113810lbb7i98932_sistem_cula_vida.pdf

7/23/2019 113810lbb7i98932_sistem_cula_vida.pdf

http://slidepdf.com/reader/full/113810lbb7i98932sistemculavidapdf 1/114

3/29/2015

SISTEM ČULA VIDA



Svetlosni zrak, odbijen od nekog objekta ili pak direktno od

svetlosnog izvora, dospeva u organ čula vida, do mrežnjače(unutrašnja strana oka).

Upadni svetlosni zrak absorbuju receptori gde se i formira impuls(signal) koji na kraju biva obrađen u mozgu.

Formirana slika zavisi kako od absorbcije tako i od rasipanja

svetlosti te sposobnosti samog sočiva, rožnjače i očnih tečnosti dafokusiraju svetlosni zrak.

Za razumevanje viđenja boje od strane čoveka neophodno jepoznavati osnovne, elementarne fizičke, hemijske i biološkeprocese koji se pri tome odvijaju.

Potrebno je i poznavanje same građe ljudskog oka te funkcije inačina obrade svetlosnog signala.



Bitne karakteristika oka su: veoma složena građa,

kontrola od strane mozga,

obrada informacija u mrežnjači i njena povezanost samozgom,

sposobnost detektovanja boja,

kompresija informacija koje se šalju mozgu,

kao i veoma specifična građa i položaj očiju štoomogućava da svako oko obavlja svoju funkciju iregistruje pojave u okruženju.



Građa ljudskog oka

1.zadnja očna komora,

2. zupčasta linija,

3. cilijarnо telo,

4. zonularna vlakna,

5. Šlemov kanal,

6. zenica,

7. prednja očna komora,

8. rožnjača,

9. dužica (iris) ,

10. korteks sočiva,11. jezgra sočiva,

12. cilijarni nastavci,

13. konjunktiva,

14. donji kosi mišić,

15. donji pravi mišić,16. medijalni pravi mišić,17. arterije i vene mrežnjače,18. optički disk-slepa mrlja,19. fibrozna opna,20. središnja arterija mrežnjače,21. središnja vena mrežnjače,22. očni živac,23. kovitlasta vena,24. Tenonova čaura,25. žuta mrlja (macula),

26. fovea,27. beonjača,28. vežnjača,29. gornji pravi mišić,30. mrežnjača.



Osnovne delove ljudskog oka čine: očni kapci,

vežnjača,

rožnjača,

beonjača,

dužica,

zenica, očno sočivo,

cilijarno telo (mišići),

staklasto telo,

mrežnjača,

sudovnjača,

žuta mrlja,

slepa mrlja,

očni nerv i

očni mišići.



Očna jabučica je oblika lopte i čine je opne i sadržaj.

Zid očne jabučice sastavljen je iz tri opne:

– Spoljašnja - fibrozna opna

– Srednja - sudovna opna – Unutrašnja opna - retina ili mrežnjača

Sadržaj očne jabučice čine očna vodica , sočivo i staklasto

telo.



Spoljašnja ili fibriozna opna dobila je naziv prema svomsastvu jer je čine elastična i fibrozna vlakana, koja svojomčvrstinom daju u izvesnoj meri oblik očnoj jabučici, a ujednosluže i kao zaštita nežnih delova koji se nalaze u unutrašnjosti

oka. Odnos elastičnih i fibroznih vlakana nije isti u svakom

životnom dobu - mlade osobe (posebno deca) ih imaju uvećoj meri, dok je kod odraslih osoba ovaj fibrozni omotačznatno čvršći.

Prednji deo spoljašnjeg omotača naziva se rožnjača (cornea) Zadnji deo spoljšnjeg omotača čini 4/5 čitave očne jabučice i

prema svojoj boji naziva se beonjača (sclera).



Srednja ili sudovna opna ima prvenstveno ulogu u ishraniočne jabučice u celini.

Sastoji se od dužice (iris), cilijarnog tela i sudovnjače.

Unutrašnja opna ili mrežnjača je zahvaljujućineuroepitelnim ćelijama čepićima i štapićima, sposobna zaprimanje vidnih nadražaja, a preko nervnih puteva je u vezi sacentralnim nervnim sistemom.

Deo mrežnjače koji oblaže zadnju stranu dužice i cilijarnogtela predstavlja slepi deo nasuprot optičkom delu, koji senalazi sa unutrašnje strane sudovnjače.



ROŽNJAČA Prozirna, sfernog oblika (oblik polulopte), nema krvne sudoveveć se razmena materija obavlja preko okolnog sistema krvnihsudova i očne tečnosti.

Izuzetno bitna karika u lancu formiranja slike s ozirom na

njenu providnost i zakrivljenost: prilikom prolaska svetlostikroz rožnjaču dolazi do najvećeg indeksa prelamanjasvetlosti, s obzirom na njen oblik te graničenjem sa vazuhom– materijom drugačijeg indeksa prelamanja.

Kratkovidnost, dalekovidnost i astigmatizam su direktnaposledica oblika rožnjače.



OČNO SOČIVO Sočivo je bikonveksnog oblika i čine ga providna supstanca koja je

smeštena u providnoj membrani.

Sočivo je preko zonularnih vlakana fiksirano za cilijarno telo.

Cilijarni mišići kontrolišu takozvano skupljanje (pri gledanju bliskihobjekata čime se povećava optička snaga oka i omogućava fokusiranje nabliske objekte) odnosno širenje očnog sočiva (pri gledanju udaljenihobjekata čime se smanjuje optička snaga pri čemu se udaljeni objektidovode u fokus).

Kada se cilijarno telo kontrahuje, zonularna vlakna olabave pri čemu sesočivo više ispupči, što povećava prelomnu moć sočiva.

Ovakvo ponašanje sočiva se naziva akomodacijom (prilagođavanjem)što je ujedno i osnovna uloga sočiva i od velikog je značaja prilikomposmatranja bliskih predmeta.

Indeks prelamanja svetlosti je najveći u centru sočiva što omogućavakompenzaciju greške.



Kod gledanja udaljenih predmeta, ulazni snop svetla je gotovoparalelan, mišići sočiva su opušteni i ono je prilagođeno zagledanje dalekog predmeta.

Akomodacija oka:

a) a) pri gledanju udaljenih objekata

b) b) pri gledanju bliskih objekata

Minimalno rastojanje predmeta da bi se video oštar liknaziva se rastojanje bliske tačke.



Rastojanje bliske tačke menja se sa godinama.

Pored bliske tačke postoji i udaljena tačka koja predstavljamaksimalno udaljenu tačku čiji lik oko može jasno da vidi.

Godine

starosti

Udaljenost bliske

tačke (cm)

10 7

20 10

30 1440 22

50 40

60 200



Smanjenom fleksibilnošću (otvrdnjavanjem) sočivaonemogućava se funkcija skupljanja – dalekovidnost.

Sočivo absorbuje i rasipa kratke talase – ljubičaste i plave.

Otvrdnjavanem, povećava se optička gustina sočiva –postaje žuće, te absorbcija i rasipanje pomenutih talasnihdužina veća, te objekti koji se posmatraju crveniji.

