Adorno - O Logici Drustvenih Nauka

8/10/2019 Adorno - O Logici Drustvenih Nauka

http://slidepdf.com/reader/full/adorno-o-logici-drustvenih-nauka 1/8

RASPRAVE

TEODOR V. ADORNO 363

O LOGICI DRUŠTVENIH NAUKA

KOREFERAT

Koreferent ima uopšte izbor da se ponaša ili kao pandan ili kaoparazit. Hteo bih pre svega da zahvalim gospodinu Poperu što me je oslobodio te mučne situacije. Mogu da se vežem za ono što jeon rekao a ne moram da počnem od Adama i Eve, niti se moramtako strogo držati doslovnog teksta njegovog referata i zavisiti odnjega. Kod autora tako različitog duhovnog porekla to je isto tolikoiznenađujuća stvar koliko i brojna saglašavanja u pogledu samestvari. Cesto i ne moram njegovim tezama da suprotstavim antite-zu, već mogu da prihvatim ono što je on rekao i da pokušam da todalje reflektujem. Svakako, pojam logike ja shvatam šire nego on;pri tom, više imam u vidu konkretan postupak sociologije nego op-

šta pravila mišljenja, deduktivnu disciplinu. Ovde ne bih hteo dapokrećem njenu vlastitu problematiku u sociologiji.

Umesto toga, poći ću od razlike koju Poper pravi između obiljaznanja i bezgraničnog neznanja. Ona je dovoljno prihvatljiva, sva-kako u sociologiji. U svakom slučaju, ovu stalno podsećaju na toda sve do danas nije uspela da postane corpus priznatih zakona kojise može uporediti sa prirodnim naukama. Ipak, pomenuta razlikasadrži sumnjiv potencijal, potencijal shvatanja koje se koristi a kojesigumo Poper nije imao na umu. Po tome sociologija treba — usledtoga što je očigledno zaostala za egzaktnim naukama — pre svegada se ograniči na sakupljanje fakata, razjašnjavanje metoda, prenego što pokaže pretenzije na obavezno i ujedno reievantno znanje.

Teorijska razmišljanja o društvu i njegovoj strukturi često se od-bacuju kao nedozvoljeno zadiranje u budućnost. Ali ako uzmemoda sociologija počinje sa Sen-Simonom, a ne tek sa Kontom koji joj je dao ime, onda ona ima više od 160 godina. Više ne bi trebaloda stidljivo koketira svojom mladošću. Ono štb se u njoj pojavljujekao privremeno neznanje ne može se u progresivnom istraživanjui metodologiji prosto zameniti nečim što se označava fatalnim i ne-primerenim terminom sinteza; već sama stvar odoleva čisto siste-matskom jedinstvu povezanih stavova. Ne mislim na uobičajenorazlikovanje između prirodnih i duhovnih nauka, kao što Rikert pravi razliku između nomotetičke i idiografske metode, na koju



treći program z i m a 1982.

364 Poper gleda pozitivnije nego ja. Ali ideal saznanja skladnog, što jednostavnijeg, matematički elegantnog objašnjenja zataji na onommestu gde sama stvar: društvo — nije skladna, nije jednostavna,pa nije ni neutralno prepuštena proizvoljnosti kategorijalnog uobli-čavanja, već je đrukčija nego što to sistem kategorija diskurzivne

logike unapred očekuje od svojih objekata. Društvo je protivrečnoa ipak odredljivo; racionalno i iracionalno ujedno, sistem i razbi-

jeno, slepa priroda i svešću oposredovano. Tome se mora priklonitipostupak sociologije. Inače će ona, iz purističke indignacije premaprotivrečnosti, zapasti u najkobniju protivrečnost: u protivrečnostizmeđu svoje strukture i svog objekta. Koliko god društvo izmicaloraciorialnom saznanju, koliko god da su razložne njegove protiv-rečnosti i uslovi tih protivrečnosti, ipak se one ne mogu kao kakvimčarobnim štapićem eliminisati hekim postulatima mišljenja, izvu-čenim iz materijala koji je u odnosu na saznanje tako reći indife-rentan i ne pruža otpor scijentističkim običajima, što se lako prila-gođavaju saznajućoj svesti. Sociološki rad je izložen stalnoj opas-nosti da — iz Ijubavi prema jasnoći i egzaktnosti — promaši onošto želi da sazna. Poper ustaje protiv klišea po kome saznanje pro-lazi kroz niz stupnjeva: od posmatranja do sređivanja, prebiranjai sistematizovanja svog materijala. Ovaj kliše je apsurđan u socio-logiji zato što ne raspolaže nekvalifikovanim podacima, nego samoonima koji su strukturirani vezom društvenog totaliteta. Tobožnjesociološko neznanje označava samo divergenciju između društva kaopredmeta i tradicionalne metode; zato se to neznanje teško moženadoknaditi znanjem koje se strukture svog pređmeta odreklo zaIjubav vlastite metodologije. A, s druge strane, tada se ne možeođržati uobičajena empiristička askeza u odnosu na teoriju. Bez an-ticipacije pomenutog struktumog momenta, celine, koja se u poje-dinačnim posmatranjima teškg može adekvatno transformisati, ni-

jedno pojedinačno posmatranje ne bi dobilo ono mesto koje mupripada saglasno njegovoj vrednosti. Time se ne zastupa nešto sli-čno tendenciji cultural anthropology, naime to da se centralističkii totalni karakter nekih primitivnih dmštava prenosi posredstvomizabranog koordinatnog sistema na zapadnjačku civilizaciju. KoUkogod da neko, kap što je to slučaj sa mnom, ne gaji gotovo nikakveiluzije u pogledu njene gravitacije ka totalnim oblicima i u pogledupropadanja individue, — on ipak zna da su odlučujući faktor i daljediferencije između preindividualnog i postindividualnog društva. Uzemljama industrijskog društva, u kojima postoji demokratska up-

