http://www.e-articles.mehttp://www.e-articles.me

ETRDESET I PET VITEZOVAI

Aleksandar DimaETRDESET I PET VITEZOVA

Alexandre DumasLes Quarante-Cinq

Preveo A. M. Popovi1964.

Priredio Ivan Kalnakikalnak@hotmail.com

2009.

ALEKSANDAR DIMA

ETRDESET I PET VITEZOVA

KNJIGA PRVA

http://www.e-articles.mehttp://www.e-articles.me

KOD NEUSTRAIVOG MAA

7KAPIJA SENTANTOAN

Etiamsi omnes!

Na dan 26. oktobra 1585. godine kapija Sent-Antoan, protiv-no svima obiajima, u jedanaest i po asova pre podne jo je bila zatvorena.

U deset i tri etvrt jedan odred od dvadeset vajcaraca naie iz ulice Morteleri i poe prema kapiji, koja se pred njima otvori, i im su izali, zatvori za njima. Po uniformi koju su nosili videlo se odmah da su to vajcarci iz malih kantona, drugim reima, da su to najbolji prijatelji kralja Anrija III, koji je tada bio na vlasti. Kada su izili iz kapije, postrojie se du ive ograde koja je, izvan zidina, omeivala zabrane pored puta i tako svojim prisustvom oni potisnue mnogobrojne seljake i graane koji su bili doli iz Montrea, Vensana ili Sen-Mora sa eljom da uu u grad pre pod-neva, ali to nisu mogli poto je kapija, kao to smo napomenuli, bila zatvorena.

Ako je tano da svetina sa sobom donosi i nered, onda se moglo verovati da je prefekt ovim odredom garde hteo da sprei nered koji bi se mogao dogoditi na kapiji Sent-Antoan.

I zaista, svetina je bila mnogobfojna, dolazila je sa tri strane, i to bez prestanka. Bilo je tu manastirskih kaluera iz gradskog pred-graa, ena s osamarenim magarcima i seljaka sa kolima. Sve se to stapalo u masu koja je ve bila velika, nastala usled iznenadnog neo-tvaranja kapije. Svi su oni, svojim nervoznim pitanjima stvarali neku vrstu neprekidnog zujanja i samo se katkad poneki glas izdvajao iz jednolikog brujanja izraavajui svoju pretnju ili svoju albu.

Pored te svetine koja je pristizala i elela da ue u grad, moglo se primetiti nekoliko grupica koje su izgledale kao da su iz grada izile. Umesto da uprave svoje poglede prema Parizu i zatvorenoj kapiji, one su posmatrale netremice vidik koji je bio oivien jako-binskim i vensanskim manastiromi manastirom Kroa Foben kao da je jednim od ta tri puta trebalo da naie neki mesija.

Te grupe o kojima neprestano govorimo, jer one zasluuju svaku panju, sainjavali su veinom pariski graani, koji su bili dobro umo-tani u svoje kabanice, jer, zaboravili smo da kaemo, vreme je bilo

8hladno. Otar severac gonio je nisko velike oblake kao da je hteo da skine sa drvea i poslednje poutelo lie koje se jo tuno njihalo.

Tri graanina su meusobno razgovarali, ili bolje rei dvojica su razgovarala, dok je trei samo sluao. Izrazimo se bolje: trei kao da uopte nije ni sluao, sva njegova panja bila je usredsreena na posmatranje druma prema Vensanu.

Ovaj trei bio je ovek po kome bi se sigurno odmah videlo da je visokog rasta samo da je stajao. Ali u ovom trenutku njegove duge noge, sa kojima prosto nije znao ta e da radi, bile su podavijene, dok je ruke, takoe duge i u srazmeri sa nogama, skrstio na grudi-ma. Naslonjen na ivu ogradu i ugodno zavaljen u elastino granje, ponaao se kao ovek koji iz obazrivosti eli da ostane nepoznat. Lice je zaklonio akom. Ostavio je slobodno samo jedno oko kojim je stalno virio izmeu velikog prsta i kaiprsta.

Pored te neobine linosti, drugi omanji ovek, stojei na vrhu jedne humke, razgovarao je sa nekim debeljkom koji se nepresta-no klizao i saplitao na padini te humke i hvatao se stalno za dugme kabanice svoga sagovornika.

To su bila ta dva graanina koja su sa linou koja je sedela inili grupu od trojice o kojima je ranije bilo rei.

Jeste, gazda-Mitone, govorio je omanji ovek debeljku jeste, kaem vam i ponavljam da e biti sto hiljada dua oko Salsedovog gubilita, najmanje sto hiljada. Pogledajte, da ne rau-namo one koji su ve na trgu Grev i one koji dolaze iz raznih kra-jeva Pariza! Pogledajte koliko je ovde ljudi, a samo jedna vrata! A pomislite samo, ima esnaest takvih kapija!

Ipak je sto hiljada mnogo, prijatelju Frijare, odgovori de-beljko. Mnogi e, verujte, uraditi to i ja! Nee ii da gledaju kako kasape onog nesrenog Salseda iz bojazni od nekog nereda i, verujte, imaju pravo.

Ali, gazda-Mitone, gazda-Mitone, pazite ta govorite! od-govori omanji ovek. Vi tu govorite kao neki politiar. A nee biti nita, apsolutno niega, ja vam tvrdim.

Ali, videi kako njegov sabesednik odmahuje glavom u znak sumnje, on nastavi.

Zar ne, gospodine? Molim? upita ovaj kao da je uo samo pitanje koje mu je

bilo upravljeno, a ne i ranije rei upuene drugom graaninu.

9 Kaem da se danas nee nita dogoditi na trgu Grev. Mislim da se varate, tamo e da eree Salseda, odgovori

mirno ovek sa dugim rukama. A, to e, bez sumnje, biti, ali ja kaem da nee biti nikakve

guve povodom toga ereenja. Pucae bievi kada budu tukli konje. Vi me ne razumete. Pod guvom ja smatram neki mete i

tvrdim da nee biti nikakvog metea na trgu Grev. Jer, ako tu treba da bude nekog metea, ne bi kralj naredio da se ukrasi jedan balkon na optinskoj zgradi da bi sa obe kraljice i jednim delom dvorske svite prisustvovao muenju.

Pa zar kraljevi uvek znaju kad e biti nekog metea? odgovori ovek sa dugim rukama i nogama i saaljivo slegnu ramenima.

Oho! ree gazda-Miton i nae se na uho svome sabe-sedniku. Ovaj ovek govori nekako udno; da li ga poznajete, prijatelju?

Ne odgovori omanji ovek. Pa zato mu se onda obraate? Eto, govorim mu onako, da bih govorio. Greite; vidite da je to neka utalica. Ipak smatram odgovori prijatelj Frijar dosta glasno da bi

uo i ovek sa dugim rukama da se velika srea u ivotu sastoji u tome to ovek moe sa drugima da menja svoje misli.

S onima koje poznaje, to razumem, odgovori Miton ali ne i s onima koje ne poznaje.

Zar nisu svi ljudi braa? Tako kae popa iz Sen-Lea dodade pri-jatelj Frijar utenim tonom.

Pa, bili su u poetku, ali u dananja vremena to se srodstvo izgubilo, prijatelju Frijare. Razgovarajte sa mnom, ako ba hoete da razgovarate, i ostavite tog stranca sa njegovim mislima.

Ali ja vas poznajem odavna, kao to sami kaete, i znam unapred ta ete da mi odgovorite, dok e mi moda ovaj neznanac rei neto novo.

Pst, slua vas! U toliko bolje, ako slua, moda e mi i odgovoriti. Dakle,

gospodine, nastavi Frijar okreui se nepoznatom vi mislite da e biti metea na trgu Grev?

10

Ja? Nisam ni rei rekao o tome. Ja i ne tvrdim da ste kazali, nastavi Frijar usiljeno lukavim

glasom smatram da tako mislite i nita vie. A na emu zasnivate to svoje miljenje? Da niste vi neki vra,

gospodine Frijare? Gle, poznaje me! uzviknu graanin u udu. A odakle

me samo poznaje? Pa zar nisam nekoliko puta pomenuo vae ime, prijatelju?

ree Miton i slee ramenima kao ovek koji se pred poznatim stidi zbog gluposti svoga sagovornika.

Pa istina! ree Frijar trudei se da razume i poto je shva-tio, on nastavi Bogami, imate pravo! E pa lepo! Poto me poznaje, on e da mi i odgovori. Pa, gospodine, okrete se on nepoznatom smatram da e po vaem miljenju biti metea na trgu Grev, jer da tako ne mislite, vi biste bili tamo, a poto ste ovde Ah!

Ovo ah znailo je da je prijatelj Frijar u svome rasuivanju stigao do najvie take svoje logike i svog razuma.

A vi, gospodine Frijare, poto mislite suprotno od onoga to mislite da ja mislim odgovori nepoznati naglaavajui naroito rei koje je Frijar bio izgovorio, a ovaj samo ponavljao, zato vi niste tamo, na trgu Grev? Izgleda mi, meutim, da je prizor dosta zanimljiv za kraljeve pristalice koje su se tamo sakupile. Ili ete mi, moda, odgovoriti da vi niste kraljev prijatelj, nego pristalica de Giza i da ovde oekujete Lorence koji, kako se pria, danas treba da upadnu u Pariz i oslobode gospodina de Salseda.

Ne, gospodine, odgovori ivo omanji ovek, oigledno uplaen pretpostavkom nepoznatog, ne, gospodine, ja ekam svoju enu, gospou Nikolu Frijar, koja je otila da odnese dvade-set i etiri arava u manastir Jakobinaca, poto ima tu ast da bude lina pralja Modesta Gorenfloa, svetenika u pomenutom jakobin-skom manastiru. Nego, da se vratimo na mete o kome je govorio prijatelj Miton i u koji ja ne verujem, kao ni vi, bar prema onome to govorite

Prijatelju, prijatelju! uzviknu Miton. Gledajte ta se dogaa!

Frijar pogleda u pravcu koji mu je prstom oznaio njegov drug i vide da sem brane koja je bila zatvorena i koja je toliko bacila u brigu sve duhove, sada zatvaraju i kapiju.

11

Kada su se vrata zatvorila, jedan deo vajcaraca se postroji ispred jarka.

ta, ta! uzviknu prijatelj Frijar i preblede. Zar im brana nije bila dovoljna, ve sada zatvaraju i kapiju!

ta sam vam ja kazao! odgovori Miton i tako e preblede. udnovato, zar ne ree nepoznati smejui se. I tako sme-

jui se on otkri, izmeu brade i brkova, dva reda belih i otrih zuba koji su izgledali kao naroito izo treni upotrebom bar etiri puta na dan.

Kada je svetina videla tu novu meru predostronosti, nastade nov talas uenja i iz gomile koja je bila oko bra ne zau se nekoli-ko uzvika straha.

Razmaknite se malo! u se zapovedniki glas jednog oficira.

Zapovest je odmah izvrena, ali ne bez nezgoda. Lju di sa konji-ma i kolicima, primorani da se povuku, naga zie gde gdr na poneku nogu i nagnjeie poneko rebro.

ene su vikale, a ljudi psovali. Oni koji su mogli da bee poee beati prevrui se jedan preko drugoga.

Lorenci, Lorenci! uzviknu jedan glas usred te guve.Najstraniji uzvik, pozajmljen iz narodnog renika, kojim se

izraava strah nije mogao da proizvede vei i odluniji efekat od ovoga uzvika.

ta! Zar ne vidite! uzviknu Miton drui Lorenci! Idu Lorenci! Beimo!

Da, beimo, a kuda? upita Frijar. U ovaj zabran ree Miton raskrvavivi ruke pri pokuaju

da se uhvati za bodlje ive ograde na koju se nepoznati tako prijat-no naslonio.

U ovaj zabran ree Frijar. Lako je to rei, gazda- Mitone. Ali ja ne vidim nigde nikakav otvor da se provuem, a vi valjda ne-mate nameru da preskaete preko ove ice koja je via od mene.

Pokuau, pokuau, ree Miton nastojei ponovo da se prebaci.

Ah, pazite, eno, pobogu! uzviknu Frijar gla som ove-ka koji poinje da gubi glavu. Va mi magarac izgazi noge. Uh, gospodine konjanie, pripazite malo, va e konj da me smrvi! Gospode! Koijau, prijatelju, ru kunica vaih kola prebi mi rebra!

12

Dok se gazda Miton hvatao za grane ive ograde da bi preko nje preao i dok je prijatelj Frijar traio uzalud neki otvor da se provue, nepoznati bee ustao, jednostav no pruio svoje duge krake i lakim pokretom, slinim po kretu konjanika koji skae u sedlo, prekorai ivu ogradu ne dodirujui nijednu granicu na njoj.

Gazda Miton uradi isto to i dugajlija i iscepa ak ire na tri mesta. Ali prijatelj Frijar, koji nije mogao ni da preskoi, niti da se provue, dok je sve vie pretila opa snost da ga neko obori, poe da vie. Tada nepoznati isprui svoju dugu ruku, zgrabi ga u isti mah i za oko vratnik i za jaku od kabanice, podie ga i prenese na drugu stranu ive ograde lako kao da je to neko dete.

