Prof. dr Ilija Komljenović OPŠTE RATARSTVO

165

Sistemi biljne proizvodnje

Gajene biljke su vezane uz grane biljne proizvodnje odnosno uz proizvodne kategorije

zemljišta (oranice, vrtove, voćnjake, vinograde i travnjake). Svaka od navedenih kategorija se iskorištava na

specifičan način spajajući ekološke faktore sredine s glavnim zahtevima gajenih biljaka. Prema tome, pojedinim

kategorijama zemljišta svojstveni s sistemi biljne proizvodnje, a oni su klasifikovani na sledeći način.

Klasifikacija sistema biljne proizvodnje

Sistemi biljne proizvodnje kod drvenastih useva obraĎuju se detaljno u proizvodnim granama voćarstva

i vinogradarstva, a sistem biljne proizvodnje na travnjacima u predmetu “Krmno bilje”. Zato će ovde biti

opisan samo sistem biljne proizvodnje na oranicama i konsocijaciji odnosno kombinaciji oraničnih i drvenastih

useva.

Sistem biljne proizvodnje na oranicama

Sistem biljne proizvodnje na oranicama uključuje sledeće kategorije:

1. Plodored.

2. Slobodna plodosmena.

3. Monoprodukcija.

Plodored

Pre detaljnijeg razmatranja pojma plodoreda, potrebno je terminološki objasniti pojmove kategorija

useva koje se često upotrebljavaju vezano za plodored.

Kategorije useva u plodoredu (Mihalić, 1985)

Oznaka useva Kategorija useva Vreme setve i dozrevanja

Botaničko -

uzgojna

Jednogodišnji Traju samo jednu vegetaciju

Višegodišnji Traju dve ili više vegetacija

Sezonska

Ozimi Seju se od leta od jeseni. Dozrevaju iduće godine

Jari Seju se nakon zime (proleće). Dozrevaju od leta

od jeseni.

Letni Seju se leti postrno, dozrevaju u jesen.

Agrotehnička

Predusevi Usev koji prethodi sledećem usevu

Sledeći usevi Usev koji dolazi nakon preduseva

Nadusevi Usevi velikog habitusa ili su odmakli u rastu u

odnosu na podusev.

Zaštitni usevi Nadusevi koji štite podusev u početku rasta

(strnine u odnosu na deteline)

Podusevi Usev manjeg habitusa od naduseva.

Naknadni usevi Seje se nakon glavnog useva od proleća do jeseni.

MeĎuusevi (interpolisani usevi) Interpolacija može biti prostorna, tada je podusev,

ili vremenski tada je naknadni usev.

Poljoprivredno-

ekonomska

Glavni Usev koji je najvažniji u plodoredu.

Sporedni Usevi manjeg značaja (naknadni ili meĎusevi)

Prof. dr Ilija Komljenović OPŠTE RATARSTVO

166

Plodored predstavlja sistem biljne proizvodnje s pravilnom izmenom useva, prostorno i vremenski na

proizvodnim površinama a zamenjuje biološka ravnoteža spontanih biocenoza uključujući niz agrotehničkih i

organizacijsko-tehničkih mera. Prema Todoroviću (1948) “plodored predstavlja plan iskorišćavanja

vegetacione sredine u prvom redu klime i zemljišta putem gajenja biljaka po unapred utvrđenom

rasporedu u vremenu i prostoru”. Obuhvata vremensku smenu useva (plodosmenu), prostornu smenu useva (poljosmenu) i odmor

zemljišta.

Vremenska smena useva ili plodosmena ostvaruje se u okviru plodoreda u toku jedne rotacije, a

okosnicu čine glavni usevi plodoreda. Plodosmena se označuje u sledu godina (kalendarski), na primer:

1998. godine – okopavina

1999. godine- jara strna žitarica

2000. godine- detelinsko travne smese

2001. godine- okopavina

2002. godine – ozima strna žita

Prostorna smena useva (rotacija) znači prostornu smenu useva po

plodorednim poljima. Ona se ostvaruje tako da se sve porizvodne površine

(oranice) podele u odreĎeni broj plodorednih polja. Odatle potiče numerička

oznaka plodoreda (dvopoljni, tropoljni, četveropoljni plodored itd). Kada jedan

usev obiĎe sva polja u plodoredu, tada je jedna rotacija završena i počinje druga.

Iz toga se može zaključiti da je rotacija nemoguća bez vremenskog faktora. U

sledećoj šemi prikazana je jedna rotacija šesteropolja.

Odmorom zemljišta treba osigurati normalno funkcionisanje zemljišta

kao supstrata za gajenje oraničnih useva. Klasično odmaranje zemljišta ranije se

provodilo ugarom, a danas se funkcionisanje sistema zemljišta-gajena biljka želi

prebaciti na redovitu agrotehniku, u prvom redu Ďubrenje kao i na zahvate

pedohigijene. Šematski prikaz poljosmene

useva u plodoredu od šest polja

Razlozi uvođenja plodoreda

U početnom periodu razvoja poljoprivrede, gajeni su trajni usevi na jednoj površini do granice koje su

postavili negativni faktori (iscrpljivanje biljnih hranjiva, štetnici, bolesti itd). To je bila primitivna

monoprodukcija. Upravo su slabe strane trajnog gajenja useva bile uzrok da se potražilo rešenje u smeni useva,

dakle u plodoredu.

Za uvoĎenje plodoreda postoje biološki, agrotehnički i organizacijsko-ekonomski razlozi.

Biološki razlozi

Biološki uvoĎenja plodoreda grupiraju se u četiri grupe: tolerantnost useva prema ponovljenoj setvi,

širenje korova, širenje štetnika i bolesti dotičnog useva.

Tolerantnost useva

Jedni usevi lako podnose ponovljeno gajenje sve do monoprodukcije, a s druge strane su vrlo osetljivi

odnosno netolerantni. Svi oranični usevi mogu se razvrstati

prema stepenu tolerantnosti u prilično široku skalu. Pa tako

postoje snošljivi ili samostabilni usevi (trave, kukuruz,

proso, sirak, ovas, raž, riža, krompir, lupina, soja, pasulj i

konoplja. U nesnošljive ili samolabilne useve ulaze: ječam,

crvena detelina, lucerka, grašak, šećerne repa, lan i

suncokret. Prema tome, samolabilnost useva glavni je razlog

izmene, zato što je netolerantnost veća, pa isti usev reĎe sme

doći na isto mesto odnosno, visoka tolerantnost

omogućuje slobodno ratarenje bez čvrstog plodoreda sve do

monoprodukcije. Zapravo, netolerantnost nekog useva

povezuje se uz negativne procese u zemljištu, koji mogu

postati i limitirajući za daljnoj gajenje istog useva. Avionski snimak plodorednih polja

Prof. dr Ilija Komljenović OPŠTE RATARSTVO

167

U ponovljenom gajenju delovanje na isti usev može biti samo zemljište, pa su negativne pojave

samolabilnih useva nazvane zajedničkim imenom “umornost zemljišta”. Tu se radi zapravo, o kompleksnoj

pojavi koja se manifestuje slabim rastom useva na istom mestu sve do onemogućavanja gajenja u ekstremnim

slučajevima. Ona se objašnjava na više načina, kao što je naprimer nedostatak aktivnih hranjiva, naročito

mikroelemenata. Vrlo čest uzrok umornosti zemljišta je nakupljanje nematoda, drugih štetnika ili uzročnika

bolesti. Daljnji uzroci umornosti zemljišta se pripisuju poremećaju u normalnim odnosima grupe zemljišnih

mikroorganizama, nakupljanju inhibitornih materija koje su posledica raspadanja žetvenih ostataka, pa i pojave

raznih toksičnih materija u zemljištu.

