Дипломски рад 1

УНИВЕРЗИТЕТ У НИШУ

ФИЛОЗОФСКИ ФАКУЛТЕТ

ДЕПАРТМАН ЗА ИСТОРИЈУ

ЗАВРШНИ РАД

Тема: Српски национални рад у Старој Србији и Македонији од 1878. до 1903. године

Ментор: Кандидат:

Ниш, 2013.

Александар Миљковић Српски национални рад у Старој Србији и Македонији 1878-1903

Рад посвећујем родитељима

2


На Вардару

Суро, вечито стење гордо се у небо диже,

Над урвинама тавним орли се с облаком боре;

А доле, са страшним шумом, Вардар се пени и стиже,

И пада, кроз уске кланце, у сиње Јегејско море.

О вали, о реко српска ! Столећа тако се губе,

И као таласи тону у море вечности тавне...

Ал' твоје бисерне капље камена подножја љубе,

Где споменици стоје народне прошлости славне.

Али ће, к'о рајски феникс, синути слобода мила,

И ја ћу стајати ведар где сада погружен стојим,

И наш ће оро бели широко развити крила

Над урвинама твојим !

Војислав Ј. Илић

3


ПРИСТУП

Модерна српска држава створена је учешћем српског народа из свих српских

земаља. При томе Србима Македонцима припада врло частан део. Српски државници 19.

века попут Карађорђа, Александра Карађорђевића, Илије Гарашанина, Милоша, Михајла и

Милана Обреновића, Николе Пашића, сањали су о уједињењу свију српских земаља од

Охрида на југу до реке Купе на Западу. Центар око кога би се окупио цео српски етнос,

међу њима и Македонци, био би Србија. Србија као перјаница интегрисања српског

национа, спремала се, у складу с европском политиком тога доба, за ослобађање своје

браће како преко Дрине, тако и на југу. Она је на Србе који су живели под туђинском

чизмом, турском, аустријско – хрватско – мађарском, гледала с подједнаком љубављу. У

срцу слободне српске државе налазили су се и Срби Македонци. Она је са њима од 1804.

па надаље, кроз читав 19. век градила најсрдачније везе.

Јавно и стручно мњење 19. века, како Србије, тако и осталих српских земаља

непрестано је на Македонију гледало као на српску земљу. Тако Тихомир Р. Ђорђевић за

Македонију и Србе који живе на њеном тлу пише: ''Народне песме, сакупљане у српском

народу изван Македоније, у почетку 19. века, опевавају Македонију као српску земљу, а

историјска места и личности у њој као српска историјска места и личности. За Прилеп,

Охрид, Солун, Костур и друга места у Македонији знало је свако српско дете.

Најпопуларнији јунак српске народне поезије, Краљевић Марко, је из Македоније. Краљ

Вукашин, деспот Угљеша, Бег Костадин и мног други, исто тако.''1 Коста Н. Костић

пишући своју књигу Наши нови градови на југу, 1913., постхумно објављену 1922.,

прецизно и јасно дао је списак свих градова од Сјенице па све до Охрида, наглашавајући

да је већина њих у 19. веку била насељена становништвом које је преко половине било

српског порекла. 2 Јефто Дедијер у књизи Нова Србија, даје географско - историјски

преглед Старе Србије и Македоније. Он као и Костић, пише да велику већину

становништва у Старој Србији и Македонији сачињавају хришћани.3 Прочавајући

Македонију и Македонце на основу лингвистичких и етнографских извора Стојан М.

Протић даје следећи закључак: '' Из свега овога излази: или да су сва мекедонска племена

1 Т. Р. Ђорђевић, Македонија, Београд 1929, 131. 2 К. Н. Костић, Наши нови градови на југу, Београд 1922.3 Ј. Дедијер, Нова Србија са 40 слика и картом Нове Србије, Београд 1913.

4


још од почетка била српска племена, или да су та племена још до досељења била и по

станишту и по језику најближа Србима(...). Данас су она и језиком и целим животом

толико блиска и српском језику и српском животу, да се разложно од Срба не могу

делити ни лингвистички ни етнографски(...). Јер нико неће моћи порећи да је природније и

логичније, и научније узети да је језик Македонаца дијалект српског језика(...).''4 У делу

Јужна Србија, Јован М. Јовановић само потврђује запажања и научно утемељене

закључке својих претходника.5

За Вардарску Македонију се од 1913. године користио појам Јужна Србија. А за

предео од Сјенице до Скопља Стара Србија. Појам Јужна Србија ће остати у употреби и у

новоформираној Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца све до 1929. када је краљ

Александар завео лични режим и поделио земљу на девет управно – административних

области – бановина. Једна од њих, Вардарска, обухватала је појас од Охрида до Ниша,

дакле, Стару и Јужну Србију тј. Македонију. Међутим други светски рат и комунистичка

револуција у условима окупације, донели су промене и у схватању српског етничког

простора. Након 1945. Комунистичка партија Југославије од Срба Македонаца ствара нову

нацију МАКЕДОНСКУ! Македонски дијалект српског језика постаје Македонски језик, а

српски народ јужно од Врања добија ново име – Македонци! Комунисти су ишли толико

далеко да су 1958. године створили тзв. МАКЕДОНСКУ ПРАВОСЛАВНУ ЦРКВУ.

У складу са новоформираном нацијом, формирана је и квази научна академија и

високообразовне установе на тлу Македоније чији је циљ био оправдати име Македонија и

од тзв. Македонаца створити државотворни народ. На том плану највише је урадио

Климент Џамбазовски који је издао Изворе за историју Македонског народа из архива

Србије.6 Међутим пошто извори ако се преносе у оригиналу не могу да сакрију истину,

јасно је да ни он није могао сакрити српско национално осећање Македонаца у 19. веку.

Поред објављених извора, политички формирана ''македонска историографија'' латила се

посла да објави ИСТОРИЈУ МАКЕДОНСКОГ НАРОДА. После одређеног времена

појавила се у јавности тротомна ИСТОРИЈА МАКЕДОНСКОГ НАРОДА, а међу њима

наијнтересантнији, за период кога ми проучавамо, други том, који обухвата период од

4 Ст. М. Протић, О Македонији и Македонцима, Београд 1928, 106.5 Ј. М. Јовановић, Јужна Србија од краја 18. века до ослобођења, Београд 1990 26 Грађа за историју Македонског народа из архива Србије, приредио Климент Џамбазовски, том 1-5, Београд. ( У даљем тексту: Грађа )

5


почетка 19. века, до краја првог светског рата. У њему се све српско проглашава за

великосрпско а српска елита 19. века за великосрпску буржоазију која је имала апетите да

асимилира мекедонски народ и присвоји његове вековне територије . 7 Драган Ташковски

у својој књизи Рађање македонске нације,пише: '''Историјске традиције суседних народа:

Бугара, Срба и Грка, под које су потпадали македонски Словени током феудализма, не

само да су притискале свест појединих Македонца који у средњовековној историји нису

могли да нађу себе као посебан народ већ су потхрањивале и младе балканске буржоазије

да насрну на Мекедонце како би од њих створили Бугаре, Србе или Грке и тако добили

''право'' да Македонију укључе у границе својих националних држава.''8 У негирању

српског етноса на тлу Македоније најдаље је отишао комунистички политичар и

публициста Димитар Влахов.9 Његово дело Кроз хисторију македонског народа, кога је

издао Славенски комитет Хрватске, препуно је флоскула и говора мржње. Ево једног

цитата из горе наведеног наслова: ''Великогрчка, великосрпска и великобугарска

буржоазија настојала је с лица земље збрисати Македонце, али јој то ни уз највећи терор

није пошло за руком''10 Пошто нам није циљ да набрајамо све те квази научне радове, који

више личе на памфлете него ли на оригинална научна дела, на крају излагања о приступу

раду, даћемо у пар реченица критички став српске историографије с краја 20. века о

Македонији и Македонцима.

Српска историографија с краја 20. века није била јединствена у оцени о

Македонцима као припадницима српског етничког корпуса и српском националном раду

на тлу Македоније. Чедомир Попов је писао: ''Без обзира на националистички однос

српске власти према македонском народу, мора се констатовати ноторна чињеница: за

само четврт века Македонци су једино на својој трећини у оквиру Србије (у Вардарској

Македонији) успели да остваре националну афирмацију, да изграде македонски језик, да

се политички еманципују и да образују властиту државу.(...). Уз све то, српско присуство

у Вардарској Македонији спасло је ову област од потпуне албанизације започете крајем

7 Историја македонског народа, група аутора, књига друга, Скопље 1969. ( У даљем тексту: ИМН)8 Д. Ташковски, Рађање македонске нације, Београд 1969, 11-12. 9 Влахов је до 1925. године био члан пробугарске сепаратистичке организације ВМРО (Внутерна македонска револуционарна организација), од 1925. до 1944. члан Бугарске радничке партије, а од 1944. члан Комунистичке партије Југославије.10 Д. Влахов, Кроз хисторију Македонског народа, збирка чланака, Загреб 1949, 5.

6


19. Века.''11 Иако Попов окривљује српску власт да је била ''националистичка'' по питању

Македоније, он ипак признаје да је српско присуство јужно од Шаре спасло ову област од

албанизације. У мало другачијем контексту Милорад Екмечић пише: ''Српска национална

пропаганда у Македонији је најактивнију подршку имала у кругу пребеглих Македонаца,

који се у трговини и малој индустрији обогаћују и улазе у оквир српске друштвене

елите.''12 Држећи се још увек неких постулата марксистичког гледања на историјске

токове, Екмечић за српски национални рад у Македонији наводи да је то ''српска

национална пропаганда'' ! Ипак, за разлику од њих ,Александар Растовић историчар млађе

генерације, српски национални рад назива црквено-просветним радом у Македонији. 13 О

националном раду Србије у Македонији, писао је и Славиша Недељковић такође

историчар млађе генерације.14 О српском националном раду и српском становништву

Македоније писао је и један од најбољих српских историчара старије генерације, стручњак

за дипломатију и професор на Филозофском факултету у Београду, Михаило Војводић.15

До сличних запажања дошао је и др Славенко Терзић, историчар из Историјског

института.16

Полазећи од основних постулата историјске науке, а с циљем да непристрасно дамо

одговор на постављено нам истраживачко питање, овај рад смо базирали на бројним

објављеним историјским изворима и литератури. Од извора користили смо: ''Грађу за

историју македонског народа из Архива Србије, приредио Климент Џамбазовски, том IV,

књ. 1,2,3.; том V, књ. 1, 2., Београд 1985-1991.''. Што се тиче литратуре она је веома

разноврсна, а највише нам је помогла литаратура старије провенијенције попут дела:

Јована Јовановића, Тихомира Р. Ђорђевића и осталих, који су на овај проблем гледали као

на саставни део српског националног питања.

