ljudi uzajednici rođeni, on se ne bavi ulaskom pojedinaca u tu zajednicu.38

Uzajamnim povezivanjem svih provincija i komuna koje se nalaze naodređenoj teritoriji i njihovim obavezivanjem da će poštovati pravo(osnovni zakon) kraljevstva nastaje jedna sveobuhvatna javna konsocijacija

35 U literaturi koja se bavi razvojem pravne i političke misli, kao tvorac moderne teorijedruštvenog ugovora smatra se Tomas Hobs. O Hobsovom poimanju ugovora TomasHobs, Levijatan, op. cit., str. 139-152. O rađanju države kod Hobsa, Ibid., str. 175-180. Altuzijevo prizemljeno shvatanje društvenog ugovora suštinski se razlikujeHobsovog apstraktnog društvenog ugovora zaključenog između nezavisnih individua.

36 George H.Sabine, A History of Political Theory, Holt Rinehart and Winston, New York,1961, p. 41.

37 „Konsocijalna veza o kojoj Altuzije govori nije kontraktualna, jer pactum expressum veltacitum, o kome Altuzije govori, ne odnosi se na nastanak konsocijacije već nakonsenzualno sudelovanje dobrima, službama i pravima konsocijacije, odnosno nadelovanje i funkcionisanje simbiotske asocijacije“, Ilija Vujačić, Federalističkaalternativa, op. cit., str. 46.

38 Zanimljivo bi bilo ukrstiti ovaj stav sa Hobsovim opovrgavanjem Aristotelove tvrdnje dasu mravi i pčele politička bića jer žive u zajednicama. „Istina je da izvesna živa bića, kaopčele i mravi, žive jedna sa drugima u društvu, i zato ih Aristotel ubraja među političkabića, pa ipak nemaju nikakve druge uprave do pojedinačno rasuđivanje i pojedinačneapetite“, Tomas Hobs, Levijatan, op. cit., str. 178, takođe, o tome videti i u: Tomas Hobs,Čovek i građanin, Hedone, Beograd, 2006, str. 93-94.

149


(consociatio publica universalis major).39 Tako se stiže i do pojmasuverenosti koji se suštinski razlikuje od Bodenovog poimanja apsolutne, niiz čega izvedene i zakonima neograničene vlasti koja potiče od boga.40

Vlasništvo nad kraljevstvom nalazi se trajnom i neotuđivom poseduporodica, korporacija, komuna i provincija koje ga međusobnimpovezivanjem stvaraju. Vršenje suverenosti se može poveriti jednom ili viševladara ali ona ostaje u trajnom posedu ugovorno organizovanih grupaljudi. Tako suverenost pripada narodu kao jedinstvenom telu (populus incorpus unum), dok upravljanje kraljevstvom pripada vrhovnom magistratu.41 “Suverenost pripada narodu neprekidno a njeno vršenje narod poveravasvojim organima”.42 Ovde se pod pojmom naroda ne podrazumeva skupnezavisnih individua koje su putem apstraktnog ugovora stvorile državu.43

“Suverenost postoji kada različita tela vlasti sprovode poverene im funkcijeu okviru ugovora zajednica kojima služe, i u okviru suštinskih sporazumakoji postoje između zajednica”.44

Burne istorijske prilike u Evropi sa kraja XV i početka XVI veka išle su naruku teorijskim konstrukcijama Makijavelija, Bodena i Hobsa. Centralizovanaapsolutistička monarhija koja je spasila Francusku od raspadanja ubrzo postajemodel političke zajednice široko prihvaćen od strane većine evropskih naroda.Tako Altuzijev dinamički federalistički sistem, nastao najvećim delom pouzoru na srednjevekovno društveno uređenje, gubi bitku čiji će ishod uveliko

39 Ova sveobuhvatna zajednica ne bi trebalo da bude poistovećena sa pojmom državenastale apstraktnim udruživanjem pojedinaca. „Ovim povezivanjem u sve novije i šireoblike zajedničkog života Altuzije ne ide za tim da na kraju tog udruživačkog procesastvori neku apstraktnu ,od društva izdignutu i od njega odvojenu „političku“ državu,već da opiše postojeću stvarnost socijalnog okupljanja u jednu sveobuhvatnuekonomsku, versku, pravnu i političku zajednicu.” Ilija Vujačić, Federalističkaalternativa, op. cit., str. 62.

40 Altuzijev dinamički federalizam je u potpunosti nekompatibilan sa Bodenovimpoimanjem suverenosti kao nedeljive. Daniel J. Elazar, Exploring Federalism, Universityof Alabama Press, Alabama, 1991, pp. 139-140.

41 Ilija Vujačić, Federalistička alternativa, op. cit., str. 64-65.

42 Thomas I. Cook, History of Political Philosophi from Plato to Burke, Prentice-Hall, NewYork, 1936, p. 393.

43 Altuzije ne spada u teoretičare koji su pojam suverenosti preuzeli od Bodena ali gaprebacili u posed nezavisnih slobodnih građana, dajući im tako podstrekački osnov zanjihovu borbu protiv apsolutizma vladara.


150


odrediti sliku moderne Evrope. U snažnim centralističkim državama,zasnovanim na Bodenovom poimanju apsolutne suverenosti, nije bilo mesta zaautonomiju opština, gradova, provincija i ostalih zajednica koje su igralevažnu ulogu u srednjevekovnom društvu. Vlast u državi, čije je poreklo Hobspreneo sa boga na narod,45 bila je apsolutistička i ničim ograničena.

Prva demokratska teorija društvenog ugovora morala je da sačekapredvečerje francuske revolucije u kojem je svoje životno delo stvarao ŽanŽak Ruso (Jean-Jacques Rousseau). Njegov društveni ugovor predstavljao jerešenje za „oblik udruživanja koji bi branio i štitio svom snagom ličnost idobra svakog člana društva, i kroz koji bi svako, udružen sa svima, ipak slušaosamo sebe, i tako ostao isto toliko slobodan kao i pre“. Moderna evropskapolitička zajednica sa svojim principima ustavne demokratije nastala je upravona ovim temeljima.46 Svi članovi republike ili političkog tela „zajedničkidobijaju naziv narod i zovu se pojedinačno građani, kao učesnici u suverenojvlasti, a podanici, kao potčinjeni državnim zakonima.”47 Sklapanjemdruštvenog ugovora prelazi se iz prirodnog stanja, u kome su preprekesamodržanju postale prevelike, u građansko stanje u kome „glas dužnostizamenjuje fizički nagon a pravo prohteve”.48 U političkoj zajednici sva pravapostaju određena zakonom dok u prirodnom stanju čovek priznaje kao tuđesamo ono što mu nije potrebno.49

Međutim, i pored toga što se Ruso oštro spori sa Hobsom oko pitanja „dali ljudski rod pripada stotini ljudi ili ta stotina pripada ljudskom rodu”,50 kroznjegovu teoriju provejava apsolutistički duh.51 Naime, Ruso naglašava da jeza nastanak političke zajednice neophodno”potpuno odricanje svakog članadruštva svih svojih prava u korist cele zajednice”.52 Tako pojmljena apsolutna

45 Da je Hobs je u stvari pripremio transformaciju društvenog ugovora od mita ka metafori,lucidno je primetio Zoran Đinđić, Jugoslavija kao nedovršena država, Književnazajednica Novog Sada, 1988, str. 135.

46 „Ruso je prvi moderni mislilac koji je uočio i rešio problem sinteze materijalnog prava isuvereniteta, slobode i vladavine”, Franc Nojman, Vladavina prava, op. cit., str. 155.

47 Žan Žak Ruso, Društveni ugovor, Filip Višnjić, Beograd, 1993, str. 36.

48 Ibid., str. 39.

49 Ibid., str. 51.

50 Ibid., str. 29.

51 Nojman je jedan od autora koji smatraju da jeRuso državni apsolutist, Franc Nojman,Vladavina prava, op. cit., str. 155.

52 Žan Žak Ruso, Društveni ugovor, op. cit., str. 35.