Nedostatak hranjiva u zemljištu je manji problem, jer se oni mogu dodavati u zemljište prema potrebi

useva, ali problem predstavlja poremećaj u biološkoj ravnoteži u zemljištu.

Postoje dve starije teorije koje su pokušale objasniti umornost zemljišta. Jedna od njih je teorija

toksina koja tumači da korenovi biljaka po ponovljenom gajenju istog useva izlučuju i toksičke materije koje se

toliko nakupe da počinju delovati štetno na sami usev. Ova teorija nije dobila znatniju podršku u stručnoj i

naučnoj javnosti, jer se smatra da se umornost zemljišta javlja zbog nakupljanja inhibitornih materija prilikom

raspadanja žetvenih ostataka.

Druga je bakterijska teorija ili Hiltnerova teorija koja tvrdi da se umornost zemljišta javlja zbog

promene u mikrobiološkom sastavu zemljišta, što za posledicu ima nesposobnost mikroorganizama da stvaraju

aktivan sloj rizosfere, a s druge strane, nestajanje korisnih mikroorganizama i faune u zemljištu. Nestanak

korisnih mikroorganizama prati širenje štetnih organizama zemljišta koje negativno deluju na biološku ravnotežu

zemljišta.

I ova teorija nije potpuno objasnila pojavu umornosti zemljišta, jer za ne stvaranje aktivnog sloja

rizosfere nema argumenata i jednostrano je. Mnogo više podataka ima, da u ponovljenoj setvi neki usevi

nakupljaju odreĎene

grupe mikroorganizama koji izlučuju materije koje deluju štetno na druge korisne mikroorganizme. Osim toga,

postoji negativna alelopatija izmeĎu zemljišnih mikroorganizama i useva. Pored toga, neki mikroorganizmi

luče toksine koji uzrokuju umornost zemljišta.

MeĎutim, najveći udeo u netolerantnosti useva u ponovljenoj setvi imaju biljno-parazitarne nematode.

Za poljoprivredu imaju veliko značenje sledeće nematode: Heterodera schachtii (nematoda šećerne repe),

Heterodera avenae (nematoda ovsa), Heterodera rostochiensis (nematoda krompira), Heterodera trifolii

(nematoda deteline), Heterodera cruciferae (nematoda kupusa). Pored ovih nematode, poseban problem

predstavljaju pokretne ili seleće nematoda koje pripadaju vrlo štetnim mikroorganizmima, u prvom redu iz roda

Pratylenchus spp.

Heterodera schachtii Ciste H.schachtii Heterodera rostochiensis

Gale ili guke H. rostochiensis Heterodera avenae (ciste –desno)

Prof. dr Ilija Komljenović OPŠTE RATARSTVO

168

Pratylenchus spp. Heterodera trifolii

Ne postoji dovoljno delotvornog hemijskog sredstva za uništavanje nematoda jer su postojeći

nematocidi užeg spektra delovanja i brzo se inaktiviraju u zemljištu. Nematode se ipak najuspešnije suzbijaju

izmenom useva odnosno plodoredom, gajenjem otpornih sorata, uništenjem korova domaćina.

Bolesti, štetnici i korovi

Gajenjem useva u monoprodukciji izazvalo je širenje bolesti, štetnih insekata i korova pa je to bio jedan

od glavnih razloga uvoĎenja plodoreda. Štetni organizmi u monoprodukciji mogu potpuno onemogućiti gajenje

useva. Malo pre spomenut je problem biljno-parazitskih nematoda, ali ne mali problem izazivaju i bolesti kao što

su uzročnici poleganja strnih žita, glavnica raži, zatim štetni insekti poput sovice, repičine pipe, sjajnika a u

zadnje vreme i kukuruzne zlatice (Diabrotica virgifera Le Conte). Ona predstavlja vrlo veliki problem u

kukuruzu koji se gaji u monoprodukciji, čime se u znatnoj meri ograničava gajenje kukuruza u ovom obliku.

Diabrotica virgifera L e Conte (imago) Diabrotica virgifera Le Conte (larve)

U ponovljenom gajenju useva, mnogo se šire korovi, a hemijsko suzbijanje tih korova ili nije dovoljno

delotvorno, ili što je još gore, šteti samom usevu zbog nakupljanja aktivne materije u zemljištu. Pored toga,

pojedini korovi postaju otporni na herbicide koje se koriste svake godine na istoj površini, što uslovljava njihovo

snažno širenje. Da bi se rešio ovakav problem, jedino prihvatljivo rešenje je izmena useva, kada se iza

monokotiledonskih gaje dikotiledonski usevi i obratno. Kadkad i negativni alelopatski odnosi izmeĎu gajenih

vrsta i korova mogu uticati na potiskivanje gajenih vrsta. Osjak ili palamida (Cirsium arvense ) npr., ima snažan

negativan alelopatski odnos prema kukuruzu.

Agrotehnički razlozi uvođenja plodoreda

Odnosi se na pravilno iskorištavanje stanišnih faktora, u prvom redu samog zemljišta. Glavni razlozi su

odražavanje nivoa humusa i strukture zemljišta, pravilno trošenje vode, različito ukorenjavanje useva, bolje

iskorištavanje hranjiva i različita obrada zemljišta.

Održavanje nivoa humusa i strukture zemljišta

U plodoredu se izmenjuju usevi koji osiromašuju zemljište humusom i azotom sa usevima koji ga

obogaćuju (leguminoze i trave). Na taj način se zadržava dostignuti nivo humusa i azota u zemljištu. Humus u

zemljištu održava njegovu povoljnu strukturu, pa je time očuvana ukupna plodnost poljoprivrednog zemljišta.

Pravilno trošenje vode

Usevi različito troše vodu, pa i unutar iste vrste potrošnja vode se menja prema stadijumu razvoja.

Prof. dr Ilija Komljenović OPŠTE RATARSTVO

169

Ako u nekom agrobiotopu ima dovoljno vlage, izmenom useva različitog utroška vode odnosno transpiracionog

koeficijenta, te sezonskom izmenom useva (ozimine, jarine, jednogodišnji i višegodišnji usevi) raspoloživa

voda se pravilnije troši u plodoredu.

Delovanje plodoreda na sadržaj organske

materije u zemljištu (po Thompsonu)

Različito ukorenjavanje useva

Svaka biljna vrsta razvija u normalnim okolnostima korenov sistem koji je svojstven toj vrsti. Korenje

se po vrstama biljaka razlikuje po ukupnoj masi, dubini prodiranja u zemljište, bočnom širenju, veličini rizosfere

itd. Iz toga razloga, izmenom useva u plodoredu, korenovi različito deluju na zemljište, kako u pogledu biološke

drenaže, iskorišćenja zemljišta po slojevima, stimulisanje ili destimulisanje procesa ugorenja zemljišta i

humifikacije zemljišta korenovim ostacima.

