Филозофски факултет у НишуДепартман за српски језик и књижевност

Паралелизам главних женских ликова у романима Ана Карењина и Госпођа Бовари

(семинарски рад из опште књижевности II )

Ниш, 2010.

1

Увод

Толстој је желео да се уздигне изнад личног прељубништва и напише дело које ће бити историја једне породице, историја једног времена и друштвених кретања у њему. Причу о жени грешници пре Толстоја, писао је и француски писац Густав Флобер, роман Госпођа Бовари као и Ана Карењина бави се женом која губи своје место у социјалној средини због специфичног начина живота.

Госпођа Бовари je књига која се бави прељубом. Садржи заплете и алузије које су својевремено шокирале чистунску малограђанску владу Наполеона III па је против овог романа покренут судски поступак због неморала. Као да једно дело може бити неморално.

Два писца сваки на свој начин осликао је судбину несхваћених жена, жена које чине грех, варају мужа и запостављају породицу. Трагика живљења инкарнирана је у њима. Изједначавање љубави и живота, кривице са нужношћу живљења, са немогућношћу да се буде другачији, а да се не буде лажан била је њихова истина, и закон њихових душа.

2

Ана Карењина и Ема Бовари – сличности и разлике

Госпођа Бовари и Ана Карењина су романи замишљени као сукоби између снова и збиље, а ако би их требало сажети једном реченицом, биле би то приче о ироничним судбинама која подешавају ствари тако да целина буде што је могуће складнија, а осуђеници што мање несрећни.

Ема Бовари ће страдати од своје тежње за апсолутним. Њена је сврха у животу била да упозна љубав. Роман Госпођа Бовари огледало је и слика живота једног сензибилног и осећајног бића које цели свој живот и постојање подређује својој машти, тражењу и уживању у узбудљивим и страсним љубавима. Ема сањари о далеким земљама, дивним дворцима и пристаје на брак уверена да ће живети животом из тривијалних љубавних романа које је са великим заносом читала за време боравка у самостану.

Толстојева јунакиња посрнула је удата жена из високог друштва, која руши баријере моралних норми, Ана светињу брака не признаје, јер она остварујући право на љубав разара брак и породицу и напушта вољеног сина. Ана Карњина је млада, отмена, елегантна и надасве лепа жена, удата за угледног петроградског службеника Алексија Александровича Карењина, који је био познат на двору, једноставно човек до сржи предат послу. Ани је живот с њим био празан, једноличан, без љубави и топлине. Једину радост у њеном животу био је син Серјожа.

Шарл Бовари се Еми чинио као остварење сна. Он је био ту, у тренутку када је желела побећи од “досадног села, тупоглавих малограђана и осредњости живота” који су је окруживали. Но убрзо, илузија створена о идеалном брачном животу почела се гасити спознајом да је њен муж само просечан човек, ограничена духа. Она га је сматрала вредним презира и сажаљења те га је с временом почела мрзети. Изгледао јој је “кукаван, слаб, ништаван, укратко бедник у сваком погледу”. Туга је испуњавала њено празно срце, а “будућност је била један мрачан ходник с добро закључаним вратима”. Сви дани били су јој исти, али ипак у дну душе она је очекивала неки догађај. Као морнари у невољи, она је очајним погледом прелазила по пустоши свог живота тражећи у даљини какво бело једро у густој магли на хоризонту. Није знала какав је то био случај, ветар који би је дотерао до ње, којој обали ће је одвести и да ли је то барка или брод с три палубе, натоварен сумњама или пун блаженства до прозорчића на боку. Али свако јутро кад би се пробудила, она се томе надала тог дана и ослушкивала сваки шум, нагло устајала и чудила се што га још нема; а затим, при заласку сунца све жалоснија, желела је да буде већ сутрашњи дан. Увек је замишљала љубав као “уздахе на месечини, страсне загрљаје, сузе које теку на руке при растанку, све грознице пути и њежне љубавне чежње, све то је било неодвојиво од балкона великих двораца који су пуни доколице, од будоара са свиленим завесама и врло дебелим сагом, од

3

сандучића пуних цвећа, од постеље на подију и од светлуцања драгог камења и ширита на ливрејама.” 1