Različiti mehanizmi hromatske adaptacije omogućavaju“prilagođavanje” datoj pojavi.



BEONJAČA To je spoljni omotač očne jabučice i prekriva oko 85% sadržaja

oka. Belo-plavkaste je boje, i sastoji se od svetlucavo-belogvezivnog tkiva te služi za zaštitu unutrašnjosti oka.

STAKLASTO TELO Staklasto telo sastoji se od providne, pihtijaste supstance i

ispunjava unutrašnjost očne jabučice.



DUŽICA I ZENICA Dužica je mišićna opna čija boja zavisi od koncentracije i

raspodjele pigmentnih ćelija u prednjem delu.

Dužica ima ulogu dijafragme koja reguliše količinu svetlosti

koja ulazi u unutrašnjost jabučice.

Sakupljanjem i širenjem dužice reguliše se širina zenice,odnosno količina primljene svetlosti i obrnuto, u zavisnosti odkoličine upadnog zraka zavisi i širenje odnosno skupljanjezenice.

Širenje zenice, uopšteno iznosi od 3 - 7 mm; važno jenaglasiti da je uslovljeno i time što periferni svetlosni zraciizazivaju manji podražaj od centralnih (Stiels - Crawfordefekat).



MREŽNJAČA Ona oblaže unutrašnju površinu očne jabučice i na njoj se

formira slika posmatranog objekta. Radijus mrežnjače iznosi oko 40 mm, a debljinine je kao

papir za salvete. Čine je fotoosetljive ćelije – neuroni (sastavni deo centralnog

nervnog sistema) i fotoreceptori. Fotoreceptori mrežnjače – štapići i čepići imaju zadatak da

optičku sliku prevedu u hemijske i električne signale koji seputem neurona i optičkog nerva šalju do centra vida upotiljačni deo mozga.

Iza mrežnjače je tamno obojeni (pigmentisani) epitel kojiabsorbuje svetlosne zrake koje nisu absorbovali fotoreceptorikako se ne bi odbili nazad u mrežnjaču i time smanjili oštrinu ikontrast slike.



ŽUTA MRLJA Deo rožnjače na kome se formira najjasnija slika.

Zauzima površinu od 2 stepena (prostorni ugao).

Razlog zašto pomeramo oči prilikom čitanja.

Žuti filter koji štiti žutu mrlju od oštećenja koja izazivaju kratkisvetlosni talasi kao i anuliranje efekta hromatske aberacijeizazvane pomenutim talasnim dužinama (posledica je slika

van fokusa).



OČNI NERV prenosi svetlosne nadražaje sa mrežnjače u centar za vid koji se nalazi

u potiljačnom delu mozga, čine ga nervni završeci, oko 1 milionvlakana.

SLEPA MRLJA mesto gde optički nerv izlazi iz mrežnjače i gde nema fotoreceptora.

OČNI MIŠIĆI sinhronizovano pokreću očne jabučice u svim pravcima. Ima ih šest

pari.

SUDOVNJAČA nalazi se iznad mrežnjače i sadrži splet krvnih sudova i tamne

pigmentne ćelije koje u oku stvaraju uslove mračne komore. Krvnisudovi hrane i snabdevaju kiseonikom tkivo oka. Ona sa prednje straneprelazi u cilijarno telo i dužicu.



MREŽNJAČA, ŠTAPIĆI I ČEPIĆI,

OBRADA SVETLOSNOG SIGNALA Poprečni presek mrežnjače

(slojevi):

1) pigmentni sloj ,

2) sloj čepića i štapića,

3) spoljašnji pleksiformni sloj,

4) unutrašnji sloj jedara,

5) unutrašnji pleksiformni sloj,6) ganglijski sloj,

7) sloj vlakna optičkog nerva.



Mrežnjača je kako je to već rečeno unutrašnja opna očne jabučice koja sadrži dve vrste fotoreceptora (štapiće ičepiće) čime je osposobljena za primanje određenihvizuelnih podražaja i omogućava razlikovanje: svetlosti,

pokreta, oblika i boje. Ako se povuče paralela između fotoaparata i aparata čula

vida (oka), onda se može reći da mrežnjača ima ulogufotoosetljivog filma - sočivo fokusira na mrežnjaču svetlostkoja prolazi kroz “objektiv” oka.

Kada se receptorske ćelije nadraže, signali se prenose krozsukcesivne slojeve neurona u samoj mrežnjači, i na krajuvlaknima optičkog nerva u moždanu koru.



Formirani neuronski signal iz fotoreceptora prenosi se na bipolarnećelije, a iz bipolarnih na ganglijske ćelije.

Aksoni ganglijskih ćelija mrežnjače napuštaju očnu jabučicuprolazeći kroz jedan rešetkasti otvor u beonjači gradeći zatim optičkiživac .

Prenos vizuelnog signala od receptorskog sloja mrežnjače do viših

moždanih centara nije jednostavno tačka-u-tačku preslikavanjesignala fotoreceptora, već predstavlja sofisticirano kombinovanjesignala.

Razlog tome je što fotoreceptori obezbeđuju ulazni signal brojnimrazličitim bipolarnim ćelijama, a isto tako i bipolarne ćelijeobezbeđuju ulazni signal većem broju različitih ganglijskih ćelija.

Horizontalne ćelije, koje povezuju fotoreceptore i bipolarne ćelije, iamakrine ćelije, koje povezuju bipolarne i ganglijske ćelije, povećajukompleksnost kombinovanja signala.



Upadna svetlost nakon prolaska kroz sistem sočiva i staklasto telo,ulazi u mrežnjaču sa unutrašnje strane tj. prvo prolazi kroz

ganglijske ćelije, onda kroz pleksiformne slojeve, sloj jedara igranične membrane, pre nego što na kraju dopre do sloja čepića ištapića, smeštenog na spošaljnjoj strani mrežnjače.

Oštrina vida se smanjuje prolaskom kroz takvo nehomogeno

tkivo. Međutim, u centralnom delu mrežnjače, početni slojevisu povučeni u stranu da bi se sprečio gubitak oštrine vida.

Makula (žuta mrlja), koje obuhvata površinu manju od jednogkvadratnog milimetra, posebno je osposobljena za oštar i precizanvid.

Žuti pigment makule razlikuje se od posmatrača do posmatrača ipredstavlja jedan od glavnih uzroka različitosti viđenja boja

među posmatračima sa normalnim viđenjem boja.



Centralni deo makule, samo 0.3mm u prečniku, naziva se

fovea odnosno tačka jasnog vida, koja predstavljanajosetljivije područje za svetlost i zadužena je za naše čulovida u smislu čitanja, gledanja tv-a, vožnje, i svih ostalihaktivnosi gde je sposobnost viđenja detalja od velikog

značaja. Kada posmatramo, fiksiramo neki objekat u vidnompolju, naše oči se pomeraju tako da slika tog objekta pada nafoveu. Fovea pokriva ugao od 2O vidnog polja i u potpunostise sastoji od čepića.