Bolje iskorištavanje biljnih hranjiva

Usevi se pogledu potreba za biljnim hranjivima meĎusobno razlikuju. Jedni imaju veću ili manju

sposobnost usvajanje teže pristupačnih hranjiva ili hranjiva uopšte, pa je ritam uzimanja hranjiva različit u

vegetacionom periodu od onog po sezonama. Ovas i ječam na primer, slabo iskorištavaju biljnja hranjiva, a

lupina, bob i heljda naprotiv vrlo dobro čak teže pristupačne oblike fosfora. Iskorištavanje biljnjih hranjiva

zavisi od stepena razvijenosti korenovog sistema odreĎenih biljnih vrsta. Tako suncokret dobro iskorišćava

kalijum iz dubljih slojeva zemljišta zbog dobro razvijenog korenovog sistema, dok strne žitarice to ne mogu jer

im je korenov sistem u proseku slabije razvijen. Plodoredom se dakle, zbog izmene useva, mnogo bolje i

ravnomernije iskorišćavaju hranjiva iz zemljišta.

Različita obrada zemljišta

Obrada zemljišta je prilagoĎena potrebama svakog pojedinog useva. Ona se prema tome, razlikuje po

dubini i broju operacija osnovne i dopunske obrade zemljišta. Ne samo da je različita frekvencija i dubina

obrade, već se obrada vremenski različito izvodi. Kada se u plodoredu menjaju usevi, menja se i sistem obrade

zemljišta što pozitivno utiče na plodnost zemljišta, uključujući bolju ekonomiju vodom, procese ugorenja

zemljišta i bolje uništavanje korova. Poznat je produžni efekt duboko obrade u pozitivnom smislu, na sledeće

useve koji se seju iza useva za kojeg je vršena duboka obrada zemljišta.

Organizacijsko tehnički razlozi

Gajenjem useva u monoprodukciji, poljski radovi se obavljaju u isto vreme. Posledica toga je sezonsko

ili povremeno nagomilavanje agrotehničkih zahvata u jednom kratkom vremenu, koja se zove “špica radova”.

Takvi zahvati koji se moraju svladati u kratkom vremenskom periodu, iziskuju veliko angažovanje mašina i

ljudskog rada. Problem se usložnjava ako je neka površina pod monoprodukcijom veća, a vremenske prilike

nepovoljnije.

Nasuprot tome, u plodoredu se zbog istodobnog gajenja nekoliko različitih useva, agrotehnički zahvati

ravnomernije rasporeĎuju tokom godine ili vegetacione sezone, čime se prilično ublažava špica radova.

S ekonomskog stajališta, plodored čini poljoprivrednog proizvoĎača stabilnijim prema tržištu, jer će u

klimatski nepovoljnoj godini, jedan usev podbaciti, dok će drugi imati relativno dobar prinos. Vrlo je važna

činjenica, da se gajenjem useva u plodoredu izbegava veća šteta koju može izazvati “eksplozija” nekih štetnih

Prof. dr Ilija Komljenović OPŠTE RATARSTVO

170

insekata ili bolesti nekog useva. Ostali usevi koji nisu tako napadnuti, svojim prinosom i cenom na tržištu mogu

gazdinstvu pokriti eventualne troškove zaštite i ostvariti odreĎenu dobit.

Uticaj klime i zemljišta na izbor plodoreda

Klima svojim hidrotermičkim osobinama znatno utiče na rast biljaka, izbor useva kao i na plodored.

Dakle, plodored je pored drugih faktora uslovljen i klimom.

Vlažnost klime je važan faktor pri izboru useva, jer se biljke razlikuju prema potrebama za vodu.

Naime, dovoljno vlažna klima i povoljan raspored oborina daje veliku mogućnost gajenja i izbora useva ako su i

ostali faktori povoljni. Ako nema dovoljno oborina, izbor useva u plodoredu je sužen, jer se tada moraju sejati

usevi koji podnose nedostatak vlage ili se mora osigurati navodnjavanje. Ako je godišnja količina padavina oko

150 mm, uz povoljnu evapotranspiraciju, na oranicama se mora primenjivati “crni ugar” koji se smenjuje sa

pšenicom, jer ozime strne žitarice iskorištavaju vlažni deo godine, a završavaju vegetaciju u toplom (suvom)

delu naredne godine.

U subhumidnoj klimi mogu se kombinovati usevi većeg i manjeg potroška vode (strne žitarice,

okopavine i leguminoze), a u humidnoj klimi prevladavaju deteline i trave. Previše vlažna klima, takoĎe sužava

izbor useva u plodoredu, pa se neće sejati usevi koje ne podnose provlaživanje zemljišta.

Toplotne osobine klime mnogo utiču na rast biljaka. Za useve je bitno da se dužina vegetacionog

perioda poklapa sa zonom efektivnih temperatura od 5 do 450C. Prema tome, niske temperature u odreĎenim

stadijumima razvoja biljaka, ne mogu izdržati termofilne biljke, ali to mogu kriofilne. To znači, da će u klimatu

s niskom prosečnom godišnjom temperaturom vazduha, izbor useva u plodoredu biti sužen samo na one biljne

vrste koje podnose niske temperature (ozime strne žitarice, neke trave i deteline), dok će u klimatu sa većim ili

visokim prosečnim godišnjim temperaturama vazduha, izbor useva biti znanto širi. Isto tako, dugi vegetacioni

period pruža velike mogućnosti izbora i kombinovanja kriofilnih, mezofilnih i termofilnih useva. Smena hladnih

i toplih perioda u toku godine, uzrok su podele useva na ozime i jare, a skraćenjem vegetacionog perioda sve

više prevladavaju jarine kraće vegetacije.

Intenzitet, dužina osvetljenja i broj sunčanih dana (insolacija), utiče na rast useva i na njihov

izbor u plodoredu. Voda, toplota i sunčeva svetlost ne deluju kao odvojeni faktori, već istodobno, u vrlo

različitim odnosima deluju na gajenje useva pa prema tome i na plodored. Područja s dosta osvetljenja i toplote,

pogodna su za gajenje useva od kojih dobijamo šećer, ulje i aromatične materije, u umerenom podneblju useve

za škrob i proteine a u vlažnom-hladnijem području za proizvodnju vegetativne mase. I vetar svojom brzinom,

toplotom i vlažnošću u utiče na rast i razvoj useva, pa i on u odreĎenoj meri može uticati na izbor plodoreda.

Zemljište sa svojim osobinama deluje kompleksno na useve, ono ima veliku ulogu izbora useva u

plodoredu. Zemljišta sa srednje teksturnog sastava pogodna su za sve useve (ilovasta zemljišta), dok idući prema

glini ili skeletu, nastaju ograničenja izbora useva, pa sve do nemogućnost organizovanja oranične biljne

proizvodnje.

Lagana, peskovita zemljišta su pogodna za gajenje krompira, raži i lupine ali su nepogodna za deteline i

trave, dok su teža, glinasta prikladna za trave i strne žitarice, a neprikladna za korenaste i gomoljaste useve.

Nepovoljan sloj profila (stratigrafija), sprečava rast korenovog sistema biljaka, a prate ga obično i loše vodne

prilike zemljišta. MeĎutim, ako je zemljište duboko, pruža povoljne uslove za useve dubokog korenja (šećerne

repa, hmelj i lucerka), a plitka zemljišta sa dosta vlage pogoduju travama.

U pogledu reakcije zemljišta (pH), može se istaći da blago kisela zemljišta pogoduju gotovo za sve

vrste useva. Osrednje kisela zemljišta su dobra za gajenje krompira i raži. Alkalična zemljišta su nepovoljna,

pogotovo ako je lužnatost posledica lako topivih soli. Ali ako ona nije visoka, mogu se gajiti halofitini usevi

(ječam, lucerka, bela detelina, suncokret i riža). Na krečnim zemljištima, izbor useva se sužuje na leguminoze,

šećernu repu, kupusnjače i druge kalkofilne useve.