Ана, међутим, љубав није тражила, њена љубав дошла је неочекивано и спонтано. Сазнавши да је њен брат Степан преварио снаху Доли и да су готово пред разводом Ана ће преузети улогу мировног судије, одлази у Москву да их ако је то икако могуће помири при том не слутећи да ће се наћи у братовљевој позицији. Ана је тада на станици видела две прилике: Вронског и човека који се бацио под воз, и обе ће фантастично обележити Анин живот али и смрт. Анини родитељи Облонски били су људи од угледа, као и њен брат. Посредујући у измирењу свог брата и његове супруге, Ана ни у једном тренутку не налази речи правдања за братовљев поступак, она не разуме којим то средством мушкарци повлаче црту између породице и жене с којом бивају неверни, али ће и она сама ускоро подвући исту. Ана у Москви одлази на бал који ће заувек променити њен живот, одлази на бал где ће се збижити с Вронским. Они играју, осмехују се, осећајући пламен који се разбуктава.

Први сусрет Еме Бовари и Шарла приказан је готово магично. Ема је стајала на прагу; отишла је по свој сунцобран и отворила га. Сунцобран од призматичне свиле, кроз који је сијало сунце, осветљавајући при том њено лице треперавим сенкама. Она се смешила под благом топлотом, а чуле су се и капи воде како равномерно бубњају, једна по једна, по разапетој свили. Коса јој је с таласастим повијањем према слепоочницама, састављала позади у велику пунђу, што је сеоски лекар опазио по први пут у свом животу. Јагодице су јој биле румене.

Анину лепоту на балу истиче посебно њена прелепа црна сомотска халина. Хаљина је показивала њена извајана пуна рамена, прса и обле руке с танком мајушном шаком. На врату је носила ниску бисера која је још више истицала њену лепоту уоквирену црном сомотском хаљином украшеном венецијанском чипком. Овом својом појавом Ана је задивила присутне, Вронског и Кити која је у њој тада осетила нешто демонско и бајно. С друге стране потреба јавног експонирања сопствене лепоте касније ће се испоставити као једна од карактеристика Аниног бића. Толстој је за фасцинантну Анину појаву тражио од Софије Андрејевне модне журнале, а можда је то морало да се деси да је фиктивна или стварна Ана изабрала баш онај исти модел који јој је Толстој наменио, зато се овде неизоставно треба присетити Флоберових речи: Emma Bovary, c`est moi.2

Лепоту Еме Бовари међутим видимо на један другачији начин, Шарловим очима: плаву хаљину са три волана, отмене нокте и фризуру. Шарл из Госпође Бовари је дословце обожавао своју жену, није се могао савладати да непрестано не дира њен чешаљ, њено прстење, њену мараму; понекад би је љубио у лице пуним устима или су то били ситни пољупци у низу по голој руци од врха прстију до рамена; а она би га одгурнула напола насмешена, а напола зловољно. Ипак његови изливи љубави јављали су се у редовно време; он ју је љубио само у одређеним сатима. Била је то још једна навика међу осталима као каква унапред предвиђена посластица после монотоног ручка. Био је добар човек, чак добродушан и пажљив муж и отац, али све то није било довољно да задовољи необуздани Емин дух.

1Густав Флобер, Госпођа Бовари, Миневра, Суботица 1984, стр. 69.2 Ема Бовари то сам ја!

4

Ема стално одбацује све што не доприноси заносу њеног срца и у сеоском лекару који лечи њеног оца јако рано утелотворљује своје снове. Заједнички живот убрзо је открио инкомпатибилност двају бића. Једног дана она поче живети свој сан. Њен дом постао је дворац, а она сама постала је прељубница. Родолф доноси надокнаду за сву Емину патњу у браку, доноси занимљиве варке срца и спознају тела. Ема која је у почетку била романтична постаје сензуална. У коначном складу темперамента с околностима њен живот добија за тренутак крхку равнотежу снова и стварности. Ема задовољава своју жељу и верује да су се њени снови обистинили. Она је покушавала бити добра мајка, добра жена, али тај осећај јој једноставно није био довољан.

