VIRTUSМЕСЕЧНИ ЛИСТ ЛАТИНСКЕ СЕКЦИЈЕ

БРОЈ III МЕСЕЦ ДЕЦЕМБАР

МЕДИЦИНСКА ШКОЛА ЗАЈЕЧАР MMX

FELICEM ANNUM NOVUM

Да ли су Римљани прослављали Нову

годину?

Како су се облачиле Римљанке?

Симбол медицине са две или једном змијом?

Ко је смислио Тројанског коња?

Жељков зид

TEMPUS PRO RIDICULO

Римљани и Божић

OPTAMUS

САДРЖАЈ ОВОГ БРОЈА:

Као што сви знамо, Децембар је месец и изашао је још један број нашег месечног листа VIRTUS (врлина, доблест). Пре свега желим да се захвалим и да похвалим цео тим Латинске секције Медицинске школе, за овај диван забавно-научни лист. Посебно бих се захвалио у име целе екипе нашем директору школе као и нашем професору верске наставе на њиховој помоћи око листа. А највише нашој професорки

латинског језика, којој смо презахвални и без које наше идеје не би биле остварене. Овај лист је делимично новогодишњег садржаја зато што ће ускоро НОВА ГОДИНА. А ту су и разне занимљивости из античке прошлости као и неколико занимљивих сличица. Овај лист је намењен СВИМА. Желим вам да уживате у НОВОЈ ГОДИНИ уз наш лист, желим свим Професорима и ученицима наше школе што успешнију годину са што више среће и љубави. Хвала и Уживајте. СРЕЋНА НОВА ГОДИНА!!!!! Уредник часописа: Рајчић Стефан Фа-16

1

До реформе јулијанског календара долази 1582. године на захтев папе Григорија XIII. Овај реформисани

календар постепено прихвата већи део света. Јулијански календар ипак није нестао, већ је у употреби и данас код неких православних и монофизитских Цркви. Као црквени календар користи се још увек, поред Србије још и у Русији, Украјини, Белорусији, Молдавији, Р.Македонији, Црној Гори, Грузији, Пољској (само код православних), на Светој

Гори и у Јерусалиму.

Папа Либерије је покушао да умањи

значај овог празника одредивши да се Божић прославља овог датума. Ово се десило 354. године после Христа у Риму, док се на Истоку Божић и даље прослављао заједно са Богојављањем. Тек од 379. године и у Источном римском царству (Византији) Божић почиње да се слави 25. децембра. До средине V века овај датум су прихватили сви хришћани осим Јермена који и данас славе заједно Божић и Богојављање 6.

јануара.

РИМЉАНИ И БОЖИЋ

Хришћани нису направили неки свој нови, посебни календар, већ су прихватили календар који је у то време био у употреби код Римљана. Овај календар је у употребу

увео Јулије Цезар 45. године пре Христа, а по дотадашњем рачуњању је то била 709. година ab urbe condita (од оснивања града /Рима/). Творац овог календара је астроном Созиген Александријски. Према овом календару хришћани су и установили своје празнике, мада је

много празника преузето и из јеврејског календара.

Христово рођење није слављено као

посебан празник у прва три века хришћанства, већ је овај празник слављен са празником крштења Христовог – Богојављањем. Тако је 6. јануар истовремено прослављао и рођење и крштење Христово. Тачан датум Христовог рођења

је непознат.

У IV веку је дошло до одвајања празника Христовог рођења од Богојављања. То се десило у Риму где је још увек било доста нехришћана многобожаца. У дане зимског солстиција, а који се код Римљана славио 25. децембра, они су славили свој празник под именом Dies Natalis Solis Invicti (Дан рођења непобедивог сунца). Овај дан су Римљани називали брума. То је био дан од којег се дужина обданице продужавала односно од када Сунце поново доказује своју

непобедивост. Дакле, када кажемо да се у Србији Божић слави 7.

јануара то је само делимично тачно. Због разлике између два календара, а која износи 13 дана, и у Србији се Божић слави 25. децембра, али по старом, јулијанском календару.

