Часопис СВЕТИГОРА - ВЕЛИКИ ПОСТ 2011 - број 206

obraznikza vjeru

Kulturu ivaspitawe

МИТРОПОЛИЈА ЦЕТИЊСКА ГОДИНА XX ВЕЛИКИ ПОСТ МАРТ-АПРИЛ 2011. г. БРОЈ 206

· Црна

Гора

1,2

0 € · Ср

бија

120

Дин

. · Реп

убли

ка С

рпск

а 2,

5 КМ

·· за

Евр

опу

3,5

€; з

а А

мер

ику

$6; з

а Ау

стра

лију

10

AUD

·

У Православном центру Васељенске Патријаршије у Шамбезију, код Женеве, састала се од 22. до 26. фебруара 2011. године Међуправославна припремна комисија Све-тог и Великог Сабора Православне Цркве. Одлуком Све-тог Синода Српску Православну Цркву су представљали Митрополит црногорско-приморски Г. Амфилохије, као вођа делегације, и Епископ бачки Г. Иринеј, као саветник.

Раду Комисије је председавао Високопреосвећени Митропо-лит пергамски Г. Јован, представник Васељенске Патријаршије, а њен секретар је био Високопреосвећени Митрополит швај-царски Г. Јеремија, секретар за припрему Светог и Великог Са-бора.Међуправославна комисија је имала за предмет рада довр-шење проучавања питања аутокефалије и начина њеног про-глашења, као и питање православних диптиха. 1. Комисија је, након уводне речи Високопреосвећеног предсе-давајућег и уводног излагања секретара Комисије, наставила испитивање питања потписивања Томоса аутокефалије, које је остало недовршено од њеног прошлог састајања.После дуге дискусије по овом питању није постигнута једно-гласна одлука. Будући да, према важећем Правилнику, одлуке треба да се доносе једногласно, сагласност по питању ауто-кефалије и начина њеног проглашења није постигнута и оно остаје још увек недовршено. 2. Комисија је заједно расправљала и о теми Православних диптиха и испитала је њене различите канонске и еклисиолош-

ке аспекте, описала је свремену праксу Православне Цркве по овом питању и једногласно изразила мишљење да се намеће обавеза да у будућности буду сачињени јединствени диптиси у Православној Цркви, као опипљив израз њеног јединства.Комисија је описала и критеријуме, како се они примењују до данас, за уписивање и сврставање неке Цркве у Свештене дип-тихе.Комисија је испитала молбу Цркава Пољске и Албаније о њи-ховом уједначеном рангирању у Свештеним диптисима свих Аутокефалних Православних Црква, по којој Црква Пољске предходи (албанској), па је предложила одговарајуће прила-гођавање диптиха Православне Цркве.Комисија је испитала молбе:а) најсветије Цркве Грузије, о њеном уздизању на шесто место у Свештеним диптисима свих Православних Цркава;б) најсветије Цркве Кипра, о њеном уздизању на више место у Свештеним диптисима;в) као и приметно разликовање у Свештеним диптисима неких Цркава, које се односи на обухватање Цркава које нису свепра-вославно признате као аутокефалне. Комисија је утврдила немогућност изналажења једногласно прихватљивог решења у погледу ових питања.

с.р.Митрополит пергамски Јован,

Председавајући извор: Српска Патријаршија

Саопштење Међуправославнеприпремне комисије

„Високопреосвећени Господине Председавајући, Високопреосвећени и Богољубезњејши Оци и остали представници помесних Православних Цркава,Дозволите да Вас, као представнике помесних Православних Цркава Међуправославне припремне комисије Светог и Великог Сабора, поздравим у име Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја и пуноће Српске Православне Цркве и да пожелим успех у раду ове Комисије. Сигуран сам да ћемо наћи

решење за ова последња два питања, како би што пре био сазван Свети и Велики Сабор Православне Цркве. Претходно је речено да припреме за овај Велики Сабор трају педесет година. Слободан сам да подсетим ово Сабрање да припреме, уствари, трају скоро сто година. Питање сазивања Васељенског Сабора покренуто је поводом обележавања 1600 година од Првог васељенског сабора (325-1925). Историјски услови, тешкоће и велики потреси у току двадесетог века допринели су да

до овог сазива не дође. Несумњиво један од битних разлога за то био је и хиљадугодишњи изостанак сазива васељенских сабора.Надам се да ћемо у духу смирења једнодушно наћи решење за преостала питања и, на тај начин, створити предуслове сазива Великог Сабора. Тако ће поново оживети и бити обновљен дух саборности древне Цркве првих десет векова, и тиме бити створени услови за остваривање мисије Православне Цркве у савременом свету. Хвала“.

У име Српске Цркве поздравно слово упутио је митрополит Амфилохије:

Шамбези, од 22. до 26. фебруара 2011.

besjeda

Mит

рополит АМ

ФИ

ЛО

ХИЈЕ

ЗагрљајБога и човјека

– најдубља чежња људскаУ име Оца и Сина и Светога Духа!

Данас, драга браћо и сестре, прослављамо два велика догађаја у историји неба и земље, у историји рода људског, у историји

нашега људскога спасења. Такође данас, ове недеље, започињемо један велики празник - припремамо се за почетак Великога и Светога поста, поста који није ништа друго него припре-ма за прослављање непрекидно и радовање тим двама догађајима: догађају Сретења и догађају Христовог Васкрсења. Најдубља чежња свих људи свих времена, и оних најпростијих и оних најумнијих и најученијих, је била како и на који начин се срести са Богом, како и на који начин видјети лице Божије. Све људске туге и све људске патње и све оно што је човјек кроз историју радио имало је, свјесно или несвјесно, садржало је у себи ту жељу, и тај циљ - како видјети Бога, како се с Богом срести, како Бога загрлити, како наћи Бога. Човјек као словес-но, као разумно биће зна да све што се са њим догађа овде на земљи од рођења до смрти и све оно чиме живи и са чим се сусреће, да ако се не просвијетли и ако се не освијетли, осмис-ли тим сусретом, сусретом са Оним Који је Тво-рац неба и земље, Који је изњедрио човјека, из-аткао га у дубинама земље, у утроби материној, Оним Који је Почетак и Који је Крај, Оним Који је Свјетлост истинита и Живот истинити, ако Њега не сретне, ако се са Њим не види, онда људски живот и живот овога свијета нема смисла, нема значења. Е, управо дакле то свето сретење Бога и Човјека, сретење Исуса и Симеона Бого-примца, то примање у своје руке у свој загрљај Христа Бога од Дјеве рођенога, у осми дан по Његовом рођењу од стране Симеона се дого-дило на овај свети празник Сретења, кога данас прослављамо, управо зато што је сутра поче-так Великог поста, па га је Црква премјестила на данашњи дан, да буде прослављен достојно тај свети догађај. Симеон Богопримац, за кога постоји оно див-но предање како је у своје вријеме преводио књигу Пророка Исаије са још 70 преводилаца са јеврејскога на јелински језик. Преводећи је наи-шао на онај стих који гласи: „И дјева ће зачети и родиће сина и надјенуће му име Емануил.“ Он је, видјевши ту ријеч у јеврејском језику, помислио

– „Како је то могуће да Дјева зачне?“, па је хтио да напише „Млада невјеста, млада жена ће заче-ти“ и онда му се јавио Господ и рекао: „Преведи 3

март-април / 2011 / s

vetigora

На почетку Поста увијек се прашта-мо, молимо Господа да нам опрости све наше гријехе вољне и невољне. У исто вријеме, мирећи се са Господом, призва-ни смо да се помиримо и да опростимо једни другима. Праштање је најдивнији цвијет људске душе и људскога срца. Томе нас је сам Господ научио тиме што је Он нама опростио и непрекидно прашта призивајући нас да једни другима опро-стимо да би и Бог нама опростио. Зато се ово вече и овај дан називају „прочкама“ што значи даном праштања. Како је го-ворио наш отац, Свети Јустин Ћелијски, данас се и птица у гори опрашта од дру-ге птице и тражи њен благослов, а ка-моли човјек, а камоли брат да не тражи опроштај од свога брата. Зато молећи опроштај једни од других радујмо се Го-споду и кренимо са постом душе и са постом тијела до великог и светог дана Христа Васкрслога, Коме нека је слава и хвала у вјекове вјекова. Амин.

Дио из бесједе на Вече праштања, 14. фебруар 2010. г, Цетињски манастир.

и напиши онако како пише, а ево ти обећања да нећеш умријети све дотле докле не видиш и не сретнеш оно-га о коме је прорицао про-рок Исаија.“ И тако се и до-годило: дочекао је дубоку старост Симеон старац и Бо-гопримац и ево управо смо чули у светом Јеванђељу како је у осми дан донијето дијете да буде обрезано и како је Симеон Богопримац изговорио оне ријечи које ми непрекидно понављамо до данас и понављаће их Црква Божија до краја свијета и вијека: „Сада от-пушташ у миру слугу свога Господе, по ријечи Твојој, јер видјеше очи моје спасење Твоје које си припремио пред лицем свих народа. Свјетлост на просвећење незнабожаца у славу народа Твога Израиља.“ Свјетлост га је обасјала, Свјетлост која је рођена од Пресве-те Дјеве, вјечни Господ и он је изговорио ове ријечи и посвједочио истинитост тежње светога Проро-ка - срео се са Господом, загрлио је Господа. А ако је иједан човјек имао тај дар да загрли Господа онда има наде за све људе и за све земаљске народе да се срет-ну са Господом. Црква Христова у коју се ми кршта-вамо није ништа друго него је мјесто сретења нашег са живим Господом и непрекидног сретања. Мјесто гдје се ми припремамо, као што се Симеон Богопри-мац припремао, да и сами постанемо богопримци. Да примимо Господа вјером, надом и љубављу. Да се усели Господ у наше срце, у наш ум, у нашу душу, у наше тијело, у наше биће, у наш живот, у живот овога свијета. Да се усели Господ и сила Његова пуна бла-годати и истине. Да се усели у нас она свјетлост која је засијала - и то је онај други догађај, велики, свети догађај! - која је засијала из Христовог гроба на дан Христовог Васкрсења. То Васкрсење ми прослављамо сваке недеље, непрекидно славимо Васкрслога Го-спода од Дјеве Рођеног, од Симеона Богопримца у наручје примљенога.

Свети пост – припрема за сусрет са ГосподомА овај Свети пост, ова пучина морска, како је називају свети пјесници, коју треба да препливамо није ништа друго него је наша припрема, наше спремање да се сретнемо са Господом. Зато ћемо вечерас и читати оне дивне ријечи светог пјесника и изговарати пјевајући Господу: „Благодат твоја Господе засија, просветљење душа наших. Ево вријеме благопријатно, ево вријеме покајања! Одбацимо дјела таме и обуцимо се у дјела свјетлости да би препливавши велико море поста до-стигли да прославимо и Васкрсење Господа и Спаса

нашега Исуса Христа, Који је спас наших душа и освећење и просвећење нашег живота“. Да одбацимо дјела таме и да се обучемо у дјела свјетлости, ријечи су светога пјесника које је записао први Свети апостол Павле и њих смо да-нас чули из његове Послани-це – Одбаците дјела таме и обуците се у дјела свјетлости. Оно што промрачује нас људе то је прво несавршен-ство наше природе. Оно што помрачује још и дубље наш ум, срце и душу то је наше отуђивање од Бога, удаљавање од лица Божијега, губљење вида за ту свјетлост којом нас је Бог обдарио ро-дивши се од Пресвете Дјеве, сусревши се са својим савре-меницима док је на земљи жи-вио, васкрсавши из мртвих. Та свјетлост Божија је оно чиме ми дишемо и живимо и ради чега живимо и ради чега ди-шемо. Та свјетлост је она која

је засијала из гроба на дан Христовог Васкрсења троднев-нога, то је она свјетлост која је обасјала Симеона Богоприм-ца, то је та свјетлост на коју нас призива Црква Божија да је задобијемо ослобађајући се од страсти, од гријеха, од свега онога што помрачује зенице наше душе. И зато је Света Црква установила овај Свети пост, четрдесетодневни пост, како би се у току тога Поста уздржавали не само од хране тјелесне која оптерећује човјекова чула, него да би постили и тјелесно и духовно. Да би одсјецали од себе све оно што нас помрачује, што нас удаљује од Господа, од сусрета са Њим. Да се ослобо-димо свих страсти, од огреховљености, од помрачености ума, оскрнављености срца, да се помиримо једни са другима да би нас небески мир обасјао. Да се помиримо са Господом, да се испунимо оним што нам је Бог подарио, што нам је Господ обећао и да се тако припремамо и припремимо за сусрет са Господом не би ли и ми постали богопримци као Симеон Бо-гопримац, примајући кроз покајање, очишћење, исповјест и помирење, примајући тијело Господње на начин на који га је Симеон Богопримац примио, примајући га у тајни Причешћа. И кроз то примање Господа да постанемо заиста истински прави богопримци. Зато радујмо се што нам је Господ пода-рио велика два страшна догађаја, судбинска догађаја за небо и земљу и за људски род, сва створења видљива и невидљива. Подарио нам дар сретења, могућност да се са Господом срет-немо и обасјао нас свјетлошћу богопознања, познања Хри-ста Господа свјетлошћу Његовог Васкрсења. И припремимо се да препливамо ову дивну пучину Великога поста постећи тјелесно, а постећи и духовно. Спремајући се да се са Госпо-дом сретнемо, да Га прославимо својим животом, својим дјелима, радујући се Његовом Васкрсењу и нашем васкрсењу и радујући се сусрету са Њим, Господом нашим, Коме нека је слава и хвала у вјекове вјекова. Амин.

Бесједа изговорена на Сретење,14. фебруара 2010. г. у Цетињском манастиру.

4

svetigora

/ 2

011

/ мар

т-ап

рил

Издаје: SVETIGORA, Издавачко-информативна установаМитрополије црногорско-приморске

Директор: протојереј-ставрофор Радомир Никчевић

Савјет часописа: епископ диоклијски Јован (Пурић), протојереј-ставрофор Момчило Кривокапић, протојереј-

ставрофор Радован Биговић, јеромонах Димитрије (Лакић), Матија Бећковић, Милутин Мићовић, Матеј Арсенијевић

Главни уредник: протосинђел Кирило (Бојовић)Оперативни уредник: Рајо Војиновић

Дизајн часописа: Мирко Тољић, Владимир Јакшић

Секретар редакције: Татјана Марјановић

Редакција: протосинђел Јован (Ћулибрк), протојереј Гојко Перовић, протојереј Велибор Џомић, игуман Петар (Драгојловић), јеромонах Никодим (Богосављевић), јереј Саво Денда, јереј Никола Гачевић, јереј Јован Пламенац,

монах Павле (Кондић), монахиња Стефанида (Бабић), Весна Никчевић, Славко Живковић, Предраг Вукић, Весна

Тодоровић, Јован Маркуш

Сарадници: ђакон Игор Балабан, монахиња Амфилохија (Драгојевић), Оливера Балабан, Милена Тејлор, Сања

Радовић, Марија Живковић, Ивана Кнежевић, Спиридон Булатовић, Драгана Керкез, Јелена Петровић, Милана Бабић

Лектура и коректура: Ивана Јовановић

Фотографије: +Живота Ћирић, Зоран Тричковић, Жељко Шапурић,

Јован Радовић, искушеник Павел (Алексејев)

INTERMIDIARY INSTITUTION:COMMERZBANK AG FRANKFURT/MAIN SWIFT:COBADEFF/400876825101 EUR/400876825100 Other CurrenciesNLB Montenegrobanka AD PodgoricaSWIFT CODE: MNBAMEPG/ME25530005120005043078"MITROPOLIJA CRNOGOR. PRIMOR. SVETIGORA CASOPIS"81250 CETINJEMONTENEGRO

Уредништво: Његошева 73, 81250 Цетиње, тел: 041/234-222, 230-375; Косте Главинића бр 1/А, 11000 Београд,

тел: 011/369-0757,369-0705e-mail: [email protected]Штампа: , Суботица

obraznikza vjeru

Kulturu ivaspitawe


· Црна

Гор

а 1,

20 €

· Ср

бија

120

Дин

. · Реп

убли

ка С

рпс

ка 2

,5 К

М ·

· за Е

вроп

у 3,

5 €;

за

Ам

ерик

у $6

; за

Аус

трал

ију

10 A

UD

·

март-април 2011 / број 206

Богословље 9Јубилеј 13Поводом празника 22Разговор 28Књига Јестирина 38Мајке хришћанке 40

митрополит АМФИЛОХИЈЕ

ђакон НИКОЛА Пејовић

репортажа: РАЈО Војиновић

репортажа: АЛЕКСАНДАР Вујовић

поезија: ДАНИЛО Мрваљевић

На насловној страни: црква Пресвете Тројице на Румији

3

6

21

26

33

Загрљај Бога и човјека

из садржаја:

Велики пост - од тридневљадо велике четрдесетнице

Да нас просвијетли Дух Небески

Прослава Савиндана у Скадру

Ја, Свети Сава,духом сам својим са вама

ђако

н Н

ИКО

ЛА П

ејов

ићo

svrt есумњиво да је централни

догађај, не само Цркве, већ и цијелог човјечанства и рода људског, догађај Васкрсења Христовог. Колико је он

значајан најбоље се види из ријечи Светог апостола Павла: „А ако Хри-стос није устао из мртвих, онда је празна проповијед наша, па празна и вјера ваша“(1. Кор. 15,14). Сав живот Цркве је заснован на овом догађају и улива се у овај догађај. Исто тако у центар своје богате богослужбе-не праксе Црква ставља празник Васкрсења Христовог, који је срж и врхунац литургијског живота. То је „сунце чији зраци свуда продиру“. Сви празници су тако постављени да представљају као неко поклоничко путовање кроз које хришћани про-лазе да би на крају стигли у радост Васкрсења Христовог. Али овај крај јесте и нови почетак, „новога“ живота. Зато је Васкрсење, „Новозавјетна Пас-ха“, тј. „пролазак“ из „старог“ у „нови“ живот. Међутим, тај „пролазак“ није обична и лагана шетња, коју треба само да прошетамо, или коју ће неко други за нас урадити, већ узак и тежак пут и тијесна врата кроз која мора да прође сваки хришћанин (Мт. 7, 14). Зато је Црква ту да помогне. Она нам даје могућност да будемо савршени као што је савршен Отац наш (Мт. 5, 48) и да одбацимо старог човјека у нама и да се усели Христос, да би и ми заједно са апостолом Павлом узвикнули: „А живим - не више ја, него живи у мени Христос“ (Гал. 2, 20).Велики Пост се јавља као одговор на ту нашу потребу, на наш вапај и на нашу немоћ. Посматрајући га као припрему за „Празник над празни-цима“, видјећемо да он није увијек био овакав каквог га данас познајемо. Рана Црква познаје краће посто-ве пред прославу Васкрса, али „већ у IV и V вијеку пост пред Васкрс се зове ’Четрдесет дана’ (Quadragesima Tessaracosti) и представља универзал-но прихваћену институцију“. Дакле, Велики Пост није био ова-кав од самих почетака. Он је прола-зио кроз један период обликовања и формирања уз бројне факторе који су утицали на то формирање. Није теш-ко закључити да празник Васкрсења на почетку његовог прослављања није имао овакво и оволико припре-мно вријеме, него се основа припре-ме састојала из Светог Тридневља. 6

svetigora

/ 2

011

/ мар

т-ап

рил

ВЕЛИКИ ПОСТ – ОД ТРИДНЕВЉА ДО ВЕЛИКЕ ЧЕТРДЕСЕТНИЦЕ

Оно обухвата Велики Петак, Велику Суботу и сам дан Васкрсења. Касније су се почели додавати и други дани, па се ишло на пет, па седам, па дваде-сет, па четрдесет дана, зависно од краја до краја. Већ крајем III вијека, мада не свуда, четрдесетод-невни пост замјењује ове краће постове.На питање како је текао развој Великог поста, литургичари дају двојак одговор. Један одговор је да је данашњи Велики пост настао као резул-тат спајања предпасхалног поста и једног другог поста, у почетку независног од пасхалног, тј. по-ста који је настао као успомена на Христов пост у пустињи после Његовог крштења. Због тога је овај пост био повезан са Богојављањем. Дру-го мишљење литургичара је да је под утицајем институције катихумената (оглашених) до-шло до спајања ова два поста и праксе при-преме за њихово крштење које се обављало на Васкрс. Сведочанство налазимо код Тертулијана:

„Најсвечанији дан за кршење је Пасха, када су се збила страдања Господа, у која се ми крштавамо... Због тога што је Спаситељ постио четрдесет дана након крштења и нама је потребно да исто чини-мо...“Да је на његово продужење од четрдесет дана несумњиво утицала пракса припремања кан-дидата за крштење свједочи нам и Михаил Скабалановић у свом Тумачењу типика. Он каже:

„како се у III вијеку крштење везивало за Пасху, због тога је тај пост добијао предпасхални ка-рактер. Тертулијан наводи: ’Потребно је молити се молитвама, са постом, коленопреклоњењем и бденијем, са исповиједањем свих ранијих гријехова.’ (О Крштењу, XX).“ Међутим, он свједочи да није у свим црквама у III вијеку била прихваћена пракса да предпасхални пост траје четрдесет дана. Што се тиче Александрије, гдје је живио и радио Ориген, имамо свједочење да је пред-пасхални пост био ограничен на свега неколи-ко дана. Продужење поста на 40 дана могло је прво настати у Палестини, а пошто је Црква у Јерусалиму имала велики утицај и ауторитет, то се пракса поста од 40 дана лако могла раширити по цијелом хришћанском свијету.Разлике у посту су постојале због различи-тог разумијевања смисла „Четрдесетнице“. У предјелима гдје је био прихваћен шестонедељни пост, он је започињао друге недеље данашњег Великог Поста. Трагови такве праксе су и да-нас примијетни код римокатолика. Увећање по-ста на седам недеља изазвано је околношћу да се у број посних дана нису убројавале субо-те и недеље током Четрдесетнице; али док За-пад све више прихвата праксу поста суботом, томе се Исток упорно супроставља, што је из-

азвало низ црквених канона. У Јерусалиму је у Вели-ки пост била укључена и Страсна седмица, али нису биле укључене суботе и недеље. Тако се Велики пост продужавао на осам недеља, од којих је свака има-ла пет посних дана - што је тачно давало четрдесет дана строгог поста. Епифаније Кипарски и Св. Јован Златоусти потврђује исту праксу у Антиохији 387. го-дине. Међутим, у Константинопољу су у четрдесет дана почели укључивати суботе и недеље, али су зато искључивали не само Страсну недељу, већ и Ла-зареву суботу и Цвијетну недељу. Најзад, на Западу и у Египту у Велики Пост је била укључена и Страс-на недеља и недељни евхаристијски дани, што се од-ржавало у још краћем посту.У границама византијске синтезе Велики пост је про-дужио да се развија и у погледу његове организације у времену тј. дужини и његовог богослужења. Сирној седмици су додате још две претпосне седмице. Сед-мица „блудног сина“ се развила из месопусне недеље и спомиње је Теодор Студит у деветом вијеку (Бесе-да 50, PG. 99, 577). Седмица „митара и фарисеја“ се развила из анти-јерменске полемике; по први пут се помиње у осмом вијеку. Међутим, одлучујућу улогу у формирању Великог поста каквог га данас познајемо одиграла је литургичка реформа која се догодила у деветом вијеку, а спровео ју је Студитски манастир, нарочито Свети Теодор Студит. То је вријеме када су катихуменат и крштења одраслих ишчезли из цркве-ног живота, а карактер Великог поста као припреме за крштење катихумена, замењен је „покајничким“ карактером. Дакле, до десетог века, занемарујући незнатне детаље, Велики пост је добио свој данашњи облик.

Великопосно путовањеНа крају овог рада прећи ћемо укратко данашњи пут Великог поста, иако је то посебна цјелина која захтијева много детаљније проучавање, како у њеном историјском развоју, тако и у теолошком схватању и доживљају Великог поста и разноликости и богат-ства његовог богослужења. У разумијевању Вели-ког поста највише ће нам помоћи истоимена студија оца Александра Шмемана. У њој нам он показује да Велики пост даје одговор на питање шта је истинско покајање и зашто нам је оно неопходно. „Он је заис-та школа покајања коју сваке године мора да похађа сваки хришћанин, да би продубио своју вјеру, да би процијенио и, ако је могуће измијенио начин свог живота. То је дивно поклоничко путовање на сам из-вор Православне вјере, то је поновно проналажење православног пута.“ Будући да је Васкрс најважнији догађај у нашем живо-ту и у животу Цркве, тако је и припрема за овај догађај посебан период у нашем животу. Свети ава Јустин Ћелијски ће рећи да је Васкрсење Христово темељ 7


vetigora

на коме ученици Његови зидају вјеру своју и проповијед своју. „Сва њихова дјела, у ствари, ничу из једног Христо-вог дјела, и своде се на то једно дјело.“ Васкрс није само један од празника него је много више. Христос је Својом смрћу измијенио природу смрти и учинио је Пасхом (Проласком) у Царство Божије и тиме је учинио да и ми будемо учесници Његовог Васкрсења. Чим смо отпоче-ли пут у „радосну тугу“ Великог поста сагледавамо вео-ма далеки циљ, а то је радост Васкрса, тј. улазак у славу Царства Божијег. Тај предукус Васкрса чини великопосну тугу радосном. Будући да Црква има најдубљи психолошки увид у људску природу, оглашава приближавање Великог поста и пози-ва нас да се за њега припремимо прије стварног његовог почетка. Прије почетка Поста нама се објашњава његово значење. Даје нам се пет припремних недеља које нас својим јеванђелским порукама постепено уводе у Вели-ки пост. Прва припремна недеља је Недеља Закхејева. Она нам свједочи да је природа сваке жеље, жеља за Богом. Ако жарко желимо, Христос ће одговорити на наше жеље. Друга, Недеља о митару и фарисеју, нам указује на још један вид покајања, а то је смиреност. Великопосно вре-ме почиње молитвом за смирење, које је почетак исти-нитог покајања, а покајање је повратак ка првобитном реду ствари. Тада пјевамо по први пут тропаре који ће нас пратити цио Велики пост: „Отвори ми двери покајања, јер дух се мој рано подиже ка Твоме светоме храму, носећи тјелесни храм сав опогањен: но, као милостив очисти Твојом милосрдном милошћу.“У трећу припремну недељу, Недељу блудног сина, пјевамо тужни псалам 137: „Седели смо и пла-кали на рекама Вавилонским када смо се сећали Сиона...“ Овај псалам је постао човјекова пјесма онога тренутка када схвати да се налази у „изгнанству“.Четврта је Месопус-на недеља. Љубав је њена основна тема. У Јеванђељу ове недеље се чита Хри-стова парабола о Страшном суду (Мт

25, 31-46). Кад Христос дође да нам суди, мјерило Његовог суда биће љубав – и то конкретна и лична љубав пре-ма сваком људском бићу. Хришћанска љубав је могућа немогућност да се види Христос у сваком ближњем, без обзира ко је он, кога је Бог, по свом вјечном пла-ну одредио да уђе у мој живот, бар

за један часак, и не као случајност ради „добра дјела“ или ради вјежбања у човјекољубљу, већ као почетак вјечног дружења у Самоме Богу. У Сиропусну недељу Црква прославља свете просветљенe постом, који су нам узори и водичи кроз тешки подвиг покајања. Велики пост нас ослобађа од робовања гријеху. Јеванђеље у ову последњу припремну недељу (Мт 6,14-

21) поставља услове за то ослобођење. Пост је први ус-лов, који се састоји у одбијању да прихватимо жеље и подстицаје наше пале природе. Праштање је други услов. Ако опростите људима њихове преступе, Отац ваш небески ће и вама опростити. Пет пута понављамо прокимен: „Ојађен сам, немој да од свога слуге окренеш лице. Чуј ме одмах. Ојађен сам. Немој да од свога слуге окренеш лице.“ И Пост је ту. Долазе недеље Великог поста. Прва је Недеља православља (Чиста). У њој нас Црква подсјећа на победу над иконоборством и на поновно увођење прослављања икона у Цариграду 843. год. Веза ове прославе са Великим постом је чисто историјска. Одјељци из Светог Писма који се читају у недељама по-ста саставни су дио раних хришћанских катихеза. Они објашњавају припреме катихумена за крштења. Прве недеље поменути су праведници Старог Завјета. Из посланице се изводи закључак (Јевр. 11, 24-26; 32-40; 12, 2) „и сви ови, иако су посвједочени за своју вјеру, не примише обећања, пошто је Бог за нас предвидио нешто боље...“ Одговор налазимо у Јеванђељу које се чита прве недеље: „... Видјећеш више од овога. И рече му: Заиста, заиста, вам кажем: од сада ћете видјети небо отворе-

8

svetigora

/ 2

011

/ мар

т-ап

рил

Посткроз призму учењаСветогГригоријА Паламе

протојереј-ст

аврофор Д

РАГАН Ст

анишић

bogo

slovq

e

но и анђеле Божије како улазе и силазе на Сина човјечијега“ (Јн 1, 43-51). Ово значи да ће оглашени који вјерују у Христа, и који желе да буду крштени, који се припремају за Пасху видјети пројаву Царства Божијег. Друга недеља је посвећена Светом Григорију Палами (Пачиста). И ова веза Светог Григорија са Великим по-стом је историјска. Јеванђеље друге недеље (Мк 2,1-12) је слика напора и жеље који су показани у причи о оду-зетом, кога су до Христа спустили кроз кров: „...А Исус видјевши веру њихову рече одузетоме: Сине, опраштају ти се гријеси твоји!“Трећа недеља је недеља Крста, па је и Јеванђелска тема о Крсту (Мк 8, 36-9,1): „... Јер каква је корист човјеку ако задобије сав свијет а души својој науди? Или какав ће откуп дати човјек за душу своју?“ Од ове недеље па надаље читају се одјељци из Посланице Јеврејима, који нам откривају значај Христове Жртве преко које смо добили приступ у светињу над светињама Царства Божијег. Тада се у Јеванђељу Св. Марка објављује добровољно страдање Христово: „и говораше им да ће Син човјечији бити предан у руке људи, и убиће га...“ Четврта недеља је посвећена Светом Јовану Лествични-ку. У Јеванђељу ове недеље наставља се прича о путу Христовом и наговјештава се Његово Васкрсење: „...и када га убију трећег дана васкрснуће“ (Мк 9,17-31). Светој Марији Египћанки је посвећена пета недеља по-ста. У петој недељи катихеза се приводи крају и час човјековог уласка у Христову смрт и Васкрсење се при-ближава (Мк 10, 32-45).Последња недеља Великог поста зове се Врбица - Недеља палми. Центар пажње је Лазар – његова болест, смрт, туга рођака и Христово реаговање на све ово. Цијела седми-ца пролази у духовном размишљању о предстојећем сус-рету Христа и смрти, најприје у лицу његовог пријатеља Лазара, а затим и у Христовој сопственој смрти. Велики пост можемо подијелити у два дијела. Први дио су недеље до Крста, и кроз њих нас Црква позива да себе чистимо од гријеха, да се боримо против тијела и стра-сти и док год ово чинимо стално смо позвани да гледа-мо напријед, да гледамо у „нешто више“ што је за нас припремљено. Други дио Поста почиње недељом Крста када центар нашег посног богослужења постаје Тајна Христових страдања, Његовог Крста и Смрти.Све ово нам говори да је Црква направила најбољи план човјековог спасења. Најбоље је и најлакше да тај пут слиједимо. Ако тако поступамо тада ће Велики пост бити не само човјеково поновно проналажење вјере, већ и откривање живота и његовог божанског смисла, његове свете дубине. А све то само стога што проналазимо Бога, а проналазећи Њега, ми проналазимо све оне врлине, све дубине и ширине бескрајних могућности које нам је Бог даровао и за које смо створени. Једино тако можемо схватити и радосним срцем пјевати стихове које пјевамо на Васкрс увече, а са којима ћу завршити овај рад о Ве-ликом посту:

„Све је данас испуњено свјетлошћу,Небо и земља и подземље,Зато цијела творевина нека светкујеХристово Васкрсење;У њему се утврђујемо.Не лиши нас овог очекивања, Човјекољупче!“

вети Григорије Палама један је од најзнаменитијих светитеља Православне Цркве. Рођен је 1226. године у Цариграду, у племићкој породици која је била блиска двору цара Андроника II. Отац му се упокојио

када је Григорију било седам година. Школовао се при двору. Уобичајени тадашњи школски програм садржавао је Аристотелову логику, из које је Григорије био врло успјешан. У двадесетој години одлучује да прими монашки постриг и утиче на своје укућане, мајку, два брата и двије сестре да слиједе његов примјер. На Светој Гори приступио је монашкој заједници Велике Лавре Светог Атанасија. Најезда Турака на Атонско полуострво 1325. г. натјерала је многе монахе да напусте Свету Гору. Григорије се настанио у Солуну гдје је установио духовне заједнице засноване на молитви. Рукоположен је за свештеника 1326. г. у тридесетој години живота. Заједно са неколико монаха настанио се у скиту близу Верије, следујући основне узоре исихастичког живота. Сваке недјеље по пет дана непрекидно је у својој келији вршио молитвено правило – Исусову молитву. Суботом и недјељом састајао се са својом братијом због вршења Свете Евхаристије и заједничарења. Године 1331. враћа се на Свету Гору у келију Светог Саве близу свог првог манастира, Свете Лавре. Између 1335. и 1336. г. кратко је био игуман манастира Есфигмен, а 1347. г. изабран је за архиепископа солунског. На тој катедри провео је 13 година. Период између 1354. и 1355. г. провео је у Малој Азији као турски заробљеник. Постоје свједочанства да су га управо Срби искупили из ропства и он се тако вратио у Солун. За вријеме заточеништва Григорије је имао значајне сусрете са мухамеданцима, занимао се за њихову вјеру и био на прагу да их преобрати и крсти. Упокојио се 1359. г. Сабор у Цариграду, којим је предсједавао патријарх Филотеј, његов ученик, прогласио га је за светитеља.Друга недјеља Великог поста посвећена је Светом Григорију Палами. Као што у првој недјељи

Предавање протојерејa-ставрофора Драгана Станишића, професора Богословије Светог Петра Цетињског, пароха подгоричког, одржано у недјељу, 15. марта 2010. г. у манастиру Подмаине.