151


potčinjenost svih članova društva republici samo zamenjuje njihovu apsolutnupotčinjenost Hobsovom Levijetanu.53 Sa druge strane, prilično lebdeći iapstraktni pojam „opšte volje“svih građana, volonte general, suštinski serazlikuje od prizemljenog Altuzijevog pojma konsocijalnog sporazuma.54

„Kako je Ruso konstruiše, volonte general, je uistinu homogenost”.55 Napitanja o tome šta treba činiti ako u državi postoji više varoši koje su stvorenedruštvenim ugovorima svojih građana, Ruso ne odgovara direktno većupozorava da je „uvek rđavo ako se varoši sjedine i spoje u jednu državu i dane treba očekivati da će se, u želji da se to ujedinjenje sprovede, izbeći njegoviglavni nedostaci.“56 To što je njegova teorija zatvarala vrata za udruživanjemvaroši neizbežna je posledica Rusoovog poimanja suverenosti kao nedeljive.57

Ali kako onda naći način da se male evropske države tog vremena mirnimputem odupru onim drugim, velikim i moćnim, željnim osvajanja? Naravno dase Ruso nije slagao sa Bodenom u tvrdnji da ono društvo koje pobedi može danametne drugom svoju apsolutnu vlast i tako od članova te zajednice stvoripodanike.58 Za njega su pojmovi podanik i suveren čvrsto sjedinjeni u ličnostigrađanina i nemoguće ih je razdvajati nasilnim putem. Koje su onda prirodnegranice samodovoljnih zajednica u okviru kojih će pojedinci uspeti da dosegnusvoju građansku slobodu?59

53 Majkl Hard, Antonio Negri, Imperija, op. cit., str. 101.

54 Ovu razliku će lepo izraziti Prudon „Između federalnog ugovora i onog Rusoovog nalazise razmak koji postoji između realnosti i hipoteze”, Pier Joseph Proudhon, OuvresChoisies, op. cit., p. 175.

55 Karl Šmit, „Duhovno-povesni položaj današnjeg parlamentarizma”, Jagoš Đuretić,Slobodan Samardžić (urs.), Norma i odluka, Filip Višnjić, Beograd, 2001, str. 157-158.Šmit pregnantno ističe suštinu Rusoovog poimanja države naglašavajući uslove zapostojanje jedne, volonte general „prema Rusou, istinska država postoji samo tamo gdeje narod toliko homogen da u suštini vlada jednoglasnost. Prema društvenom ugovoru udržavi ne smeju da postoje nikakve stranke, nikakvi posebni interesi, nikakve religijskerazličitosti, ništa što ljude razdvaja, čak ni finansijski sistem”, Ibid., str. 158.

56 Žan Žak Ruso, Društveni ugovor, op. cit., str. 93.

57 Ibid., str. 44-45.

58 Ruso je takođe veliki protivnik centralizacije što je sasvim jasno pokazao pišući ProjekatUstava za Korziku, Franc Nojman, Vladavina prava, op. cit., str. 157.

59 Ruso mudro zaključuje da „isti zakoni ne mogu da budu pogodni za tolike raznepokrajine, koje imaju različite običaje, koje žive u suprotnim podnebljima i koje ne moguda podnose isti oblik vladavine.“ Žan Žak Ruso, Društveni ugovor, op. cit., str. 59. U istovreme on smatra da ako pod istim starešinom postoje zajednice sa različitim zakonima todovodi do toga da se sve snage države okreću ka održavanju opšte vlasti dok seprosperitet naroda zanemaruje.

152


Altuzijeva teorija daje konkretne smernice za povezivanje različitihdruštava usled neophodnosti zajedničkog i efikasnog rešavanja problema, pričemu svaka od užih konsocijacija zadržava u punoj meri svoje kulturne,ekonomske i političke specifičnosti.60 Rusova se konstrukcija, pak, oslanja sena stvaranje država koje će biti samoodržive i koncentrisane na poboljšanjesvoje unutrašnje uprave, dok u isto vreme neće imati pretenzije zateritorijalnom ekspanzijom. Idealizmu i nerealnosti takvog stava suprostavilisu se realni i brutalni osvajački ratovi koji će, uz kratke predahe, provejavatiEvropom sve do kraja Drugog svetskog rata.

Francuska revolucija i period od 1790. do 1794. godine smatra sedatumom rođenja moderne evropske države. Svrgavanje apsolutnog vladaraod strane trećeg staleža, predstavljalo je podstrek većini ostalih evropskihnaroda u borbi sa neograničenom vlašću njihovih monarha. Ali demokratskeduhove francuskih građana, koje je u predvečerje revolucije uzburkaogenijalni Volter, nedugo posle, jedan drugi genije usmerio je u pohod naosvajanje sveta. Ideali revolucija se nemilosrdno ruše i Evropa, zavijena ucrno, postaje svedok osvajačkih pohoda generala Bonaparte. Napoleon je radijačanja centralne vlasti uveo takav oblik centralističkog državnog uređenjakoji je težio da potisne različitosti u jeziku, kulturi i običajima raznih delovaFrancuske. Neobuzdana strast ovog čoveka pokušala je zatim da pofrancuskom modelu unifikuje i ostatak Evrope. Nacionalne države nakontinentu neće prestati da se sukobljavaju sve do kraja Drugog svetskog rata.

Za uspešno vođenje ratova neophodno je koncentrisanje moći u rukamacentralnih vlasti, čije brze i pravovremene odluke mogu presudno da utiču nasudbinu ogromnog broja ljudi. Stoga je logično to što je Altuzijev političkisistem, u kome se odluke donose posle dugotrajnog procesa racionalnogpregovaranja i traženja konsenzusa između različitih nivoa vlasti, bila potpuno

60 Ekonomski razlozi daljeg uvećanja bogatstva sveobuhvatne konsocijacije i političko-bezbedonosni razlozi razlozi osiguranja mogu dovesti do stvaranja konfederacija ilikonsocijacija sa drugim telima koja se primaju u zajednicu ili njoj pristupaju. IlijaVujačić, Federalistička alternativa, op. cit., str. 72. To je omogućeno Altuzijevim sasvimjedinstvenim poimanjem suverenosti, koja se trajno nalazi u posedu konsocijacijaujedinjenih u sveobuhvatnoj zajednici. Nasuprot ovom modelu, neka vrsta unutrašnjejednodušnosti naroda neophodna je za kreiranje opšte volje kod Rusoa. Ovo može bitipostignuto jedino u zajednicama veoma malih dimenzija. U širokim zajednicamapostizanje dovoljno visokog stupnja unutrašnje jednakosti, kao neophodne pretpostavkeRusoovog poimanja demokratije, mora imati za posledicu homogenizovanjestanovništva pa tako i blokiranje konstruktivnih interakcija unutar mnoštva.

153


zaboravljena u momentima burnih istorijskih previranja. Ali ne od svih. Utrenucima najkrvavijeg sukoba u evropskoj istoriji, koje je doneo Drugi svetskirat, jedan švajcarski filozof, Deni De Ružmon (Denis De Rougemont) jerazmišljajući o izvorima brutalnih ratnih razaranja tražio teorijska rešenja kojabi utrla put mirnom suživotu evropskih naroda.61 Kao glavni uzrok masovnogstradanja ljudi on je označio nacionalnu državu. Polazeći od tog stava ovajfilozof je predstavio jednu apstraktnu viziju Evrope u kojoj regioni, sa jedne, inadnacionalne institucije, sa druge strane, udruženim snagama, vremenompreuzimaju ulogu država.