11 Ч. Попов, Велика Србија – стварност и мит, Нови Сад 2008, 104. (у даљем тексту: Попов, Велика Србија)12 М. Екмечић, Дуго кретање између клања и орања – Историја Срба у новом веку (1492-1992), Београд 2008, 332.13 А. Растовић, Реферат Јована Јовановића о односу Србије према реформској акцији у Солунском, Битољском и Косовском вилајету, Мешовита грађа – Miscellanea, књ. XXXI, Београд 2010, 328. ( у даљем тексту: Растовић, Реферат)14 С. Недељковић, Деловање одбора за школе и учитеље у српским областима у Македонији од 1868. до 1876. године, Вардарски зборник 8, Београд 2011, 283-306.15 М. Војводић, Стојан Новаковић и Владимир Карић, Београд 2003. (даље: Војводић, Стојан Новаковић и Владимир Карић.)16 С. Терзић, Конзулат Краљевине Србије у Битољу (1889-1897), Историјски часопис, књ.LVII, Београд 2008, 327-342.

7


ПРВИ ДЕО

1.1. Везе Србије са Србима у Старој Србији и Македонији од Кочине Крајине до

Уставобранитеља

Државници и политичари који су стајали на челу Србије у 19. веку, поклањали су ,

колико се год то могло, пажњу неослобођеним српским крајевима. Међу свим српским

земљама под окупацијом, значајно место у српској дипломатији заузимала је и Стара

Србија и Македонија односно српски народ на овим територијама.

Још за време Кочине Крајине, крајем 18. века, на страни Аустрије и у

добровољачким српским одредима капетана Коче Анђелковића истакли су се Срби из

Македоније попут Јована и Петра Чардаклије, Волче и Кузмана Жикића, Влајка

Стојковића, Ђорђа Чипљака, Дели Ђорђа Николајевића и других.17 Након збора у Орашцу

и отпочињања српске револуције 1804. године, у одредима српских устаника нашли су се

поново Срби из Македоније. У српским устаничким четама нашли су се Срби из

Дебарског, Прилепског и Битољског краја.18 Организатор српских одбрамбених положаја

код Делиграда био је капетан Волче Жикић, који је пао на бојном пољу у борби са

Турцима, а који је пореклом био из Македоније.19 Поред учешћа Срба Македонаца у

оружаним српским формација било је и оних који су се истакли и као дипломате. Један од

најпознатијих био је Петар Новаковић Чардаклија који је био представник српске

депутације која је отишла руском цару у Петроград крајем 1804. године, како би

предочила цару план за аутономију Србије у Турској сличну оној коју су имала Јонска

острва.20 Други познати српски дипломата пореклом из села Катринце у Македонији био је

Петар Ичко који је у историји остао упамћен по чувеном Ичковом миру склопљеном 1806.

године са Турцима.21 Интересанто је и то да су француски стручњаци с почетка 19. века на

основу својих погледа на Македонију њено становништво делили на грчко и словенско

које су они сматрали за српско.22

17 ИМН, 25.18 Исто.19 Исто.20 Историја српског народа, V-1, Београд 1994, 31-32. (у даљем тексту: ИСН)21 ИМН,26.22 ИСН, V-1,49.

8


Године 1806. и 1819. грчки митрополити у Македонији добили су директиву од

цариградског патријарха Григорија V да свесрдно шире грчки језик по школама.23 Та

пракса на подручју Македоније била је озакоњена још много раније тј. од укидања Пећке

патријаршије 1766., када су на јурисдикционом подручју некадашње српске цркве

постављене грчке владике. Од тог времена процес хеленизације на подручју Старе Србије

и Македоније узимао је све више маха. Ово је највише дошло до изражаја у градовима на

југу Македоније.24

Пошто је 20-тих година 19. века Србија водила веома снажну дипломатску акцију

за стицање аутомног положаја у оквиру Турског царства, везе Србије са Србима у Старој

Србији и Македонији биле су сведене на минимум. Међутим након добијања аутономије,

кнез Милош Обреновић је почео обнављати везе са својим сународницима у Османској

империји. У тежњи да сачува добар глас код суседних великих сила кнезу Милошу је било

нарочито стало и до популарности у Босни, Старој Србији, Македонији, Бугарској па чак и

у Албанији. 25 Он, до краја своје владавине није напуштао идеју о стварању јаке и

независне српске државе. У њу су требали да уђу Срби из Турског царства, тј. Босна,

Херцеговина, Стара Србија. Овакво уједињење подразумевало је и Црну Гору. Ако се

хтело обновити српско средњовековно царство, онда је у оквиру те нове српске државе,

требало да се нађе и Бугарска и Македонија.26 Колико је Србија одржавала политичке везе

са Србима у овим крајевима данас је доста тешко утврдити. Оне су без сумње постојале и

одржавале се посредством трговаца и калуђера, али и печалбара који су долазили на

привремени рад у Кнежевину Србију а затим се враћали назад у својим родним местима.

То је нарочито важило за крајеве југозападне Македоније, за ћустендилско – малешевски

крај и Знепоље са Трном.27 Вук Ст. Караџић у свом Српском рјечнику наводи бројна места

у Македонији као српска. Тако он пише да је на Цетињу 1836. године видео два човека из

Дебра који су веома добро говорили српски и који су му рекли да ''онамо има много села,

по којима људи говоре као и они и да се зову Србима(...)''.28 У исто време кнез Милош је

23 ИМН, 34.24Д.Ташковски, н.д., 24.25 ИСН, V-1,144.26 Р. Љушић, Српска, великосрпска и југословенска државна политика Србије (1804-1918), у: Зборник радова Велика Србија – истине, заблуде, злоупотребе, Београд 2003, 293. (у даљем тексту: Љушић, Српска, великосрпска и југословенска државна политика.)27 Исто, 145.28 Т.Ђорђевић, н.д., 133.

9


помагао новчано српске манастире у Македонији, а народу слао учитеље и српске књиге.29

Књиге и новчану помоћ за цркве, манастире и црквено школске општине, преносили су

тзв. Македонски комисионари.30 Познати комисионари били су: Настас и Тодор

Христодуловић из Алексинца, Ђорђе Нуша (отац Бранисалва Нушића) из Београда, Панта

Стоило, брађа Ристо и Јован Поповић такође из Београда.31 Из свега горе наведеног

видимо да је кнез Милош тежио заустављању процеса хелинизације на тлу Старе Србије и

Македоније, јер је тај народ у тим пределима још увек представљао флотантну масу.

Поред слања књига и новчане помоћи Србима под Турском, видимо да је кнез

Милош ,на основу извештаја британског посланика у Београду, Хоџеса , имао поверљиве

људе на просору од Сарајева до Призрена и Скопља у Румелији.32 Поуздано се зна да је

Милош имао чврсте повереничке и трговачке везе са многим угледним Серезлијама и

Велешанима.33 Кад се после силаска с власти 1839. године нашао у емиграцији, а радећи

на рестаурацији своје власти, Милош је већ 1840., као и нешто касније, то чинио и преко

својих људи из Врања, Куманова, Ђаковице, Тетова, Штипа, Прилепа па чак и из Враце у

Бугарској.34

29 У. Станковић, Српски историјски лексикон, књ.4, Мелбурн 1980, 239.; ИМН, 35.30 То су били Срби – Македонци настањени у Србији као представници македонских трговачких фирми.31 Климент Џамбазовски, Нови прилози историји културно - политичких односа македонског и српског народа, Југословенски историјски часопис, 1/1964, Београд 1964, 57. (у даљем тексту: Џамбазовски, Нови прилози.)32 ИСН, V-1,145.33 Исто, 145-146. ; Џамбазовски, Нови прилози, 58.34 Исто, 146.

10


1.2. Политика кнеза Александра Карађорђевића према Старој Србији и Македонији до

1858. године

Шире могућности за културно политичку сарадњу Кнежевине Србије са Старом

Србијом и Македонијом створене су за време уставобранитељског режима. Тада су српски

политичари отпочели шире акције на плану српске националне политике и окупљању

српског народа ради припремања борбе против Турака. Најзначајнији српски политичар

прве половине 19. века, који се позабавио прављењем плана за окупљање свих Срба у

једној држави, био је Илија Гарашанин, министар унутрашњих послова Кнежевине

Србије. Гарашанин је 1844. године саставио строго поверљиви документ под називом

Начертаније у којем је изложио национални и државни програм Кнежевине Србије.35 У

историографији како домаћој тако и страној он је дуго оптуживан да је саставио план о

великосрпској држави и исто тако хваљен да је творац идеје о југословенској држави. Ми

смо прихватили мишљење српског историчара Радоша Љушића који сматра да је

Начертаније план о српској држави.36 Будућа српска држава по Гарашанину простирала би

се на простору Кнежевине Србије, Босне, Херцеговине, Црне Горе и северне Албаније

(Стара Србија). Њу би дакле чинила матица и Срби из османског царства.37 Поред општег

плана за ослобођење српског и осталих хришћанских народа у Турском царству,

Гарашанин је предлагао и начин политичког и пропагандног деловања Србије.38

Пропаганду акцију требало је организовати на територији Турске и Аустрије, односно у

Босни, Херцеговини, Црној Гори, Старој Србији, Славонији, Хрватској, Далмацији,

Срему, Банату, Бачкој и Бугарској.39 Поред дипломатске, војне и политичке активности,

Начертаније је предвиђало и значајну просветну делатност Кнежевине Србије.

Након доношења Начертанија, Гарашанин је спровео тзв. Тајну радњу, односно

послао је агенте у горе поменутим крајевима ради организовања српског националног

рада. Као представник Тајне радње, 1848. у северну Македонију је упућен Стефан

35 Љушић, Српска, великосрпска и југословенска државна политика, 297.; Попов, Велика Србија, 45-59.; Д. Страњаковић, Политичка пропаганда Србије у југословенским покрајинама 1844-1858 године, Гласник историског друштва у Новом саду, књ. IX, Београд 1936, 3-42.; У. Станковић, н.д., 305-306. ; М.Емкечић, н.д., 225-226.; Р. Љушић, Књига о Начертанију, Београд 1993.36 Љушић, Српска, великосрпска и југословенска државна политика, 297.37 Исто, 298.38С. Недељковић, н.д., 284.39 Исто.