R A S P R A V E

rava, totalitet je kategorija posredovanja, a ne kategorija neposred-ne vlasti i potčinjavanja. To uključuje okolnost da u industrijskomrazmenskorn dmštvu nipošto ne treba sve što je društveno dedu-kovati odmah iz principa tog društva. Ono u sebi sađrži bezbrojnenekapitalističke enklave. Treba proceniti da li su njemu u sadaš-njim odnosima proizvodnje nužno, u cilju vlastitog perpetuiranja,potrebne takve enklave, kao Što je enklava porodice. Njena parti-kulama iracionalnost tako reći dopunjava iracionalnost struktureuopšte. Društveni totalitet ne živi nekim vlastitim životom iznadonoga koji je sam sažeo, od koga se on sam sastoji. On se proizvodii reprodukuje kroz svoje pojedinačne momente. Mnogi od njih za-državaju relativnu samostalnost koju primitivno-totalna dmštva iline poznaju ili ne tolerišu. Ali koliko gođ se ta celina života nemože odvojiti od kooperacije i antagonizma svojih elemenata, tolikose isto ne može shvatiti ni funkcionisanje nekog elementa bez uvidau celinu čija suština leži u kretanju samcg tog pojedinačnog. Sis-tem i pojedinačnost su recipročni i mogu se saznati samo u svojojrecipročnosti. Čak i pomenute enklave, neistovremene društvene

tvorevine, favoriti sociologije koja bi htela da se oslobodi pojmađruštva kao i isuvi£e spektakulamog filozofema, ne postaju ono štosu same po sebi, nego tek u relaciji sa vladajućim totalnim, od kogase udaljavaju. To se, izgleda, sasvim pptcenjuje u danas najomilje-nijoj sociološkoj koncepciji, koncepciji middle range theory.

Nasuprot shvatanju koje se odomaćilo počev od Konta, Poper je zastupao mišljenje da prvenstvo pripada problemima kao izra-zu zategnutih odnosa između žnanja i neznanja. Slažem se sa svimonim što Poper iznosi protiv pogrešne transpozicije metoda prirod-nih nauka, protiv „promašenog i neshvaćenog metodološkog natu-ralizma ili scijentizmaa. Kad on zamera pomenutom naučniku, so-cioantropologu, to što ovaj — posredstvom tobože više objektivnosti

onoga ko soćijalne fenomene posmatra spolja — izbegava pitanjeistine i neistine, onda se tu javlja valjani Hegel; u predgovoru Fenomenologiji duha izvrgavaju se pođsmehu oni koji su iznadstvari samo zato što nisu u stvarima. Nadam se da se gospodin Kenig neće Ijutiti na mene i prebaciti i razgovoru sa Poperom da je to fi-lozofija a ne soćiologija. Čini mi se da je ipak vredno, pomenato što naučnik za koga je dijalektika anatema smatra da je prinu-đen na formulacije koje vode poreklo iz dijalektičkog mišljenja.Uostalom, problematika te social anthropology, koju ima u vidu

Poper, verovatno je tesno povezana sa osamostaljivanjem metode

365



treći program z i m a 1982.

366 u odnosu na stvar. Sigurno je đa ima, kao u slueaju Veblenoveteorije varvarske kulture, zašiuga u tome da se ugiađeni mores jed-ne visoko razvijene kapitalističke zemlje upoređe sa obredima ve-rovatno inalo-pomalo proučavanih stanovnika ostrva Trobriand; alitobožnia sloboda u izboru koordinatnog sistema pretvara se u falsi-

fikovanje objekta zato što o svakom članu pomenute moderne zem-]je realno neuporedivo više govori njegova pripadnost privrednomnentni radikalno odvojili od onih realnih koji se bledo refliktuju

U svom saglašavanju sa Poperovom kritikom scijentivizma injegove teze o primatu problema moramo ići možda još đalje negošto on odobrava., Jer predmet same sociologije, društvo, koje odr-žava u životu sebe i svoje članove i ujedno preti propašću, jesteproblem u emfatičnom smislu. A time se iskazuje to da problemisoeiologije ne nastaju stalno zahvaljujući otkriću „da v našem to-božnjem znanju nešto nije u redu, ... u razvoju unutrašnje protiv-rečnosti u našem tobožnjem znanju“. Ta protivrečnost ne mora biti,kako to Poper ovde bar pretpostavlja, čisto ,,prividna“ protivrečnostizmeđu subjekta i objekta, koju bi samom subjektu trebalo nato-variti kao insuficijenciju suda. Naprotiv, ona može.sasvim realnoimati svoje mesto u stvari i ne dopuštati da bude uklonjena pomo-ću povećanog znanja i jasnijih formulacija. Najstariji sociološki mo-del takve protivrečnosti, koja se nužno razvija u stvari, jeste ču-veni § 243 iz Hegelove Filozofije prava: „Uopštavanjem sveze fjudiusled njihovih potreba i uopštavanjem načina da se za te potrebepripreme i pribave sredstva, povećava se — na jednoj strani — na-gomilavanje bogatstva, jer se iz ove dvostruke opštosti izvlači naj-veći dobitak, kao što se, na drugoj strani, povećava upojedinjavanjei ograničenost posebnog rada i time zavisnost i nužda klase koja jevezana za taj rađ.“ Lako bi mi se moglo dogoditi da mi se prebacidvosmislenost: Naime, problem je kod Popera nešto čisto saznajno-

teorijsko a kod mene ujedno nešto praktično, na kraju uopšte prob-lematično stanje,sveta. Ali rađi se o pravu upravo na takvu distink-ciju. Nauka bi se fetišizovala ako bi se problemi koji su joj ima-nentni radikalno odvojili od onih realnih koji se bledo reflektujuu njenim formalizmima. Nijedno učenje o logičkom apsolutizmu, niTarskijevo kao ni nekad Huserlovo, ne bi moglo dekretom da odredida se fakta povinuju logičkim prineipima. Moram se zadovoljiti timešto ću podsetiti na kritiku logičkog apsolutizma u Metafizici t eorije

saznanja, koja se tamo obavezuje kritici sociološkog relativizma ukojoj se ja slažem sa gospodinom Poperom. Osnove toga što, uos-

H A S P R A V E

talom, koncepcija o protivrečnosti društvene realnosti ne sabotirasaznanje te realnosti niti ga prepušta slučaju leže u mogućnosti dase još protivrečnost shvati kao nužnost i da se time racionalnostproširi na nju.