Najkrvaviji ratovi u evropskoj istoriji, Prvi i Drugi svetski rat, snažno suaktuelizovali staro pitanje. Da li su sloboda i poredak pomirljivi ili večnosuprostavljeni pojmovi. Da li jedna precizna politička misao može zaobićipoimanje čoveka kao problematičnog i opasnog bića?62 Da li se sukob izmeđuanarhije i totalne države, kao sukob Karla Šmita i Žosefa Prudona,63 može bitirazrešen isključivo totalnim porazom jednog od ova dva ljuta ali časnaprotivnika? Drugim rečima, ima li između Robinsona na pustom ostrvu, sajedne strane, i idealno svesnog apsolutnog vladara sa druge, mesta za jednudinamičku federalističku tvorevinu poput ”Evrope regiona”? Pozitivanodgovor znači i lakoću sa kojom se može skliznuti u utopijske i idealističkevode. Ružmon se, kao i Altuzije mnogo vekova pre njega, osmelio i krenuo nato putovanje puno neizvesnosti, putovanje čiji se krajnji cilj i jedina svrhanalaze u slobodnom i odgovornom čoveku.

Svaki čovek, usled svoje fizičke i duhovne jedinstvenosti, postavljaposebne ciljeve i traži sasvim originalne načine za njihovo ostvarivanje. U isto

61 Veliku inspiraciju za svoja teorijsku konstrukciju Ružmon je pronašao u federalističkimpredlozima čuvenog francuskog anarhiste Pjera Žosefa Prudona. Pier Joseph Proudhon,“Une politique federaliste“, op. cit., pp. 149-240.

62 Za jednog modernog Hobsa, kakvog je u svoj svojoj teorijskoj preciznosti i jasnoćipredstavljao Karl Šmit, sve prave političke teorije pretpostavljaju čoveka kao ‘zlog, KarlŠmit, „Pojam političkog“, Jagoš Đuretić, Slobodan Samardžić (urs.), Norma i odluka,Karl Šmit i njegovi kritičari, Filip Višnjić, Beograd, 2001, str. 39-46.

63 O viteškoj i časnoj borbi mislioca apsolutne države i teoretičara anarhizma, videti u KarlŠmit, “Politička teologija“, op. cit., str. 116–123. Izbor koji pred političku misao stavljaŽosef Prudon je sledeći: “L’homme est destine a vivre en societe: cette societe ne peutexister que de deux manieres: ou par l’organisation des facultes economiques etl’equilibre des interets; ou bien par l’institution d’une autorite qui...serve d’arbitre,reprime et protege“. Joseph Proudhon, “Une politique federaliste“, op. cit., p. 172.Anarhisti su se odlučili za prvu opciju dok će mislioci apsolutne države oberučkeprihvatiti onu drugu.

154


vreme čovek je po prirodi povezan sa sebi sličnima i svoju slobodu može daostvari samo u zajednici sa drugima. Čovek je, dakle, i solidarno biće koje sezajedno sa drugima izlaže zajedničkim i neponovljivim izazovima koje nosiživot. Na toj osnovi izrasta osnovni problem politike. Kako pronaći idealnibalans između “individualističke anarhije i (nacionalističke) totalitarnereakcije”?64 Vlast se mora vršiti u pokretu, da bi se primereno odgovorilo nadinamičku stvarnost koja na najrazličitije načine prožima naše živote. Drugimrečima, vladanje treba da postane neprestano posredovanje između različitihinteresa, usmereno prema postizanju ciljeva koji suštinski karakterišuodređenu političku zajednicu. “Vladati putem usmeravanja podseća na umećepilota u avionskoj kabini. Na raspolaganju ima i shodno svojim ciljevimausklađuje prirodne sile, koristeći čak i protivne vetrove dok posada i putniciimaju puno poverenje u njega.”65

Za Ružmona je takav način upravljanja moguć jedino u jednoj dinamičkojfederalnoj tvorevini kao što je “Evropa regiona”. Regioni promenljivegeometrije, koje treba stvoriti na ruševinama postojećeg sistema nacionalnihdržava, činiće temelje kontinentalne federacije.66 Region predstavlja skupudruženja opština, od kojih svaka poseduje određenu funkciju čije jeoptimalno obavljanje cilj udruživanja. Te funkcije su npr. školstvo, zdravstvo,životna sredina urbanizam, saobraćaj, proizvodnja, industrija itd.67 Ovakonastale zajednice ne mogu opstati same, već su zbog nedostatka materijalnihresursa i informacija primorane da se međusobno udružuju na kontinetalnomnivou. “Budući da je princip autonomije baziran na osobi a ne na bezličnompojedincu, politička vlast i zakoni izviru iz ljudskih razlika, zatim iz lokalnih,zatim iz regionalnih i tako dalje u pluralističkom duhu sve dok se ne sjedine ujedinstvenoj federalnoj vlasti”.68 Kako zadaci upravljanja postaju sve više

64 Denis De Rougemont, Zapadna pustolovina čoveka, Književne novine, Beograd, 1983,str. 71.

65 Denis De Rougemont, Budućnost je naša stvar, Književne novine, Beograd, 1989, str.213.

66 Ove regione ne bi trebalo poistovećivati sa postojećim administrativnim jedinicamanacionalnih država ili sa prostorima stvaranja ekonomskih komparativnih prednosti,kako ih vidi iz Brisela Evropska komisija.

67 Denis De Rougemont, Budućnost je naša stvar, op. cit., str. 313-314. Iz De Ružmonovedefinicije regiona vidi se da se ne radi o pravilno zaokruženim geografskim oblastimanepromenljivog izgleda.

68 Michael Burgess, Federalism and European Union: The Building of Europe, 1950-2000,Routledge, London, 2000, p. 40.

155


regionalni i evropski,69 nacionalne države se preskaču u lancu udruživanja kojipočinje sa opštinama a završava se na evropskom nivou.70

Ovakav sistem podrazumeva političku vlast sa tačno definisanimovlašćenjima koja naravno, ne bi smela biti statička i nepromenljiva. Balans udodeljivanju nadležnosti je neophodno stalno iznova pronalaziti i tako seprilagođavati izazovima vremena. Sa povećanjem opštosti i kompleksnostifunkcija, upravljanje bi trebalo da se premešta od nivoa opštine preko regionado jednog tela koje će omogućiti koordiniranje regionalnih aktivnosti nakontinetalnom nivou. Poslednja etapa na putu ka „Evropi regiona“ bila bistvaranje “pravog” Evropskog parlamenta sa jakim nadležnostima, koji ćerešavati isključivo evropske zadatke dok njegova ovlašćenja ni na koji načinneće narušavati autonomiju regiona i regionalnih saveza.

Ružmon se u ostvarivanju svoje vizije ne oslanja na političke partije apogotovo ne u nekakve nasilne revolucije koje bi moć premestili u ruke nekihdrugih igrača dok bi pravila igre ostala ista. Regionalna revolucija se možedogoditi u jednom procesu koji se odvija paralelno sa zbivanjima koja diktirajunacionalne države. Ekonomska i kulturna stvarnost sve više međuzavisneEvrope nateraće regione sa različitih strana državnih granica da se udružuju.„Evropa regiona“ uspostavljaće se “uprkos nacionalnim-državama, prekonjihovih granica u samim stvarnostima”.71

Neporeciva je činjenica da donošenje odluka u Evropi danas postaje, sveviše, rezultat jednog višedimenzionalnog procesa72 koji u sebe, osim država iEU, uključuje i razne druge formalne i neformalne aktere. Očiglednopromenjena uloga država i sve veće prenošenje ovlašćenja na nadnacionalneinstitucije i subnacionalne aktere, može da navede na pomisao da je istorijaevropskih integracija preokrenula borbu ideja u korist Altuzija i Ružmona na

69 De Rougemont, Budućnost je naša stvar, op. cit., str. 313.

70 Iz današnje perspektive je potpuno jasan utopijski karakter ovog izbacivanja država izsistema Evrope regiona tako da se tom aspektu neće posvetiti posebna pažnja.

71 Ružmonova predviđanja su svojevremno podstaknuta stvaranjem Alpsko-Jadranskeregije, regija oko Ženeve, Basel-Freiburg-Mulhouse nemačko-austrijsko-švajcarskeEuroregije itd.