Ана није свесно одабрала да буде прељубница, у данима који су предстојали она је постала све везанија за Вронског, због чега осећа час срамоту час грех. Мужа доживљава као терет, машину и сметњу на отвореном путу ка срећи. Њена веза са Вронским постаје очигледнија па је чак и Алексеј Карењин опомиње на оговарања, са захтевом да измени своје понашање и у свему буде дискретнија, нарочито након трка, када је Вронски пао, а она на очиглед свих крикнула и јавно иисказала своју љубав. Тој Аниној искрености супростављена је гомила полусвета, а она је ту како писац каже „луча светлости у царству мрака“. Мотив двоструке везе Ане Карењине са законитим супругом и са љубавником, повод је за покретање теме брака како у правном тако и у моралном аспекту. Обе те везе долазе до изражаја у објашњењима између Ане Карењине и њеног мужа у којима се испољавају две супротне тачке гледишта на то питање. Алексеј Карењин је очигледно погођен поступком своје жене па нас не чуди што спуста главу као бик, Ана ипак ниже обара своју накадашњу поноситу, али сада постиђену главу. Она се у свему томе осећала толико грешном и кривом да јој преостаје само да моли за опроштај. Она се налази у зачараном кругу између мужа, сина, и љубавника, спутана законима и правним нормама на једној, а љубављу и властитом потребом на другој страни. Ана није могла опстати у том свету сенки зато од почетка романа делује усамљено, несхваћено и изоловано. Распета у себи између мужа и сина на једној страни и искрене љубави на другој, Ана остаје у процепу, иако се грчевито труди да прекине јаз, он је неминован. Свесна је своје нискости и греха, али не може оставити сина, јер су некако Толстојеве јунакиње најпре мајке и родиље па тек онада жене и људска бића која осећају страх, љубав и нежност. „Анин изазов општепримљеној хипокризији у односима међу људима, лажи која нагриза све и којом се прикривају наговештаји и процеси свеопштег моралног расула, у роману има функцију демаркационе линије на којој се сукобљавају различита схватања о многим питањима живота руског друштва тога доба.“3

Ема је опет сасвим другачија прилика свесно бирајући да почини грех, она се не везује за једног човека као Ана, већ је Леона првог заволела, али је он убрзо отишао, недуго затим она је срела Родолфа којем се и првом подала. Волела га је јер је био све што је она одувек желела, , груб, провокативан и енергичан и као ниједан пре он ју је чинио срећном. Иако му је због своје кокетности и елеганције те своје дражесне лепоте прирасла срцу, она је за њега била само још једна љубавница коју је на крају напустио. Примивши писмо цели њен свет се срушио,

3 Мила Стојнић, предговор у: Лав Николајевич Толстој, Ана Карењина I, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд 2004, стр. 8.

5

сва маштања, све замисли о бегу и узбудљивом животу разбиле су се, а тренуци проведени у Родолфовом загрљају постали су само успомена. Писац успоставља фасцинантну коресподенцију између Емине занесености и нискости оних што искоришћавају њене слабости. Жртва лажног идеала, јунакиња се понижава, док се око ње издижу они што не познају занос, и писац на ироничан начин усклађује два супротна гибања.

Анино одсуство из Петрограда схваћено је као издајство мужа и сина од стране средине те у њој Ани више нема живота. У то време страх од одбацивања расте у Ани, јер је уверена да његова љубав губи интензитет, ту њену загриженост искључиво за себе Доли не може да разуме и оправда. Анино душевно стање, док путује натраг из Москве у Петроград, открива се превођењем стања њене свести, које је у самом поступку, слично унутрашњем монологу са краја романа, пред самоубиство. Ана охрабрена присуством Вронског, оставља све и бежи с њим у Италију, желећи да све заборави. Уместо разума победила је страст, захтев тела да се преда без остатка. Али ипак, без сина за Ану нема живота чак ни са Вронским кога воли, али га ипак оставља и бежи као најбезочнија и најневаљанија жена. Оно што њу посебно мучи је став њеног мужа који иако је она туђа жели да је задржи поред себе, не зарад љубави већ зарад света, смета јој опраштање погажених норми те га она доживљава као слабића. Карењин говори Ани да јој је брак од Бога и да онај који га раставља чини неопростиви злочин, а свеки се злочин кажњава. Свет Ане Карењине постаје још сложенији кад крши туђе и сопствене норме и још једном постоје мајка. Та новорођена девојчица у њој изазива љубав али не ону на коју је навикла волећи сина, већ неку нову и чудновату, несхватљиву. Испада да је жртва неопходан услов за остварење „срећне породице“. Ту жртву, у ствари, Толстој схвата као неопходну женину функцију. Кад се дефинитивно одриче породице и тежи ка остварењу сопствене среће, Ана се најпре одриче те жртве, почиње да води бригу само о себи, свом спољњем изгледу и шарму, својој допадљивости за друге и привлачности за свога мужа. Она губи своја материнска осећања, и тиме се отуђује од своје женске суштине. Према малој Ани она више не гаји она нежна осећања која је гајила према Серјожи, па хладни и према њему. Та жртва је, рекло би се по Толстоју, битан елемент женине природе у коме се садржи и смисао њеног постојања. Без тога она престаје да буде оно што јесте.