9


vetigora

Поста Црква прославља одбрану светих икона, тако у овој другој прославља одбрану животворне благодатне енергије Свете Тројице.Домет православља остварен у молитвеном тиховању (исихазму) Св. Григорије бранио је управо том преображењском енергијом. Бранио је благодат Божију, бранио је животворну Свету Тројицу. Источни монаси, исихасти, који дјелају Исусову молитву (Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешног) настојали су и наглашавали да је однос између Бога и човјека толико близак да се они сједињују у благодати Духа Светога. По Светом Григорију, ми нијесмо настали да би смо нестали. Животворна Тројица, Која нас је призвала из небића у биће, има вјечно биће, вјечну енергију, којом се освећујемо. Паламин противник, Варлам, није могао да прихвати ову могућност јединства Бога и човјека, иако је признавао наслеђе свих седам Васељенских сабора. Сматрао је да оно што је речено у наслеђу дотадашње теологије више нема потребе продубљивати. Тако је дошло до спора између двојице великих људи тога времена и тај спор се окончао побједом православља. Црква је усвојила Паламино учење које је само потврда онога живота који су нарочито монаси спроводили још од четвртога вијека. Од тада до данас, када се на плану црквеног живота појави нека недоумица или изазовна тема, незамислив је одговор, у дубљем смислу, а да није прожет исихастичким искуством.Светитељи Божији Серафим Саровски и Силуан Атонски послије више вјекова поново оживљавају исихастички дух молитвеног дјелања. То своје искуство описују као задобијање благодати Духа Светога. Исихастичка теологија код нас позната је још од цара Душана, који се лично сусрео са Светим Григоријем и нудио му да дође у Србију. Тај сусрет имао је одјека кроз све вјекове наше историје до данас. У нашој савременој теолошкој литератури нарочито је вриједна помена студија митрополита Амфилохија „Тајна Свете Тројице по Светом Григорију Палами“, која је недавно објављена у издању манастира Острог у преводу епископа Атанасија Јевтића и Дејана Ристића са

грчког на српски језик. Епископ Атанасије за ову митрополитову књигу каже да се убраја у десет првих књига двадесетог вијека, што се тиче богословља. Књига је намијењена студијској јавности академског ранга. Првобитно, настала је као докторски рад који је одбрањен на Атинском универзитету. Св. Григорије Палама је један од најдубљих богослова Цркве Божије. Његова мисао има свој рефлекс и у контексту модерне науке. То да је свијет енергетског састава постаје евидентно и за научни дух, а то је оно што имамо код Св. Григорија у четрнаестом вијеку. Трагајући за границом органског и неорганског и научни дух увиђа да и у основи неживе твари имамо покрет, енергију. Према учењу (науци) Св. Григорија, нема никаквог тијела у овом космосу које нема енергију. Али, све што постоји не може да остане само за себе, на оном квалитету енергије коју има. Призвано је да се испуни непролазном вјечном енергијом. У том смислу Црква има преображавајућу улогу да космос, у малом и великом, узведе и осмисли божанским енергијама. Учење Св. Григорија о суштини и енергији претпоставља Личнога Бога. Заједничарење човјека са Богом посредовано је причасношћу овим суштинским енергијама. Бог је у суштини непричастан човјеку а опет и јесте причастан, благодарећи нествореној енергији, која није нешто друго од суштине, већ је у сваком свом изласку објава све суштине Триипостасне Природе. Св. Григорије признаје и катафатичко /потврдно/ и апофатичко /одрично/ богословље. Апофатички метод односи се на несхватљивост и неизрецивост Божанства које по суштини није партиципативно – причасно, а катафатички, да по енергији и откривењу и јављању јесте причасна и видљива Слава самог Божанства.

10

svetigora

/ 2

011

/ мар

т-ап

рил

Паламино главно богословско дјело садржано је у Тријадама, расправама које је написао између 1338. и 1341. г. Ове расправе потврђене су светогорским Томосом и Сабором у Цариграду. Значајне су и Паламине Бесједе изговорене у току његове архипастирске службе у Солуну. Према Јовану Мајендорфу, без тих бесједа, којих има 61, немогуће је разумјети личност овог светитеља. Те бесједе су полазна основа нашег предавања о посту. Током Велике Четрдесетнице Св. Григорије у својим бесједама тему поста тумачи у једном драмском контексту. Каже да је пост својеврсно распеће човјекове воље између Тројичног Бога и свезлобне духовне змије. Насупрот посту стоји неуздржање. Пост и неуздржање су међу собом толико супротни колико живот и смрт. Заповијест о посту стара је колико и природа и живот људски. Дата је Адаму ради очувања Богом дарованог му живота и благодати Божије. Неуздржање представља одлуку која доводи до смрти тијела и душе. Змијска логика неуздржања привлачи човјека,

али њега не напушта ни тежња за тројичном логиком рајског живота. По Св. Григорију, ова тројична логика заснована је на вјери у живога Бога која води ка искуству које надилази свако логичко доказивање. Овим разликовањем вјере и знања радикално се отвара један проблем који ће касније бити у нововјековној философији тема односа теологије, философије и модерне науке. Он хоће да афирмише своју тројичну логику засновану на вјери. Тиме не негира људску логику и знање, већ указује на вјеру која превазилази границе свих доказима заснованих схватања. Свети Григорије наглашава вриједност узајамног прожимања божанског и људског живота. Падом у гријех, према Св. Григорију, човјеку је преостало или да вјерује у безграничну доброту Божију или да се сурва у бездану таму злобне змије. Рај у коме се Адам наслађивао божанским добрима био је мјесто поста. Цјеломудреност и уздржање су најраније стање човјековог постојања. Заповијеђени пост није ограничавао Адама да позна добро, ограничавао га је да позна зло. Бог је у рајском врту уготовио савршенства која би могла бити посјед човјеков у вјекове вјекова. Послије пада Адам није остао у Рају, али је природно да он сад поново хоће Рај. У новим околностима он треба да схвати потребу уздржања од општења са змијом. У Старом Завјету сви догађаји везани су за, с једне стране, вјеру у безграничну доброту Божију, и, с друге стране, за општење са свезлобном змијом. Ноје, Аврам, Јаков, Мојсије, Илија и други су постили. Зато што су били уздржљиви удостојили су се боговиђења. Прије Потопа људи су били неуздржљиви. Исто тако, и Содомљани су били распаљени противприродним блудом, због чега је услиједила огњена киша и њихова пропаст. Због Израиљаца који су блудничили са Моавкама, у једном дану је побијено 23 хиљаде њихових мушкараца. Наводећи ова мјеста из старозавјетне историје, Св. Григорије пријављује

како је и у његово вријеме блуд представљао узрок пораза од иноплеменика. Свети Григорије каже да се на земљи у вријеме Потопа није нашао Ноје и његови синови који су живјели цјеломудрено, не би остало никаквог основа и кријена из кога би настао други свијет послије Потопа. Мојсије је постећи 40 дана на Гори, према Писму, видио Бога али не у загонеткама, него у откривењу, бесједио је са Њим и разговарао као што се разговара са пријатељем. Овај догађај у свом исихастичком стилу Св. Григорије описује овим ријечима: Бог га је поучио па је и сам Мојсије друге поучавао о Богу, говорећи да је Бог вјечносуштни Који не прелази у небиће, непостојање, него, напротив, из небића призива у биће и све из небића преводи у биће, не допуштајући му да се распадне у небиће. Он је на почетку само својом вољом једним знаком васцијелу видљиву, вештаствену, чулну творевину у једном тренутку извео из небића у биће. Постоји схватљиво и несхватљиво код Тројичног Бога, једно се односи на енергије Његове а друго на природу и предвјечно постојање лица Свете Тројице. Григорије Палама заступа постепено откривење Бога. Он каже да Стари Завјет јасно проповиједа о Оцу али нејасно о Сину. Нови Завјет открива Сина и говори о Духу Божијем. Оваплоћени Логос је зато истовремено откривење Бога, смисао човјека и цјелокупне творевине. Ако поричемо Божију схватљивост онда поричемо Његово постојање и јављање. Бога заиста не можемо сазнати али нам се Он сам открива. Христос је оваплотивши се даровао људима натприродно знање. За разликовање вјере у безграничну доброту Божију од змијске логике неуздржања Св. Григорије наводи примјер Мојсија на Синају: Док се Мојсије на Синају испуњавао боговиђењима, с друге стране Израиљци су играли, пјевали, јели,пили радујући се дјелу својих руку, златном телету, идолу којем су се клањали као Богу. Исто тако, послије дароване им небеске хране (мане) у пустињи, тражили су да једу месо, наводи Григорије. Због преједања месом од препелица пуно их је умрло у страшним мукама. Корисно је чути и примјер свештеника Илија који је погинуо због неуздржања своје дјеце. Илије је пазио на сваки свој покрет, избјегавао је гријех, али његови синови нијесу га слушали, кидали су месо са принесене жртве и узимали кад су хтјели. Убио их је Бог, а Илије, кад је чуо, пао је наузнак и умро. Овај призор нас опомиње да пост није само индивидуални чин, треба да постимо заједно, да једни друге подстичемо на пост. У Цркви пост је осмишљен заједничком службом Богу и ближњем. Паламино тумачење заповијести о посту обухвата сва покољења од Адама до Христа. Боговиђења изабраних Божијих људи која следују из поста испуњавају силом сваког од њих. Тако је пророк Илија том силом удвостручио благодат која је обитавала у њему и могао је другоме да пренесе. У том смислу, био је вазнесен са земље

Према Св. Григорију, пост и уздржање су двостру-ке зидине и онај који живи унутар њих наслађује се великим спокојством. Тако је пророк Данило, налазећи се иза тих зидина, побиједио оне којима је стомак био бог и удостојио се архангелског над-зора.

11


vetigora

на небо као очигледан праобраз Вазнесења Христовог. Бог се у тихом гласу јавио пророку Илији. Пројављивање тихог гласа наговијестило је Духа Светог и благодат. Господ Исус Христос је постећи у пустињи савладао заједничког кушача, одузео му моћ коју је имао над људима. Према Св. Григорију, пост и уздржање су двоструке зидине и онај који живи унутар њих наслађује се великим спокојством. Тако је пророк Данило, налазећи се иза тих зидина, побиједио оне којима је стомак био бог и удостојио се архангелског надзора. Григорије Палама неуздржање упоређује са свињским животом. Тако је блудни син првобитно изабрао свињски живот сваштождера. Обједујући са свињама он им се уподобио. Кад се покајао вратио се своме оцу. Св. Григорије упозорава да, ако се неразумно будемо клонили поста, очекују нас паклене муке. Његово схватање поста прожето је и учењем о крсту. У својој једанаестој бесједи каже: Да није било силе Крста човјек се никада не би могао измирити са Богом. Распети тијело са страстима и похотама његовим значи да човјек престане чинити што је противно Богу. Јер ако тијело клизи наниже морамо се потрудити да га подигнемо у висину крста. Види ли неко у себи да га жестоко нападају блудне помисли нека му буде јасно да још увијек није разапео себе. Светитељ каже да се сила крста показује у следећем: побјеђивати кроз немоћи, узвишавати се кроз смирење, богатити се кроз сиромаштво, јер се крст Господњи јави као оно што објављује свецијели домострој доласка Господњег у тијелу. Палама не може а да не направи аналогију између два дрвета, онога у Рају – спотицања и овог Христовог Крста –успињања. Првим дрветом оживио је гријех и смрт, а другим, крсним, умртвљени су и побијеђени. Као што је у току Свете Четрдесетнице на средину цркве постављен часни крст који цјеливамо и поклањамо му се тако је и у готово свим Григоријевим бесједама смисао Крста средишња тема. Овим вечерашњим предавањем дотакли смо се низа тема из обимног богословског дјела Григорија Паламе. Свака од тих тема условљена је једна другом. Поимање поста код Светог Григорија схвата се систематски кроз осврт на свеукупно богословље Цркве Божије. Без системске подршке цијеле Цркве није могуће побиједити ону свезлобну змију о којој говори Свети Григорије. Дакле, пост је условљен учешћем у богослужбеном поретку и поштовањем тог поретка у Цркви. Боговиђења која следују из поста од Адама до Христа послужила су Св. Григорију као основа његовог учења и молитвеног тиховања.

Његово Високопреосвештенство Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски Г. Амфилохије прославио је 30. децембра 2010. г. јубилеј - 20 година устоличења у Трон митрополита цетињских и 25 година епископске службе.

На Светој Архијерејској Литургији у Цетињском манастиру Високопреосвећеном Митрополиту Амфилохију саслуживали су Његово Високопреосвештенство Митрополит јекатеринбуршки и верхотурски Г. Викентије и Преосвећена Господа Епископи: зворничко-тузлански Василије, тимочки Јустин, шумадијски Јован, умировљени захумско-херцеговачки Атанасије, будимљанско-никшићки Јоаникије, полошко-кумановски Јоаким, рашко-призренски Теодосије, диоклијски Јован и бројно свештенство, уз молитвено учешће великог броја вјерника.У току Свете службе, владика Амфилохије је у чин протојереја-ставрофора произвео протојереје Момчила Глоговца, па-роха рисанског, Драгана Станишића, пароха подгоричког и протојереја Гојка Перовића, ректора Богословије Светог Петра Цетињског, а у чин протопрезвитера јереја Јована Рајака, пароха доњегрбаљског.Умировљени епископ захумско-херцеговачки Атанасије је у литургијској бесједи казао да у личности митрополита Амфилохија имамо наследника Светог Петра Цетињскога. „Али не само Светога Петра. Нема Цркве умишљене, нема Цркве Све-

12

svetigora

/ 2

011

/ мар

т-ап

рил

РАЈО

Војиновићjubilej

КРСНОВАСКРСНО СВЈЕДОЧЕЊЕ ВЈЕРЕДВАДЕСЕТОГОДИШЊИЦА УСТОЛИЧЕЊА МИТРОПОЛИТА АМФИЛОХИЈА

тих, ако нема њеног континуитета до данас, наставка живе Цркве, живога тијела“.

„Нема правог пута од Јеврејина до хришћанина, од Грка до хришћанина, од Србина, Руса, Арапина, црнца до хришћанина, него само кроз Крст, кроз смрт и васкрсење. И варамо се ако мислимо – ми смо Црногорци и живимо од старе славе. Пјесник Матија (Бећковић) је писао о томе у „Куку и леле“ и другим његовим спјевовима. Нема тога, то су само празне приче. Не живи се од тога, живи се од стварно-сти и од онога што су показали мученици Пајсије и Авакум, да су следбеници пророка Данила и трију младића“.

„Тако је и наш Митрополит данас у томе. Треба да се радујемо данас овоме јубилеју и овоме сабору“, рекао је владика Атанасије. Митрополит Амфилохије је владици Викентију поклонио икону Светог Петра Цетињског, а овај њему панагију, док су монахиње Новотихвинског манастира, које су овим поводом допутовале у Црну Гору, за кивот Светог Петра Цетињског поклониле златом везени покривач.

„Благодарност вама, свети оци епископи Цркве Божје на челу са архиепископом јекатеринобуршким и верхотур-ским Викентијем, изаслаником патријарха московског Ки-рила, у чијем лицу ми данас видимо многострадалну Руску Цркву која је украсила небо безбројним подвижницима, исповједницима и мученицима, све до царских страстотер-паца чију светињу је наш архиепископ у Јекатеринбургу об-новио и у Гањиној јами нашао њихове свете остатке“, рекао је митрополит Амфилохије. Архиепископ Викентије је, честитаући јубилеј владици Амфилохију, казао да се данас Митрополија црногорско-приморска радује јубилеју када је прије двадесет и пет го-дина митрополит Амфилохије добио благодат апостолског

служења и када је прије двадесет година ушао у трон Митрополита цетињских: „У току свог ар-хипастирског рада Ви сте прослављали имена угодника Божјих који су Вам и помагали у Вашој архијерејској служби. Данас се радује не само земаљска него и небеска Црква зато што сте се у току свога архијерејскога рада усрдно труди-ли у славу Цркве. Ви много волите и архипастире наше Руске Цркве. Многи од њих Вас знају и воле и ево је и Свјатјејши Патријарх Кирил благосло-вио да дођем и учествујем у овој радости и торже-ству. Ја Вам од све душе и срца преносим поздрав Свјатјејшег Патријарха Кирила у вези са овим јубилејима у Вашем животу. Желим Вам здравље, свако добро од Господа и силе духовне и тјелесне у Вашем служењу на корист Цркве много и много година.“Владика зворничко-тузлански Василије је у име са-браних ахијереја митрополиту Амфилохију чести-тао јубилеј рекавши да је сигурно срећан човјек што служи Богу и роду у Црној Гори препуној Светиња које су његови помоћници: „Желим да Го-спод умножи љета живота Вашега, да Вам помог-не и на даље, да све оно што је духовно пало по-дигнете, да све слабо у вјери оснажите, да снажно у вјери утврдите што више. Данас је у Црној Гори једна неописива срећа, јер гдје год ходимо, народ се Богу моли. То између осталог, уз Божју помоћ и Светитеља Црне Горе и Херцеговине, и осталих мученика и страдалника, уз Ваш труд доживљава православна Црна Гора, а то је пуноћа светога православља.“ 13


vetigora

Света Архијерејска Литургија у Цетињском манастируповодом јубилеја митрополита Амфилохија.

Владика диоклијски Јован је у име пуноће Митрополије црногорско-приморске митрополиту честитао јубилеј.Овим поводом претходне вечери је у крипти подгорич-ког саборног храма Васкрсења Христовог одржана све-чана академија. Поред Епископа који су учествовали у литургијском сабрању на Цетињу, присутан је био и епи-скоп захумско-херцеговачки Григорије. Осим бројног свештенства и свештеномонаштва, присутни су били и чланови дипломатског кора у Подгорици, савјетник предсједника Србије Млађен Ђорђевић, представници политичког и културног живота и бројни вјерници.Поздравно слово изговорио је епископ будимљанско-

никшићки Јоаникије, поздраве и благослов руског патријарха Кирила пренио је архиепископ Викентије, свечану бесједу одржао је владика Атанасије, а у програ-му су учествовали глумац Коста Брадић, народни гуслар Ђорђије Копривица, КУД „Ђурђевданско коло“ из Подго-рице, дјеца полазници вјеронауке при Цетињском мана-стиру, хор „Новомученик Станко“ из Никшића и Српско пјевачко друштво „Јединство“ из Котора.Митрополиту Амфилохију су поводом јубилеја стигли бројни телеграми-честитке, између осталих и патријарха српског Иринеја и московског патријарха Кирила.

Епископ АТАНАСИ

ЈЕ (Јевтић)

besjedaци, браћо и сестре и драга децо!

Оче, Брате и Саслужитељу, Архијереју Великог Архијереја Христа, Амфилохије,

Позајмљујући речи Светог Григорија Богослова, којим је поздравио Светог Василија кад је дошао у Назијанс код његовог оца, и ја Тебе данас поздрављам тако: „Куд год идеш - Бога но-сиш; где год долазиш - Христа доносиш, јер ходиш ношен Духом Светим“! Поздрављам Те тим речима, јер и Ти ходиш надахнут и вођен истим Духом Светим, Духом Утешитељем Цркве Хри-стове, Који кроз генерације и векове проходи и тражи сасуде достојне да их испуни премудрошћу и благодаћу Божијом. Поменух ову двојицу Светих Јерараха, Брате и Саслужитељу, јер у много чему личиш на њих. Као Василијев и Емелијин син – Василије, као Григоријев и Нонин син – Григорије, и, да поменем и трећег великог Јерарха на кога такође личиш, као син Секун-да и Антусе – Јован Златоусти, тако и Ћиров и Милевин син Ри-сто личи на ову тројицу Светих Јерараха Васељенских. Личиш на Јована Златоуста и по томе, што, како је рекао велики ритор јелински Ливаније: „О, какве људе и жене имају ови Хришћани, али нам их узеше!“ Тако су савремени нам нехришћани и без-божници, негде педесетих година, на високим Комовима иза Твоје Бјеласице, хтели да Те узму, моћне власти овога света, да Те присвоје и школују за себе. А Ти си пред свима, у очи им ре-као: „Ристо Ћиров биће српски поп!“ И постао си српски поп и Владика – Митрополит црногорски. Ћиро и Милева су Те родили, и Богу предали. И њих носиш у себи, носиш и њихове дарове, благодаран Богу за такве родитеље. Не знам толико блаженопочившег Ћира, боље сам упознао блаженопочившу Милеву. И могу да кажем живу исти-ну: да иза сваког великог Божијег човека – стоји једна велика мајка. Иза Василија – Света Емелија; иза Григорија – Света Нона; иза Златоуста – Света Антуса; иза Риста, садашњега Амфилохија

– стоји велика мајка Милева.1 Само Бог зна, и Твоје срце зна, ко-лико су они уградили себе у Тебе, и колико си Ти пројавио од Христа преко од њих пренете Ти дарове.Један други велики извор богоданих Ти дарова био је манастир Морача, древна Немањића задужбина. Кад сам Те срео пре пе-десет и пет година прво што сам чуо од Тебе, била је то славна Светиња Морача и испод ње водоскок Светигора. Касније сам чуо за други велики извор Твога надахнућа - за царске Високе Дечане. Кад сам као млад читао Стефана Митровог Љубишу чу-дио сам се како су из ових крајева Црне Горе и Брда људи од-лазили у Дечане, и како су живели Дечанима! И Ристо је много пута одлазио и боравио у Дечанима, и много чега од Светиње Дечанске научио, у себе уризничио, и потом пројавио. Трећи велики извор Амфилохијев је Света Гора. Видех у вашим ко-лима, којима данас овде дођох, слику оца Пајсија Светогорца, Малоазијца-Кападокијца, човека малога растом, али велико-га вером и подвигом, ношеног Духом Светим. Крај Пајсија је, браћо и господо, млади јеромонах Амфилохије живео годи-ну дана, у близини келије Светог Никодима, у Капсали испод

Кареје, и христочежњиво се подвизавао, само Бог зна, и вероватно отац Пајсије, његове неболетне за Христа и у Христу подвиге на Светој Гори, али и пре и после кроз сав живот. Ми који смо га знали од пре, осетили смо после тога познатога, па ипак једног новог, обновљенога, препорођеног Амфилохија. Знамо се из Богословије Раковичке, па онда Бео-градске (заједно смо је пресељавали из Раковице у Београд). Знамо кад је, после студија теологије у Београду, отишао по Европама, па кад је, пре-ко Рима, где је боравио две године, дошао у свету Јеладу, у Атину, и одатле после у Свету Гору. Ипак, после Свете Горе видели смо једног новог и пре-ображеног Амфилохија. Томе је допринео, уз теле-сне родитеље, један нови, трећи, духовни родитељ, милошћу Божијом Твој и наш духовни отац - Свети Ава Јустин Ћелијски. Године 1964, у 26-тој Ти години живота, за Божић – а рођен си на Божић, зато Ти на крштењу дадоше име Христово: /Х/Ристо-Божина – писао Ти је Свети Ава писмо, док си још био у Риму, а већ решио да будеш Христов монах:

„Драго чедо, Ваше писмо ваистину је благовест за мене. Најглавнији проблем свога бића реши-сте заиста најсавршеније, земаљски и небески најсавршеније. Решавајући га Ви сте гледали себе са Неба и угледали себе небеског, себе вечног, себе бесмртног и у себи боголико и богочежњиво језгро свог небоземног бића и тиме обрадовали сав Небески свет који с Неба љубављу бди над сва-ким људским бићем у нашем земаљском свету. По мом осећању и саосећању за Вас је сада главно и најглавније омолитвити ум, сваку мисао заврши-ти и савршити Богом, Христом Богочовеком...“ – И даље у писму Свети Ава даје кратке речи савета и молитве, и одговара на три Ристова питања. Вреде-ло би цело то писмо прочитати.2 Нема сумње, вели-ки је улог Оца Јустина, нови благодатни дар на оно што си већ имао у себи Духом Светим, и што су већ уложили Родитељи, и Морача, и Дечани. То је улог, боље рећи таленат и харизма, благодатни дар Духа Светога преко свих њих, то је - Христос Богочовек и Његова Богочовечанска Црква, заједница Свете Тројице и свега од Ње створенога и у живот вечни позванога.

+Амфилохије је ево већ 25 година Јерарх Христов, Архипастир Његове Свете Цркве: 5 година Банат-ски Епископ и 20 година Цетињски Архиепископ и Црногорско-приморски Митрополит. Дошао је ту, знамо добро, на трон Светосавски, трон Зетски. До-шао је на трон где су последња два века били вели-ки Митрополити – Свети Петар Први и умни Петар Други, Петровићи-Његоши, родом иначе из Херце-говине. Њима обојици доста наликује данашњи Ми-трополит, наш дивни и дични данашњи Слављеник. Наликује Светом Петру Првом, Цетињском Владици и Чудотворцу. Наликује и Петру Другом, Цетињском

Благословен долазећи у Име Господње!Бесједа владике Атанасија на Свечаној академији одржаној у крипти Саборног храма у Подгорици.

1. О својој мајци Милеви и оцу Ћиру, говорио је митрополит Амфилохије на Радио Светигори у емисији „Мајке хришћанке“ (текст пренет у Светигора, Божић, јануар 2011, с. 46-52): „Мајка је зато да служи, а не да јој служе... што је дубља вјера код мајке, то је и већа спремност на жртву... Тајна љубави је истровјетна са тајном жртве. Што је дубља љубав у људском срцу, то је већа спремност на жртву. Што је веће смиреноумље, то је већа љубав и већа жртвеност у човјеку.“

2. Молимо Уредника да објави факсимил овог писма аве Јустина Ристу од 25. 12. 1964. (Писмо у цјелини објављујемо одмах иза бесједе владике Атанасија. (прим. уред.))

15


vetigora

Владици и Песнику. Онај први био је Светац, и подвиж-ник, и борац за народну веру, душу, образ, отаџбину, слободу. И овај други био је подвижник, и песник, бо-рац за чојство и јунаштво свога народа, Српског пле-мена. Наш данашњи Владика Цетињски у много чему је ову двојицу достигао, у понечему и није, али је зато у нечему важноме и великоме превазишао и једнога и другога. Можда није достигао Светога Петра Првога по светости, мада христочежњивом светошћу зрачи, и нас око њега Светим Духом озрачује. И Петра Дру-гога можда још није достигао у песништву, мада јесте истински песник по вокацији и небопарним узлети-ма. Али је обојицу великих Цетињских Митрополита овај наш Брат и Отац у једноме засигурно превази-шао. Како је неко у овим каменитим горама и крше-вима, од мора до Дурмитора и до Вележа и Динаре, рекао: овај је хришћански Свештеник – Првојерарх, говорио своме народу и сведочио: не само о борби, јунаштву и слободи, него још више о Светој Тројици, о Христу Богочовеку, о Цркви Небоземној, о Литургији Божанственој, и то говорио и сведочио као ниједан до сада Митрополит Црногорски. Амфилохије је, рекох, говорио и сведочио и о прав-ди и слободи, о чојству и јунаштву усред овога правдољубивог и слободарског народа, јер јесте јунак и борац, и човјек и чојствен, и слободар и правдољубац, али је овај Отац и Брат наш, Архипа-стир Амфилохије, по превасходству богослов. И ту је, нека ми опрости Свети Петар, надмашио и њега, а по-готову Његоша. Надмашио у богонадахнутом „Право-славном богатству богословија“ (Стихира о Божићу).Богословље је, како рече Матија Бећковић, а тако исто рече и један студент из Грчке, наша људска реч о Богу, и све што човек говори јесте на свој начин богословље. Али је Амфилохије богослов Бога Слова, Христа Логоса, Првог Истинског Богослова, Који нам је Собом и у Себи открио и даровао и научио нас Бо-жанском Богословљу, оној теологији која увек бива од Оца и Сина кроз Духа Светога Утешитеља, у Цркви Свете Тројице, као откривење и причастије Јединог Живог и Истинитог Вечнога Бога. Амфилохије је својим радом, проповеђу Јеванђеља, под овим сунцем и на овом камену, дао и показао, заиста пројавио један нови тип Митрополита Црно-горско-приморскога. Није то само трибун народни, борац за чојство и јунаштво, за спољашњу слобо-ду народа и отаџбине, него је то пре свега апостол и јеванђелист Бога Слова, сведок и теолог Христа Логоса, Предвечне Мудрости и Силе Божије, Вечно-га Пута и Истине и Живота. То је оно што је ново код Митрополита Цетињског и Црногорског Амфилохија, то и јесте Једино Ново под сунцем, у свету и историји, и у свима Божјим световима и вековима. То је једина вечна и спасоносна Истина, трајна и непролазна, непролазнија од свих људских, народних, историјских вредности и својстава, свакако и њих као таквих дра-гоцених и потребних за овај народ, за ову напаћену а славну земљу - Отаџбину. Али је Јеванђеље, благо-вест спасења и богословљење свеспасоносне Исти-не Христа Богочовека, веће и трајније и драгоценије од свега у свету и историји, било чијој и било када. То је Амфилохијев дар и допринос не само Црној Гори и

Брдима, него и свему Православљу, свему Српству, све-му свету. Зато га цени и Православни и остали свет од Јеруслаима до Илирика, од Јордана до Пацифика. За његову књигу о Светом Григорију Палами речено је од зналаца и познавалаца: да је у последњих сто година на грчком језику свега неколико таквих књига. Међу де-сет најбољих и најдубљих спада и Амфилохијево дело Тријадологија Светог Григорија Паламе - богословље о Светој и Животоворној Тројици – вечном Сабору и Са-боришту нашем. То му је несумњиво велики дар Божији, и велика одговорност пред Богом и људима. Одговор-ност и пред овим народом, коме је пре свега духовник, апостолски вођа и учитељ, и он је то схватио и зато том народу тако надахнуто благовести и боговести. То није

„теологија по звездама“, него богооткривено, духона-дахнуто богословље и богославље, човекословље и човекославље. То је, по Светом Василију Великом, про-повед Јеванђеља и тајна богослужења; или по Апостолу Павлу „свештенодејствовање Јеванђеља Божијег“ (Рим. 15,

16) - мистагогија подвижничко-благодатног сазидавања видљиве Цркве Христове у свету и историји, и истовре-мено изграђивања унутрашње духовне Цркве Божије у људима, у живом народу којим пастирствује. То је разгоревање богомданог огња Духа Светога у људском боголиком бићу и животу, овдашњем и ономашњем, временом и вечном.Многе је душе Амфилохије запалио Духом Светим, још као млад богослов разгорео их Христом, па онда још више то чинио као млад јеромонах. И данас ћете наћи у Атици, око Атине и по Грчкој, у Београду и ши-ром Српских и Приморских земаља, много људи који се сјећају јеромонаха и архимандрита Амфилохија као богослова и пастира; наћи ћете их и међу про-стим побожним светом, и међу ученима теолозима, и међу Архијерејима. Амфилохије је носио тај васкрсни и васкрсавајући крст као пастир и подвижник, као литург и богослов, а само се крстом може богословствовати и пастирствовати, Крстом Христовим који у себи носи и доводи до васкрсења. Сваки човек носи свој крст, са својим људским врлинама и слабостима, са својим да-ровима и недостацима, али се човек не поистовећује са њима: нити се понесе даровима, да помисли да је то све његово, нити се подаје слабостима које има док тело носи и у свету живи. Амфилохије се није по-носио и хвалио својим, богоданим и личним подвигом добијеним и умножаваним, и даровима које је имао и има. Неће се ни сада понети за ово што му говоримо, на овом нашем и његовом слављу, јер не заборавља, као Христов следбеник, ко је и шта је као човек. Кад су Све-том Инокентију Сибирском, који је био руски Златоусти, сјајни мисионар и беседник, говорили: Како се не поне-сеш за такве похвале које ти народ говори? – он је од-говарао: Да ли је оно магаре, на којем је Христос седео улазећи у Јерусалим на Цвети, могло да помисли да се на њега односе похвале и поклици јерусалимске деце и народа: „Благословен који долази у Име Господње“!? И ми данас поздрављамо Митрополита нашег, речи-ма јерусалимске деце: „Благословен долазећи у Име Господње!“ И он је тако овде дошао, долазио, и долази. И где год је дошао и куд год је ишао – у Име Господње је долазио, Бога је носио, Христа је свима доносио. Не само сведочио, него је Христа и предавао, и у душе наше 16

svetigora

/ 2

011

/ мар

т-ап

рил

Духом Светим усељавао. Многе душе жедне Бога, младића и девојака, ђака и студената, монаха и монахиња, богослова и свештени-ка, одушевио је за Христа. И то је велико дело његово, велико дело Духа Божијег кроз њега. То је оно што нам од њега остаје, овој Цркви и народу, у овој и оваквој Црној Гори. Заиста нам је свима, са њим и кроз њега, ду-нуо нови дах Духа Светога, залахорио лахор Духа Утешитеља, одозго са високих Брда доле на Зету, и Црну Гору, и Приморје. Амфилохије је Брђанин, Херцеговац, јер и Морача спада у Стару Херцеговину, па је отуда сишао у Зету, успео се у Црну Гору и постао Црногорац, и остао Србин, отац и пастир свих Срба свуда, од Косова до Јадовна. Тај лахор који је донео и којим дише и одише- то је лахор Духа Све-тога, као код Пророка Илије Тесвићанина кад је низводио кишу жедној земљи и народу Израиљевом. То је тихи поветарац, али који може да постане и бура. А све то има у себи наш и ваш, децо и браћо и сестре, Отац и Слу-га Христа – Великог Архијереја, Амфилохије Морачанин, Цетињски Митрополит и Архие-пископ, Чувар Пећкога Трона.