72 To je navelo neke od istraživača EU sa početka 90-ih godina da stvore novu teoriju podnazivom „upravljanje na više nivoa“ kao dopunu postojećoj dihotomiji međuvladino –nadnacionalno, koncentrisanoj uglavnom na opisivanje odnosa EU – države. Gary Marks,Liesbeth Hooghe, “Contrasting Visions of Multi-level Governance”, Ian Bache, MatthewFlinders (eds), Multi-Level Governance, Oxford University Press, 2004, pp. 15–30.

156


štetu Makijavelija, Bodena ili Hobsa. Međutim, ovde treba biti veoma oprezanda bi se izbegla zamka privida u koju pojedine teorijske paralele lako upadaju.Regioni neupitno igraju sve zapaženiju ulogu u evropskom političkomprostoru. Ali da li su to one Altuzijeve dinamičke zajednice koje svojimmeđusobnim isprepletenim odnosima onemogućavaju da upravljanjemnoštvom pripadne malom broju ljudi? Da li su to oni regioni koje je Ružmonstvorio da bi bezlični pojedinac postao osoba, odgovorna i slobodna?

Posle Drugog svetskog rata iscrpljene evropske države krenule su utraganje za načinima koji će sprečiti da se u budućnosti ponove njihovirazarajući međusobni sukobi. Počelo se od sitnih koraka funkcionalnogpovezivanja od kojih je prvi predstavljao udruživanje šest evropskih država uZajednicu za ugalj i čelik 1951. godine. Genijalnost idejnog tvorca oveZajednice, Žana Monea (Jean Monnet), sastojala se u tome što je, i poredposedovanja snažne želje za stvaranjem jedne federalističke „Evrope regiona“,znao da do stvaranja takve strukture može doći samo postepenomfunkcionalnom integracijom. Sa druge strane, Ružmon je samo lucidnoukazivao na cilj dok u isto vreme nije nudio praktična sredstva za njegovoostvarenje. On je iz straha od prošlosti maštao o veoma dalekoj evropskojbudućnosti bez konkretne ideje kako treba odgovoriti na zahteve sadašnjosti.

REGIONI I PROCES INTEGRACIJE EVROPSKIH DRŽAVA

Kada je Evropa jednom krenula na put funkcionalne integracije u tome jeviše ništa nije moglo zaustaviti. Već 1957. stvorene su dve nove Zajednice kojesu „šest evropskih države poslale na nepovratni pravac zajedničkog tržišta itehnološkog razvoja“.73 Prvobitni cilj udruživanja bila je integracija Nemačketako da se zauvek onemogući rasplamsavanje njenih negativnih karakteristikaiz prošlosti. Kada je taj cilj uspešno ispunjen, zapadnoevropske države su seokrenule novim, mirnodopskim izazovima koje je nosila pojačana ekonomskaglobalizacija. Ostvarivanjem zajedničkog tržišta i monetarne unije postignut jenajviši stupanj evropske integracije. Tako visok nivo kontinetalne ekonomskepovezanosti predstavlja rezultat procesa koji traje više od pola veka i u komesu evropske države vremenom sve više proširivale okvire za zajedničkoodređivanje pravila igre.74 Pri tom su od najvećeg značaja bile promene u

73 Slobodan Samardžić, Evropska Unija kao model nadnacionalne zajednice, op. cit., str. 54.

74 Implementacija pravila usvojenih u Briselu predstavlja već sada više od 70% ukupnognacionalnog zakonodavstva.

157


odnosima između država i sve moćnijih nadnacionalnih institucija. Stalnatenzija između međuvladinih i nadnacionalnih elemenata prožimala jeneprestano proces evropske integracije i tako presudno uticala na njenkarakter. Primorane da se jednom usvojenih pravila strogo pridržavaju, državesu ljubomorno pokušavale da ograniče broj oblasti u kojima će se ta pravilaodređivati na nadnacionalnom nivou.75 To je vremenom postajalo sve težeusled sve jačeg konkurentskog pritiska Japana i Amerike, tako da su države,priterane uza zid, postepeno morale da proširuju broj oblasti u kojima ćekomunitarno pravo predstavljati glavni orijentir njihovog delovanja.

Ovaj sve obuhvatniji, evropski okvir nije mogao da ostane bez uticaja naregione kao subnacionalne aktere. Čim bi države prenele neka od svojihovlašćenja na nadnacionalne institucije narušavao bi se dotadašnji balans kojije postojao između različitih nivoa upravljanja u okviru nacionalnih granica.76

Oko tri četvrtine komunitarnog prava sprovodi se na lokalnom ili regionalnomnivou. Novi evropski zadaci koji se poveravaju regionima iziskuju razvijanjestručnih administrativnih znanja neophodnih za efikasno izvršavanje EUzakonodavstva. Centralni nivoi državne vlasti tako postaju sve više zavisni odadministrativnih i finansijskih resursa u okviru svojih teritorijalnih jedinica.Regioni posredno, preko izvršavanja EU zakonodavstva, povećavaju svojznačaj na unutrašnjem državnom planu. Drugim rečima, izvršavanjekomunitarnog prava od strane subnacionalnih aktera predstavlja ne samočvršće povezivanje različitih nivoa vlasti u EU već i povećane sposobnosti tihjedinica u okviru nacionalnih država.77

Nesumnjivo najveću promenu za sve aktere pa tako i za regione, donelo jekompletiranje jedinstvenog tržišta i ostvarivanje monetarne unije. Jasno je biloda će jedinstveno tržište nekima predstavljati veliku prednost i korist. Ne bitrebalo zaboraviti ili zanemariti činjenicu da su njegovi najvatreniji zastupnicibile velike firme smeštene u razvijenim evropskim regionima koje su uložilepozamašne napore lobirajući kako na svoje države tako i na institucije

75 Videti odličnu analizu odnosa između Izlaska i Glasa u: Džosef Vajler, Ustav Evrope,Filip Višnjić, Beograd, 2002, str. 31-153.

76 Stephen George, “Multi-level Governance and the European Union“, in: Ian Bache,Matthew Flinders (eds), Multi-Level Governance, Oxford University Press, 2004, p. 115.

77 Dragoljub Popović, European Regionalism, A Challenge To New Democracies, InstitutDu Federalisme Fibourg Suisse, Helbing & Lichtenhahn, Bâle – Geneve – Munich, 2002,p. 138. Videti u: Dragan Đukanović, Institucionalni modeli i demokratizacijapostjugoslovenskih država, Institut za međunarodnu politiku i privredu, Beograd, 2007,str. 161–164.

158


Zajednice u cilju što bržeg uklanjanja prepreka trgovini. Sa druge stranenazirao se i veliki broj gubitnika među kojima su najgore prošli oni regioni salošijim startnim pozicijama. Usled toga neophodne su postale velike količinenovca za transfer ka manje uspešnim evropskim regionima u cilju nesmetanogfunkcionisanje zajedničkog tržišta.78 Ekonomsko okruženje u Evropi,značajno se promenilo u odnosu na vreme kada su države članice carinama idrugim, donekle suptilnijim, sredstvima kontrolisali trgovinu i branile se odkonkurencije drugih zemalja To je prouzrokovalo drugačije odnose na relacijiregioni-države–EU.79

Glavni promoteri neoliberalnog rasta postaju regije sa visokorazvijenomtehnologijom, visokokvalifikovanom radnom snagom, razvijeniminformacionim sistemima. One su ujedno i najvatreniji zastupnici procesaregionalizacije u EU. Njihove aspiracije su u potpunom skladu sa usvojenimneoliberalnim modelom ekonomskog rasta. Zalažući se za tržište i njegovesurove zakone finansijski snažni regioni se bore za smanjivanje uticajadržavne birokratije i za povećanje samostalnosti u donošenju sve racionalnijihfinansijskih odluka. “Regionalizam se odnosi na regiju kao ekonomskogaktera u mreži neoliberalnih mogućnosti i načina upravljanja koje postoje uEU”.80 Usled toga, kulturni, istorijski i etnički izvori regionalne samosvojnostiostaju sve više u senci ekonomskih faktora u borbi za povećanje autonomijesubnacionalnih aktera.81

U tom kontekstu treba postaviti sledeće pitanje: da li se uticajneutralizujućih, depolitizujućih nadnacionalnih pravila, stvorenih zaradpovećanja sveopšte ekonomske efikasnosti, može zaustaviti na regionima kaohomogenim socijalnim i ekonomskim celinama? Drugim rečima, da lipromenjene relacije između učesnika u procesu evropske integracije prate

78 To se odlično pokazuje na primeru jednog strukturno zavisnog regiona poputu italijanskeSicilije, Miroslav Jovanović, Evropska Ekonomska Integracija, Ekonomski fakultet uBeogradu, Beograd, 2004, str. 537-539.