I sadržaj humusa u zemljištu ima odgovarajući značaj za izbor plodoreda, jer veća količina humusa

pogoduje gajenju zeljastog povrća, useva za dobivanje voluminozne krme i konoplja za vlakno, ali škodi

kvaliteti useva za proizvodnju semena a pogotovo šećernoj repi (krupan koren sa većim udelom proteina što je

nepovoljno sa stanovišta prerade u šećer).

Kompatibilnost i sukcesija useva u plodoredu

Kompatibilnost (ksenotolerantnost) useva se ogleda u uticaju preduseva na plodnost zemljišta i to preko

ostataka podzemnih organa u zemljištu, meĎuprodukata razgradnje biljnih ostataka te pojave inhibicije,

stimulisanja procesa ugorenja odnosno kočenja, pozitivnog ili negativnog delovanja na strukturu zemljišta. Pri

tome, najveći udeo u inkompatibilnosti imaju zajedničke nematode.

Prof. dr Ilija Komljenović OPŠTE RATARSTVO

171

Prilikom postavljanja sukcesije u plodoredu od važnosti je poznavanje plodoredne vrednosti useva.

Nju treba gledati kompleksno, jer ona ovisi o stanišnim činiocima, izravnom uticaju preduseva na zemljište i o

specifičnim agrotehničkim zahtevima idućeg useva. Na istom staništu, plodoredna vrednost nekog useva je više-

manje stalna, ali na istom staništu se menja ovisno o predusevu. Zato, pri postavljanju plodoreda treba voditi

računa o kompatibilnosti i plodorednoj vrednosti useva, a obe kategorije utiču na odabiranje sukcesije (sleda)

useva. Pri tome se nastoji da u plodoredu budu zastupane povoljne sukcesije useva ili, drugim rečima, treba

izbegavati njihov negativan sled.

Povoljna i nepovoljna sukcesija useva u plodoredu (Könnecke, 1967)

Sukcesija

useva

Dikotiledonski

-monokotiledonski

Dikotiledonski

- dikotiledonski

Monokotiledonski -

monokotiledonski

Predusev Sledeći usev Predusev Sledeći usev Predusev Sledeći usev

Povoljna

Ozima repica Ozimi ječam Krompir Šećerna repa Ozima pšenica Ovas

Grašak Ozimi ječam Šećerna repa Krompir Ovas Ozima pšenica

Lupina Raž Šećerna repa Grašak Ozima pšenica Raž

Šećerna repa Jari ječam Lucerka,crvena

detelina Krompir Ovas Kukuruz

Krompir Ozima pšenica Grašak Ozima repica Raž Raž Krompir Ozima raž Rani krompir Ozima repica Raž Raž

Nepovoljna

Krompir Ovas Krompir Mak Jari ječam Ozimi ječam

Šećerna repa Ozima pšenica Lan Grašak Ozimi ječam Jari ječam

Grašak Jari ječam Repica Šećerna repa Ozimi ječam Ozima pšenica

Kasni krompir Ozima raž Crvena detelina Šećerna repa Jari ječam Ozima pšenica

Crvena detelina Ovas Grašak Šećerna repa Ovas Jari ječam

- - - - Jari ječam Ovas

Sastavljanje plodoreda (građevne jedinice)

Plodored ima i svoju unutrašnju strukturu odnosno “građevne jedinice”. One su članovi jednog

plodoreda, a postoje krnji i pravi članovi plodoreda. Krnjim članovima pripadaju plodoredna dvojka ili par, a

pravim plodoredna trojka. Plodoredna trojka se dalje deli na pravu trojku, koja je sastavljena po membenom

principu. Membeni princip je oblik sastavljana plodoreda gde se dve strne žitarice razdvajaju drugim usevima

(okopavine ili leguminoze). U pravoj trojci sudeluje jedna strna žitarica, jedna okopavina i jedna leguminoza.

Osim prave trojke postoje žitna trojka, sastavljena od dve strne žitarice i jedne okopavine, okopavinska trojka

sa dve okopavine i jednom strnom žitaricom te krmna trojka koja je sastavljena od dve samostabilne

leguminoze i jedne okopavine.

Navedenim graĎevnim jedinicama se sastavlja plodored s različitim brojem polja, od dva do petnaest i

više. To se postiže množenjem plodorednih dvojki ili trojki ili njihovim kombinovanjem. U staroj poljoprivredi,

plodoredi su bili sastavljeni do tri polja, pa je već četveropolje bio proširen plodored. Danas je donja granica

plodoreda od četiri polja, a plodored veći od tog broja, već se smatra višepoljnim plodoredom.

Najpovoljniji su plodoredi graĎeni na osnovu prave trojke po membenom principu u kojem su glavne

grupe useva u razmeri 1/3 strnih žitarica, 1/3 okopavina i 1/3 leguminoza, a po broju polja mogu biti 3,6,9 i 12-

poljni plodored. MeĎutim, kao praktična gornja granica plodoreda smatra plodored od 10 polja jer ako je on veći

od tog broja polja, plodoredi postaju komplikovani i nepregledni.

Struktura plodoreda ima i druge pojmove. Ako se broj plodorednih polja podudara s brojem useva, radi

se o pravom plodoredu. On je izgraĎen od jedne ili više graĎevnih jedinica. Broj useva može biti i manji od

broja plodorednih polja, ako u rotaciju ulazi neki višegodišnji usev . Ako je svako polje plodoreda zauzeto samo

jednim usevom, to je tada jednostavni plodored, a ako jedno plodoredno polje dele dva ili više srodnih odnosno

ksenotolerantnih useva, govori seo sastavljenom plodoredu. Ovakav plodored se često primenjuje u

povrtarstvu.

Kada neki usev (dve ili više vegetacija) izlazi iz čvrste poljosmene, reč je u prekinutom plodoredu.

Izvan rotacije najčešće izlaze višegodišnji usevi (lucerka i deteline), a nakon iskorišćenja izlučena se površina

uključuje ponovo o rotaciju, a izdvaja nova.

Povećanje broja useva u jednoj rotaciji naziva se intenziviranjem plodoreda. MeĎutim, za

intenziviranje plodoreda, moraju biti osigurani odreĎeni uslovi, posebno u pogledu klime s povoljnim

hidrotermičkim odnosima, čime je osiguran dugi vegetacioni period. Osim povoljne klime, zemljište mora biti

plodno, primena intenzivne i kvalitetne agrotehnike, dobra organizacija rada da se optimalno iskoriste prazna

nesta u rotaciji. Prilikom intenziviranja plodoreda, interpoliraju se nakon žetve/berbe glavnog, usevi kraće i

kratke vegetacije, a to su postrni i ozimi krmni meĎuusevi.

Prof. dr Ilija Komljenović OPŠTE RATARSTVO

172

Shema plodoreda sa interpoliranim usevima Shema pravog plodoreda

S temeljnim ili glavnim usevom u plodoredu počinje rotacija. Ranije je to bila okopavina, a

danas to može biti usev koji dobija najveće količine Ďubriva (na zalihu). U šemi jednog plodoreda uz glavni

usev Ďubren punom količinom stajnjaka, stavlja se znak “xx”, a kod polovičnog Ďubrenja stajnjakom drugih

useva u plodoredu označava se znakom “x”. Za Ďubrenje mineralnim Ďubrivima na zalihu stavlja se znak “++”

da bi se uočila razlika od Ďubrenja stajnjakom. S biološkog, agrotehničkog i organizacijskog gledišta vrlo je

važan udeo glavnih grupa useva u plodoredu (strnih žita, -okopavina i leguminoza). Kod strnih žita, kao

prosečna granica dela u plodoredu uzima se 50% setvenih površina, premda ima i odstupanja ovisno o

klimatskim karakteristikama odreĎenog poljoprivrednog područja. Tako se raž može gajiti u monoprodukciji, a

pšenica unutar proizvodnih površina može zauzimati maksimalno 70-80%. U žitnom tropolju, udeo strnih

žitarica može biti i do 66%.