Oh, oh! povika gazda Miton obradovan prizo rom, po-smatrajui dizanje i sputanje svoga prijatelja Fri jara liite sada na firmu kafane kod Apolona.

Uh! ree Frijar stavi na zemlju kakva ple menita uslu-ga! Gospodine, vi ste pravi Herkul, asna re! Vae ime, gospodine, ime moga spasioca, moga prija telja!

I estiti ovek izgovori ove poslednje rei sa istinskim arom duboke zahvalnosti.

Zovem se Brike, gospodine, odgovori nepozna ti Rober Brike i stojim vam na raspolaganju.

Vi ste mi ve uinili veliku uslugu, gospodine Brike, to smem da tvrdim. Ah, moja e vas ena blagosi ljati! Ali, kad pomenuh enu! Gospode boe! Nju e da ugue u ovoj guvi. Ah, prokleti vajcarci! Oni su dobri samo za to da izgaze ljude!

Tek to je prijatelj Frijar izgovorio tu reenicu, kada oseti kako mu se na rame spusti neka teka ruka, kao ruka nekog kamenog kipa.

On se okrete da vidi bezobraznika koji sebi doputa toliku slobodu.

To je bila ruka jednoga vajcarca. Hoete li da vas neko premlati, mali prijatelju? ree mu

snani vojnik. Jao, mi smo opkoljeni! uzviknu Frijar. Beimo! dodade Miton.I obojica, blagodarei tome to su bili preskoili ivu ogradu

i imali irinu pred sobom, pobegoe u polje pra eni podsmerji-vim pogledom i priguenim smehom oveka sa dugim rukama i

13

nogama. Kada ih je izgubio iz vida, priblii se vajcarcu koji je tu doao na strau.

Izgleda da ima dobru ruku, drue, ree mu. Vala, gospodine, nije ba rava. Utoliko bolje, jer je to vano, naroito ako naiu Lorenci

kao to se pria. Nee doi. Nee? Dabome da nee. Pa zato onda zatvaraju kapiju? Ja to ne ra zumem. Ne treba sve ni razumeti odgovori vajcarac i nasmeja se

glasno na tu svoju alu. Tako je, drue, sasvim tako, ree Brike I Rober Brike

se udalji od vajcarca da bi se pribliio jednoj drugoj grupi, dok se dostojanstveni vojnik uozbilji i promrmrja:

Boe moj! Rekao bih da mi se podsmeva. Ka kav li je to ovek koji se usuuje da se ruga jednom vaj carcu Njegovog Velianstva?

ONO TO SE DOGAALO IZVAN KAPIJE SENT-ANTOAN

Jednu grupu ljudi sainjavao je znatan broj graana koje je izne-nadno zatvaranje kapije zateklo u polju. Oni su okruili etiri pet ko-njanika u potpunoj ratnoj opremi koje je, izgleda, zatvorena kapija mnogo uznemiravala, jer su vikali iz sveg grla:

Kapija! Kapija!Ovi uzvici, koje su svi prisutni ponavljali sa velikom estinom,

stvarali su na momente paklenu buku.Robert Brike se priblii toj grupi i stade da vie jae od svih: Kapija! Kapija!Jedan konjanik, oaran tom snanom glasinom, okre te mu se,

pozdravi ga i ree mu: Zar to nije sramota, gospodine, da se usred bela dana zatvara

kapija, kao da Spanjolci ili Englezi opsedaju Pariz?Rober Brike paljivo zagleda oveka koji mu se obra tio. Mogao

je imati etrdeset do etrdeset pet godina. Sem toga, izgledalo je kao da je taj ovek stareina ostalim konjanicima oko njega.

14

Ovo ispitivanje kao da je ulilo poverenje Roberu Brikeu, jer se omah pokloni u znak pozdrava i odgovori:

Ah, gospodine, u pravu ste, sasvim ste u pravu; ali, ako ni-sam suvie radoznao, smem li da vas upitam, ta mislite u emu je uzrok ove predostronosti?

Dovraga! dodade ovaj. Boje se da im neko ne pojede njihovog Salseda.

Ene de! dodade neki glas. Mrav je to ruak!Rober Brike se okrete na stranu odakle je dolazio glas iji je na-

glasak odavao Gaskonjca i opazi oveka od dvadeset ili dvadeset pet godina koji je naslonio ruku na sapi konja svoga stareine. Mladi je bio gologlav, jer je verovatno izgubio svoj eir u guvi.

Izgledalo je da je Brike dobar posmatra. Zapaao je brzo. I on uskoro okrete glavu od Gaskonjca, bez sum nje stoga to mu je izgle-dao beznaajan, i ponovo vrati pogled na jahaa.

Ali, ree on poto kau da taj Salsed pri pada gospodinu de Gizu, znai da nije ba tako rav zalogaj.

E, zar se tako pria? nastavi Gaskonjac i ra doznalo na-ulji ui.

Pa svakako da se tako pria, odgovori konja nik sleui ramenima u dananje vreme pria se toliko budalatina!

A, znai, usudi se Brike sa svojim upitnim po gledom i podsmeljivim osmehom znai, vi mislite, go spodine, da Salsed ne pripada de Gizu?

Ne samo to mislim, ve sam i siguran odgo vori konjanik.

Zatim, videi da mu se Brike pribliava pokretom kao da bi hteo rei: A na emu zasnivate to svoje mi ljenje, on nastavi:

U to nema sumnje, jer da Salsed pripada vojvodi, vojvoda ne bi dozvolio da ga uhvate, ili bar ne bi dopustio da ga dovedu veza-nog iz Brisela u Pariz, i ne pokuavi da ga spase.

Pokuaj spasavanja nastavi Brike veoma je opasan. Jer, uspeo ili ne uspeo, im potie od strane gospodina de Giza, zna-i da gospodin de Giz priznaje da je i sam umean u zaveru protiv vojvode d'Anu.

Gospodin de Giz nastavi osorno konjanik ne bi se osvr-tao na te razloge, u to sam siguran, i im on nije ni traio osloboe-nje, niti je branio Salseda, znai da Salsed nije njegov pristalica.

15

Izvinite to neprestano o tome govorim, na stavi Brike ali sve to nisam ja izmislio. Izgleda da je Salsed progovorio.

Gde? Pred sudijama? Ne, ne pred sudijama, gospodine, ve kad su ga muili. Pa zar to nije isto? upita Rober Brike glasom koji je uzalud

pokuavao da naini bezazlenim. Ne, to zaista nije isto, samo bi jo to trebalo! Uostalom, pria

se da je progovorio, neka je tako. Ali ne kau ta je govorio. Izvinite jo jednom, gospodine, opet ree Brike govore

i o tome, i to mnogo. Pa ta je kazao? Recite! upita nestrpljivo ko njanik.

Hajde govorite kada ste tako dobro obaveteni. Ne mogu se pohvaliti da sam dobro obaveten, gospodine,

poto se trudim da od vas neto doznam od govori Brike. ekajte! Da se sporazumemo! ree konjanik nestrpljivo.

Vi kaete da se pria o onome to je on govorio. Pa ta je govo-rio? Recite!

Ne mogu vam tano rei, gospodine, da li su to ba njego-ve rei ree Rober Brike, koji je, izgleda, na lazio zadovoljstvo u tome da pecka konjanika.

Onda, najzad, recite koje mu se rei pripisuju. Pria se da je priznao kako je bio u zaveri u korist gospodi-

na de Giza. Znai protiv francuskog kralja? Uvek ista pesma! Ne protiv Njegovog Velianstva francuskog kra lja, nego pro-

tiv Njegove Svetlosti i gospodina vojvode od Anuja. Ako je priznao Pa ta? upita Brike. Nita! Onda je to jedan bednik! ree konjanik i nabra

obrve. Tako je! ree sasvim tiho Rober Brike. Ali ako je i ura-

dio ono to je priznao, onda je to hrabar ovek. Ah, gospodine, sprave za muenje katkad nateraju potene ljude da mnogo tota kau.

Na alost! Istinu ste kazali, gospodine, ree konjanik bla-im tonom i uzdahnu.

Eh, upade u govor Gaskonjac koji se okretao as jednome as drugome i pratio ceo razgovor eh, sprave za muenje! Ako

16

je Salsed progovorio, onda je to jedan ugursuz, a i njegov gospodar je takav.

Oh, oh! ree konjanik oigledno nervozno vi to mnogo glasno pevate, gospodine Gaskonje.

Ja? Jeste, vi! Ja pevam na glas koji mi se dopada, do avola! ta me briga

za one kojima se moja pesma ne svia.Konjanik uini jedan ljutit pokret. Mir! ree jedan glas tiho ali zapovedniki i mada se Rober

Brike trudio, nije mogao da pronae ot kuda je doao.Konjanik se oigledno savlaivao, ali ipak nije imao dovoljno

moi da se sasvim uzdri: A poznajete li vi dobro one o kojima govorite, gospodine!

upita on Gaskonjca. Da li poznajem Salseda? Da. Boe sauvaj! A vojvodu od Giza? Jo manje. A vojvodu od Alansona? Njega jo manje. Znate li da je gospodin od Salseda hrabar ovek? Utoliko bolje; znai da e hrabro umreti. I da gospodin od Giza, kada kuje zavere, sam ih kuje? ta me se to tie! I da je gospodin vojvoda od Anuja, ranije gospo din od

Alensona, smakao ili dozvolio da se smakne ne kolicina koji su se za njega interesovali: La Mola, Kokona, Bisija i ostale?

Ba me briga. Kako to, ba vas briga? Majnevile! Majnevile! promrmlja isti onaj glas. Naravno, ba me briga! Ja znam samo jedno, vra ga! Danas,

upravo ovog jutra, imam posla u Parizu i zbog te budale Salseda pred nosom mi zatvaraju vrata. Taj Sal sed je jedna obina hulja, a s njime i svi oni zbog kojih su vrata zatvorena umesto da su otvorena.

Oho, evo jednog sirovog Gaskonjca, proapta Rober Brike sigurno emo jo videti neto zanimljivo.

17

Ali to zanimljivo nikako nije dolazilo. Konjanik, ko me je ova poslednja reenica naterala krv u lice, spusti glavu i proguta svoju ljutnju.

Odista, imate pravo, dodade neka idu do avola svi oni koji nas spreavaju da uemo u Pariz!

Oho, pomisli Rober Brike, kome nije izmakao ni izraz lica konjanika ni dva poziva da bude strpljiv, oho, izgleda da u videti interesantnije stvari no to sam oekivao.

Ba kad je o tome razmiljao, odjeknu zvuk trube i gotovo od-mah zatim vajcarci, potiskujui svetinu svojim halebardama kao da seku neki sir, odvojie gomilu na dva dela koji se poreae kraj puta ostavljajui praznu sre dinu.

Tom istinom naie oficir o kome smo govorili i koji je koman-dovao gardom. Jaui konja poe da se eta ta mo amo. Zatim, poto je jedan trenutak ispitivao pogle dom koji je liio na neko izazivanje, naredi da sviraju trube.

U istom trenutku trube zatrubee i celom onom sveti nom za-vlada takva tiina da je izgledala gotovo nemogu na posle onolike vreve.

Tada naie telal u odei ukraenoj krinovim cveto vima, nose-i na grudima tit s grbom Pariza: drei u ru kama komad hartije poe da ita kroz nos, kao i svi telali:

Objavljujemo naem dragom narodu Pariza i okoline da e kapije biti zatvorene do jedan as po podne i da niko do tog doba nee moi da ue u grad, a sve ovo po elji kralja i nastojanju gos-podina prefekta Pariza.

Telal zastade da odahne. Svetina odmah iskoristi taj zastoj da izrazi svoje uenje i svoje nezadovoljstvo otegnutim povicima, koje je telal, to mu se mora priznati, podnosio bez ikakvog gneva.

Oficir naini jedan zapovedniki pokret rukom i nanovo za-vlada tajac.

Telal nastavi bez uzbuenja i bez kolebanja kao da mu je duga praksa stvorila oklop protiv svih uzvika kojima je bio izloen:

Od ovoga se izuzimaju oni koji imaju uza se hartije ili su lino pozvani pismom ili pozivom.

Pisano u prefekturi grada Pariza na izriitu zapovest Njegovog Velianstva, 26. oktobra, leta gospodnjeg 1585.

Trubai, svirajte!

18

I odmah trube pustie svoj promukao zvuk.Tek to je telal zavrio, iza ive ograde vajcaraca i vojnika sve-

tina poe da se talasa kao zmija iji se prstenasti miii skupljaju i ire.

ta ima ovo da znai? pitali su se najmirniji. Bez sumnje opet neka zavera! Oh, oh! Sve je ovo udeeno samo da nas spree da uemo u

Pariz, ree tiho svojim pratiocima konjanik koji je onako stoiki pretrpeo Gaskonjeve primedbe

Ovi vajcarci, pa taj telal, trube, brana; sve je to zbog nas. Bogami, to mi laska.

Mesta, mesta, ej, vi tamo! uzviknu oficir koji je komando-vao odredom. Sto mu gromova, zar ne vidite da spreavate ulazak onima koji imaju prava da zahtevaju otvaranje kapije.