U polju mrežnjače se nalazi i optički disk (prečnika 3 mm2),poznatiji kao slepa mrlja, zbog nedostataka fotoreceptora. Uslepoj mrlji fotoreceptori i druge (pomoćne) ćelije supomerene kako bi nervna vlakna mogla da prodru dosudovnjače i beonjače. Ovo dovodi do stvaranja praznine unašem vidu – „slepe mrlje“.

Stoga, svako oko pokriva slepu mrlju drugog oka, a mozakpopunjava nedostajuće informacije.

Okolo fove-e se nalazi oko 6 mm centralne mrežnjače, azatim se prostire tzv. periferna mrežnjača do ivice mrežnjače-

mesta koje povezuje mrežnjaču i cilijarno telo. Centralnamrežnjača je tanja od periferne mrežnjače i sadrži gustoraspoređene fotoreceptore, prvenstveno čepiće, dok uperifernoj mrežnjači dominiraju štapići.



Crni pigment melanin u pigmentnom sloju sprečava odbijanjesvetlosti unutar očne jabučice, što je od izuzetnog značaja za jasan vid.

Ovaj pigment ima funkciju u oku identičnu funkciji koju imacrna boja u fotoaparatu.

Bez njega bi se svetlosni zraci odbijali u očnoj jabučici u svimpravcima i izazivali difuzno osvetljenje mrežnjače, pa ne bibilo kontrasta između tamnih i svetlih tačaka koji je potreban

za stvaranje jasnih slika.



• FOTORECEPTORI MREŽNJAČE• Dve vrste fotoreceptora smeštenih u mrežnjači – štapići

i čepići (ima su izvedena prema njihovom izgledu)

• Osnovna razlika između datih receptora je u njihovojfunkciji

• Štapići su prečnika oko 2 nm (nanometra), brojni su.• Štapići se odlikuju niskim pragom osetljivosti odnosno

aktiviraju se na niske vrednosti osvetljenja– manje od 1cd/m2

• S obzirom da u štapićima postoji samo jedna vrstapigmenta – rodopsin, objekti bivaju viđeni kao sivi ili crni

• Povećanjem svetlosnog signala, štapići bivaju zasićeni tesamim tim gube svoju funkciju, dakle postaju neaktivni



Štapići nemaju zasebnu vezu sa optičkim nervom, već se višeštapića spaja u jednoj tački, a zatim povezuje sa optičkim nervom.

Čepići su širi su od štapića, prečnik im je 5 nm i malobrojniji su. Najveća koncentracija čepića je u žutoj mrlji (u kojoj nema štapića),

izvan žute mrlje broj čepića je znatno smanjen i “raštrkan”. Svaki čepić ima zasebnu vezu sa optičkim nervima. Čepići imaju veći prag osetljivosti, odnosno aktiviraju ih veće

vrednosti osvetljenja – npr. svetlosni signali snage veće od 100cd/m2

Pri promeni nivoa osvetljenja odnosno pri smanjenju (prethodno subili aktivni samo čepići) ili povećanju (prethodno su bili aktivni samoštapići) , aktivni su i čepići i štapići.

Stoga razlikujemo:1. Scotopic / skotopski vid – aktivni su samo štapići2. Mesopic / mezopski vid– aktivni su i štapići i čepići3. Photopic / fotopski vid– aktivni su samo čepići



Krive relativne spektralne osetljivosti skotoskog viđenja V’

(štapića) i fotopskog viđenja V (kombinacija spektralneosetljivosti sva tri tipa čepića). Kriva V maksimumosetljivosti za talasnu dužinu od oko 555 nm, kriva V’ zapribližno 505 nm.



Na prethodno prikazanoj slici pokazana je kriva relativne

spektralne osetljivosti štapića i čepića u odnosu na talasnu dužinusvetlosti gde kriva v ’ odgovara štapićima a v predstavlja sumarnukrivu tri vrste čepića.

Na osnovu grafika se zaključuje da štapići pokazuju veću osetljivostna kraće talasne dužine, odnosno pri prelasku iz fotopskog u

skotopsko viđenje, ostljivost je veća na kraće talasne dužine.

Data pojava okarakterisana je kao Purkinje pomeraj (shift),odnosno pomeranje maksimuma ukupne osetljivosti receptora pridnevnoj svetlosti iz zeleno-žutog dela spektra (555 nm) prema

granici zelenog spektra (505 nm). Ovaj efekat se može objasniti naprimeru plave/zelene i crvene boje koje gledane pod dnevnimsvetlom imaju istu svetlinu dok pod slabim osvetljenjem crvenaboja deluje kao gotovo crna dok plava/zelena prilično svetla.



Purkinje efekata) fotopski vidb) mezopski vid

c) skotopski vid



Štapići i čepići se razlikuju, kako se već moglo zaključiti

prema osetljivosti na različite nivoe osvetljenja. Druga važna karakteristika fotoosetljivih ćelija je i njihova

spektralna osetljivost po kojoj se međusobno razlikuju.

Kako postoji samo jedan tip štapića, to su oni sa identičnom

spektralnom osetljivošću maksimalne vrednosti od 505 nm. U pogledu spektralne ostljivosti, razlikuju se 3 tipa čepića čija

spektralna osetljivost pokriva ceo vidljivi deo spektra - 380do 780 nm.



Razlikuju se 3 vrste čepića L, M i S koji su, respektivno,

osetljivi na talasne dužine određene vrednosti: L – osetljivi su na duge talasne dužine (long)

M – osetljivi su na srednje talasne dužine (middle)

S – osetljivi su kratke talasne dužine (short)

Ponekad umesto naziva L, M i S koriste se skraćenice R(ili ρ),G (ili γ) i B (ili β) izvedene prema spektralnoj osetljivosti datihčepića. Ovakvo označavanje smatra se neprikladnim, jer biznačilo da su dati čepići osetljivi isključivo i samo na crvenu,

zelenu i plavu svetlost. No eksperimentalno izvedene krivespektralnih osetljivosti ukazuju da se one preklapaju uodređenom delu, stoga i postoji mogućnost viđenja spektraboja.



L čepići – najveća osetljivost na 570 nm.

M čepići - najveća osetljivost na 535 nm. S čepići - najveća osetljivost na 445 nm.

Osetljivost normalnog viđenja boja zapravo zavisi od preklapanjaizmeđu apsorpcionih spektara sva tri tipa čepića. Npr, crvena svetlost

stimuliše mnogo više L tip čepića, nego M i S tipove.



U mrežnjači postoji oko 120 miliona štapića i oko 7 miliona čepića.

U fovei nema štapića, ali je zato gusto je naseljena čepićima.

Čepići se osim u fovei, nalaze u veoma malom procentu i udelovima centralne mrežnače izvan fovee, kao i u perifernojmrežnjači.

Centralni delovi mrežnjače služe za precizan vid, razlikovanjeoblika i razlikovanje boja, dok perifernim delovima mrežnjače, koji

su gusto naseljeni štapićima uočavamo svetlost i pokrete,

odnosno periferna mrežnjača služi za skotopsko viđenje, dokcentralna mrežnjača služi za fotopsko viđenje.