Metode ne zavise oa metodološkog ideala nego od stvari. Poper

o tome implicitno vodi računa u tezi o prvenstvu problema. Akoon konstatuje da kvalitet sociološkog postignuća stoji u upravojsrazmeri sa značajem ili interesom njegovih problema ̂ onda izatoga nesumnjivo stoji svest o onoj irelevantnosti na koju su osuđe-na bezbrojna sociološka istraživanja zahvaljujući tome što se povi-nuju primatu metode a ne primatu predmeta; bilo tako što se utim istraživanjima žele dalje razviti metode radi samih metoda,bilo tako što ona unapred tako izabiraju svoje predmete da ovi mogubiti obj-ađeni već raspoloživim metodama. U Poperovim rečima označaju ili interesu nagoveštava se težina stvari koju treba o-braditi.To bi trebalo kvalifikovati jeđino u tom smislu da ne treba stalnoapriori suđiti i o relevantnosti predmeta. Tamo gde je kategorijalnamreža tako gusta da konvencijama mišljenja, pa i naučnog, skriva

ponešto od onoga što leži ispod toga, pokatkad neslućenu težinudobijaju ekscentrični fenomeni koji još nisu obuhvaćeni tom mre-žom. Uvid u njihov kvalitet osvetljava i ono što važi kao bitnopođručje. I ovaj naučnoteorijski motiv verovatno je uticao na Froj- dovu odluku da se pozabavi „otpacima pojavnog sveta“ ; u Zimelo-voj sociologiji pokazalo se takođe kao korisno to što se on, nepo-verljiv prema sistematski totalnom, udubio u socijalne specifikacijekao što su tuđin ili glumac. Ni zahtev za relevantnošću problemane sme se đogmatizovati; izbor predmeta istraživanja legitimiše seu velikoj meri time šta je sociolog kadar da vidi kod objekta koji

je izabrao.

Savetovao bih da se bude oprezan i sa atributima koje Poper, pored relevantnosti problema, pridaje istinskoj metodi. Poštenje,dakle, ne sme se varati; po sebi se pođrazumeva da treba bez tak-tičkih obzira izražavati ono što je već saznato. Ipak, u toku stvar-nog naučnog rada ova norma se često teroristički zloupotrebljava.Cinjenica da se neko prepušta samo stvari znači tada to da on njojne doprinosi ništa vlastitto već se iđentifikuje sa aparatom koji re-gistruje; odricanje od mašte ili odsustvo produktivnosti poturaju sekao naučni etos. Ne treba zaboraviti koliko su Kantril i Olport do-prineli kritici ideala pomenute sincerity u Ajmerici; za poštenog, iu nauci, važi često onaj ko misli ono što svi misle, lišen takozvane

367



t r e i p rog ram z im a 1932.

368 sujete izražene u želji da vidi nešto posebno, i zato spreman napapagajsko ponavljanje. Isto tako, pravolinijnost i jednostavnost nisunesumnjivi ideali tamo gde je stvar složena. Odgovori zdravog ljud-skog razuma uzimaju svoje kategorije u toj meri cd upravo posto- jećeg da teže tome da ojačaju veo kojim je ono prikriveno umestoda ga probiju; a što se tiče te pravolinijnosti, teško je anticipiratiput kojim se dolazi do nekog saznanja. S obzirom na sadašnji nivosociologije, ja bih, među onim kriterijumima naučnog kvaliteta koje

je pomenuo Poper, najjači akcenat stavio na smelost i na osobenostpređloženog rešenja, koje, razume se, i samo treba stalno iznova kri-tikovati. Najzad, ne treba hipostazirati ni kategoriju problema. Onajko u neku ruku nepristrasno kontroliše vlastiti rad naići će na takvostanje stvari čije odobravanje otežava samo tabue tobožnje lišenostipretpostavki. Neretko čovek ima rešenja; nešto razabere i zatijn nak-nadno konstruiše pitanje. A to nije nikakva slučajnost: primat dru-štva, kao nečeg što preseže i spaja, nad njegovim pojedinačnim ma-nifestacijama izražava se u društvenom saznanju kroz uvide kojipotiču iz pojma društva i koji se pretvaraju u sociološke pojedinač-

ne probleme tek posredstvom naknadne konfrontacije onoga što jeanticipirano sa posebnim materijalom. Izraženo malo uopštenije: te-orije saznanja kakve je donekle samostalno razvila i prepustila tra-diciji velika filozofija počev od Bekona i Dekarta, koncipirane suodozgo, čak i kod empirista. One su često ostale neprimerene sazna-nju koje je sprovedeno u životu; one su ga prekrojile po— njemutuđoj i spoljašnjoj — skici nauke kao induktivnog i deduktivnogkontinuuma. Među aktuelnim zadacima teorije saznanja spada —kako je to Bergson naslutio — reflektovanje toga kako se u stvarisaznaje, umesto da se postignuće saznanja pre svega opiše po logič-kom ili scijentističkom modelu kome uistinu uopšte ne odgovaraproduktivno saznanje.