Kukuruz kao tolerantna vrsta nema ograničenja da ovaj usev zauzme 100% proizvodnih površina

(monoprodukcija), dok je šećerna repa vrlo osetljiva, pa teško da može zauzeti više od 33% plodorednih polja. U

globalu, gornja granica zastupljenosti okopavina u plodoredu je kao kod strnih žitarica oko 50%, a u

okopavinskim plodoredima je njihova zastupljenost do 66% pod uslovom da se radi o samostabilnim vrstama.

Netolerantne leguminoze mogu u plodoredu zauzeti do 25% setvenih površina u plodoredu, srednje

tolerantne do 33%, a vrlo snošljive do 66%.

Istorijski razvoj plodoreda

Početak gajenja biljaka imao je praoblik preložnog sistema. Od slobodnih biljnih zajednica uzimane su

manje površine za setvu, paljenjem prirodnog biljnog pokrivača. Na tim površinama neprekidno gajen jedan

usev do potpunog iscrpljivanje zemljišta. Posle iscrpljivanja zemljišta, prelazilo se na novu proizvodnu površinu.

U daljnjem razvoju, zadržan je selilački princip ratarenja, ali kao zaležajni sistem. To znači da je nekoliko

godina ili decenija iskorišćavanja proizvodne površine, pa je nakon toga prepuštana dugom odmoru vraćanjem

prirodne vegetacije, a nakon toga je ponovo korištena za gajenja useva. U područjima s velikim površinama prirodnih travnjaka, nakon pripitomljavanja životinja, javio se

poljsko-travnjački preložni sistem, s tim da je pod travnjacima bilo znatno više površina, jer je to bio izvor

stočne hrane. I ovaj sistem je imao ekstenzivna obeležja.

Mnogo kasnije, povećanjem broja ljudi i smanjenjem površina pod prirodnom vegetacijom, uveden je

stacionirani oblik ratarenja. Tada se napušta monoprodukcija. Javljaju se i prvi oblici plodoreda, najpre u

sredozemlju (Egipat, Mezopotamija, Grčka i Rim). U stacioniranom ratarenju oštro su podeljene oranice od

drugih kategorija poljoprivrednog zemljišta i površina slobodne prirode. Na oranicama se gaje isključivo strne

žitarice.

Najniži oblik plodoreda bio je dvopoljni plodored s ugarom i ozimom pšenicom, a poznat je pod

nazivom mediteransko dvopolje. Ugar je površina u čvrstom plodoredu koja se neko vreme ne seje. On može

biti polugodišnji ili godišnja, meĎutim, ako on traje više godina (2-3) tada se naziva parlog.

Ugar s gledišta biljne proizvodnje je jalov, ali se deli na pravi jalovi ugar ako se ne seje niti obraĎuje,

a ako se samo obraĎuje, naziva se crni ugar. Jalovi nezasejani ugar se dalje može podeliti u kasni jalovi ugar i

rani jalovi ugar. Kod kasnog jalovog ugara površina ostaje prazna nakon strnih žitarica do leta iduće godine, a

kod ranog samo do idućeg proleća kad se seje jari usev. Gde god je moguće, jalovi ugar se napušta a prazna

površina se seje u početku krmnim usevima a kanije sideratima, pa je to tada zeleni ugar. To više nije pravi

Prof. dr Ilija Komljenović OPŠTE RATARSTVO

173

ugar a naziv ima samo istorijsko značenje. Zelenim ugarom se povećava odmornost zemljišta s povoljnim

uticajem na njegovu plodnost, tim više ako su usevi na zelenom ugaru isključivo leguminoze.

Dvopoljni plodored s ugarom (mediteransko dvopolje) Dvopoljni plodored

Danas se crni ugar zadržao još samo u semiaridnim područjima na donjoj granici humidnosti u

uslovima suhog ratarenja (dry farming), i tamo gde je zbog surove i duge zime vegetacioni period kratak

(SAD, Kanada, Rusija i Australija).

Staro mediteransko dvopolje razvilo se u dvopoljni plodored bez ugara u dva oblika. Prvi oblik je da

je su u plodored ušle dve strne žitarice (ozima i jara), a u drugi oblik plodoreda su ušli strna žitarica i jedna

okopavina. Ovo drugo dogodilo se kod nas uvoĎenjem kukuruza nakon otkrića Amerike. Dvopolje sa strnom

žitaricom (najčešće s ozimom pšenicom) i kukuruzom, postao je naš najvažniji plodored i još je glavno obeležje

naše poljoprivrede.

Mediteransko dvopolje se kasnije razvilo u plodored s tri polja, poznat pod imenom feudalno tropolje.

Zbog velikog udela strnih žitarica i pravog jalovog ugara, bili su jako rašireni korovi kao i štetni insekti i bolesti.

Iz toga razloga, plodored nije proizvodio kvalitetnu krmu, pa su travnjaci služili kao glavni izvor hrane.

Nakon otkrića Amerike, u Evropu su donete dve vrlo važne poljoprivredne biljne vrste – kukuruz i

krompir. To je uticalo na poboljšanje feudalnog tropolja gde je polje ugara zamenjeno okopavinom, pa čak i

uvedeno okopavinsko tropolje sa dve okopavine i jednom strnom žitaricom. U našoj ravničarskoj regiji, tropolje

je prilagoĎeno tako da se sva plodoredna polja jednako delila na tri glavne grupe useva (strne žitarice,

okopavine i leguminoze) po ovoj shemi:

1. polje – okopavina (xx)

2. polje-zrnata leguminoza

3. polje- ozima strna žitarica

Kukuruz je bio glavna okopavina, zrnata leguminoza je bila grahorica a ozimih strnina pšenica. Taj

plodored je nazvan staro slavonsko tropolje.

Feudalno tropolje

U 17. stoleću, u pokrajinama Norfolk i Suffolk (Engleska), uveden je novi plodored po membenom

principu. Poznat je pod nazivom norfolški plodored. U svom originalnom obliku imao je shemu:

1. polje – okopavina (xx)

2. polje- jara strna žitarica s usejanom detelinom

3. polje – detelina

4. polje – ozima strna žitarica

Prof. dr Ilija Komljenović OPŠTE RATARSTVO

174

Norfolški plodored

U norfološkom plodoredu strne žitarice su zauzimale 50% površina, 25% okopavine i leguminoze

25%. Ovaj plodored se počeo širiti po Evropi u 18. stoleću, pa je uz njegova prilagoĎavanja odreĎenim

agroekološkim uslovima u ostatku Evrope postao opšte prihvaćen. Pored odvajanja strnih žitarica po membenom

principu nekom leguminozom (detelinom), detelina daje i kvalitetnu krmu koja povećava uzgoj stoke, a u vezi s

tim, i proizvodnje dovoljne količine stajnjaka za Ďubrenje okopavina. Đubrenjem okopavina, povećava se

plodnost zemljišta što dakako utiče i na povećanje prinosa sledećeg useva a to je ozima pšenica. U ovom

plodoredu sled useva u celoj rotaciji povoljan je s biološkog i agrotehničkog gledišta, a jara strnina služi kao

zaštitni usev za usejanu detelinu.