Područje slepe mrlje, 12–15° od fovee, nije naseljenofotoreceptorima.



Čepića tipa S ima daleko manje od L i M, a L čepića ima

približno dvostruko više nego M čepića. Za razliku od L i M čepića koji su gusto skoncentrisani u fovei,

S čepići su uglavnom raspoređeni u centralnoj mrežnjačiizvan fovee.

S čepići su znatno osetljiviji od L i M čepića, ali to nezamenjuje njihovu malobrojnost u odnosu na druga dva tipa,tako da prilikom prenosa odziva M čepića postoji neuronskisklop koji ovaj odziv pojačava (“plavi pojačavač”), kako biprilikom obrade vizuelnih signala u višim moždanim centrimaimao “ravnopravni položaj” sa odzivima ostala dva tipačepića.



Odnos L, M i S u mrežnjači iznosi

aproksimativno 6:3:1



FOTOHEMIJA VIDA Svetlosno osetljiva fotohemijska suspstanca koja se nalazi u štapićima je

rodopsin.

Svetlosno osetljiva fotohemijska suspstanca koja se nalazi u čepićima je iodopsin.

I rodopsin i iodopsin su u osnovi kombinacija 11-cis-retinala (karotinoidni pigmentretinal) i proteina opsina.

Tačnije rečeno, u retini se nalaze 4 tipa obojenih pigmenata zasnovanih na 11-cis-retinalu ali sa različitim opsinom odnosno proteinom.



Rodopsin ili vidni purpur je spoj proteina skotopsina i karotinoidnog

pigmenta retinala.

Kada rodopsin apsorbuje svetlosnu energiju, počinјe da se razgrađujeodnosno 11-cis-retinal-opsin disosuje na zasićeni trans-retinal i opsin.

Aktivacija samo jednog molekula rodopsina može da aktivira stotine

molekula tzv. G proteina, od kojih svaki sukcesivno dalje aktivira grupe

enzima, koji mogu da se raščlane na hiljade molekula u sekundi. Zbogovakvog mehanizma reakcije, štapići jako reaguju na male količine svetla.

Zasićeni trans retinal se redukuje do trans retinola (vitamin A), i ponovnopretvara u 11-cis-retinal.

Kako se može zaključiti rodopsin je derivat vitamina A , stoga nedostatak

ovog vitamina uzrokuje nedostatak samog pigmenta u štapićima.Posledica toga je „noćno slepilo”, pošto je veoma mali broj štapićasposobno da uspešno reaguje u uslovima niske osvetljenosti.



MEHANIZMI VIĐENJA BOJA

Mehanizam viđenja boja odavno je bio predmet intresovanja te u skladu stim značajan broj teorija je predstavljeno s ciljem objašnjenja viđenja boja.Pa tako jedna od predloženih hipoteza bila je inicirana saznanjem ospektru boja te je predlagala objašnjenje viđenja boja na način da za svakupercipiranu boju postoji odgovarajući fotoreceptor.Iako jednostavna nije imala održivost jer sama činjenica da za svaku

talasnu dužinu je dodeljen jedan fotoreceptor karakteristične spektralneosetljivosti podrazumevala bi postojanje preko 100 različitih fotoreceptorašto je isuviše nerealistično.Druga hipoteza je pretpostavljala da postoji 6 ili 7 fotoreceptora različitihspektralnih karakteristika koji omogućavaju viđenje boja.Od velikog broja postavljenih hipoteza kao značajne izdvajaju se sledeće

teorije viđenja boja: prva teorija – trihromatska teorija viđenja boja, druga– Heringova oponentna teorija (teorija oponentnih boja) i danas uvraženasavremena oponentna teorija viđenja boja (savremena teorija oponenthihboja).



TRIHROMATSKA TEORIJA VIĐENJABOJA

Razijena je od strane Young-a i Helmholtz-a.

Hipotezu trihromatske teorije postavio je Young, 1802. a 1894. je dopunioHelmholtz.

Teorija je bila bazirana na predpostavci da postoje tri vrste fotoreceprtora

osetljivih na crvenu, zelenu i plavu svetlost koje omogućavaju formiranjetri slike (signala) (RGB) koji se u mozgu porede nakon čega se formira slikai boja posmatranog objekta.

Dakle, teorija je pretpostavljala da je pericipirana boja zavisila odstepena aktiviranosti datih fotoreceptora.

Pa tako, žuta boja je percipirana na osnovu stepena simultane aktivacijereceptora osetljivih na crvenu i zelenu svetlost.

Spektralna osetljivost pomenutih fotoreceptora je predstavljena nasledećem slajdu.



Sa grafika se može videti da maksimum spektralne osetljivosti zasvaki tip fotoreceptora ne leži idealno u crvenom, odnosnozelenom niti plavom delu spektra, stoga je primerenije ih nazivatifotoreceptorima osetljivim na kratke, srednje i duge talasnedužine.



Ova teorija je zasnovana na eksperimentalnim rezultatimagde se reprodukcija gotovo svih boja može izvesti mešanjemcrvene, zelene i plave svetlosti u odgovarajućim odnosima.Na ovoj teoriji se zasniva rad TV uređaja, fotografije u boji i

td. Tako da je i u pogledu objašnjenja mehanizma viđenjaboja bila održiva. No, ova teorija nije mogla objasnitiodređene pojave (koje su se pokušale objasniti u okviruHeringove oponenetne teorije).



HERRING-OVA OPONENETNATEORIJA

Heringova teorija predložena je 1878. i pretpostavlja da se u mrežnjači okanalaze tri vrste fotoreceptora bipolarnih karakteristika: crveno – zeleni, žuto –

plavi i crno – beli, gde se u skladu sa stepenom njihove aktivacije percipirajuboje.

Ova kao i prethodna teorija bazirana je na empirijskim rezultatima i sledećimsubjektivnim zapažanjima: prilikom opisivanja boje određenog objekta bojekao što su crveno-zelena, ili žuto-plava nikada nisu bile uočene, dokkombinacije crvene i žute, crvene i plave, zelene i žute, zelene i plave svakako jesu. Na osnovu ovih zapažanja, konstatovano je da među datim bojama mora

postojati određeni odnos “suprotnosti - oponentnosti”. Heringova teorija objašnjavala je i pojavu simultanog kontrasta – na crvenoj

pozadini zeleni objekat je “zeleniji”, zelenoj “crveniji”, žutoj “plavlji”, plavoj“žući”



Eksperiment koji objašnjava Heringovu teoriju (Heringova

iluzija naknadnih slika)



Bela je, po Helmholcu, jaka aktivnost svih receptora, siva

je srednja aktivnost, a crna je neaktivnost receptora. Međutim, neaktivnost receptora znači neviđenje (ako je

mrežnjača oštećena).

Ali na mestu slepe mrlje, gde nema receptora, ne vidimo

neki nedostatak. Crno, po Heringu, nije neviđenje, već jasan doživljaj, čak

vrlo jak.