11


Верковић, који је пре тога боравио у Хрватској.40 Пре њега као национални радници

Македонију су пропутовали Виктор Григорович и Антун Миханович.41 Када је пристигао

на тлу Македоније, Верковић се настанио у Серезу и одатле кренуо у културно

национални рад.42 У тим годинама за пропаганде послове у ''славено-турским земљама ''

било је потрошено 3.400 талира и 16 гроша.43

Избијање Кримског рата 1853. године, зауставило је даљу акцију Србије усмерену

на ослобађање српског народа у Македонији и Старој Србији. Звецкање оружја на српско

– турској граници и претеће држање великих сила, појачали су лојално држање кнеза

Александра према Порти. Илија Гарашанин био је смењен, а национални рад

обустављен.44

Међутим, да би се обезбедило несметано функционисање српских школа у Старој

Србији и Македонији и сузбио јак утицај грчке пропаганде, у Цариграду је у току 1854. и

1855. године боравио српски изасланик Матија Бан. Он је на Порти у духу тек

проглашеног Хатихумајуна поднео меморандум, у коме је затражио: 1) да се хришћанске

школе у Турској истргну испод власти грчке патријаршије и ставе под надлежност

министарства просвете које је требало оформити; 2) да се српским и бугарским

општинама у Македонији допусти да отварају народне школе са једном великом школом

у Цариграду; 3) да се по провинцијама заведе вилајетска аутономија. Од свих ових

захтева реализовано је веома мало, али је меморандум имао велики значај, јер је

представљао први покушај српске владе да се деловањем на Порту, легализује статус

српских школа у Турској.45

40 Џамбазовски, Нови прилози, 58.41 Исто.42 Исто.43 С.Недељковић, н.д., 285.44 С.Недељковић, н.д., 285.45 Исто.

12


1.3. Национални рад кнеза Михаила према Старој Србији и Македонији

Године 1858., у Србији је дошло до великих политичких промена. Светоандрејска

скупштина збацила је с власти Александра Карађорђевића, а на српски престо вратила

кнеза Милоша Обреновића. С повратком Милоша и династије Обреновић на државно

кормило Кнежевине Србије, отпочео је нови курс у српској спољној политици.

Милош је на челу Србије по други пут био само две године. Након његове смрти на

српски кнежевски престо дошао је његов син Михаило коме је то била друга владавина.

Дошавши на престо Михаило је повео једну широку националну политику чији је крајњи

циљ био ослобађање свих јужних Словена, међу којима би Срби имали примарну улогу.

Михаило је увидео да Србија не може сама да ратује против Турске па је тежио да је веже

савезима са свим хришћанским државама и народима на Балкану.46 У складу с таквом

спољнополитичком орјентацијом у јесен 1861. године по други пут се у влади нашао

Илија Гарашанин који је сада постао њен председник и министар иностраних послова.47

Заједничким деловањем ова два српска политичара , Србија је ушла у један од

најблиставијих периода своје новије историје.

У то време Србија значајно појачава свој национални рад у Старој Србији и

Македонији. Почетком 1861. године , по наређењу Гарашанина, упућена је у Стару Србију

и Македонију једна група агената и повереника српске владе.48 То су иначе били

становници горе поменутих српских земаља који су од стране српске владе примали

сталну новчану помоћ од три до осам дуката месечно.49 Како би помогла овим људима,

српска влада је 1861. године организовала посебан ''Одбор за помоћ избеглицама'', на

чијем челу су се налазили митрополит Михаило, Стевча Михајловић и Јеврем Грујић.50

Наредне године у Македонију је као агент поново послат Стефан Верковић.51 Он се

повезао са бројним интелектуалцима у градовима Македоније. Неки од њих били су

просветни радници попут браће Миладинова из Струге, затим Венијамин Мачуковски из

Ђевђелијског краја, Иван Телмекович из Радовиша, Михаило Ковачев из Скопља, М.

46 И. Пржић, Спољашна политика Србије 1804-1914, Београд 1939, 78-79. 47 Исто, 79.48 С. Недељковић, н.д., 286.; К.Џамбазовски, н.д., 62.49 С.Недељковић, н.д., 286.50 Исто, 287.51 К.Џамбазовски, н.д.,62.

13


Џамбазовић из Прилепа и други.52 Поред Стефана Верковића, један од знаменитијих

националних радника тих година био је и трговац Јосиф Симоновић из Дебра. Он је

преносио поверљива писма, књиге, учитељске плате, а повремено преко границе,

користећи своје канале пребацивао и поједине српске агенте.53 На пољу српског

националног рада у Македонији, трага су оставили и Коста Танасковић и Петар Стојковић

родом из Бероваца.Ови српски национални радници су активно радили на одбрани српске

националне идеје од агресивне бугарске пропаганде, с такође су били и важна спона

између Кнежевине Србије и српских општина, школа, цркава и манастира на простору

Дебарске, Охридске, Прилепске и Кичевске нахије.54 Обнављање националног рада на

терену био је веома опасан посао. Многи српски национални радници били су ухваћени и

послати у прогонство по турским казаматима у Азији, где им се потом губи сваки траг.55

Поред политичког рада Стефана Верковића и осталих агената, у Македонију су из Србије

тајно послати и официри са задатком да извиђају терен и саставе план о евентуалним

војним акцијама у случају општег балканског или јужнословенског устанка. Тако је у току

1867. године илегално на тло Македоније ступио, бивши аустријски официр, који је сада

био у служби Србије, Стеван Бинички.56 Поред њега Македонијом и Старом Србијом је

пропутовао по налогу српске владе и Стојан Иванов Везенковић ради припремања Срба за

устанак против Турака. Поред политичких припрема он је народу растурао и оружје.57

Према подацима којима је располагала српска влада припреме за устанак најбоље су биле

организоване у Прилепском и Битољском крају, док су у Гостиварском, Тетовском и

Скопском биле врло слабе.58

52 ИМН, 58.53 С. Недељковић, н.д., 287.54 Исто.55 Исто.56 К. Џамбазовски, н.д., 62.57 Исто, 62-63.58 Исто.

14


1.4. Деловање одбора за школе и учитеље у Старој Србији и Македонији и национални

рад Србије до 1878.године

Маја 1868. године, кнез Михаило је убијен у атентату од стране завереника. Њега је

наследио Милан Обреновић који је у то време још увек био малолетан, па је уместо њега

земљом владало намесништво у саставу: Миливоје Петровић Блазнавац, Јован Ристић,

Јован Гавриловић. Најактивнији међу њима на пољу спољнополитичке активности према

српским етничким територијама био је Јован Ристић. По њему Србима под турском

влашћу требало је пружити сву политичку и културно – просветну помоћ, јер оне

престављају кључ на путу коначног уједињења и ослобођења.59

На предлог митрополита Михајла у августу 1868. године намесништво је дало

налог а влада основала ''Одбор за школе и учитеље у Старој Србији, Маћедонији и Босни и

Херцеговини''.60 Одбор је без прекида радио до 1876. године тј. до избијања српско –

турских ратова. Председник одбора био је архимандрит Нићифор Дучић, а чланови,

историчар Панта Срећковић и професор Милош Милојевић.61 Ево како је македонска

историографија након другог светског рата гледала на рад одбора: '' Као млађа од

великогрчке била је великосрпска пропаганда у Македонији. Све до 1868. године такорећи

само се планирало, а није се много постигло. Од 1868. почела су се мењати средста

српске пропаганде у Македонији. На иницијативу српске владе у Београду формиран је

''Просветни одбор'' с циљем да се брине о отварању српских школа у старој Србији и

Македонији и њиховом снадбевању српским учитељима и уџбеницима''.62 Захваљујући

раду одбора широм Македоније и Старе Србије отварају се српске школе, шаљу учитељи,

школске књиге и уџбеници, као и значајна материјална помоћ. Финансирање се вршило из

Министарства иностраних дела, а слање књига и наставних средстава из Министарства

просвете.63 Од 1869. до 1876. године сталну новчану помоћ од стране Кнежевине Србије

добијале су следеће црквено школске општине: Боровачка, Орландска, Лешанска,

Стеблевска, Клењска, Башино Селска, Тетовска, Вавчанска и Гостиварска.64

59 С.Недељковић, н.д., 288.60 К. Џамбазовски, н.д., 66.; С. Недељковић, н.д., 288-289.; ИСН, V-1, 499.61 С. Недељковић, н.д., 289.62 ИМН, 113.63 Види више о томе: С.Недељковић, н.д.64 С. Недељковић, н.д., 290.

15


Поред српске акције на отварању школа, од 1870. године на тлу Македоније и дела

Старе Србије почиње да делује великобугарска пропаганда у намери да изврши процес

бугаризације српског становништва. Наиме те 1870. на основу фермана турског султана

Абдул Азиса формиран је Бугарски егзархат (тј. Аутономна бугарска црква у оквиру

Османског царства, независна од Цариградске патријаршије).65 У састав егзархата ушле су

следеће епархије: '' рушчушка, силистриска, шуменска, трновска, софиска, врачанска,

тулчанска, видинска, нишка, шарћојска (пиротска), ћустендилска, самоковска, велешка,

филипопољска(пловдивска), казасопољска и сливенски округ''66 Јован Хаџи Васиљевић је

сматрао да је са стварањем егзархије почео антагонизам српског и бугарског народа у

Турској, и да су се с тим у вези јавиле велике тешкоће по српски народ у Турској, што није

далеко од истине.67 Један од великих бораца против деловања бугарске пропаганде у

српским областима у Македонији био је Милош Милојевић.68 Од 1869. године

Цариградска патријаршија оснива Силогосе као центре великогрчке пропаганде.69

Патријаршија је 1871. године основала један такав Силогос у Серезу, ради ширења грчке

писмености у тој области.70 По речима послератног македонског историчара Климента

Џамбазовског '' Цариградска патријаршија и Егзархија имале су званичне дозволе турских

власти за несметан рад, док је одбор за српске школе у Старој Србији и Македонији

деловао илегално из Кнежевине Србије''. Можемо закључити да је великогрчка и

великобугарска пропаганда имала далеко повољније услове за рад за разлику од српске

акције. Српска акција ће добити повољније услове на терену тек од 1897. године, када је

Скопска епархија добила српског митрополита Фирмилијана и своју црквену аутономију.71

Подаци о броју отворених српских школа на тлу Македоније у периоду од 1868. до

1876. варирају. Они се крећу од броја 61, па све до 140.72 Постоји поуздан податак да су

српске школе постојале у 67 места у Старој Србији и Македонији. За развој српске

националне свести у овим областима, веома велики значај имало је и оснивање 65 Више о томе: Ал. Јовановић, Постанак егзархије и Турска, Русија и Србија – историско – политичка расправа, Скопље 1936. ; Ј. Х. Васиљевић, Бугарска Ексархија и њен утицај на балканске Словене, Београд 1913.66 Ал. Јовановић, н.д., 130-133.67 Ј.Х. Васиљевић, н.д., 22-23.68 С. Недељковић, н.д., 291.69 К. Џамбазовски, н.д., 66.70 ИМН, 112.71 К. Џамбазовски, н.д., 66.72 Ј. М. Јовановић, н.д. 125.