79 Stvaranjem carinske unije države su se odrekle najgrublje mogućnosti zaštite svojeprivrede, u vidu ograničavanja uvoza i izvoza sa drugih teritorija postavljanjem visokihcarinskih stopa. Dalja integracija i ukidanje necarinskih barijera imala je za cilj još većepovećanje konkurentnosti i efikasnosti evropskih privrednih aktera. Najviši stupanjekonomske integracije dostignut je kada su se države odrekle važne komponente svogekonomskog suvereniteta , ostvarujući monetarnu uniju.

80 Chris Rumford, European Cohesion? Contradictions in EU Integration, St. Martin’sPress, New York, 2000, p. 22.

81 Ibid., p. 70.

159


isključivo putanju regioni-države–EU? Logika zajedničkog tržišta po kojojekonomski razvoj jedne oblasti može doći samo kao posledica pada privredneaktivnost u drugoj, ne poštuje regionalne granice. One samo mogu dapospešuju ekonomski razvoj u jednoj oblasti na račun opadanja privredneaktivnosti u drugoj.82 Tako, zahtevi povećane konkuretnosti, diktirani izsedišta Komisije u Briselu, direktno uzrokuju cepanje regionalnih identiteta poekonomskim šavovima. Današnji pažljivi posmatrači političkih prilika videevropski region kao prostor obeležen značajnim socioekonomskim razlikama,umnoženim i diversifikovanim interesima koji se ukrštaju u njemu.

Regioni su naročito od 1982. godine i usvajanja Jedinstvenog evropskogakta pokazali sve jače aspiracije da se umešaju u stvaranje nadnacionalnihpravila igre. Svoje interese u Evropi najpre su pokušali da zaštite preko svojihnacionalnih vlada.83 Preferencije se prvo formulišu na državnom nivou kaorezultat domaće političke igre između aktera sa različitih nivoa vlasti. Na tajnačin formirane nacionalne pozicije se iznose na sednicama Saveta ministaraEU gde onda počinje druga politička igra kojom preovlađuje međuvladinopregovaranje oko preferencija stvorenih u nacionalnim političkim arenama.84

Pored ovog indirektnog vida uticaja, regioni sve više uspostavljaju direktankontakt sa evropskim institucijama putem svojih predstavništva u Briselu. Pritom oni ne slede neku uniformnu stazu. Regionalne vlasti podržanepredstavnicima velikog biznisa, sa direktnim kanalima uticaja na direktorateKomisije, imaju veće izglede za ostvarivanje svojih političkih interesa u EU.Iako su svi subnacionalni akteri značajno pogođeni procesom evropskihintegracija njihovi odgovori na nove okolnosti imaju veoma različiteintenzitete i putanje.85

82 Ibid., p. 60.

83 Veoma je širok dijapazon regionalnih mogućnosti uticaja na politike nacionalnih vladaprema EU. On se kreće od politički veoma snažnih i uticajnih nemačkih pokrajina, videtiu: Hans-Georg Gerstenlauer “German Lander and the European Community“, in: BarryJones, Michael Keating (eds), The European Union and the Regions, Clarendon Press.Oxford, 1995, pp. 192-214, ili belgijskih zajednica, u istoj knjizi videti članak: LiesbethHooghe, “Belgian Federalism and the European Community“, The European Union andthe Regions, op. cit., pp. 135-167, do veoma slabih regiona u unirtarnim zemljama poputFrancuske, u istoj knjizi videti članak Richard Balme, “French regionalization andeuropean integration: Territorial adaptation and change in a unitary state“, The EuropeanUnion and the Regions, op. cit., pp. 167-190.

84 Stephen George, “Multi-level Governance and the European Union“, op. cit., p. 124.

85 O putevima regionalnog uticaja na donošenje nadnacionalnih odluka videti u MichaelKeating and Liesbet Hooghe, “By-passing the nation state? Regions and the EU policy

160


Komitet regiona, koji predstavlja najveći evropski institucionalniregionalni uspeh, suštinski se odlikuje veoma ograničenim političkimdometom.86 Regionalne institucije na evropskom nivou bi mogle da ojačajuprvenstveno kao posledica homogenizovanja regionalnih političkihaspiracija.87 To bi u isto vreme značilo osiromašenje u pogledu različitostisubnacionalnih jedinica, što predstavlja suprotnost suštinskoj idejiregionalizma. Čini se da taj jednoobrazni kontinentalni regionalni interes nemablistavu perspektivu. Protiv njega se pored političke stvarnosti, u kojoj državečvrsto drže konce igre u svojim rukama, nalazi i suštinska ideja regionalizmaizražena u zahtevu za očuvanjem posebnosti evropskih regiona, federalnihjedinica, provincija, oblasti, grofovija itd.

Neupitno je da su regioni danas sve ažurniji u potrazi za načinima da seumešaju u oblikovanje nadnacionalnog okvira koji postaje sve značajnijiorijentir njihovog delovanja. Sa druge strane, evidentan je i visok stepennesrazmere između uticaja procesa evropske integracije na regione imogućnosti regiona da učestvuju u oblikovanju tog procesa. Tako je prisustvoEvrope u regionima daleko značajnije nego prisustvo regiona u Evropi. Sadaovu tvrdnju treba dovesti u vezu sa pitanjem odnosa slobode i poretka, odnosakoji je u ovom radu praćen kroz svojevrsno putovanje istorijom političke misli.

SLOBODA I POREDAK U POSTMODERNOM RUHU – „EVROPA SA REGIONIMA”

Boden i Altuzije bili su hvale vredni suparnici. Ničim prerušene izamagljene oni su suprostavili slobodu i poredak i odlučili se da primat dajujednom od ova dva teško pomirljiva protivnika. Danas, međutim, stvari stojeznačajno drugačije.

Očigledno je da logika zajedničkog tržišta uslovljava usitnjavanje ipovećanje broja aktera koji samostalno tragaju za načinima iskorištavanjaprednosti koje nudi evropska integracija. Tako i regioni postaju sve

process“ in: Jeremy J. Richardson (ed.), European Union: Power and Policy-Making,Routledge, New York, 1996, pp. 216-230.

86 Njegova uloga je Ugovorom iz Mastrihta precizirana isključivo kao konsultativna. (čl.263), O ulozi Komiteta regiona u političkom sistemu EU, Alex Warleigh, UnderstandingEuropean Union Institutions, Routledge, 2002, pp. 177-188.

87 „U EU postoji stalna tenzija između promovisanja uopštenog pojma regionalizma izastupanja individualnih regionalnih interesa”, Michael Keating and Liesbet Hoogh,“By-passing the nation state? Regions and the EU policy process“, op. cit., p. 220.

161


autonomniji učesnici u tom procesu. Međutim, u tom procesu kulturni iistorijski okviri koji odvajaju određene krajeve Evrope, sve više blede. Regioniprojektovani iz Brisela su akteri koje sve jače uniformiše neoliberalna logikazajedničkog tržišta, dok se suštinski činilac razlikovanja pretvara uposedovanje krajnje bezličnih ekonomskih komparativnih prednosti. Tako seunutrašnja jednodušnost regiona polako razvodnjava, uz stvaranje svenezavisnijih individua, takmaca na surovoj neoliberalnoj utakmici.Neutralizujuća i depolitizujuća nadnacionalna pravila cepaju stare veze,stvarajući tako privid pluralnosti, dok istovremeno proizvode jednoobraznostzahteva i ciljeva umnogostručenih aktera, svodeći ih na puku finansijskutežnju za opstanak na jedinstvenom tržištu Evrope.