У једном тренутку Анина предходница је постала послушна, била добра мати, а још боља супруга. Читала је поучне књига, ишла у цркву. Занимљив је Флоберов романтични приказ избора имена за Емину кћер. Шарл је желео да се детету да име његове мајке, али се Ема с тим не слаже, Оме предлаже да узму име Магдалена које је сад у моди али се мајка Бовари томе жестоко успротивила том имену грешнице. Ема на крају бира име Берта јер је у дворцу чула како маркиза зове тако неку младу жену. Романтичан избор детињег имена је у супротности са околностима под којима дете шаљу на село, на дојење по чудном обичају тога времена. Ема убрзо потом приликом посета театру среће Леона. Њихова љубав није била заборављена и они убрзо започну нову љубавну везу, те је тај краткотрајни занос материнства завршен. Ема је опет мрзела мужа, запустила дете и трошила новац који је мало по мало нестајао.

На другој страни одбачена од високог друштва коме је до јуче припадала Ана постаје све љубоморнија и у Вронском тражи сигурност и мирну луку коју он

6

не пружа. Само су у патњи Ана и Ема сличне, све друго их разликује, Ана остаје на ивици, Вронски је једино што јој је остало и што јој сваког дана све више имиче из руку. Толстој каже: „ У својој љубомори, Ана је негодовала против њега, и у свему тражила поводе за негодовање. За све што је било тешко у њеном положају, кривила је њега. Мучно стање ни на земљи ни на небу...“ 4 Ана лакше подноси сва понижења која доживљава у високом друштву коме је припадала, лакше подноси и искључење из истог но потпуну осаму и немогућност да види сина. Она је спремна да баци рукавицу изазова високом друштву, да му пркоси, док је ради сусрета са сином спремна не само, на понижења него чак и на ситне преваре и лукавства пред послугом, на понизност пред мужем као права грешница. Љубомора трује Ану и вређа Вронског и на крају је једино што јој остаје, била је љубоморна на све жене, на пријатеље и обавезе, и у свему налази да је оштећена ускраћена топлине. Тада се у њој јавља мисао грешнице као израз гриже савести, али и егоизма, Ана се пита зашто није умрла, њеном смрћу све би било решено: срамота Алексија Александровича, Серјожина и њена, све би се решило једноставно смрћу. То је и био један од тренутака када је пала одлука да у властитој смрти потражи искупљење. И онда кад узима већу дозу опијума у Ани одзвања смрт. Иако неизоставно воли Вронског Ана не очекује превише: „ Ја не очекујем од вас да разумете мене и моја осећања као што би могао разумети човек који воли, али сам очекивала обичну деликатност“5. Њена љубав према Вронском је, међутим, била јача од ње, она је владала њоме и она је ту љубав остваривала, одбијајући страх од онога што чини подсвест, одакле је он избијао у сну. Сан тако открива право стање њеног духа, показује како она у стварности пркоси, супроставља се мужу и модерној гомили, а у суштини их се боји. Велику грешницу је, у ствари, морио велики страх. Она осећа да се све уротило против њене љубавне среће и најзад налази смелост да плати најскупљом ценом.