+Молимо Га да се нас свију сјећа у својим богоугодним молитвама, нас грешних и недостојних, који смо Га упознали и који га знамо, и да нас носи, као што нас и носи, у срцу своме, да пред Престолом Господњим уздиже за нас, и сав свет, руке и срца, и да дела, као што је Василије Велики молио се и делао. У великим невољама, каже за њега Григорије Богослов, Василије није само ши-рио руке и молио се Богу, него је и делао – орао и копао и сејао по њиви Господњој, по Винограду Христовом, кога је Духом Светим обделавао и усавршавао. Амфилохије је та-кав делатник, као Свети Василије и Григорије и Златоуст.Овај Свети Храм, у коме смо вечерас, јесте између осталог видљиви доказ тога како се гради Храм Божији међу људима и у душама. Онако како је песник, земљак Ристов, рекао:

„Градимо Храм, и Храм гради нас“, мислећи на Храм Светога Саве на Врачару. Градећи хра-мове и обнављајући манастире, Амфилохије изграђује живу Цркву Христову, обнавља живи живот Цркве Бога Живога, обнавља обновом ума и срца (Рим. 12, 2), Обновом и про-меном деснице Вишњега, која обнова, тј. про-мена на боље јесте основна категорија нашег хришћанског бића и живота, нашег српског православног живљења и битовања. Пустимо оне учмале, конзервативне људе, који ништа ново не могу да поднесу, мислећи да је јеванђелско новотворење – „Ево све ново творим“ (Откр. 21, 5) – „реформа“, не знајући ни шта ни о чему говоре. Амфилохије је мудри житељ и благодатним опитом нау-чени књижевник Царства Небеског, који као 17


vetigora

домаћин износи из ризнице своје старо и ново (Мт. 13, 52). И тако је увек старо и увек ново, увек новотвореће и боготвореће Јеванђеље Христа Спаса, зато је и назва-но Вечно Јеванђеље (Откр. 14, 6). Јеванђеље је Сами Христос. Није без Промисла Божијег, и не може бити без Промисла Бога Живога и Човекољубивога, да је Ристо рођен на Божић, да Га је Бог послао на овај свет да буде благовесник тог Чуда над чудима, највећег од свих Божијих чуда: да је Бог постао човек да човека учини богом - по благо-дати и љубави у Љубљеном Сину Своме. Вели Свети Фотије Цариградски, кум свих нас Православних Сло-вена: „кад само помислим на Оваплоћење Бога зане-беса ми се у глави и срцу, и у свему бићу људском!“ И нема веће радости, оци и браћо и децо, од тога да нас је Бог посетио, да је Исток с Висине походио овај свет, и постао један од нас од Свете Богомајке – и Он иза Себе има мајку! Као што има и Оца Небескога! - да нас учини једнакима Себи, да нас усинови Оцу Своме, и да нас побратими Духом Светим, и сједини са Собом и међусобно, у Једној Цркви = Сабору Свете Тројице. То је богословље које сведочи и благовест коју благо-вести Митрополит Амфилохије. Да вам право кажем: ја не волим те речи „високопре-подобни“, „високопреосвећени“ – то су непотребне тавтологије. Он је Преосвешењејши Архијереј Хри-стов, и наш Отац и Јеванђелист, и то је довољно рећи. Да додам и ово: немојмо да паднемо у другу крајност, као што опет мисле људи незна-вени (како то воли да каже наш Митрополит), и мислимо и сма-трамо да су Светитељи „без мане и страха“. Велики Пророк Илија Тесвићанин, који је небо затво-рио за три и по године без кише, па Бог га молио да пусти кишу и зато му послао велику врућину, а кад је Пророку постало тешко због велике врућине, Бог дад-не да израсте над њим једна тиква да му чини лад; а онда му пошаље црва да подгризе тикву, те се она брзо осуши. Илија поч-не да кука и моли да му Бог узме душу! Тај велики Илија Пророк бежао је четрдесет дана и ноћи из Јудеје до горе Хорив, бежао од Језавеље зле царице, јер је био човек. Свети Златоуст је то рекао и за Апостола Павла: „Ако је и Павле био – човек је био!“ – и хвала Богу. И Амфилохије је чо-век, и хвала Богу да је човек. Немојмо да од Светитеља прави-мо људе изветрене од људскости, од тела и живота у телу од крви и меса, отуђене од света и ван историје. Неосећање историјске реалности Христа, Исуса из На-зарета, безчувствије историјске реалности Његовог Оваплоћења и реалности Цркве као Тела Рас-петога и Васкрслога Богочове-

ка, није хришћанско, није православно, није српско. Зато кад говоримо да је Српски народ – небески народ, народ Царства Небеског – и то је тачно, било и биће, акобогда! – ми тиме само наглашавамо важност земаљске стварности и историје, Бо-годара ове наше земље и отаџбине, јер овде је за нас почео живот вечни, овде се бије битка вечности. Овде на земљи и у историји се родио, оваплотио, страдао, али и васкрсао Хри-стос Господ, Бог и Спаситељ свега света, материјалног и ду-ховног, и свих људи! Зато се овде на земљи бије пресудна бит-ка вечности, овде је главни труд и подвиг за Небеско Царство. И ако га овде не стекнемо, у семену, у зачетку, у литургијско-благодатном предокушају, неће га ни тамо за нас бити. Зато смо ми народ и земље и неба, небоземни људи и на-род, како каже Свети Отац Јустин. Не знају шта говоре они који приписују Православљу једностраност, оностраност, ванземаљскост. Ми смо народ Крста и Васкрсења. Крст није само један усправан стуб, јер би био обичан колац, него Крст има своју вертикалу и своју хоризонталу, своју вишњу небеску и своју овдашњу, светску и историјску димензију. С друге стра-не, исто тако није Крст само хоризонтала, само овосветска во-доравност, јер би то била једна обична мотка, која би првом приликом пала на земљу и ту остала. Него је Крст спој Неба и земље, овдашњег и онамошњег света и живота. И човек је жива покретна икона тога: кад стане и рашири руке - човек је живи ходећи Крст. То је спој Неба и земље, времена и Вечно-сти, историје и Есхатологије. Све то у себи има и сведочи нам, благовести и богослови нам наш вечерашњи Слављеник. А његово славље наше је славље – Богославље и Човекославље

– Христославље и Православље. Имао бих још много шта да кажем љубави вашој, и уопште и о Оцу Амфилохију, али хоћу само да подсетим: да је и он човек као и ми, и да и ми можемо, уз помоћ ис-тога Духа Божијега, исте благодати Хри-стове, исте љубави Бога Оца, у истој Цркви Православној, следовати њему, следовати Христу Богочовеку, угледати се на њега као он на Христа (1 Кор. 11, 1). Али не имитирати њега, јер у Православљу и правоживљу нема имитације, па ни имитације Христа, него има крстоноснога двига и подвига идења за Хри-стом, и вером и љубављу и надом ношења крста свог – док не постане Крст Христов и тако достигне у Васкрсење. Овај наш заједнички празник, ова саборна свечаност, нека нас подсећа на то: да сваки од нас треба и може да слободно и самовласно носи крст свој и иде за Христом – Божанским Крстоносцем и Васкрсодавцем. Мудрост је велика, и васкрсење је: да се наш крст поис-товети са Крстом Христовим и Васкрсењем Његовим. Ристов крст, Амфилохијев крст увелико се, скоро потпуно и свецело, поисто-ветио и поистовећује се већ са Крстом Хри-стовим. Зато Га води и доводи у Васкрсење. А са њим и за њим и нас. Нека му Крст који носи буде благословен, као што јесте благословен! И нека зрачи Васкрсењем, као што зрачи и овај овде Храм Васкрсења, који Он и ми сви око њега поди-жемо Христу и Светој Тројици, једином Жи-вом и Истинитом Богу нашем. Другога Бога немамо, и нећемо да знамо. Амин.

Владика Атанасије бесједи на Академијиповодом 20 година од устоличењамитрополита Амфилохија.

18

svetigora

/ 2

011

/ мар

т-ап

рил

Писмо Светога аве Јустина Ристу Радовићу, 25. децембар 1964. године

reporta`aРАЈО Војиновић

Да нас просвијетлиДух Небески

Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-при-морски, Високопреосвештени Господин Амфилохије служио је 19. јануара, на Богојављеније, Свету службу Божију у Саборном храму Васкрсења Христовог у Под-горици.Након Литургије одржано је традиционално пливање

за богојављенским крстом на саставцима Рибнице и Мораче. Владика је са свештенством прво освештао воду, а онда спу-стио крст у Морачу, до кога је први допливао Подгоричанин Мирослав Вукчевић. Митрополит је побједника наградио златником са ликом Све-тог Саве, а Подгоричка црквена општина новчаном наградом у износу од 300 евра. Свих педесет учесника такмичења од митрополита су добили по икону.

„Нека би воде Мораче биле воде освећења свих нас силом Духа Светога. Нека би Дух Небески сишао и на воде ове, и на све нас, и на овај град, и на Црну Гору, и на сав земаљски шар и освештао, просветио и освијетлио нас свјетлошћу богопознања“, казао је митрополит Амфилохије.Поводом најаве да ће против њега бити покренут судски по-ступак због наводног говора мржње, владика је рекао да је његов језик - језик љубави, а не језик мржње: „Мој говор није говор мржње, него говор љубави. Тим говором се бавим отка-да сам кренуо Божјим путем, од када сам устоличен на трону Светог Петра Цетињскога“.

„Ако је понекад моја ријеч оштрија, то не значи да није говор љубави. То је другачији начин да се пробуди савјест у људима

и да их обасја љубав и милост Божја. А ако изговорим понеку тежу ријеч, онда нијесам крив ја, него је крив Свети Петар Цетињски, јер сам ја смјерни и мали уче-ник Светога Петра, па прочитам његове посланице, а оне су упућене не само мени него свима Црногорци-ма и свима људима добре воље. Те посланице ме по-некад надахну и на оштрију ријеч, али и та ријеч није никада ни у примисли била ријеч мржње или презира према било коме, него је то другачија, библијска ријеч, не би ли тим путем, ако не неким другим мирним пу-тем, то допрло до савјести, не би ли се људи пробуди-ли за оно што је вјечно, што је непролазно, за вјечну човјечност и узајамност и љубав међу људима“, рекао је владика.Владика је на инсистирање новинара прокоментари-сао и могућност покретања најављеног судског по-ступка: „Нити сам први нити последњи кога у Црној Гори суде на правди Бога. Уосталом, треба мало и да се одморим. Одговоран сам прво пред Богом, пред Све-тим троном Светога Петра, пред његовим ћивотом, пред руком Светог Јована Крститеља, који није баш био мекан у својим изјавама, а онда и пред Часним Крстом који је на Цетињу. Одговоран сам и пред овим живим водама и пред вама који ме слушате и који вас буду слушали преко телевизизије и радија. Али прије свега сам одговоран пред Богом. Увијек смо на суду“, казао је митрополит Амфилохије новинарима.

Прослава Богојављенија у Подгорици

21


vetigora

povo

dom

pra

znik

aм

онах

иња

АМФ

ИЛО

ХИЈА

„И ТЕК САДА ПОСТАВИХ ПОЧЕТАКДА СЕ БОЈИМ И ТРЕПТИМ ОДТВОГА СВЕТОГА ИМЕНА“

Једно мало размишљање о нашим духовним оцима, Светоме Симеону и Сави .

Свети Сава, Хиландар, XVII век

Доментијан је Житије Светог Саве писао у његовој карејској испосници. Ту се светитељ подвизавао и све је одисало његовом трепетном, молитвеном душом облагодаћеном Духом Светим, Кога је изобилно задобио. И само житије Доментијаново јесте највернија и најранија слика Светога, јер је и сам млади Доментијан пратио старца

Саву, као његов ученик на путовањима за Исток. Дивећи се своме учитељу, он није о њему писао типски, како треба, по канонима, него га је описао као живу личност која је ходала поред њега и испуњавала га жаром оног боготражења, којим је много година пре тога млади Сава испунио и надахнуо свога светога родитеља, преподобног Симеона. А проговорити о овој двојици, оцу и сину, није ни мало лако данас, као што није било лако ни богонадахнутом Доментијану. Најлепше странице Житија посвећене су односу ова два саподвижника, саме речи Савине упућене оцу док је још обитавао на земљи и касније када му се обраћао као светитељу. Нема ту, међу њима двојицом, ни мало људске, сентименталне љубави, ако и на први поглед изгледа. Него су то речи у исто време и духовне и једноставне, људске, јасне као бритка сабља која сече све неправилности приземних односа. Љубав оца и сина, претворена у љубав два монаха, која је једина истинска ако је по Богу и само је тада и има. А овде је љубав божанска, и таква јер је одрицање од света било истинско, а сећање на смрт и властиту ништавност најважнија заједничка храна оца и сина, која је на почетку горак лек, тежи, што је остављено вредније и привлачније, али заиста делотворни противотров за плотско мудровање овога света. Не сећам се да се у овом житију ико од њих похвалио тиме шта је оставио, ни пред Богом ни пред људима. А камоли да се усуди да би нешто тиме ућарио или задобио. Него обојица са скрушеном молитвом Богу да нису достојни тога. И син Сава, не да се поноси што је царски син већ са дубоким осећањем захвалности што је син свога оца и син Оца Небескога којих није достојан. А овај старац, Симеон, не да се хвали да је био достојан да из његовог тела произађе светитељ, већ се чуди како се то њему могло десити, да по Промислу Божијем буде удостојен таквих дарова, будући свестан својих грехова. Писма Светог Саве оцу, његове молитве, најблискије су оној истини о Светоме, његовој личности, јер га је Доментијан познавао. А сваки тренутак проведен са Старцем Савом за младога Доментијана је била небеска поезија, зато је он најлепше речи у нашој средњевековној књижевности о Светом Сави написао. Није то била само лепозвучност естетског доживљаја, већ силина лепотa Савине душе и Симеонове и Доментијанове, стопљене у једну људску која стоји пред Богом гледа Га и која никада не може довољно да се насити свога Спаситеља. Још од малена, Сава је схватио шта је овај свет – „Духом Светим унапред разумевши, и благодаћу даном му од Бога, да овај свет брзо пролази, а земаљска слава, иако се дотакне некога, исто тако брзо побегне од њега, па чак му се и насмеје.“ (Доментијан,

Живот Светог Саве, Просвета, СКЗ, Београд 1988, стр. 69) Тада је отишао на 22

svetigora

/ 2

011

/ мар

т-ап

рил

Свети Симеон, Хиландар, XVII век

Свету Гору, унапред благодарећи Богу за све што је било и што ће бити. Провидећи чистим срцем благодат свога оца, пише му писмо, зове га да се придружи, називајући себе – „изданак од Бога изникли од твојих бедара, који ће испунити недостатке твоје недовршене тобом.“Не зове Сава оца да му буде близу, верујући да се може спасти ако одбаци богатство овога света, да га утеши у тузи јер је старац чезнуо за својим сином, ни да га склони на сигурно, већ је спознао да је Симеону заиста Бог предодредио истински монашки подвиг, и пише му „приличи нам увек молити се свим срцем и свом душом, јер нема другога осим тога јединога, јер смо на ово створени од Бога.“ Хоће да каже, за то смо једино и створени, да му служимо – „Дођи у Свету Гору, и сједини се са љубимим чедом својим, да нам Владика Христос пошље Пресветога Свога Духа, и обнови у нама слику Трисветлога Свога Божанства.“ Видимо колико је дубока љубав Савина према родитељу. Има ли ту и трунке плотске бриге за земаљаког оца, потребе да се жртвује све да би удовољио његовом телу? Јасно постављени монашки циљеви Савини су основ свега што је после урадио за Цркву и за народ, задобијајући благодат Духа Светога. Његова велика љубав према монашком звању и призвању које тражи од себе је једино спасоносно што може да тражи за свога оца. Својим искреним људским речима у писму оцу, толико нам је близак у својој једноставности, а колико смо ми нашим компликованим умовањима далеко од њега? Колико су нам његове речи далеке, а шта да кажемо о делима. Сви једногласно кличу: Одрекао се царства! Јесте, то је велико, али то је тек почетак борбе да жртва оца и сина не буде узалудна. Свети Сава зове оца - не зовем вас на мој земаљски пут, него небески. Да будемо пример многима који ће се после нас подвизавати.Свети Симеон се и замонаши и дође на Свету Гору код сина. Давао је многе прилоге и обилазио светиње, али није тиме изазвао чуђење, како је Доментијан осетио, већ својим трудољубивим животом. Колико ли је било кнежева и оних мање угледних који су се повукли у манастире, па нису иза себе оставили никакав траг. Овај Свети Симеон је предњачио у молитви и истинском искању Божије благодати – „и ћутећи, пребиваше у молитвама дан и ноћ, не слабећи, прилежно тражећи Христа који се тражи, Кога и нађе од Бога, и светог сина свога, богоноснога кир Саве.“

Имали су отац и син многа искушења. Свети Сава је имао виђење, јавио му се светли анђео, да му каже вољу Божију за Хиландар. И нису оци у Ватопеду били одушевљени, желели су да их задрже за себе. Иако су добили благослов од византијског цара Алексија, није било лако то остварити. Они су знали то, молили се Мајци Божијој - Сава је о свему известио оца, кога нађе једнако у молитви – „старац ћуташе у уједињењу духа с Богом“. И опет, ни после тога, нису добили дозволу од игумана, па појачаше молитве. Иако некадашњи великаши, то су била њихова средства за борбу. Колика је дубока вера њихова! И измоливши жељено од Бога старац Симеон, иако није могао да хода, пође да одабере место

– „И подигавши оца својега светога Симеона са одром између два коња, обиђе сву Свету Гору и све манастире, и не заволи ни једнога осим Хиландара.“Доментијан даље описује заједничке подвиге, док се градио манастир. Каже да су се подвизавали „скитским начином“, напредујући у молитви

– „Богом изабрани монах кир Сава, дејством Светога Духа, гледајући

Нема ту, међу њима двојицом, ни мало људске, сентименталне љубави, ако и на први поглед изгледа. Него су то речи у исто време и духовне и једноставне, људске, јасне као бритка сабља која сече све неправилности приземних односа. Љубав оца и сина, претворена у љубав два монаха, која је једина истинска ако је по Богу и само је тада и има.

23


vetigora

Укрипти подгоричког Саборног храма Хри-стовог Васкрсења 26. јануара је одржана цен-трална Академија у Митрополији црногорско-приморској у част и славу Светог Саве, првог

српског архиепископа и просветитеља.Уз присуство свештенства и монаштва, представника ди-пломатског кора у Подгорици, лидера појединих политич-ких странака, бројних културних и јавних радника и бројног народа који је крипту храма испунио до последњег мјеста, поздравно слово је изговорио Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски Господин Амфилохије.

„И ове као и претходних година, као и кроз вјекове, саби-рамо се око Имена Божјег и око личности и дјела великог Божјег угодника, архиепископа жичког и просветитеља српског Саве“, рекао је владика. „Овогодишња светосавска академија је посвећена и везана кроз личност Светога Саве за тристоту годишњицу духов-них и свеукупних веза Црне Горе и славне Русије. Сјећајући се тих духовних и историјских веза, знамо куда нам ваља гредити и у будућим временима, знамо који је наш пут, гдје смо то ми били, чиме смо стварали оно што смо стварали кроз вјекове, на који начин смо постали један од зрелих народа и у ризницу свјетске баштине унијели своју душу и своје биће“, рекао је владика Амфилохије.У име предсједника Србије Бориса Тадића, присутне је по-здравио његов савјетник Млађен Ђорђевић који је ре-као да је прослава празника Светог Саве „прилика да се подсјетимо српског пута, свих оних вриједности које нам је Свети Сава оставио у завjет да их чувамо, а то је наш језик, наше писмо, наша Црква, наша вјера и наше јединство“. Овогодишњу светосавску бесједу изговорио је књижевник Слободан Ракитић: „Све што је потребно једном народу, прије свега свијест о себи, долази нам од њега. Све што је

богомисаоним умним очима на пресветлу светлост, предводио је помисао своју на боље.“ А када дође време да се представи Свети Симеон, позва свога сина из цркве, са службе да се опросте. Спусти га Сава на рогозину, ради велике смирености преподобног па га пренесоше у цркву, у припрату да се опрости са братијом. Када Господ прими његову пресветлу душу, уведе га у небески покој и светла места, сва његова чада заплакаше за њиме. А Сава точаше обилне изворе суза, радосне и скорбне у исто време: „радосне, јер виде родитеља свога тако пресавршена сваким врлинама, и гледаше топла молитвеника и великога чудотворца где иде пред њиме у сва спремљена добра, и где хоће да горе, у пребогатога Оца небескога испуни његове недостатке, а скрбан због лишавања доброга саподвижника и лаког тркача и богоумнога учитеља.“ (Исто, стр. 99)

Непосредно после смрти, јави се преподобни Симеон блаженом своме сину Сави, да је стекао слободу у Господу. И саопшти му каква блага чекају све који Господа ишту. И какве дарове ће добити, а преко њега и отачаство њихово. Пробудивши се, Сава се задиви, какву бесконачну љубав има отац ка њему, јер се и као жив после смрти не разлучује од њега. И тада разумеде „Духом Светим да је родитељ његов нашао тражено, и подиже се на превећу врлину, да прими подвиг изнад силе, пошћења, бдења, као да је заборавио прве подвиге, и као да их је сматрао као ништа, помишљајући да је бољи један дан у дворима Господњим него тисуће лета овога видљивога света. И од сада поставих почетак да се бојим и трептим од Твога светога имена.“ (Исто, стр.102)

По својој смирености, узрастао у врлини, очистивши душу и тело, задобивши као дар од Господа и душу свога оца за небеско обиталиште, Сава скрушено моли да тек сада започне подвиг од почетка. Шта да кажемо на то, него да је Господ дао светоме да буде духовни отац свих нас и углед, не ради силе, ради његовог царског порекла, снаге воље, нe само ради подвига, већ ради његовог великог смирења којим је истински живео. Спознавши величину Божију, скрушивши се Божијом благодати, понизивши се властитом ништавношћу пред престолом Цара Небескога, показао нам је пут којим да кренемо да би нам Господ дао снагу да се боримо. Треба стално читати ово ово житије као новину. И кад год човек, заборавивши на невољу, и за кратко помисли да је нешто важно, нешто посебно, ту је Свети Сава. Гледајући на живот светитеља, оца и сина, спознајемо да су српскога рода светилници знали где им је место пред Богом, те да би и ми нашли властито.Читајући ово житије, њихове молитве, подвиге, шта да мислимо о себи, о нама, чиме да се поносимо, чиме да се хвалимо, шта да тражимо за себе? Где да се нађемо? Шта има ми да кажемо? Кога да поучавамо, шта да планирамо, шта о себи да сматрамо. Када видимо како су пред Богом стајала ова блажена двојица. Само да и ми пред величанством Божијим заћутимо.24

svetigora

/ 2

011

/ мар

т-ап

рил

reporta`aРАЈО Војиновић

потребно једној држави, он је градио и изградио“.„Моћ средњовјековне Србије Немањића заснивала се на хармонији између државе и Цркве. По свему судећи, каже Павле Поповић, Свети Сава је први Србин који је посјетiо Све-ту земљу и ишао Спаситељевим стопама. Ишао је Његовим путем истине као Његов највјернији следбеник. Тим путем, којим ми и данас идемо, он нас је повео. Славећи и хвалећи његово име, славимо и хвалимо Име Господа Исуса Христа“, казао је он.У наставку академије наступили су хорови „Свети новомуче-ник Станко“ из Никшића, „Свети апостол и јеванђелист Мар-ко“ из Подгорице, Српско пјевачко друштво „Светосавник“ из Подгорице, хор ђака Цетињске богословије и народни гуслар Рајо Војиновић.Светосавске академије су и ове године одржане у свим већим мјестима по Црној Гори.Митрополит Амфилохије служио је на празник Светог Саве Свету службу Божију у манастиру Градиште. Владици је сас-луживало свештенство Митрополије црногорско-приморске, уз присуство монаштва и вјернога народа, нарочито дјеце. На Литургији су појале монахиње манастира Рустово.Прије Литургије, митрополит Амфилохије је освештао нови живопис, рад академског сликара Радомира Јашовића и његове кћерке Јелене.

„Бог је послао апостола Свога, Светога Саву, који је кренуо за Њим и који се на крсту двоједне љубави, љубави према Хри-сту и према народу разапео и принио свој живот, послужвши свим срцем својим, свим бићем својим и свом душом својом

Христу. У исто вријеме, кроз то своје христољубље жртвовао је себе и принио себе на дар своме на-роду и постао духовни отац читавог једног народа. Могао је Растко Немањић да остане на своме двору, да буде и кнез Херцеговине, своје дједовине, могао је и да се ожени и да има своју дјецу и своје потом-ке, али Бог је за њега одредио нешто много више и узвишеније. Намјесто да има двоје или петоро дјеце, он има хиљаде и хиљаде дјеце своје духов-не. Читави народ, читава покољења су његова ду-ховна дјеца. Он је постао и духовни родитељ свога оца, па се каже да је он отац свога оца – онај који га је тјелесно родио, он се од њега духовно родио. Та света двојица су духовна основа и темељ читавог једног народа и надахнуће читаве његове историје: Симеон Немања, творац државе српске и Свети Сава, који је тој држави удахнуо дах живота, мудрост, истину, који је просветио свејтлошћу богопознања и вјечне истине ту државу и народ у њој“, рекао је митрополит Амфилохије.Изведен је и дјечји светосавски програм, а архиман-дрит Павле (Калањ) подијелио је дјеци светосавске поклон пакетиће. Затим је одржана промоција фо-тотипског издања првог Српског буквара и Молит-вослова писаних у манастиру Градиште 1597. године. На промоцији су, поред митрополита Амфилохија говорили и уредник издања професор Ратко Марковић-Риђанин и др Мирослав Лукетић.

Он нас је повео Спаситељевим стопамаПрослава празника Светог Саве у Митрополији црногорско-приморској

Митрополит Амфилохије у манастиру Градиште на Савиндан.

25


vetigora

о благослову Његовог Блаженства Архиепископа тиранског и цијеле Албаније Г. Анастасија и Његовог Ви-

сокопреосвештенства Митрополита црногорско-приморског Г. Амфилохија, на празник Светог Саве, просветитеља и учитеља српског у цркви Свете Тројице у Враки код Скадра је, већ по традицији, служена Света Литургија. Литургију је у част овог дивног просветитеља са вјерним народом служио протојереј-ставрофор Радомир Никчевић, а при-суствовали су и представници дипло-матског кора у Републици Албанији, амбасадор Републике Србије у Албанији Мирољуб Зарић, као и представници Скупштине Републике Србије, игуманија Жупског манастира Светог Луке мати Ефимија са сестрама и предсједница Кола српских сестара „Косовка дјевојка“ из Никшића Сенка Дурутовић.На Литургији је пјевао хор Преподобне мати Ангелине из Никшића, као и полаз-ници курса српског језика из Скадра.Отац Радомир је у бесједи истакао значај личност светитеља Саве за цјелокупни род српски ма гдје се он налазио, а пого-тову на овим просторима, гдје су темељи српског националног бића уграђени. Свети Сава не смије да се заборави, он је један од оних камена на којима је саграђено биће нашег народа. Како је Свети Сава и дјечија слава, полазници курса српског језика су са својим про-фесором Светозаром Ћираковићем и са Александром Вујовићем припремили Светосавску академију. Ово је већ трећа академија у част Светог Саве у Скадру

после укидања 1938. г. и знак да име светитеља и његово заступништво не заборавља српски народ нигдје на земаљском шару, да је он топли за-ступник цјелокупног рода срског.Након причешћа вјерника и Светосавске академије у цркви, отац Радо-мир, мати Ефимија и Сенка Дурутовић подијелили су пригодне поклоне за све учеснике академије, као и још стотинак поклона за сву дјецу која су била присутна тога дана. Радост је увећана примањем у Цркву два нова члана, Александра и Саре Јовани-Томашевић који су примили Свету тајну Крштења и Миропомазања , а кумовао им је теолог Александар Вујовић.Након Литургије прослава је настављена у ресторану гдје су пригодан програм и трпезу љубави припремили домаћини, вјерни народ овог краја са преставницима удружења „Морача-Розафа“ и братства Светог Јована Владимира. У име тих организација Митрополији црногорско-приморској и владици Амфилохију, као и свима који су дошли да увеличају овај свети дан у Скадру захвалили су се Павле Брајовић и Симо Ајковић.Радост празника Светог Саве у Скадру остаће дубоко урезана у срцу и памћењу свих који су га тамо прославили као величанствен догађај и свједочанство да се свуда гдје год српско срце куца име Светог Саве прославља од свег срца и душе. То су показали и вјерници Скадра, који су остали вјерни имену српском и наслеђу светитеља који их чува и брани у све дане њиховог живота.

reporta`a АЛЕКСАНДАР Вујовић

ПРОСЛАВА САВИНДАНА У СКАДРУ

26

svetigora

/ 2

011

/ мар

т-ап

рил

aktu

elno

ОЛ

ИВЕРА Д

оклестић


Резултати савинданског литерарног конкурса

СПКД „Просвјета“ је у децембру 2010. године расписала литерарни конкурс за ученике ос-новних школа из Боке Которске „Ја, Свети Сава, духом сам својим са вама“. На конкурс су приспјела 42 рада, и то 33 прозна и 9 поетских, из следећих школа: „Народни херој Саво Илић“ из Доброте, „Никола Ђурковић“ из Радановића, из Тивта из школе „Бранко Бринић“, из Радовића и из Херцег Новог из школа „Илија Кишић“, „Милан Вуковић“ и „Дашо Павичић“. Жири у саставу: професор Никола Маловић, књижевник, професорица Ана Замбелић и јереј Шпиро Живковић независно је вредновао све приспјеле радове. На основу овога добијен је по-редак успјеха на конкурсу.У конкуренцији прозних радова поредак је сљедећи:1. Дејан Ковач (О. Ш. „Народни херој

Саво Илић“ – Доброта, Котор).2. Теодора Мојовић (О. Ш. „Илија Кишић“

– Зеленика, Херцег Нови).3. Петар Бановић (О. Ш. „Народни херој

Саво Илић“, Доброта, Котор).У конкуренцији поетских радова:1. Награда за прво мјесто се не додјељује2. Данило Мрваљевић, (О. Ш. „Никола

Ђурковић“, Радановићи, Котор).3. Анастасија Јоксимовић (О. Ш. „Народ-

ни херој Саво Илић“, Доброта, Котор).Организатор, такође, додјељује и три утјешне награде за прозне радове ауторима:Теодору Кењићу (О. Ш. „Дашо Павичић“, Херцег Нови).Жењи Драгојевић (О. Ш. „Милан Вуковић“, Херцег Нови)Павлу Лакићевићу (О. Ш. „Бранко Бринић“, Радовићи, Тиват).

„ПРОСВЈЕТА“ је ове године први пут додијелила годишњу награду просвјетном раднику. Први добитник награде, која ће бити традиционална, је професорица математике Вера Тодорић.На академији јој је уручена златна Просвјетина плакета. Тај тренутак проглашења и уручења био је пун емоција, а професорица је изаз-вала буран аплауз свих 500 присутних. Вера Тодорић је у пензији од 1995. године након пуног радног вијека проведеног као профе-сорка математика, прво у основној школи у Београду, а од 1975. године у средњој шко-ли у Бијелој, па од 1976. у ШЦ „Иван Горан Ковачић“, гдје је предавала више предмета из математичке групе: аналитику, нацртну геометрију, планиметрију итд. Професорица Тодорић живи у Игалу.

Прво мјесто у конкуренцији прозних радова

Ја, Свети Сава - духом сам својим са вама

Напустио сам земаљски свет пре много векова, надајући се да је моја мисија завршена, да могу мирно хода-

ти стазама Раја, сретан што је немир људски нестао. По-грешио сам. Са неверицом посматрам овај раскол, свађу два брата, оца и сина, рат, мржњу, патњу деце. Може ли и једно људско биће, створење Господње, тако величанстве-но, тако мудро, бити слепо крај очију, неповратно срљати у пропаст, бити окаљани грешник? Немојте себи то дозво-лити. Трудите се потиснути оног невидљивог злог духа, који својом војском свађе покушава срушити изграђене грани-це пријатељства двојице суседа. Не дозволите, ни у једном тренутку, да вас похлепа и љубомора раздвоје од мира и светлости душе, да створе бедем за који више нећете смоћи снаге пробити га. Мир, пријатељство, најбоља су одбрана против те опаке змије, која чека испод најцрњег грма, жељна хаоса, уништења. Такве нељуде треба потис-нути, али никада не и уништити, већ им указати на њихове грешке. Они ће касније лечити те ране од других, и свет ће опет бити као један. Знајте да је најбоље место за чишћење света од зла, упра-во наше срце. Ви сте ти који сте допустили да сва земаљска мржња уђе у ваше душе, и да се попут корова обмота око вас, црпећи вашу доброту. Данас се све оно лоше пребацује на друге, јер увек је лакше да други сносе последице, него ви сами. Истина је да сте ви криви, исто онолико колико је и сваки други човек на овој планети. Али се зато и ви упра-во ти који могу да исправе све оно лоше на свету. За по-четак почните од себе, лечите своју душу. Никада није пре-касно постати бољи човек него што јесте. Та доброта ће се попут нечујног гласа преносити на друге, и они ће, жељни бољег живота, настојати да промене и себе. Постаћете једни од оних који се немилосрдно одупиру злим духовима, бићете они људи у којима још увек живи трачак доброте. Молите се за љубав и мир јачу од саме смрти. Ако будете имали циљ спасити свет од ових поша-сти, неће вам нико моћи ништа. Чувајте то мало наде, за оне грешне, попут мало воде па длану, не дозволите да се она пролије у провалију ужаса. Мој ће вам дух указати пра-ви пут ка бољој будућности. Ви, анђели небески, мученици земаљски, молите се за мир, правду, поштење, свеопшту земаљску љубав и слогу. На крају крајева, то је све што сам ја Свети Сава икада Богу тражио. АМИН!

Дејан Ковач VIII2О. Ш. „Народни херој Саво Илић“

Доброта – КоторПроф. Смиља Синдик 27


vetigora

razg

ovo

rСЛ

ОБО

ДАН

КА К

апа

Разговор са игуманом хиландарскимМетодијем (Марковићем)

Oче, помаже Бог! Хвала Вам што сте нашли времена да будете гост на нашем Радију.Бог помогао и боље вас нашао. Ја се такође

захваљујем што сте ме позвали.Оче, наши слушаоци сигурно желе да чују да ли сте први пут у Црној Гори и да нам кажете Ваше прве утиске о Цетињском манастиру?Наравно да ми није први пут да сам у Црној Гори, али ми је први пут данас да сам дошао у Цетињски манастир и могу да кажем да сам заиста осетио ве-лику благодат и духовну радост и благослов Све-тог Петра Цетињског. Веома сам радостан што сам се нашао у овој згради Светигоре јер се сећам, још пре него што сам постао монах - док сам био сту-дент, кад сам чинио прве кораке у свом духовном животу који су ме привели монаштву, са радошћу сам читао часопис Светигору, наравно и књиге које је касније Светигора издавала, тако да сам посебно радостан данас што сам дошао у вашу зграду.И нама је велика радост. Оче, ово је прилика да слу-шаоци чују нешто о Вама, да нам кажете Вашу ду-ховну развојну путању, колико сте дуго у Хиландару, када сте ступили на монашки пут?Мој је духовни живот почео још од најраније мла-дости, а за то је највише заслужна моја бака, која је била побожна жена богомољка. Она ме је чу-вала пре него што сам кренуо у школу, водила ме у цркву, када је била на молитви онда сам и ја ту био присутан тако да ми је она усадила ту веру. Имао сам срећу да од тих најранијих година бу-дем привржен нашој православној вери, наравно то није било баш у неком великом обиму, али ми је помогло касније када је почетком деведесетих година кренуо неки духовни препород у нашем народу, то ми је помогло да се у мени та вера још више учврсти и на крају ме она привела и монаш-ком животу. У манастиру Хиландару сам од 1994. г. Дошао сам баш на празник Светог Симеона Миро-точивог тако да је то био посебан благослов. 1995. г. сам се замонашио као расофорни монах на праз-ник Преображења, а следеће године наш покојни отац игуман Мојсије ме је замонашио у малу схи-му на празник Светог архангела Михаила. И ево, следеће године у фебруару ће бити седамнаест го-дина како сам у Хиландару.Оче, замолићу Вас да кажете нашим слушаоцима нешто о манастиру Хиландару и периоду од када сте Ви у Хиландару, па и да се кратко осврнете на историјат светогорског монаштва?Претпостављам да о манастиру Хиландару уопште сви ваши слушаоци добро знају, али везано за тај период - прву половину 90-тих година, када сам ја

дошао - можемо да кажемо да је на неки начин тада поче-ла духовна обнова манастира Хиландара. Најважнији трену-так је био када је одлуком тадашњих стараца, то је већ пре 20 година било, решено да се манастир поново врати у гру-пу општежитељних манастира. Постоји један други вид мо-наштва који се зове идиоритмија (то значи да је сваки монах, тако да кажем, упућен сам на себе. Они су живели, наравно, заједно у манастиру али су имали свако своје келијно правило, своју трпезу коју су сами организовали свако у својој келији, одлазили су на свакодневна богослужења заједно, али ипак заједница није била онаква како је монаштво устројено на свом почетку, том општежитељном.) Идиоритмија је уведе-на на Свету Гору у тешким годинама ропства јер у тим усло-вима није могло да се живи општежитељно. Прошлог века су манастири полако почели да се враћају на општежитељни поредак и међу последњим манастирима је био и манастир Хиландар. Први игуман после дужег времена био је сада већ покојни отац Пајсије. Међутим, он због лошег здравстве-ног стања није могао дуго да буде на том месту, тако да је ту дужност преузео наш старац и духовни отац Мојсије, који је уствари на својим духовним плећима изнео тај прелаз из идиоритмије на општежиће. Сама та одлука је била лакши део, али је требало касније то остварити у пракси. За оне који не знају пуно о нашем старцу, оцу Мојсију, треба рећи да је он био један смирен и кротак човек, баш онакав каквог га је Господ замислио својим јеванђелским речима и он је уства-ри тим својим смирењем и кротошћу успео да у пракси пре-вали пут од идиоритмије ка општежићу. Ето, и моја је срећа да сам у тим годинама дошао и на неки начин био један од тих млађих монаха који су учествовали у тој духовној обно-ви, тако да је мој посао, сада када сам ове године њега насле-дио, много лакши. Сада само његовим благословом и молит-вама треба наставити тај пут који је он започео.Оче Методије, Хиландар је увијек био духовни универзитет. Каква је његова улога данас? И каква би требало да буде његова улога у животу Српске Цркве, у просвећивању српског народа?То да је манастир Хиландар био духовни универзитет и да је одиграо можда најважнију улогу у оснивању Српске Цркве, наравно и српске државе, то сви знамо. Садашња улога се наравно променила, јер сада сама држава и Црква обављају ту улогу коју је некад Хиландар носио, али још увек Хилан-дар са својим културним али и духовним наслеђем сведочи о тој нашој историји. Хиландарска је ризница и поред теш-ких услова за време турског ропства, онда разних пожара који су се дешавали у историји, сачувала довољно духов-ног и културног блага, тако да и данас може да сведочи о тој нашој великој историји. Ми често волимо да кажемо у вези садашњих тенденција, односно садашњих жеља нашег на-рода да се уђе у Европу, да је хиландарска ризница сведок да је наш народ заиста одувек био у Европи. И не само то, него више од тога: да је себе уградио у саме темеље овакве хришћанске и културне Европе. Ето то сведочанство Хилан-

Празник Светог Петра Цетињског и обиљежавање 180 година од његовог упокојења је својим прису-ством увеличао и игуман царске лавре Хиландара, отац Методије. Приликом боравка на Цетињу он је за Радио Светигору дао интервју, који ми у овом броју у цјелини преносимо.