U jednom takvom okruženju nipošto nisu stvoreni uslovi da pitanje “koupravlja da bi se dobili rezultati najprihvatljiviji za sve” u potpunosti zamenionim o tome o tome ko donosi konkretne političke odluke. U isto vreme pitanje“ko donosi odluke” postaje sve teže rešiva enigma za obične građane. Ružmonje bio u pravu kada je predvideo sve učestalije udruživanje pograničnihregiona. Međutim, sistem upravljanja na više nivoa, koji se sve brže razvijapod pritiskom globalizacije, ne doprinosi razvoju demokratskih mehanizamaodlučivanja. Naprotiv, on ih čini sve teže ostvarljivim. Tako potreba zaefikasnom upravom uslovljava da se pojačava zajednička prekograničnaregionalna akcija paralelno sa sve većim prenošenjem ovlašćenja nanadnacionalne institucije. U isto vreme donošenje odluka u takozvanimEvroregionima nalazi se uglavnom u rukama ekonomskih i političkih elita iodvija se daleko od očiju stanovnika tih krajeva.88 Proces prekograničnesaradnje je pre svega elitistički i tehnokratski i ne uspeva u predstavljanjuinteresa šire populacije. Tu se pojam “Evrope regiona” koristi ponajviše kaoparavan za sticanje dnevnopolitičkih poena. Usled toga što ne postoji efikasnamogućnost građanske kontrole odluka koji se donose u prekograničniminstitucijama, ceo proces pati od takozvanog „demokratskog deficita“.89

Kakav je iz današnje perspektive ishod bitke između Bodena i Altuzija,bitke koja je suštinski obeležila povest političke misli? Krajnje neizvestan!

88 James N. Rosenau, “Strong Demand, Huge Supply: Governance in an Emerging Epoch”,in: Ian Bache, Matthew Flinders (eds), Multi-Level Governance, Oxford UniversityPress, 2004, pp. 31-48.

89 Jouni Häkli, “Governing the mountains, Cross-border regionalization in Catalonia“, in:Olivier Kramsch and Barbara Hooper (eds.), Cross-Border Governance in the EuropenUnion, Routledge, New York, 2004, pp. 56-66.

162


Borba ideja se i dalje odvija svom svojom žestinom! Posle više od pet vekova,političko – filozofske teorije Altuzija i Bodena, uvijene u jedno postmodernoruho ponovo se ukrštaju. Sa jedne strane, nalaze se teoretičari poputMoravčika (Andrew Moravscik), koji smatraju da su države očuvaleneokrnjenu mogućnost kontrole političkog procesa u EU,90 a sa druge misliocipoput Habermasa (Jurgen Habermas)91 koji evropski politički proces vide kaosve teže prozirnu mrežu upravljanja, zasnovanog na ugovorima izmeđuformalnih ali i neformalnih aktera.

Neosporno je da se kreiranje pravila evropske igre postojano nalazi urukama nacionalnih država. One drže ključeve kapije za direktnukomunikaciju regiona i nadnacionalnih institucija.92 Međutim, kada se pravilajednom usvoje, ona otvaraju politički i ekonomski prostor u kome se regionikao i drugi formalni i neformalni akteri, na različitim nivoima vlasti,93 svebolje snalaze. Tako se, posle potpisivanja ugovora o produbljivanju integracijeevropskih država, proces odlučivanja obavija svojevrsnim neprozirnim velom.Povećana mobilnost regiona, njihova sve važnija uloga kao ekonomskih akterau neoliberalnoj mreži mogućnosti, njihovo sve učestalije prekograničnopovezivanje doprinose stvaranju svojevrsnog hibridnog sistema upravljanja ukome države održavaju značaj svoje izmenjene uloge.

”Evropa regiona” je imaginarni sistem koji značajno odudara od današnjekompleksne evropske stvarnosti i nema velike izglede da bude ostvaren ubudućnosti. Sa druge strane, na delu je stvaranje ”Evrope sa regionima” kojizajedno sa državama i drugim socioekonomskim akterima postaju deo jednogsve teže prozirnog procesa, značajno različitog od idealističke vizije Deni deRužmona. Umesto zamišljenog i pojednostavljenog sistema u kome regioni iEU postepeno zamenjuju države, stvara se jedno igralište u kome formalni imanje formalni akteri sa različitih nivoa vlasti, sve samostalnije tragaju zanačinima iskorištavanja mogućnosti koje donosi integracija evropskih država.

90 Andrew Moravcsik, “Le mythe du deficit democratique europeen“, Raisons Politiques,Press de la Fondation national des scienses politiques, maj 2003, pp. 87-105.

91 Jurgen Habermas, “So Why Does Europe Need a Constitution“, Europen UniversityInstitute, Robert Schuman Centre of Advanced Studies, 2001.

92 To se najbolje može posmatrati na primeru regionalne politike EU. David Allen,“Cohesion and the Structural Funds“ in: Helen Walace, Wiliam Wallace (eds), PolicyMaking in the European Union, Oxford University Press, 2004, pp. 244-262.

93 James N. Rosenau, “Strong Demand, Huge Supply: Governance in an Emerging Epoch”,op. cit., pp. 31-48.

163


U takvom sistemu, sloboda i poredak nisu ostali neprerušeni protivnicikakvi su se u svoj svojoj jasnoći pojavljivali u teorijskim konstrukcijamaBodena i Altuzija. Poredak je svakako obezbeđen. On se više ne zasniva naodluci nekog apsolutističkog vladara već na sistemu nacionalnih inadnacionalnih političkih odluka, donesenih uz puno poštovanje formalnihdemokratskih procedura. Međutim, dok je odgovornost surovog tiranina bilaočigledna, a time je sasvim jasan bio i predmet nasilnog revolucionarnogsvrgavanja, danas je postalo veoma teško odrediti krivca za pogrešne političkeodluke u isprepletenom i kompleksnom sistemu evropskog upravljanja.Obezbeđeno je podnošljivo funkcionisanje sistema. Postepeno funkcionalnoudruživanje evropskih zemalja posle Drugog svetskog rata bilo je delotvoranprotivotrov za negativna obeležja države i državnih odnosa.“94 Bilo kakavponovni ratni sukob članica današnje EU teško je zamisliv. Sa druge strane,odgovor na pitanje o slobodi čoveka, u tom sistemu u nastajanju, sistemu čijaosnovna ideja polako prerasta u bespoštednu trku za povećanje ekonomskekonkuretnosti, ostaje teško dostižan. Da li je Hobs bio u pravu kada je rekaoda je za očuvanje poretka strah emocija sa kojom se mora najozbiljnijeračunati? Akteri u političkoj areni Evrope, među kojima regioni igraju svezapaženiju ulogu, uplašeni od moguće finansijske propasti kao sve prisutnepretnje, nastoje samo da se što bolje prilagode novim pravilima igre, uglavnomnespremni i nemoćni da ta pravila menjaju.

Izvesno je da u Evropi, koja se grčevito bori da opstane u globalnojekonomskoj utakmici, tradicionalni vidovi vladanja moraju bitipotpomognuti novim fleksibilnijim mehanizmima upravljanja.95 Tako jeneizbežno prenošenje sve većeg broja funkcija koje su nekad obavljale državena nadnacionalne i konsekvetno tome na subnacionalne nivoe upravljanja.Međutim, ako je cilj sloboda i odgovornost građana, onda bi politička uloga

94 Džozef Vajler, Ustav Evrope, op. cit., str. 379.

95 I upravljanje i vladanje se zasnivaju na davanju saglasnosti onih nad kojima će se vlastvršiti. U načinu na koji se ta saglasnost postiže ogleda se i suštinska razlika između dvapojma. Saglasnost građana koja je neophodna da bi se njima vladalo proizilazi izformalnih pojmova državnog suvereniteta i ustavne demokratije. Saglasnost koja sevezuje za pojam upravljanja uspostavlja se drugačiji način, neformalnim putevima. Topodrazumeva stalnu potragu za novim mehanizmima koji će omogućiti donošenjezajedničkih odluka. Upravljanje je obeleženo komplikovanim procesom neformalnogpregovaranja u kome su akteri spremni da stalno preispituju svoje početne pozicije usleddobre argumentacije sagovornika. Mark A. Pollack, “Theorizing EU Policy–Making“,op. cit., pp. 36-39. kao i u James N. Rosenau, “Strong Demand, Huge Supply:Governance in a Emerging Epoch“, op. cit., pp. 30-34.