Ene de, ja znam jednoga koji e proi pa makar pred njim bile sve kapije i svi graani na svetu ree Gaskonjac koji je svojim odgovorima privukao panju i divljenje Robera Brikea.

I zaista, posle jednog trenutka bio je ve na istini koja se, zahva-ljujui vajcarcima, nainila izmeu ive ograde i posmatraa.

Moete pomisliti kako su sve oi, pune divljenja i radoznalosti, bile upravljene u tog oveka koji je uivao povlasticu da ue onda kada su svi morali ostati napolju.

Ali Gaskonjac nije nimalo obraao panju na te zavidljive po-glede. On se gordo isprsi pokazujui kroz svoj tanak zeleni prsnik sve miie svoga tela koji kao da su bili satkani od uadi i utegnuti nekom unutranjom sponom. Njegove dolaktice, suve i koate, vi-rile su za dobra tri palca iz poderanih rukava. Imao je jasan pogled, kosa mu je bila kovrdava i plava, bilo po prirodi ili sluajno, jer je praina bar za dobru desetinu uticala na njenu boju. Njegove noge, duge i vitke, zavravale su se pokretljivim i vitkim zglobovima kao u jelena. Na jednoj ruci, samo na jednoj, imao je rukavicu od ukra-ene koe. U drugoj ruci je drao jedan leskov tapi. Za trenutak pogleda oko sebe a zatim, primetivi da je oficir o kome smo govo-rili najstariji u odredu, poe pravo k njemu.

Ovaj ga je posmatrao neko vreme pre nego to je progovorio.Gaskonjac se nimalo ne zbuni nego i on poe da posmatra

oficira. Izgleda mi da ste izgubili svoj eir ree mu ovaj.

19

Jesam, gospodine. U ovoj gomili? A ne! Primio sam bio jedno pismo od svoje prijateljice. itao

sam ga, vraga, blizu reke na jedno etvrt milje odavde, kada mi odjednom vetar die i pismo i eir. Ja potrah za pismom iako je dugme mog eira bilo od velikog dijamanta. Stigoh pismo, ali kad sam se vratio za eir, vetar ga je odneo u reku, a reka u Pariz! Moda e nekog ubogog siromaha uiniti srenim: utoliko bolje!

I tako ste vi sad gologlavi? Pa zar se u Parizu ne moe nai neki eir, do a vola! Kupiu

tamo lepi i staviu na njega dvaput vei dijamant.Oficir jedva primetno slee ramenima, ali ma koliko da je po-

kret bio neupadljiv, nije izmakao Gaskonje vom oku. Molim ree Gaskonjac oficiru. Imate li kartu? upita ga ovaj. Naravno, imam, ili bolje rei imam dve. Dovoljna je samo jedna, ako je u redu. More, da li se ja varam? ree Gaskonjac i raz rogai oi.

Ne, a ne, do avola, ne varam se! Imam za dovoljstvo da govorim sa gospodinom od Loanjaka?

Moguno, gospodine, odgovori suvo oficir, oe vidno ni-malo oduevijen ovim prepoznavanjem.

Sa gospodinom od Loanjaka, svojim zemljakom! Ne kaem ne. Mojim roakom. Dobro, dobro! Dajte mi vau kartu! Evo vam.Gaskonjac izvadi iz svoje rukavice polovinu neke kar te koja je

bila namerno iscepana. Poite sa mnom, ree Loanjak ne gledajui kartu i vi i

vai drugovi, ako ih imate. Sad emo videti da li je dozvola u redu.I poe na svoje mesto blizu kapije.Gologlavi Goskonjac poe za njim.Jo pet ljlidi pooe za gologlavim Gaskonjcem.Prvi je bio obuen u divan oklop, koji je bio tako briljivo izra-

en kao da je iziao iz ruku Benvenuta Celi nija. Meutim, kako je taj oklop bio malo iziao iz mode, on je izazivao vie smeha no divljenja.

20

A pravo govorei, nijedan drugi deo odee oveka koji je imao taj oklop nije bio u skladu sa skoro kraljevski izraenim oklopom.

Za drugim, koji ga je u stopu pratio, iao je jedan debeli prose-di lakej i, kako je ovaj bio suv i preplanuo, liili su njih dvojica na Don Kihota i Sanu.

Naie trei nosei u naruju jedno dete od deset me seci. Za njim je ila ena koja se drala za njegov koni pojas, dok se dvoje dece, jedno od etiri a drugo od pet godina, vrsto dralo za eni-nu haljinu.

Pojavi se i etvrti. On je hramao i nosio o pojasu dug ma.I najzad, kao poslednji, iao je jedan mlad ovek, lepog lika, na

crnom konju, pranjavom, ali dobre rase.Ovaj je u poreenju s ostalima liio na nekoga kralja.Primoran da jae lagano kako ne bi preao svoje dru gove, ili

moda ba elei da ne bude sa njima u grupi, mladf zastade za trenutak na ivici ive ograde koju je svetina nainila.

U tom trenutku oseti kako ga neko povue za kaniju maa i on se nae unazad.

ovek koji je privukao njegovu panju tim dodirom bio je je-dan mladi crne kose, svetloga oka, omanji, ne jak, ljubak; ruke su mu bile u rukavicama.

ime mogu da vas usluim, gospodine? upita na konjanik. Gospodine, jednu milost. Govorite, samo brzo, molim vas; vidite da me e kaju. Potrebno je da uem u grad, gospodine, i to neod lono, ra-

zumete? Vi ste sami i sigurno vam je potreban skutonoa koji e samo da ini ast vaem lepom izgledu.

Pa onda? Eto! Uinimo jedan drugome uslugu: uvedite me i ja u biti

va skutonoa. Hvala! ree konjanik. Ali meni nije potre ban

skutonoa. ak ni kao to sam ja? upita mladi, i tako se udnovato

nasmeja da konjanik oseti kako se topi le dena kora kojom je poku-ao da prekrije srce.

Hteo sam rei, ja nemam mogunosti da drim slugu. Ah, ja znam da vi niste bogati, gospodine Erno tone od

Karmena. ree mladi.

21

Konjanik uzdrhta. Ali ne obraajui panju na taj drhtaj, mla-di nastavi:

Zato da ne govorimo o plati, naprotiv, ako mi ui nite ovo to od vas traim, biete vi nagraeni uslugama, i to stostruko. Dozvolite mi da vas sluim, molim vas i pomislite da vas moli onaj koji je nekada zapovedao.

Mladi mu stisnu ruku, to je bilo isuvie slobode za jednoga skutonou. Zatim se okrete grupi konjanika koje mi ve poznaje-mo i ree im:

Ja odoh, i to je najvanije. Vi, Majnevile, po starajte se da ta-koe uete na neki nain.

Ne sastoji se sve u tome da vi uete, ree ple mi po-trebno je da vas on i vidi.

Oh, budite bez brige! im ja proem kroz ovu ka piju, on e me i videti.

Ne zaboravite na ugovoreni znak. Dva prsta na ustima. Je 1' to?

Tako je i neka vam je bog na pomoi! Pa ta je bilo? upita ovek na crnome konju. Penji se,

skutonoo, hoe li se jednom odluiti! Evo me, gospodaru! odgovori mladi.I lako skoi na sapi iza svog druga koji poe za osta lom peto-

ricom izabranika koji su pokazivali svoje karte i dokazivali svoje pravo.

Gle, gle! uzviknu Rober Brike koji je sve to pratio oirna. Neka me avo nosi, ali ovo samo Gas konjci prolaze!

PROLAZ

Ovo ispitivanje kome su se morali podvrgnuti est izabranika nije bilo ni dugo ni teko.

Sve se sastojalo u tome da se iz depa izvue jedna polovina karte i da se preda oficiru koji je sravnjivao sa drugom polovinom i ako su se dve polovine prilikom sa stavljanja podudarale, sopstvenik karte je dokazivao svoja prava.

Gologlavi Gaskonjac priao je prvi. Sa njim je i po elo ispitivanje. Kako se zovete? upita ga oficir.

22

Kako se zovem, gospodine oficire? Pa to pie na mojoj karti i jo puno stvari.

Bez obzira! Kako se zovete? ponovi oficir ne strpljivo. Zar vi ne znate svoje ime?

Ene de! Kako da ne znam! A ba i da sam ga zaboravio, vi biste mi rekli poto smo zemljaci, pa ak i roaci.

Ma govorite svoje ime, sto mu gromova! Mislite li da ja imam vremena da ga traim na poznanstva?

Dobro. Zovem se Perdika od Penkodneja. Perdika od Penkorneja ponovi gospodin od Lo anjaka,

koga emo odsad zvati onako kako ga je nazvao njegov zemljak.A zatim baci ponovo pogled na kartu: Perdika od Penkorneja, 26. oktobra 1585, tano u podne. Kapija Sent Antoan dodade Gaskonjac poka zujui svojim

suvim i crnim prstom na kartu. Vrlo dobro! U redu! Uite! ree gospodin od Loanjaka da

bi prekratio dalji razgovor sa svojim zem ljakom. A sada vi ree on drugome. Prie mu ovek s oklopom.

Vau kartu? upita Loanjak. ta, gospodine od Loanjaka? uzviknu ovaj. Zar ne po-

znajete sina jednoga vaeg prijatelja iz detinj stva koga ste toliko puta uzimali na krilo?

Ne! Pertinaks od Monkraboa ree mladi zau eno. Ne

poznajete me? Kada sam na slubi ne poznajem nikoga, gospo dine. Vau

kartu?Mladi sa oklopom prui kartu. Pertinaks od Monkraboa, 26. oktobra, tano u podne, kapija

Sent -Antoan. Proite!Mladi proe, malo zauen ovakvim dranjem, i po e da se

pridrui Perdini, koji ga je ekao na samoj kapiji.Prie trei Gaskonjac; to je bio ovek sa enom i decom. Imate li kartu? upita ga oficir.On odmah posluno zavue ruku u jedrm od torbica od kozje

koe koje je nosio na desnom ramenu.Ali sve je bilo uzalud. Dete koje je nosio u naruju smetalo mu

je i nikako nije mogao da nae kartu koju su mu traili.

23

Pa ta koga vraga radite s detetom, gospodine? Vidite da vam smeta.

To je moj sin, gospodine od Loanjaka. Pa dobro! Spustite sina na zemlju. Gaskonjac ga poslua.

Dete poe da se dere. A, pa vi ste oenjeni? upita ga Loanjak. Jesam, gospodine oficire. U dvadeset godina? Kod nas se rano eni, znate, dobro gospodine od Loanjaka.

I vi ste se oenili u osamnaest godina. Dobro! ree Loanjak. I ovaj me poznaje. Za to vreme

prili su ena i deca koja su visila o njenoj haljini. A zato da se ne oeni? upita ona ispravljajui se i sklanja-

jui sa ela svoju crnu kosu koja je bila sva ulepljena od praine. Zar u Parizu vie nije moderno eniti se? Jeste, gospodine, on je oenjen i evo jo dvoje dece koja ga takoe zovu ocem.

Da, ali to su samo sinovi moje ene, gospodine od Loanjaka, kao i ovaj visoki deak koji se nalazi pozadi. Prii de, Militore, i po-zdravi gospodina od Loanjaka, naeg zemljaka.

Jedan mladi od svojih esnaest do osamnaest go dina, snaan, okretan i slian sokolu sa svojim okrugiim oima i kukastim nosem, prie drei obe ruke za poja som od bivolje koe.

Bio je obuen u dobar pleteni vuneni kaput, a na mi iavim nogama je imao kamane od koe divokoze. Mladi brii iviili su mu drsku i ulnu usnu.

To je Militor, moj pastorak, gospodine od Loa njaka, najstariji sin moje ene. To je jedan Savantrad, roak Loanjaka, Militor od avantrada, vama na slubi. Pozdravite ga, Militore.

Zatim se nae prema detetu koje se valjalo po putu i dralo: uti, Scipione, uti mili, i poe da trai svoju kartu po

svim depovima.Za to vreme Militor, da bi posluao svog oca, lako se prikloni i

izvue ruke iz pojasa. Za ime boje, gospodine, dajte kartu povika Loanjak

nestrpljivo. Hodite, Lardij, i pomozite mi ree Gaskonjac eni i porumene.Lardij odvoji jednu za drugom obe ruke od svoje haljine i stade

sama da pretura po torbi i depovima svo ga mua.

24

Bogami, ree mora da ste je izgubili. Onda u vas zadrati ree Loanjak. Gaskonjac preblede. Ja se zovem Esta od Miradua ree on i pozivam se na

gospodina od Sent-Malina, svog roaka. Ah, vi ste roak Sent-Malina? ree Loanjak malo blae.

Dodue, kad ih ovek slua, oni su roaci celog sveta! E pa dobro, potraite jo, i potraite uspenije.

Pogledajte, Lardij, pogledajte u haljinama svoje dece ree Esta drui od srdbe i nespokojstva.

Lardij klee kraj jednoga paketa skromnih stvari i poe da pre-tura mrmljajui.

Mladi Scipion se i dalje drao. Dodue, njegova braa po majci, vide-i da niko na njih ne gleda, zanimala su se tipajui mu pesak u usta.

Militor nije ni mrdnuo. Reklo bi se da su sve nedae domaeg ivota prolazile mimo tog velikog deaka ne do dirujui ga.