Osim pravog norfološkog plodoreda bilo je poznato okopavinsko membeno četveropolje bez

leguminoza sastavljeno od dve membene dvojke:

1. polje – okopavina(xx)

2. polje – jara strnina

3. polje – okopavina (x)

4. polje – ozima strnina

Kao primer, navodimo šemu šesteropolja s detelinom i zrnatom leguminozom:

1. polje – okopavina (xx)

2. polje – jara strnina s usijanim detelinama s travama ili bez njih

3. polje – detelina ili travno polje

4. polje – okopavina

5. polje – zrnata leguminoza

6. polje – ozima strnina.

Na malim gazdinstvima, redak je plodored od šest polja. U bivšem SSSR-u, primenjivan je višepoljni

plodored. Temelj takvom plodoredu je dao Viljams (1950), koji je pošao od premise da je osnovno održati

zemljište tajno plodnim. Da bi se zadržala trajna plodnost zemljišta, ono mora imati stabilnu mrvičastu

strukturu. Stabilnu mrvičastu strukturu najbrže je postići intenzivnim gajenjem višegodišnjih trava i detelina,

zato su one uključene u plodored u znatnom procentu. Kako su deteline niske tolerantnosti, plodoredi

moraju biti višepoljni. Ovaj sistem ratarenja nazvan je travopoljni sistem ili Viljamsov sistem ratarenja.

Broj polja u travopoljnim plodoredima rastao je do 15, a ponekad i više. U sledećoj slici, dat je primer

jednog travopoljnog plodoreda od devet polja po membenom principu.

Travopoljni plodored od devet polja raspoređen po membenom principu

Ratarski ili poljski plodoredi s crvenom detelinom razvili su se do sedam polja, oni s lucerkom i više

od sedam s tim da se trajanje travnog polja proširuje na tri godine, ne uračunavši godinu setve.

Nakon drugog svetskog rata, došlo je do smanjenja broja polja i useva u plodoredu. To je regresija

čvrstih plodoreda, a razlog ovog procesa je sledeći:

Prof. dr Ilija Komljenović OPŠTE RATARSTVO

175

Poljoprivreda u razvijenim industrijskim zemljama je poprimila obeležje robne odnosno tržišne

proizvodnje. Smanjen je broj ljudi zaposlen u poljoprivredi, čija je radna snaga postala skupa. Da bi se ovaj

problem prevladao, u proces biljne proizvodnje uvedena je u velikom obimu poljoprivredna mehanizacija.

Istodobno, došlo je do odvajanja ratarske od stočarske grane poljoprivrede, koje su postale autonomne oblasti u

proizvodnji hrane. Ratarska proizvodnja se našla u situaciji gde treba znatno manje proizvoditi krmu na

oranicama, suzila je plodored, odnosno smanjila je broj polja i useva u plodoredu. Sužavanje plodoreda ide

različito ovisno o tolerantnosti useva. Kod tolerantnih useva sužavanje je išlo čak do monoprodukcije

(kukuruz), dok je kod samolabilnih (netolerantnih useva) kao što su strne žitarice,

plodored sveden do tropolja u kombinaciji s okopavinama ili do dvopolja (strnina-

okopavina). Kao što je već poznato, dvopolje pšenica-kukuruz je naš glavni

tradicionalni plodored.

Odbacivanjem krmnih leguminoza i trava iz plodoreda, zaoštrio se problem

strukture zemljišta. Velikom upotrebom poljoprivredne mehanizacije, povećalo se

gaženje oranica. Istodobno je smanjena primena organskih Ďubriva a povećana

primena mineralnih Ďubriva i pesticida. To je dovelo do ubrzane mineralizacije

poljoprivrednih zemljišta, s narušenom strukturom i povećanim sadržajem rezidua

pesticida. U vez s tim, pojavio se problem proizvodnje zdravstveno ispravne i

kvalitetne hrane.

Imajući to u vidu, danas se sve više nastoji ponovo uvesti na oranicama širi

plodoredi uz ostale mere pedohigijene (primena organskih Ďubriva i siderata, smanjenje

primene pesticida, biološka borba protiv štetnika, odgovarajuća obrada zemljišta, itd).

Ovaj novi koncept poljoprivrede, poznat je pod nazivom koncept održive poljoprivrede. Shema suženog plodoreda

(regresija plodoreda)

Tehnika uvođenja plodoreda i prelaz s jednog plodoreda na drugi

Kada se plodored uvodi prvi put, potrebni su odreĎeni pripremni radovi. Prvo se sakupljaju svi

raspoloživi podaci iz samog gazdinstva, užeg ili šireg područja: o zemljištu (tip, dubina, uslojenost, teksturni

sastav, vodni režim i nivo plodnosti), klimi (hidrotermičke osobine, kolebanja temperatura, apsolutne i

minimalne temperature, količine i raspored oborina, klimatske averzije –tuča, jaki vetrovi, njihovu frekvenciju i

sezonske pojave), usevima (podaci o visini prinosa pet godina unazad, primenjena agrotehnika – sistem obrade

zemljišta za svaki usev, dubina obrade, količine organskih i mineralnih Ďubriva).Vrlo su važni podaci o

bolestima, štetnicima i korovima, učestalost njihove pojave te stepen njihova napada. Uz skupljanje ovih

podataka, premeravaju se obradive površine da bi se od njih formirala polja plodoreda. Razmeravanjem u polja,

treba obuhvatiti putnu mrežu a važna je lokacija ekonomskog dvorišta. Idealna lokacija ekonomskog dvorišta je

u centru ili bliže sredini plodorednih polja. Plodoredna polja po površini meĎusobno ne bi smela odstupati više

od 10%, kako bi se izbegla veća razlika u planiranoj proizvodnji pojedinih useva, naročito krmnih za vlastite

potrebe. Kada se završe svi pripremni radovi, odabire se najprikladniji plodored prema oceni ambijentalnih

faktora i potrebama gazdinstva. Potom se uspostavlja knjiga plodoreda. Svako polje dobiva svoj list. U njega

se unose sledeći podaci: položajni nacrt plodorednog polja (table) s orentaciom i izohipsama, veličina table, opis

zemljišta, plodosmena i agrotehnika. Za svaku tablu se unose se detaljni podaci o zemljištu (tip zemljišta, reljef,

dubina oraničnog sloja, reljef, stratigrafija, vodni režim, pH vrednost, nivo fiziološki aktivnih hranjiva i humusa

te bonitetna ocena zemljišta). Po godinama ili plodosmeni, unose se sledeći podaci o usevu i sorti, obrada

zemljišta i Ďubrenja te ostala agrotehnika, pojava bolesti i štetnih insekata, fitozaštitne mere i zakorovljenost. Na

kraju se unose podaci o prinosu u pojedinim godinama (zrno, slama, gomolj, koren, seno).

Nakon formiranja plodorednih polja, počinje prva rotacija plodoreda. Ako su u plodored uvrštene

detelinsko-travne smese, onda se za njih biraju najbolje table i osigurava vrlo brižna agrotehnika, jer bi u

suprotnom slučaju bio promašen “odmor zemljišta”.

Kada gazdinstvo menja plodored, čini to pomoću prelaznog plodoreda. Prelaznim plodoredom se

prelazi s plodoreda s manjim brojem polja na plodored s većim brojem, no može biti i obrnuto (regresija

plodoreda). Plodored se može menjati i tako da se uvode detelinsko travne- smese ili se one isključuju

(prekinuti plodored). Najčešće se prelazi s plodoreda bez detelina i trava s manjim brojem polja gde su

gajene dve glavna useva, na plodored s detelinsko-travnim smesama i većim brojem polja. Plodoredna polja iz

početnog dvopoljnog plodoreda (npr. kukuruz i pšenica) se svaka naredne godine dele na tri polja (ukupno šest).