Druga zamerka: opažanje žute boje. Hering: žuta boja se

ne vidi kao mešavina crvenog i zelenog, već kao jedinstvena boja. Neke mešavine postoje (plavo-zelena),ali neke ne (crveno-zelena), jer se isključuju.



Hering zato stvara svoju teoriju po kojoj postoje isto tri vrstereceptora, ali svaki receptor je odgovoran za par boja, i to RG(red – green), BY (blue – yellow) i BkW (black – white).

U njima se odvijaju dve vrste hemijskih procesa: katabolički i

anabolički. Kada se u receptoru obavlja anabolički procesopaziće se jedna od dve boje, ako se obavlja katabolički,druga. Crno nije neviđenje, već aktivacija BkW receptora.

Žuto se opaža kada je aktiviran BY receptor.

Crveno-zelena boja ne postoji jer se u jednom receptoru nemogu istovremeno odvijati dva procesa (te dve boje sufenomenološki suprotstavljene).

Plavo-zelena postoji, jer su to procesi u različitim receptorima.



S obzirom da se ova teorija temelji na crvnoj, zelenoj, plavoj i žutoj boji uodređenim litearnim izvorima poznata je i kao teorija četiri boje.



Razvoj nauke naročito u oblasti mikroskopije omogućio je

potvrdu jedne ili druge teorije viđenja boja. Pa tako,eksperimet koji je sproveden 1964 od strane Browna andWalda potvrdio je postojanje tri vrste fotoreceptora smaksimumom za osetljivosti 450, 525 i 555nm talasne dužine,što je i osnova trihromatske teorije. S druge strane zabeležen je spektralni odziv oponentnog tipa (Svaetichin) što podržavaHeringovu teoriju.

Stoga je i nastala savremena teorija nazvana savremenateorija oponentnih boja koja se zasniva na danas dobropoznatoj činjenici o postojanju 4 vrste fotoreceptora u oku ikoja u suštini kombinuje dve prethodno iznešene teorije.



Heringova teorija je ponovno “oživljena”sa novimdostignucima u oblasti ispitivanja funkcije oka (Svaetichin(1956) otkrio je oponentne odzive u okviru svog ispitivanja

elektropsiholoških merenja odziva na mrežnjači zlatne ribice;DeValois i saradnici (1958) su detektovali slične signale uokviru svog istraživanja na LGN ćelijama majmuna, Jameson iHurvich (1955) došli su do sličnih rezultata u okviru ispitivanja

relativne spektralne osjetljivosti oka kod ljudi). Savremena teorija predstavlja u suštini zbir prethodne dve

teorije.

SAVREMENA TEORIJA OPONENTNIH

BOJA



Prema trihromatskoj teoriji, svetlosni signal uistinu dospevaprvo do tri vrste fotoreceptora – S, M i L. Ali nasuprottrihromatskoj teoriji ne formira se “trobojna slika” koja sedirektno trasmituje do mozga već kompleksan sistem

neurona u mrežnjači prevodi signale u sebi suprotne. Izlazni signali od tri receptora se sumiraju čineći prethodno

pomenutu krivu CIE V(λ) (kanal svetlo - tamno).Odgovarajućim oduzimanjem odnosno razdavajanjem signala

dolazi do formiranja oponentnih, crveno – zelenog (L – M) ižuto – plavog (L+M-S) signala.



Ovim se omogućava lakši prenos informacija (time što suoponentni praktično se time ne dovode u vezu sa originalnimsignalom) te redukcija šuma . Takođe oponentni signali imajurazličite vremenske i prostorne karakteristike koje su bitne za

predviđanje viđenja boja. Na datoj teoriji se baziraju modeli opažaja boja.



Neka je R, G i B intenzitet zračenja mereno od strane L, M i S čepića, respektivno.Sa BW označićemo izlaz iz ahromatskog kanala koji se dobija dodavajem signalaod L, M i S čepića.

RG je izlaz koji se dobija od crveno – zelenog kanala na način da se signal merenod strane M čepića oduzima od signala merenog od strane L čepića.

YB je izlaz koji se dobija od žuto – plavog kanala na način da se energija merenaod strane S čepića oduzima od energije L i M čepića.



Uključujući odgovarajuće koeficijente, radnja izvršena odstrane kanala može se napisati kao:

Dati koeficijenti su samo u svrhu ilustracije, ne predstavljajurealne vrednosti.



Tristimulusne vrednosti i f unkcijeusaglašenog stimulusa

Tristimulusne vrednosti /signali o boji koji dospevaju do mozga/mogu sedefinisati kao:

Gde je: r(λ), g(λ) i b(λ) – koeficijenti usaglašenog stimulusa (udeoosnovnih boja na talasnoj dužini λ)

Φ(λ) - funkcija spektralne raspodele energije stimulusa.



Jednačine važe za talasne dužine iz vidljivog dela spektra.

Tristimulusne vrednosti omogućavaju precizno definisanje bojeukoliko je poznata spektralna raspodela za svaku osnovnu boju.

Standardne funkcije usaglašenog stimulusa za CIE RGBkolorimetrijski sistem imaju maksimum vrednosti na 435,8 nm(B), 546,1 nm (G) i 700 nm (R).

Kako bi funkcije imale pozitivnu vrednost tristimulusne funkcije

se mogu definisati na sledeći način:



Gde je k normalizacioni faktor (u relativnoj kolorimetriji):



Funkcije usaglašenog stimulusa za CIE 1931 /ugao od 2stepena i CIE 1964 standardnog posmatrača/ugao od 10stepeni.



Funkcija spektralne raspodele energije u prethodnim jednačinama se definiše u zavisnosti od toga da li je reč oobjektima koji emituju, absorbuju ili transmitujuelektromagnetno zračenje iz vidljivog dela spektra.

Za objekte koji emituju svetlost Φ(λ) je spektralna radijansa

odnosno spektralna raspodela energije. Za objekte koji reflektuju svetlost to je proizvod spektralne

reflektance i relativne spektralne raspodele energijesvetlosnog izvora odnosno iluminanta R(λ)S(λ).

Za objekte koji propuštaju svetlost to je proizvod spektralnetransmitance i relativne spektralne raspodele energijesvetlosnog izvora odnosno iluminanta T(λ)S(λ).



Već je rečeno da objekat može absorbovati, reflektovati ilipropustiti elektromagnetno zračenje iz vidljivog dela spektrakoje dospe na njegovu površinu pa se prema zakonu održanjaenergije može napisati:

Φ(λ)= A(λ)+R(λ)+T(λ) Φ(λ) – upadni svetlosni fluks kao funkcija talasne dužine λ,

A(λ) – absorbovani svetlosni fluks kao funkcija talasne dužineλ, R(λ) – reflektovani svetlosni fluks kao funkcija talasne

dužine λ, T(λ) – propušteni svetlosni fluks kao funkcija talasnedužine λ



Kvantitativna mera absorpcije, refleksije i transmisije definišese kao odnos absorbovanog, reflektovanog ili transmisionog iupadnog fluksa izraženo u procentima ili vrednostima od 0-1.