E, ree najednom gospodin od Loanjaka ta vidim ono tamo na rukavu onoga klipana, u onoj konoj kesici?

A, jest, jest, to je! uzviknu Esta radosno. Sad se seam. To je bila Lardijina ideja da zaijemo kartu na Militora.

Da bi i on nosio neto ree podsmeljivo Loa njak. Uh, tele, mrzi ga i svoje ruke da nosi.

Militorove usne zadrhtae od gneva, dok mu se po nosu, bradi i obravama razli rumenilo.

Tele nema ruke, promumla on i sevnu oima nego pap-ke kao izvesni ljudi koje ja znam.

Mir! ree Esta. Zar ne vidite, Militore, da nam gospo-din od Loanjaka ini ast to se sa nama malo ali.

A, ne, do vraga! Ne alim se ja odgovori Loanjak. Hou, naprotiv, da taj klipan razume moje rei onako kako

sam ih kazao. Da je to moj posinak, ja bih na njega natovario maj-ku, brau, stvari i, do avola, i sam bih se gore popeo da ga vuem za ui i da mu dokaem da je pravi magarac!

Militor potpuno izgubi prisustvo duha, dok se Esta pravio da je zabrinut. Ali ispod te zabune probijala je radost to je njegov pa-storak dobio takav prekor i to je doiveo takvo ponienje.

Lardij, da bi presekla dalji razgovor i spasla svoga prvenca od daljeg zajedanja gospodina od Loanjaka, pru i oficiru polovinu kar-te koju je izvukla iz kone torbe.

25

Gospodin od Loanjaka je uze i poe da ita: Esta od Miradua, 26. oktobra, tano u podne, kapija Sent-

-Antoan. Prolazite, ree im i pazite da ne izgubite koje od svoje dece, bilo lepo ili runo!

Esta od Miradua uze ponovo u naruje maloga Sci piona, Lardij nanovo zabi ruke za pojas, dvoje dece opet uhvatie haljinu svoje majke, i cela porodica, praena Mi litorom koji je utao, ode i stade pored onih kojima su karte ve bile pregledane.

avo nek ih nosi! promrmlja Loanjak posma trajui Estaa od Miradua i njegove kako odlaze. Div ne e vojnike imati gos-podin od Epernona s ovakvim ljudima.

Zatim se okrete i ree: Sad ste vi na redu!Te su se rei odnosile na etvrtog izabranika.On je stajao usamljen i ukoen, zvrckajui prstima po svome

sivom gvozdenom oklopu da bi sa njega skinuo prainu. Brkovi kao da su bili nainjeni od maje dlake, oi zelene i svetle, obrve su mu trale kao lukovi iznad izrazitih jagodica i najzad uzane usne sve to davalo je njegovom licu izraz povuenosti i nepoverenja i jasno odavalo tip oveka koji krije svoju kesu kao i svoje srce.

alabr, 26. oktobra. tano u podne, kapija Sent Antoan. Dobro je, prolazite! ree mu Loanjak.

Nadam se da e mi se dati neki putni trokovi primeti lagano Gaskonjac.

Ja nisam biagajnik, gospodine, ree mu suvo Loanjak ja sam samo vratar, prolazite.

I alabr proe. Za alabrom naie jedan mlad i plav vitez. Kako je vadio svoju kartu, iz depa mu ispade jedna kocka i neko liko kara-ta za igranje. On ree da se zove Sen-Kapotel, a njegova izjava bi la je potvrena i kartom koja je bila u redu, te i on poe za alabrom.

Ostao je jo esti izabranik, koji je, na primedbu svog skuto-noe, sjahao s konja i predao gospodinu od Loanjaka kar tu na ko-joj je pisalo:

Ernoton od Karmena, 26. oktobra, tano u podne, kapija Sent-Antoan.

Dok je Loanjak itao, skutonoa takoe sie s konja i pokua da skrije svoje iice privrujui kolan na konju svog novog gospodara, mada je ovaj bio sasvim dobro privezan.

26

To je va skutonoa, gospodine? upita Loa njak Ernotona pokazujui prstom na mladia.

Vidite i sami, gospodine kapetane, ree Erno ton, koji nije hteo rii da izda ni da slae, vidite da mi zauzdava konja.

Proite, ree Loanjak paljivo promatrajui gospodina od Karmena, ije mu se lice i dranje dopalo vie no u ostalih. Ovo je jedan koji bar lii na neto! promrmlja.

Ernoton nanovo uziaha. Skutonoa, ne pravei se ni malo vaan, ali i dosta hitro, bee ve priao grupi koja je bila prola.

Otvorite kapiju, ree Loanjak i pustite da prou ova estorica sa svojom pratnjom.

Hajde bre, gospodaru, ree skutonoa u sedla i pourimo!Ernoton jo jednom podlee uticaju tog udnog mla dia, i im

se kapija otvorila, on obode konja i voen skutonoinim savetima poe urno u predgrae Sent-An toan.

Loanjak naredi da se za ovom estoricom ponovo za tvori kapija, to izazva veliko nezadovoljstvo svetine, koja se nadala da e posle ovih formalnosti moi da ue, i, videi da se prevarila u oekivanju, poe glasno da izraava svoje nezadovoljstvo.

Gazda Miton, posle male ljutite etnje kroz polja, povrati opet svoje spokojstvo i vrati se na svoje mesto. Zatim se usudi da stavi nekoliko primedaba na nain kojim vojska prekida saobraaj.

Prijatelj Frijar, naavi najzad svoju enu, kraj koje se, izgleda, vie niega nije bojao, priao joj je dnevne novosti koje je kitio sop-stvenim komentarima.

Najzad, konjanici, od kojih je jednog skutonoa na zivao Majnevilom, poee da se savetuju ne bi li bilo bolje da pou pored zidina u nadi da e u zidu nai neku rupu i kroz nju ui u Pariz, umesto da opet ekaju na ovoj ili na nekoj drugoj kapiji.

Rober Brike, kao filozof koji o svemu razmilja i naunik koji iz svega izvodi zakljuke, uvide da e se raz voj celog dogaaja to smo ga opisali odigrati u blizini kapije i da iz razgovora viteza, graana i seljaka nee vie nita moi da dozna. Stoga se to je mogao vie priblii vratarevoj kuici koja je imala dva prozora: jedan je gle dao na Pariz a drugi u polje.

Tek to je doao na svoje novo mesto, kad iz grada dolete u ga-lopu jedan ovek na konju, skoi sa sedla i, ulazei u kuicu, pojavi se na prozoru.

27

Aha! ree Loanjak. Evo me, gospodine od Loanjaka, ree ovek. Dobro je! Odakle dolazite? Sa kapije Sen-Viktor. Va spisak? Petorica. A karte? Evo ih.Loanjak uze karte, pregleda ih i napisa na jednoj tablici od

kriljca, koja je izgleda za to bila i priprem ljena, broj 5.Glasnik ode.Nije prolo ni pet minuta kada dooe jo dva gla snika.Loanjak ih ispita, jednog po jednog, opet kroz pro zore.Jedan je dolazio sa kapije Burdel i doneo broj 4. Drugi je dola-

zio sa kapije Tampl i javljao broj 6. Loanjak briljivo ispisa obe cifre na tablici od kriljca.

Ovi glasnici odoe kao i prvi, a za njima, jedan za drugim, do-oe jo etvorica:

Prvi je dolazio s kapije Sen-Deni sa brojem 5. Drugi sa kapi-je Sen-ak sa brojem 3. Trei sa kapije Sent-Onore sa brojem 8. etvrti sa kapije Monmartr sa brojem 4. Najzad se pojavi i poslednji koji je dolazio sa kapije Bisi i doneo broj 4. Tada Loanjak paljivo podvue i mesta i brojeve i dobi sledei pregled:

Kapija Sen-Viktor 5Kapija Burdel 4Kapija Tampl 6Kapija Sen-Deni 5Kapija Sen-ak 3Kapija Sen-Onore 8Kapija Monmartr 4Kapija Bisi 4Najzad kapija Sent-Antoan 6Svega: etrdeset pet 45 Tano je! A sada uzviknu Loanjak snanim gla som

otvorite kapiju i neka ue ko hoe! Kapija se otvori.I odmah zatim jurnue u Pariz konji, mazge, ene, deca i kola,

izlaui se opasnosti da se zague izmeu stubova pokretnog mosta.

28

Za etvrt asa tom irokom arteiiiom koju nazivaju ulicom Sent-Antoan proe ceo val svetine koja se jo od jutra zaustavila ispred ove privremene brane.

Buka se malo po malo utia.Gospodin od Loanjaka uzjaha konja i ode sa svo jim Ijudima.

Rober Brike ostade poslednji iako je bio prvi. Ravnoduno preskoi lanac mosta govorei:

Svi ti ljudi hteli su da vide neto i nisu nita vi deli, ak ni za sebe lino. Ja nisam imao nameru nita da vidim, a jedini sam ja koji je neto video. To ve ne to znai. Hajdemo, dalje! Ali zato dalje? Do avola, znam i onako vee dovoljno! ta u dobiti ako vidim kako eree gospoina od Salseda na etiri komada? Ba ni ta! Uostalom, vie se ne bavim politikom. Hajdemo na ruak. Da ima sunca, ono bi pokazivalo podne: vreme je!

To ree i ue u Pariz sa svojim mirnim i zlobnim osmehom na usnama.

LOA NJ. V. ANRIJA III NA TRGU GREV

Ako poemo sada do trga Grev, na koji je izbijala ta reka sveti-ne iz predgraa Sent Antoan, nai emo u toj gomili mnogo naih poznanika. Ali dok su se svi ti jadni ljudi, manje mudri no Rober Brike, gurali, muvali, i gnjavili, mi emo, zahvaljujui preimustvu koje nam daje stav pripovedaa, otii odmah na sam trg Grev, i kada jednim pogledom preemo ceo skup, vratiemo se za trenutak u prolost da bismo prouili uzroke poto smo ve videli zavretak.

Moe se rei da je prijatelj Frijar imao pravo kaa je kazao da e biti oko stotinu hiljada gledalaca koji e se okupiti na trgu Grev i okolini, da uivaju u prizoru to e se odigrati. Ceo se Pariz bee dogovorio da se sastane kod Optinske zgrade, a Pariani su veoma tani. Pariz ne proputa nijednu sveanost, a smrt jednog oveka, to je veoma neobina sveanost, naroito kada je taj ovek umeo da pobudi toliko strasti da su ga jedni proklinjali, a drugi hvalili, dok ga je najvei broj alio.

Gledalac koji bi uspeo da izie na trg, bilo kejom, pored kafane Kod Bogorodine slike, bilo kroz samu kapiju trga Bodoaje, video bi u prvpm trenutku, na sre dini trga, strelce porunika Tanona i

29

veliki broj vaj caraca i lakih konjanika koji su okruivali malo gu-bilite, uzdignuto od zemlje otprilike etiri stope.

To gubilite, tako nisko da su ga videli samo oni koji su bili pored njega ili oni koji su imali tu sreu da nau sebi mesta na ne-kom prozoru, ekalo je posetioca koga su od ranoga jutra doepali kalueri, i iji su kpnji, prema narodnom izrazu, ve ekali da ga odvedu na dalek put.

I zaista, pod jednim tremom na trgu, odmah iza ulice Muton, etiri snana persijska konja, bele dlake i upavih kopita, nestrpljivo su kopali kaldrmu i ujedali se rui, na veliki uas ena koje su staja-le u blizini, bilo to su tu same dole, bilo to su ih silom gurnuli.

Konji su bili jo neprezani; jedva ako su sluajno katkad, tamo u svojoj postojbini, poneli na svojim le ima neko serjako dete vra-ajui se iz polja posle sun evog zalaska.

Ali posle praznog gubilita, posle konja koji su rzali, ono to je najvie privlailo, bio je glavni prozor na optinskoj zgradi, ukraen crvenom kadifom i zlatom, i balkon na ijoj je ogradi visio ilim ukraen kraljev skim grbom.

Jer taj je prozor bio kraljevska loa.Na crkvi Sen-an otkucavalo je dva i po asa kada se taj prozor,

koji je liio na ram neke slike, ispuni li nostima.Tu je bio najpre kralj Anri III, bled, gotovo elav, mada u to doba

nije imao vie od trideset etiri do tri deset pet godina; oi su mu bile duboko upale, a usne drhtale od nervoze.

Uao je natmuren, ukoena pogleda, istovremeno i velianstve-nim i nesigurnim korakom, neobian u svom odelu, neobian po svojim pokretima, vie senka nego iv ovek, vie privienje no kralj; uvek nerazjanjena tajna, ovek koga njegovi podanici nisu nikad razumeli i kada bi se pojavio, nisu nikad bili naisto da li treba vikati: iveo kralj! ili se pomoliti za pokoj njegove due.

Anri je imao crn jelek optoen crnim iritima. Nije nosio ni od-lija ni ukrase, samo je na kapi imao jedan dijamant koji je sluio kao kopa za tri kratka i kovr dava pera. U levoj ruci nosio je crno kuence koje mu je njegova roaka Marija Stjuart poslala iz zatvo-ra, i na ijoj su se svilastoj dlaci sijali njegovi tanki i beli. prsti kao da su bili od alabastera.