Pojmu problema je u Poperovoj kategorijalnoj konstrukciji pri-dodat pojain rešenja. Rešenja se predlažu i kritikuju. Ključnim ka-rakterom kritike pogođen je odlučujući elemenat nasuprot primi-tivnom i saznanju tuđem učenju o primatu posmatranja. Sociološkosaznanje je stvamo kritika. Ali tu nam je stalo do nijansi, jer seodlučujuće razlike naučnih pozicija često skrivaju pre u nijansi negou grandioznim pojmovima pogleda na svet. Poper kaže: ako neki po-kušaj rešenja nije dostupan objektivnoj kritici, onda se on upravozato isključuje kao nenaučan, mada možda samo privremeno. To jeu najmanju' ruku đvosmislenost. Ako takva kritika podrazumeva

R A S P R A V E

redukciju na takozvana fakta, potpuno zamenjivanje misli onim što je primećeno, — onda je ovaj desiderat nivelisao misao u hipotezui sociologiju lišio onog momenta anticipacije koji spađa u njenu bit.Postoje sociološke teoreme koje — kao uvidi u one mehanizmedrustva koji upravljaju iza fasađe — u principu, iz samih društve-

nih razloga, toliko proti^reče pojavama đa se ne mogu podvrći đo~voljnoj kritici sa ovog stanovišta. Njihova kritika spađa u dužnostkonsekventne teorije, daljeg razvoja mišljenja, a ne (kao što, uos-talom, gospodin Poper nije ni formulisao) konfrontacije sa proto-kolskim stavovima. Fakta nisu u društvu ono posleđnje za šta bi semoglo vezati šaznanje, upravo zato što su i ona sama omogućenaposređstvom društva. Nisu sve teoreme hipoteze; teorija je telos,a ne vehikl sociologije.

Trebalo bi se malo zadržati i na izjednačavanju kritike i po-kušaja opovrgavanja. Opovrgavanje je plodno šamo kao imanentnakritika. To je znao još Hegel. O „sudu pojmaMdaje drugi tom ,,Ve-like logike“ stavove koji su verovatno ujedno već pokazali većinu

onoga što je posle toga proricano u pogledu vrednosti: „ ... predi-kati dobar, loš, istinit, lep, tačan itd. izražavaju da je stvar merenapo svom opštem pojmu, kao prosto pretpostavljenom trebovanju, ida je u saglasnosti sa njime, ili to, nije“. Posmatrano spolja, opo-vrći se može sve i ništa. Skepsa ide uz igru diskusije. Ona svedočio onom poverenju u organizovanu nauku kao instancu istine nakoje bi sociolog trebalo da gleda s visine. S obzirom na naučnuthought control, čije uslove navodi sama sociologija, poseban zna-čaj ima to što Poper centralno mesto daje kategoriji kritike. Kritičkiimjpuls je sjedinjen s otporom krutoj konformnosti trenutno vlada- jućeg mišljenja. Taj motiv se javlja i kod Popera. U svojoj đva-naestoj tezi on naučnu objektivnost striktno izjednačuje s kritič-kom tradicijom koja „uprkos svim otporima toliko puta omogućava

kritikovanje kakve vladajuće đogme“. Slično u nedavnoj prošlostiDjuiu i nekada Hegelu, on apeluje na otvoreno, nefiksirano, nepo-stvareno mišljenje. Ovome je bezuslovno potreban momenat eks-perimentisanja, da ne kažem igre. U svakbm slučaju, ne bih gaolako iđentifikovao sa pbjmom pokusaja i čak usvojio načelotrial and error. U klimi iz koje ono potiče reč pokušaj je dvo-smislena; upravd ona nosi sobom asocijacije iz prirodnih nauka iobrće svoju oštricu prdtiv samostalnosti svake misli koja se ne možeproveriti. Ali neke misli, pa najzad i one bitne, izmiču proveri aipak sađržavaju istinu: i s tim se Poper slaže. Nikakav eksperiment

24



t r e i p r o g r am z im a 1982.

rie bi mogao ubedljivo da pokaže zavisnost svakog socijalnog feno-mena od totaliteta, zato što celina koja preobličava dokuč^ve feno-mene ni sama nikad ne ulazi u partikularne aranžmane pokušaja.Ipak, ta zavisnost onoga što treba društveno posmatrati od celokup-ne strukture realno više važi nego bilo koji nalazi koji se neoborivomogu verifikovati na poiedinačnome, i to je pre sve drugo negopuka izmišljotina. Konaćno, ako ne želimo da sociologiju izbrkamosa modelima prirodnih nauka, onda pojam pokušaja moramo pro-tegnuti i na misao koja, pothranjena snagom iskustva, prevazilaziovo iskustvo da bi ga shvatila. Pokušaji u užem smislu su ionakou većini slučajeva u sociologiji, za razliku od psihologije, malo pro-duktivni. — Spekulativan momenat nije nevolja društvenog sazna-nja, već mu je neophodan kao momenat, iako je idealistička filozo-fija, koja je nekad glorifikovdla spekulaciju, sada prošlost. Tu trebadodati i to da kritiku i rešenje uopšte he treba uzajamno odvajati.Rešenja su, kad se za to ukaže prilika, primama, neposredna i zasobom povlače kritiku koja ih prenosi u dalji tok procesa saznanja;

ali pre svega može, obrnuto, figura kritike, samo ako je pregnantnouspela, već da implicira rešenje; retko ono dolazi spolja. Na to sepozvao filozofski pojam određene negacije, koji uopšte nije dalek Poperu, ma koliko on voleo i Hegela. Identifikujući objektivnostnauke sa objektivnošću kritičke'metode, on ovu uzdiže do organonaistine. Nijedan đijalektičar danas ne bi više ni tražio.