28

svetigora

/ 2

011

/ мар

т-ап

рил

дара је сада најважније што се тиче тог дела националног и културног, а наравно духов-ни значај је још већи - то су хиландарске мо-литве, то су хиландарска бдења на којима се молимо наравно за све Божије људе, за све хришћане, али природно да се молимо за наш српски народ. Сви наши слушаоци знају за катастрофал-ни пожар који је погодио манастир Хиландар. Можете ли нам нешто рећи о томе колико је манастир пострадао, као и коју ријеч о његовој обнови? Прошло је нешто више од шест година од када се тај пожар десио, то је био март 2004. г, била је друга седмица Великог поста. Тада је изгорело око половине манастир-ских здања. Штета је велика, али ипак се види да Господ чува оно што је најважније. Овог пута је сачувана манастирска ризница као и манастирска трпезарија, исто тако и црква... Наравно, не можемо да кажемо да оно што је изгорело није било вредно. Ту су четри црквице, четри параклиса, један од њих се и потпуно срушио у том пожару. Али ипак, оно што је најважније је остало недирнуто. Обнова је почела одмах после пожара. Прво је било потребно да се укло-не опасности. Сви ти радови су извођени под надзором једне грчке установе која се скраћено зове КЕДАК. То је центар за зашти-ту светогорског наслеђа, значи то је устано-ва која се брине само о наслеђу Свете Горе. Пошто се радило о веома опасном послу они су инсистирали да те прве послове из-води једна грчка фирма. Касније се крену-ло са рашчишћавањем шута који је остао после пожара. Приликом тих послова ин-систирали смо да се и ми укључимо. Тако да смо успели да формирамо једну групу радника која је већи део манастира рашчи-стила и то је урађено много брже него што је било предвиђено. Када су инжињери из КЕДАК-а то видели, онда су већ препустили да обнова тече више под нашом контролом. Они су наравно остали као надзор. Мана-стир је формирао једну групу радника ткз. режијску групу, ми је зовемо неимарска служба. Сама обнова изгорелих конака је почела 2006. г. Можда се неком чини да она не тече довољно брзо, али треба да се зна да се на старим објектима, који имају поред своје духовне и културну вредност, ради врло пажљиво и због тога један такав конак, тако изгорео, не може да се обнови као нова зграда. Међутим, како време пролази иску-ство се стиче и сваки следећи посао боље напредује. Од изгорелих конака, има их шест, прво смо обновили конак који се на-лази на самом улазу у манастир, на једном углу. То је конак из 1814. Он је био најмањи по површини, најлакши за обнову, зато смо

манастир Хиландар

29


vetigora

од њега и кренули и он је завршен 2007. г. Одмах затим смо пре-узели послове на обнови највећег конака, која ће много дуже да траје него овог малог. Међутим, када она буде завршена моћи ћемо да кажемо да смо завршили обнову, јер остали конаци су мањи и биће много мање времена потребно да се и они заврше. Поред обнове ових изгорелих делова предстоји нам и санација једног проблема. У питању је утањење темеља југозападне стра-не. Иначе, то је једна појава која је и узроковала пожар, због тога што се у зидовима тих конака на западној страни појавило пуно пукотина. Кроз неку од њих је, тако је утврђено, дошло до пожа-ра. Зато што су и димњаци имали такве пукотине и онда је ве-роватно нека варница захватила нешто до старих греда и тако је пожар кренуо. Дакле, поред ових шест конака предстоји нам и да урадимо решење које ће да уклони овај проблем утањења темеља. Ако можемо да кажемо, налазимо се негде на половини обнове. Било би можда ових година и више напретка, али је ова економска криза оставила трага, чули сте, и у Грчкој па самим тим и на Светој Гори, и ипак негативно утицала на неке резултате. Надамо се да помоћ која је досада била присутна неће изостати

да би послове завршили у оном року како смо и предвидели на почетку.Ово је прилика да позовемо и оне који су у могућности да помогну обнову свете царске лав-ре Хиландара.Ја вам се захваљујем на томе. Такође бих искори-стио прилику да се захвалим свим слушаоцима који су до сада помогли било материјално, било својим молитвама, у своје име, у име целог нашег братства и да им пренесем да се у нашој светој обитељи у свакодневним богослужењима увек у молитви помињу сви приложници и сви добро-твори нашег манастира.Замолила бих Вас у име оних наших слушалаца који се припремају за пут ангелског живљења да нам Ви као игуман једног таквог духовног светила нашег народа какав је манастир Хиландар каже-те како ступити на пут монашког подвига.То је питање које је са једне стране лако, али са друге стране и тешко због тога што је то једна тајна. У Светом Јеванђељу, када је Господ упоређивао брачни живот и безбрачни, у једном тренутку Апостоли су рекли да ако је тако чове-ку са женом онда је боље не женити се. Али је Го-спод одговорио: Да, али то само онима којима је дато. Сада је ту тајна колико је ту присутан Божији призив, а колико је ту нека наша слободна воља. Вероватно је и са једне и са друге стране неки ко-рак присутан. Е сада, где се они срећу морам да признам да ни ја баш нисам открио, али у сваком случају то је једна тајна коју вероватно и људи који су проживели цео свој живот у монаштву и дошли пред крај тешко да могу да нам објасне. Ако могу да пренесем нека своја искуства, жељу да се посветим монаштву сам добио још 1989. г, а као што сам рекао на почетку, у манастир сам до-шао 1994. Дакле скоро пет година је протекло од те прве жеље па до њеног остварења. Највише на мене је утицало монашење којем сам био при-сутан у манастиру Високи Дечани. То је било 1993. г. за празник Светог Краља, када су се замонаши-ла два монаха и после тога ми се та жеља заиста увећала али нисам осећао у себи довољно сна-ге да учиним тај последњи корак. Ја сам се тада молио свим светим монасима. Прво Преподоб-ном Антонију, великом оцу монаштва, па и дру-гим великим монасима - Преподобном Сави Освећеном, Пахомију, Теодосију, Светом Јовану Лествичнику, авви Доротеју, али исто тако и на-шим преподобним оцима - Симеону Мироточи-вом, светитељу Сави и другима, да ме укрепе. И ето тако, у једном тренутку сам осетио да је до-шло време и онда сам дошао у манастир. Дакле, ако неко има жељу, треба да се моли и ако је за-иста та жеља од Бога, онда помоћ Божија неће изостати, јер сам заиста тада приметио како ме сам Бог призива. То је уствари тренутак да се кре-не у монаштво - када човек осети Божији призив. Тај призив ће свако осетити, није потребно да се објашњава како он изгледа, вероватно га је теш-ко и објаснити, али онај који га добије одмах зна Игуман хиландарски, архимандрит Методије у

Радију Светигора

30

svetigora

/ 2

011

/ мар

т-ап

рил

да је то баш сам Божији призив и не може да сумња у то.Оче Методије, шта је то најважније данас у монашком жи-воту? И да ли је данашње монаштво на предањском путу?У књизи Светог Никодима Светогорца „Духовна борба“, има једна врло важна поука за савремено монаштво. Он каже да, иако ми (садашње генерације) не можемо да следи-мо у подвизима старе оце који су живели у првим векови-ма и оне који су живели после њих, ипак можемо да имамо расположење срца онакво какво су они имали. Дакле љубав према Богу и љубав према ближњима. Јер ако сад због неке наше телесне раслабљености нисмо у могућности да врши-мо свеноћна бдења или да преузмемо на себе друге подви-ге постова и молитава какве су они имали и о којима читамо у њиховим житијима, али расположење срца - дакле љубав према Богу, према ближњима - можемо увек да имамо и да се трудимо да се сваким даном они увећавају у нама. Ето то је уствари то расположење срца на које је указао Свети Ни-кодим Агиорит.Наши слушаоци би сигурно жељели да чују, а и ми овдје у Радију, нека ваша сјећања на неке од стараца са Свете Горе.Наравно да је у историји Свете Горе пуно светих, оних чија су имена уписана у каталоге светих, али, Бог зна, можда чак има и више оних за које ми сада и не знамо, а који су уписани у Књигу живота, што је најважније. У књизи „Атонски подвиж-ници XIX века“ у предговору се каже да се један светогорски монах молио да сазна колико има светих атонских отаца? Онда је чуо неки глас који га је позвао да изађе ван из своје келије, била је ноћ, и речено му је да погледа на звездано небо. Када је погледао, чуо је одговор: „Колико видиш звезда на небу, толико има и светих атонских отаца.“ Наравно, било их је у стара времена, али исто тако можемо да кажемо да их има у садашња времена. Један од најпознатијих је старац Пајсије. Ако смем тако да кажем и ја сам се удостојио да бу-дем његов савременик на Светој Гори барем неколико месе-ци. Дух његов и његове поуке се осјећају тако живо на Светој Гори, излазе књиге са његовим житијем, са његовим поука-ма, има их и на српском језику. Његова келија у близини Кареје је такође једно место које посећују поклоници који долазе на Свету Гору. Треба споменути и старца Јосифа Иси-хасту који је такође живео у XX веку, нешто раније него ста-рац Пајсије. Утицај старца Јосифа је велики преко његових ученика које је духовно руководио, а који су касније обнови-ли многе манастире на Светој Гори. Треба напоменути да је један од његових ученика старац Харалампије, сада већ бла-женопочивши, који је једно време био у хиландарској келији светог Николаја у Кареји, која се зове Буразери. После тога је са својом братијом отишао у манастир Дионисијат и об-новио тај манастир. Треба овде поменути и другог његовог ученика који се звао Јосиф који је обновио манастир Вато-пед, братски манстир Ватопед који сад већ има око сто мо-наха и искушеника. Био сам присутан на сахрани овог стар-ца Јосифа ватопедског, ту се десило једно мало чудо. Када се упокојио остала су му уста отворена и мада су монаси поку-шавали да их затворе, нису успели. Обичај је на Светој Гори да се тело упокојеног монаха умота у монашку мантију, да се без ковчега положи у земљу да би се што пре испуниле речи Господње: Прах си и у прах ћеш се вратити. Али ако је у питању неки игуман онда се остави лице отворено, мантија се на том месту прореже тако да лице покојника буде отво-рено. Садашњи игуман отац Јефрем је наложио својим мо-насима да исто тако оставе отворено лице старца Јосифа,

на шта су мало негодовали његови монаси - Па стар-че, ето, уста су му отворена, није баш згодно да му лице буде отворено. - Међутим игуман је тако уве-рено потврдио тај свој налог и они су наравно по-слушали. Ту се десило једно чудо - уста су се сама за-творила и на његовом лицу се појавио осмех. Што је наравно, сложићете се, са природне тачке гледишта немогуће код једног човјека који се упокојио, коме је душа изашла из тела. Та фотографија је одмах обиш-ла цео православни свет. Ја сам био лично присутан и то је била једна права светогорска сахрана где се испраћа монах који је цео свој живот посветио Госпо-ду и Пресветој Богородици, тако да је уствари та сах-рана као један празник, јер када се монах упокоји на Светој Гори уствари дешава се да се испуњава његова жеља. Душа одлази код Господа коме је служио уз ве-лику молитвену помоћ Пресвете Богородице која је игуманија Свете Горе целе, и заиста је то један вели-ки духовни празник. За мене је била велика духовна радост, поука и благослов што сам присуствовао сах-рани старца Јосифа. Ту је отац Јефрем који се сада на-лази у Америци. Он је обновио манастир Филотеј, а из тог манастира су касније обновљени још неки ма-настири. Међу овим старцима који су обележили XX век треба споменути и нашег Србина, оца Георгија Витковића који је такође био ученик овог старца иси-хасте. Њега Грци знају као Бранка, јер он је још као ис-кушеник био код старца Јосифа и остала је прича да се он веома строго подвизавао. Био је родом Херце-говац, а после другог светског рата је напустио наше крајеве. Био је на Западу и онда је дошао преко Свете Земље на Свету Гору. Био је једно време у Хиландару, а пошто је у то време била идиоритмија није осјетио да је то права духовна клима за духовни живот па је прешао у руски манастир, где је једно време био. Онда је једно време као искушеник био код старца Јосифа и био је присутан када се овај велики старац упокојио. Што се тиче његовог подвига ту би могло још дуго да се прича. Навешћу један, још када је био почетник, још се звао Бранко. Старац Јосиф му је на-ложио да сваку ноћ проводи без сна у молитви, имао је једну келију која је била недалеко од кућице у којој је живео старац. И старац Јосиф би с времена на вре-ме излазио и само би узвикнуо: „Бранко не спавај!“ А он је излазио: „Благослови старче. Не спавам, молим се“, и враћао се, настављао молитву. Тако га је прове-равао сваке ноћи да ли је проводи у бдењу. Наравно, када је он још као, почетник, још искушеник, имао та-кав подвиг онда је просијао и био један од највећих духовник ликова на Светој Гори у другој половини XX века. Упокојио се у старом руском манастиру баш на месту где се наш Свети Сава замонашио. Ми смо његове мошти пренели у манастир Хиландар, пре не-колико година и сада их тамо чувамо и сматрамо га као једног од наших духовник заштитника. Како гледате на живот данашњих хришћана у свијету, шта би савјетовали данашњим хришћанима, како се спасити у овом XXI вијеку?Један од проблема који се налази на путу хришћанског живота у ове данашње дане чини ми се да је чињеница то што је систем вредности нека- 31


vetigora

ко изокренут. Стиче се утисак да је врлина некако потиснута, па чак, ако смем тако да кажем, изложе-на подсмеху, док се нажалост порок и грех хвале. Хвале и на неки начин нам се нуде као правило жи-вота. И врло је тешко људима који заиста истински желе да живе хришћанским животом да се снађу у таквој ситуацији када је систем вредности изокре-нут. Због тога је врло важно да одвојимо неко вре-ме и да сваког дана читамо Свето Јеванђеље, али исто тако и духовне књиге. Читајући те богонадах-нуте текстове ипак ћемо успети да схватимо уства-ри како је Бог замислио живот на овом свету који је створио и који је дат људима и да на тај начин по-кушамо да тај систем вредности, колико је у нашој моћи, вратимо да буде онакакав какав би треба-ло да буде. Ако се само мало будемо одвојили од духовног штива нажалост бићемо и ми захваћени том бујицом, која је чини нам се јача него икад у историји. Велика је корист од књига које се пре-воде. Има их сад пуно на нашем језику, наравно ту је и ваша Светигора која доста објављује, свако од нас треба према свом духовном узрасту да одре-ди књигу која ће му помоћи у духовном уздизању, у духовном напредовању. Ако будемо одвојили време и сваког се дана барем двадесет минута или пола сата посветили читању мислим да ће нам пут спасења бити много лакши, него ако се будемо одвојили од ових речи које нам дају живот. Онда ће нам заиста бити доста тешко.Оче, ту сте ради прославе празника Светог Петра Цетињског Чудотворца и значајног јубилеја -180 го-дина од његовог упокојења. Можете ли да нам каже-те шта за Вас значи Свети Петар Цетињски?Свети Петар Цетиски је не само у историји наше Српске Цркве и нашег народа него можемо слобод-но рећи у историји целе хришћанске Цркве један пример како уствари тај пут страдања, трпљења с једне стране, али исто тако и велике вере у помоћ Божију помажу да се човек обожи. Јер обожење је уствари тај крајњи циљ који сваки хришћанин има. Постоји више путева. Наравно, он је имао и своје

подвиге као и сваки други монах, али највећи његов подвиг било је уствари то његово трпљење у веома тешким година-ма када је он живео и када је духовно руководио свој народ и Цркву. Кроз то трпљење он се изједначио са светим муче-ницима и са светим исповедницима. И то трпљење је уства-ри највише утицало да се он посвети, та његова светост коју је задобио овде на земљи је сада нама веома очигледна кроз чудо његових моштију. Само ретки међу људима буду тако прослављени од Господа да се после дуго година њихова тела, њихове свете мошти и даље налазе читаве и тако све-доче да човек и није створен да проживи на земљи 70 или 80 година и да после потпуно нестане, него је створен да буде у вечности. А Свети Петар Цетињски је пример како се до тог обожења достиже. Тако и ми да не малакшемо на нашем духовном путу него да увек имамо поверење у Божију про-мисао, да трпимо угледајући се на Светог Петра Цетињског и да се са великом вером и надом надамо да ћемо и ми за то добити неку награду. А то што се мошти преносе у нови кивот нека буде и за нас нека духовна прекретница, за на-род овде у Црној Гори, за све који себе осећају да су духов-ни наследници, духовна чеда Светог Петра Цетињског, али не само у Црној Гори него у васцелом српству и васцелом православљу. Да нам буде знак да и ми кренемо још боље и да ми будемо као на некој духовној прекретници, па ето, да нас на том путу укрепе молитве Светог Петра.Оче Методије, хвала Вам што сте одвојили ово време за нас и за слушаоце нашег Радија, што сте нам донијели благослов свете лавре Хиландара, хвала Вам на овим дивним духовним поукама.И ја се вама још једном захваљујем на позиву и могу да ка-жем да сам се овде баш пријатно осећао. На неки начин сам и овде пронашао дух Хиландара, јер сам одмах приметио икону Тројеручицу, а посебно ме је обрадовало кад сам ви-део да се на зиду ваших просторија налази насликан хилан-дарски пирг тако да сам се осећао као да сам у Хиландару.Хвала Вам, оче, још једном и благословите нас и слушаоце на-шег Радија.Бог да благослови све и поготову молитве Светог Петра да нас укрепе и благослове.

Црква Ваведења Пресвете Богородице у манастиру Хиландару.

32

svetigora

/ 2

011

/ мар

т-ап

рил

poezija

Награђена песма на савинданскомлитерарном конкурсу СПКД „Просвјета“

Живио сам давно,Од тада је моје име постало славно.

Помагао сам сиромашним и болесним људима,многи су то називали чудима.

Помагао сам да се отворе многе школе,зато ме сва дјеца воле.

У садашњости кад је свјетлост и кад је тама,Духом сам својим са вама

Данило Мрваљевић, IV разредО. Ш. „Никола Ђурковић“

Радановићи - Котор


Све ти Са ва ни је са мо нај зна чај ни ја лич ност у срп-ском на ро ду 12. и 13. ви је ка, он је и јед на од нај-зна чај ни јих лич но сти та да шње хри шћан ске Евро пе. По сто је лич но сти значај не за свој на род,

за сво је ври је ме и за сва вре ме на. Ме ђу ове спа да и Све ти Са ва, пр ви ар хи е пи скоп срп ски, осни вач по-мје сне Цр кве Срп ске, ве ли ки Про свје ти тељ српског и свих пра во слав них сло вен ских на ро да.Чи ње ни ца је да је он је дан од нај све ти јих из да на-ка зе мље Зе те, од но сно Цр не Го ре. Родом је са Риб-ни це, ту гдје је данас Подгорица, а са њим и ци је ла све то род на ло за Нема њи ћа. За то није ни ка кво чу до што је он то ли ко био ве зан за свој род ни крај и што се ње гов род ни крај, у ужем и ши рем зна че њу, вје-ко ви ма на дах њи вао ње го вом личношћу и ње го вим дје лом. Све ти Са ва је утка н у ду хов ни, кул тур ни и на род ни жи вот древ не Зе те, од но сно но ви је Цр не Го ре, која је из ње и на њој из ра сла и ство ре на. Свети Сава је утемељитељ ове данашње Митрополије црно-горске и приморске. Он је тај који је поставио ду-ховни камен темељац Црне Горе у ма на сти ру Све-тог Ар хан ге ла, на Михољској Превлаци код Тивта 1220. године, поставивши свога ученика Илариона Шишовића (родом из села Шишовића, које припада племену Грађани у Ријечкој нахији) за свога наслед-ника у ондашњој Зети, а данашњој Црној Гори. Упра-во на тој Епи ско пи ји зетској, од но сно Ми тро по ли ји (од вре ме на ца ра Ду ша на, 1346. г.) за сно ва на је сва са мо свој ност Зе те Немањића, Бал ши ћа и Цр но је ви-ћа, а уто ли ко ви ше Цр не Го ре, у пост цр но је вић ком пери о ду, са бра не око це тињ ских ми тро по ли та, на-ро чи то оних из све то род не по ро ди це Пе тро ви ћа-Његоша. Та ко је све то сав ска ду хов на сло бо да по-ста ла ко ри јен сло бо дар ског ду ха Цр не Го ре. Зет ска све то сав ска ми тро по ли ја је уни је ла на род ни је зик у култ и култу ру са мо га на ро да и ти ме га са чу ва ла од, уви јек при је те ће му, ла ти ни за ци је, од давни на при-сут не на овим про сто ри ма. Из те вје ков не све то сав-ске тра ди ци је Зет ске митро по ли је на ста ла је и пр ва штам па на књи га на сло вен ском ју гу, зва на Ок то их.Све што се догађало са нашим народом кроз про-теклих осам вјекова, све се то догађало заједно са Светим оцем нашим Савом. Када се народ радовао и он се на небесима радовао, када је народ стра-дао и он је страдао, када је народ разапињан и он је бивао разапињан. И у она отоманска времена, и у ова новија времена, када је дошло вријеме без-божништва у другој половини 20. вијека, када су безбожни људи убијали име Божије, истовреме-но је убијано име Светога Саве, као његовог жи-вог свједока међу људима. Све то сав ске про сла ве и школ ске сла ве ње го ва не су у Цр ној Го ри све до 1946. г, ка да је но ва ате и стич ка, цр но гор ском тлу и ду ху ту ђа власт, уки ну ла Све тог Са ву као школ ску сла ву. Уки да ње Све тог Са ве у шко ли зна чи ло је ра ди кал-

ist

orija

ЈОВАН

Маркуш

СВЕ ТИ СА ВАИ КАТУНСКА НАХИЈА

33


vetigora

ни за о крет у на шем цје ло куп ном обра зо ва њу, за-о крет са ка та стро фал ним по сље ди ца ма. Ра дило се и ради о си сте мат ском про го ње њу из про све те Све тог Са ве, без ко га је не за ми сли ва не са мо наша древ на про све та не го и про све та 19. и пр ве по ло-ви не 20. ви је ка. Данас можемо чути од оних који већ дуго раде на разарању бића Црне Горе и систематском про-го ње њу из про све те Све тог Са ве, да се за Светог Саву није наводно знало у Црној Гори и да је Све-тог Саву у Црну Гору ,,увезао“ 1856. године митро-полит ,,извањац из Далмације“ Никанор Ивановић, избјегавајући да додају оно Његуш. Митрополит црногорски и брдски Никанор Ивановић-Његуш (рођ.1825, + 1894. год) потиче од породице која се из Катунске нахије, са Његуша, одселила у Горњу Далмацију (Дрниш). По мјесту одакле потичу пре-

зивали су се Његуш. Доласком на службу у Црну Гору ми-трополит Никанор се потписивао као Ивановић, по очевом имену.Занимљиво је видјети каквом су митрополити и владари Црне Горе сматрали Катунску нахију и од када се име Светог Саве слави управо у Катунској нахији. Митрополит Петар II Петровић Његош у пјесми ,,Нахије“ о Катунској нахији, одакле су сви владари светородне лозе Петровић Његош, каже: ,,Ти си мати српске Горе Црне“. А књаз Никола I Петровић Његош у опроштајној ријечи на гробу катунског војводе са Чева Петра Вукотића 1903. годи-не каже: ,,Катуњани - језгра Црне Горе, као што је Црна Гора понос цијелог Српства!“. Прва документа о слављењу Светог Саве у Црној Гори, од њеног настанка 1482. године под тим именом, имамо упра-во у књигама која су штампане 1494. године у Црнојевића штампарији у Катунској нахији, тј. на Цетињу (које по

Свети Сава и Свети Симеон Српски – илустрација из Празничног Минеја који је 1538. године штампао војвода Божидар Вуковић Под-горичанин (фотос из примјерка Музеја града Подгорице)

34

svetigora

/ 2

011

/ мар

т-ап

рил

тадашњој административној подјели припада Катунској нахији). У календа-ру Цетињског молитослова за 1494. годину у јануару се слави Свети Сава, у фебруару Свети Симеон Мироточиви и у новембру Свети Стефан Дечански. Вјеровали или не, репринт овог календара је објавила 1994. године Мати-ца црногорска у књизи под насловом ,,Пасхални циклус Ђурђа Црнојевића“. У наслеђу наше културне баштине, војвода Божидар Вуковић Подгорича-нин и његово дјело, представљају изузетну појаву. Најљепша богослужбена књига и примјер графичког занатства овог периода јесте Зборник - Празнич-ни Минеј, чије је штампање почело 11. јуна 1536, а завршено 19. јануара 1538. године. Ову књигу је војвода Вуковић штампао на пергаменту и поклонио

манастиру Хиландару. На њој је ра-дио јерођакон Мојсије из Будимља. Она је украшена илустрацијама на којима су представљени Свети Сава и Свети Симеон Српски и Све-ти Стефан Дечански и Свети Никола.Није тешко закључити да од оснивања Црне Горе 1482, године, Црнојевићи и Петровићи-Његоши славе ове светитеље. Треба по-гледати само државне календа-ре који су штампани на Цетињу у Његошевој књигопечатњи па све до Првог свјетског рата, као и оне које је издавала краљевска Влада у емиграцији 1918. и 1920. Из њих се види да се прославља Свети Сава у континуитету и да се ту није промијенило ништа од настанка Црне Горе.Из све тог пре да ња За ко нопра ви ла Све тог Са ве не сум њи во је из ра сла и Сте га, а по том и За ко ник Све тог Пе тра Це тињ ског, угра ђен у те ме-ље Пе тро вић ке и да на шње Цр не Го ре. Интересантно је примијетити да је химна Светом Сави прва и најдуговјечнија химна у историји Црне Горе. Сва дјеца у Црној Гори су прослављала Светог Саву и пјевала школску химну. Свети Сава је био празник који су сви празновали од малога до великога, од старца до дјетета на челу са краљем и го-

Храм Светог Саве-Ераковићи-ЊегушиХрам Светог Саве у селу Ераковићи на Његушима је подигнут 1886. године. На гробљу око храма сахрањено је више значајних личности наше историје као што су: војвода Божо Петровић-Његош, дугогодишњи предсједник Владе књажевине Црне Горе и предсједник Сената, синови му Владимир, секретар краља Александра Карађорђевића и Андрија - познати ад-вокат, Станко Петровић-Његош, командант добровољачког батаљона, Иван Лабуд Петровић-Његош, народни посланик у књажевини Црној Гори, Љиљана Петровић-Његош, знамени-та његушица, сердар Перо Поповић, Зеко Машанов Поповић, алајбарјактар, Ђуро Поповић, командир, итд.Трудом и прилозима становника села Ераковића, Митрополије црногорско-приморске и других доброчинитеља храм је пот-пуно обновљен 2009. године, а у току је санација иконоста-са. На челу одбора за обнову је Ђорђије Р. Петровић Његош, један од директних потомака брата владике Василија, позна-ти спортиста и уважени грађанин Цетиња и Његуша.Око храма постоји активно лијепо уређено и одржавано се-оско гробље.

Храм Светог Саве на Његушима, родном мјесту митрополита ивладара Црне Горе из светородне лозе Петровић Његош

35


vetigora

сподарем Николом I који је написао пјесму Светом Сави 1912. г. коју су дјеца у школама на Цетињу рецитовала.У Катунској нахији постоје два храма посвећена Све-том Сави. И данас се Петровићи-Његуши сахрањују пред храмом Светог Саве на Његушима који је подигнут

у вријеме књажевине Црне Горе 1886. године. Храм Светог Саве који се налази и у селу Крајњи До (Под-буковица) у Ћеклићима је подигнут такође у вријеме књажевине Црне Горе, 1892. године. Када се направи анализа броја храмова и манастира

посвећених Светом Сави по појединим епархијама Српске Православне Цркве, из актуелног Календара Српске Патријаршије, долази се до закључка да управо најећи број (12+1) имамо у Митрополији црногорско-приморској чије је сједиште на Цетињу, а то су: ма-настир Савина - Херцег Нови, мана-стир Савина Главица - Грбаљ, храмови Светог Саве у манастиру Градиште у Паштровићима, Његушима, Крајњем Долу у Ћеклићима, Тивту, Клинцима на Луштици, Херцег Нови, Морињу, мјестима Ђенаши и Крстац у Паштровићима, Фрут-ку у Даниловграду, као и порушени храм Светог Саве у Годињу у Црмници.Све ове неспорне чињенице нам говоре да су управо Свети Сава са Светим Си-меоном Мироточивим и Светим Стефа-ном Дечанским уграђени у темеље старе Црне Горе чије је сједиште управо било у Катунској нахији на Цетињу. Ве ли ка је сре ћа и бла го слов Божи ји, што је дух Све-тог Са ве та ко ду бо ко уткан у ду шу и би-ће Цр не Го ре. Ни ка ква за ра за, па ни ова

„дукљанска“ ни је би ла у ста њу ни ти ће би-ти у ста њу, да из бри ше Светог Саву из на-род не ду ше, ни ти да га из ње ис ти сне.

Свечана пјесма у славу Светог Саве - прва и најдуговјечнија химна у Црној ГориНа почетку историјата химни у Црној Гори стоји школска химна или свечана пјесма у славу Све-тог Саве, првог српског просветитеља, која је извођена на Цетињу четрнаест година раније од државне химне Књажевине Црне Горе. Свети Сава као просветитељ званично почиње да се слави у Црној Гори као школска слава 1856. г. с појавом првих школа. Зато се у народу каже: „Све-ти Сава - школска слава“. На школским свечано-стима ђаци су пјевали химну Светом Сави. О првој прослави Светог Саве као школске сла-ве 1856. године свједочи писмо учитеља Фили-па Радичевића, у коме пише сљедеће: „Свечана служба у цркви са више свештеника и ђаконом, потом обучени иду у школску салу, за које вријеме слави се процесија са звоњењем звона пјевајући тропар Светог Саве. Школска сала декориса-на је сликама књаза Данила и књегиње Дарин-ке. Узвишено постоље за господара и књегињу, а поред тога на другом асталу спрам иконе Све-тог Саве освећење водице које свештенство

обавља. Иза тога држи говор најбољи ђак, по свршетку кога пјевају укупно ђаци: „Ускликнимо с љубављу Светитељу Сави, Српске цркве врховној светитељској глави“, итд. И послије овог пјевања из руке књаза Данила награђује се најбољи ђак... (Братство, 12-13, Београд, 1908, стр. 63-64).У броју бр. 5 од 2. фебруара 1902. године „Глас Црногорца“ је прославу на Чеву овако забиљежио: „Пошто је одстојана Св. Литургија коју су служили: Крсто Вукотић и Лука Николић, ђаци су се пјевајући химну Св. Саве вратили у школу. Светосавској прослави присуствовали су мјесни главари и мноштво народа из четири оп-штине.“ Државни празник – дан Светог Саве свечано је обиљежаван и у Краљевини Црној Гори. Краљ Ни-кола је и као пјесник дао допринос обиљежавању прославе пред Савиндан 1912. године написавши дугу и поучну „Пјесму Светом Сави“.Данас, нажалост, ђаци немају своју школску сла-ву ни химну, а прву и најдуговјечнију химну у Црној Гори могу чути само на свечаностима које приређује Православна Црква.

Свети Никола и Свети Стефан Дечански - илустрација из Празничног Минеја који је 1538. године штампао војвода Божидар Вуковић Под-горичанин (фотос из примјерка Музеја града Подгорице)36

svetigora

/ 2

011

/ мар

т-ап

рил

Храм Светог Саве - Крајњи До(Подбуковица) - Ћеклићи

Храм Светог Саве који се налази у селу Крајњи До (Подбуковица) у Ћеклићима је подигнут на темељима неког старог храма и први пут је обновљен 1892.

године, како то пише др Лазар Томановић, у књизи ,,Педесет година на престо-лу Црне Горе 1860-1910“ (Цетиње, 1910), трудом и доброчин-ством војводе Ђура Матановића, сенато-ра и дипломате, сина попа Станка. Унутар храма су двије гробни-це Матановића. Храм је у новије вријеме обновљен 2000. годи-не, трудом и добро-чинством сељана.

Икона Светог Саве са иконостасахрама Светог Савеу Крајњем Долу (Подбуковици)

Храм Светог Саве у Крајњем Долу (Подбуковици)

Што је Бог земљи, исто је жрец Његошза овај мрамор и за народ његов –

Бог који роду препјевава Богадо васељенске мјере појмљивога,

зубља небеска, Луча Микрокозмаи успламсала да ум људски спозна

пут од свог срца до вјере без премца:Црна Гора је лик Горског Вијенца,

из Огледала Србског живи одсјев – еп, даром творца, дигнут кроз гороспјев

у знамен чести, јунаштва и чојства,у постојање на спрези тог тројства,

и Црна Гора на њему и траја:чим тројство пуче – знак почетка краја

најави ватра сред које догорје дух Његошевог лика Црне Горе.