Definišu se kao absorpciona, transmisiona sposobnost i

sposobnost reflektanse za svaku talasnu dužinu dajućispektralnu krivu objekta koji se posmatra (primer za crvenipoluprovidni plastični materijal).



Stepen reflektovane i propuštene energije zavisi od:

talasne dužine svetlosti

ugla osvetljenja

i geometrije posmatranja.

Spektralna kriva se definiše za svaku kombinaciju talasnedužine, ugla osvetljenja i posmatranja pri čemu se korististandardno osvetljenje i geometrija posmatranja.



ANOMALIJE SISTEMA VIDA –ANOMALIJE OKA I NEDOSTACI

OPAŽANJA BOJASabiranje svetlosnih zraka – viđenjenormalnog oka



Kratkovidost (miopija) i ispravljenakratkovidost uz pomoć sočiva



Dalekovidost (hiperopija ili hipermetropija) iispravljena dalekovidost uz pomoć sočiva



Vidna oštrina

Test: A4 format, 4 metra udaljenposmatrač , očitavati položaj otvora

krugova, pojedinačno i sa oba oka

Vidna oštrina na daljinu (visus)

0.4 - 0.6 - vrlo niska.

0.8 - na granici za sigurnu vožnju.

1.0 - vidna oštrina je zadovoljavajuća.

1.2 - 1.5 - savršen vid.



Test: A4 format, 4o cm udaljenposmatrač (plavi brojevi su ref.

vrednosti), čitati tekst

Vidna oštrina na blizinu (visus)

0.1 - 0.32 – veoma loša

0.4 - 0.6 - vidna oštrina je oslabila

0.8 - 1.0 - vid je vrlo dobar



Astigmatizam je posledica toga da rožnjača nijesfernog oblika kao kod normalnog oka, već jezakrivljena u jednom pravcu više nego u drugom.Osobe koje imaju ovaj nedostatak vide linije iskrivljeneili zamagljene.

Kontrolna šema linija za proveru oka na astigmatizam



Osoba sa astigmatizmom skreće glavu u stranu tražeći

najpovoljniji ugao pod kojim pada svetlost u njeno oko.Najčešće se astigmatizam manifestuje kroz:

1. zamagljen vid pri pokušaju čitanja sitnih slova

2. otežano čitanje3.

duplu sliku4.

pojava nepostojećih slika5.

nemogućnost gledanja bliskih i dalekih predmeta bezsužavanja zenica



Slepoća na boje

Slepoća na boje - nemogućnost razaznavanjaboja.

Poremećaj je najčešće genetski uslovljen, ali

može nastati i zbog oštećenja mrežnjače,očnog nerva ili viših moždanih centara.

Slepoća za boje se javlja kada fotoreceptori u

oku nepravilno reaguju na različite talasnedužine iz vidljivog dela spektra.



Postoje različiti tipovi slepoće za boje.

Najučestaliji su crveno zeleni nasledni fotoreceptorskiporemećaji, ali takođe su mogući i stečeni oblici zbogoštećenja oka ili pak zbog izlaganja određenim hemikalijama.

Različiti tipovi urođenih slepoća za boje mogu varirati od

potpune do delimične slepoće za boje uz disfunkciju različitih

fotoreceptora - čepića. Slepoća za boje se puno češće pojavljuje kod muškaraca

nego kod žena (12 do 20 % populacije kod belaca). Razlog tome je način na koji se nasleđuje.

Za sada ne postoji način na koji se leči ovaj poremećaj. Nošenjeobojenih filtera za naočale ili obojenih kontaktnih sočiva možepoboljšati percepciju kontrasta, ali ipak neće uticati naraspoznavanje boja.



Tri tipa naslednih poremećaja:

1. MONOHROMATIJA - tj. potpuna slepoća na boje kadanedostaju dva ili tri pigmenta čepića. Osoba vidi samo svetle itamne nijanse.

2. DIHROMATIJA - kada ne funkcioniše jedan od tri

fotoreceptora za raspoznavanje boja tako da je boja svedenana dve dimenzije (protanopija, deuteranopija, tritanopija).

ANOMALNA TRIHROMATIJA - javlja se kada je jedanod tri fotoreceptora promenjen pa tako osobe s ovim

poremećajem teže razlikuju nijanse određene primarneboje, ali vrlo često nisu svesne nedostatka

(protanomalija, deuteranomalija, tritanomalija).



Protanopija

PROTANOPIJA - nedostatak L fotoreceptora( crvena boja se čini tamnom pa se ljudima sovim poremećajem crveno svijetlo na

semaforu može činiti ugašeno). Ogleda se u nemogućnosti razlikovanja

crvenih i zelenih nijansi, odnosno poremećajrazlikovanja boja u zeleno-žuto-crvenom delu

spektra, sa smanjenom osetljivošću zacrveno.



Normalno - Protanopija



Deuteranopija

DEUTERANOPIJA - nedostatak Mfotoreceptora ( ljudi s ovim poremećajemispod neutralne tačke vide plavo, a iznad sve

žuto) Takođe se manifestuje kao nesposobnost

razlikovanja crvenih i zelenih nijansi, odnosnoporemećaj razlikovanja boja u zeleno-žuto-

crvenom delu spektra, sa smanjenomosjetljivošću za zeleno.



Normalno - Deuteranopija



Tritanopija

TRITANOPIJA - nedostatak S fotoreceptora(vrlo retka anomalija)

Nemoguće razlikovati žute i plave nijanse

odnosno poremećaj razlikovanja boja u plavo-žutom delu spektra.

l



Normalno - Tritanopija



Protanomalija – smanjena osetljivost L ilipomerena absorpcija L čepića ka kraćimtalasnim dužinama.

Deuteranomalija – smanjena osetljivost Mfotoreceptora ili pomerena absorpcija Mčepića ka većim talasnim dužinama.

Tritanomalija – smanjena osetljivost Sreceptora ili pomerena absorpcija S čepića kavećim talasnim dužinama



Daltonizam je mana oka koja se manifestuje unesposobnosti raspoznavanja boja, naročito zelene i

crvene boje.

Krugovi sa bojama Ishihara testa za proveru daltonizma



Udaljenost posmatrača - 75 cm od monitora Svaki krug postavljen u visinu očiju

Blaga dnevna svetlost , bez odsjaja na ekranu,

Identifikacija broja ili linija unutar kruga uvremenskom intervalu od 5 sekundi

Slika 1 i 15 kontrolni testovi.



Slika 1.

Broj 12 – sanormalnim vidomkao i osobe sadaltoizmom

Slik



Slika 2.

Broj 8 – osobe sanormalnim vidomBroj 3 – neraspoznavanjecrvene i zelene

Ništa – ukupnidaltonizam

Slik



Slika 3.



Slik



Slika 4.



Slik



Slika 5.



Slik 6



Slika 6.

Broj 15 – osobe sanormalnim vidomBroj 17– neraspoznavanjecrvene i zelene


Slik



Slika 7.



Slik 8



Slika 8.

Broj 6 – osobe sanormalnim vidomNišta – gotovopotpuni daltonizam

Slik



Slika 9.