Razume se, odatle izvlačim konsekvencu koja nije pomenutau Poperovom referatu, a ne znam ni da li je on prihvata. Svojestanovište on naziva kriticističkim u sasvim nekantovskom smislu. Ali ako se zavisnost metode od same stvari uzima s takvom teži-nom kafeva je svojstvena nekim Poperovim odredbama kao što jeodredba relevantnosti i interesa kao merila za društveno saznanje,onda se kritički rad sociologije ne bi mogao ograničavati na samo-kritiku, na refleksiju o njenim stavovima, teoremama, pojmovnimaparatima i metodama. To je ujedno kritika predmeta od fcoga za-više svi ovi momenti lokalizovani na subjektivnoj strani, na stranisubjefcata spojenih u organizovanu naufcu. Ma koliko da su momen-ti postupka instrumentalno definisani, njihova adekvatnost objektuostaje pri tom stalan zahtev, makar on bio i prikriven. Postupči suneproduktivni kad im nedostaje takva adekvatnost. Težina šamestvari mora doći do izražaja u metodi, inače je i najistančanija me-toda loša. A to uključuje upravo zahtev da se u obličju teorije po-kaže obličje stvari. O pitanju fcada je kritika socioloških kategorija

R A S P R A V E

samo kritika metode, a kada diskrepancija između pojma i stvariide na račun stvari koja nije ono što pretenđuje da je, — o tom pi-tanju ođlucuje sadržaj teoreme koja stoji pod udarom kritike.Kritički put nije čisto formalan nego i materijalan; ako su joj poj-movi istiniti, kritička socioiogija je po vlastitoj ideji nužno ujednokritika društva, kakc je to Horkhajmer izložio^ u raspravi o tradi-cionalnoj i kritičkoj teoriji. Nešto od toga imao je i Kantov kriti-eizam. Ono što je on izneo protiv naučnih sudova o bogu, slobodi ibesmrtnosti, bilo je protivrečno stanju u kome su ljudi težili da oveideje, pošto sii one već bile izgubile svoju teološku obaveznost, sub-repcijom spasu za racionalnost. Pomenuti Kantov termin, subrepcija,pogađa u pogrešci u mišljenju apologetsku laž. Kriticizam je biomilitantno prosvećivanje. Ipak, kritička nastrojenost, koja se zaus-tavlja pred realnošću i u radu ograničava na samu sebe, kao pro-svećivanje bi, naprotiv, teško napredovala. Budući da ograničavamotive tog prosvećivanja, ona bi se nužno takođe obogaljila u sa-moj sebi, kako to ubeđljivo pokazuje poređenje administrative re-

search sa kritičkim teorijama društva. Bilo bi krajnje vreme dasociologija pruži otpor takvom obogaljenju koje se skriva iza ne-odredljive metode. Jer saznanje živi od odnosa sa onim što nijeono samo, sa onim njegovim đrugim. Ali ovom odnosu ono nije do-voljno, sve dok se on sprovodi čisto indirektno, u kritičkoj samo-refleksiji; ono mora preći na kritiku sociološkog objekta. Ako dru-štvena nauka, — a ja trenutno ne prejudiciram ništa sadržinsko upogledu takvih stavova — s jeđne strane, pojam liberalnog društvashvata kao slobodu i jednakost, a, s druge strane, sadržaj istine ovihkategorija pod liberalizmom u prinćipu osporava usled nejeđnakostisocijalne moći koja determiniše odnose među ljudima, — onda sene radi o logičkim protivrečnostima koje bi trebalo ukloniti korekt-nijim đefinicijama, niti o naknadnom dodavanju empirijskih ogra-

ničenja, diferenciranja polazne definicije, nego o struktumom kva-litetu društva kao takvog. A tada kritika ne znaČi samo prefor-mulisanje kontradiktomih stavova za ljubav sklada naučne veze.Takav logicitet može postati pogrešan zahvaljujući pomeranju re-alne težine. Hteo bih da dodam da ovaj obrt takođe utiče na poj[-movna sredstva sociološkog saznanja; kritička teorija društva skreće ’permanentnu samokritiku sociološkog saznanja u jednu drugu di-menziju. Podsećam samo na ono što sam nagovestio u vezi sa naiv-nim poverenjem u organizovanu dmštvenu nauku kao garantaistine.



t r e i p r og r am z im a 1982.

372 . Svakako, sve to pretpostavlja razlikovanje između istine i ne-istine, koga se Pcper tako strogo drži. Kao kritičar skeptičkog re-iativizma on polemiše protiv sociologije znanja naročito Paretor>og i Manhajmovog tipa isto toliko oštro koliko sam ja to u više ma-hova činio. Ali takozvani totalni pojam ideologije i brisanje razlike

između istinitog1

neistinitog ne leži u duhu ako se tako možereći — klasičnog učenja o ideologiji. On predstavlja obhk propa-danja ovog učenja. Povezuje se s pokušajem da se pomenutom uče-nju otupi kritička oštrica i da se ono neutrališe u jednu granu uokviru naučnog rada. Nekad je iđeologija značila društveno nužanprivid. Kritika iđeologije je bila vezana za konkretan dokaz neisti-nitosti jedne teoreme ili jeđne doktnne: nije bila dovoljna osum-njičenost za ideologiju, kako je to nazvao Manhajm. Marks bi je,u Hegelovom duhu, izvrgao podsmehu kao apstraktnu negaciju.Dedukcija ideologija iz društvene nužnosti nije dovela do blažegsuđa o njihovoj neistinitosti. Njihovo izvođenje iz strukturnih za-kona kao fetiškdg karaktera robe, koje označava FfecoZ<7vhtelo bi da njih podmetne upravo pod ono merilo naučne objek-

tivnosti koje postavlja i Poper. Uobičajena priča o bazi i nadgradnjiveć pokazuje površnost toga. Dok se sociologija znanja, koja ubla-žava razliku između taČne i pogrešne svesti, ponaša tako kao dapredstavlja progres u smislu naučne objektivnosti,— ona je, u stvari,zahvaljujući pomenutom ublažavanju pala ispod nivoa pojma nauke,sasvim objektivno shvaćenog kod Marksa. Samo blebetanjem i neo-logizmima kao perspektivizam, a ne sadržinskim odredbama, totalnipojam iđeologije može se distancirati od frazerskog vulgamog relati-vizma. Otuda otvoreni ili skriveni subjektivizam sociologije znanja,koji Poper s pravom denuncira i u čijoj se kritici velika filozofijaslaže sa konkretnim naučnim radom. Ovaj se nikad nije ozbiljno za-varavao generalnom klauzulom relativnosti svih ljudskih saznanja.