Живио сам, школовао се и писао на Цетињу, у Никшићу, Крушевцу, Београду и Москви, а посљедњу деценију у Бањој Луци, гдје ра-дим и као предсједник Удружења књиже-вника Републике Српске. Осим овог, члан сам Удружења књижевника Србије као и Савеза писа-ца Руске Федерације; објавио сам двадесе-так књига (неке и у више издања) – поезије, дра-ма, пјесама за дјецу, а такође и неколико књига превода руске поезије на српски језик. Пјесме, поеме и драме (које се играју у Српској, Русији и Бјелорусији), преведене су ми на 17 свјетских језика, награђиване са неколико престижних домаћих и међународних признања, а као највеће доживљавам уврштавање стотињак мојих пјесама у најрелевантније антологије српског пјесништва.За штампу, послије дугогодишњег рада, припре-мам „Антологију руске поезије Х – ХХI вијека”, одно-сно „Никшин киљан“ - књигу нових пјесама: имам част да њих неколико прво објављивање доживе у „Светигори“.

Зоран Костић

poezija ЗОРАН Костић

ЊЕГОШ

37


vetigora

bibl

ijsk

e kw

ige

Превод: Архиепископ цетињски, Митрополит црногорско-приморски др АМФИЛОХИЈЕ (Радовић) КЊИГА ЈЕСТИРИНА

ГЛАВА ЧЕТВРТА1. А Мардохеј дознавши шта се догађа, раздрије хаљине своје

и обуче се у костријет и посу пепелом, па истрчавши преко градског трга викаше гласом великим горко: Уништава се народ који није учинио никакву неправду! (Бројева 14, 6; Ис. Нав. 7, 6)

2. И дође до царских врата и стаде; јер није му било дозвољено да уђе у двор са костријетом и пепелом.

3. И по свој земљи гдје је показивано (царево) писмо, настаде вапај и плач и ридање велико Јудејаца, костријет и пепео простираху себи.

4. И уђоше слушкиње и евнуси царичини, и обавијестише је; и она се смете чувши шта се догоди па посла Мардохеју да се обуче и да скине костријет и пепео, али он не послуша.

5. Тада Јестира позва Ахратеја свога евнуха, који јој служаше,6. и посла га да јој сазна од Мардохеја о чему се ради.7. Мардохеј пак каза му шта се догодило и обећање које је обећао

Аман цару за ризницу десет хиљада таланата, да истријеби Јудејце.

8. И препис (наредбе) изложен у Сусану о њиховом истријебљењу даде му да покаже Јестири и рече му да јој наложи да уђе и умоли цара да се заузме за народ, сјећајући се дана понижења свога како си отхрањена мојом руком, јер је Аман други послије цара, говорио против нас до смрти; призови Господа, говори цару о нама и избави нас од смрти.

9. Тада ушавши Ахратеј, каза јој све ове ријечи.10. А Јестира рече Ахратеју: Иди Мардохеју и реци11. да сви народи царства знају да сваки човјек или жена, који уђу к

цару у унутрашњи двор незвани, нема им спаса. Само онај коме цар пружи златну палицу, тај ће се спасити. А ја нисам позвана да уђем код цара има већ тридесет дана.

12. И јави Ахратеј Мардохеју све ријечи Јестирине.13. И рече Мардохеј Ахратеју: Иди и реци јој: Јестира, не мисли о

себи да ћеш се ти једина спасити у царству од свих Јудејаца;14. уосталом ако не послушаш у овом часу, од другдје биће помоћ

и заштита Јудејцима, а ти и дом оца твога погинуће те. И ко зна да ли баш због овог времена ниси постала краљица?

15. И посла Јестира дошавшег к њој Мардохеју говорећи:16. Иди и сабери Јудејце који су су Сусану и постите за мене, и не

једите и не пијте три дана, дан и ноћ, а и ја и слушкиње моје нећемо јести. И тада ћу ући к цару супротно закону, па макар ме

погубио.17. И отишавши Мардохеј, учини све оно

што му заповиједи Јестира,17а. и помоли се Богу сјећајући се свих дјела Господњих и рече: 17б. Господе, Господе, царе Сведржитељу, јер је све у власти Твојој, и нема га који ће се супротставити кад захтједнеш да спасеш Израиља; 17в. јер Ти си створио небо и земљу и све што је дивно у поднебесју, и Господар си свега, и нема га ко ће се

одупријети Теби Господу. 17г. Ти све знадеш; Ти знаш, Господе, да не

учиних ово због увреде нити због гордости нити због

частољубља, то што се не поклоних гордом

Аману, јер бих био спреман да

цјеливам и траг ногу његових

- наставиће се -

ради спасења Израиља. 17д. Него сам ово учинио, да не бих дао славу човјеку изнад славе Божје, и никоме се нећу поклонити осим Теби Господу моме, и нећу то с гордошћу чинити. 17ђ. И сада, Господе Боже, Царе, Боже Израиљев, поштеди народ Твој, јер нам припремају пропаст и пожељеше да истријебе Твоје насљеђе од искони. 17е. Не презри удио свој, који си за себе избавио из Египта; 17ж. услиши молитву моју и смилуј се избрању своме и окрени ридање наше на весеље, да би живјећи појали имену Твоме, Господе, и не погуби уста која Ти поју хвалу Господе. 17з. И сав Израиљ завапи свом снагом својом, јер смрт њихова бјеше пред очима њиховим. 17и. И Јестира царица прибјеже ка Господу, смртном борбом обузета, и скинувши хаљине славе своје, обуче се у хаљине туге и плача; и намјесто сујетних масти прахом и пепелом посу главу своју и тијело своје изнури веома и свако мјесто украшавања у весељу своме, покри распуштеном косом својом, и мољаше се Господу, Богу Израиљеву, и рече: 17ј. Господе мој, Царе наш једини, помози мени самој и неимајућеј помоћника сем Тебе, јер је биједа моја у руци мојој. 17к. Слушала сам од рођења свога, у племену очинства мога, да си Ти, Господе, изабрао Израиљ између свих народâ и оце наше између свих предака њихових у насљедство вјечно и да си им чинио све што си говорио. 17л. А сада сагријешисмо пред Тобом, и предао си нас у руке непријатеља наших, зато што слависмо богове њихове; праведан си Господе. 17љ. И сада, не би им доста горко робовање наше, него ставише руке своје на руке идола својих, да би истргли заповијест уста Твојих и истријебили насљедство Твоје и затворили уста оних који Ти поју хвалу и угасили славу Храма Твога и жртвеника Твога; 17м. да би отворили уста (многобожних) народа на подвиге сујетне и дивили се цару тјелесном довијека. 17н. Не предај, Господе, скиптар свој оним (боговима) којих нема; и да се не подсмјехну паду нашем, него окрени намјеру њихову на њих саме, а подстрекача против нас учини примјером срамотним. 17њ. Помени, Господе, пројави се у часу жалости наше и мене охрабри, Царе боговâ и сваког началства Обдржитељу. 17о. Подај ријеч благоугодну устима мојим пред лавом и промијени срце његово на мржњу против непријатеља нашег на његову пропаст и једномишљеника његових; 17п. а нас избави руком својом и помози мени самој, која нема никога осим Тебе, Господе. 17р. Ти све знадеш и знано ти је да омрзнух славу безакону и да се гадим постеље необрезаних и свега туђинскога. 17с. Ти знаш невољу моју, да се гнушам знамења гордости моје, што је на глави мојој, у дане виђења мога, гнушам се овога као крпе од женске нечисти, и не носим га у дане молитвеног тиховања мога. 17т. И није јела слушкиња Твоја са трпезе Аманове, и нисам славила гозбу цареву нити пила вина жртава (идолских); 17ћ. и није имала радости слушкиња Твоја од дана промјене своје до сада, осим због Тебе, Господе, Боже Аврамов. 17у. Боже, Сведржитељу, услиши глас обезнађених и избави нас из руку нечастивих; и избави ме од страха мога.38

svetigora

/ 2

011

/ мар

т-ап

рил

Одредили су предање и збиљада камен-биљег буде Никшин киљан,

јер колика је сва земља Савина - нема међаша, једног, од давнина

да, као овај, сваким својим годомказује шта се збивало са родом

откад постоји. У ту мапу у њем` уписани су громови и муње,

Словени, Келти, Римљани и Кричи,Турци и Њемци, али, у свој причи

најдубље черте и резе нечојствасачуване су кроз траг братобојства

вучен од оног лукавичког данакада потомак унијатског бана,

ту гдје гроб му је Никшу и погуби.Од тада до сад многи су се зуби

у кам усјекли, но, о кам требјешки(а држасмо се до скора витешки),

многи зуб сломи тек што га окрзну,па Никшин киљан онај и омрзну

на чију силу Никшин род не приста,а опходи га ко год љуби Христа.

prikaz

ВИСОКИ ДЕЧАНИКАО ИНСПИРАЦИЈА

poezija ЗОРАН Костић

НИКШИН КИЉАН

25. јануара је у београдском Медија центру представљена књига „Манастир Високи Дечани“, колорна монографија.Овом књигом је „Светигора“ покренула библиотеку „Немањићки манастири“.

– У сазвежђу задужбинарства Дечани заузимају посебно место. Ма-настир је један од подсетника да су Косово и Метохија жила куца-вица српског народа – рекао је митрополит црногорско-примор-ски Амфилохије на промоцији.Он је додао да није случајно да је „Светигора“ покренула ову едицију, јер Немањићи не само да су оставили траг на КиМ и дру-гим деловима Србије, већ су на простору садашње Црне Горе осно-вали Зетску епископију.

– Црква Вазнесења Христовог и манастир Дечани су најбоље про-учени српски средњовековни црквени споменици – нагласила је проф. др Милка Чанак Медић.Указавши на то да су Дечани једина немањићка задужбина чија црква никада није спаљена, епископ рашко-призренски Теодосије је подсетио да је овај манастир саграђен да буде гробно место Сте-фана Дечанског, али исто тако и на корист српском народу. – Имали смо среће да Дечани никада не буду рушени, било је покушаја да се претвори у џамију, скидан је кров, али је Божијом силом манастир-ски комплекс до данас сачуван – рекао је владика Теодосије. – Де-чани су наша историјска и културна ризница. Бисер наше историје, духовности и културе. Са поносом кажем и као епископ, и као дугогодишњи игуман Дечана и као Србин, да Дечани до данас нису изгубили ништа од свог садржаја.Књига „Манастир Високи Дечани“ ће се у Црној Гори и РС наћи у продаји током марта. Читва ова едиција ће бити доступна чи-таоцима и у Америци, Канади и Аустралији. Пријатељ едиције је компанија „Новости“.

Извор: Новости, Српска Патријаршија

39


vetigora

maj

ke h

ri[

]an

ke Св. Анастасија, мајка Св. Саве

ОЛ

ИВЕ

РА Б

алаб

ан

„Владико Господе Боже Сведржитељу, који си не-гда послушао Авраама и Сару и остале правед–нике који су молили за чедо, услиши данас и нас

грешне слуге своје што Ти се моле. Дај нам, по својој доброти да добијемо још једно мушко чедо, које ће бити утеха души нашој и Тобом наследник наше државе, жезал старости наше, на кога ћемо положи-ти руке и починути. И дајемо ти заједничке обете: по зачећу детета, од природне и законите љубави и од постеље одлучићемо се, и свако за себе у чисто-ти тела све до краја живота сачуваћемо се.“ Овом молитвом молише се Свети родитељи Светог оца нашег Саве за рођење мушког чеда у својим већ по-одмаклим годинама живота. И милостиви Господ ус-лиши њихове молитве и подари им чедо, по љубави својој дато на понос целом нашем роду.О мајци Св. Саве, др Лаза Поповић каже: „Уопште је врло интересантно питање Растко, јер по мом мишљењу без добре мајке није било великог сина, па ето о тој његовој мајци ћути цела историја... Заче-так је Растков зато нешто друго, необично, изузет–но, баш као и онда кад је у тешка времена послао Бог Сина Својега Јединороднога.“О рођењу Ане, као и о њеном пореклу не зна се по-уздано готово ништа. Разлог је тај што су биографи у то време јако мало писали о женама. Било је важ-но да је жена блага и тиха, посвећена мужу и деци. За њу се каже да је била „пуна добрих дела као бисе-ра и драгог камења“ и „да је творила угодна дела пред Господом , у дому мужа својега“. Неки историјски по-даци нам говоре да је Ана била кћи босанског бана. Други тврде да је била кћер француског краља, и да су се Немањи на француском двору родила два сина. Када Немања крену из француског двора, краљ на растанку своје унуке назва „криновима својим“, као знамење крви француског краља, те отуда у печат Немањин уђоше два крина. Међутим, већина ис-траживача сматра да је Ана византијског порекла, кћер цариградског императора Романа. Овај пода-так прихватио је и о. Јустин Поповић у спомену Пре-подобне матере наше Анастасије Српске, међутим Роман није владао у времену које је навео о. Јустин, већ сто година раније. Тако је, услед недостатка по-датака, Анино порекло ипак остало под велом тајне. Није записано ни када ни где су се венчали Ана и Немања, али је Теодосије у Житију Св. Саве забеле-жио: „Тај споменути муж, благочeстив, богобојажљив, ништељубив, храброшћу и војном вештином сјајан као нико други, свима добрима на земљи у срећи веома изобилан, а уз то врлином, безлобношћу и правдом, милошћу и кротошћу украшен - узе, по закону, себи жену по имену Ану.“ Немања и Ана су имали шесто-ро деце. Синове: Вукана, Стефана и Растка и кћери:

Вуку, Деву и Ефимију. Брига о деци и њиховом васпитању при-падала је највећим делом Ани. Ова света мајка била је својој деци први учитељ љубави ка Господу и свој Његовој творе-вини, прва ризница мудрости и непресушни извор материн-ске љубави. Она им је била први пример кротости и благости, први наук милосрђа.Теодосије записа: „Родише им се синови и кћери, које про-светлише божанственим крштењем, и научивши их светим књигама и врлинама весељаху се у Господу.“После Стефановог рођења, Ана дуго не роди, а желели су још једно дете, да им буде утеха у старости. Већ зашле у позне го-дине, благослови их Господ сином Растком.Растко је био живахно, бистро и весело дете. Сви су га воле-ли. Гледали су на њега као на дар са неба. Био је понос својих родитеља. Када је напунио петнаест година, отац му даде Хумску покрајину, данашњу Херцеговину, да би се научио управљању и администрацији. Много је волео да чита, наро-чито оне озбиљне списе о историји и вери хришћанској, које му је отац набављао. Често су га виђали замишљеног и одсут-ног.У то време, Рас су походили монаси са Свете Горе. Најстарији међу њима беше један Рус, са којим је Растко много разгова-рао. Монах му је причао о Царству Божијем, о Светој Гори и о монашком животу. Млади Растко је гутао сваку реч. И рас-пали се у њему огањ жеље за таквим животом. Реши да напу-сти очев дом, одрекне се царских хаљина, славе и богатства. Одлучи да побегне на Свету Гору и обуче монашку ризу. Само није знао како то да учини, а да избегне болан растанак са својим родитељима. Рече им да иде у лов на јелене. „И мати, као свака мати, загрли га и целива с љубављу, па га отпустише с миром, али му заповедише да се брзо врати. Јер не знађаху да неће тражити јелене, но извор живота, Христа, да њиме напоји ујелењену душу своју, распаљену огњем од чежње љубави његове.“Када млади принц одбеже и не врати се дому, родитељи се забринуше. Немања организова потеру, и рече војводи који беше на челу: „Знаш колики је бол од љубави према деци и огањ што вазда гори и никад се не може угасити. Зато љубазни, ако си икада примио какво добро од нас - сада је време да љубав по-кажеш. Ако се пожуриш да стигнеш и вратиш ми сина мојега, и тиме утешиш срце моје и мати душу од смрти ослободиш, заслужићеш многа добра, више од првих, и ја ћу ти их дати...“ (Теодосије) А матери Растковој и свима присутнима, утехе ради рече: „Будите храбри, нећемо се жалостити због овога. Неће пропасти син мој. Бог који ми га је мирне наде дао, удостојиће ме да га видим и да се наситим љубави његове.“Колико су Немањићи волели и поштовали своје родитеље види се из сачуваних списа тога доба. У Хиландарској повељи Стефана Првовенчаног стоји: „И сећајући се часног живота славних мојих родитеља, како лепоту, како владање народом, како славу и богатство ка ништељубљу, ускоро Божија љубав к себи привуче, помислих у себи да ме удостоји Владика мој, Исус Христос, да будем поклоник му Пресвете Владичице наше Бо-40

svetigora

/ 2

011

/ мар

т-ап

рил

Фреска преподобне Анастасије из манастира Суденице

городице, и да будем неугашено светлило у храму њеном и крај гроба час-ног и благоверног старца, господина ми Светога Симеона монаха.“ У опису подизања Храма Пресвете Богорородице у Топлици, који по-диже њихов отац Немања и у коме се замонаши мајка им Ана, Стефан Првовенчани записа: „Украсив га свим правима црквеним, установи у њему сабор чрнаца (тј. монахиња), са часним богољубивим подружјем својим, по имену Аном. И предаде јој храм Пресвете, да се стара о њему по свакоме делу и о чрницама које установи у том манастиру светом. А она слушаше са сваком послушношћу и добродушношћу, чувајући храм Пре-свете Богородице, предани јој овим њеним светим господином. Јер о овој рече мудри: ’Часна жена у дому мужа својега више вреди од бисера и драгог камења’ (Приче Соломонове 31, 10). Земаљски мисле о бисеру и драгом камењу. Трошни су камен и бисери; а пророк мисли на онога који је пун добрих дела као бисера и драгог камења. На то се она угледа, творећи угодна дела пред Господом у дому мужа својега...“ Теодосије помиње једно дуже писмо монаха Саве у коме позива оца да иде у манастир, а крај писма посвећен је мајци Ани: „А добра госпођа и мати моја на исти начин, ради Бога, код куће свега да се ослободи“, саветујући и њу да иде у манастир, што је и учинила.Кад одлучи да остави државу и бриге овога света и да се посвети Богу, Немања сазва сабор и рече: „Кратак је пут којим ходимо, дим је живот

наш, пара, земља, прах. За мало се јавља, па брзо пропада. Зато је уистину све ташти-на. Јер је овај живот сенка и сан. Кад сав свет стечемо, онда се у гроб селимо, где су заједно цареви и убоги.“И тако ови дивни родитељи, одрекавши се световног живота, на Благовести 1196. годи-не из руке епископа Калиника примише мо-нашки постриг. Немања је добио име Симе-он, а његова жена Ана постаде Анастасија.Анастасија оде у манастир Св. Богородице у Топлици, а Симеон у своју задужбину - Сту-деницу. Св. Сава је записао: „Раздав све имање своје убогима и растаде се од државе своје и деце своје и жене своје, Богом данога првога вен-ца - јер он не би учесник другога брака - и учи-ни себе удеоничарем неисказанога и часног и светоанђелског и апостолског лика, малог и великог. У исти дан и богомдана му супру-га, пређе госпођа све српске земље Ана - и она прими овај свети лик.“Неколико година након монашког пострига, 1199. или 1200. године, монахиња Анастасија се упокоји. Сахрањена је у манастиру Студе-ници, изнад њеног гроба сачувана је фре-ска, на којој она клечи пред иконом Пресве-те Богородице, као и натпис: „Пресвјатаја Дјево и Бога нашего Мати, прими мољенија рабје својеј, монахињи Анастасији.“Св. Симеон упокоји се на Светој Гори. На самртном часу благослови чедо своје и рече му: „О мој благослове, нека си благословен! Чувај сине закон оца твога, не одбаци карања матере твоје. Чедо моје возљубљено, свет–лости очију мојих, и утехо и чувару старо-сти моје! Ево већ приспе време нашега рас-танка; ево ме већ отпушта Владика с миром, по речи Његовој, да се испуни речено: „Земља си и у исту земљу ћеш поћи.“ (Пост. 3,19 ) А ти, чедо, не тугуј гледајући моје разлучење, јер ова је чаша свима заједничка. Јер ако се овде растајемо, тамо ћемо се опет састати, где више нема растанка.“И ето, где би ивер него под кладу и где ће крушка него под крушку... Од светих родитеља свето чедо. А ми данас, и они пре нас, наследници смо свега онога што нам ова Светородна лоза остави, али чиме нас и задужи. Задужи нас да будемо узорни пра-вославни хришћани, да чувамо своју свету веру и своје свете храмове. Задужи нас да се волимо и да се помажемо, да се миримо... И задужи нас да оно што смо наследили чува-мо за потомство, тако ћемо и њих сачувати и задужити. Задужити да помињу и памте, шта смо, од кога смо и где смо! Молитвама Св. оца нашег Саве и његових Светих родитеља Симеона и Анастасије, Го-споде Исусе Христе Сине Божији помилуј нас и спаси! Амин! 41


vetigora

star

e^n

ik

МОНАХ ГЕОРГИЈЕ ВИТКОВИЋПриче о оцу Георгију

Отац Митрофан ХиландарацЈедном ми је било врло жао кад ми је на импозан-тан пустињачки начин отказао да преноћи у на-шем манастирском конаку у Кареји, где има то-лико соба за долазнике и за пролазнике, већ је отишао у једну шупу украј дворишта, где је и до тад кад га је пут навраћао остајао на коначишту. После дужег разговора навече отишли смо на по-чинак. У освит дана изађох на двориште. Оно је као високи балкон Кареје. Нема лепшег погледа на Атон и таласасте падине до његовог врха про-шаране келијама и кубетима црквица, као што је то са овог нашег конака. Један такав поглед на са-мом освитку дана најбољи је увод у јутарњу мо-литву. У тренутку кад је мој поглед кретао тамо, на видику ми се указао о. Георгије раширених и подигнутих руку, и светлим гласом ме поздра-ви: „Христос воскресе, оче мој Митрофане!“ Пун унутрашње радости која се изливала преко за-сталог осмеха на његовом озареном лицу, приђе ми, док сам ја стајао беспомоћан. Како да му отпо-здравим кад данас није ни Ускрс, ни недеља. „Ми смо деца Васкрсења“, узвикну он, „Нама монасима без ускршње радости није могуће ни живети, ни спасти се, зато кажи слободно - Ваистину воскре-се!“ И ја стидљиво за њим понових те речи.

Отац Митрофан ХиландарацМучеништво као идеал он је и философски и практично свакога дана обделавао. Једне ноћи седели смо код њега на клупи и гледали три једнако обликована стабла, која потичу из истог корена и имају једну заједничку, изванредно лепу круну. Овај је призор за њега представљао вели-ку симболичну вредност. Показа ми на неколико метара од нас једну уздигнуту мермерну плочу која светлуцаше на месечини, ограђену гвозде-ним кангелом. То је био олтар на којем су Турци одсекли главе тројици монаха овог манастира и бацили их овде у бунар, из кога је потом израс-ло ово трокрако дрво. Црква је после тог догађаја срушена, само олтарско место остало је ограђено. Ћутали смо једно време, а онда отац Георгије, у вези свега напред реченог, отпоче да говори о Светој Тројици и нашем односу према Њој кроз мучеништво. Ма како да то овде покушавам да по сећању репродукујем, неће ни издалека личити ономе што сам те ноћи од о. Георгија чуо. Али је ос-новна мисао била та, да се Светој Тројици не може прићи без слободе, а слобода се стиче кроз муче-ништво. Ради се о слободи човека од њега самог, његовог духа од свих земаљских примеса у њему и око њега и слободе сваког стремљења од све-га нечистог у њему. А то постићи претпоставља свакодневно мучеништво, пре свега и изнад све-

други дио

га мучеништво, али радосно мучеништво. Мучеништво је била пасија о. Георгија, зато га је он изабрао као главни пут у прослављању свога Господа.

Јеромонах Прокопије Продромитис Сећам се једне „страшне“ расправе коју сам имао са њим. Изнад његовог кревета висила је једна икона Свете Тојице. Отац, Син и „птичица“, како су је већином називали сви сту-денти. Неки немачки студент др Мартин Јордан ми је мало пре тога објаснио да су такву представу иконе у Православ-ну Цркву увели Исусовци као тајну пропаганду „Филиокве“. Отишао сам код Бранка и рекао му: „Твоја икона није пра-вославна“. Никад нећу заборавити његово узбуђење, дакле, стање беса у којем се нашао и у коме се супротставио мојој дрскости. Викнуо ми је: „Ајдемо заједно у двориште да за-палимо ватру и ја ћу ући у њу са мојом иконом, а ти са том твојом клетвом и тада ћемо видети ко ће постати пепео!“

Митрополит АмфилохијеКад ово говорим, сетим се једног дивног подвижника све-тогорског – оца Георгија Витковића, Херцеговца, подофи-цира краљеве војске, који је био принуђен (кад је безбож-ништво завладало у нашој земљи) да избегне, па је после студирао машинство у Минхену, а онда теологију у Паризу и на крају је доспео у Свету Гору. И причао ми је покојни отац Арсеније, потоњи о. Агатон, дивни подвижник, Хилан-дарац, како је, као представник манастира Хиландара, док је био агрипросоп у Кареји, боравио у манастирском кона-ку. Једне ноћи изби из кестенове шуме о. Георгије и каже:

„Христос воскресе, о. Арсеније (на руском)!“ Он је волео да говори грчки, руски, немачки и све могуће језике. Овај га је позвао, а о. Георгије му каже: „Не! Кажи ти мени, кад је код тебе служба ноћу.“ И он њему каже да у један сат по-сле поноћи по нашем (то је око 6 сати по светогорском) обавља службу. О. Георгије ишчезе у ону кестенову шуму (наравно, читаву ноћ је проводио у молитви), а кад је до-шло време молитве, ево га, поново се појави, пун росе уђе у храм. О. Агатон ми је причао да је гледао, окретао се око себе: „Са ким то разговара?“, кад је о. Георгије почео да чита Шестопсалмије. Каже о. Агатон: „Он је то тако живо, тако ду-боко и осећајно читао, да сам ја био престрашен. Осетио сам да он има живога Господа са којим разговара читајући псалме.“

Митрополит АмфилохијеЗамолио сам о. Георгија да поразговарамо, те смо пошли да прошетамо. О. Георгије је имао на себи мантију, испод које се касније показао огроман гвоздени крст, штап је држао и стари руксак који је нашао у некој од руских испосница. Пењао се уз поток који је тек оживео (јер с лета поток пре-суши), а о. Георгије као срндаћ скаче преко камења и по-тока: „Немој да се ничега плашиш, оче Амфилохије. У једну руку Господ Христос. У другу руку Мајка Божија, па напред.“

Припремиле сестре манастира Рустово42

svetigora

/ 2

011

/ мар

т-ап

рил

РАЈО Војиновић reporta`a

Свједок љепоте хришћанског животаУкрипти Саборног храма Васкрсења Христовог у Под-

горици је 11. jануара промовисана „Светигорина“ монографија „Обнова манастира и храмова у Црној

Гори“, коју је приредио за штампу публициста Јован Маркуш. На промоцији су говорили митрополит Амфилохије, уред-ник монографије протојереј-ставрофор Радомир Никчевић, Богољуб Шијаковић, Аника Сковран, Будимир Дубак и ликов-ни уредник издања Мирко Тољић.

„Морам да признам да сам и ја био зачуђен, иако сам био учес-ник те обнове ових двадесет година, бројем обновљених и новосаграђених храмова и манастира у Црној Гори“, рекао је митрополит Амфилохије, „Човјек се погрузи у тај посао и нема времена да се осврће шта је гдје и како је било, тако да је драгоцјено што су наша Светигора и Јован Маркуш, отац Радомир и други све то записали и унијели у ову књигу. Ви-дим број од 569 обновљених и новосаграђених храмова и црквених објеката, с тим што дио Црне Горе који припада Милешевској епархији није урачунат, као ни дио око Херцег Новог који припада Захумско-херцеговачкој епархији. Кад би то убројали, а ако буде и друго издање то треба ради-ти, видјели би да тај број прелази преко 600, а сами знате да то није мали број. До сад се с правом сматрало да је највећи ктитор у Црној Гори послије епохе Немањића био краљ и го-сподар Никола Петровић-Његош са митрополитима његовог времена, нарочито митрополитом Митрофаном Баном. У то вријеме је, дакле, у Црној Гори саграђено много храмова, на-рочито у новоослобођеним крајевима, али ово што се дого-дило у току ових двадесет година је неупоредиво више. Вели-ки број тих храмова из времена краља Николе је обновљен, и други такође, али и нови саграђени. Ми се сада налазимо у једном таквом храму, највећем у историји Црне Горе.“

„Све то потврђује да је жив Господ Бог, да је жив овај народ и да је жива душа његова, да је здрава и крепка душа овога на-рода“, рекао је митрополит Амфилохије.

Директор ИИУ „Светигора“ и уредник издања протојереј-ставрофор Радомир Никчевић на-гласио је да је монографија објављена поводом двадесетогодишњег јубилеја од увођења владике Амфилохија у трон Светог Петра Цетињскога.

„Док смо у Издавачкој кући Светигора размишљали на који начин ћемо прославити овај јубилеј на-шег духовног оца, дошли смо до закључка да би то најприкладније било једним оваквим љетописом, у коме бисмо стрпљиво пописали манастире, храмо-ве и друге црквене објекте у Црној Гори, а који су се његовим директним учешћем и благословом подиг-ли из рушевина, обновили или изградили на новим темељима у посљедње двије деценије. При томе нам је потпуно било јасно да је то само дио његовог, на разним пољима, веома плодоносног рада, а о коме ће вријеме које је пред нама, као најбоље и мајсторско решето давати вредоносне судове и исцрпније друштвено-социолошке анализе. Надамо се да ће и овај наш љетопис, на неки начин, подстаћи будуће ис-траживаче на том пољу“.„Књига која је пред нама је вишеслојна. С обзиром да сличну књигу, чак ни најобичнији попис о томе шта је све рађено за посљедњих двадесет година у Цркви, нијесмо имали, то је за све нас захтијевало огроман труд, стрпљивост, вријеме, смисао за синте-зу, копање по постојећој писаној грађи, контакте са људима, биљежење свједочења... Највећи дио тог ни-мало лаког посла, који је трајао двије године свакод-невног и вишесатног рада обавио је господин Јован Маркуш, који је, готово све вријеме, био у контак-ту и преписци са паросима и црквеним општинама стрпљиво ишчекујући да од њих добије нови пода-так, или неку сугестију. Највећи дио фотоматеријала

Са промоције монографије „Обнова манастира и храмова у Црној Гори“

43


vetigora

снимљеног последњих 5 година урадили су мајстори фотографије: покојни Живота Ћирић, Ми-линко Стефановић, Зоран Тричковић и искуше-ник Павел Алексејев. Иначе, у књизи од 880 страна која је штампана на најквалитетнијем графичком материјалу је приказано око 3300 фотографија, од којих би многе могле да уђу у најстроже умјетничке збирке, што говори о тенденцији да се све оно о чему се у књизи говори учини потпуно очиглед-ним. Поред тога, оне су и најбољи свједок љепоте и пуноће хришћанског живота, као и специфичних и спиритуалних црногорских пејсажа и надасве пропорционалних, складних и на тврдој и правој вјери утемељених црквених здања. Оне су при-каз и благочестивог народа, који у времену „од свашта тијесном и оскудном“ даноноћно, уз вели-ко поуздање у Бога и стрпљиво, зидао и зида до-мове Господње, показујући да је његово памћење и дубље и шире од онога што је дневна политика по-кушала да направи од њега“.Отац Радомир је додао и да је овај љетопис својеврсни споменик српском језику и ћирилици: „Он свједочи да је кроз вјекове, наш народ кроз црквену градњу, фрескопис, црквено појање, богословље, старе рукописне књиге, народну ријеч и памћење, кроз своје гробове, ордење, држав-не симболе преносио с кољена на кољено своје језичко осјећање и своју ћирилску писменост. Тако да савремно црногорско муцање и измишљање но-вих слова, послије десетовјековне утемељености и језичког склада очигледно показује да је пут, којим су се упутили црногорски језички иноватори, пут који води у промашај“.

„Свјесни смо да је овај љетопис само почетак овак-вог приказивања црквеног живота у Црној Гори, али и једна широка база из које би могли да настану нови истраживачки радови, који би се појединим питањима бавили шире и дубље, а што је нама било немогуће, због ограничености обима књиге и због сагледавања обнове црквеног градитељства као цјелине“, закључио је отац Радомир Никчевић.

Монографија „Обнова манастира и храмова у Црној Гори“ се може набавити по промотивној цијени од 30 евра директним контактом са издавачем, на телефон број: 00382- (0)41-234-222.

Црква Свете Тројице на Румији постала је лакмус па-пир црногорског друштва. На њој се сваки људски интерес, политички, материјални, удворички, али и етички, показао. Показао се интерес групација људи,

али и појединачни. Она је тај снијег који је пао не да покрије бријег него да свака звијерка свој траг покаже.На Румијску цркву у посљедње вријеме сручила се лавина људске злурадости, али и, по природном закону акције и реакције, обиље Божије благодати.Наједном – дакле, не спонтано – Румијска црква постала је централна тема црногорске јавности. Наводно, њеном изградњом прекинут је вишевјековни лијепи обичај да у румијској литији за крстом Светог Јована Владимира иде народ „све три вјере“. Уистину, у тројичинданској румијској литији у посљедње вријеме нема мухамеданаца и римока-толика. Али, ко је томе крив?Неки политички ангажовани људи у Црној Гори, који се у Цркву и црквени живот разумију колико и поп Мићо из

„Горског вијенца“ у компјутере, свјесни тога или не - али не-окомунисти, који брижно дух комунизма чувају управо у себи, флоскулу „братства и јединства“ на којој су духовно узрасли, пројектују на наше претке. Ретроактивно, намећу нашим прецима ид(е)ологизирано „братство и јединство“, које је, видјели смо, своју кулминацију доживјело брато-убилачким ратом ’91. године. Ови људи, будући да им је доживљај живота ограничен ид(е)ологијом, а слобода тока живота партијском дисциплином, не могу да појме сасвим други дух којим су обитавали наши преци.Мухамеданци и римокатолици су у румијску литију за пра-вославним крстом, на којем је прије безмало хиљаду година погубљен Свети Јован Владимир, ишли не зарад „братства и јединства“, него саборно, из осјећаја заједништва који про-истиче из духа Цркве и на којем почива црквени живот. Зашто је успостављена румијска литија, зашто је ишла баш за крстом Светог Јована Владимира, да ли јој је овај крст прикључен или је успостављена са њим, да ли је прво ишла литија па је зато саграђена црква на врху Румије, или је прво саграђена црква па пошла литија, данас може-мо само да претпостављамо. О цркви на врху Румије, коју су 1571. године порушили Турци, пишу Павле Ровињски, Иван Јастербов – Руси, а и други ау-тори. Ове цркве нема на некој карти из доба прије него је порушена, што данас заговорницима њеног рушења служи као крунски доказ да је није ни било. Као да су све цркве биле на тој мапи…За данашњу цркву на Румији је сасвим је неважно да ли је ту раније била црква. Она је одраз вишевјековне жеље, тежње, чежње народа ширег подручја Бара да се ту изгради црква, они су говорили – врати. Зато су у литији сви износили по камен, не би ли ту црква долетјела када се сакупи довољно камења. О тој легенди пишу многи аутори, па и прије више од сто година. О мотивима људи који су износили камење на Румију остало је писано свједочанство. И, 2005. године, ова легенда се показала, уствари – народним пророштвом. Те године, црква је уистину долетјела на румијски врх.А када су, током бурне црногорске историје, неки право-

Мухамеданаца и римокатолика нема више у румијској Тројичинданској литији не због цркве на Румији, него због страха од власти.