16


Призренске богословије 1871.73 Богословија је била задужбина Симе Андрејевића

Игуманова, који је доста учинио на пољу школства у Старој Србији.74 О школама су се

старали '' Одељак за српске школе и цркве ван Србије'', установљен при Министарству

просвете и црквених послова и донекле фонд Симе Игуманова у Призрену.75 Због устанка

у Херцеговини и отпочињања велике источне кризе 1875. године, већина српских школа у

Старој Србији и Македонији је по наредби турских власти била затворена, учитељи

прогнани, а српске књиге спаљене и уништене.76

Наредне 1876. године кнез Милан Обреновић објавио је рат Турској. Иако је у

почетку имала успеха, Србија је крајем 1876. морала да затражи примирје које је било

потписано фебруара 1877. Међутим, након што је Русија објавила рат Турској, априла

1877., и Србија је својом ратном прокламацијом из децембра исте године кренула против

Турака. Са 82.000 војника ослобођени су Ниш, Лесковац, Врање, Пирот. Проглашење

примирја између Русије и Турске 31. Јануара 1878. је онемогућило ослобађање Скопља и

Приштине. Да је рат дуже потрајао Срби би ослободили Косово и део Македоније.77

Марта 1878. године Русија је потписала мир са Турском у Санстефану. По том

мировном уговору захваљујући руској дипломатији на Балкану је требало створити

Велику Бугарску, државу која би обухватала територије Од Дунава до Егејског мора тј.

Српске етничке територије попут пиротског и врањског краја и целу Македонију, затим

територије источне Албаније и северне Грчке.78 Међутим руски планови са

Санстефанском Бугарском нису успели због противљења дипломатије великих сила. Због

тога је одлучено да се сазове један конгрес европских сила у Берлину на коме би се

решила сва спорна питања која су произашла за време велике источне кризе 1875 – 1878.

73 Исто, 126.74 Више о томе: В. Бован, Сима А. Игуманов – живот и дело, Приштина 2004.75 Исто, 127.76 В. Поповић, Источно питање – историски преглед борбе око опстанака османлиске царевине у Леванту и на Балкану, Београд 2007, 137. ; Ј. М. Јовановић, н.д., 127. ; Т. Ђорђевић, н.д., 138 – 139.77 М. Екмечић, н.д., 294 – 297.78 Ч.Попов, Источно питање и српска револуција 1804 -1918, Београд 2008, 226 – 227. (даље: Попов, Источно питање.)

17


ДРУГИ ДЕО

2.1. Питање Македоније на Берлинском конгресу и Призренска лига

Против одлука Санстефанског мировног уговора на Балкану се дигао вал протеста.

Србија је вапила за својим крајевима који су намењени Бугарској и тражила је да јој се

18


додели Македонија.79 Пошто се и међу свропским силама дигла велика помпа око

санстефанског уговора, решено је 3. Јуна 1878. да се конгрес одржи у Берлину, при чему је

и упућен позив великим силама. У позиву је стајало да се конгрес састаје ради дискусије ''

целокупног садржаја уговора у Сан – Стефану'' . Отварање конгреса одређено је за 13.

Јун.80

Конгрес великих сила Европе у Берлину одржан је од 13. јуна до 13. јула 1878. у

дворцу аристократске породице Ридзвил.81 Пошто нам није циљ да преносимо све одлуке

конгреса, ми ћемо се само држати теме, тј. питања Македоније и Старе Србије на

конгресу. Већ 12. Јуна досељеници из македонских крајева у Кнежевини Србији, преко

Саве Дечанског председника обора представника из Старе Србије и Македоније у Србији

упутили су следећи меморандум Јовану Ристићу представнику Србије, који би га поднео

конгресу: '' Ако пак околности денешни недопуштајет да се наше отечество сојединит у

једна држава с остала браћа, то те молим, да на конгрес представиш наша жеља и

топла молба, да се на наша земља да автономија со христијански губернатор, така да

небидит неправда на народност.'' 82 На Берлинском конгресу, међутим, било је тешко да

се нађе решење за тзв. Македонско питање, које би задовољило све заинтересоване земље

и народе, било балканских држава, било Аустроугарске која је већ предузимала кораке да

преко Македоније успостави везу са југоисточном Европом и Блиским истоком,

продужавањем пруге Солун – Косовска Митровица - Бијело Поље – Бањалука – Беч.83

Ипак конгрес је донео одлуку да Македонија остане у саставу Турске али да јој се на

основу 23. члана уговора да аутономија.84

Међутим пошто је већина заинтересованих држава имала свој концепт аутономне

Македоније, ова је остала периферна провинција Османског царства. Она је постала јабука

раздора балканских држава, Србије, Бугарске и Грчке. Великогрчке аспирације биле су у

складу са некадашњим Византијским царством, Док је Бугарска маштала о обнављању

Симеонове државе.

79 Попов, Источно питање, 230.80 Исто.81 Исто.82 Грађа, IV-1, 5.83 Исто.84 Грађа, IV-1, 5.

19


Док су европске силе још увек размишљале о ревидирању Санстефанског уговора,

у Старој Србији дошло је до окупљања арнаутских главара из Ђаковице, Пећи, Гусиња,

Тетова, Љуме и Дебра с циљем да ако би до ревизије уговора ипак дошло да се у нови

укључи и проблем решавања тзв. ''Албанског питања''. Крајем маја и почетком јуна,

дошло је до састанака арбанашких поглавица у Призрену где се окупило преко 300

делегата из крајева где живе Албанци.85 На састанку је дошло до формирања

великоалбанског покрета тзв. Призренске лиге или Албанске конгре. Конгра је била

резултат закаснелог формирања националне свести код образованијег дела албанског

патријархалног и племенски расцепканог друштва, а с друге стране, турских настојања да

уз помоћ исламизованих Албанаца пружи отпор извршавању одлука Берлинског

конгреса.86 Призенска лига се појавила на историјску позорницу као средство у рукама

Порте, али и као зачетак националног препорода (Рилиндје) Албанаца како је тумачи

албанска историографија.87 Небитно у чијим се рукама налазила, Конгра је била сагласна у

једном питању а то је стварање Велике Албаније. У концепт те државе, којим би биле

захваћене туђе, словенске и грчке земље, требло би да се нађу: Јужна Албанија са Епиром

(Јањина), Средња и Северна Албанија (Тирана, Елбасан, Скадар), Косово с Јужном

Србијом (Пећ, Ђаковица, Призрен, Приштина, Нови Пазар, Приштина, Нови Пазар,

Сјеница, Гњилане, Прешево и Куманово), Македонија (Скопље, Велес, Битољ, Прилеп,

Охрид, Дебар).88 Берлински конгрес је одбацио сваку могућност формирања

великоалбанске државе, међутим идеје и планови Арбанаса о стварању једне такве државе

актуелни су и данас.

2.2. Предлози и планови за обнављање српског националног рада од 1878. до

1885. године

Пре него што изнесемо чињенице о предлозима и плановима за обнављање српског

националналног рада на тлу Македоније и Старе Србије након Берлинског конгреса,

потребно је да нагласимо да су у почетку, до 1883. године, даване препоруке или сугестије

85 Д. Богдановић, Књига о Косову, Београд 1999, 169.86 Попов, Велика Србија, 95.87 Исто.88 Исто.

20


за почетак акције на овом терену, а касније су предлагани комплетни планови са

организационим и финансијским предлозима. Ево како је македонска комунистичка

историографија гледала на ово раздобље: '' У периоду од 1881. до 1885. године биле су

одређене српске претензије у Македонији (подвукао А.М.) – на југу до леринског и

струмичког краја, затим , утврђена су средства и модалитети организације ове

пропаганде. Одлучено је да се поново отворе српске школе у Старој Србији и

Македонији''89 Иако се у бројним историјским изворима, које ћемо у даљем тексту

споменути, говори о Македонији као српској области, Македонска историографија се није

освртала на њих већ је у својим уџбеницима, енциклопедијама, монографијама и

публицистичкој литератури писала о несрпском карактеру Македоније.

Већ смо раније нагласили да је српски национални рад до 1876. године имао свој

специфичан пут , који се разликовао од рада великогрчке и великобугарске пропаганде.

До 1876. српски национални рад био је несигуран и привремен, па се због тога после

Берлинског конгреса тражио MODUS VIVENDI, за његово обнављање у границама

Османске империје, на начин који неће изазивати турску власт. Међутим, да би се то

постигло, претходно је требало решити неколико проблема: прво, постављање неког од

Срба за епископа по главним градовима Македоније и Старе Србије, као организатора

културно – просветног развитка српских присталица; затим, слободно отварање српских

школа и слање српских учитеља у њима и, на крају, слободно растурање српских књига и

уџбеника, како за школске потребе, тако и за образовне институције преко којих би се

пропагирала српска култура. Није било могуће тако лако издејствовати све ове повластице

и олакшице којима су већ располагале великогрчка и великобугарска пропаганда.

Први кораци на обнављању српске акције учињени су већ у току одржавања

Берлинског конгреса, 18. Јуна 1878. године, када је београдски митрополит Михаило

затражио од Цариградског патријарха, да у Призрену, Скопљу, Велесу, Серезу, Кичеву и

Охриду буду постављени Срби на епископске столице.90 Иако овај покушај није успео, он

је јасно показао којим ће путем ићи српска влада у својим намерама да обезбеди сигурност

националном раду јужно од Врања.

89 ИМН, 114.90 ИМН, 10.

21


Следећи предлагач програма о организацији националног рада у Старој Србији и

Македонији био је Деспот Баџовић, родом из Крушева, бивши ученик другог оделења

Београдске богословије и српски учитељ у Крушеву од 1872. до 1876.године. Он у писму

Министарству иностраних дела од 1. августа 1878. године тражи следеће: '' 1. Да се у

Београду оснује Одбор за Стару Србију и Македонију од лица из Кнежевине Србије и

неослобођених крајева ; 2. Да се у Београду оснује фонд који ће финансирати културно –

просветни и политички рад у неослобођеним областима ; 3. Да се за школе у

неослобођеним српским крајевима (подвукао А.М.) припреме нарочити уџбеници и

књиге које неће забрањивати турске власти ; 4. Да српски народ у границама

Отоманског царства има своју црквену управу као и Патријаршија и Егзархија ; 5. Да се

у Скопљу или неком другом месту у Старој Србији и Македонији оснује српска

штампарија за уџбенике и књиге, као и за издавање једног листа; 6. Да се у Скопљу,

Призрену и Битољу оснују српске књижаре за растурање српских књига и уџбеника ; 7. Да

се лица која раде било у Одбору за Стару Србију и Македонију, или учитељи у

неослобођеним крајевима сматрају као српски чиновници ; 8. Да свако лице из Турске, које

у Кнежевини Србији ради, поред законом утврђених пореза, уплаћује у фонд Одбора за

Стару Србију и Македонију извесну суму за потребе пропаганде. Није била искључена

могућност и скупљања добровољних прилога у ове сврхе. '' 91 О судбини предлога Деспота

Баџовића немамо ближих података.