Slik



Slika 10.


Slika



Slika 11.

Ništa– osobe sanormalnim vidom iiukupnimdaltonizmomBroj 5 –

nemogućnostrazaznavanjacrvene i zelene

Slika 12



Slika 12.

Ništa– osobe sanormalnim vidom iiukupnimdaltonizmomBroj 5 –

nemogućnostrazaznavanjacrvene i zelene

Slika 13



Slika 13.

Broj 26 – osobe sanormalnim vidomBroj 6 – protanopijaBroj 6 i slabo 2 – protanomalijaBroj 2 –

deuteranopijaBroj 2 i slabo 6 -deuteranomalija

Slika 14



Slika 14.

Broj 42 – osobe sanormalnim vidomBroj 2 – protanopijaBroj 2 i slabo 4 – protanomalijaBroj 4 –

deuteranopijaBroj 4 i slabo 2 -deuteranomalija

Slika 15



Slika 15.

Vijugava linija– sanormalnim vidomkao i osobe sadaltoizmom



Terminologija modela opažaja boja

Boja



Boja

Prema internacinalnom rečniku osvetljenja boja se definiše kaoosobina vizuelne percepcije/opažaja koja se sastoji od bilo kojekombinacije hromatskog i ahromatskog sadržaja.

Data osobina biva opisana kao žuta, plava, narandžasta, crvena boja ili pakbela, siva, crna ili opet svetla, tamna i sl. ili kao kombinacija datih

pojmova. Percepcija boje je uslovljena krivom spektralne raspodele snage samog

stimulusa, veličinom, oblikom, strukturom i mestom gde se nalazistimulus, te mogućnošću adaptacije samog čula vida posmatrača kao i

iskustvom posmatrača iz prethodnih i sličnih situacija posmatranja.

Interpretacija boje je kako u psihološkom tako i psihofizičkom ifiziološkom smislu kompleksna.

Samu boju je teško definisati bez navođenja primera i ponavljanja, većinuostalih elemenata koji čine osnovu modela opažaja moguće je odreditineutralnije.

Ton boje



Ton boje

Ton boje se može definisati kao osobina vizuelnogopažaja prema kome se površina koja se posmatradoživljava kao neka od opaženih boja: crvena, žuta,zelena ili plava, ili kao kombinacija dve od njih.

Sama definicija akcenat stavlja na jedinstvene, osnovne

tonove koji prate teoriju suprotnih boja i činjenicu da seneki tonovi nikad ne doživljavaju zajedno (crveno-zeleno iližuto-plavo).

Prema tonu boje razlikujemo ahromatske i hromatske boje. Hromatske boje definišu se kao one koje poseduju ton (koji

im je i jedno od glavnih obeležja). Ahromatske boje su one koje nemaju ton.

Svetlina



Svetlina

Kada je reč o svetlini, razlikuje se pojam relativne svetline ipojam apsolutne svetline.

Apsolutna svetlina se može definisati kao osobina vizuelnogopažaja prema kojoj se površina koja se posmatra doživljava kaoda emituje više ili manje svetla.

Relativna svetlina definiše kao svetlina površine ocenjena uodnosu na svetlinu slično osvetljenog objekta koji se doživljavakao beo ili visoko refleksan.

Relativnom svetlinom se odlikuju samo odnosne (pripadajuće) boje. Zaključuje se da za definisanje relativne svetline je neophodno

postojanje referentnog objekta koji je slično osvetljen i izgleda beo

u odnosu na čiju svetlinu se i relativna svetlina definiše.



Relativna svetlina predstavlja apsolutnu svetlinunormalizovanu na promene u osvetljenju i uslovima

posmatranja. Ukoliko raste jačina osvetljenja apsolutna svetlina će se

menjati, dok će relativna ostati konstantna. Primer konstantne vrednosti relativne svetline – površina

belog papira posmatrano u prostoriji sa standardnim

osvetljenjem i na dnevnom svetlu. U prostoriji sa standardnim osvetljenjem bela površina

papira ima određenu vrednost apsolutne svetline i visokuvrednost relativne svetline (bela, ako se pretpostavi da uvidnom polju nema svetlijeg objekta). Na dnevnom svetlu

(sunčeva svetlost) sa površine se reflektuje veća količinazračenja pa je time i vrednost apsolutne svetline veća,alipapir je i dalje beo – relativna svetlina ostajenepromenjena.



Obe definicije su krajnje intuitivne i omogućavaju

opis i definisanje svetline objekta (apsolutnasvetlina), kao i procenu svetline objekta u odnosu nasvetlinu okoline - „scene“ u kojoj se objekat nalazi(relativna svetlina).

Kako doživljaj boje zavisi od okoline u kojoj seposmatra, definisanje obe vrste svetline je odključnog značaja za procenu doživljaja konkretne

boje.

Sjaj



Sjaj

Sjaj je psihološka interpretacija sjajnosti, odnosno njensubjektivni doživljaj.

Sjajnost se defniše za svaku elementarnu površinu, bez obzirada li je ona deo primarnog svetlosnog izvora (tj. zrači

svetlost), sekundarnog svetlosnog izvora (odbija ili propuštasvetlost), ili imaginarne površine (npr. deo neba)

Sjajnost predstavlja fotometrijsku veličinu kojanajpribližnije odgovara onome što se u procesu viđenja

zapaža kao sjaj.



Shodno svojoj definiciji, sjaj ne mora biti proporcionalansjajnosti.

Ako sjajnost nekog svetlosnog izvora poraste deset puta,posmatrač će proceniti da je sjaj, kao subjektivni doživljajsjajnosti, porastao manje od deset puta.

Na doživljeni sjaj posmatrane površine, pored sjajnosti tepovršine i sjajnosti njene neposredne okoline utiču još i

sledeći faktori: boja posmatrane površine i boje površina njenog neposrednog okruženja, osvetljenost površine,

koefcijent refeksije,

dimenzije površine,

ostvareni kontrast sjajnosti, raspodela osvetljenosti/sjajnosti svih površina u vidnom polju, nivo adaptacije i veličina otvora zenice.



Za potrebe jednostavnijeg proračuna, veza između

sjaja i sjajnosti izražava se Stivensovim zakonom:B = k (L - Lpr)

B – sjaj,

L - sjajnost,

Lpr - prag sjajnosti, uočen od 50% populacije pri datom nivou adaptacije,

k i α - koefcijenti koji zavise od nivoa adaptacije

α = 0,33 za oko adaptirano na mrak i

α = 0,44 za oko adaptirano na srednju sjajnost vidnog polja

Vrednost za k kreće se u intervalu k = 0,16 – 0,2.



Pod pojmom apsolutna svetlina definiše seopaženi sjaj objekta, dok se pod relativnompodrazumeva perceptualni opis reflektanse tj.opažena reflektansa. Reflektansa se definiše kao

količina svetlosti reflektovana sa površine, a sjaj kaokoličina vidljive svetlosti koja dospeva do oka.