164


regiona u sistemu EU trebalo da jača samo u onoj meri u kojoj ove zajednicepredstavljaju efikasne mehanizme za artikulisanje raznolikih, značajnoumnoženih, socioekonomskih interesa koji postoje u današnjoj evropskojpolitičkoj areni. Samo tako bi regioni postali pravi predstavnici interesagrađana u jednom kompleksnom pregovaračkom procesu na više nivoa ukome je odgovornost za donošenje odluka precizno definisana. Odpoštovanja ovog principa zavisi da li će tas na povesnoj vagi prevagnuti nastranu slobode ili nekakvog postmodernog evropskog poretka. Od poštovanjaovog principa zavisi i dinamika sa kojom će pitanje “ko donosi odluku da bise dobili najprihvatljiviji rezultati za sve” ispuniti proces političkogpregovaranja. Koliko je Evropa danas udaljena od jednog ovakvog sistema,za čije je funkcionisanje neophodan uslov da učesnicu gledaju na problemeočima ”drugih”?

Iako EU predstavlja značajan pomak od prostog političkog cenkanja malogbroja aktera do jednog kompleksnog političkog procesa sa značajno uvećanimbrojem učesnika, ona nipošto ne predstavlja političku zajednicu zasnovanu naneprestanoj potrazi za Altuzijevim konsenzusom u vidu “potpune saglasnosti,koja vodi tome da članovi zajednice postaju jedno srce i jedna duša”.96 Moždaće se Evropa jednog dana, u dalekoj budućnosti, preobraziti u jedan takavharmonični sistem zasnovan na sveopštem balansu, a ne na pojedinačnim,konkretnim političkim odlukama donesenim od konkretnih instanci. Nijenemoguće ni da će čovek, posle dugog puta moralnog i intelektualnogusavršavanja, uspeti da preraste svoju Hobsovsku, razuzdanu, prirodu opasnogbića i postati Altuzijev homo symbioticus ili Ružmonov Evropljanin koji ”opažazakone života u svim njegovim oblicima”.97 Do tada, uljuljkivanje u utopiji“Evrope regiona” i izbegavanje pitanja o tome ko donosi političke odluke,značiće upadanje u zamku ”prevare anonimnosti”,98 prevare oličene uneprozirnom sistemu upravljanja u kome vlada nevidljiva moć.

96 Ovaj citat Johana Altuzija uzet je iz knjige Zorana Đinđića, Jugoslavija kao nedovršenadržava, op. cit., str. 135.

97 De Rougemont, Budućnost je naša stvar, op. cit., str. 325. Ružmon vidi uticajobrazovanja kao ključan u stvaranju jednog tako zamišljenog Evropljanina sutrašnjice.

98 Inspiracija za korišćenje izraza „prevara anonimnosti“ potiče od Karla Šmita, velikogevropskog mislioca politike, prava i države, koji je svojevremeno dalekosežnoupozoravao na opasnost od „prevare anonimnosti“ , koja sve više preti da obeležisavremene međunarodne odnose, O tome videti u Slobodan Samardžić „Karl Šmit-savremeni mislilac apsolutne države“, Jagoš Đuretić, Slobodan Samardžić (urs.), Normai odluka, Filip Višnjić, Beograd, 2001, str. 26.

165


LITERATURA

1. Akkermans Piet, The Europe terittorial distribution of power in Europe I,European Summer University Fribourg, Fribourg, 1987/88.

2. Allen David, “Cohesion and the Structural Funds”, in: Helen Walace,

Wiliam Wallace (eds), Policy Making in the European Union, Oxford

University Press, 2004.

3. Alomar Susana Borrás, Christiansen Thomas, Pose Andrés Rodríguez,

Towards a ‘Europe of the Regions’? Visions and Reality from a CriticalPerspective, European University Institute, Florence, 1994, personal.lse.

ac.uk/RODRIGU1/regional%20politics%20and%20policy%201994.pdf

4. Allen John, Cochrane Allan, Massey Doreen, Rethinking the Region,

Routledge, New York, 1998.

5. Bache Ian, “Multi-level Governance and Europan Union Regional Policy”,

in: Ian Bache, Matthew Flinders (eds), Multi-Level Governance, Oxford

University Press, 2004.

6. Balme Richard, “French Regionalisation and European integration:

Territorial Adaptation and Change in a Unitary State”, in: Barry Jones,

Michael Keating (eds), The European Union and the Regions, Clarendon

Press, Oxford, 1995.

7. Bobbio Norberto, Budućnost demokratije, Filip Višnjić, Beograd, 1990.

8. Burgess Michael, Federalism and Europen Union: the Building of Europe,1950-2000, Routledge, London, 2000

9. Cook Thomas I., History of Political Philosophy from Plato to Burke,Prentice-Hall, New York, 1936.

10. Desideri Carlo, “Italian Regions in the European Community”, in: Barry

Jones, Michael Keating (eds), The European Union and the Regions,Clarendon Press, Oxford, 1995.

11. Dinan Desmond, Europe Recast: A History of European Union, Lynne

Rienner Publishers, 2004.

12. Đinđic Zoran, Jugoslavija kao nedovršena država, Književna zajednica

Novog Sada, Novi Sad, 1988.

13. Đukanović Dragan, Institucionalni modeli i demokratizacijapostjugoslovenskih država, Institut za međunarodnu politiku i privredu,

Beograd, 2007.

166


14. Fleiner Gerster Thomas, “Decentralisation et autonomie locale”, TheTerritorial Distribution of Power I, European Summer University Fribourg,Fribourg, 1987/88.

15. George Stephen, “Multi-level Governance and the European Union”, IanBache, Matthew Flinders (eds), Multi-Level Governance, OxfordUniversity Press, 2004.

16. Gerstenlauer Hans Georg, “German Lander and the European Community”,in: Barry Jones, Michael Keating (eds), The European Union and theRegions, Clarendon Press, Oxford, 1995.

17. Grimm Dieter, “Does Europe Need a Costitution”, in: Peter Gowan, PerryAmderson (eds), The Question of Europe, Verso, London, 1997.

18. Habermas Jurgen, So Why Does Europe Need a Constitution, EuropeanUniversity Institute, Robert Schuman Centre of Advanced Studies, 2001.

19. Habermas Jurgen, “Reply to Grimm”, in: Peter Gowan, Perry Amderson(eds), The Question of Europe, Verso, London, 1997,

20. Habermas Jurgen, Postnacionalna konstelacija, Otkrovenje, Beograd,2002.

21. Hard Majkl, Negri Antonio, Imperija, Izdavačko grafički atelje M,Beograd, 2005.

22. Häkli Jouni, “Governing the mountains, Cross-border regionalization inCatalonia”, in: Cross-Border Governance in the European Union,Routledge, New York, 2004.

23. Heddebaut Odile, “The EUROREGION from 1991 to 2020, An aphemeralstamp?” in: Cross-Border Governance in the European Union, Routledge,New York, 2004.

24. Hobs Tomas, Levijatan, Gradina, Niš, 1991.

25. Hobs Tomas, Čovek i građanin, Hedone, Beograd, 2006.

26. Hooghe Leisbet, Cohesion Policy and European Integration: BuildingMulti-Level Governance, Oxford University Press, 1966.

27. Hooghe Leisbet, “Belgian Federalism and the European Community“, in:Barry Jones, Michael Keating (eds), The European Union and the Regions,Clarendon Press, Oxford, 1995.