Крајем марта 1879. године нови предлог поднео је Матија Бан, вероватно уз

асистенцију Деспота Баџовића. Предлог је поднео министру иностраних дела Јовану

Ристићу а документ носи датум 24. март 1879. Ево шта се у њему тражи: '' Господине

Министре! Словенска Мекедонија, на коју је Србија, као на своју неоспорну наследбину

(подвукао А.М.) упућена у историским и етнографским условима, као и потребом

равнотеже међу народима Балканског полуострава, све већма постаје тркалиште не

само бугарске но и грчке, па од неког времена и аустриске пропаганде. Ваша је пажња

лане обраћена на ову важну провинцију, за коју сте дали штампати три књижице на

српском језику, и један календар на наречју српско-македонском (подвукао А.М.). Али код

страних покушаја у Македонији потребно је не само продужити започети рад, но и

поспешнија средства употребити од наше стране, па да се овој провинцији српска

91 Грађа, IV-1, 10.

22


свест потпуно развије и тежња уједињења са Србијом учврсти(...).''92 Из поменутог

писма види се колико је Матија Бан придавао значају област Старе Србије а посебно

Македоније. Он јасно у писму наводи да је један календар за Македонију штампан на

српско-македонском наречју, дакле није реч о македонском језику, већ о наречју српског

језика,93 као и то да становништво Македоније има неку представу о свом српском

пореклу али да српску свест и тежњу за уједињењем с матицом треба потпуно развити. У

наставку писма Матија Бан пише: '' У тој цели имам и част поднети вам предлог : да се

састави у Београду нарочити за Мекедонију одбор од следећих лица: Г. Ђорђа Малетића,

Г. М. Милојевића, Г. Проте Јакова Павловића, Г. Ђоке Поповића и Матија Бана, а овима

да се додаду, као чланови изван Београда: Г. Дим. Алексијевић у Нишу, Г. Архимандрит

Сава у Врањи и Г. Деспот Баџовић у Врањи.; 1. Да се мањи пододбори зваведу по свим

варошима неослобођене Старе Србије и Македоније све до реке Струме. 2. Да се саставе

на српско – македонском језику (који ће се све више чисто српском приближавати) бар

три сходне књижице на годину, које ће се књижице штампати о државном трошку у

4.000 истисака свега и преко поменутих пододбора тамо разашиљати. 3. Да се по

тамошњим пределима подижу српске школе и за исте нађу учитељи. А отуда да се

известан број младића васпитава уз државно благодејање у школама Кнежевине. 4. Да се

у Врањи заведе једна мала штампарија и издаје за исте пределе мали лист забавног и

политичког садржаја, тако удешен, да против њега не би ништа имале ни саме турске

власти. 5. Да се преко пододбора тамо шаљу упуства, а отуда добијају све вести и Вама

достављају. Одбор и пододбор биће тајни. Част ми је бити, Господине Министре,

Матија Бан, у Београду 24. Марта 1879. Године''94 Припреме за обнову националног рада

на тлу Старе Србије и Македоније у предлогу Матије Бана сугеришу да се за школе у

Македонији штампају уџбеници на српско-македонском језику. Такав корак већ је био

учињен у току 1878. године када је на македонском дијалекту српског језика одштампан

календар ''Вардар'' који је у Македонији врло добро примљен.95 Календар Вардар штампан

је и наредних година. Само 1880. године, одштампано је 4000 примерака овог календара.96

92 Грађа, IV-1. 35-36.93 О српском етносу Вардарске Македоније види: Т.Р. Ђорђевић, н.д., 152 -161. ; P. Popovic, Serbian Macedonia, London 1916. ; Ст. М. Протић, н.д. ; В. Ђерић, О српскоме имену у Старој Србији и Македонији, Београд 1904.94 Грађа, IV-1, 36.95Исто, 11.96 Исто, 77.

23


У вези с предлогом Матије Бана, Деспот Баџовић саставио је Буквар на македонском

наречју, надајући се да ће врло брзо бити одштампан о државном трошку. До реализације

ових замисли није дошло до 1885., већ ће то бити учињено касније, за време дипломатског

службовања Стојана Новаковића у Цариграду.

После одласка либералне владе октобра 1880. године са политичке сцене у Србији

дошло је до застоја у националном раду јужно од Врања. Активност напредњачке владе

првих година свела се само на слање преко граница уџбеника за неколико српских школа

у Старој Србији и Македонији. Министарство просвете и црквених дела је у вези с тим

тражило од Милоша С. Милојевића, тадашњег директора ниже гимназије у Лесковцу, да

отпутује у Врање и употреби старе везе и канале ради слања уџбеника у овим српским

областима.97 Након договора Милојевић је почетком 1883. године боравио у Врању и

организовао тајним каналима пребацивање уџбеника.

Требало је да прође скоро три године, да напредњачка влада поново почне да се

бави проблемима националног рада у Македонији и Старој Србији. Априла 1883.

Министар иностраних дела Милан Пироћанац писао је Министру просвете и црквених

дела следеће: '' Да би се у српском елементу на Балканском полуострву очувала и

проширила мисао о народности српској и неговала тежња за сједињењем с Краљевином

Србијом, ваља израдити један општи, али јасан и кратак, план рада по коме би се

унапредак одавде стално и живо у том правцу радило. Тај план требало би да изближе да

нацртају (израде) г.г. архимандрити Дучић и Сава и г. Професор призренске богословије

Ђ. Камперелић (...) За извршење овог плана ваља одредити један одбор (...) у Београду.(...)

Радња одбора требало би да је, за сада, поглавито управљена на пределе Старе Србије

између Новог Пазара, Битоља и Солуна (подвукао А. М.), и с оне стране наше источне

границе према Бугарској, јер се данас у овом пределу, који, и по историји и по традицији,

припада Србији , води најжешћа борба између Срба, Бугара и Грка, поред утицаја великих

сила. Албанију не би требало изгубити из вида , пошто изгледа да се тамо, где је турска

власт била слаба а данас најслабија, показује тежња за независном управом и оцепљењем

од Турске.''98 Из наведеног писма види се да Пироћанац предлаже формирање националног

одбора за Стару Србију ради деловања у тој области. Интересанто је то што Пироћанац

97 Исто, 166-168.98 Грађа, IV-1, 182-183.

24


под Старом Србијом сматра пределе од Новог Пазара па све до Битоља и Солуна не

помињући име Македонија.

Убрзо након што је министар иностраних послова Пироћанац предложио

формирање одбора, у самом Министарству је формирана специјална комисија, која је око

себе окупила људе који су се раније бавили националним радом у Турској. Комисија је

позвала архимандрита Нићифора Дучића99, архимандрита Саву Дечанца и Ђорђа

Кампарелића, некадашњег професора Призренске богословије, од којих је затражила да

доставе извештај о ранијем раду у Македонији и Старој Србији. Од њих је затражено и да

саставе план рада за националну акцију у тим турским провинцијама.100 Међу првим

предлозима стигао је комисији план Милоша С. Милојевића, кога је она добила преко

Стојана Новаковића тадашњег министра просвете и црквених дела. План садржи девет

тачака,односно предлога опширно разрађених на неколико страница. Укратко наведени

предлози гласе : 1. Да се оснују српске књижаре у Турској; 2. да се васпостави друштво

''Српско коло'' за ширење српских идеја изван границе; 3. да се узму у посао личности које

би у појединим турским пределима српске тежње унапређивале и руководиле ; 4. да се

отворе средње школе и богословије изван граница; 5. да се обнови рад другог одељења

Београдске богословије; 6. да се лица спремна за прекограничне послове силом тамо

упућују и из службе у Србији отпусте; 7. да се организују српске школе у Турској као

средства за дејствовање против бугаризма; 8. да се организује подизање школа по Турској;

9. да се у Цариграду оснује штампарија и штампа лист за српске интересе.101 На крају

предлога Милош С. Милојевић набраја личности из Македоније и Старе Србије са којима

треба сарађивати као и места у којима треба да се отворе школе, књижаре и штампарије.102

Скоро у исто време стигао је и план архимандрита Нићифора Дучића под

насловом: '' Како да се оснажи српска народност и одржи за политичну заједницу са

99 Дучић је рођен у Требињу 1832. Године. Средње и више образовање завршио је у Београдској богословији и на Великој школи. Једно време био ј на Сорбони. Као национални радник истакао се у време владавине кнеза Михаила, када је 1868. Године учествовао у склапању ратне конвенције између Србије и Црне Горе. Када је августа 1868. Године основан Одбор за српске школе и учитеље у Старој Србији и Македонији, изабран је за председника тог одбора а на његовом челу остао је до распуштања истог. Заузимао је кључне позиције у политичком животу Србије, посебно када се радило о раду ван њених граница. ( Грађа, IV-1, 205-206.)100 Грађа, IV-1, 13.101 Грађа, IV-1, 183-184.102 Више о томе: Исто, 184-201.