Iza njega je ila Katarina de Medii, ve pogrb ljena pod teretom godina. Ona, kraljica-majka, mogla je u to doba imati ezdeset est

30

do ezdeset sedam godina; ali je jo drala glavu odluno i pravo bacajui otar po gled ispod uvek nabranih obrva. Ali i bez tog po-gleda, uvek je u svojoj crnoj haljini izgledala natmurena i hlad na kao kip od voska.

Uporedo s njom pojavi se setna i ljupka figura kra ljice Lujze od Lorena, supruge Artrija III, ona, naizgled beznaajna, ali u stvari verna drugarica u njegovom bu nom i nesrenom ivotu.

Kraljica Katarina de Medii ila je da prisustvuje jednoj pobedi.

Kraljica Lujza je prisustvovala jednom muenju.Kralj Anri je to smatrao kao posao.Tri shvatanja koja su se ogledala na uzvienom elu jednoga,

rezigniranom elu drugoga i natmurenom i pu nom dosade elu treega.

Iza slavnih linosti koje je narod slavio, tako ble dim i tako ta-janstvenim, ila su dva lepa mladia, prvi je imao nepunih dvadeset, a drugi najvie dvadeset i pet godina.

Drali su se ispod ruke i pored obiaja koji zabra njuje da se pred kraljem, kao i u crkvi pred bogom, izra ava privrenost neemu. Smejali su se. Mlai sa neizre civom tugom, stariji sa ljupkou koja je osvajala. Bili su lepi, visoki, bili su braa. Mlai se zvao Anri de oa jez, grof od Buaa; drugi, vojvoda An de oajez. Do skora je bio poznat kao Ark, ali kralj Anri, koji ga je voleo iznad svega, nainio ga je pre godinu dana fran cuskim plemiem uzdigavi vojvodstvo oajez na rang grofovije.

Prema ovome rjubimcu narod nije gajio mrnju kao nekada prema Moironu, Kelusu i ombergu, mrnju ko ju je nasledio je-dino d'Epernon.

Narod primi kneza i oba brata pritajenim, ali laska vim poklicima.

Anri pozdravi svetinu ozbiljno i bez osmeha, a zatim poljubi kuence u glavu.

Zatim se okrete mladiima: Naslonite se na ilim, An, ree starijem ne umarajte se

stojei tako; to e moda due da potraje. Nadam se bar, upade Katarina dugo i lepo, Sire. Vi mislite da e Salsed da progovori, majko? upita Anri. Nadam se da e bog uneti pometnju meu nae neprijatelje.

31

Kaem nae neprijatelje, jer su i vai nepri jatelji, keri moja, doda-de ona okreui se kraljici koja preblede i obori svoj ljupki pogled.

Kralj odmahnu glavom u znak sumnje. Zatim se ponovo okre-te oajezima i videi da An jo uvek stoji i pored njegovog poziva, ree mu:

Hajde, An, uradite kao to sam vam kazao; nas lonite se na zid ili na moju naslonjau.

Vae Velianstvo je zaista veoma ljubazno, ree mladi voj-voda i iskoristiu vau dozvolu tek kada budem zaista umoran.

A mi neemo ekati da vi zaista budete umorni, zar ne, bra-te? doapnu mu Anri.

Budi miran! odgovori mu An vie oima no glasom. Sire, ree Katarina ini mi se da vidim ta mo neko

guranje? Kakav otar pogled imate, majko! Zaista, mi slim da imate

pravo. Ah, to ja imam slabe oi, a meu tim nisam tako star! Sire, upade slobodno oajez to kretanje dolazi otud to

strelci potiskuju narod. Sigurno dolazi osuenik. Kako je to laskavo za kraljeve ree Katarina kada gleda-

ju kako eree oveka koji u venama ima pomalo kraljevske krvi!Govorei tb nije skidala pogled sa Lujze. Ah, gospoo, oprostite mi, potedite me! ree mlada kra-

ljica sa oajanjem koje je uzalud pokuavala da prikrije. Ne, to udovite nije iz moje porodice, i vi niste ni hteli to da kaete.

Zacelo ne ree kralj Ja sam uveren da maj ka to nije htela rei.

Eh, pa on je uz Lorence, a Lorenci su vai, go spoo. Bar ja tako mislim. Taj Salsed ima nekog srodstva sa vama, i to dosta bliskog.

To jest, upade oajez sa otvorenim negodova njem, to je bila jasna crta njegovog karaktera koja e uvek ispoljava protiv onoga ko bi ga naljutio, pa ma ko to bio, to jest, on je srodnik gospodina od Giza, ali ne i francuske kraljice.

A, vi ste tu, gospodine od oajeza! ree Ka tarina sa neo-pisivom oholou, vraajui na taj nain po nienje za protivreenje. A, vi ste tu? Nisam vas primetila.

Tu sam, ne samo po svojoj elji ve po zapo vesti kralja, gos-podo, odgovori oajez i baci upitan pogled na Anrija. Nije to

32

ba tako zanimljivo gledati kako se jedan ovek erei i ako dolazim da gledam ta kav prizor, to je stoga to sam na to primoran.

oajez je u pravu, gospoo, ree Anri. Nije ovde re ni o Lorencima, ni o Gizu, a naroito ne o kraljici. Ovde je glavno videti kako kidaju na etiri dela gospodina od Salseda, to jest ubicu koji je hteo da ubije mog brata.

Loe sam sree danas, ree Katarina povlaei se odjed-nom, to je bila njena najbolja taktika teram svoju ker da pla-e, i, boe oprosti mi, mislim da sam na smejala gospodina od oajeza.

Ah, gospoo! uzviknu Lujza hvatajui Ka tarinu za ruke. Zar je mogue da se Vae Velianstvo prevarilo u mome bolu!

I u moje duboko potovanje dodade An od oajeza, kla-njajui se preko naslona kraljevske naslo njae.

Istina je, istina je odgovori Katarina ubada jui i poslednju aoku u srce svoje snahe. Morala sam znati koliko vam je mu-no, drago moje dete, kada vidite da se otkriva zavera vaih prijate-lja Lorenaca i mada tu nemoete pomoi, ipak zato nita manje ne pa tite zbog tog srodstva.

Ah, to se toga tie, majko, to je malo tano ree kralj trudei se da sve stia jer, najzad, ovoga puta biemo naisto u pogledu uea gospode od Giza u toj zaveri.

Ali, Sire, upade u re hrabrije no ikad dotle Lujza od Lorena Vae Velianstvo zna dobro da sam postavi francuska kraljica ostavila svoje roditelje pot puno van prestola.

Ah, vidite da se nisam prevario, Sire, uzviknu An od oajeza eno osuenika! Pojavljuje se na trgu. Gospode, kako mu je grozan lik!

Strah ga je, ree Katarina progovorie. Ako bude imao snage ree kralj. Pogle dajte, majko,

glava mu klima kao u kakvog mrtvaca. Lepo sam ja rekao, Sire, ree oajez gro zan je. Kako hoete da bude lep jedan ovek koji ima tako zle misli?

Zar vam nisam, An, govorio o vezama fizikih i moralnih osobina, kako su to Hipokrat i Gale nus lepo objasnili.

Ja to, Sire, ne poriem; ali ja nisam uenik va ih sposobnosti i viao sam esto veoma rune ljude koji su bili vrlo hrabri vojnici. Zar ne, Anri?

33

I oajez se okrete svome bratu kao da je hteo od njega da trai podrku svojim reima. Ali je Anri gledao i nije nita video, sluao je i nije nita uo. Bio je duboko zamiljen. I kralj odgovori ume-sto njega:

Eh, boe moj, dragi moj An, uzviknu on pa ko vam kae da i ovaj nije hrabar? On to i jeste! Kao medved, kao kurjak, kao guja! Zar se ne seate njegovih podviga? ivog je spalio u kui jednog normanskog ple mia, svog neprijatelja. Deset puta se tukao i ubio tri svoja protivnika; uhvaen je na delu da pravi laan novac i osuen na smrt ba zbog dela tog.

I kao takav bio je pomilovan posredovanjem go spodina od Giza, vaeg roaka, keri moja.

Ovoga puta Lujza je bila na kraju svojih moi; samo uzdahnu. Znai, ree oajez imao je buran ivot, a brzo e se i

on zavriti. Nadam se, gospodine od oajeza, ree Kata rina da e

se naprotiv vrlo lagano gasiti. Gospoo, ree oajez odmahujui glavom vidim tamo

pod tremom veoma dobre konje koji mi iz gledaju nestrpljivi to stoje besposlenii ne verujem u neki dug otpor miia i kostura gos-podina od Salseda.

Da, kada se to ne bi predvidelo; ali moj je sin milosrdan, dodade kraljica s osmehom koji je bio samo njoj svojstven rei e ljudima da ne vuku jako.

Meutim, gospoo, primeti kraljica snebiva jui se ula sam da ste jutros govorili gospoi od Mer kera, ili mi se bar tako uinilo, da taj nesrenik nee imati da izdri vie od dva cimanja.

Da, ako se bude dobro vladao ree Katarina. U tom slu-aju bie odveden to je moguno pre. Ali ujte, keri moja, poto se ve za njega interesujete, vo lela bih da mu to i dostavite: neka se dobro vlada, to se tie njegove koe!

Ali, gospoo, ree kraljica. Bog me nije kao Vas obdario snagom i ja nemam srca da gledam kako ne ko pati.

Nita lake! Neete gledati, keri. Lujza uuta.Kralj nije nita uo. Bio je sav obuzet posmatranjem jer su ba

tada osuenika skidali s kola kojima je bio doveden i vodili ga na nisko gubilite.

34

Za to vreme kopljanici, strelci i vajcarci znatno su proirili krug, tako da se svuda oko gubilita nalazila velika praznina, te su svi mogli jasno da vide Salseda, iako je gubilite bilo nisko.

Salsed je mogao imati trideset etiri do trideset pet godina i bio je lepo razvijen i snaan. Crte njegovog ble dog lica na kome je svetlucalo nekoliko graki znoja i kapi krvi, izraavale su as nadu, a as uas.

Najpre je bacio pogled na kraljevsku lou, ali kao da je shvatio da se te strane ne dolazi spasenje ve smrt, vie tamo i ne pogleda.

Bio je ljut na svetinu. Svojim uarenim oima pro dirao je u to nemirno more, dok mu je dua treptala na usnama.

Svetina je utala.Salsed nikako nije bio obian zloinac. Pre svega, bio je dobrog

roda, poto je Katarina de Medii, koja se u rodoslovlje razumevala vie no to je to pokazivala, pronala u njegovim venama kap kra-ljevske krvi. Sem to ga, Salsed je bio Kapet poznata imena. Ta ruka, koja je sada bila vezana sramnim uetom, nosila je hrabro ma. Ta glava, zemljaste boje, na kojoj se ogledao samrtni uas, uas koji bi on mogao i da skrije u dno due da nije tamo bilo suvie nade, ta glava krila je u sebi velike poduhvate.

Iz svega ovoga to smo rekli proizilazi da je za mno tvo gleda-laca Salsed bio junak; a za mnoge druge rtva. Dodue neki su ga smatrali ubicom, ali svetina u svom prezrenju retko stavlja u red obinih zloinaca ljude koji pokuavaju da izvre velike zloine, zloine to ulaze i u anale itorije i pravde.

Zato se meu svetinom prialo da je Salsed od rat nike porodi-ce, da je njegov otac ogoreno ratovao protiv kardinala od Lorena, to mu je donelo slavnu smrt u po kolju Bartolomejske noi. Ali docnije sin, zaboravivi na tu smrt, ili bolje rei rtvujui svoju mr-nju ambiciji za koju svet uvek gaji neku naklonost, taj sin je urovao sa panijom i sa de Gizovim da bi u Flandriji unitio poetke vlasti vojvode od Anuja, koga su Francuzi toliko mrzeli.

Govorilo se da on ima veza sa Bazom i Baluenom, koji su smatrani pokretaima zavere to umalo nije stalo ivota vojvodu Fransoa, brata Anrija III. Govorilo se o lukavosti s kojom je Salsed uspeo da se iz svega tog izvue i da izbegne toak, veala i lomau na kojima se jo puila krv njegovih sauesnika. Jedini je on, pre-ma kazivanju Lorenaca, svojim lanim izjavama punim iukavstva,

35

uspeo da obmane sudije do te mere da ga je vojvoda od Anuja, ne bi li neto vie doznao, trenutno potedeo i doveo u Francusku umesto da ga pogubi u Anversu ili u Briselu. Dodue, doao je opet do istog rezultata, ali se nadao da e ga za vreme putovanja spa-sti njegove pristalice. Na nesre u, on je raunao bez gospodina od Believra, kome je bio poveren i koji ga je tako dobro uvao da mu se ni pa njolci, ni Lorenci, ni njegove pristalice nisu mogli pribli-iti ni milju blizu.

Salsed se nadao spasenju u zatvoru, nadao se pri mu enju, na-dao se i u kolima. I sada na gubilitu, jo se nadao. Ne zato to mu je nedostajalo hrabrosti, nego stoga to je on bio od onih ljudi koji se bore do poslednjeg daha sa upornou i snagom koja se retko via kod ljudi iole slabijeg duha.