Ako Poper kritikuje kontaminaciju objektivnosti nauke objektivno-šću naučnika, on time pogađa pojam ideologije koji je degradiran utotalan ali ne i njegovu autentičnu koncepciju. Ova je podrazume-vala onu objektivnu determinaciju pogrešne svesti koja je u velikojmeri nezavisna od pojedinačnih subjekata i njihove pozicije i kojase može pokazati u analizi strukture društva; uostalom, ova misaose javlja još kod Helvecija, ako ne i feod Bekona. Velika pažnja kojaše posvećuje vezanosti pojedinačnih mislilaca za poziciju proizlaziiz nemoći da se sačuva već postignut uvid u objektivno izvrtanjeistine. Ona nema mnogo veze sa misliocima a naročito sa njihovom

R A S P R A V E

psihologijom. Ukratko, slažem se sa gospodinom Poperom kad kri-tikuje sociologiju znanja. Ali s tim se slaže i nerazvodnjeno učenje0 ideoiogiji.

Pitanje sociološke objektivnosti povezuje se kod Popera, kao inekad u čuvenom članku Maksa Vehera, sa pitanjem slobode u od-

nosu na vređnost. Njemu nije promaklo to da je nužno iznova raz-inisliti o ovoj kategoriji koja je u međuvremenu dogmatizovana ikoja se previše dobro slaže sa pragmatičkim naučnim radom. Dis-

junkcija objektivnosti i vrednosti nije tako obavezna kako to iz-gleda kod Maksa Vehera, u čijim je tekstovima, razume se, onakvalifikovana više nego što bi se to mogio očekivati sudeći po nje-govom pozivu na boj. Kad Poper zahtev za bezuslovnom slobodomu odnosu na vrednost naziva paradoksom zato što su naučna objek-tivnost ? slobođa u odnosu na vređnost i same vrednosti, — ovosaznanje ipak nije tako nevažno kako ga Poper ocenjuje. Iz njegabi trebalo izvući naučno-teorijške konsekvence. Poper podvlači dase naučniku ne mogu ni zabraniti ni uništiti njegova vrednovanjaa da se on ne uništi kao ćovck a i kao naučnik. A time je izrečeno

1 nešto više od čisto saznajnopraktične konstatacije; „uništiti ga kaonaučnikaa uključuje objektivan pojam nauke kao takve. Razdvaja-nje ponašanja koje sađrži vrednovanje od ponašanja koje je slo-bodno u odnosu na vrednošt je pogrešno ukoliko vređnost, a timei sloboda u ođnosu na vrednost, predstavljaju postvarenja; ispravno je — ukoliko ponašanje duha ne može po volji izmaći stanju postva-renja. Ono što še naziva problemom vrednosti konstituiše se tek ufazi u kojoj su sredstva i ciij razdvojeni radi lakog ovladavanjaprirodom; u fazi u kojoj racionalnost sredstava napreduje uz ne-smanjenu ili, ako je ikako moguće, rastuću iracionalnost ciljeva. Kant i Hegel još ne upotrebljavaju pojam vrednosti koji vodi po-reklo iz političke ekonomije. On je prodro u filozofsku terminologiju

tek kod Lotcea; s njim bi bilo inkompatibilno Kantovo razlikovanjevaljanosti i cene u praktičnom umu. Pojam vrednosti obrazovan jekod razmenskog odnosa, — biće za drugo. U društvu u kome je svepostalo takvo, fungibilno, — osporavanje istine koje je konstatovao Poper otkriva isto takvo stanje, — ovo ,,za drugo*- še kao čarolijompretvorilo u „po sebi“, nešto supstancijalno, a kao takvo je zatimpostalo neistinito i spremilo se da ispuni osetan vakuum po voljivladajućih interesa. Ono što je naknadno sankcionisano kao vred-nost ne odnosi se kao spoljašnje prema stvari, ne stoji naspram njekao nego joj je imanentno. Stvar, predmet društvenog sa-

373



t r ee i p fog ram z im a 1932.

374 znanja, istb je tako malo slobodna u odnosu na trebanje, nešto čistopostojeće (to postaje tek zahvaljujući rezovima apstrakcije), kao štose vrednosti onostrano mogu okačiti o nebo ideja. Sud o nekoj stva-ri, kome je sigurno potrebna subjektivna spontanost, uvek je ujed-no unapred označila stvar i on se ne iscrpljuje u subjektivno iracio-

nalnoj odluci kao što to stoji u Veberovoj predstavi. Taj sud je, u jeziku filozofije, sud stvari o samoj sebi. Ali on se konstituiše usvom odnosu prema onoj celini koja se skriva u njoj, a da nije ne-posredno data, nije fakticitet; na to cilja stav koji iskazuje da stvartreba meriti prema njenom pojmu. Prema tome, ceo problem vred-nosti, koji sociologija i druge discipline vuku sobom kao balast,postavljen je pogrešno. Naučna svest o društvu, koja se prikazujekao slobodna u odnosu na vrednost, prenebregava stvar koliko iona svest koja se poziva na više ili manje propisane i đespotski sta-tuirane vrednosti; ako se čovek prikloni altemativi, zapada u an-tinoniije. Ni pozitivizam nije mogao da im se otme: Dirkem, čiji jechosisme inače po pozitivističkoj nastrojenosti premašio Vebera (ovajima u sociologiji religije i sam svoju thema probadum), nije prizna-