Ема Бовари је насупрот Ани лажљива, дволична по природи: од самог почетка вара Шарла, и пре него што фактички почини прељубу. Она живи међу малограђанима, а и сама је малограђанка. Емина простота и малограђанштина су заклоњени велом њене љупкости, лукавства, лепоте, довитљиве памети, моћне маште, тренутка нежности и разумевања, чињенице да се тај кратак птичји живот завршава људском трагедијом. Запавши у дугове Ема моли за помоћ и Леона и Родофа. Оба су је изневерила и њој се њен положај указао као каква провалија. Стајала је као обамрла, знајући за се само по куцању својих артерија, које јој се учини као заглушна музика која излази из ње и шири се по цијелом пољу. Земља под њеним ногама била је мекша од воде, а бразде су јој се учиниле као огромни црни валови који се разбијају о обалу. Све успомене, све мисли које је имала у глави изиђоше јој наједанпут у исти мах пред очи као хиљаду искри каквог ватромета. Ему тада готово да хвата лудило, она се уплашила али се ипак успела се прибрати нејасно. Она је патила само због своје љубави, осећала је како је душа оставља кроз ту успомену.

У Ани је имешано осећање стида и поноса, задовољства и кајања, страха и пркоса. За њу је то ново непознато осећање љубави повод да преиспитује себе и

4Лав Николајевич Толстој, Ана Карењина I, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд 2004, стр. 343.5 Исто, 344.

7

своје право на то осећање. Врхунац серије трагедија одиграва се у морално-интелектуалној свери и у њој ће главне улоге одиграти Карењин, Ана и Вроњски. Анина смрт под точковима воза после тих трагедија долази као логички завршетак. Али она има и симболичко значење за читаво то друштво, које трагајући за излазом из економских, друштвених, моралних и политичких криза срља у самоубиство.

Будући да је Ема Бовари доста неуравнотежена, она се заноси свакаквима мислима; једном се труди да буде што боља домаћица и мајка – све онако како стоји у романима, а понекад је весели и заокупља мисао да припада колу љубавница којима су дозвољене забрањене сласти, но све то ипак јој не доноси жељену срећу јер она мисли да љубав долази изненада, с буром и муњама, као небески ураган који се спушта на живот, а не зна да су праве љубави тужне и да се врло ретко догађају. И у свему нам се чина као да она страх не осећа, њу не муче морална превирања као Ану. С натуралистичког гледишта она је била блудница, жена која је тежила увек већим узбуђењима и страстима, која је била готово очајна да их доживи.

У својим анализама Ана открива само једно да Вроњски њу не воли и да је заправо никада и није волео, тада схвата да је најбољи начин његовог кажњавања њена смрт. Читајући књигу ана се идетификује са њеним јунаком и примењује осећање његовог стида на сопствене поступке. Нешто се у том осећању дубоко подударилу или је можда једно од другог одударало. Јунак из њеног штива није имао разлога да се стиди. Кад је она то засигурно установила, однекуд из дубине њене полусвести и чак подсвести испловило је њено осећање стида, сумња у то да је она имала разлога да се стиди своје среће.

После свађе са Вронским Ана решава да га казни и изврши самоубиство. Размишљајући о смрти, она лежи у постељи и при светлости једне свеће која догорева посматра гипсане карнизе на таваници, у сусрет су јој нагрнуле друге сенке с друге стране, на тренутак су се разишле да би потом поново нагрнуле на њу, слиле се у једно и све се смркло: сенке у њој изнедрују мисао смрти, обузима је страх те дуго није могла упалити шибицу и запалити другу свећу.

Поражена од живота и људи, она пред очима има слику човека с почетка романа кога је прегазио воз, Толстој Ану смешта у овај оквир, њен живот у роману почиње и завршава истом сликом.. Да казни њега и да се избави од свију и себе, Ана чини најтежи грех у хришћанству, одриче се свог живота, али је Толстој неће оставити изопштену из цркве те су последње Анине речи биле: „Шта радим? Зашто?... Господе, опрости ми све!“6 Већина тумача сматра да је Толстој овакву судбину Ане Карењине сматрао законитом последицом њеног поступка. Она је тако морала проћи, јер морал није само конвенција него сила над човеком и друштвом. Ана је толико умна, часна и целовита, да је морала схватити сву лаж коју је на њу навукао њен поступак и бесповратно свим трептајима своје душе осудити свој немогући живот.Ема за себе бира мноко наказнију смрт, смрт отровом. Њено самоубиство можда је романтично, али њена смрт ужасава и самог читатеља она је као какав вештачки оживљен леш, расплетене косе, укочена погледа, зачуђена.растуће муке Емине смрти описане су хладнокрвно, клинички детаљно, до самог краја. Груди су јој

6Лав Николајевич Толстој, Ана Карењина II, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд 2004, стр. 345.