25


Србијом српски народ у Старој Србији и Словени у Маћедонији''103 План има дванаест

поглавља у којима се објашњава организација националног рада у Турској. У прва четири

поглавља Дучић даје општа упутства којих се требају придржавати српски нацонални

радници у борби против '' бугаризма и јелинизма у Старој Србији и Македонији''.104 На

почетку првог поглавља архимандрит Дучић пише: '' Србија, као краљевина, ваља да ради

у интересу своје властите будућности, величине и моћи, живо и непрекидно; али

одмјерено и смотрено по одређеном и утврђеном плану за ослобађање и уједињење

српскога народа под династијом Обреновића у простору негдашњих граница Душанова

царства ( подвукао А. М.).''105 Од четвртог поглавља надаље даје следеће препоруке: ''

Свијем школама , које постоје као српске , и које буду завођене и отваране, да се дају

школске књиге и друга школска учила бесплатно. А учитељима и учитељицама да се даје

редовна плата(...). Да се никако не шаљу књиге, у којима би било, ма шта против

Турске(...). Да се за сада шаљу за учитеље у Стару Србију и Маћедонију они, који су

онамо рођени(...). за учитељице да се шаљу оне Српскиње (сиротице) (...). Да се одреди

један одбор највише од 4. Члана, који су вјешти томе послу у свијем правцима, и, који су

прожети српском патриотском великом мишљу: за напредак, ослобођење и уједињење

свега српског народа на Балканском полуострву.(...). Да се одреди један сталан надзорник

свијех школа српских у старој Србји и Маћедонији. Тај надзорник, да за сада стално

пребива у Врањи, као најудеснијој тачци за тај посао.(...). За тај би посао најбољи био,

или Милош Милојевић садашњи управитељ Љесковачке ниже гимназије, или архимандрит

Сава Дечанац(...). Да се српска богословија у Призрену и даље очува и издржава , као и до

сада(...). Да се установе и и отворе српски консулати (подвукао А.М:) у: Призрену,

Скопљу и Солуну; који би поред политичких и трговачких интереса српске Краљевине

били најбоља контрола и од неисказане користи за напредак и успјех ових школа, и

ширења науке и просвјете у српском духу и правцу по овоме плану. Да ова три српска

консулата ништа не раде, него само и једино то, што ће развити и лепршати српске

заставе у тијем трима главним варошима; па ће бити велика морална добит. То ће

електрично оживљавати српски потиштени елеменат (подвукао А.М.) у Старој Србији

и Маћедонији. То ће донијети српској општој ствари неписане користи. Па још, ако се

103 Исто, 201.104 Исто, 202.105 Исто.

26


изаберу за консуле паметни и добри српски патриоти . Да се поради у згодној прилици

код цариградског патријарха, не би ли успјело, да поставља епископе у нашему народу у

Старој Србији и Маћедонији Србе (подвукао А.М.). (...) Ово би била једна из међу

најглавнијих гаранција за оснажење српског елемента и ширења српске велике мисли у

Старој Србији и Маћедонији. Да се овај план и ова радња по њему чува строго у

тајности ради бољег успеха у предузећима (подвукао А.М.)''106

Унутрашња политичка нестабилност у Краљевини Србији и овога пута је била

разлог да се одложи реализација поднетих планова о организацији националне делатности

у Старој Србији и Македонији. Влада Милана Пироћанца поднела је оставку 20.

септембра 1883. године а чиновничка влада Николе Христића која је заменила претходну

више се бавила унутрашњим проблемима у Србији насталим због Тимочке буне.107

У фебруару 1884. пала је Христићева влада, а краљ Милан је за новог мандатара

одредио напредњака Милутина Гарашанина .108 Спољна политика краља Милана била је

после Тимочке буне аустрофилска више него икада. Поред тога дошло је и до кварења

српско – бугарских односа.109

До фебруара 1885. године рад Србије на заштити интереса Срба под Турском био је

више дипломатски.110 Фебруара, од Аустро-Угарске владе поверљивим путем преко

српског посланства у Бечу стиже порука краљу Милану и председнику владе Милутину

Гарашанину да треба ''спремити терен тамо, и не само радити но и дати видети да се

ради било штампањем књига, ... јер извесно да Маћедонија треба и мора да припадне

Србији и никоме другоме, јер је то и њен интерес. Што се тиче Бугарске, Аустро-

Угарска неће дозволити нипошто да се она на тај крај шири... Нарочити интерес

Мађарске је да се Србија на тај крај шири, јер они не могу дозволити да Бугарска, а

посредством ње и Русија тамо иде...''111 Међутим да Аустро-Угарска у тој поруци није

гледала српске, већ своје интересе, желећи да изађе на Егејско мору, види се из извештаја

посланика Србије у Лондону, Чедомиља Мијатовића, упућеном Министру иностраних

106 Грађа, IV-1, 202-205.107 ИСН, VI-1, 68-75.108 Исто.109 ИСН, VI-1, 76-77.110 Ј.М. Јовановић, н.д., 127.111 Исто.

27


дела Гарашанину. У том извештају између осталог се каже: '' Синоћ је изванредни

посланик султанов, Хасан – Фехим-паша, био код мене на походи и поверљивом разговору

скоро пуна два сата. Његова је цељ била да види шта ми знамо о евентуалном маршу

Аустро-Угарске у Македонији. Ја сам му могао казати само моје лично убеђење(...) да у

случају ако би они то и хтели , Србија их у томе, најмање да кажем, помагати не може и

неће''112

Марта 1885. године српска влада је затражила одобрење од турске владе да

прештампа српске уџбенике у Цариграду и да њима снадбе српске школе у Македонији и

Старој Србији.113 Од Министарства просвете у Цариграду добијена је дозвола да се у

границама Отоманског царства српске школе могу слободно снадбевати уџбеницима и

књигама на којима је било одштампано његово одобрење. Организатори овог посла били

су Јеврем Грујић српски посланик у Цариграду и Петар Костић бивши управник

Призренске Богословије.114

У марту 1885. године Срби из Старе Србије и Македоније одржали су јавни збор у

Врању на коме су протествовали против бугаризације српског становништва у овим

областима а уједно и донели следећу резолуцију: '' 2). Јавни збор Срба из Македоније и

Старе Србије свечано изјављује: да су Македонци и Старо-Србијанци део народа српског,

а Мекедонија и Стара Србија део српских земаља ; 3). Јавни збор апелује на све Србе у

Македонији и Старој Србији, апелује на њихова осећања, да колико и где који може

побуђују српску народност, српску школу, српску икону и српску књигу. ;4). Јавни збор

апелује на Владу његовог Величанства Краља и моли је, да и она не одрекне своју високу

заштиту притршњеној народности српској у Старој Србији и Македонији, путем који

она у својој увиђавности нађе за најсходније. (...)''115 У складу са том резолуцијом али и са

резолуцијама изгласаним на јавним зборовима у Београду, Нишу и осталим српским

градовима, председник министарског савета Милутин Гарашанин отпочеће израду плана

за будући национални рад у Старој Србији и Македонији.

112 Грађа, IV-1, 266.113 ИМН, 115.;Грађа, IV-1. 269-270.; 274-277.; 278-280.114Грађа, IV-1. 15.115Грађа, IV-1,282.

28


2.3. Делатност владе Милутина Гарашанина према Старој Србији и

Македонији 1885- 1887.године

Убрзо након одржаних јавних зборова у Врању, Нишу, Београду и осталим

српским градовима, у влади Краљевине Србије, тј. код председника Министарског савета

стигао је један предлог који носи датум 25.април 1885., састављен од стране Тодора

Станковића и Деспота Баџовића. У том предлогу стајало је следеће: '' треба да се одреде

три лица(...) како би се споразумели са Патријаршијом цариградском и како би од ње

добили препоруке до извесне владике и поједина лица, која се придржавају Српске

Странке и која су међу оним народом знатна. Треба да им се да на име путнине по 150

дуката цесарских, јер да би нужна места обишли и спремили земљиште за српске

учитеље, нужно је да у путовању пробаве бар три месеца. (...) нужно је да се установе

три српске књижаре: у Скопљу, Призрену и Битољу(...); Пошто је бугаризам у

Македонији овладао готово свуда то нужно је да имамо у свакој вароши и по знатним

29


селима 5-6 лица, која су отуд родом(...) да раде на ширењу Српске идеје, спремају

земљиште српским учитељима и у свакој прилици Српство помажу(...); Да би бугарске

учитеље из Македоније и Старе Србије истерали, нужно је да се за македонске школе

пишу нарочите књишице на српско-македонском језику(...)''.116 Из делова наведеног писма

видимо да Тодор Станковић, начелник Врањског среза, предлаже махом исте кораке као и

сви његови претходници. Међутим, веома значајно место у предлогу заузима део у коме

Станковић предлаже:'' Да би српски учитељи и Српска странка у Македонији и Старој

Србији имали какве заштите код турскох власти, нужно је да влада српска постави своје

конзуле у Скопљу, Битољу или Солуну.''117 У следећој тачки он предлаже оснивање листа

''СРПСКА МАКЕДОНИЈА'' на српском и француском језику, како би у свету био

расветљен српски карактер Старе Србије и Македоније.118 Станковић на крају свог писма

даје трошковник за учитеље, књиге и агенте у Старој Србији и Македонији.119

Председник министарског савета Гарашанин одговорио је Тодору Станковићу, 16.

маја исте године, да је примио писмо и да ће Србија ''кроз кратко време'' отпочети са

акцијом ка Старој Србији и Македонији.120

Јула месеца 1885. председник владе Милутин Гарашанин поднео је краљу Милану

Обреновићу предлог за отпочињање националног рада у Старој Србији и Македонији. У

том документу Гарашанин је предлагао: да српско посланство у Цариграду закључи

конзуларну конвенцију с Турском ; да српско посланство крене у преговоре с

Цариградском патријаршијом око постављања српских владика у Призрену и Скопљу а

касније и у другим епархијама у којима је већинско српско становништво ; да се у

Хиландару оснује српска штампарија ради штампања српских књига потребних за Стару

Србију и Македонију; да се за 1886. годину поново изда календар Вардар намењен

српском становништву у Старој Србији и Македонији.121 На крају Гарашанин је краљу

предочио да треба да се крене са извршавањем донетих планова.

116 Грађа, IV-1, 286-287.117 Исто, 288.118 Исто.119 Исто.120 Грађа, IV-1, 294.121 Исто, 322-330.

30


У условима већ затегнутих српско-бугарских односа, 6 (18). септембра стигла је

вест о преврату у Пловдиву и уједињењу ''Јужне и Северне Бугарске''. Наиме била је реч о

збацивању турског гувернера у аутомномној области Источна Румелија и о проглашавању

њеног уједињења с Кнежевином Бугарском.122 Краљ Милан сматрајући да је тим чином

Бугарска прекршила Берлински уговор кренуо је против ње, али је због оклевања да крене

у силовити удар доживео дебакл на Сливници новембра 1885. године.123

Српски пораз на Сливници, допринео је да се у српској јавности покрене питање

националне политике у Македонији и Старој Србији. Међутим о српској акцији у

Македонији није се размишљало све до потписивања мировног уговора с Бугарском марта

1886. године.124

Краљево страховање исказано у марту 1886. године пред Пироћанцем и

Новаковићем, да би последице бугарске победе могле бити непријатне по интересе Србије

у Македонији, било је подстицај да се Србија поново окрене својим националним

задацима.125 Српска влада је појачала напоре да доведе до позитивног исхода кораке на

склапању једне конзуларне конвенције с Турском које је раније била предузела, а који су

због српско-бугарског рата прекинути. У августу 1886. године постигнута је сагласност о

склапању привремене конзуларне конвенције. Конвенција је потписана 4. септембра исте

године.126 По тој конвенцији Србија је добила право да отвори конзулате у Солуну,

Скопљу и Битољу, о чему ће касније бити речи.