Na novo formiranim plodrednim poljima (tablama) održava se kontinuitet gajenja najvažnijih useva, kukuruz i

pšenica, ali se u plodored uvode novi usevi (npr., dve okopavine, jedna zrnasta leguminoza i jara strnina). To je

prva prelazna etapa koja mora biti kratkotrajna.

Prof. dr Ilija Komljenović OPŠTE RATARSTVO

176

Početna etapa plodoreda Prelazna faza proreda

(formiranje novih plodrednih polja)

Druge godine prelazne etape, počinje se s uvoĎenjem detelinsko-travnih smesa, i to na najboljem

mestu, gde je uspeh najsigurniji. Četvrte godine, formiran je novi plodored, u kome je pored polja sa

okopavinama, strnim žitaricama, detelinsko- travnim smesama uvedeno u plodored polje sa čistim usevom

trava.

Druga prelazna godina Formiran stalan plodored s travnim i detelinsko

travnim poljima (tablama)

Slobodna plodosmena

Slobodna plodosmena se može nazvati tržišnim ratarenjem. Naime, sve veća proizvodnja hrane za

tržište, uzrok je napuštanja čvrstog plodoreda, a gajenje useva je orentisano prema slobodnoj plodosmeni. Dakle,

slobodno ratarenje se ravna prema konjukturi na tržištu, a to znači da se do maksimuma proširuju površine pod

usevima koje su najrentabilnije, odnosno pod usevima koji gazdinstvu donose najveću dobit. Treba napomenuti,

da se slobodno ratarenje može organizovati gde su ekološki uslovi gajenja oraničnih useva povoljni, u suprotnom

se mora preći na plodored ili ratarenje uopšte nije moguće.

Slobodna plodosmena iz tržišnih razloga usmerava poljoprivrednika prema ponovljenoj setvi pa se tu

zaoštrava moment tolerantnosti useva. Zato stepen netolerantnosti postavlja granicu u površinama odnosno

ponavljanju netolerantnih useva.

U slobodnoj plodosmeni ne sudeluju krmni usevi, a najmanje deteline i trave (same ili u smesama),

zato je ona autonomna tj, neovisna o stočarstvu. Ako se na nekom gazdinstvu drži stoka, onda se uz samu stočnu

farmu organizuje krmni ili prifarmski plodored.

Povoljni ekološki uslovi sami po sebi nisu dovoljni za slobodnu plodosmenu, već je preko potrebno

visoko stručno znanje i visoka organizacija rada u gajenju useva. Od velike važnosti je i efikasno Ďubrenje i

zaštita useva.

S obzirom na smenu useva u slobodnoj plodosmeni još veću važnosti ima komptibilnost useva, te s

posebnom pažnjom treba birati povoljne sukcesije useva.

Monoprodukcija

Prof. dr Ilija Komljenović OPŠTE RATARSTVO

177

Monoprodukcija je vremenski neograničeno gajenje istog useva na istom mestu. Kratkom

monoprodukcijom možemo nazvati ponovljenom setvom koja može biti u okviru čvrstog plodoreda ili u

slobodnom ratarenju (slobodnoj plodosmeni).

Trajno gajenje istog useva se istorijski može podeliti na :

1. Monoprodukciju daleke prošlosti.

2. Tradicionalnu monoprodukciju.

3. Savremenu monoprodukciju.

O monoprodukciji daleke prošlosti smo već ranije pisali u poglavlju o etapama razvoja plodoreda.

MeĎutim, unatoč svim nedostacima, monoprodukcija se zadržala u ograničenom opsegu i to s autostabilnim

usevima. U tradicionalnoj monoprodukciji najuspešnije je gajenje visokotolerantnih useva kao što je naprimer

kukuruz. Kod nas se uz reke, na poplavnim područjima kukuruz neprekidno seje (večna kukuruzna polja) a isto

tako u kukuruznom pojasu u SAD. U severnoj Evropi na peskovitim zemljištima seje se monoprodukcija raži, u

skandinaviji monoprodukcija krompira, a u Aziji monoprodukcija riže. Savremena monoprodukcija kako smo

već naveli, zasniva se na konjukturi tržišta i često se primenjuje u slobodnom ratarenju kao ponovljena setva.

Danas su stvorene nove sorte i hibridi a biljna zaštita je delotvornija. To olakšava ponovljenu setvu u

smeru monoprodukcije. MeĎutim, trajna monoprodukcija još se zasniva na tolerantnim usevima, a sa

netolerantnim usevima monoprodukcija je riskantna ili nemoguća.

O faktorima netolerantnosi je ranije bilo reči, a ove ponavljamo da se oni praktično svode na štetnu

mikrofaunu zemljišta (nematode) i inhibitorske materije u zemljištu s još nekoliko negativnih faktora.

Relativno se najlakše mogu odstraniti inhibitori, teže korovi a najteže bolesti i nematode. Danas ne

postoje takve sorte i hibridi koje bi bile potpuno tolerantne prema ovim negativnim faktorima. Koriste hemijska

sredstva koja su vrlo skupa s ograničenim delovanjem, ili se interpolišu usevi antinematocidnog delovanja, ali sa

delimičnim uspehom.

I kod samostabilnih ili tolerantnih useva se mogu javiti negativni uticaji koji mogu ograničiti ili

onemogućiti njihovo gajenje u monoprodukciji. Tako naprimer kod kukuruza, nakon nekoliko godina gajenja u

monoprodukciji, počinju se širiti neki korovi (Sorghum halepense, Cirsium arvense, Panicum crus galli,

Agropyrum repens, Convolvulus arvensis) na koje slabo deluju herbicidi. Pored toga, javljaju se bolesti i štetni

insekti s kojim zaštita teško izlazi na kraj. Već je ranije spomenuta kukuruzna zlatica (Diabrotica virgifera Le

Conte) koja je dospela kod nas iz SAD (verovatno 1990.godine) a prva šteta je uočena 1992. godine u blizini

aerodroma Surčin, (Bača et.al, 1995). Ona je dakle nova štetočina kukuruza u Evropi i predstavlja veliku

potencijalnu opasnost po ovaj usev jer ima dobre klimatske uslove za masovno širenje. U današnjoj SR

Jugoslaviji na 40-50% polja gajenje kukuruza se obavlja u monoprodukciji (Bača et.al, 1995). Poznato je da

kukuruzna zlatica napada kukuruz gajen u monoprodukciju, što znači da ona može znatno smanjiti površine

kukuruza pod monoprodukcijom.

Interesantno je napomenuti da do danas još nije ostvarena monoprodukcija šećerne repe, pšenice i

ječma.

Združeni usevi (konsocijacija useva)

Istodobno gajenje dviju ili više biljnih vrsta na istoj površini naziva se konsocijacija useva. Svaka biljka

je aktivan faktor staništa a to vredi i za poljoprivredne vrste. Svojim delovima biljka horizontalno i vertikalno

zauzimaju prostor tvoreći veći ili manji habitus. U ndazemnim delovima biljke nastaje proce fotosinteze, biljke

iz atmosfere upijaju razne materije, a izlučuju materije koje kiša ispire (alohtone supstance). Korenjem biljka

prima vodu, hranjiva i kiseonik, ali s druge strane izlučuje čitav niz materija (organske kiseline, šećere,

aminokiseline, ugljendioksid) kao i fitoncide koje štete mikorganizmima zemljišta i koline (alelopatike) koje

deluju na korenje drugih biljaka. Na biljke takoĎer deluju mikroorganizmi a ovi dalje antibioticima deluju jedni

na duge u zemljištu. Na prirodnim staništima postoje prikazani odnosi ali su ono uravnoteženi. Za razliku

od ovih, u agrobiocenozi čovek sam bira odnosno kombinuje useve za gajenje na istoj površini u konsocijaciji.