8

јако дахтале, њене очи су, колутајући се, бледеле су као две светиљке које се гасе.Док се Ана у последњем трептају живота покајала, Ема се смејала ужасним, махнитим, очајним смехом, мислећи да види грозно лице бедника које се дизало у вечној тами као неко страшило. Умрла је с Божјим благословом не мрзећи више никога. Шарл после њене смрти остаје несрећан и поражен скромно живећи са својом малом кћерком Бертом. Није имао никога с ком би поделио своју тугу и ништа у чему би пронашао утеху. Умро је како је и живео, неприметно и нечујно, оставивши девојчицу саму. Роман је проткан елементима романтизма, реализма и натурализма који савршено сликају поступке, маштања, али и свеукупни живот једне жене, малограђанског средњег образовања, не баш доброг укуса и површног талента која је само хтела побећи од досаде које се је толико бојала. Њена размишљања романтична су, њени сусрети с љубавницима пуни страсти, али зато средина у којој живи окрутна је реалност од које она тако очајно жели побећи. Сам Шарл отелотворење је свега против чега се она борила. Сваки његов корак за њу је представљао све безумнији бег. Лик се Емме Боварy претворио у симбол немоћне чежње осредњих духова према висинама, меланколичне воље за јунаштвом и поезијом у затвореној кули угашених жеља, неостваривих амбиција, зависти, свагдашње досаде...Ема Бовари жртва је својих снова. Она није себе могла замислити као губитницу, као обичну домаћицу која плута по досадној свакодневници уз свог тако просечног мужа. Њен се свет, којег је тако пажљиво сложила од детаља своје маште, срушио и нестао. И зато, испијање је отрова маестралан завршетак сасвим у стилу Еме Бовари.

Ана Карењина и Ема Бовари представљју изваредане ликове целих, спонтаних жена, које живе осећањем. Али било би неправедно објашњавати трагику њиховог положаја и њихових судбина непосредношћу њихових природа. Она лежи дубље у условима оне социјалне средине која је осудила жене у њиховом положају на друштвено презрење и изолованост.. Конфликт са социјалном средином претворио је Ану и Ему у жртву ових средина.

9

Закључак

У суштини цело друштво романа Ана Карењина и Госпођа Бовари налази се у стању моралног расула. Оно је обезглављено, обесмишљено, уситњено. Оно је у грчу тражења излаза за себе, у вечитој потрази човековој за срећом. Срећа је опсесесија свих јунака, а схватање те среће , путеви на којима је сваки од њих тражи, у многоме модификује њихове карактере. А то је опет условљено њиховим пореклом, васпитањем, образовањем, односима у породици у којој је сваки од њих рођен.

Не треба тражити за последице одговарају људи појединци. Злочинац није одговоран и злочин у овим делима заправо не постоји. Да би нестали злочини и људска кривица, треба да нестану неморалност друштва и његовог уређења. Ни у каквом друштвеном уређењу нећете избеци зло, људска душа неће остати иста, неморалност и грех потиче из ње саме и најзад закони људског духа толико су незасити да нема и не може бити судија. Закон је дат, написан, формулисан и као такав постоји хиљадама година. Зло и добро су измирени и одређени и измерени, степен и величину одређивали су историјски мудраци неуморним радом на људској души. Заповеда се слепо поштовање тог утврђрног закона. Ко га не буде поштовао, ко га прекрши, тај плаћа животом.

10

Садржај

1. Увод........................................................................22. Жене грешнице......................................................33. Закључак..............................................................10

11

Литература

Изворна литература:

1. Лав Николајевич Толстој, Ана Карењина, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд 2004.

2. Густав Флобер, Госпођа Бовари, Миневра, Суботица 1984.

Посебна литература:

1. Нина Богдановић, Књижевне анализе, Књижњевна заједница Новог сада, Нови сад 1987.

2. Владимир Набоков, Есеји, ННК, Београд 2008.

12