У духу краљевих страховања од бугарске политике у европској Турској, чим је

стигла вест да је у августу 1886. године свргнут Александар Батенберг и образовано

намесништво да управља земљом да избора новог суверена, врло брзо је у српској спољној

политици учињена значајна кадровска промена. По краљевом налогу влада је крајем

августа обавестила дугогодишњег српског посланика у Цариграду Јеврема Грујића да је

приморана да га премести. На његово место постављен је Стојан Новаковић, један од

најбољих познавалаца прилика, једновремено и најагилнијег судионика у организовању

122 ИСН, VI-1, 78.123 Исто, 79-83.124 Војводић, Стојан Новаковић и Владимир Карић, 25.125 Војводић, Стојан Новаковић и Владимир Карић, 25.126 Исто.

31


просветне, културне и верске акције према европској Турској.127 Он је требао да држи све

конце националног рада у Турској.

У то време у Софији је био организован Македонски сепаратистички покрет под

називом ''МАКЕДОНСКИ ТАЈНИ КОМИТЕТ'', који је тежио формирању самосталне

Македоније. Ево шта Климент Џамбазовски пише о том покрету: ''Међутим, било је

Македонаца који су се супростављали пропаганди цариградске патријаршије и Егзархије

и тражили да македонски народ има своју црквену аутономију, да обнови Охридску

архиепископију као македонску народну цркву, која ће омогућити да се просвета шири на

македонском народном језику. Ови Македонци названи су македонским

сетаратистима(...) Према македонском ''сепаратистичком покрету'' стране пропагнде

имале су различит став. Док су грчка и бугарска свим силама тежиле да спрече ширење

македонског ''сепаратизма'' српска пропаганда, имајући у виду свој неравноправан

положај у Македонији, водила је еластичнију политику и у извесним границама

толерисала његову афирмацију.(...) толеранција српских политичара према македонском

''сепаратизму'' водила је ипак рачуна да не превазиђе српске националне интересе у

Македонији''.128 У складу с тим српска влада ступила је у контакт с представницима

Комитета из Софије.129 Договорено је да се у Београду одржи један састанак како би се

израдио план заједничке акције у Македонији. Средином августа 1886. године у Београд

су допутовали чланови комитета: Коста Групчевић, Наум Евровић, Темко Поповић и

Васиљ Карајововић. На том састанку, договорено је да се оснује Друштво ''Србо-

Македонаца'' са седиштем у Цариграду, које ће сарађивати са послаником Краљевине

Србије у Цариграду на решавању следећих проблема130: 1. Да се боре за обнављање

охридске архиепископије под заштитом цариградске патријаршије 2. Да се предузму мере

за издавање једног листа под именом ''Македонски глас'' 3. Да се у Македонији отворе

школе и постављају учитељи који би изводили наставу на народном језику 4. Да се за

потребе школа и народа штмпају уџбеници и књиге.131

127 Исто, 26.128 К. Џамбазовски, н.д., 66-67.129 ИМН, 115.130 Грађа, IV-2, XI.; Д. Ташковски, н.д., 175-176.131 ИМН, 115.

32


Када је Стојан Новаковић , крајем 1886. године пошао за Цариград, са собом је

понео и програм на основу кога ће отпочети сарадња са представницима Македонског

тајног комитета Костом Групчевићем и Наумом Евровићем. Поред осталог програм је

предвиђао оснивање горе поменутог листа под називом '' МАКЕДОНСКИ ВЕСНИК'' који

је у свом садржају морао да пропагира следеће: '' Да македонском народу улива дух

српски; доказује да нису Бугари(...) Да негује своје народне особине , језик и обичаје. Да

резвије најенергичнију пропаганду да се бугарске владике и учитељи истисну из

Македоније, а да се на њихова места уводе владике и учитељи, који су родом из

Македоније, а васпитавани у духу српском.(...) да се српска азбука као најпотпунија и

најподеснија за мекедонски језик узме и да се при писању придржава српског правописа.

(...) Уредништво овог листа(...) написаће на мекедонском језику ( дијалекту прим. А.М.) и

књижице за основне школе(...). Да се штампају о трошку српске државе. Уредништво

овог листа добијаће упуства и налоге за извесне потребе од српске владе преко свог

посланика у Цариграду, и ова ће за уредништво бити меродавна''132 Међутим, за издавање

листа није добијено одобрење од турских власти, а у вези са осталим захтевима посигнути

су извесни резултати.133

132 Грађа, IV-2, XIV.133 ИМН, 115.

33


2.4. Друштво Светог Саве и национални рад у Старој Србији и Македонији до

1891. године

Подстицај за оснивање Друштва Светог Саве дошао је вероватно од Краља Милана

и Гарашанинове владе.134 Основано је у августу 1886. године с циљем да ради на

одржавању српског народа у Турској и '' да шири просвету и негује национално осећање и

врлине у српском народу''.135 Главни задаци били су му усмерени ка Македонији и Старој

Србији где је требало да помогне умножавању српских просветних установа и ширењу

знања о Србима.136

О друштву постоји низ радова који га представљају у позитивном патриотском

духу.137 Међутим, у Историји македонског народа, о друштву се говори као о

великосрпском удружењу. Ево неких делова из те књиге: '' Августа 1886. године

великосрпска буржоазија у Београду организовала је друштво ''Св.Сава'', које је, осим

134 Војводић, Стојан Новаковић и Владимир Карић, 26.135 Ј. Х. Васиљевић, Друштво Светог Саве, у: Скопље и Јужна Србија, Београд 1925, 167. ( даље: Ј.Х. Васиљевић, Друштво Светог Саве)136 Цитирано према: М. Војводић, Рад Друштва ''Светог Саве'' 1886-1891, у: М. Војводић, Изазови српске спољне политике, Београд ?, 216. (даље: Војводић, Рад Друштва ''Светог Саве'')137 М. Војводић, Рад Друштва Светог Саве ; Ј.Х.Васиљевић, Друштво Светог Саве; Т. Ђорђевић, н.д., 139.; Ј. М. Јовановић, н.д., 128-129.

34


штампања специјалних пропагандних књига, отворило и две школе у Београду:

Светосавску вечерњу школу и Светосавску припремну школу, која је трајала две године.

Прва је била намењена описмењивању одраслих македонских печалбара, а друга

припремању учитеља за српске школе у Македонији. У обе школе васпитање је

спровођено у великосрпском духу. Материјалном помоћи српске владе и настојањем

друштва ''Св. Сава'', у Македонији и Старој Србији отворено је 37 основних школа, у

којима је радило 54 учитеља у току 1887-1888. године. Следеће године број школа се

повећао на 42.''138 Идући стопама македонске ревезионистичке историографије, Драган

Ташковски је писао: '' У школама је фабрикован патриотизам, али не македонски, већ

бугарски, грчки или српски, који је у македонском народу стварао нове гвелфе и гибелине

(...) Рад тајне македонске дружине у сарадњи са српском дипломатијом, чији је циљ био

да ''Македонију помакедончи'' а не да од Македонаца створи Србе, како је то чинило

српско патриотско друштво ''Св.Сава.''139 Из горе наведеног видимо да је македонска

комунистичка историографија на друштво Светог Саве гледала као на продукт

''великосрпске буржоазије''.

Саветовања око оснивања друштва вођена су у пролеће 1886. године. Размишљало

се да би требало да буде налик на Одбор за школе и учитеље у Старој Србији и

Македонији о коме смо говорили у претходним поглављима. Један од најагилнијих

присталица ове идеје био је угледни професор Велике Школе Светомир Николајевић у

чијој су кући одржана нека од тих савтовања.140 Оснивање друштва обављено је крајем

лета исте године уз сагласност министра просвете и министра иностраних дела.141 За

председника Главног одбора изабран је Светомир Николајевић. Управа Друштва најпре је

заседала у згради Митрополије све док 1890. године није изграђен Светосавски дом.142

Друштво је сву своју пажњу усмерило ка Старој Србији и Македонији. Главни

задаци су му били да што брже и боље, и на одговарајући начин помогне , тамошњим

школама, црквама, учитељима, ђацима, свештеницима. Требало је супроствити се снажној

бугарској пропаганди која је уз разноврсне репресивне мере турских власти десетковала

138 ИМН, 114-115.139 Д. Ташковски, н.д., 170, 176.140 Војводић, Рад Друштва ''Светог Саве'', 217.141 Исто.142 Исто.

35


српске школе и цркве у Турској. Друштво је на подручју српских области јужно од Врања

слало велики број књига, нарочито родољубивог садржаја.143 Оно је слало и свој лист

''БРАСТВО'' у којем се писало о јужним српским крајевима: Призрену, Куманову, Скадру,

Скопљу, Дебру, Штипу, Прилепу, Велесу, Охриду итд.144 Поред књига, Друштво је слало и

разне црквене ствари попут одежди, икона, кандила и тд. нашим црквама на југу, затим

снадбевало школе училима и наставним средствима, слало новац за свештенике и учитеље

и још доста тога.

Када је 1887. године дошло до оснивања Одељења за школе и цркве ван Србије при

Министарству просвете145 а затим и до отварања српских конзулата у Скопљу, Солуну,146

Битољу и Приштини147, национални рад у Старој Србији и Македонији био је организован

у четвороуглу: Министарство инистраних дела, Одељење за школе и цркве ван Србије,

конзулати у Скопљу, Солуну, Битољу и Приштини, Друштво Светог Саве.148

Да је у то време српски народ у Старој Србији и Македонији пролазио кроз тешке

патње али и да се није дао поколебати у смислу националног осећања сведочи писмо

упућено од Македонаца и Старосрбијанаца влади Краљевине Србије јула 1887. године. У

писму се између осталог каже: '' Стара Србија и Македонија , тј. Већи део царства

србословенских земаља остадоше у рукама дивлих и грубих народа турског господарства.

Србословено-љубиви Господине! Српском народу у Македонији није му више могуће

издржати тешке турске окове(...) Ако му не притекнемо у помоћ испусти мученички

своју душу, остадоше земље празне без Срба, пуно са гробовима изгинулих наших отаца и

браће! (...) Уверени смо да ће сваки прави Србин ма из ког српског краја био, прихватити

и притећи у помоћ овоме светоме делу, па и сам Свети Бог благословиће овај свети рад и

опростиће петвековне грехове!''149

143 Исто.144 Ј. Х. Васиљевић, Друштво Светог Саве, 168.145 146 Српски конзулати у Скопљу и Солуну отворени су на основу султановог берата из јануара 1887. Године. За конзуле је влада Србије поставила Алексу Пачића у Скопљу и Петра Карастојановића у Солуну. ( Грађа, IV-2, 99-100.)147 Конзулати у Битољу и Приштини отворени су 1889. Године. За генералног краљевског конзула у Битољу постављен је Димитрије Боди.(више о томе: С.Терзић, н.д., 327-342.) ; Генерални конзул у Приштини био је Лука Маринковић кога су јуна 1890. Године убили арбанашки завереници. (више о томе: Косово и Метохија у српској историји, Београд 1989, 234-238.)148 Војводић, Рад Друштва '' Светог Саве'', 217-218.149 Грађа, IV-2, 253-255.