Дјечји црквени хор Преподобне мати Ангелине присаборном храму Св. Василија Острошког у Никшићу.

44

svetigora

/ 2

011

/ мар

т-ап

рил

јереј ЈОВАН

Плам

енацakt

uelno

славци, из њима знаних разлога, превјерили, примили ри-мокатолицизам или мухамеданство, они, па потом и њихови потомци, поштујући своје претке, нијесу престали да иду у румијску литију. Култ Светог Јована Владимира и Румијске цркве били су превише јаки да би их чак и превјера избриса-ла из живота околорумијског народа. Сви су и даље носили по камен на врх Румије, не би ли црква била изграђена, једино што се мухамеданци нијесу крстили.И онда, након толико вјекова, у ово доба, појављују се неки људи сасвим другог духа, који тумаче вољу, жељу и моти-ве оних људи. И што је из те перверзије неокумунистичког духа испало? Мухамеданци и римокатолици више не иду у Тројчинданској литији на врх Румије. Не због цркве, јер за ту цркву и они су на плећима износили камење, него из стра-ха... Из страха од власти која на овај народ врши притисак уочи сваких избора, која их уцјењује радним мјестом, која их онемогућава да нађу упослење ако нијесу „њихови“... Која га је у појам утукла уочи референдума када је бруталном силом и подмићивањем осиромашених људи одвојила Црну Гору од Србије. Која и сада, уочи пописа становништва, који је за њу стратешко, витално питање, а не као у нормалним државама питање статистике, креће у офанзиву на народ којим на тај на-чин задобијеним мандатом влада.Муслимани из Микулића, села на обронцима Румије, и да-нас, сасвим нормално, обилазе монахиње у тамошњем ма-

настиру Светог Сергија и носе им кромпир, купус, сир, које сами производе. Игуманију Теодору од ми-лоште зову – Теодорка. Том народу не смета црква на Румији, а и како би, када је она одраз тежње и труда и њихових предака. То је стварни суживот мухамеданаца и православца на подручју Румије. Црква на Румији смета неким политичарима у Под-горици и Улцињу, који призводе виртуелну ствар-ност и проналазе „своје“ људе, па и у Бару, да би им у њиховим медијима „држали страну“. У медијима које контролишу, изводе „лажне свједоке“, као што су то прије двије хиљаде година урадиле јеврејске старјешине против Исуса Христа, којег су на основу тих свједочанстава разапели на крст.Као некада Христа, данас разапињу Румијску цркву. Црква Свете Тројице на Румији данас је најпрогоњенији храм Божији у свијету. Тако скром-на а тако духовно моћна, као Свети Јован Претеча, Румијска црква вапи – да буде порушена. Као и за хришћанина тако и за храм Божији нема веће бла-годати, па и веће почасти, од страдања за Христа. Буде ли црква на Румији порушена, или измјештена, свеједно, Румија ће постати једно од највећих ходо-часних мјеста на планети, мјесто плача за Румијском црквом, не само црногорски и општенито српски,

Страдање и сјајРумијске цркве

Црква Пресвете Тројице на Румији45


vetigora

него и свеправославни Зид плача. До бола сервил-ни, и срамотни за професију, неки новинари оних црногорских медија који су, поред тужилаштва, суд-ства и полиције, једна од главних оперативних полуга ове и овакве власти, ових дана, као копци, надлијећу Румију и њену околину не би ли штогод стрпали у свој кљун. Тако су зграбили и реченицу митрополита Амфилохија изречену на Бадњи дан у Бару: „Ко срушио цркву на Румији, Бог срушио и њега и његово потом-ство!“. Ето када је био Бадњи дан, а још облизују кљунове о њу. Незнавени, убоги духом, навикли да међународне демократске стандарде у Црној Гори примјењују тенде-циозно и селективно, у корист егоистичне власти, не би ли им од ње канула која мрвица, сервилни новина-ри и сервилни црногорски интелектуалци ову Митро-политову реченицу прогласили су клетвом и „говором мржње“.Пастир Цркве Божије, по дефиницији, Богу је одговоран за повјерени му народ на подручју, ако је ријеч о свеш-тенику, његове парохије, а ако о епископу (владици), његове епархије (митрополије). На њему је да се труди да подучи људе добру, односно да их одврати од злих дјела. Дужност пастрирâ Цркве, посебно епископâ, је да каже народу: немојте да крадете, немојте да убијате своју дјецу у мајчиним утробама, ни абортусом ни кон-трацептивним средствима, немојте да лажете, немојте да узимате дрогу, немојте да убијате људе, немојте да силу власти користите за наношење невоље онима којима владате, немојте да рушите цркве… А у Црној Гори, када то каже епископ, кажу: „Држи га, он се бави политиком“. Овдје од владике очекују што и од нови-нара, да каже: ти си највише украо, благословен био, ти си сјајно изманипулисао референдум, благословен био,

прикрили сте убице толико људи, благословени били, сруши-ли сте цркву на Румији, благословени били…Свети Петар Цетињски, када се нашао у сличној позицији као данас његов насљедник на трону Цетињске митрополије ми-трополит Амфилохије, на оне Црногорце који су срљали у неваљала, чак и зла дјела, произносио је клетве. Покушао је прво поукама, упозорењима, као Митрополит данас. А онда, када ништа не би помогло, клео је. Сујевјернима и танушнима у вјери то је угонило страх у кости и не би се усудили да учине зло дјело које су наканили. Тиме је ефекат клетве био постиг-нут. Људима који су у вјери, који - за разлику од оних који не вјерују у Бога – вјерују Богу, труде се да живе по јевађељским истинама, јер оне су путоказ у вјечни живот, није потребна терапија клетве, јер они нијесу склони злим дјелима.Да ли је Свети Петар Цетињски клео људе, тако често и тако тешким ријечима, зато што их је мрзио? Да јесте, засигурно не би данас, 180 година од свога упокојења, лежао у Цетињском манастиру очуваног, несатрулог тијела, и чудотворио. Клет-ве је произносио и Свети Василије Острошки и многи други светитељи.Клетва није одраз мржње, него – љубави. Не доноси клетва проклетство на човјека који чини зло дјело и на његово по-томство, него га доноси зло дјело које је учинио. Зло дјело је проклетство, а клетва је настојање пастира Цркве Божије, које произилази из Свељубави, из љубави коју је на своје створење Човјека излио Бог, да човјек којем је упућена не учи-

ни зло дјело и тако на себе и своје по-томство навуче зло. Несрећног човјека који је био „руко-водилац радова“ рушења цркве на Ловћену 1971. го-

дине нико није проклео, па су се неколико мјесеци касније у Скадарском језеру удавили и он и његов син, његов потомак.А „говор мржње“… Опет је поп Мићо сјео за компјутер… Тај стандард прокламованих демократских начела Запада један број црногорских новинара и интелектуалаца употријебио је тако што је на претпостављени говор мржње митропо-лита Амфилохија подигао цунами – говора мржње. Они од којих актуелна црногорска власт очекује да изврше прити-сак на јавност, ненадлежно, јер нијесу суд, али веома функ-ционално, једну митрополитову реченицу прогласили су го-вором мржње и у овој држави, каква је данас Црна Гора, за то злодјело нема ко да их осуди. Јер, све је то испројектовано у мраку подземља које држи ову власт, пред попис ста-новништва, у циљу застрашивања народа. Ако могу да на-падну Митрополију црногорско-приморску, којој по свим истраживањима јавног мњења, од кад се оно у Црној Гори спроводи, вјерује убједљива већина овдашњег народа, и њеног челника митрополита Амфилохија, како ли ће тек проћи они који се на попису, који је јавни чин (дакле не као гласање на изборима, или референдуму, тајни, а гдје су такође застрашили народ), како ли ће тек проћи просјечни црногор-ски житељ, ни од једне државне институције заштићен…

Аутор је свештеник, барски парох, дугогодишњи новинар. Почев од јуна претпрошле године сваког мјесеца служи Литургију у цркви Свете Тројице

на Румији, у присутву великог броја вјерног народа.Текст преузет из дневне новине Дан, 27. 01. 2011. г.

Клетва је добронамјерна опомена, плод љубави, а проклетство доноси учињено зло дјело.

Јереј Јован Пламенац служиСвету Литургију у цркви на Румији.

46

svetigora

/ 2

011

/ мар

т-ап

рил

СЕМИНАР О ОБРАЗОВАЊУ О ЈАСЕНОВЦУ ОДРЖАН У КРАГУЈЕВЦУУорганизацији Одбора за Јасеновац Светог Архијерејског

Сабора Српске Православне Цркве и благословом и гостољубљем Преосвештеног Епископа шумадијског Г. Јована, те сарадњом управе Спомен-парка Крагујевачки октобар на челу са директором Владимиром Јагличићем, 29. и 30. јануара 2011. године одржан је Трећи семинар о образовању о Јасеновцу. Семинар су похађали сарадници Одбора за Јасеновац, као и наставници и представници Богословија СПЦ, у којима су већ дужи низ година обавезна предавања о страдању у Јасеновцу, који је само символ других страдалних мјеста у којима је српски живаљ мучен и убијан, као и свеу-купног страдања у Другом свјетском рату.На почетку, у име Одбора и организатора присутнима се обратио координатор Одбора за Јасеновац, протосинђел Јован (Ћулибрк), укратко представивши програм семинара и његове учеснике, те подсјетивши све о јасеновачкој жртви, српском Новом Косову и страдању. Затим је семинар благо-словио домаћин, епископ Јован, подсјетивши на то да су Шу-марице свештено мјесто града Крагујевца, и да смо дужни да у своје животе вратимо сјећање и памћење на све страда-ле из рода нашег. У име града Крагујевца све је поздравио г. Добрица Миловановић, потпредсједник општине, а након њега се присутнима обратио г. Ненад Ђорђевић, директор Музеја жртава геноцида. У име гостију из Спомен-устано-ве Јад Вашем све присутне је поздравила госпођа Хава Ба-рух из Међународне школе за образовање о холокаусту из Јерусалима. У радном дијелу семинара први је узео учешћа Њ. Е. Александар Конузин, амбасадор Руске Федерације у Ре-публици Србији који је говорио о фалсификовању историје Другог свјетског рата, као и о Предсједничкој комисији РФ установљеној да се бори против те појаве. Послије њега је о логору Сајмиште говорио сарадник Института за савремену историју др Милан Кољанин, а предавањем о сличностима и разликама појмова холокауст и геноцид Јифтах Ашкенази из Јад Вашема је окончао прву сесију.У послијеподневној сесији прво је говорила госпођа Барух, са темом „Значење ослобођења Аушвица 1945. године - у своје вријеме и данас“, да би са својим колегом Ашкеназијем у наставку излагала на тему „Повратак у живот - образовање путем књижевности и умјетности“. Посљедње предавање првог дана семинара било је г. Ненада Ђорђевића, на тему

„Крагујевачки октобар“, тј. о страдању народа у Крагујевцу, Шумарицама и околним мјестима октобра 1941. године. Други дан семинара почео је Светом Архијерејском

Литургијом коју је служио владика Јован са свештен-ством у цркви Светога Саве у насељу Аеродром, у ком-плексу Богословије Светог Јована Златоустог. Вјерном народу се обратио протосинђел Јован (Ћулибрк), проту-мачивши дневно Јеванђеље и подијеливши са вјернима овог града живу успомену и сјећање на све оне постра-дале из српског рода, истакнувши да ти мученици чувају нас а не ми њих. Да помињући их, већ овде и сада предо-кушамо заједницу вјечног памћења и незаборава љубави Божије, која нас грије и освјетљава нам пут којим треба да идемо и као народ да постојимо, молећи се својим све-тим прецима и страдалницима. После Литургије у згра-ди Богословије је била приређена трпеза љубави за све, гостопримством ректора ове школе оца Зорана Крстића.Предавања овога дана отворио је г. Артур Кол, амба-садор Израела у Републици Србији, који је говорио о значају образовања о холокаусту, узимајући као примјер страдања своје породице, поријеклом из Трансилваније. Након њега је на тему „Како размишљамо о Јасеновцу“, говорила др Кринка Видаковић-Петров, супротставив-ши идеолошки и предањски начин памћења. О страдању Рома на Доњој Градини подсјетио нас је др Драгољуб Ацковић. Посљедње предавање је било „Логор смрти Јадовно и рад Удружења Јадовно-1941“ др Душана Басташића из Бања Луке.Семинар је сумирао протосинђел Јован (Ћулибрк) који се захвалио свим учесницима, како наставници-ма Богословија и сарадницима Одбора за Јасеновац, тако и представницима бројних других институција које се баве питањем страдања у Другом свјетском рату (Меморијални центар Јасеновац, Народни музеј Краљево, Удружење Јадовно-1941, итд). Затим је предо-чен рад Одбора за Јасеновац током прошле године, као и главни правци развоја у проучавању страдања у Другом свјетском рату. Нарочито је наглашен значај празновања Новомученика јасеновачких, као и чињеница да је ове го-дине седамдесетогодишњица почетка рата у Југославији, Грчкој и СССР-у, што нас обавезује на обиљежавање више значајних датума и мјеста страдања. На крају, учесници семинара су се још једном помолили Новомученицима крагујевачким и јасеновачким, и раз-ишли се, ширећи међу свим људима добре воље сјећање на велику и свету жртву оних који су пострадали за свој народ и тако себе уписали у Књигу вјечнога живота.

aktuelno АЛЕКСАНДАР Вујовић

Епископ шумадијски Г. Јован, протосинђел Јован (Ћулибрк) иостали учесници на семинару у Крагујевцу.

47


vetigora

pri

kaz

МАР

КО Је

фт

ић

Нови број најстаријег студентског часописа у српском школству се крајем зимског семе-стра нашао у продаји.

Иначе, први број часописа студената Православног богословског факултета Универзитета у Београду изашао је 1932. године, под именом „Светосавље“. Под тим именом штампан је до 1941. године, када услед окупације Србије престаје да излази. Прве две године лист је излазио двомесечно, а касније, све до 1941. године, тромесечно. Након завршетка Другог светског рата часопис је био забрањен.Поновно покретање гласила студената ПБФ-а де-сило се 1991. године. Дат му је нови назив - „Ло-гос“ и до 1997. године штампан је у више свезака за сваку годину. Након краћег прекида, 2003. го-дине започиње са новом едицијом. Намера новог уређивачког одбора, формираног 2007. године, била је презентовање хришћанског учења превас-ходно младим академцима Београдског универ-зитета, на савремен начин и прилагођеним вока-буларом. Интересовање и признања која су убрзо уследила показала су да је „Логос“ пронашао ши-року читалачку публику која се интересује за бо-

гословске теме и однос Цркве према друштвеним и културо-лошким феноменима. Бројеви који су од тада изашли из штампе тицали су се најразличитијих тема. Свака од њих била је, а многе и данас јесу, изузетно актуелне. Тако се „Логос“ бавио харита-тивном делатношћу и потребом за истом у Цркви, прожимањем хришћанства и културе, стресом, итд. Поред основне теме у сваком броју заступљене су рубрике које се тичу богословских и философских питања, културног и историјског наслеђа, света око нас, студентског живота, а афирмише се и поезија мање по-знатих аутора, углавном студената.Тема новог броја је систем вредности. У времену доминатног кича и шунда, који је населио све сегменте друштва, тема вред-ности се сама наметнула. Црква је позвана да усмери хришћане на пут истинске заједнице слободе и љубави са Богом и ближњима. Таква заједница је у нашим данима све теже оства-рива за велики број људи који су збуњени и обманути. Агресија неквалитетних садржаја и заступање вулгарног материјализма путем свих видова медија довела је до дефанзиве истинских бит-них и животно важних питања. Силом се намећу тзв. вредности савременог друштва које за циљ имају обезвређивање тзв. тра-диционалних, а у суштини здраворазумских и природних вред-ности утемељених у љубави према Богу и људима. Те тендеције за далекосежну последицу имају отуђење верних и издвајање

из литургијске заједнице, тј. Цркве. Студен-ти најзначајније богословске установе наше Цркве су покушали да дају неке од одговора на горућа питања данашњице и укажу на ис-тински систем вредности, данас заглушен и константно стављан на маргине.Превасходно треба издвојити тексто-ве везане за тему броја. Они својом конкретношћу и ангажованошћу сведо-че о зрелости и проницљивости самих аутора. Тако у чланку „Црква и друштво између јуче и сутра“, анализирајући однос хришћанина и света, аутор закључује да Црква јесте у фундаменту етоса модер-ног света, али да су тзв. цивилизацијске вредности од хришћанства направи-ле толики отклон, да се на први поглед на мозаику шаренила данашњег све-та не препознаје ништа хришћанско. Много тога је насиљем редуковано, де-монски преображено у сопствену су-протност. Међутим, то се не види увек и свугде: рушевине остају ван фокуса, скривене у полумраку, а поглед остаје заслепљен мноштвом шљаштећих ре-клама. Али и поред тога, у основи свега доброг, у основи свега истинитог стоји

– хришћанство. Једино Црква може да поправи рушевину нашег света, руше-вину под којим би цело човечанство могло да страда. Проблем црквено-сти у Русији и духовну заоставштину совјетског времена обрађује Андреј Десницки из Института за превођење Библије у Москви у тексту „Homo

Нови број часописа студената ПБФ-а „Логос“

48

svetigora

/ 2

011

/ мар

т-ап

рил

aktueln

o

Саопштење за јавностСА САСТАНКА МИТРОПОЛИТА АМФИЛОХИЈА СА СТАРЈЕШИНАМА ХРАМОВА И МАНАСТИРА МИТРОПОЛИЈЕ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКЕ

Sovieticus Christianus“. Стање у Русији подсећа на наше и сврсисходно је, након читања, направити паралеле које би помогле у охристовљењу људи и христијанизацији друштва, али и избегавању замке стављања Цркве на место некадашње партије и сл.Рад који се издваја у теми броја јесте „Онтологија кича и шунда“ монаха др Давида Перовића, савременог српског богослова. У 34 концизна поглавља он бритко анализира све пројаве и узроке настанка кича и шун-да међу хришћанима и у свакодневном животу. Отац Давид се дотиче свих сурогата нашег времена, али нас подсећа на оно и на оне истински вредне. Оштро, све-тоотачки, анализира хришћанство и паганство данас, поткрепљујући се узроцима од јуче и саветујући да нас сутра не затече неспремне. У чланку „Свети Сава – јуче, данас, сутра“ први српски архиепископ представљен је као парадигма врлинског живота, а светосавље као парадигма уређења система вредности и међуљудских односа. „Вредносни систем еминентних српских бого-слова“ подсећа да систем вредности по ком су живе-ли и делали наши најзначајнији богослови свој извор има у светоотачком вредносном систему. Наши теоло-зи нису стварали нека нова мерила вредности, али су православном предању дали свој допринос. Извориш-те, центар и циљ тог система јесте личност Богочове-ка Христа. Кроз историјски пресек сагледавамо стално присуство поменутих начела од којих се није одступа-ло и који су служили изградњи Цркве и народа.У рубрици Библијски хоризонти читаоцу се приближавају места из Старог Завета која се тичу рат-них успеха израиљских вођа и објашњавају мало по-зната места везана за начин и философију ратовања. У овом броју имамо анализу неких аспеката лично-сти које су задужиле Цркву и човечанство. У рубрици Наслеђе читамо о аскетском етосу у животу и делу Пре-подобног Симеона Дајбабског, кроз анализу поезије пустињака подгоричког и о патријарху Павлу као узо-ру истинских вредности. У Културном наслеђу можемо пронаћи текст о неправедно заборављеном, а можда једном од најзначајнијих проучавалаца средњовековне књижевности код нас, Димитрију Богдановићу.Као што и име каже, Свет око нас доноси тексто-ве који се тичу најразличитијих феномена друштва. „Теорија сазнања између извесности и ризика“ поставља питање да ли је Карл Попер оригиналнији од Григорија Нисијског и доноси нам теоријске основе Поперо-ве теорије сазнања. Можемо читати о Светском саве-ту Цркава, Аустралији и њеним Србима, савременој православној педагогоији, али и заштити права грађана.Штампање часописа у потпуности финансира Мини-старство вера Владе Републике Србије и захваљујући волонтерском раду студената у његовој изради сав но-вац прикупљен од продаје иде у хуманитарне сврхе. Редакција „Логоса“ је до сада помогла манастиру Све-те Петке код Параћина, чије се сестринство брине о девојкама и женама ометеним у развоју, Дечијем селу код Краљева, српској деци у косовско-метохијским ен-клавама и др. Редакција објављује и текстове сарадни-ка са других факултета и универзитета и отворена је за сарадњу.

Усуботу, 5. фебруара 2011. године, у просторијама Богословије Св. Петра Цетињског на Цетињу одржан је састанак старјешина

храмова и манастира Митрополије црногорско-приморске са Го-сподином Митрополитом Амфилохијем, на којем је разматрано више актуелних тема из живота Митрополије и Цркве у Црној Гори.Поред унутрашњих питања црквеног поретка, материјалног пословања и црквене мисије, нарочито је разматран положај Цркве у савременом црногорском друштву и проблеми са којима се сусреће Црква у својој свакодневној комуникацији са држав-ним и локалним институцијама власти и у остваривању својих ос-новних права и слобода.Присутни свештеници, свештеномонаси и сестре монахиње, на челу са Господином Митрополитом и викарним Еписко-пом Јованом исказали су благодарност Богу на непрестаном унапријеђењу и обнављању духовног и литургијског живота Цркве у Митрополији и поред скромне материјалне ситуације и потешкоћа с којима се Црква сусреће у свом мисионарском и јеванђелском дјеловању.Са невјерицом и изненађењем је констатована најновија антиц-рквена кампања у Црној Гори у којој учествује један број медија и појединаца из врха власти. Сматра се потпуно несхватљивим из којих разлога је малена црква Св. Тројице на Румији постала једна од главних политичких, друштвених и медијских тема у Црној Гори данас, а заједно са њом и погрешно и злонамјерно проту-мачена брига коју је Митрополит исказао језиком одговорног упозорења, а не мржње ни према коме, у циљу очувања и одбра-не овог храма од неразумних напада и позива на незапамћено скрнављење и рушење освештаног храма Божијег. Не спада ли у још једно безумље наших дана – проглашавање позива за рушење храма за „језик љубави“ и тражење од Митрополи-та да благослови то рушење, како би говорио тим језиком! Оп-шти је утисак да је ова црквица само повод за покушај много озбиљнијег и свеобухватнијег „обрачуна“ са Црквом, од стране појединаца, заслијепљених идеолошком мржњом према Цркви, мржњом наслијеђеном из времена тоталитарног комунистич-ког режима. Такође, намеће се закључак да је, поред скретања пажње народа са виталних проблема црногорског друштва, опет из недовољно јасних разлога, најновија кампања против Цркве, такође у извјесној вези са предстојећим пописом становништва у Црној Гори. Митрополит је подсјетио све присутне на зачетак идеје и начин остварења древног народног предања о обно-ви цркве на Румији и нагласио да ни у примисли није било нити има лоше или зле намјере према било ком народу или вјерској заједници подрумијског краја у коме већ вјековима заједно живе људи различитих етничких и вјерских опредјељења. Неистини-то је и злонамјерно тврдити да Православна Црква Српска пози-ва на мржњу и све такве оптужбе су одбачене као клеветничке и лажне. У вези са пописом изражен је саборни став Цркве да је немогуће, на било који начин, доводити у везу резултате пописа станов-ништва и питања црквеног учења и поретка. Црква је послата без изузетка и ограничења свим народима у свим земаљским крајевима да проповиједа Христово Јеванђеље – Јеванђеље љубави, мира, истине, заједништва свих и спасења. Државе и границе се мијењају, укидају се и стварају се; мијења им се устројство, често и однос власти према Цркви. Црква је послата овом и сваком другом народу, ма како се звао он или држава у 49


vetigora

Поводом ко зна којег по реду насртаја на Цетињски ма-настир и Светиње Митрополије црногорско-примор-ске у режији припадника и сљедбеника анатемисаног

и из Цркве изопштеног бившег свештеника из Рима Мираша Дедеића, обавјештавамо јавност да је по сриједи најобичнија подметачина и класично обмањивање јавности.Дедеићеви сљедбеници су јавност обавијестили да је пријестоница Цетиње, сходно листу непокретности бр. 915, наводни „власник“, а Цетињски манастир „само корисник Цетињског манастира“. Прије свега, дужни смо да још једном подсјетимо јавност на бројне неуспјеле активности при-падника тзв. „ЦПЦ“ да се уз помоћ Мића Орландића, актуел-ног директора Управе за некретнине и блиског сарадника бившег свештеника Дедеића, наводном „исправком греш-ке на захтјев Дедеића“ Митрополија црногорско-примор-ска, као вишевјековни и законити титулар цркава и мана-стира, на потпуно незаконит начин избрише из катастарске евиденције. Надлежни органи Црне Горе су те незаконите по-ступке, по нашим жалбама, ријешили у корист Митрополије. Вриједи подсјетити да су тим акцијама претходили нециви-лизовани јуриши групе Дедеићевих сљедбеника на Светиње од Цетиња до Иванових Корита. Подсјећамо да је 1996.г. државна Комисија у вријеме об-раде катастарских података, решењем УП I05-915 на зако-ном утврђени начин утврдила „да је Манастир Св. Петра из Цетиња носилац стварних права на непокретности уписа-ним у пописном листу бр. 915 за КО Цетиње I“. Овај поступак није спровођен само за Митрополију, како подмећу сијачи неистина по Црној Гори, него у исто вријеме за све грађане и правна лица са Цетиња. Даље, Управа за некретнине у Цетињу 2005. г. је незаконито, дакле без ваљаног правног основа, избрисала управу Цетињског манастира као титу-лара и укњижила Пријестоницу као власника, а Манастир као корисника Манастира. Том приликом је игнорисано и решење Републичког завода за заштиту споменика кул-туре бр. 01-739/1-61 од 3. јула 1961. г. у коме, након увида у земљишне књиге, јасно стоји да је Управа Манастира влас-

ник Цетињског манастира. Узгред, иста незаконитост је из-ведена и на свим приватним кућама које се налазе на град-ском грађевинском земљишту на Цетињу. Није нам познато да постоји град у свијету у коме су прави власници корисни-ци, а општине власници њихових приватних кућа.Митрополија црногорско-приморска је покренула поступак против незаконитих аката Управе за некретнине. Из тог раз-лога подсјећамо да је Министарство финансија са потписом тадашњег министра, а садашњег премијера г. Игора Лукшића донијело решење бр. 07-2-833/1-2008.г. од 15. јануара 2009. г. којим је поништено решење Управе за некретнине којим је Управа Манастира избрисана, а Пријестоница уписана као власник Манастира. На тај начин, извршен је правни повраћај у пређашње стање, али Управа за некретнине тај документ из својих разлога није спровела у катастарској евиденцији што представља грубу злоупотребу и самовољу и подлогу за дрско и нечасно обмањивање државних органа и јавности.Из напријед наведених разлога, истичемо да не постоји ниједан правни, а ни црквени основ да се Дедеићевим сљедбеницима, који су сами себе прогласили за тобожњу „Црногорску православну цркву“, одобри коришћење пра-вославне црквене имовине на Цетињу или било гдје у Црној Гори.Уважавамо право Пријестонице да располаже својом имовином, али Цетињски манастир са црквом на Ћипуру као вјековном сједишту црногорских митрополита не представља имовину свјетовних власти које су, по Уста-ву Црне Горе, одвојене од Цркве и вјерских заједница. Пријестоница је Дедеићевим сљедбеницима недавно по-клонила плац за градњу њихових објеката (иако је игнори-сан ранији захтјев Митрополије за истом парцелом поред гробља) и тиме је, на свој начин, ријешила то питање.Они који траже да на силу упадну и оскрнаве Цетињски мана-стир не мисле добро ни Црној Гори, а ни Цркви.

Из Митрополије црногорско-приморске,23. фебруар 2011. г.

САОПШТЕЊЕ ЗА ЈАВНОСТ МИТРОПОЛИЈЕ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКЕ ПОВОДОМ НАЈНОВИЈИХ ЗАХТЈЕВА тзв. ЦПЦ

којој народ или народи живе. Црква се не бави признавањем или непризнавањем држава и њихових институција, већ спасењем људских душа. Не бори се ни против које држа-ве, нити било ког народа. Велика је неистина да је у Црној Гори она на било који начин укључена у дестабилизацију или рушење данашње Црне Горе. Митрополија је вјековима, па и данас, својом историјом и мисијом везана за ове просторе и није никаква увезена или окупаторска Црква како је поједини идеолошки острашћеници нетачно приказују у својим неод-говорним јавним иступима. С друге стране, као своју обавезу, Црква има свједочење исти-не и ослобађање људи од лажи и страха. Нажалост, све чешће допиру до нас, као до људи који живе у народу и раде са њим, жалбе о систематском насиљу и пропаганди по школама и предузећима у корист „црногорства“, а против Срба и „српства“ на следећем попису. При томе се користи власт и несумњиво фашисоидна идеологија неких од странака на власти. Стога је са овог састанка послата и шаље се порука православним вјерницима и свим грађанима Црне Горе да се слободно и без страха изјасне на, већ је очигледно, исувише исполитизо-ваном предстојећем попису. Свако има право да се слобод-но, по савјести и са одговорношћу према прецима, али и по-томцима, изјасни о свом националном, језичком и вјерском идентитету. Уколико постоје, а извјесно је да постоје са многих адреса, притисци за овакво или онакво изјашњавање, дужни смо и као хришћани и као одговорни људи, чувати и своје и

достојанство другог, као и достојанство Црне Горе.Градити будућност Црне Горе, која себе сматра грађанском државом, на подјелама, распрама, поготово на националној мржњи, и застрашивању људи несумњиво је пут у деструкцију и земљу Недођију. Стремљење према Европској унији, које за-узима све капацитете наше државне власти, има смисла само ако нам помогне да будемо бољи, одговорнији, желећи добра и напретка себи и свима другима.У читавом процесу је нарочито важно да се одлуке доносе најширим могућим консензусом, да се поштује воља грађана ове земље, расуђивање здравог разума, угледање на добре примјере других, ослањајући се притом на прошлост, мислећи о будућности, без присиле (која се отворено спроводи по питању прогона српског језика и ћирилице), без вријеђања најдубљих вјерских осјећања већине грађана ове земље (как-во смо чули ових дана од неких високих државних званичника и међународних представника), без застрашивања и подјела на родољубе и издајнике.Страх, дубоко укоријењен у нашем народу, нарочито од вре-мена послије Другог свјетског рата, може се једино превазићи прихватањем слободе која нас је створила и за коју смо ство-рени; и свједочењем истине - Истине Христове, Истине не-пролазне и препорађајуће, коју Црква Божија Православна свједочи већ хиљадама година.

Из Митрополије црногорско-приморске

50

svetigora

/ 2

011

/ мар

т-ап

рил

pismo ^italaca

О Светом Сави

манастир Хиландар, пирг Светог Саве

О Светом Сави сам био пречашћен колегијалним допуштењем да, Њему у славу и част на школској свечано-сти кажем ових неколико, надам се, пригодних ријечи.Умољавам Вас часни оче, ако са Вашим уредништвом процјените да ове скромне ријечи завређују Вашу и пажњу читалаца уваженог часописа ,,Светигора“, да исте објавите у једном од наредних бројева.По позиву сам филозоф, а по професији сам васпитач.

Увод у васпитачеву реч у славу Светог СавеДраги гости, поштовани пријатељи, ове друге родитељске куће ученика наших, коју званично зову Дом ученика, ува-жени господине директоре Никчевићу, драге колеге и ученици, припала ми је изузетна част да вам пожелим до-бродошлицу на ову Светосавску свечаност.Пре пригодног програма који су припремили наши уче-ници, желео бих да вам се обратим, како то следује данашњем дану, кратким казивањем о Светом Сави, које сам с разлогом, скромно, назвао -

Слово о Светом СавиКад се жели истаћи нечија заслуга за народ онда се каже да је он задужио свој род. За Растка Немањића то више не важи, он не само да је задужио свој род, него, српског рода не би ни било да није било Саве Немањића – српски род би се погубио у тмини историје. Да није било Савиног рада на сабирању народа кроз Српску Цркву и државу, они који се данас зову Срби не би се тако звали. Савин допринос школству и просвећивању свог народа је немерљив за његов даљи опстанак. Прва књижевна дела у Срба кроз биографије владара и житија светаца почињу у Савино време и Савином заслугом; Житије Светог Симе-она је његов лични допринос. Отварање школа при мана-стирима такође, због чега га данас празнујемо као школ-ску славу.Зачетник је и здравствене службе код Срба зато што је от-варао прве болнице при манастирима.Но то се, како знамо, учи кроз школске програме, и о томе само напомену дајем.Овде би хтео да кажем оно што је актуелно за наше време у великом Савином делу. Он своме роду остави у аманет поруку и поуку која се чини актуелном како онда у његово време тако и у наше. Србија је, вели Свети Сава, Запад на Истоку и Исток на Западу. О великог ли савета у овим на-шим садашњим несналажењима и лутањима у данашњем хаотичном свету! Како смо грешили кад га нисмо слушали, кад смо хтели бити само „Исток“ или само „Запад“.Због краткоће времена, само о још једној актуелности из великог Савиног дела за ово време, за наше време, за мла-ду генерацију и не само за њу.Савина преданост за духовне и душевне вредности као праве истинске вредности нашега бића и наше лич-ности насупрот спољашњим вредностима ствари и материјалних добара, новца, угођаја и телесних уживања која су нам споља наметнута, те стога нису плод наше стваралачке способности, наше личне вредности и даро-

витости. Свети Сава у једној од својих чувених молитви вели: „Господе, научи срце моје да не лудује за ша-реним обманама људи и ствари“.Да су праве и истинске вредности, вредности наше-га духа и душе, а не оне спољашње вредности ствари и материјалних добара, исте и једнаке у свим време-нима и културама налазимо потврду у старогрчком спеву „Одисеји“ два миленијума пре Саве Немањића. Највећи од свих песника, Хомер, описујући сусрет краља Одисеја са својим голобрадим сином Телема-хом после петнаестогодишњег лутања морима након Тројанског рата, каже: ,,Сине Телемаше, у свету можеш наићи на велике лепоте, али највећа се лепота крије у твојој души“.Стога, драги моји ученици и ученице, вама се обраћам на овој вашој свечаности и поручујем вам: загледајте се у своју душу и душу оног поред вас, тако је чинио и мла-ди Растко Немањић, тамо ћете видети једно друго небо, много лепше од оног звезданог што га гледамо летњих вечери, али без ,,Најки“ и фирмираних јакни... Тамо има места за дружење, игру, љубав и учење.