vao slobodu u odnosu na vrednost. Poper plaća danak ovoj antino-miji utoliko što, s jedne strane, odbacuje razdvajanje vrednosti odsaznanja a, s druge strane, hteo bi da samorefleksija saznanja uočivrednosti koje su njemu implicitne; hoću da kažem, da ona ne fal-sifikuje njegov sadržaj istine zato da bi nešto dokazala. Oba desi-derata su legitimna. Samo što bi svest o njihovoj antinomiji trebalouneti u sociologiju. Dihotomija bića i trebanja je koliko pogrešnatoliko i istorijski prinudna; zato se ne može prosto ignorisati. Onapostaje jasna tek kad se posredstvom društvene kritike uvidi njenaprinudnost. U stvari, ponašanje koje je slobodno u odnosu na vred-nost zabranjuje se ne samo psihološki nego i stvarstveno. Društvo,čijem saznanju sociologija, konačno, teži, ako želi da bude nešto

više od obične tehnike, kristališe se uopšte samo oko koncepcije va-ljanog društva. Ali ono se ne može apstraktno postaviti kao kon-trast postojećem društvu, upravo kao pretpostavljena vrednost, većono proističe iz kritike, dakle iz svesti društva o svojim protivreč-nostima i njihovoj nužnošti. Kad Poper kaže: „Jer iako svoje teo-rije ne možemo racionalno opravdati, pa čak ni dokazati da su ve-rovatne, mi ih možemo racionalno kritikovati“, — to važi za društvoisto toliko koliko i za teorije o njemu. Odatle rezultira ponašanjekoje niti se upomo drži slobode u ođnosu na vrednost niti se ruko-vodi apstraktnim i statičkim vrednosnim dogmatizmom.

R A S P R A V E

Poper je prozreo latentni subjektivizam one sociologije znanjakoja je slobođna u ođnosu na vrednost i koja se previše pouzđavau svoju scijentističku lišenost predrasuda. On pri tom đosledno na-pada sociološki psihclogizam I u tome delim niegovo mišljenje ihtip bih da ukažem na svoj rad u spomen-spisu u čast Horkhajme-

ra, u kome se izlaže diskontinuitet i jedne i druge discipline koje ječovek sažeo pod nekonzistentnim i glavnim pojmom nauka. Ipakmotivi koji Popera i mene dovode do istog rezultata nisu isti. Činimi se da je razdvajanje- čoveka od socijalne sredine ipak nekakospoljašnje, isuviše orijentisano prema već datoj mapi nauka či juhipostazu Poper u načelu odbacuje. Subjekti, na čije se istraživanjepsihologija obavezuje, ne samo da stoje pod uticajem — kako se tokaže — đruštva, već društvo uobličava i ono što je u njima naj-bitnije. Supstrat čoveka po sebi, fooji bi stajao nasuprot sređini (on

je u egzisteneijalizmu ponovo oživljen), ostao bi prazan apstraktum.Obrnuto, soeijalnu sredinu, ma koliko ona bila indirektna i neras-poznatljiva, proizvode ljudi, organizovano društvo. Uprkos tome, psi-hologiju ne treba smatrati osnovnom naukom u društvenim nau-

kama. Podsetiu bih prosto na to da su se oblici podruštvljavanja,ono što se u anglosaksonskoj jezičkoj upotrebi naziva institucijama,na osnovu đmamike koja im je imanentna toliko osamostalili u od-nosu na žive ljude i njihove psihologije, prema njima istupaju kaonešto toliko tuđe i ujedno nadmoćno, da redukcija na primamenačine pbnašanja ljudi, kakve proućava psihologija, čak i na tipičnebehaviour pattems čije je uopštavanje prihvatljivo, ne dopire dođruštvenih procesa koji se odvijaju iznad glava ljudi. U svakomslučaju, ja ne bih iz primata društva nad psihologijom izvlačip takoradikalnu uzajamnu nezavisnost ove dve nauke kao što to čini Po-

per . Društvo je ukupan proces u kome ljuđi, obuzeti, usmeravani iuobličavani objektivitetom, i sami opet deluju na taj objektivitet;sama psihologija se isto tako utapa u sociologiju koliko i pojedi-načno biće u biološku vrstu i prirodnu istoriju te vrste. Sasvim jesigumo da se fašizam ne može objasniti soeiopsihološkim faktoiima,tako kako je pogrešno shvaćena „Authoritarian Personality“ ; ali davezanost za autoritet iz sociološki shvatljivih razloga nije bila tolikorasprostranjena, fašizam svakako ne bi našao takvu bazu u masamabez koje bi teško mogao doći na vlast u dmštvu kakva je bila vaj-marska demokratija. Sama autonomija socijalnih procesa nije nekaposebičnost, već joj osnove leže u postvarenju; i procesi koji otu-đuju čoveka ostaju čovečni. Zato granica između obe nauke nije

375



t r e i p r o g r am zi m a 1982.

376 apsolutna, kao što to nije ni granica između sociologije i ekonomije,ili između sociologije i istorije. LJvid u društvo kao totalitet impliciratakođe zahtev da svi momenti koji dejstvuju u ovom totalitetu,i nipošto se ne mogu potpuno svesti jedan na drugi, uđu u sazna-nje; on ne sme đozvoliti teror naučne podele rada. Primat društve-nog nad individualnim objašnjava se samom stvari, onom nemoći

indiviđue u odnosu na društvo koja je za Dirkema bila upravo kri-terijum tog faits sociaux; ali samorefleksija sociologije mora bitibudna i u odnosu na nasleđe istorije nauke, koje navodi na preuve-ličavanje autarhije pozne nauke, koju u Evropi universitas litera-rum još nisu prihvatili kao ravnopravnu.