ДРАГАН БЛИНЏОВ НАСТАВНИК ВЕРОНАУКЕ

2

Становници старог Рима су прослављали Нову годину 1. јануара и за њих је она била симбол почетка новог живота и нових нада за будућност. У старом, десетомесечном римском календару зимски месеци нису постојали, јер се за време зиме ништа битно није догађало, нити је било посла у пољопривреди, нити је било згодно да се води рат, само што то, нажалост, није одговарало годишњим добима и менама месеца или сунца. Због тога су 156. године пре нове ере уведени јануар и фебруар, а почетак године је са 1. марта

премештен на 1. јануар, отприлике у време најкраћег дана, најдуже ноћи, када ће, мислило се, на време посејано семе проклијати испод снега . Месец март је био посвећен богу рата, Марсу, а то је пре свега значило да је време опет погодно за бојне походе. Сви стари календари, било да су везани за сунчеве или месечеве мене, одређивани су ради лакшег распоређивања пољопривредних радова и ратова у току године, а тек у другом реду ради празника. У свим друштвима руковање календаром било је у рукама највишег свештенства, које је и захваљујући томе имало велику моћ. Најпрецизнији су били стари Египћани. Римљани су много тога научили од њих. Нову годину која се слави првог јануара увео је римски државник и војсковођа Гај Јулије Цезар 36. године пре рођења Исуса Христа.

КАКО СУ РИМЉАНИ ПРОСЛАВЉАЛИ НОВУ ГОДИНУ?

ДАВИД МИЛОШЕВИЋ ССТ 15

3

Жељков зид

Симбол који се на грчком језику назива КЕРИКЕИОН често је помешан са правим симболом медицине. Керикеион је био штап који је бог

Хермес носио. Касније је код Римљана Меркур, римски пандан Хермеса, носио исти такав штап. Римљани су га називали КАДУКЕУС.

Термин амблем долази од грчке речи која је у преводу: знак, обележје,

знамење, симбол. Змија која је обележје Светске здравствене организације потврђена је у 19. веку од стране Сједињених Америчких Држава. Штап око којег се змија

налази је Асклепијев штап.

Асклепије је био бог лекара и медицине. Син бога Аполона и нимфе Корониде. Његови синови Подалериј и Махаон лечили су Хелене за време опсаде Троје. Његова ћерка Хигеиа

је била заштитница чистоте. Термин ХИГИЈЕНА има назив у њеној части. Асклепију су били посвећени храмови који су се називали

Асклепијеви центри. Тамо су болесни људи долазили, спавали су

једну ноћ и одлазили излечени. Нормално за то време, били су послужени са неким травкама чије дејство је било познато само локалним свештеницима.

АМБЛЕМ СВЕТСКЕ ЗДРАВСТВЕНЕ ОРГАНИЗАЦИЈЕ

4

А КАД ОГЛАДНЕ?Ручали су у салама за ручавање којих

је у отменијим кућама било више. У ручаоници су имали три лежаја са по три места за лежање на сваком, распоређена у облику ћириличног слова П . У средини се налазио сто на који су се постављала јела. Ручак се састојао од предјела од салате, риба и јаја.Уз ручак се пило вино, мешано са медом. Главни део ручка имао је три јела која су изношена на трпезу на великим скупоценим послужавницима. Посластице су служене на крају, а састојале су се од колача и воћа. Пре почетка обеда упућивали су молитву Ларима, прали руке и почињали да једу. Јели су прстима јер нису знали за виљушке. За време гозбе слушали су рецитације,

песме уз музичку пратњу.

Римске жене су обожавале накит. Косу су украшавале дијадемама и

украсним иглама, минђуше су биле обавезне, као и огрлица. На рукама су им звецкале наруквице, често и по више комада, а нарочито су волеле прстење. Носиле су их колико год их је могло стати на прсте. Чест украсни детаљ био је и ланчић око чланка ноге. Накит је био веома разноврстан, како по облику тако и по материјалу. Госпође које нису себи могле да приуште злато, сребро и драго камење, задовољавале су се сличним моделима израђеним у бронзи са уметцима од полудрагог

камења или стаклене пасте.