Sjaj predstavlja rezultat osvetljenosti ireflektanse, pri čemu je osvetljenost definisna kao

količina svetlosti koja dospeva na površinu.

Intenzitet i hroma (hromatičnist) boje



Intenzitet i hroma (hromatičnist) boje

Intenzitet boje se može definisati kao osobina vizuelnog opažajaprema kojoj se površina koja se posmatra doživljava kao manjeili više hromatična.

U domenu odnosnih (pripadajućih boja), za stimulus određenehromatičnosti i određenog faktora svetline, intenzitet boje običnoraste sa povećanjem sjaja (izuzevši slučaj visoke svetline)

Hroma (hromatičnost) se može definisati kao intenzitet bojepovršine posmatran u odnosu na svetlinu slično osvetljenepovršine koja se doživljava kao bela ili visoko refleksna.

Važno je primetiti da, govoreći opet o odnosnim (pripadajućim)bojama, za date uslove posmatranja i za nivo svetline u rangu

fotopskog viđenja, stimulus boje date hromatičnosti i datog faktorasvetline, ima približno konstantnu hromu (hromatičnost) za svenivoe svetline (izuzevši slučaj visoke svetline).



Drugačije rečeno, sa povećanjem svetline povećava se i intenzitetboje ali hromatičnost boje ostaje nepromenjena jer se povećava i

svetlina referentnog stimulusa koji se doživljava kao beo,odnosno, u skladu sa definicijom, intenzitet boje površineposmatran u odnosu na svetlinu slično osvetljene površine koja sedoživljava kao bela, ostaje konstantan.

Sa druge strane, hromatičnost boje će se povećati ako se faktorsvetline , tj. odnos svetline posmatrane površine sa određene

pozicije i osvetljene na određeni način, i svetline difuzne belepovršine posmatrane pod istim uslovima povećava. Iz priloženog, zaključuje se da je intenzitet boje veličina neovisna od

bilo koje reference, pa se posmatra kao apsolutna vrednost, dok jehromatičnost zavisna, relativna veličina.

Odnos intenziteta boje i hromatičnosti može se posmatrati kaoodnos apsolutne i relativne svetline.

Zasićenje



Zasićenje

Zasićenje se može definisati kao intenzitet boje površine uodnosu na njenu svetlinu.

Za date uslove posmatranja i osvetljenje u rangu fotopskog viđenjastimulus boje određenog intenziteta poseduje približno konstantnozasićenje za sve nivoe svetline (izuzev kad je svetlina vrlo visoka).

Kao i hroma (hromatičnost) i zasićenje se može posmatrati kaorelativna veličina, u odnosu na intenzitet boje stimulusa.

No, za razliku od hromatičnosti, koja se posmatra kao intenzitetboje u odnosu na svetlinu površine koja se doživljava kao bela,zasićenje se posmatra kao intenzitet boje u odnosu na svetlinu

same posmatrane površine boje. Takođe, važno je naglasiti da, za razliku od hrome

(hromatičnosti), zasićenje se može definisati bez prisustvadrugih stimulusa (boja).Primer – svetlo semafora posmatrano u potpunom mraku.

M t tički d i th d



Matematički odnosi prethodno

navedenih karakteristika Hroma (hromatičnost) = intenzitet boje / apsolutna svetlina (belo) Zasićenje = intenzitet boje / apsolutna svetlina Relativna svetlina = apsolutna svetlina / apsolutna svetlina (belo) Takođe stoji i jednačina :

Zasićenje = hroma / relativna svetlina

Relacija je dobijena iz sledećih jednačina:

zasićenje = intenzitet boje / apsolutna svetlina,intenzitet boje = hroma x apsolutna svetlina (belo) i

apsolutna svetlina = relativna svetlina x apsolutna svetlina (belo)

hroma x apsolutna svetlina (belo) = hromarelativna svetlina x apsolutna svetlina (belo) rel. svetlina

5 karakteristika potrebnih za modelež j b j



opažaja boja

Za opis boje u modelima opažaja koristi se 5 karakteristika: Ton, Intenzitet boje, Hroma (hromatičnost), Apsolutna i Relativna svetlina.

Zasićenje nije na datoj listi jer se može izraziti ukoliko su ostale osobine poznate.

Klasična kolorimetrija, za konstantne, nepromenljive uslove posmatranja zahtevatri karakteristike: Ton, Zasićenje i Svetlinukako bi se zadržao nepromenjen odnos boje između različitih uređaja.

Međutim, uslove posmatranja nekada je nemoguće održati konstantnim (primer –uslovi posmatranja na monitoru i otisku), što je i razlog korišćenja joškarakteristika u modeloma opažaja boja.



Međutim, u praksi, nije uvek neophodno znati svih 5 karakteristika.

Takođe, kako su odnosne (pripadajuće) boje od posebnog značaja ina njih se stavlja akcenat, to je poznavanje relativnih karakteristika– ton, hromatičnost i relativna svetlina od krucionalnog značaja.

Reprodukcija boja može uzimati u obzir apsolutne ili relativnekarakteristike, tj. prilikom reprodukcije može se posmatrati odnosapsolutna svetlina- intenzitet boje ili relativna svetlina-hroma.

Postavlja se pitanje kada koristiti jedne a kada druge? Primer – reprodukcija žutog automobila i analaza otiska pri

osvetljenju prostorije i posmatranje istog automobila “uživo”pridnevnom osvetljenju – razlika u svetlini i intenzitetu boje. Razlog– različit intenzitet osvetljenja pod kojim se posmatraju objekti – na

dnevnom svetlu jednostavno se od objekta reflektuje veća snagazračenja.



Zaključak – na otisku je moguće postići odgovarajućurelativnu svetlinu i hromatičnost (hromu), ali za

postizanje odgovarajuće apsolutne svetline iintenziteta boje, morao bi se postići otisak kojipraktično “isijava”, što fizički nije moguće.

Odgovor na postavljeno pitanje je – u zavisnosti odprimene, cilj će biti postići adekvatan odnos iliapsolutne svetline- intenziteta boje ili relativnesvetline-hrome.

Drugim rečima, u grafičkoj industriji obično je od većegznačaja relativan odnos, tj. poklapanje početne i

krajnje slike u domenu relativne svetline i hrome,odnosno poželjno je održati odnos relativne svetline ihrome, jer se tako odnos između između objekata uokruženju (sceni) održava konstantnim.



U određenim slučajevima, neophodno je održati odnosapsolutnih atributa.

Kod aplikacija kojima se precizira mogućnostreprodukcije boje određenog svetlosnog izvora, bitnije

je znati koliko će sjajan i hromatičan objekat izgledatipod datim iluminantom.

Takođe, kod procene kvaliteta slike za određene tipoveprikaza apsolutni atributi su od većeg značaja.

Određivanje jasnoće slike projektovane sa filma utamnoj prostoriji.

U ovom slučaju ne postoji referentan objekat koji sedoživljava kao beo, pa je bitnije održati odnos

l li i i i b j

113810lbb7i98932_sistem_cula_vida.pdf

Documents

Transcript of 113810lbb7i98932_sistem_cula_vida.pdf