Ni kralju, kao ni narodu, nije izmakla ta neprekidna Salsedova misao.

Katarina je sa svoje strane sa zebnjom pratila svaki i najmanji pokret nesrenog oveka; ali je bila suvie uda ljena da bi pratila svaki njegov pogled i zapazila njiho vu igru.

Kada je osuenik doao, kao pod nekim arobnim tapiem, po-ee se u gomili graditi spratovi ljudi, ena i dece. Kad god bi se po-javila neka nova glava iznad te pokretne povrine, koju je otro oko Salsedovo ve pro motrilo, on bi i nju osmotrio i za tren dobro ispita, i to mu je bilo dovoljno, dok je toj uzbuenoj gomili bio potre ban itav sat, njemu je vreme, koje mu je sada bilo tako dragoceno, ude-setostruavalo ili ak ustostruavalo mo zapaanja.

Posle tog pogleda, te munje baene u lice novog i ne poznatog gle-daoca, Salsed je postajao natmuren i skretao panju na drugu stranu.

Meutim, delat ga je bio uzeo u svoje ruke i pri vezivao ga pre-ko sredine tela za sredite gubilita.

I ve su se na znak porunika Tanpona, koji je ko mandovao pogubljenjem, dva strelca probijala kroz go milu i pola po konje.

U nekoj drugoj prilici, ili da su poli s nekom drugom name-rom, strelci ne bi bili u stanju ni koraka da mrdnu kroz tako gustu masu, ali je svetina znala kuda su oni po li i zbila se da ih propu-sti, kao to se u punom pozoritu daje mesta glumcima koji igraju vane uloge:

U tom trenutku na vratima kraljeve loe zau se um i vratar podiui zastor javi da gospodin Brison i etiri savetnika, od kojih

36

je jedan bio izveta procesa, ele ast da za jedan trenutak razgo-varaju sa kraljem povodom pogubljenja.

Vrlo dobro! ree kralj. Zatim se okrete Katarini: Eto, majko, biete sada zadovoljni?Katarina lako odmahnu glavom u znak odobravanja. Neka gospoda dou nastavi kralj. Sire, molim za jednu milost ree oajez. Govori, oajeze, ree kralj samo da to ne bude milost

za zatoenika. Ne brinite, Sire. Sluam. Sire, ima jedna stvar koja neobino bolno utie na vid moga

brata, a naroito na moj vid; to su crvene i crne haljine. Neka Vae Velianstvo bude tako milostivo i dozvoli nam da se udaljimo.

Kako, zar se tako malo interesujete za moje po slove, gospo-dine od oajeza, i traite da se povuete u ovakvom trenutku! uzviknu Anri.

Ne misiite tako, Sire! Sve to ima dodira sa Va im Velianstvom interesuje nas do najvieg stepena, ah ja sam slabe konstrukcije i u tom pogledu i najslabija ena je jaa od mene. Ne mogu da gledam neko pogubljenje, a da posle toga ne budem nedelju dana bolestan. I kako se na dvoru jedini ja smejem otkako se moj brat, ne znam iz kojih uzroka, vie ne smeje, pomisiite ta e biti od tog jadnog Luvra, koji je ve tako alostan, ako ga i ja ui nim jo alosnijim. I zato, Sire, budite milostivi

Ti hoe da me ostavi, An? upita Anri sa izrazom neo-pisive tuge.

Ali, Sire! Vi suvie zahtevate. Pogubljenje na trgu Grev je istovremeno i osveta i lep prizor, i to kakav prizor! Vi ste, su-protno meni, radoznali da to vidite; pa zar vam osveta i lep prizor nisu dovoljni, zar je jo potrebno da uivate u isto vreme i u slabosti svojih pri jatelja?

Ostani, oajeze, ostani; vidie kako je to inte resantno. Ja u to i ne sumnjam, bojim se samo, kao to sam ve napo-

menuo Vaem Velianstvu, da zanimljivost ne do e do toga stepe-na kad vie neu moi da izdrim. Zato ete mi dozvoliti, zar ne, Sire?

I oajez uini jedan pokret prema vratima.

37

Dobro, ree Anri III uzdiui radi kako ti je volja, moja je sudbina da ivim sam.

I kralj se namrten okrete prema svojoj majci bojei se da nije ula razgovor izmeu njega i njegovog ljubimca.

Katarina je imala sluh isto tako otar kao i vid, ali kada neto nije htela da uje, nijedno uho nije bilo tvre od njenog.

Za to vreme oajez se nagnu do uha svoga brata i ree mu: Spremi se, spremi, Buae! Dok ovi savetnici ula ze, mugni

iza njihovih irokih haljina i, beimo. Kralj je sada kazao da, za pet minuta e rei ne.

Hvala, hvala, brate, odgovori mladi kao i vi i ja bih da to pre pobegnem.

Hajdemo, evo gavrani se pomaljaju! Bei, neni slavuju!I zaista, iza gospode savetnika moglo se videti kako uzmiu dva

mladia kao dve brze senke. Za njima se spusti teka zavesa. Kada se kralj okrete, oni su ve bili iezli. Anri uzdahnu i poljubi svoje kuence.

KAZNA

Savetnici su stajali u dnu kraljeve loe i utali eka jui da im se kralj obrati sa pitanjem.

Kralj je utao jedan trenutak, a zatim se okrete pre ma njima: Pa, gospodo, ta ima novo? upita ih. Do bar dan, gos-

podine predsednie Brisone! Sire, odgovori predsednik sa neusiljenim do stojanstvom

koje su na dvoru nazivali hugenotskom kurto azijom mi smo doli da molimo Vae Velianstvo, a prema elji gospodina od Tua, da potedite ivot osuenika. On bez sumnje ima neto da otkrije i kada biste mu obeali ivot, mi bismo to od njega izvukli.

Ali, ree kralj pa zar to nije ve uinjeno, gospodine predsednie?

Jeste, Sire, ali samo jedan deo! Da li je to Vaem Velianstvu dovoljno?

Ja znam ono to znam, gospodo. Vae Velianstvo tada zna kakav stav treba da zauzme u po-

gledu uea panije u toj stvari?

38

panije? Jeste, gospodine predsednie, a takoe i drugih sila.

Bilo bi vano utvrditi to uee, Sire. Zato kralj i ima nameru upade Katarina da odloi po-

gubljenje ako optueni potpie priznanje slino izjavi koju je dao pred sudijom koji ga je ispitivao.

Brison upita kralja oima i pokretom. To je moja namera, ree Anri i ja je vie ne krijem.

Moete se i uveriti, gospodine predsednie, ako na govorite osue-nika da govori preko vaeg porunika.

Vae Velianstvo nema vie nita da primeti? Nita. Ali nikakve izmene u priznanju, ili povla im svoju re.

Priznanje je javno i mora biti potpuno. Razumem, Sire. S imenima linosti upletenih u za veru? S imenima, sa svim imenima! ak i ako su ta imena, koja e osuenikovim pri znanjem biti

ukaljanaizdajstvom i pobunom, imena naj viih glavara? ak i ako to budu imena i mojih najbliih srod nika ree

kralj. Bie kao to je Vae Velianstvo naredilo. Da se objasnimo, gospodine Brisone; i da ne bude nespora-

zuma. Osueniku e doneti hartiju i pero, on e da napie ispovest pokazajui javno da se uzda u nau milost i nemilost. Tada emo ve videti.

Ali mogu da obeam? Pa naravno! Obeajte u svakom sluaju. Hajdete, gospodo, ree predsednik otputajui svoje sa-

vetnike.Zatim s puno potovanja pozdravi kralja i izie za njima. Progovorie, Sire, ree Lujza od Lorena drui celim

telom. On e progovoriti i Vae Velian stvo e ga pomilovati. Pogledajte kako mu na usta izbija pena.

Ne, ne, on neto trai, ree Katarina. On neto trai i nita vie. ta li to, boe, trai?

He, to bar nije teko pogoditi ree Anri III trai gospo-dina vojvodu od Parme, gospodina vojvodu od Giza, trai gospodi-na moga brata, kralja i Velikog Katolika. Trai! Trai! ekaj! Misli li ti da je Grevski trg pogodniji za zasedu od puteva u Flandriji? Misli

39

li ti da ja ovde nemam stotinu Believra koji e te spreiti da sie s gubilita, na koje te je samo jedan doveo?

Salsed je video kada su strelci otili po konje; prime tio je pred-sednika i savetnike u kraljevoj loi, a zatim ih je video kada su otili. Razumeo je da je kralj izdao za povest za muenje.

I tada se na njegovim bezbojnim usnama pojavi kr vava pena koju je mlada kraljica primetila. Nesrenik je u samrtnom nestrplje-nju koje ga je prodiralo grizao usne tako da su krvarile.

Nema nikoga promrmlja on. Nijednog od onih koji su mi obeali pomo. Kukavice, kukavice, podlaci!

Porunik Tanon se priblii gubilitu i ree obra ajui se delatu:

Pripremite se!Delat dade znak na drugi kraj trga i vodii s ko njima poee da

se probijaju kroz gomilu ostavljajui za sobom uztalasanu brazdu, koja se, slina brazdi u moru, odmah zatvori za njima.

Kada su konji prolazili pored ulice Vaneri, jedan mlad ovek, koji je stajao na uglu, i koga mi poznajemo, skoi sa ivinjaka jer ga je gurnuo neki deak od svojih petnaest do esnaest godina koji je, izgleda, bio veoma radoznao da vidi taj straan prizor.

To su bili tajanstveni skutonoa i vikont Ernoton od Karmena. Brzo! Brzo! govorio je skutonoa na uho svome drugu.

Pourite u prazninu, ne sme se ni trenutak iz gubiti. Ali, uguie nas odgovori Ernoton. Vi ste ludi, mladi

prijatelju! Hou da vidim izbliza ree skutonoa tako za povedniki

i bilo je jasno da je ta zapovest dola iz usta. linosti koja je nauila da zapoveda. Ernoton poslua.

Idite odmah za konjima, idite odmah za konjima govorio je skutonoa. Ne naputajte ih ni za stopu, inae neemo stii!

Ali dok stignemo, biete sasvim izgaeni. Ne brinite se vi za mene. Napred! Napred! Konji e da se ritaju! epajte poslednjeg za rep. Konj se nikada ne rita kada ga

tako drite.Ernoton i protiv svoje volje podlee udnom utiaju tog dea-

ka. Poslua ga i uhvati se za rep konja, dok se skutonoa drao za njegov pojas.

40

I usred te svetine koja se talasala kao more, pune bodlja kao kakav dbun, ostavljajui ovde deo skuta od ogrtaa, onde komad jeleka, malo dalje okovratnik, stigo e zajedno sa zapregom na tri koraka od gubilita na ko me se previjao Salsed obuzet oajanjem.

Jesmo li stigli? proapta mladi kao bez daha primetivi da se Ernoton zaustavio.

Jesmo, odgovori vikont hvala bogu, jer me je ve sna-ga bila izdala.

Ja ne vidim nita. Preite ispred mene. Ne, ne, neu jo A ta rade? Vezuju zamke na krajevima konopca. A on, ta radi? Ko on? Osuenik. Okree oi na sve strane kao jastreb kada vreba. Konji su bili

dosta blizu gubilita da bi pomonici delata mogli da veu ruke i noge Salseda za uad koja su bila konjima oko vrata.

Salsed zastenja kada oko svojih lanak oseti dodir uadi i kada mu se zamka stee oko mesa.

I tada on upravi poslednji, neodreeni pogled na ceo taj ogro-man trg i obuhvati svih sto hiljada gledalaca od jednom.

Gospodine, ree mu utivo porunik Tanon elite li moda da govorite narodu pre no to produ imo?

I tada se nae osueniku na uho i dodade sasvim tiho: Jedno lepo priznanje da se spase ivot. Salsedev pogled je

prodirao do dna due.Taj je pogled bio tako reit da je izgledalo kao da je iupao isti-

nu iz Tanonovog srca i podigao je ak do oiju gde se i ukazala.Salsed se nije prevario; razumeo je da je porunik bio iskren i

da e odrati obeanje. Vidite nastavi Tanon da su vas ostavili. Nemate druge

nade sem ovog to vam ja nudim. Pa dobro! ree Salsed sa tupim uzdahom na redite da

se uti, govoriu. Ali kralj trai pismenu i potpisanu ispovest. Onda mi odreite ruke i dajte mi pero, pisau. Vau ispovest?

41

Dobro! Moju ispovest.Tanon, van sebe od radosti, samo uini jedan pokret, sve je

bilo predvieno. Jedan strelac je sve drao sprem no. Dodade mu mastionicu, pero i hartiju sve to Tanon postavi na daske samog gubilita.

U isto vreme oslobodie za tri stope otprilike ue koje je dra-lo desnu Salsedovu ruku i podigoe ga na uvienje da bi mogao da pie.

Salsed, poto je seo, poe najpre duboko da die i obrisa slo-bodnom rukom usne i zabaci kosu koja mu je, sva mokra od znoja, padala na oi.

Hajde, hajde, ree Tanon namestite se lepo i napiite sve.

Ah, ne bojte se! odgovori Salsed pruivi ruku za pero. Budite bez brige, neu ja zaboraviti one koji mene ne zaboravljaju.