Током периода Републике ове хаљине су прављене од вуне. Како је

моћ Рима расла, све више су се користиле скупоцене тканине, па се тако у доба Царства столе израђују и од индијског памука или кинеске свиле. О скупоцености ових тканина сведочи податак да је килограм свиле вредео колико и килограм злата. Приликом излазака жене су преко столе пребацивале дуги шал или огртач (palla) који се обавијао око тела и чији је један крај могао да се пребаци преко главе. За сунчаних дана Римљанка би узимала лепезу од пауновог перја пре но што ступи у носиљку. Напољу, роб ју је заклањао сунцобраном осим уколико дан није био ветровит. Ако је требало да присуствује приношењу жртве или некој верској свечаности, матрона је носила са собом и четвртасту мараму од пурпурне или плаве тканине украшене

ресама којом је покривала главу.

Римљанка ујутру, пошто би се умила, средила фризуру и нашминкала, скидала је ноћну одећу и бирала дневну, за излазак, а она је обавезно морала да се уклопи са бојом шминке и накитом који ће за ту прилику ставити. Главни део женске гардеробе била је туника (tunica) која се од мушке разликовала само по дужини. Она се састојала од два правоугаона парчета тканине, причвршћена за крајеве и рамена тако да се образују кратки рукави. Као и спаваћица, израђивана је од лана или вуне. Жене су преко тунике носиле дугу и богато набрану хаљину која је допирала до чланака (stola), узану у струку

и по рубу украшену пурпурном траком

КАКО СУ СЕ ОБЛАЧИЛЕ РИМЉАНКЕ?

МОНИКА СТРАХИЊИЋ М11ИВАНА КРЦИЈЕВИЋ М11

5

Настао је страшан покољ у коме је погинуло мноштво Тројанаца. Тројански принц Ајнеј успео је да преживи пропаст Троје и да отплови до италске обале где су његови потомци основали Рим. Вергилије је у епу Енеида опевао његово бекство из Троје. Од тада је остала и пословица TIMEO DANAOS ET DONA FERENTES, која у преводу је - Плашим се Данајаца (Хелена) и кад носе дарове.

Тражећи начин да уђе у Троју, лукави Одисеј наредио је да се направи велики дрвени коњ. Његова унутрашњост је била шупља тако да у њега могу да се сместе војници. Када је Епеј саградио коња, један број грчких ратника се, заједно с Одисејем, попео унутра. Остатак Грка је отпловио да би се обманули Тројанци. Један човек, Синон, је остављен на обали. Када су Тројанци дошли да се диве огромном дрвеном коњу, Синон се претварао да је љут на

Грке, јер су га оставили. Убеђивао је Тројанце да је дрвени коњ сигуран и да ће донети Тројанцима срећу. Само двоје људи, Лаокоон и Касандра, покушавало је да упозоре Тројанце на опасност али их нико није слушао. Тројанци су славили своју наводну победу и унели дрвеног

коња у Троју.

TIMEO DANAOS ET DONA FERENTES

Одисеј(грч. Ὀδυσσεύς, лат. Ulixes), херој Хомеровог епа

Одисеја. По Хомеру Одисеј је био краљ Итаке, син Лаерта и Антиклеје, Пенелопин муж и Телемахов отац. По другим предањима Одисеј је Сизифов син и отац синова Кирке, Калипсо и других нимфи. Одисеј је био изузетно мудар, оштроуман, речит, сналажљив, храбар и истрајан. У Илијади Одисеј је човек који се најбоље сналази у кризама и односима међу Грцима и он је одиграо главну улогу у помирењу Агамемнона и Ахила. Класични грчки писци га понекад представљају као бескрупулозног политиканта а понекад као мудрог и поштованог државника. Филозофи су се углавном дивили његовој интелигенцији и мудрости. Неки римски писци (као Вергилије) су покушали да га омаловаже као уништитеља Троје, за коју су сматрали да је прадомовина Римљана; други (као Хорације

и Овидије) су му се дивили.

КО ЈЕ СМИСЛИО ТРОЈАНСКОГ КОЊА?

СТЕФАН РАЈЧИЋ ФА16

6

TEMPUS PRO RIDICULO!

7

Позивамо ВАС да будете наши гости и ако имате било шта интересантно

а везано је за античке језике (старогрчки и латински), историју

и културу (хеленску и римску) обавезно се обратите члановима

наше секције.