28. Hueglin Thomas, “Althusian Federalism for a Post-Westphalian World“,in: Stephen Brooks (ed.), The Challenge of Cultural Pluralism, Praeger,Westport, 2002.

167


29. Jovičić Miodrag, Regionalna država-ustavno pravna studija, Vajat,Beograd, 1996.

30. Jovanović Miroslav N., Evropska Ekonomska Integracija, Ekonomskifakultet, Beograd, 2004.

31. Keating Michael, The European Union and the Regions, Clarendon Press,Oxford, 1995.

32. Keating Michael and Hooghe Liesbet, “By-passing the nation state?Regions and the EU policy process“ in: Jeremy J. Richardson (ed.),European Union: Power and Policy-Making, Routledge, New York, 1996.

33. Keating Michael, “Europeanism and Regionalism”, in: The European Unionand the Regions, Barry Jones, Michael Keating (eds), Clarendon Press, 1995.

34. Knežević Predić Vesna, Ogled o suverenosti, Institut za političke studijeBeograd, 2001.

35. Lok Džon, Dve rasprave o vladi, Utopija, Beograd, 2002.

36. Lopandić Duško (priređivač), Ugovori Evropske unije, Kancelarija Srbijei Crne Gore za pridruživanje Evropskoj uniji, Beograd, 2004.

37. Lukić Radomir, Istorija političkih i pravnih teorija, Zavod za udžbenike inastavna sredstva, Beograd, 1995.

38. Magnette Paul, Controler L’Europe, Editions de l’Universite de Bruxelles,Bruxelles, 2003.

39. Magone Jose M., Regional Institutions and Governance in the EuropeanUnion, Praeger, Westport, 2003.

40. Machiavelli Niccolo, Vladar, Nakladni zavod Globus, Zagreb, 1998.

41. Manon Pjer, „Monteskje i podela vlasti“, u: Mijat Damjanović (ur.),Politikološke teme, Magna Agenda, Beograd, 2002.

42. Moravcsik Andrew, “Le mythe du deficit democratique Europeen“,Raisons Politiques, Press de la Fondation natonal des scienses politiques,maj 2003, pp. 87–105.

43. Nojman Franc, Vladavina prava, u: Jagoš Đuretić, Slobodan Samardžić,(urs.), Filip Višnjić, Beograd, 2002.

44. Prokopijević Miroslav, Evropska Unija, Uvod, Službeni glasnik,Beograd, 2005.

45. Pollack Mark A., “Theorizing EU Policy–Making”, in: Helen Walace,Wiliam Wallace (eds), Policy Making in the European Union, OxfordUniversity Press, 2004.

168


46. Popović Dragoljub, European Regionalism, A Challenge to NewDemocracies, Institut Du Federalisme, Helbing & Lichtenhahn, Bâle –

Geneve – Munich, 2002.

47. Pose Andrés Rodríguez, The Dynamics of Regional Growth in Europe:Social and Political Factors, Oxford University, 1998.

48. Pose Andrés Rodríguez, Human Capital and Regional Disparities in theEU, Paper prepared for the Joint Conference of the European Commission

and European Investment Bank on Human Capital, Employment,

Productivity and Growth Brussels, 19 September 2003, www.iglortd.org/

Content/ERA/Com01_549en.pdf

49. Proudhon PierreJoseph, Oeuvres choisies, Gallimard, Paris, 1967.

50. Rumford Chris, European Cohesion? Contradictions in EU Integration,

St. Martin’s Press, New York, 2000.

51. Ruso ŽanŽak, Društveni ugovor, Filip Višnjić, Beograd, 1993.

52. Rougemont Denis, Budućnost je naša stvar, Književne novine,

Beograd, 1989.

53. Rougemont Denis, Zapadna pustolovina čoveka, Književne novine,

Beograd, 1983.

54. Rosenau James N., “Strong Demand, Huge Supply: Governance in a

Emerging Epoch“, Ian Bache, Matthew Flinders (eds), Multi-LevelGovernance, Oxford University Press, 2004.

55. Samardžić Slobodan, Evropska Unija kao model nadnacionalne zajednice,Institut za Evropske Studije, Beograd, 1998.

56. Samardžić Slobodan „Karl Šmit, savremeni mislilac apsolutne države“,

Jagoš Đuretić, Slobodan Samardžić (urs.), Norma i odluka, Karl Šmit injegovi kritičari, Filip Višnjić, Beograd, 2001.

57. Sabine George H., A History of Political Theory, Holt Rinehart and

Winston, New York, 1961.

58. Siđanski Dušan, Federalistička budućnost Evrope, Prosveta i Evropa

Press, 1995.

59. Siđanski Dušan, The Federal Approach to the European Union or theQuest for an Uunprecedented European Federalism, Notre Europe,

Research and Policy Paper n° 14, July 2001, www.notre-europe.eu/

uploads/tx_publication/Etud14-en.pdf

169


60. Strüver Anke, “We are only allowed to react, not to act, ‘Eurocrats’ strategiesand borderlanders tactics in a Dutch-German cross-border region”, Cross-Border Governance in the European Union, Routledge, New York, 2004.

61. Tadić Ljubomir, Nauka o Politici, Beogradski izdavačko-grafički zavod,Beograd, 1996.

62. Vajler Džosef, Ustav Evrope, Filip Višnjić, Beograd, 2002.

63. Vanderlinden Jacques, “La Belgique sur la voie du federalism”, in: TheTerritorial Distribution of Power III, European Summer University,Fribourg, 1991.

64. Veggeland Noarlv, “Post-national governance and transboundaryregionalization, Spatial partnership formations as democratic exit loyaltyand voice options“, in: Olivier Kramsch and Barbara Hooper (eds), Cross-Border Governance in the Europen Union, Routledge, New York, 2004.

65. Vujačić Ilija, Federalistička alternativa, Beograd, Institut za političkestudije, Beograd, 1993.

66. Warleigh Alex, Understanding European Union Institutions, Routledge,2002.

67. Šmit Karl, „Politička teologija”, u: Jagoš Đuretić, Slobodan Samardžić (urs.),Norma i odluka, Karl Šmit i njegovi kritičari, Filip Višnjić, Beograd, 2001.

68. Šmit Karl, „Pojam političkog”, u: Jagoš Đuretić, Slobodan Samardžić (urs.),Norma i odluka, Karl Šmit i njegovi kritičari, Filip Višnjić, Beograd, 2001.

69. Šmit Karl, „Duhovno-povesni položaj današnjeg parlamentarizma”, u:Jagoš Đuretić, Slobodan Samardžić (urs.), Norma i odluka, Karl Šmit injegovi kritičari, Filip Višnjić, Beograd, 2001.

70. Štraus Leo, „Napomene uz pojam političkog Karla Šmita”, u: JagošĐuretić, Slobodan Samardžić (urs.), Norma i odluka, Karl Šmit i njegovikritičari, Filip Višnjić, Beograd, 2001.

170


Bojan KOVAČEVIĆ

“EUROPE OF THE REGIONS” – AN ATTEMPT TO OVERCOMEANTINOMY OF FREEDOM AND ORDER – A REALITY OR UTOPIA

ABSTRACT

Since the beginning of the European integration process until the present day thestates have given up some significant elements of their sovereignty, transferring anincreasing number of authorities to the European institutions. The extendedframework within which the rules of the European game are determined also exerts aconsiderable impact on the regions as integral units of the present-day complex states.Politically and economically powerful regions are more and more independent in thecontemporary European political and economic space. This has created a distortedpicture of “Europe of the regions” where the regions and European institutions willestablish direct contacts, making the role of states superfluous. In this paper, theauthor endeavours to offer a theoretical, historical and philosophic frame forconsideration of the attempts to overcome the antinomy of freedom and order both inthe past and in the present, particularly analysing the position and role of the regionsin the European Union political and economic system.

Key words: “Europe of the regions”, European integration, subnational factors,European Union

Bojan Kovacevic - Evropa Regiona

Documents

Transcript of Bojan Kovacevic - Evropa Regiona