I pri tim reima baci jo poslednji pogled. Bez sumnje doao je trenutak da se skutonoa pojavi, jer on epa Ernotona za ruku i ree mu:

Gospodine, preklinjem vas, uzmite me u naruje i podignite me iznad ovih glava koje mi zaklanjaju vidik.

Ah, pa vi ste, mladiu, uistinu postali ve dosadni! Samo mi jo to uinite, gospodine. Vi preterujete. Potrebno je da vidim osuenika, razumete li? Po trebno je

da ga vidim.A zatim, kako Ernoton nije tako brzo odgovorio na te rei, on

dodade: Preklinjem vas, gospodine! Imajte milosti! Dete vie nije bilo

tiranin pun neke udi, ve je preklinjalo takvim glasom da mu se nije moglo odupreti.

Ernoton ga podie na ruke udei se tananosti tela koje je obuhvatio.

I tako je deakova glava bila iznad svih ostalih.Ba tada je Salsed uzimao pero u ruke, poto je po gledao svud

unaokolo.Opazi mladiev lik i zastade zaprepaen.U tom trenutku skutonoa stavi dva prsta na usne. Istovremeno

se neka neopisana radost razli po osueniko vom licu.

42

Poznao je znak koji je oekivao sa nestrpljenjem i koji mu je nagovetavao slobodu.

Poto ga je nekoliko trenutaka posmatrao, Salsed uze hartiju koju mu je nudio Tanon, zabrinut zbog njegovog kolebanja, i poe da pie sa grozniavom uuvbanosu.

Pie! Pie! govorilo se u gomili. Pie! ponovi kraljica-majka ne skrivajui ra dost. Pie! ree kralj. Tako mi boga, pomilova u ga!Odjednom Salsed zastade i jo jednom pogleda mladia.Mladi ponovi isti znak i Salsed produi pisanje. Zatim, posle

kratkog vremena, ponovo zastade i po gleda.Ovog puta skutonoa mu dade znak i prstima i glavom. Jeste li zavrili? upita ga Tanon koji nije od vajao oka od

hartije. Jesam ree odsutno Salsed. Onda potpiite.Salsed potpisa gledajui netremice u mladia. Tanon prui

ruku da uzme ispovest. Kralju, lino kralju! ree Salsed.I on predade hartiju poruniku sa malim snebiva njem, kao po-

been vojnik koji predaje svoje poslednje oruje. Ako ste sve lepo priznali, ree porunik vi ste spaseni,

gospodine od Salseda.Na osuenikovim usnama zaigra osmejak podsmeha i nepove-

renja, kao da je hteo da ispita svoga tajanstvenog sabesednika.Najzad Ernoton, ve umoran, hteo je da pusti svoj teret; rairi

ruke i deko skliznu na zemlju.A sa njime iseze i lik koji je pruio nadu osueniku.Kada Salsed uvide da ga nema, on ga potrai oima, zatim kao

izgubljen poe da vie: A sada! A sada! Niko mu ne odgovori. Hajde! Brzo! Pourite! ree. Kralj ve dri hartiju,

proitae.Niko se ne pokrete. Kralj je uurbano razvijao ispovest. Ah, sto mu gromova! uzviknu Salsed. To su se oni igrali sa

mnom! A, meutim, ja sam je poznao. To je bila ona i niko drugi!Jedva ako je kralj proitao nekoliko prvih redova, kada ga obu-

ze gnev.

43

Zatim preblede i viknu: Ah, bednik! Ah, zlikovac! ta je, sine? upita Katarina. Sve porie, majko. Kae da nikada nije nita pri znao. I ta jo? Kae da su Gizovi potpuno nevini i nemaju ni kakve veze sa

zaverom. A ako je to istina? pomuca Katarina. Lae! uzviknu kralj. Lae kao kuka! ta vi znate o tome, ine moj? Gizovi su moda samo okle-

vetani Moda su sudije u svojoj velikoj rev nosti pogreno razu-mele iskaze.

Ah, gospoo, uzviknu Anri nemoan da se vie uzdrava sve sam lino uo.

Vi, sine moj? Jeste, ja. A kada to, molim vas? Kada su zloinca muili bio sam iza jedne za vese; nisam

propustio nijednu njegovu re i svaka mi je urezana u pameti kao da je dletom uklesana.

Pa dobro, razveite mu jezik muenjem, poto mu je to potreb-no. Naredite da konji povuku. Anri, obuzet besom, podie ruku. Porunik Tanon ponovi znak.

I ve su konopci nanovo privezani za ruke i noge osuneika; etiri oveka uzjahae etiri konja; odjeknue etiri pucnja bia i etiri konja pooe u etiri razna pravca.

Strano puckanje i straan jauk zaori se istovremeno sa gubili-ta. Udovi nesrenog Salseda poplavee, izdui e se i krv ih poprska; glava mu je bila potpuno bezobli na kao maska nekog demona.

Izdajstvo! Izdajstvo! uzviknu on. Hou da govorim, hou da govorim, hou sve da kaem! Ah, prokle ta vojvot

Glas je bio snaniji od rzanja konja i agora svetine, ali se odjed-nom utia.

Stojte! Prestanite! uzviknu Katarina.Bilo je prekasno. Salsedova glava, do maloas iskriv ljena od bo-

lova, odjednom klonu na daske gubilita. Pustite ga da govori! vikala je izbezumljeno kraljica majka.

Prestanite! Ta prestanite jednom!

44

Salsedovo oko bilo je nesrazmerno razrogaeno i ne pokretno, pa je i dalje gledao prema grupi gde se pojavio skutonoa. TanOn veto pogleda u istom pravcu.

Ali Salsed vie nije mogao da govori, bio je mrtav.Tanon tiho izdade nekoliko zapovesti svojim strel cima koji po-

ee da se probiiaju kroz gomilu u pravcu iz dajnikog Salsedovog pogleda.

Otkrili su me ree miadi skutonoa na uho Er notonu. Smilujte se i pomozite mi, spasite me, gospodi ne. Evo dolaze! Dolaze ve!

Ma ta vi jo hoete? Da pobegnem! Zar ne vidite da mene trae? Pa ko ste vi? ena Spasite me! Zatite me!Ernoton preblede, ali velikodunost pobedi u njemu uenje

i strah.On uze preda se svoju tienicu, prokri joj put udar cima bal-

aka svog noa i progura je do ugla ulice Muton, prema nekoj otvo-renoj kapiji.

Mladi skutonoa potri i ieze u tim vratima, koja su samo njega ekala, jer se odmah za njim zatvorie.

Nije ak ni imao vremena da je upita za ime niti gde bi je mo-gao nai.

Ali mladi skutonoa kao da prozreo njegovu misao, u posled-njem trenutku dade mu znak pun obeanja.

Poto je ostao slobodan, Ernoton se okrete prema trgu i jednim pogledom obuhvati i gubilite i kraljevsku lou.

Salsed je nepomino leao ispruen na gubilitu.Katarina je stajala uspravno, bleda kao smrt i uz drhtala. Sine moj, ree najzad briui znoj sa ela dobro biste

uradili kada biste smenili svog delata, i to je neki pripadnik Lige. A po emu vi to sudite, majko? upita Anri. Pogledajte, pogledajte! Pa dobro! Gledam. Sasled je izdrao samo jedno trzanje i mrtav je. Jer je su-

vie osetljiv prema bogu. A to ne! To ne! ree Katarina s osmehom pu nim prezre-

nja zbog sinove kratkovidosti. Ve stoga to je udaljen ispod

45

gubilita nekim tankim konopcem u trenutku kada je hteo da op-tui one koji su ga pustili da umre. Naredite, da neki dobar lekar pregleda le i vide ete, sigurna sam, oko njegovog vrata trag koji je kono pac ostavio.

Imate pravo, ree Anri ije oi trenutno zabli stae moj roak de Giz je usluen bolje nego ja.

uti, uti, sine! ree Katarina. Ne vii, jer e nam se smejati. I ovoga puta smo izgubili igru.

oajez je imao pravo kad je otiao da trai razo nodu na dru-goj strani; ne moe ovek ni na ta da rauna, ak ni na muenje. Hajdemo, gospoe, idemo!

DVA OAJEZA

Kao to smo videli, za vreme ovog dogaaja gospoda oajezi su se izvukli na zadnja vrata Optinske zgrade i ostavljajui kraljevom ekipau svoje konjuare koji su ih ekali sa konjima, pooe peice ulicama ovog naseljenog predgraa koje je sada bilo pusto poto se sav svet bio slegao na Grevski trg.

im su izili napolje, uhvatie se pod ruku i pooe utei.Anri, nekada tako veseo, bio je zamiljen i gotovo na mrgoen.An je izgledao zabrinut i kao neraspoloen zbog u tanja svoga

brata.On prvi i prekide utanje. Pa lepo, Anri, kuda me vodi! upita ga. Ne vodim vas nikuda, brate, idem onako napred odgovori Anri kao da se prenuo iz nekog sna. elite li da idete nekud? A ti?Anri tuno uzdahnu. Ah, ja! ree. Meni je svejedno. Meutim, ti svake veeri nekuda odlazi ree An jer

svake veeri izlazi u isto vreme i vraa se tek dockan u no, a kat-kad se i ne vraa.

Da li me vi to ispitujete, brate? upita Anri sa divnom ljupkou pomeanom sa izvesnim potovanjem prema starijem bratu.

46

Ja da te ispitujem! ree An Boe sauvaj! Tajne pripa-daju onima koji ih uvaju.

Kada budete to zaeleli, brate, odgovori Anri neu imati nikakvih tajni pred vama, i to dobro znate. Nee imati tajni preda mnom, Anri? Nikada, brate. Zar vi niste u isto vreme i moj gos podar i moj

prijatelj? Vraga! A ja sam mislio da ti neto krije od mene, jer sam jed-

na neznalica. Mislio sam da si se zdruio sa naim uenim bratom, tim stubom teologije, tom luom vere, sa tim mudrim upravljaem dvorske savesti koji e jednoga dana postati kardinal; mislio sam da se ti njemu poverava i da ti u njemu nalazi moralne snage, oprotaj i, ko zna i savet. Jer naa porodica dodade An sme jui se sposobna je za sve, ti to zna. Uzmi za primer naeg dragog oca.

Anri od Buaa uze ruku svoga brata i toplo mu je stee. Vi ste za mene vie no upravlja, vie no ispo vednik, vie

no otac, dragi moj An, ree mu. Po navljam vam da ste mi prijatelj.

Pa dobro, prijatelju, zato si sada malo po malo postao tako tuan, kada si nekada bio tako veseo, i zato sada izlazi samo nou umesto da izlai danju?

Brate, nisam alostan odgovori Anri i nasmeja se. Pa sta ti je? Zaljubljen sam. Dobro, a zato si tako zamiljen? Zato to bez prestanka mislim na svoju ljubav. I uzdie dok mi to govori? Da. Ti uzdie, ti Anri, grof od Buaa, ti, brat oa jeza, ti, koga

zli jezici nazivaju treim kraljem Fran cuske ti zna da je gospo-din od Giza drugi, ako ak nije i prvi Ti, koji si toliko bogat, tako lep, koji e biti veliki kraljevski vazal Francuske kao i ja vojvoda kao i ja, prvom prilikom; ti si zaljubljen, misli i uzdie, ti uzdie, ti ija je deviza: Veselo!

Dragi moj An, svi ti darovi prolosti ili ta obea nja budu-nosti nikada nisu igrali ulogu u onome to pred stavlja moju sreu. Ja nemam ambicija.

Drugim reima, vie ih nema.

47

Ili bar ne teim za onim o emu govorite.Moda u ovom trenutku; ali kasnije e se po vratiti. Nikada, brate. Ja nita neu, nita ne elim. Grei, brate. Kada se neko zove oajez, to jest najlepim

imenom u Francuskoj, kada ima brata koji je kraljev ljubimac, onda se sve eli, sve se hoe i sve se ima.

Anri odmahnu svojom plavom glavom i setno je obori. Vidi, ree An sada smo sami, potpuno usam ljeni. Do

avola! Preli smo reku i evo ve smo na mostu Turel, a nismo ni primetili. Ja ne verujem da nas ovde, na ovoj pustoj obali, po ovom hladnom severcu i blizu ove zelene vode, neko moe uti. Ima li ti to ozbiljno da mi kae, Anri?

Nita, nita, sem da sam zaljubljen, a to ve zna te, brate, po-to sam vam maloas priznao.

Ali, to nije nita ozbiljno. ree An i lupnu no gom. I ja sam, tako mi pape, zaljubljen.

Ali ne kao ja, brate. I ja mislim katkad na svoju prijateljicu. Da, ali ne uvek. Imam i ja katkad neprijatnosti, ak me obuzme i tuga. Ali imate i radosti, jer vas vole. Oh, imam i ja velikih neprilika. I od mene se tra e velike

tajne. Trae se? Kazali ste: trae se. Ako vaa prijate ljica to trai,

ona pripada vama. Nema sumnje da mi pripada, to jest pripada meni i gospo-

dinu od Majena; jer, iskrenost za iskrenost, Anri, moja je prijatelji-ca i prijateljica tog razvratnika Majena. Devojka luduje za mnom i ostavila bi Majena svakoga tre nutka, ali se boji da e je Majen ubiti. Jer ti zna, njegov je obiaj da ubija ene. A zatim ja mrzim Gizove i pri injava mi zadovoljstvo da se provodim na raun ne kog od njih. I eto, kaem ti i ponavljam, imam katkad nezgoda, svaa, ali ipak zato nisam tako oajan. Ja se i dalje smejem, ako ne uvek, ono bar s vremena na vreme. Hajde, reci mi koju ti voli, Anri. Da li ti je prijateljica bar lepa?