Za uspešnu konsocijaciju ili združivanje useva ne sme izmeĎu partnera postojati negativna alelopatija

niti sekreti korenja koji negativno deluju na korisne mikroorganizme u zemljištu. U združenom usevu, partneri

ne smeju doći u konkurentne odnose u primanju edafskih vegetacionih faktora. Nadalje, biljke nadzemnim

organima ne smeju ometati druge biljke u primanju atmosferskih vegetacionih faktora, niti sme doći do štetnog

uticaja alohtonih materija.

Prof. dr Ilija Komljenović OPŠTE RATARSTVO

178

Međusobni odnosi viših biljaka i mikroorganizama u zemljištu

U sledećem tekstu dajemo podelu konsocijacije:

1. Konsocijacija oraničnih useva (jednogodišnjih i višegodišnjih)

2. Konsocijacija povrtnih useva (jednogodišnjih i višegodišnjih)

3. Konsocijacija oraničnih i povrtnih useva (jednogodišnjih i višegodišnjih)

4. Konsocijacija drvenastih useva.

5. Konsocijacija drvenstih useva s oraničnim i povrtnim usevima (jednogodišnjih i višegodišnjih).

6. Konsocijacija šumskog drveća (listopadnog i crnogoričnog) s poljoprivrednim usevima.

Povezujući s iznesenom podelom konsocijacija u razradi pojedinih primera, iznosimo glavne razloge za

uvoĎenje konsocijacija.

1.Bolje iskorištavanje iste proizvodne površine je jedan od najvažniji razloga. Postoji nekoliko

oblika iskorišćavanja proizvodne površine.

a) Ekstenzivna polikultura se primenjuje gde obradivih površina ima malo ili je bonitetna vrednost

zemljišta slaba. Gajenje biljaka je na niskom tehničkom nivou, a preteže konsocijacija jednogodišnjih ratarskih

ili povrtnih useva.

b) Intenzivna polikultura je češći oblik konsocijacije u povrtarstvu nego u ratarstvu, a tome pomaže

kraći period vegetacije većine povrtnih useva. U ratarstvu ima primera ovakve konsocijacije kao što je setva

tikava, pasulja ili siderata u kukuruz.

c)Iskorištavanje slobodnog prostora u nasadima drvenastih useva i šumskog drveća gde postoje

nekoliko mogućnosti. U prvom slučaju, nakon sadnje drvenastih useva (voćaka, vinove loze i šumskog drveća)

kombinuju se ratarski i povrtni usevi. Druga mogućnost je da se u vrlo širokim redovima maslinjaka trajno seju

neki ratarski ili povrtni usevi, i treći mogući oblik konsocijacije je da se izmeĎu redova vinove loze takoĎe seju

ratarski i povrtni usevi (interkalarni usev).

2.Pozitivno delovanje na plodnost zemljišta u smislu nakupljanja trajnog humusa i stimulativnog

uticaja na rad korisnih mikroorganizama u zemljištu. Školski je primer konsocijacije trava i leguminoza. Trave

obogaćuju humusom površinsko sloj zemljišta, a leguminoze prodiru duboko u zemljište i stvaraju vredan humus

uskog odnosa ugljenika i azota.

3.Povoljno delovanje jednog partnera na drugog. Ovde se ne radi o pozitivnoj alelopatiji, nego

o korenskim izlučevinama koje s korisnim učinkom prima drugi partner. MeĎu najpoznatije primere, pripada

konsocijacija leguminoze s drugim usevima, jer leguminoze izlučuju azotna jedinjenja (aminokiseline).

Time one još za života poboljšavaju azotnu ishranu neleguminoznih useva. To vredi za konsocijaciju

trave i deteline, strnih žitarica i leguminoza.

5. Iskorišćavanje rubnog uticaja na partnere u konsocijaciji. Rubne biljke imaju veći vegetacioni

prostor što se odnosi na korenov sistem i nadzemne delove, a time imaju veće mogućnosti u primanju

edafskih (voda i hrana), i atmosferski činioca. Kao posledica položaja u rubnim redovima, biljke u

njima imaju bujniji rast i u skladu s time veći prinos. Kada doĎe do pojačanog rasta i razvoja biljaka u

rubnim redovima, govorim o fenomenu ruba ili efektu rubnog reda.

Prof. dr Ilija Komljenović OPŠTE RATARSTVO

179

Međusobno pozitivno delovanje partnera u konsocijaciji Konsocijacija jare strnine i leguminoze

Polazeći od postavke o rubnom efektu, organizovane su konsocijacije jednogodišnjih useva. One su

poznatije u gajenju povrtnih useva nego u ratarstvu.

U ratarstvu konsocijacija useva se naziva još združena setva. Ovde postoje znatne razlike u habitusu

biljaka koje ulaze u združenu setvu, zatim u terminima setve, ritmu porast, vremenu nastupa kritičnog perioda

razvoja (razlike u utrošku vode i biljnih hranjiva, u intenzitetu svetla), razmacima setve, zahvatima nege,

fitozaštiti itd.

Konsocijacija kukuruza i pasulja Shematski prikaz konsocijacije pšenice i kukuruza

U praksi se pokazalo da su konsocijacije pšenice i kukuruza te šećerne repe i kukuruza nepovoljne, a

kukuruza i soje, kukuruza i krompira, kukuruza i paprike povoljne.

Od navedenih najslabija je konsocijacija kukuruza i šećerne repe, jer kod užih pojaseva raste jalovost

kukuruza, a kod šećerne repe manji je sadržaj šećere.

5. Zaštitna uloga jednog prema drugom usevu u konsocijaciji, ostvaruje se kada jedan usev

većeg habitusa stvara povoljna mikroklimat u kojem počinje život drugog useva manjeg habitusa ili kasnije

setve. Jeda od primera je zaštitna uloga strnih žitarica s prema usejanim detelinama čiji je početak aktivnog rasta

spor i pri tome se veoma osetljive na nepovoljne vremenske prilike.

6. Dobivanje prinosa boljeg kvaliteta je posebno izraženo kod konsocijacije trava i detelina. Trave

su bogate ugljenhidratima a deteline proteinima. Takva se masa lakše i bolje suši a i manja je opasnost od

nadimanja stoke.

7. Bolje iskorišćavanje vegetacionog prostora se delom odnosi na zaštitnu ulogu partnera u

konsocijaciji a delom na bolje iskorišćavanje proizvodne površine. Naime, nakon skidanja zaštitnog useva, drugi

partner počinje rasti i razvijati se znatno ojačan. Osim konsocijacije strnih žitarica i detelina, poznata je

kombinacija ječma i šargarepe, paradajza i krompira, paradajza, cvetače i salate itd.

8. Povećanje sigurnosti gajenja jednog useva na granici areala njegova gajenja. Ovde se

radi o konsocijaciji srodnih biljnih vrsta. Najviše su poznate konsocijacije strnih žitarica na granici gajenja manje

prilagodljivih useva. Primer toga je konsocijacija pšenice i raži u ekološkim uslovima nepovoljnim za pšenicu, a

poznata je kao suražica.