На Савиндан, 2011. годинеВаш Вучко Кићовић, васпитач Дома,

дипломирани филозоф

51


vetigora

У Дому културе у Голубовцима, 5. јануара 2010. г, митрополит Амфилохије је подијелио помоћ страдалима у посљедњим поплавама.У наставку доносимо факсимил писма које су дјеца из једне породице из Зете дала Митрополиту у знак благодарности.

aktuelno монах ПАВЛЕ Кондић

ПРВИ ДОКТОР НАУКА – УЧЕНИК ЦЕТИЊСКЕ БОГОСЛОВИЈЕ

pismo ^italaca

На Одсеку за социологију, Факултета политичких наука Универзитета у Бањој Луци, 21. фебруара 2011. г, свештеник

мр Никола Гаврић одбранио је са највишом оценом докторску тезу под насловом Друштвена мисао Ивана А. Иљина. Комисију за оцену докторске тезе сачињавали су проф. др Брацо Ковачевић, председник Комисије, академик др Војислав Становчић, ментор и проф. др Зоран Милошевић. Ово је уједно и прва докторска теза одбрањена на Факултету политичких наука у Бањој Луци. Свештеник др Никола Гаврић рођен је 27. маја 1980. године у Тузли. Син је протојереја-ставрофора Миодрага Гаврића, сада старешине Саборне цркве у Бијељини. После основне школе, са одличним успехом завршио је Цетињску богословију Светог Петра као ученик четврте генерације 1995-2000. Академско образовање из теологије завршио је 2003, такође са одличним успехом, на Сакт-петербуршкој духовној

академији у Русији са дипломским радом на тему Историја СПЦ у БИХ у XX веку. Магистарску тезу под насловом Социологија православног пастирства, са највишом оценом одбранио је Одсеку за социологију Филозофског факултета Универзитета у Источном Сарајеву. Са супругом Дијаном има две ћерке, Гордану и Ксенију. У чин ђакона и свештеника рукоположио га је епископ Зворничко-тузлански Василије и постављен је за пароха при цркви Светог Васкрсења у Зворнику. Вршећи парохијску дужност био је и духовник Светосавске омладинске заједнице, а потрудио се око довршења изградње храма и подизања Светосавског дома. На дан освештања храма, 28. септембра 2008. г.одликован је правом ношења црвеног појаса. Од августа 2009. г. служи при цркви Свете Тројице у Сремчици

– Архиепископија београдско-карловачка. Новом доктору наука, првом из редова ученика обновљене Цетињске богословије упућујемо срдачне честитке са жељом да ревносно послужи Цркви Божијој и народу. 52

svetigora

/ 2

011

/ мар

т-ап

рил

po

men

САХРАЊЕНА ИГУМАНИЈА МАНАСТИРА ГОРЊИ БРЧЕЛИ ЕЛИКОНИДА (ЈЕВТИЋ)

ВЈЕРНА ГЛАСУ ГОСПОДЊЕМ П

риредио: РАЈО

Војиновић

У манастиру Горњи Брчели 29. јануара је сахрањена игуманија Еликонида (Јевтић), која се

упокојила на Савиндан, након дуге и тешке болести у 55. години живо-та, послије више од четрдесет годи-на проведених у манастиру.Свету заупокојену Литургију и опе-ло служили су Митрополит црно-горско-приморски Амфилохије и Епископ рашко-призренски Теодосије са свештенством. Блаже-нопочившу мати бесједом је испра-то митрополит Амфилохије:„У име Оца и Сина и Светога Духа! ’Ево слушкиње Господње, нека ми буде по твојој ријечи.’ То су ријечи, драга браћо и сестре, које је из-говорила Пресвета Дјева када је чула глас архангела Гаврила, који јој је благовијестио рођење Исуса, Бога и Спаситеља нашега. Ријетке су такве душе у овом нашем зем-ном свијету које на глас Господњи, попут Пресвете Дјеве, на вријеме, од младости своје, одговоре. Од-говоре на тај глас и на глас на који је одговорио и пророк Божији Са-муило када је позван са неба, па га је првосвештеник научио да тре-ба да одговори: ’Говори Господе, слуша слуга твој.’ Ријетки су так-ви људи који су од младости своје чули глас Господњи. И не само чули глас Господњи, него га при-хватили у своме уму и своме срцу и сагласно томе гласу Господњем живот свој, земни и кратки, про-водили. Једна од таквих душа Божијих, која је - попут Пресвете Дјеве, попут Светога Самуила мла-денца и пророка, попут цара Да-вида, попут апостола Павла, попут Светога Бенедикта Нурсијскога, по-пут Светога Саве архиепископа и просветитеља српскога, попут Све-тог Петра Цетињскога - одговорила на тај глас, јесте и наша, блаженог спомена, мати монахиња Еликони-да. Свети Петар Цетињски ушао је у Цетињски манастир у дванаестој години, а наша благословена мати и сестра, монахиња Еликонида се 53


vetigora

одазвала у тринаестој години, када се ријетко ко одазива. Одазвала се, чула је глас Господњи и остала је вјерна томе гласу, ево, до овога светога дана када је Господ призвао у своје наручје. Угледала се наша мати и сестра Еликонида на њеног духовног оца, старца Јустина Ћелијског, који се такође - у она распета времена Првог светског рата, када је српска војска прелази-ла албанску Голготу - у нешто старијим годи-нама одазвао и у Скадру постригао власи гла-ве своје и примио име мученика и философа Јустина. И она се на њега угледала, живећи го-динама у Светоћелијског обитељи, са својим благословеним сестрама и ревносно се трудећи да испуњује свако послушање. Њена ревност, њено ревновање остало је запамћено и до да-нас. Ево и сестара из њене прве обитељи које су овдје данас заједно са нама, да то посвједоче. Била је и у другим обитељима, и у Боговађи и у Месићу, благословеној обитељи банатској, била је и у обитељи Светога Георгија у Бањи кратко вријеме, а онда је по послушању, ево већ скоро двадесет година, дошла овдје у ову запустјелу обитељ Пресвете Богородице, Њенога Светога покрова. И сад исповиједам пред свима вама да сам био сувише смео и дрзак да ово дијете Божије пошаљем само овдје. Црква нешто обновљена, конак у рушевном стању... Ни једном није рек-ла нећу. Прихватила је на своја плећа бреме које тешко може један човјек да носи. И носила је то бреме за тројицу. Нема никакве сумње да ће онај који буде писао будућу историју ове све-те обитељи у Горњим Брчелима у нову ктитор-ку уписати нашу мати Еликониду. О своме руху и круху, о своме труду, о својој жртви... Ходећи и овдје по Црној Гори и обилазећи светиње, сликајући свете Божије иконе и ликове са својим сестрама... Она је ишла од мјеста до мјеста, од Беча стизала до Њемачке, да би тим светим ико-нама освештавала те европске крајеве и да би добијала прилог за њих и тај прилог уграђивала у ову светињу. Обновила и храм, обновила и стари конак и саградила овај конак велики, од темеља га саградила, припремајући се да обно-ви и ову школу, једну од најстаријих у Црној Гори. Трудила се мати Еликонида не само градећи грађевине, јер то није био њен изворни позив. Она се посебно трудила градећи грађевину своје душе и свога срца. Носећи целомудреност са собом до последњег свога издисаја. И сву сна-гу своју, и тјелесну и умну приносећи Христу Го-споду на дар заједно са својим сестрама. И ево, за нас изненада - али друге су Божије судбе и Божији путеви, друге су Божије мисли и замис-ли, а друге су ове наше земаљске - призвао је Го-спод. Ево сунце Његово небеско обасјава њен потоњи пут овдје на земљи, свјетлост Божија која је обасјала од њеног рођења, обасјала је у Светој Тајни Крштења. Та свјетлост Божија је оно чему је она појала у свим обитељима у којима је живјела. Синоћ смо овдје са сестрама

монахињама нашли њену књигу коју је писла чувајући краве око Градца у Ћелијама, па је сједела и записивала дивне духовне пјесме својом дјетињом, чистом руком, на десетине пјесама. Синоћ смо један добар дио тих пјесама отпјевали, оне пјесме које је она појала од свога дјетињства и није престајала да их поје. Припремила се за ово своје последње страдање, за своје распеће, за операцију овдје у Подгорици и у Београду. Морам да признам - нисам баш био сигуран у оно у шта је она очевидно била сигур-на. Надао сам се у Господа, да ће је Господ поново вратити да на-стави своје свето дјело. Али је она очевидно знала и осјећала и зато се тако дивно и часно неколико пута исповиједила прије сво-га упокојења, испуњена духом монашког, јеванђелског покајања. Причешћујући се скоро свакога дана прије него што је пошла за Београд и последње недјеље овдје учествујући у Светој Божанској служби и примивши Тијело и Крв Господњу, с Њим се сјединивши на попутнину и на живот вјечни. Зато, ево, данас ми је испраћамо и можемо мирне душе појати, као што и појемо ову пјесму: ’Бла-жен је пут којим данас идеш душо, јер ти је припремљено мјесто покоја.’ Нека је Господ упокоји у њедрима Авраама, Исака и Јакова, Светога Симеона Мироточивога, Светога Петра Цетињскога, Све-тога стaраца Јустина Ћелијског, који, ево, од своје духовне дјеце, послије свога прибројавања лику светих, одабра међу првима своје чедо Еликониду, у своја њедра и у своје наручје. Да тамо буде заједно и са другим сестрама са којима се подвизавала, нарочито са мати Јустином Ћелијском и са другим благословеним душама са којима је гредила путем Господњим. Нека је Господ упокоји и нека јој подари Царство Небеско у вјекове вјекова. Амин.“

54

svetigora

/ 2

011

/ мар

т-ап

рил

IZ SVIJETAПриредио: Славко Живковић

ОРДЕНМИТРОПОЛИТУ

ВЛАДИМИРУУкрајински предсједник Виктор Јанукович одликовао је 21. новем-бра Орденом слободе митрополита кијевског и све Украјине Владимира.

Сагласно указу, који је постављен на званичном сајту предсједника држа-ве, митрополит је на свој седамдесет пети рођендан награђен „за истакну-те личне заслуге и утврђење мира и слоге и вишегодишњу подвижнич-ку дјелатност на препороду духов-ности и национално-културне само-битности украјинског народа“.

ПРАВОСЛАВНА МИСИЈА У КИНИРазвој православне мисије у Кини крајње је неопходан, сматра настојатељ парохије Светих Пе-тра и Павла у Хонг Конгу протојереј Дионисије Позднјајев, саопштава Благовест-инфо.

„Основни проблеми Кинеске ауто-номне Православне Цркве су не-достатак клира и богослужбеног живота, немогућност добијања бо-гословског образовања у Кини и не-достатак богослужбене и катихет-ске литературе на кинеском језику“, објаснио је отац Дионисије. Велики проблем је и тај што по кинеском за-кону страни грађани немају право да се баве мисионарском дјелатношћу на територији Кине.У ТУРСКОЈ ЦРКВА НА ПРОДАЈУПрема информацијама агенције Ром-феа у рејону Мудања у Турској из-ложена је на продају древна црква. Понуђена цијена за храм је 400

хиљада лира (скоро 200 хиљада евра).Према турским медијима, то је једна од три најстарије православне цркве на свијету, која, као и остале хришћанске светиње Турској служи као музеј, и коју је ријешио да прода њен садашњи власник.Црква је посвећена Архангелима и налази се у селу Кумјака, а датира из осмог вијека, из времена владавине Константина Шестог.Сеоски главар је изразио жељу да купи цркву. „Ако нам је продају за 200 хиљада лира, купићемо је“, казао је он, „обновити и отворити за тури-сте.“ По ријечима мјесних власти ту цркву годишње обиђе на стотине ту-риста.

ЛИТУРГИЈА У МИРИ ЛИКИЈСКОЈ6. децембра, на дан Светог Нико-ле Чудотворца (по новом календа-ру), митрополит Мире Хризостом (Константинопољска Патријаршија) је служио Божанствену Литургију у древном храму Светог Николе у Мири Ликијској (сада град Демра у Турској), саопштава „Амен“.Литургија у цркви Светог Николе служи се једном годишње, на праз-ник, почев од 1983. године, када су за то дале пристанак турске власти. Све остало вријеме у току године служи као музеј.У базилици Светог Николе су до де-ветог вијека чуване његове мош-ти. 1087. године храм су опљачкали крсташи, а мошти су однијели у италијански град Бари. У храму је престало да се служи 1923. године, када су након грчко-турске размјене сви хришћански становници морали да напусте град.

АМЕРИЧКА ПОРОДИЦА ПРЕШЛА У РУСИЈУ Павле и Бетси Притул емигрирали су из САД у Русију да би васпитава-ли своју дјецу у православној вјери и већ скоро годину дана живе у карел-ском селу Ведлозеро.Два старија сина, петогодишњи Ни-кита и трогодишњи Илија рођени су у САД, а најмлађи Михаило у Петро-заводску.

„Свакога дана учимо са мамом. Дан почињемо молитвом, затим учи-мо математику, цртамо, читамо“, објашњава Никита дневни распоред, додавши да му се у Русији допада.

Павле се бави бизнисом. Гради куће од природних материјала и то ручно. Бетси ће ускоро да почне да се бави сеоским туризмом.

ЛИТИЈА НА СКИЈАМАОд 5. до 7. децембра на скијама се кретала литија по старој Тобољској траси која је ових дана напунила сто година.Више од педесет километара скијаши су прешли од капеле у Тјумену до села Сазоново како би стигли на престони празник сеоског храма Свете велико-мученице Екатарине, саопштава сајт Тоболско-тјуменске епархије.Литију је предводио јереј Евгеније Пуртов, настојатељ Свето-Никољског храма.

СА САСТАНКА НЕХАЛКИДОНСКИХ ЦРКАВАУ Каиру је одржан састанак пред-ставника Древноисточних право-славних (нехалкидонских) црка-ва. На састанку су били присутни киликијски, јерменски католикос Арам Први (резиденција Антилија – Либан), патријарх Асиријске (Сиро-Јаковитске) цркве Моран Мор Игњатије Зака Први Ивас и поглавар Коптске цркве Шенуда Трећи, саоп-штава канцеларија Киликијског като-ликосата.На састанку поглавара три Древ-ноисточне цркве, које се налазе у евхаристијском општењу, разма-трана су питања даљег екуменског дијалога са другим конфесијама.

ЦРКВЕНА НАГРАДА РОК-МУЗИЧАРИМАБлажењејши Митрополит све Украјине Владимир 13. децембра слу-жио је Литургију у храму Мајке Божје

„Живоносни источник“ Покровског Голосјејевског мушког манасти-ра. Блажењејши је рок музичарима, члановима групе Браћа Карамазови уручио орден Светог Димитрија Ро-стовског. Бенд ове године пуни два-десет година постојања, саопштава прес-служба Украјинске Православ-не Цркве.Музичари, на челу са лидером гру-пе Олегом Кривошејем, већ година-ма помажу Украјинску Православну Цркву. Музичари су много уложи-ли да се препороди Голосјејевска обитељ.

55


vetigora

IZ pomjesnih crkava

АБОРТУСИ ЗА ЕВРОПУ ОПАСНИЈИ ОД „АЛ КАИДЕ“Син кентског војводе Едварда, бра-та од стрица енглеске краљице, Николас Виндзор, сматра да „Ал-Каида“ и уопште исламски теро-ризам не представљају за Европу такву опасност какву представљају абортуси.

„Тероризам јесте друштвени про-блем. Али, ја хоћу да се фокусирам на питање праксе која представља најтужнији морални дефицит сав-ременог живота: абортуси наше нерођене дјеце“, каже се у чланку,

„Ми дајемо себи право да бесциљно убијемо милионе наших потомака за годину дана. Пракса абортуса је смртна рана у срцу хеленистичке и јудео-хришћанске Европе“, пише аутор.

ИЗ БУГАРСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕРезултати нeдавно спроведе-ног социолошког испитивања кажу да у Бугарској више од 60% људи вјерује у Бога, од чега само 10% редовно одлази у цркву. 10% посјећује цркву само на велике празнике – на Васкрс и Божић, а остали уђу у храм понекад.Професор Калин Јанакијев, познати бугарски богослов дао је песими-стичку оцјену савременог вјерског стања код Бугара. По ријечима про-фесора Јанакијева, Бугарска је то-ком последих деценија претрпјела низ метаморфоза у свом духовном развоју. У бризи за економским преживљавањем Бугари су, по ријечима проф. Јаникијева ставили духовност у задњи план.

КОНСТАНТИНОПОЉСКА ПАТРИЈАРШИЈА У новембру прошле године тур-ски суд је на основу указа Европ-ског суда за људска права донио одлуку да се Константинопољској Патријаршији врати здање пра-вославног грчког сиротиш-та на острву Бујукада (једно од најкрупнијих острва Принчева ар-хипелага). Сада се Патријаршија спрема да покрене низ захтјева како би турске власти признале право својине Цркви над низом других објеката. Нијесу у питању само цркве и манастири, него и друга здања. Православна црква Истанбула (бившег Константинопоља) која је имала 95 цркава, 20 школа и болни-ца сада има око 2-3 хиљаде људи, а средином 1920-их година било их је око 100 хиљада.

РЕСТАУРАЦИЈА СВЕТЕ СОФИЈЕ БЛИЖИ СЕ КРАЈУНајвећи споменик византијске умјетности у Истанбулу, Света Софија, се почетком године отва-ра за туристе. Рестаурација главне куполе, пречника 31, 5 м, се ближи крају, саопштава Ел Мундо.

Унутар храма је рестаурирано око 600 квадратних метара моза-ика и исламска калиграфија која украшава медаљоне на зидови-ма. Очишћене су спољне фасаде и утврђен кров куполе.

IZ SVIJETA

ИЗАБРАН ЕПИСКОП ЧИКАГА И СРЕДЊЕГ ЗАПАДАНа засједању Светог Синода епи-скопа Православне Америчке Цркве, који је започео 16. новембра, јеромонах Матеј (Морјак) изабран је за епископа Чикага и Средњег Запа-да, саопштава Седмица. Ру.

Изабрани епископ Матеј је рођен у Кливленду 1949. године у породи-ци емиграната из Галиције (Западна Украјина). Завршио је богословију у Пенсилванији. 1972. године рукопо-ложен је за свештеника. Након двије и по деценије брачног живота остао је удовац. Један његов син такође је свештеник. 2003. године на Светој Гори отац Матеј је примио монашки постриг.

ЦЕНТРИ ЗА ЗАШТИТУМАТЕРИНСТВА У скоро педесет епархија Руске Пра-вославне Цркве на територији Русије, Украјине и Белорусије биће отворе-ни центри за заштиту материнства и породичних вриједности, саопштава Интерфакс-Религија.

„Поред осталог планирано је да се отворе центри за психолошку и социјалну помоћ женама са ризнич-ним трудноћама, сиротишта, центри за указивање помоћи многодјетним породицама, савјетовалишта про-тив абортуса при медицинским уста-новама“, казао је представник сино-далног Одјељења за добротворство, Сергеј Чесноков на форуму сверуског програма „Светост материнства“, који је крајем новембра одржан у Москви.

ГРУЗИЈСКИ АРХИЈЕРЕЈ У ПОДВОРЈУ СПЦ У МОСКВИ На Ваведење у храму Светих апо-56

svetigora

/ 2

011

/ мар

т-ап

рил

Приредио: Славко Живковић

стола Петра и Павла у московском подворју Српске Православне Цркве по благослову Патријарха москов-ског и све Русије Кирила служио је Архиепископ цагерски Стефан из Грузијске Православне Цркве.

Високопреосвећеном Стефану су саслуживали епископ моравички Антоније и остали клир храма. Након Божанствене Литургије епи-скоп Антоније је поздравио архиепи-скопа Стефана и поклонио му у име клира и парохијана панагију. Владика Стефан је топло заблагодарио у име Грузијске Цркве, нагласивши брат-ске односе између многострадалног грузијског и српског народа.

ПОВОДОМ ПРАЗНИКА СВЕТЕЕКАТАРИНЕ7. децембар, празник Свете вели-комученице Екатарине, небеске покровитељке уралске престони-це, почео је свечаном Литургијом којом је началствовао архиепископ јекатеринбуршки и верхотурски Викентије у саборном храму Свете Тројице. Ових дана ту пребива вели-ка хришћанска светиња – мошти Све-те великомученице Екатарине. Након Литургије се снијежним градским улицама литија са моштима кретала до Храма на Крви, гдје су мошти оста-ле до 24. децембра, кад је светиња враћена у атинско подворје Синајске јекатаринске обитељи.

УСТОЛИЧЕН МИТРОПОЛИТДАМАСКИН12. децембра у Јоханесбургу, у сабор-ном храму Св. цара Константина и царице Јелене устоличен је нови ми-трополит Јоханесбурга и Преторије Дамаскин.Божанствену Литургију је слу-жио Блажењејши Папа и Патријарх александријски и све Африке Теодор Други. Његовом Блаженству су сас-

луживали архијереји и свештенство Александријске Цркве и осталих Православних Цркава у Африци.

Високопреосвећени Митрополит јоханесбуршки и преторијски Дама-скин је рођен у Грчкој 1957. године. Има богословско и политиколошко образовање.

ПРВО БОГОСЛУЖЕЊЕ УЗИМБАБВЕУОд 6. до 9. децембра 2010. године настојатељ руског подворја храма Преподобног Сергија Радоњешког у Јоханесбургу, свештеник Данило Логовој по благослову архиепископа јонахесбуршког и преторијског Дама-скина и архиепископа зимбабвејског Серафима био је у пастирској посјети Зимбабвеу.У Свето-Тројицком саборном хра-му града Харареа крштена су дјеца једне руске породице која ту живи. У граду Мутаре служен је молебан и одржан разговор о основама право-славне вјере у коме је учествовало око 40 Руса и представника локал-ног племена Шона. То је било прво богослужење на словенском језику у историји рускојезичне Православне општине Зимбабвеа.

ИЗМЈЕНА ЗВАНИЧНЕ ТИТУЛЕ ГРУЗИЈСКОГ ПАТРИЈАРХАИз Грузијске Патријаршије је саоп-штено да је Синод Грузијске Цркве донио одлуку о измјени званич-не титуле свога поглавара. Од сада ће се он именовати као Католикос-патријарх све Грузије, Архиепископ мцхетски, тбилиски и абхазијски и Митрополит Пицунде, саопштава грчки инфорамтивни сајт Ромфеа.гр.Синод Грчке Цркве је објаснио да је

дата одлу-ка донијета на бази историјских докумената и одражава факат припадања Абхазије канонској територији Грузијске Патријаршије.

НА БОЖИЋ У ХРАМУ ХРИСТАСПАСАПатријарх московски и све Русије Кирил служио је свеноћно бденије и Божанствену Литургију на Божић у Храму Христа Спаса. Поглавару су саслуживали бројни епископи и мноштво свештеника и монаха из Москве.Богослужењу је присуствовао предсједник Руске Федерације Дмитриј Медведев са супругом, представници државних органа Русије, друштвених организација и других хришћанских цркава.

БОЖИЋ ОБЈЕДИНИО ТРАДИЦИЈЕ РАЗНИХ НАРОДАЗа вријеме божићних празника у парохији Светих жена мироносица у Венецији служене су свечане служ-бе, саопштава сајт парохије. Ноћној божићној служби је присуствовало мноштво вјерника. На Литургији су се чуле молитве на италијанском и румунском језику. Прочитане су по-сланице патријарха руског Кирила и митрополита све Молдавије Влади-мира.Након богослужења хор румунске парохије Свете Лукије Сиракуске Ру-мунске Цркве пјевао је божићне ко-ледарске пјесме.

ПОМЕН ОЦУ АЛЕКСАНДРУШМЕМАНУУ Никољском саборном храму у Ва-шингтону поглавар Православне Цркве у Америци, митрополит Јона служио је Божанствену Литургију уз саслужење архиепископа наро-то-минског Јустинијана и многобројног клира.На Литургији је поменут протопрез-витер Александар Шмеман, позна-ти руски богослов који се упокојио прије двадесет седам година, 13. де-цембра 1983. године, саопштава служба за комуникације Одјељења спољних црквених веза Московске Патријаршије. 57


vetigora

СЛАВА ЦРКВЕ НА БАШЧАРШИЈИСтара црква Светог архан-

гела Михаила на Башчаршији у Сарајеву прославила је у недјељу, 21. новембра, крсну славу.

Свету Aрхијерејску Литургију слу-жио је Митрополит дабробосански Господин Николај, уз саслужење четири свештеника и два ђакона Митрополије дабробосанске. Владика Николај указао је на значај који у српском народу имају овај празник и Стара црква на Башчаршији.

ОБНОВЉЕН ХРАМ У ВЕЛИКОЈ КЛАДУШИУ суботу, 27. новембра 2010. годи-не, Епископ бихаћко-петровачки Г. Хризостом освештао је обновљени храм Светог великомученика Георгија у Великој Кладуши.

У новембру 2009. године предсједник општине Велика Кла-душа г. Мулалић и владика Хризо-стом су се договорили да се храм обнови у току 2010. године и то се, Богу хвала, и урадило. Преосвећени Владика је предсје-дника Општине г. Мулалића и његов кабинет одликовао Граматом вели-ког добротовора.

РУСИ КОСМЕТСКИМ СВЕТИЊАМАМинистар културе у Влади Републи-ке Србије Небојша Брадић изјавио је 29. новембра да је у седишту

УНЕСКО-а у Паризу потписан спо-разум о два милиона долара руске донације споменицима културе на Косову и Метохији, уписаним на ли-сту свјетске културне баштине. „Са задовољством смо примили ту вест“, рекао је Брадић, напомињући да је о томе недавно имао при-лику да разговара и у дирекцији УНЕСКО-а са генералним директо-ром те организације Ирином Боко-вом, као и са амбасадором Русије при УНЕСКО-у Елеонором Митро-фановом. Потписан споразум одно-си се на период 2010-2011 године, а средства су намијењена Пећкој патријаршији, Дечанима, Грачаници и цркви Богородице Љевишке.

СЛАВА МАНАСТИРА ВАВЕДЕЊЕ У БЕОГРАДУПразник Ваведења Пресвете Бого-родице свечано је прослављен у ма-настиру Ваведење у Београду гдје је Његова Светост Патријарх српски Г. Иринеј служио Свету Архијерејску Литургију. На Светој Литургији патријарх Иринеј је причестио велики број дјеце и вјерника, а у пригодној бесједи подсјетио народ на значај поста и причешћа као и редовног доласка на богослужења недјељом и празником.

У КОНЧУЛУ ОБИЉЕЖЕН СВЕТИ АМФИЛОХИЈЕПоводом празника Св. Амфилохија, епископа Иконијског, у манастиру Кончул свечано је обиљежен имен-дан митрополита Амфилохија. Све-ту Литургију служио је митрополит Амфилохије уз саслужење новоиз-абраног епископа рашко-призрен-ског Теодосија и бројног свештен-ства и монаштва Епархије.

У својој бесједи Митрополит се сјетио и двојице савремених под-вижника који су носили име Еписко-па иконијског: старца Амфилохија

Патмоског, великог старца и светитеља наших времена који је живио у манастиру Св. Јована Богослова и прозорљивог стар-ца Амфилохија Почајевског који је био гоњен и прогоњен од кому-ниста, чије се свете мошти чувају у Почајевског лаври у којој живи око 200 монаха.

ОСКРНАВЉЕН ХРАМ У ИЛИЈАШУНепознати починиоци провалили су у ноћи између 11. и 12. децем-бра у храм Светог пророка Илије у Илијашу и том приликом оскрнави-ли храм и црквене сасуде. Парох илијашки Предраг Масал ре-као је да је провала извршена кроз западни улаз у храм, приликом чега су оштећене решетке и дрвена вра-та. „У самом храму су испретуране све ствари, разбацане иконе и пре-кривачи, у олтару су оскрнављени свети сасуди, антиминс и јеванђеље, а свештене одежде разбацане“, ис-такао је о. Предраг.

СВЕТИ ЈОАНИКИЈЕ ДЕВИЧКИИ овогодишњи празник Светог Јоаникија Девичког, ктитора и за-штитника Девичке обитељи, била је прилика да се свештенство и вјерни народ заједно са својим но-воизабраним Епископом окупе око моштију Светитеља и узнесу благо-дарност Господу. Владика Теодосије је посебно по-менуо подвиг девичких монахиња заједно са игуманијом Анастасијом, које су и поред свих мука и невоља, пријетњи и ужаса рата остале на овом можда најопаснијем мјесту на Косову загријане љубављу Божјом. Као што су монахиње након Другог свјетског рата дошле на рушевине Девича спаљеног и опустошеног од непријатеља, подигле га и молит-вено оживјеле, тако је и садашње сестринство након мартовског по-грома 2004. године одмах дошло на рушевине манастира и започе-ло обнову која се полако приводи крају.

ПОМОЋ КРАЉЕВУ ИЗ СРЕДЊОЕВРОПСКЕ ЕПАРХИЈЕНакон разорног земљотреса који је 3. новембра погодио Епархију жич-ку а посебно само Краљево, епи-скоп средњоевропски Константин је позвао подручно му свештен-58

svetigora

/ 2

011

/ мар

т-ап

рил

iz ota~astvene crkveПриредио: Славко Живковић

ство и управе црквених општина да прикупљају прилоге за угроже-не. На основу извештаја који су по распису епископа Константина при-стигли Епархијској канцеларији до 13. децембра, у Епархији је на име помоћи страдалима од земљотреса у Епархији жичкој скупљено више од 50.000 евра. Тачна сума из-носи 46.737,03 евра и 4.348,00 швајцарских франака (3.355,84 евра).

НИКОЉДАН У ЗАГРЕБУНа дан Светог оца Николаја Мир-ликијског, Митрополит загребачко-љубљански Господин Јован служио је Свету Архијерејску Литургију у саборном храму Преображења Господњег у Загребу. У својој бесједи митрополит Јован је говорио о животу Светог Николаја и празнику Дјетинци. Захваљујући Црквеној општини загребачкој и ове су године традиционално после Литургије подијељени пакетићи за најмлађе.

ДВАДЕСЕТ ГОДИНА АПОСТОЛ-СКОГ СЛУЖЕЊАПоводом двадесетогодишњице служења Преосвећеног Владике Иринеја на трону Епископâ бачких, у четвртак, 23. децембра 2010. го-дине, уприличена је свечаност у новосадском Студију М. Ретроспек-тивом протекле двије деценије жи-вота Цркве Божје у Бачкој, бесједом епископа јегарског Господина Порфирија и пригодним програмом обиљежен је овај значајни јубилеј. Своме архипастиру, као мало уздарје, свештенослужитељи, ка-тихете, вјероучитељи и полазници вјеронауке из Епархије уручили су велико архијерејско одјејаније, крст и панагију, и малу икону Рождества Христовог.

БОЖИЋ У АФРИЦИОве године радост Божићних праз-ника задесила је и мало афричко си-ротиште које се налази у Атриџвилу, недалеко од Преторије, главног града Јужне Африке. Вриједни чла-нови српске заједнице и Цркве-ног одбора на челу са архимандри-том Пантелејмоном, старјешином јединог српског православног хра-ма у Африци, прикупили су поклоне за двадесет петоро дјеце која живе у

сиротишту под старатељством пра-вославног свештеника Фрументија и попадије Евгеније, рођених Јужноафриканаца из племена Суту и Ндбеле.

Дјеца која живе у сиротишту поти-чу из разних крајева Јужне Африке, Зимбабвеа и Бурундија.

АРХИЕПИСКОП ЈОВАН НАСЛОБОДИНа отвореном засиједању Апела-ционог суда Бугарске, одржаном 4. јануара 2011. у Софији, суд је од-лучио да не дозволи екстрадицију Архиепископа охридског и Митро-полита скопског Г. Јована власти-ма Бивше Југословенске Републи-ке Македоније, уз образложење да се екстрадиција отказује када се гоњења врше на политичкој, расној и вјерској основи.И поред тога што последња пресуда због које је Република Македонија тражила екстрадицију, наводно нема политички карактер, Суд је ут-врдио да је она само производ кон-тинуираних политичких гоњења, која трају од 2002. године до данас.

БОЖИЋНА ЛИТУРГИЈА УПРИЗРЕНУЦентрална прослава Божића на Ко-сову и Метохији одржана је у При-зрену, сједишту Епархије рашко-призренске. Божићну Литургију у обновљеном саборном храму Св. Великомученика Ђорђа слу-жио је епископ рашко-призрен-ски Теодосије уз саслужење двана-ест свештенослужитеља. Свечаном богослужењу у Призрену прису-ствовао је потпредсједник Владе Србије Божидар Ђелић и око 150 вјерника из шире околине Призре-на.Епископ Теодосије и овом прили-ком је позвао расељене Призренце да се врате у свој град: „Ево стичу се услови да прогнани могу да се вра-

те, а када се врате неће бити сами јер ће поред своје куће имати и ову кућу, овај дом овде и ми ћемо бити са њима.“

БОЖИЋ У ЕПАРХИЈИ ГОРЊОКАРЛОВАЧКОЈВећ традиционално велики број вјерника окупио се на бадње вече у манастиру Пресвете Богороди-це Тројеручице у Доњем Будачком. Након вечерњег богослужења, го-воривши о празнику и значају Хри-стовог рођења вјерницима се об-ратио Епископ горњокарловачки Г. Герасим. По завршетку вечерњег најмлађима су подијељени божићни дарови и наложени су бадњаци. У поноћ је Свету Архијерејску Литургију служио епископ Герасим.

РОЖДЕСТВО ХРИСТОВО У БИЈЕЉИНИВладика зворничко-тузлански Го-сподин Василије служио је Свету Архијерејску Литургију у Сабор-ном спомен-храму Рођења Пре-свете Богородице у Бијељини и че-ститао Божић вјерницима. „Рођен је од Пресвете Дјеве Марије и у јаслама витлејемске штале био по-ложен и тиме показао скромност живота. Рођен је и тиме је испунио заповијест Божију о рађању, а наше мајке, нажалост, данас убијају живу нерођену дјецу у утроби својој, а Бог заповиједа - рађајте се, множи-те се, напуните земљу и владајте њоме. Свјесно кршење закона Божијег не доноси нам срећу, мир и задовољство“, рекао је владика Василије.