Na alost, brate, ona mi nije prijateljica! Je li lepa? Isuvie.

48

Kako se zove? Ne znam. Ehe? asti mi! Prijatelju, sad poinjem da verujem da je to opa snije no to

sam mislio. To nije tuga, tako mi pape! To je ve ludost. Samo je jednom sa mnom razgovarala, ili bolje rei, samo je

jednom govorila u mom prisustvu i od toga doba vie nisam uo zvuk njenog glasa.

I nisi se raspitivao? Kod koga? Kako kod koga? Kod suseda. Ona stanuje sama u svojoj kui i niko je ne po znaje. Ali ipak, to nije nikakva senka? To je visoka ena i lepa kao nimfa, ozbiljna kao aneo

Gavrilo. Kako i se s niom upoznao? Gde si je sreo? Jednoga dana iao sam za jednom devojkom na ra skrsnici

ipsjen. Uoh u jedan vrti pokraj crkve. Tu, pod drveem, ima jedna klupa. Jeste li ikada, brate, ulazili u taj vrt?

Nisam nikada. Uostalom to nita ne znai, produ i. Ima, ka-e, jedna klupa pod drveem, pa onda?

Ve je poeo da pada sumrak, izgubio sam iz vida devojku, i traei je, dooh do klupe.

Hajde, hajde! Sluam te. Opazih odeu neke ene i ispruih ruke. Pardon, gospodine,

ree mi odjednom glas nekog oveka koga ni sam opazio, pardon. I ta me ruka odbi blago, ali odluno.

I usudio se da dirne tebe, oajeza? Sluaj! Taj je ovek imao lice skriveno nekom vr stom manti-

je i smatrao sam da je svetenik. Zatim, on mi je ulivao potovanje blagim i utivim tonom, jer dok mi je govorio, ukazao mi je prstom na enu ija me je ha ljina i privukla na tu stranu i koja je, na jedno deset ko raka dalje, kleala pored kamene klupe kao da je to bio ka-kav oltar. Zastadoh. To je bilo poetkom septembra. Vazduh je bio blag; ljubiice i rue irile su svoj prijatan miris: mesec se probijao kroz jedan beliasti oblak iza crkvenog zvonika, a gornji delovi pro-zorskih okana posta jali su srebrnasti, dok su se donji delovi zlatili

49

od upalje nih svea. Prijatelju, bilo usled velianstvenosti tog mesta, ili dostojanstvenosti same osobe, tek ta ena na kolenima sijala je u tami kao kakav mramorni kip. Ona mi je uli vala udno potovanje koje mi je ledilo srce. Gledao sam je oima punim udnje. Ona se nae nad klupu, obgrli je obema rukama, prisloni svoje usne na nju i tada videh kako joj se tresu ramena od uzdaha i jecanja. Nikad niste uli, brate, takav glas, nikada nijedna otrica nije tako bolno cepala jedno srce! Neprestano plaui, ona je celi vala mramor sa takvim zanosom da sam izgubio glavu. Njene suze su me razneile, njeni poljupci me uinili lu dim.

More, ona je bila luda, tako mi pape! ree oa jez. Zar se tako ljubi kamen? Zar se tako jeca ni za ta?

Ah, nju je nagonio na jecanje neki veliki bol. Ne ka velika lju-bav ju je naterala da ljubi mramor. Samo, koga je ona volela? Koga je oplakivala? Za koga se moli la? To ne znam.

A ti nisi ispitivao tog oveka? Jesam. Pa ta ti je odgovorio? Da je izgubila mua. Pa zar se tako oplakuje mu? ree oajez. I to mi je neki

odgovor! I ti si se time zadovoljio? Morao sam, jer, mi nita drugo nije kazao. A taj ovek, ko je on? Neka vrsta sluge koji stanuje sa njom. A kako se zove? Nije hteo da mi kae. Mlad? Star? Moe imati dvadeset osam do trideset godina Dobro, pa ta je posle bilo? Valjda nije osta la celu no da

tako plae i da se moli? Ne, kada je prestala da plae, to jest, kada je iz lila sve suze,

kada je izranjavila usne o klupu, ona se die. Oko te ene lebdelo je neto kao tajna puna tuge, i ja ustuknuh, umesto da joj priem, kao to bih uradio sa svakom drugom enom. Tada ona prie meni, ili bolje re i, poe prema meni, jer me nije ni videla. Jedan mese ev zrak pade na njeno lice i njen lik onako obasjan uini mi se pre-krasnim. Ponovo je dobio tunu ozbiljnost. Nije bilo vie ni jeca-nja, ni drhtanja ni suza, samo su osta li vlani tragovi na obrazima. Jedino su joj se oi jo si jale. Usta su joj bila poluotvorena i udisala

50

su ivot koji je maloas htela da napusti. Uini nekoliko koraka sa ne monom malaksalou, slino hodu ljudi u snu. Tada joj ovek pritra i povede je, jer je izgledalo kao da je zabo ravila da hoda po zemlji. Ah, brate, kakva strana lepota! Kakva natoveanska mo! Nism nikada video neto sli no njoj. Samo nekada u snovima, kada bi se nebo otvaralo, video sam slina privienja.

Pa posle, Anri, pa posle? upita An, i nehotice zaintereso-van tim prianjem kome je hteo u poetku da se smeje.

Ah, ubrzo u zavriti, brate. Njen sluga joj doap nu nekoliko rei i ona spusti veo. Sigurno joj je kazao da sam i ja tu, ali ona i ne pogleda u mome pravcu. Spusti veo i vie je nisam video. Izgledalo mi je da se nebo smra ilo i da ona nije iv stvor, ve senka, pobe-gla iz tih gro bova koji su u visokoj travi mirno leali preda mnom. Ona izie iz groblja, ja pooh za njom. S vremena na vreme ovek se okretao i mogao je da me vidi, jer e ja nisam krio poto sam bio sav nanesen. ta e? Jo su mi u dui bile stare proste navike, a u srcu stare grube klice.

ta hoe time da kae, Anri? upita An. Ne razu-mem te.

Mladi se nasmeja. Hou da kaem, brate, nastavi on da je mo ja mladost

bila burna, da sam esto bio ubeen da vo lim i da sam od toga tre-nutka smatrao sve ene stvorenim za to da bih ja mogao da im po-nudim svoju ljubav.

Oho, koja li je ta? ree oajez trudei se da povrati svoju veselost koja je posle bratovljeve ispovesti bila iezla i protiv nje-gove volje. Pripazi se, Anri, ti bulazni. Pa zar i to nije ena od kostiju i mesa?

Brate, ree mladi steui oajezovu ruku gro zniavim sti-skom i govorei mu tako tiho da je glas jedva dopirao do uha stari-jeg brata zaklinjem ti se ivim bogom, nisam tako siguran da je to bie sa ovoga sveta.

Tako mi pape, ree mu brat ti me plai, ako je uopte jedan oajez sposoban da oseti strah.

Zatim pokuavajui da bude veseo, ree: Najzad, poto ona hoda, plae i oigledno ljubi, to si mi, ini

mi se, ti sam i kazao, onda je, izgleda mi, to dovoljan znak, dragi prijatelju. Ali to nije sve. Hajde, ta je dalje bilo?

51

Nemam vie mnogo da priam. Iao sam za njom. Ona nije ni pokuavala da se sakrije, da izmeni put, da zavara trag; izgledalo mi je da nije na to ni mislila.

Dobro, A gde stanuje? Blizu Bastilje, u ulici Ledigjer. Na vratima se njen pratilac

okrete i opazi me. Jesi li mu tada dao neki znak da mu skrene pa nju kako eli

da razgovara s njim? Nisam se usudio. To je smeno, ali i sluga mi je ulivao gotovo

isto onoliko potovanja kao i njegova go spodarica. Jesi li bar uao u kuu? Nisam. Zaista, Anri, isto bih te se odrekao kao oajeza. Ali sutra-

dan si sigurno doao? Jesam, ali uzalud. Uzalud sam iao na raskrsnicu ipsjen i

u ulicu Ledigjer. Nestala je? Kao senka. Ali si se najzad raspitao? U toj ulici ima malo stanovnika, niko nije mogao nita da mi

kae. Vrebao sam oveka da ga pitam, ali ni njega nije bilo. Meutim, slaba svetlost koja se nou vi dela kroz prozorske kapke davala mi je nade i govorila mi da je ona stalno tu. Pokuavao sam na trista na-ina da uem unutra; pomou pisama, poruka, cvea, poklona, ali mi nijedan nije uspeo. Jedne veeri ieze i svetlost i vie se ne po-javi. Sigurno je dama, zamorena mojim gonje njem, napustila ulicu Ledigjer. Niko nije znao gde je njen novi stan.

Ali si opak pronaao tu svoju begunicu? Sasvim sluajno. Ali ja sam nepravedan, brate, to je bilo

Provienje koje ne doputa da ovek pati. Sluajte! Zaista je to ud-no! Pre jedno petnaest dana prolazio sam ulicom Bisi oko ponoi. Vi znate kako su stroge naredbe u pogledu svetlosti, a meutim, prozori jedne kue ne sa mo to su bili osvetljeni ve je na drugome spratu goreo pravi poar. Poeh da udaram na vrata, kada se jedan ovek pojavi na prozoru. Kod vas gori, viknuh mu. utite, molim vas, ree mi. utite, sad ga gasim. Hoete li da zo-vem straare? Ne, ne, zaboga, ne zo vite nikog! Ali, hoete li da vam pomognem? Hoete li? Doite, uiniete mi veliku

52

uslugu. Biu vam za hvalan celog veka. A kako u da doem? Evo vam klju od vrata. I on baci klju kroz prozor. Brzo ustrah uza stepenice i uoh u sobu gde je bio poar. Goreo je pod; bio sam u sobi nekog hemiara. Dok je izvodio ne znam kakav eksperiment, neka zapaljiva tenost se ra sula po podu i otuda je i potekao poar. Kada sam uao, on je ve bio lokalizovao vatru, te sam imao do-voljno vremena da ga promatram To je bio ovek od dvadeset osam do trideset godina, bar mi se tako uinilo. Jedan ogroman oiljak parao mu je skoro polovinu obraza, a drugi oiljak video mu se na lobanji; gusta brada skri vala mu je ostatak lica. Zahvaljujem vam, gospodine, ali kao to vidite sve je svreno. Ako ste zaista tako lju-bazni kao to izgledate, budite dobri i povucite se, jer moja gospo-darica moe svakoga asa ui i ljutila bi se to vidi jednoga stranca u ovo doba kod mene, ili bolje rei, u svojoj kui. Njegov slabaki glas skoro me zaprepasti. Ve sam bio otvorio usta da viknem: Vi ste ovek koga sam susreo na ipsjenu, ovek iz ulice Ledigjer, o-vek sa nepoznatom damom! Jer, seate se, brate, bio je pokri ven mantijom i nisam mu mogao videti lice, ve sam mu samo uo glas. Htedoh to da mu kaem, da ga upitam, da ga molim, kada se odjed-nom otvorie jedna vrata i jedna ena ue. ta je to, Remi?, upita ona zausta vivi se dostojanstveno na pragu. Otkud ta buka? Ah, brate, to je bila ona, jo lepa pri svetlosti umirueg pla mena no to mi je izgledala na meseini! To je bila ona; ena koje sam se seao s bolom u srcu. Kako sam i ne hotice uzviknuo, sluga poe palji-vo da me zagleda. Hva la, gospodine, ree mi jo jednom, veliko vam hvala, ali, kao to vidite, poar je ugaen. Odlazite, preklinjem vas, odlazite. Prijatelju, rekoh mu, vi me dosta surovo ot putate. Gospoo ree sluga, to je on. Ko, on? upita ona. Onaj mladi vitez koga smo sreli u parku kod ipsjena i koji nas je pratio u ulicu Ledigjer. Ona tada zaustavi svoj pogled na meni i po tom pogledu shvatih da me je tada prvi put videla. Gospodine, imajte milosti i udaljite se! ree mi. Kolebao sam se, hteo sam da neto kaem, da je molim; ali moje usne ne progovorie nijed nu rec, stajao sam nepomian i nem i netremice sam je posmatrao. Pazite, gospo-dine, ree sluga vie tuno no strogo, pazite, primoraete gospou da jo jednom bei. Ah, ne dao bog! odgovorih i poklonih se. Ali, gos poo, mislim da vas niim ne vream. Ona mi ne od govori. Neosetljiva, nema i ledena, kao da me uopte nije ula,

53

ona se okrete i ieze postepeno u tami silazei niz neke stepenice. Hod joj se nije uo, kao da je neki fantom iao.

I to je sve? upita oa