Dame i gospođo! Gospodin Poper je u prepisci, koja je pretho-dila formulisanju mog koreferata razliku između naših pozicija opi-

M sao u tom smislu kao da mi »živimo u najboljem svetu od svih kojisu ikad postojali, a da ja u to ne verujem. Sto se njega tiče, onsvakako malo preterao radi drastičnosti diskusije. Poređenja izmeđurđavosti društava raznih epoha su prekama; teško mi je da prihva-tim da nije bilo nijednog boljeg od ovog koje je izmislilo Aušvic,

i utoliko me je Poper nesumnjivo tačno okarakterisao. Samo što jaovu suprotnost ne smatram suprotnošću pukih stanovišta nego od-ređljivom; obojica se, verovatno, podjeđnako negativno odnosimoprema filozofiji stanovišta i time i prema sociologiji stanovišta. Is-kustvo protivrečnog karaktera društvene realnosti nije neka proiz-voljna polazna tačka već je motiv koji tek konstituiše mogućnostsoeiologije uopšte. Ono će biti, kako Poper kaže, problem samo zaonoga ko društvo može zamišljati kao nešto različito od postojećeg;samo posredstvom onoga što to društvo nije, ono će se otkriti takvokakvo jeste, a to bi i bio cilj u takvoj sociologiji koja se ne žado-voljava, kao većina njenih projekata, ciljevima javne i privatne up-rave. Možđa je upravo ovako naznačen onaj razlog iz koga u soeio-logiji, kao rezultat istraživanja pojedinačne nauke, društvo ne na-lazi sebi mesto. Ako je kod Konta nosilac projekta nove disciplinebila želja da se proizvodne tendencije njegove epohe, razobruča-vanje pioizvodnih snaga, zaštite od razomog potencijala koji je unjima već tada sazrevao, — do danas se ova polazna situacija so-ciologije nimalo nije izmenila, osim utoliko što se zaoštrila do eks-trema, a sociologija bi o tome morala da vodi računa. Zadrti pozi-tivista Kont bio je svestan onog antagonističkog karaktera društvakao odlučujućeg koji je pretio da zbriše razvitak poznijeg pozitiviz-ma kao metafizičku spekulaciju; otuda potiču one budalaštine iz

H A S P R A V E

njegove pozne faze koje su tada ponovo pokazale koliko društvenarealnost izvrgava ruglu pretenzije onih čiji je poziv da je spoznaju.Sociologija se mora pokazati doraslom krizi koja više nije samo kri-za građanskog poretka nego i ugrožava bukvalni fizički opstanakdruštva u celini. S obzirom na nadmoć takvih odnosa, koja se vidnopokazuje, Koniova nada da će sociologija moći da usmerava soci-

jalnu moć pokazuje se kao naivna, osim kad daje planove totali-tarnim vlastodršcima. Ođricanje sociologije od kritičke teorije dru-štva je znak rezignacije; ljuđi se više ne usuđuju da misle o celini jer nužno sumnjaju u to da će je izmeniti. Ali ako bi sociologijaželela da se potpuno pouzda u saznanje facts and figures u službipostojećeg, takav progres bi u neslobodi sve više ugrožavao i pot-puno osudio na irelevantnost i ona detaljna saznanja za koja onazaluđ veruje da će joj doneti trijumf nad teorijom. Poperov referatzavršen citatom iz Ksenojana, što je simptom okolnosti da se ni on,kao ni ja, ne zadovoljava razđvajanjem filozofije i sociologije, kojeovoj danas pomaže da nađe duševni mir. Ali i Ksenofan je, uprkoseleatičkoj ontologiji, bio prosvetitelj: nije slučajno to što se već kodnjega može naći ideja koja se ponovo javlja još kod Anatola Fransa,

naime da bi božanštvo neke životinjske vrste, kad bi ova imalapredstavu o njemu, bilo slično njenoj vlastitoj slici. Takav tip kri-tike je trađicija celog evropskog prosvetiteljstva posle antike. Da-nas je njegovo nasleđe u velikoj meri palo u deo društvenoj nauci.Ona podrazumeva demitologizovanje. A ono nije neki čisto teorijskipojam niti je pojam ikonoborstva koje ne zna za izbor i koje bizajedno sa razlikom između istinitog i neistinitog uništilo i razlikuizmeđu valjanog i pogrešnog. Kakvo god oslobođenje od magijedonelo prosvetiteljstvo, ono već po svom smislu teži da čoveka os-lobodi čini; nekada čini demona, a danas onih čini kojima ljudskiodnosi drže u vlasti ljude. Prosvetiteljstvo koje to zaboravlja, kojese nezainteresovano ponaša prema tim činima i iscrpljuje se u pro-

izvođenju upotrebljivih pojmovnih aparata, sabotira samo sebe za- jeđno sa onim pojmom istine koji Poper suprotstavlja sociologijiznanja. U emfatičnom pojmu istine sadržana je i misao o valjanomuređenju društva, ma koliko da se ono malo može naslikati calTi kao slika budućnosti. Supstanca onog reductio ad hominem, kojainspiriše sve kritičko prosvetiteljstvo, jeste takav čovek kakvog bitek trebalo stvoriti u društvu koje je svoj sopstveni gospodar. A usadašnjem je njegov jedini indeks ono što je društveno neistinito.

3 7 7

Preivela Olga Kostreševie

Adorno - O Logici Drustvenih Nauka

Documents

Transcript of Adorno - O Logici Drustvenih Nauka