УПОКОЈИЛА СЕ МАТИ ЕКАТАРИНАНа дан празника Христовог Рођења уснула је у Господу мати Екатари-на, игуманија манастира Покрова Пресвете Богородице у Мрзени-ци. Рођена је 1927. године, а замо-нашила се у деветнаестој години у манастиру Темска, и од тада, пуних 64 година вјерно служила Христу и народу. Круна њеног рада, који је савршила заједно са сестринством и духовником оцем Тихоном, јесте изградња новог храма који плијени својом љепотом. Безброј пута је ова дивна игуманија говорила: „Само да саградим цркву и одмах да умрем неби ми било жао!“ и Господ је усли-шио њену молитвену жељу. 59


vetigora

Hronika mitropolije Приредио: Рајо Војиновић

МИТРОПОЛИТ АМФИЛОХИЈЕ СЛУЖИО У ЦЕТИЊСКОМ МАНАСТИРУ

Митрополит Амфилохије служио је 27. новембра, на праз-ник Светог Григорија Паламе и прву годишњицу Кола милос-рдних сестара „Краљица Милена“ са Цетиња, Свету Службу Божију у Цетињском манастиру.

„За сусрет са Господом вјекови не играју никакву уло-гу“, рекао је митрополит Амфилохије у бесједи сабраним вјерницима, „С обзиром да је Господ почетак и крај, да је Он исти и јуче и данас и сјутра и задовијек, исти је Господ с којим се срео Филип и којем је привео Натанаила и онај Господ за којим је вапио млади Григорије који се заједно са тадашњим источно-ромејским царем Андроником Дру-гим учио високим наукама и који је напустио царски двор, иако је имао могућност да буде славан међу царским до-главницима. Као што је то прије њега учинио и наш Свети Сава. Свети Григорије је попут њега отишао на Свету Гору, у манастир Ватопед, проводећи од младих дана остатак свог живота у трагању за Господом и удостојивши се тог сусрета са Господом. Остала је чувена молитва Светог Григорија коју је непрекидно упражњавао и која гласи: ’Господе, просвети таму моју.’ Тако се молио у Ватопеду и светогорској пустињи млади Григорије, са свим жаром свога чистог младалачког срца. Јавио му се Свети Јован Богослов, и питао га: ’Зашто се ти тако молиш, нико се није тако молио?’ А Свети Григорије му је одговорио: ’Шта има важније за човјека него да га Го-спод ослободи од таме?’ И каже му Свети Јован: ’То што тра-жиш добићеш од Господа.’ И шта се догодило? Срео се Све-ти Григорије у светогорској пустињи, послије толико вјекова, послије Филипа и Натанаила, са истим Господом.“

МИТРОПОЛИТ АМФИЛОХИЈЕ СЛУЖИО НА МИХОЉСКОЈ ПРЕВЛАЦИМитрополит Амфилохије је 28. новембра, на празник Све-тих мученика Гурија, Самона и Авива, служио Свету службу Божију у манастиру Светих Архангела на Михољској Превла-ци код Тивта.Уочи Свете службе владика је у чин мале схиме замонашио послушника овог манастира Горана Кимпанова, давши му име Неофит. „Само тамо гдје је Бог присутан у људским срцима дола-зи до истинског знања и усправљања људи, ослобађања од помрачености, од згрчености, огреховљености. Сво Јеванђеље Христово је управо блага вијест о томе“, рекао је митрополит Амфилохије.

ПРИЗНАЊА ЗА КВАЛИТЕТАН РАД СПД-у „ЈЕДИНСТВО“Српско пјевачко друштво „Јединство“ из Кото-ра је од Министарства за дијаспору Републике Србије добило признање за ширење музичке културе у земљама региона и Европе и очување српске културне традиције у Црној Гори. Дири-генту хора ђакону Михајлу Лазаревићу је уручен још и почасни докторат Европског универзитета из области уметности - музике. Хор се претходно успешно представио на Међународном фестива-лу који је 16. и 17. октобра 2010. г. одржан у Сом-бору. „У Војводину смо отпутовали по препоруци Да-ринке Матић Маровић. Реч је о веома озбиљном фестивалу на којем су ове године учествовали хо-рови из Румуније, Словеније, Мађарске, Републи-ке Српске и Србије. Публици смо се представили два пута и то духовним и световним делима ин-спирисаним етно-музиком Балкана. За наступ смо се озбиљно припремали и успешно представили Црну Гору“, рекао је за Новости диригент хора. На позив Европског универзитета и Друштва српско-аустријског пријатељства „Јединство“ је одржало концерт и у атријуму Народног музеја у Београду. „Прошле године на позив бизнис-мена Љубомира Брајковића хор је имао и че-тири концерта у Бечу. Наступили смо у згради Уједињених нација и одржали концерте у цркви Светог Петра, затим у руској и у српској цркви, а одржали смо и добротворни концерт у ста-рачком дому у главном граду Аустрије. То је био и повод да нас Друштво српско-аустријског пријатељства препоручи за награду Европ-ском универзитету. Заиста смо почаствовани што је наш рад препознат“, рекао је Лазаревић. Хор, који је основан 1839. године, недавно је прославио и 170 година рада. За 17 деценија њиме је дириговало преко 40 диригената и сва-ки од њих је оставио неизбрисив траг у раду хора. Оду књазу Николи „Убавој нам Црној Гори“, хор је као црногорску химну извео 1870. го-дине на Цетињу. „Јединство“ има и дечји хор, па је будућност неговања духовне хорске му-зике и културе на овом простору обезбеђена. П.Н.

60

svetigora

/ 2

011

/ мар

т-ап

рил

Владика је увече у скиту Свете Матроне Московске у Ковачима у Доњем Грбљу подијелио првине монашког звања, примивши као послушнице сестре Љиљану, Рад-милу и Лију.

„Оне су изабрале уски пут, трновити пут, али и пут који води вјечној истини – Христу Господу. То је пут којим се задобија вјечни и непролазни живот“, рекао је том при-ликом митрополит.

ПРЕДСТАВЉЕНА МОНОГРАФИЈА О ПАТРИЈАРХУГАВРИЛУ ДОЖИЋУМитрополит Амфилохије је 12. децембра са свештен-ством служио Свету службу Божију у Саборном храму Васкрсења Христовог у Подгорици.У току Литургије владика је у чин јерођакона рукополо-жио монаха Козму из манастира Ћириловац.Након Литургије у крипти храма је представљена монографија о патријарху српском Гаврилу Дожићу - „Жи-вимо у светињи и слободи“, аутора монаха Павла (Кондића). Митрополит Амфилохије је на промоцији изнио и неке, јавности мање познате податке о патријарху Гаврилу.

„Био сам пријатно изненађен и обрадован када сам 2003. године био у Риму и када сам посјетио острво Светог Вартоломеја које се налази на Тибру. Тамо се налазе мош-ти Светог апостола Вартоломеја и ту је насликана једна велика икона, слика коју је радила једна Италијанка. Она је очевидно сликарство учила и у Москви и она је ту насликала мученике и велике исповједнике вјере хришћанске двадесетога вијека. Међу њима су многи и са Запада и са Истока који су пострадали у Другом свјетском рату,

међу њима и патријарх московски Тихон, али централ-но мјесто на тој слици заузима патријарх српски Гаври-ло Дожић са ореолом“, рекао је митрополит Амфилохије.

Поред митрополита Амфилохија о књизи су још говори-ли академик Зоран Лакић, протојереј мр Велибор Џомић и аутор.

МИТРОПОЛИТ АМФИЛОХИЈЕ СЛУЖИО НА ВРАЊИНИМитрополит Амфилохије је 13. децембра са свештен-ством служио Свету службу Божију у сеоској цркви Све-тог Николе на полуострву Врањина на Скадарском језеру, поводом празника Светог апостола Андреја Првозваног, завјетне славе мјештана овога села.Мјештани Врањине, којa је иначе рибарско мјесто, на овај дан не једу рибу. У току Литургије владика је одржао ар-хипастирску бесједу на тему празника, нагласивши да није случајно што мјештани овога рибарског мјеста сла-ве Светог апостола Андреја Првозваног који је и сам био рибар. Митрополит Амфилохије је благословио славски колач и помолио се за све који страдају због недавних по-плава.

МИТРОПОЛИТ АМФИЛОХИЈЕ СЛУЖИО У МАНАСТИРУ ПРАСКВИЦАМитрополит Амфилохије је 19. де-цембра, поводом празника Светог Николаја Мирликијског, храмовске славе мана-

61


vetigora

Hronika mitropolije Приредио: Рајо Војиновић

стира Прасквица, служио Свету службу Божију у овом ма-настиру.

„Свети Николај Мирликијски је један од најпознатијих и најпрослављенијих светитеља Цркве Божје“, подсјетио је Митрополит Амфилохије у литургијској проповиједи,

„Нема мјеста на земљином шару гдје нема некога ко носи име Светога Николе или које није освештано његовим храмом, његовим споменом, у коме није присутан његов лик, његова света икона.“Владика је чином архимандрита одликовао настојатеља манастира Прасквица, игумана Димитрија (Лакића), који преко четрдесет година борави у овом манастиру гдје је стасавао уз знаменитог паштровског свештеника, покојног игумана Бориса Кажанегру.

ПРОСЛАВА БАДЊЕГ ДАНА У МИТРОПОЛИЈИ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКОЈ

У свим храмовима Митрополије црногорско-примор-ске 6. јануара је Светим Литургијама и традиционалним налагањем бадњака прослављен Бадњи дан.Централно налагање бадњака обављено је и ове године пред Цетињским манастиром, гдје су по вишевјековној традицији први бадњак донијели представници племе-на Бајица, а потом и представници свих племена и нахија Црне Горе.

„Пет стотина и петнаест година се овдје сабирамо, од вре-мена Ивана Црнојевића, од митрополита Вавиле и Виса-риона, пред овом светињом око које је сађенут овај град“, казао је митрополит Амфилохије у обраћању бројним вјерницима сабраним око свете ватре Христа Богомла-денца. „Сабрали смо се да се поклониомо Богу и Божићу,

да се просвијетлимо, да братском љубављу и слогом уз-растамо у вјеру својих предака. Сви они који су се Христу Богу клањали и Бога љубили, овдје су долазили, овдје се надахњивали, овдје се просвећивали, учили се овдје како ваља живјети и мријети. За светињу и за истину Божју.“Призивајући Божји благослов на све сабране, на Цетиње, Црну Гору и све земаљске људе и народе, владика је подсјетио да се Спаситељ свијета родио ради спасења сваког људског бића, без обзира којем народу припада-ло. „Благосиљајући вас, благосиљам и ову нашу браћу која овдје, испред двора краља Николе ложе логорску ватру. Нека и њима Бог да снаге и мудрости да превазиђу немоћи људске, те да се и они као и њихови очеви и ђедови, преци, овдје приберу, сви заједно да прослави-мо Божић. Божић није дошао да дијели људе и да их свађа, да рађа у њима мржњу и диобе, а поготово није дошао да завађа браћу. Ова светиња их је увијек мирила“.

„Имате овдје неког лажног попа који је себе прогласио за митрополита и тражи – замислите, хришћанин, митро-полит – да се сруши црква Пресвете Тројице на Румији! Е па можете онда замислити да ли се икада од настанка свијета, од прије двије хиљаде година нашао неко ко се зове хришћанин, па још уз то и да се зове митрополит, да тражи да се сруши црква Свете Тројице! Замислите онда куда води и куда заводи такав лажни учитељ! Замислите једног обичног хоџу да тражи да се сруши џамија – има ли то под капом небеском“, поручио је Митрополит црно-горско-приморски.

Потом је изведен празнични програм у којем су учество-вали хорови, народни гуслари и дјеца полазници школе вјеронауке.62

svetigora

/ 2

011

/ мар

т-ап

рил

Митрополит Амфилохије увече је благословио бадњаке пред саборним храмом Христовог Васкрсења у Подгори-ци уз присуство више десетина хиљада вјерника.

Поздрављајући и благосиљајући сабрани народ божићним поздравом МИР БОЖЈИ – ХРИСТОС СЕ РОДИ, честитајући им празник Рођења Христа Богомладенца, владика Амфилохије је подсјетио и да је Божић празник узајамне љубави, праштања и бриге за ближње. „Нажа-лост ми људи, себични и у себе затворени, себични и јуче и данас, а нажалост тако ће изгледа бити и сјутра, само за себе грабимо, само о себи бринемо, отимајући од других и заборављајући да је Бог сишао с небеса не бринући о себи, него бринући о другима“.Митрополит Амфилохије је казао да су некадашњи ко-мунисти сада постали капиталисти: „један број људи је у наше вријеме постао пребогат у Црној Гори. Деведе-сетих година смо били подједнакога имања. Сад гледам неке од њих – не знају шта имају. А у исто вријеме видим сиротиња једва саставља крај са крајем. Нема „Обода“, нема „Кошуте“, нема „Марка Радовића“… И Жељезара у Никшићу једва живи, а и Комбинат поред Подгорице, иако погрешно подигнут, и он спао на мале, ситне гра-не. Гледам много народа сиротог, биједног, много радни-ка без посла, или са платама које су мале и мизерне. Зато смо, ево, приморани да овдје оснивамо народне кухиње. Многи бивши комунисти постали буржоазија, капитали-сти, а раја сиротиња нема да једе.“„Није то добро у свјетлости овога бадњака и Божје љубави на коју смо позвани“, поручио је Владика.Величанствени сабор настављен је велепним ватроме-том и празничним програмом у коме су учествовали гус-лари и дјечји хорови.Истога дана раније митрополит Амфилохије је наложио и благословио бадњаке пред манастиром Светог Нико-ле на Ободу, а Свету Литургију је на Бадњи дан служио у барском Саборном храму у изградњи посвећеном Све-том Јовану Владимиру и поставио и освештао крст на куполи храма, који су својим прилозима даривала дјеца Бара. Уручио је архијерејске похвалнице господи Петру-Пеку Шоћу, некадашњем предсједнику Одбора за градњу храма, г. Бориславу Лалевићу, некадашњем предсједнику општине Бар и г. Александру Брајовићу, инжињеру и учеснику у изради пројекта Храма. Потом је благосло-вио бадњаке, уз присуство свештенства и више хиљада вјерника.Том приликом он се осврнуо и на захтјеве за уклањање цркве Свете Тројице која се налази на врху Румије:

„Ко сруши тај храм, Бог га срушио, и њега и његово

потомство и часни крст му судио.“

МИТРОПОЛИТ АМФИЛОХИЈЕ ПРИМИО МАРИЈУ ВУКОВИЋ, ПРВАКИЊУ СВИЈЕТА У АТЛЕТИЦИНакон налагања бадњака пред Цетињским манастиром, митрополит Амфилохије приредио је пријем за бројне госте, представнике дипломатског кора, политичког, кул-турног и јавног живота у Црној Гори.На пријему је била и Марија Вуковић, првакиња свијета у атлетици, Цетињанка рођена у Книну, која атлетику тре-нира у Бару.Том приликом Владика јој је поклонио златник са ли-ком митрополита Петра Другог Петровића Његоша, призивајући на њу благослов Мајке Божије и Светиње Цетињског манастира.

Захваљујући Митрополиту, Вуковићева је казала да се нада да ће јој овај благослов помагати у даљем животу и на такмичењима.

БОЖИЋНА ЛИТУРГИЈА У ПОДГОРИЦИМитрополит Амфилохије служио је 7. јануара на празник Рођења Христовог – Божић Свету Архијерејску Литургију у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици.Подгорички Саборни храм био је до последњег мјеста испуњен вјерницима који су се постом и молитвом при-премили за Свето причешће.У току Литургије прочитана је Божићна посланица патријарха српског Иринеја са Архијерејима Српске Пра-вославне Цркве.

„Нека би Бог дао и нама да Свето причешће буде наш сусрет са Господом, примање Господа на овај свети дан Његовог Рођења“, рекао је Владика након Светог причешћа, честитајући празник сабраним вјерницима.

ПРОСЛАВА БОЖИЋА У СКАДРУСа благословом митрополита Амфилохија и архиепископа албанског и тиранског Анастасија, и ове године, већ

63


vetigora

по традицији свештеници, Митрополије црногорско-приморске освештали су и наложили бадњаке и служили Свету Литургију на Божић у Враки код Скадра.

Вјерни народ је код Цркве Свете Тројице са радошћу до-чекао протојереја-ставрофора Радомира Никчевића. До-чекан од многобројног народа и дјеце, представника Удружења српског и црногорског народа у Албанији, као и представника Амбасаде Републике Србије у Албанији, о. Радомир је освештао бадњаке, након чега се обратио свима бесједом. У њој је пренио благослов митрополи-та Амфилохија, и поруку мира, љубави и јединства, ис-такнувши да је Албанија земља освештана по којој су ишле стопе Светих апостола и њихових ученика, земља Св. Јована Владимира, првога српскога краља, а и земља многих хришћанских покољења до дана данашњег. Албанија је земља у којој вјера Христова васкрсава и у којој се на најбољи начин опипљиво може видети сила Христове вјере, која преображава све. Богомладенац Христос који је постао човјек да би човјек постао Бог по благодати, по ријечима Св. Атанасија Великог, кога је ци-тирао о. Радомир, је шанса за све, а поготову на овим про-сторима на којим живе представници све три вјере. То јединство су потврдили и представници римокатоличке цркве у Скадру Дон Антонио и Дон Ђузепе, који су дошли да присуствују овом светом чину.Након овога је о. Радомира и представнике Митрополије црногорско-приморске поздравио г. Павле Брајовић, предсједник Удружења српско-црногорске мањине „Мо-рача-Розафа“ у Скадру, заблагодаривши митрополиту Амфилохију који увијек брине о свом народу у Скадру и цијелој Албанији, и за несебичну љубав и бригу коју Митрополија указује за њих у Скадру. Послије њега се

захвалио и г. Симо Ајковић, предсједник Удружења „Свети Јован Владимир“ из Ска-

дра који је подсјетио да је Скадар мјесто у којем су се увијек чувале вјера и

традиција и љубав пре-ма Православној Цркви,

и гдје се никад није заборављала сопстве-

на историја, него је

увијек са кољена на кољено преношена, одржавајући тиме свијест да су на овим просторима сви дужни да чувају своју традицију и вјеру, а такође да опомињу и дру-ге да не губе из вида шта за српски народ значи Скадар и колика је важност скадарског историјског наслеђа.У име митрополита Амфилохија, удружењу „Морача-Розафа“ је књижевник и бивши министар вјера у влади Црне Горе г. Будимир Дубак уручио нову обимну књигу у издању Светигоре, која говори о обнови и градњи нових храмова у Црној Гори за посљедњих 20 година службе митрополита Амфилохија, пожељевши да ово капитал-но дјело краси библиотеку Удружења. Отац Радомир је дао и интервју за националну Албанску телевизију, који су пренијеле и неке локалне телевизије.По благослову митрополита Амфилохија подијељено је и 100 дјечјих пакетића, обезбјеђених за ову прилику од стране Митрополије и ИИУ Светигора, који су нарочито обрадовали најмлађе који су дошли да се радују Божићу.Сјутрадан је одслужена Света Литургија коју су служили о. Радомир и о. Никола Петани, парох скадарски, којој је присуствовало око 150 вјерника иако је био радни дан, од којих су многи приступили Светом Причешћу. Литургија је показала колико је у Цркви јединство вјере велико и да смо у Христу Богомладенцу сви једно и да нас љубав пре-ма Христу веже, а не дијели.

МИТРОПОЛИТ АМФИЛОХИЈЕ СЛУЖИО У МОРАЧИ

Митрополит Амфилохије је 8. јануара, на празник Сабор Пресвете Богородице, служио Свету службу Божију у ма-настиру Морача.У току богослужења Владика је у презвитерски чин рукоположио јерођакона Козму, сабрата манастира Јерусалимске Богородице из Речина код Колашина и крстио дјецу Христину, Андрију и Арсенија Дожића.

„Онај који стане на камен тврде Божје вјере, на камен Хри-ста Бога нашега, који Га прими као темељ свој, тај постаје неразорив и неуништив. И сви они који се сабирају око тога камена живота, они остају неуништиви и непролаз-ни, вјечни. Сабор Пресвете Богородице је свједочанство те велике и свете истине, као што је свједочанство и символ те истине, и проповједник и благовјесник кроз вјекове и овај свети храм славне немањићке, морачке, светиње“, рекао је Владика.

Након Литургије дјеца полазници вјеронауке из Кола-шина извела су пригодан празнични програм. Ми-трополит им је подијелио божићне пакетиће, а онда је изведен богат културно-умјетнички програм уз 64

svetigora

/ 2

011

/ мар

т-ап

рил

Hronika mitropolijeПриредио: Рајо Војиновић

учешће пјесника, гуслара и бесједника.Митрополит Амфилохије је посјетио и цркву Светих Пантелејмона и Климента Охридског у Барама, након чега је на мјесном гробљу служио помен својим родитељима Ћиру и Милеви.

МИТРОПОЛИТ АМФИЛОХИЈЕ СЛУЖИО У ДУЉЕВУМитрополит Амфилохије је 9. јануара, на празник Све-тог архиђакона и првомученика Стефана, служио Свету службу Божију у манастиру Дуљево, поводом храмовске славе манастира. „Као што је Ирод поклао 14.000 дјеце која су уписана у мученике Христове, тако је кроз вјекове гоњен Хри-стос, гоњена Црква Божја“, рекао је владика Амфилохије у литургијској проповиједи. „И тако ће то бити до краја свијета и вијека. Једни ће примати Њега као Бога свога и Господа свога, просвијетљени Његовим откривењем и потврђени Његовим свједочанством, а други ће се непре-кидно трудити, као што се и данас труде да Га избришу.“

„А ми, сабрани у име Његово у овој древној немањићкој светињи, везаној за једног од његових свједока, велико-мученика косовског Стефана Дечанског, ми појмо пјесму ангела и пастира, пјесму вјекова, пјесму Божју – Слава на висини Богу, а на земљи мир, међу људима добра воља“, ре-као је митрополит Амфилохије.

У току Литургије владика је чином игуманије одлико-вао настојатељицу манастира, монахињу Ангелину Трифуновић.Митрополит Амфилохије је касније присуствовао Божићном коктелу у крипти храма Светог Јована Вла-димира у Бару организованог за храмовне добротворе и приложнике. Том приликом укратко је представљен ток градње храма, с посебним освртом на активно-сти у задњих 18 мјесеци. Поздравно слово изговорио је старјешина храма протојереј Ђорђе Кнежевић. Присут-не су поздравили и Митрополит и протомајстор Мом-чило Станојевић. Митрополит Амфилохије затим је предсједавао сједницом Одбора за градњу храма.

НОВО ЉЕТО ДОБРОТЕ ГОСПОДЊЕМитрополит Амфилохије је 14. јануара, на празник Обрезања Господа Исуса Христа и Светог Василија Вели-ког, служио Свету Литургију у Цетињском манастиру.У току Свете службе Владика је у презвитерски чин руко-положио ђакона Шпира Живковића из Херцег Новог.

Владика Амфилохије је претходне вечери, поводом јулијанске нове године, у Бару и у Подгорици са свештен-ством служио молебане за Ново љето доброте Господње, уз молитвено учешће више десетина хиљада православ-них вјерника.

МИТРОПОЛИТ АМФИЛОХИЈЕ СЛУЖИО УЦЕТИЊСКОМ МАНАСТИРУМитрополит Амфилохије је 16. јануара са свештенством служио Свету службу Божију у Цетињском манастиру.Подсјећајући сабране вјернике да је пророк Малахија говорио о части и достојанству изабраног Божјег наро-да, Владика је у архипастирској бесједи рекао да ће он, враћајући се путу Господњем, бити прослављен међу земаљским народима. „Управо због тога што га је Бог из-абрао да се преко њега јави истина Његова и открију пут Његов и правда Његова“.

„То што нам свједочи књига Малахијева је управо оно што ће се догодити послије Христовог рођења, послије Његовог обрезања – долазак Христов у овај свијет. У Но-вом Завјету је записана ријеч Малахијина: Шаљем анђела својега пред лицем својим да припреми путеве Господње. Те ријечи се односе непосредно на Светог Јована Крститеља и Претечу. Он је тај анђео Господњи. Предвидјевши рођење Јована Крститеља и Претече, њега који ће при-премити стазе и путеве Господње, као да је гледао својим очима Јована Крститеља и Самога Господа – тако описује пророк Малахија неколико стотина година прије Хри-стовог рођења – Његово рођење и Његово јављање. Он описује Богојављење и указује на тај радосни дан и ту свјетлост која ће засијати кроз Њега и преко Њега“, казао је владика Амфилохије.

65


vetigora

Hronika mitropolije

МИТРОПОЛИТ АМФИЛОХИЈЕ СЛУЖИО НА МИХОЉСКОЈ ПРЕВЛАЦИМитрополит Амфилохије је 17. јануара, поводом празни-ка Светог Евстатија Превлачког, архиепископа српског, служио Свету службу Божију у манастиру Светих Архан-гела на Михољској Превлаци код Тивта. „Знање надима а љубав изграђује“, подсјетио је у литургијској проповиједи Владика на ријечи Светог апо-стола Павла. „Они који су Бога завољели, завољели су га тиме што је Бог њих заволио прије настанка свијета. И божанска љубав и људска љубав су се среле, истина и љубав се среле, правда Божја и милост Божја се загрли-ле у Њему, Господу нашем силом Духа Његовога Светога.“

„Знање које надима, знање тјелесно – то је тјелесно мудровање. То није истинско и право знање, јер није од Духа Светога. Само је знање које је од Духа Светога

– истинско знање. Оно је Божје знање и познање. Такво знање и такву љубав који изграђују посједују Свети Божји људи. Таквом љубављу био је испуњен и Свети отац наш Евстатије Превлачки, архиепископ и просветитељ српски. Том духоносном знању он се учио у овој светињи и овдје се њиме надахнуо испунивши се том и таквом љубављу која изграђује“, рекао је митрополит Амфилохије.На крају Литургије Владика је благосиљао славске ко-лаче манастира, хора и Духовног центра и књижаре Св. Евстатија из Бара. Манастирској слави је присуство-вала и украјинска амбасадорка у Подгорици Оксана Сљусаренко.Митрополит Амфилохије је дао интервју за украјинску телевизију за потребе документарног филма о духовно-сти Русије, Украјине и Црне Горе.

СУСРЕТ МИТРОПОЛИТА АМФИЛОХИЈА СА ПРЕМИЈЕРОМ ИГОРОМ ЛУКШИЋЕММитрополит Амфилохије се 18. јануара сусрео са предсједником Владе Црне Горе г. Игором Лукшићем, на његов позив, у оквиру консултација које г. Лукшић ових дана спроводи са представницима јавног и друштвеног живота Црне Горе. У оквиру врло срдачног и отворе-ног разговора, Господин Митрополит је нагласио више проблема који тиште Православну Цркву у Црној Гори, а уједно и премијеру Лукшићу предао писмо, које ниже достављамо, у којем је навео неке од њих.

Предсједник Владе г. Лукшић је, захваливши се Госпо-

дину Митрополиту на одазиву, изразио своје увјерење да унапређење и модернизовање друштва у Црној Гори свакако не искључује уважавање традиционал-них вриједности нашег друштва, међу које спадају и вјерске традиције и породичне вриједности. Г. Лукшић је показао интересовање и спремност за сарадњу ради изналажења заједничких рјешења за одређене пробле-ме, поменуте од стране Митрополита, као што су: зако-нодавно уређење односа Цркве и вјерских заједница са државом, реституција национализоване имовине, као и своју личну жељу за превазилажењем вјерских подјела међу православним грађанима у Црној Гори. С обзиром на незапамћену кампању за рушење цркве Свете Тројице на Румији, саговорници су и овој теми размијенили своје ставове.Господин Митрополит је нагласио неопходност поштовања унутарњег канонског устројства и поретка Православне Цркве, нарочито у погледу давања подршке неким (псеудо)вјерским организацијама од једног дијела власти у Црној Гори. Премијер је исказао своју сагласност са ставом да је Црква једина надлежна да рјешава своја унутарња питања, износећи притом и своја запажања у том погледу, уз жељу да се сарадња Цркве и државе даље унаприједи и побољша, надајући се да ће се овакве врсте консултација наставити и установити као редовне.

МИТРОПОЛИТ АМФИЛОХИЈЕ СЛУЖИО У РУСТОВУМитрополит Амфилохије је 18. јануара, на Крстовдан, служио Свету службу Божију у манастиру Пресвете Бо-городице у селу Рустово у Паштровићима, уз саслужење више свештеника и ђакона и молитвено учешће монашт-ва и вјерног народа.На крају Литургије Владика је по древном обичају оба-вио освећење воде, а потом благосиљао и славски колач поводом имендана настојатељице манастира монахиње Синклитикије и монахиње Аполинарије, сестре овога ма-настира.

„Нека би нам овај свети дан био на просвећење и освећење, а нашим сетрама Синклитикији и Аполинарији Господ нека подари здравља душе и тијела, смјелости ду-ховне и духа мудрости“, рекао је митрополит Амфилохије.

МИТРОПОЛИТ АМФИЛОХИЈЕ СЛУЖИО УДУГИ МОРАЧКОЈМитрополит Амфилохије је 20. јануара, на Јовањдан, слу-жио Свету службу Божију у манастиру Дуга Морачка код Подгорице.

„Служење и приношење Себе на жртву, то је основ-но својство Господа Који је сишао у овај свијет и постао човјек“, казао је владика Амфилохије у бесједи, „Зато је и Јован Крститељ, видјевши га својим цјеломудреним оком и срцем чистим, осјетио и схватио ко је тај који њему до-лази. И није могао наћи љепше ријечи да Га опише од поређења са јагњетом Божијим“.На крају Литургије Владика је са свештенством благосло-вио и преломио славски колач, а потом је посјетио мана-стир Добрску Ћелију код Цетиња.У поподневним часовима он је посјетио и манастир Острог, гдје је свом викару, епископу диоклијском, игу-ману манастира Острог Јовану честитао крсну славу и имендан.66

svetigora

/ 2

011

/ мар

т-ап

рил

pri

kaz

У издању Беокњиге из Београ-да, 2007. г. је из штампе изашла

корисна књига - зборник тексто-ва „Пут светог Никодима“ аутора Ранка Јаковљевића, правника из Кладова, писца низа расправа из области управног и уставног пра-ва и бројних историографских радова, у које спада и ова збор-ник-књига о Светом Никодиму Тисманском. У овом дјелу писац нас поновно подсјећа на вишевјековне везе Срба и Румуна које су најбоље осликане управо у личностима светитеља Божијих које поштују оба народа, од којих је један „ср-пски калуђер, поп Никодим“. У уводном дијелу књиге читамо о раном хришћанству у српском Подунављу и о првим мученици-ма за Христа на овим простори-ма, о епископијама овог краја које имају своје древно утемељење, те о светињама и личностима које су кроз историју живјеле на овим просторима. Аутор указује

АЛЕКСАНД

АР Вујовић

„ПУТ СВЕТОГ НИКОДИМА“и на многа археолошка мјеста на којима су пронађени предмети српских и ви-динских владара. У следећем кратком поглављу пише о хришћанским трагови-ма на Ђердапу од VII до XV вијека, да би о искрама исихазма и о самом животу и дјелу Светог Никодима наставио у средишњем поглављу књиге. Овдје нас аутор подсјећа на исихастичку традицију која је била његована са обе стране Дунава и са којом је знатан дио нашег народа био у додиру. Многи црквено-духовни центри су живјели у духу тог предања, помена ради манасти-ри Златица, Месић, Базијаш, Госпођин Вир. Међу личности које су ово предање у нас утемељиле незаобилазно спада и Свети Ромило Раванички (Видински) који је настанио поднебље око Раванице 1375. г. и ширио исихастичко учење међу монаштвом. Један од многих таквих је и био и Свети Никодим. Овај, по некима прво светогорски монах, бјеше „частан и освећен муж, силан у књигама, још силнији у мудрости и речима и одговорима“. У историји бјеше упамћен као просвјетитељ, подвижник, исихаста. Родио се 1310, родом из Костура, порије-клом из Прилепца крај Новог Брда, одакле је био и кнез Лазар, са којим је био и рођак по мајци. У младости се замонашио на Светој Гори, која је у то вријеме била, са територијом средишње Србије и и Бугарске, жариште исихазма.Свети Никодим је у близини Кладова, гдје је и дошао после Свете Горе, осно-вао манастир Манастирицу, да би се после настанио на лијевој страни Дуна-ва и тамо основао манастир Водице у близини Гвоздених врата (Ђердапа). По предању, 1376-1378 одлази у Влашку и тамо оснива чувени манастир Тисмана, као и манастире Прислоп, Бистрице и Мотре који постају чувена хришћанска светилишта овог краја. Чак и румунски митрополит Нестор Ворническу пише „да у овом периоду словенска култура на Балкану познаје процес процвата које продире из српског царства“. Даље казује да је Никодим био бранилац право-славља и јака брана богумилству. Зато и не чуди што је управо манастир Тисман, на чијем је челу био Свети Никодим, био једина архимандритија у Влашкој све до 1639. г, са улогом „лавре свих манастира румунске земље“. Свети Никодим се упокојио у Господу 26. децембра 1406. г. у манастиру Тисману, гдје му и данас мошти почивају. У поглављу Наслеђе Светог Никодима аутор нам указје на то колики су плодови од благодатног живота и дјела овог светитеља бивали кроз историју Румунске Цркве. Подсјећа нас и на то да је штампар Макарије Ободски, пошто је основао штампарију у Влашкој земљи, тамо и постао митрополит угровлашки, 1512. г. И овај примјер је једно од свједочанстава јединства право-славних народа. У наставку књиге можемо прочита-ти многобројне текстове срских и румунских аутора које је аутор са-брао као свједочанства која указују на поштовање оба народа према овом светитељу. Аутор ове душекорисне књиге, г. Јаковљевић је читаоцима указао на то да је пут Светог Никодима Тисманског свијетла нит преобра-жења у опште добро људских настојања да превазиђе границе и подјеле, и да се управо у лично-стима оваквих светих људи посвје-дочују оне ријечи апостолске, да у заједници Духа Светога у Христу нема ни Јеврејина ни Грка - ни Грка ни Србина ни Румуна - него су сви једно у Христу Исусу.


· Црна

Гора

1,2

0 € · Ср

бија

120

Дин

. · Реп

убли

ка С

рпск

а 2,

5 КМ

·· за

Евр

опу

3,5

€; з

а А

мер

ику

$6; з

а Ау

стра

лију

10

AUD

·

СВИ ПО ЕВРО ЗА С

АБОР

НИ Х

РАМ

ХРИС

ТОВО

Г ВА

СКРС

ЕЊА

-Уплатницом код ЦБЦГна рачун 550-3610-20Са назнаком за САБОРНИ ХРАМ;-Код парохијског свештеника или управе манастира у свом мјесту;-Лично на благајни Храма Христовог Васкрсења, сваким даном од 9 до 15 часова;-Код овлашћеног прикупљача прилога који ће обилазити домове по градовима.

рукодјеље манастираСветог Луке у Жупи Никшићкојe-mail: [email protected]

тел: +38267249783

НОВА ИЗДАЊА

SVETIGORAЦетиње:+382 (0)41 234-222Београд:+381 (0)11 369-07-57

369-07-05

Часопис СВЕТИГОРА - ВЕЛИКИ ПОСТ 2011 - број 206

Documents

Transcript of Часопис СВЕТИГОРА - ВЕЛИКИ ПОСТ 2011 - број 206