36


У априлу 1888. године министар просвете Владан Ђорђевић обратио се

председнику Друштва Светомиру Николајевићу да сачини нацрт шире српске акције у

Турској. Након нацрта плана, српски посланик у Цариграду Стојан Новаковић поднео је

један опширан мемоар у коме се поред осталог предвиђало и образовање српских општина

у Турској.150 Колико је у националним пословима имало на значају Друштво Светог Саве,

сведочи чињеница да је општи утисак у Србији био да је оно центар националног рада и да

су му у томе потчињени и Министартво иностраних дела и Министарство просвете.151

Најзначајнија и најобимнија активност Друштва Светог Саве односила се на

оснивање школских установа у Београду и на школовање у њима, младих људи пореклом

из Старе Србије и Македоније или оних питомаца који би долазили по препоруци српских

конзула у Турској.152 Један од питомаца Друштва био је и Јован Стојковић Бабунски као и

Јован Довезенски153, који ће се истаћи за време српске четничке акције у Македонији и

Старој Србији 1903-1912. године. Друштво је располагало са Светосавском школом и

пансионом у коме су били смештани ученици. Од 1890. почела је са радом и Богословско-

учитељска школа на чијем је челу стајао Милош С. Милојевић.154

Рад Друштва одвијао се несметано све до доласка радикала на власт 1889. године.

Радикалска влада Саве Грујића је у јануару 1890. године целокупан национални рад према

заграничним териториjaма сместила у посебно Политичко-просветно одељење основаном

при Министарству иностраних дела.155 Она је тада донела одлуку да се у Старој Србији и

Македонији крене с офанзивнијом акцијом. 156 Министарство је од Управе Друштва

тражило да се вођење националног рада у Турској препусти искључиво тамошњим

српским конзулима као јединим представницима Србије. На томе је највише инсистирао

150 Исто, 218.; У то време Стојан Новаковић је предложио и штампање Македонског буквара намењеног за српске школе по Македонији. Буквар је био одштампан 1889 године у Цариграду у 7.000 примерака и послат у српске школе у Македонији. Поред буквара штампан је и велики број других књига попут читанки, граматика, историја, итд. Ради растурања ових књига 1889. Године отворене су српске књижаре у Цариграду, Солуну и Скопљу. (ИСН, VI-1, 126.)151 Исто.152 Исто, 220.153 Ј. Х. Васиљевић, Друштво Светог Саве, 171.154 Исто, 221.155 Исто, 222.( Буџет за национални рад у Старој Србији и Македонији за 1890. годину износио је 200.000 динара, док ће за 1891. Износити 500.000 динара.)156 Ј.М. Јовановић, н.д., 79.

37


некадашњи шеф у Министарству иностраних дела задужен за послове пропаганде а од

1889. године генерални конзул Краљевине Србије у Скопљу, Владимир Карић. 157

Сукоби са званичном политиком Србије нанели су Друштву значајне ударце. Поред

тога, код неких питомаца дошло је пробугарског размишљања, па су неки и побегли из

Пансиона за Софију.(тзв. Минчовићева афера - по бугарскм заступнику Минчовићу у

Београду).158 На активност Друштва у Старој Србији и Македонији с подозрењем су

почеле да гледају и турске власти, па су убрзо кренула хапшења и малтретирања српских

учитеља. Због тога су српски конзули из Скопља, Солуна, Битоља и Приштине на свом

саветовању у Београду у Министарству спољних послова у априлу 1891. године оштро

реаговали на рад Друштва Светог Саве. Тада им је од стране председника владе Николе

Пашића и министра спољних послова Михаила Кр. Ђорђевића обећано да ће друштво

бити изузето из културно – политичке акције коју је Србија водила у Старој Србији и

Македонији.159 Жалбе на рад Друштва упућивала је и управа Призренске богословије.160

Због сталних примедби, иако су многе биле неосноване, министар спољних

послова Михаило Кр. Ђорђевић донео је одлуку да се , почев од 13. септембра, укида

свака државна помоћ друштву а да се питомци Светосавске Богословско- учитељске

школе и пансиона размештају по државним школама. Друштво је тада званично престало

с радом на пољу националне политике у Старој Србији и Македонији. Од тада је настао

период учмалости који је потрајао скоро 15 година. Друштво ће обновити свој рад након

смене на српском престолу 1903. године. Оно је од 1904. године поново развило живу

акцију и брзо заузело прво место у реду националних друштава основаних у то време.161

157Исто, 223.158 Војводић, Рад Друштва'' Светог Саве'', 223.159 Исто, 225.160 Исто, 225-226.161 Ј.Х. Васиљевић, Друштво Светог Саве, 171.

38


2.5. Активност прве и друге владе Николе Пашића 1891-1892. према Старој

Србији и Македонији

Након смене владе Саве Грујића у фебруару 1891. године, нову владу је формирао

вођа радикала Никола Пашић. Ставивши Стару Србију и Македонију на прво место свог

националног програма, као што су то чиниле и претходне владе, Пашићева влада је

мислила још више да појача и рашири српску акцију према овим областима. Тешкоће које

су је на том путу чекале биле су у првом реду проузроковане све јачим акцијама Бугара

вођеним преко Егзархата, и Грка преко Патријаршије, у циљу сузбијања српске

иницијативе. У октобру 1890. године у Битољском округу је по налогу бугарског владике

Синесија убијен свештеник Стојан Крстић, ватрени поборник српске народне мисли и

велика препрека продору Бугара у тамошња села.162 Бугари су након тога кренули још

више да милом или силом спрече ширење српске идеје у Македонији.

Увидевши напредовање српског националног рада и Грци су кренули с акцијом

његовог заустављања на простору Македоније. Тако су они 1890. године пред Ускрс упали

у цркву Светог Спаса у Скопљу избацивши српског свештеника Јована Бурковића и

словенске црквене књиге. Након тога увели су службу на грчком језику са грчким

свештеником. У марту 1891. године министар иностраних дела Михаило Кр. Ђорђевић

прихватио је идеју српског конзула у Скопљу Владимира Карића и посланика у Цариграду

Стојана Новаковића да се уместо цркве Светог Спаса сагради нова чисто српска црква у

Скопљу која не би имала никакве везе са Бугарима а била би делимично одвојена од

Васељенске цркве јер би се у њој обављала служба на српско црквено-словенском

162 Грађа, V-1, 562-568.

39


језику.163 Поред цркве, Карић је планирао да се организује и српска општина са српском

школом у Скопљу, као и оснивање српских привредних предузећа и издавачке

делатности.164 Карић је и поред сукоба с Грчком око Светог Спаса у Скопљу предлагао

српској влади јачање сарадње с њом како би се спречила делатност бугарске

пропаганде.165

Да би се направио општи план и утврдиле смернице будућег националног рада у

Старој Србији и Македонији, прихваћена је идеја Владимира Карића да се одржи

конференција српских конзула у Турској, у Београду. Конференција је одржана 22. априла

1891. године а главна питања била су следећа: 1. Питање постављања српских владика у

епархијама са српском већином у Старој Србији и Македонији; 2. Оснивање

црквеношколских општина 3. Увођење словенске службе у црквама и 4. Отварање

српских школа. Након расправе конференција је одлучила да српски конзули у европској

Турској добију одрешене руке за организовање српског националног рада у својим

подручјима, затим да добију већа новчана средства потребна за организацију, као и да

могу у службу узимати агенте, учитеље и световна лица. На крају је конференција донела

закључак да српска национална акција треба да буде искључиво просветног карактера

(подвукао А. М.).166

У лето 1891. године председник владе Пашић, намесник Јован Ристић и малолетни

краљ Александар Обреновић отпутовали су у Петроград, престоницу руског царства. Тамо

их је срдачно дочекао руски цар Александар III, који им је обећао поптпору Русије српској

националној акцији у Старој Србији и Макеоднији.167

163 Исто, V-2, 122-124., Војводић, Стојан Новаковић и Владимир Карић, 502-506.164 Цитирано према: М. Војводић, Прва и друга влада Николе Пашића (1891-1892), у: Зборник радова Никола Пашић – живот и дело, Београд 1997, 121. ( даље: Војводић, Прва и друга влада.)165 Војовдић, Прва и друга влада, 121.; Преговори с Грцима око разграничења интересних сфера у Македонији водио је 1890. Године српски посланик у Цариграду, Стојан Новаковић. Новаковић је преговарао с грчким послаником Маврокордатом и том приликом предложио да у српску сферу интереса уђу косовски, битољски и северни део солунског вилајета. Због тврдог става грчког посланика преговори нису дали разултате. Грчки представник је само нагласио да не би имала његова земља ништа против ако би у Скопљу и Призрену биле постављене српске владике и у осталим епархијама са српском већином. Преговори су након тога обустављени уз објашњење да их треба наставити директно између две владе када буду постављени њихови заступници у престоницама Србије и Грчке.166 Војводић, Стојан Новаковић и Владимир Карић, 167 И. Пржић, н.д., 116.

40


Убрзо након посете Русији, Пашићева влада покренула је једну нову широку акцију

у Старој Србији и Македонији у којој би сви српски конзули у Турској имали јединствене

задатке. У децембру 1891. године министар спољних послова Ђорђевић најавио је јачање

националног рада, и то без обзира на средства и жртве, при чему би главну пажњу требало

посветити оснивању црквеношколских установа у местима где их до тада није било.168

Конзулима је препоручено да што више путују, пре свега да посећују она места која су

сведоци српске славне прошлости, да саветују српски живаљ да сарађује с турским

властима и да успоставе што боље односе с грчким владикама како би их придобили за

помагање у српским захтевима.169 Успех у целом том послу веома је зависио од

Васељенске патријаршије у Цариграду. Да би се до ње дошло, српска влада Николе

Пашића кренула је споредним путем отпочињањем преговора с грчком владом о деоби

интересних сфера. У Министарству иностраних дела су сматрали да би требало више

ангажовати руску дипломатију. Због тога је Министар инистраних дела у септембру 1891.

године опозвао Стојана Новаковића са места српског посланика у Цариграду а на његово

место послао пређашњег председника владе, генерала и присталицу радикалне странке

Саву Грујића. Грујић је био велики русофил, па се мислило да ће он придобити Русе за

српску ствар. Међутим, руска дипломатија није желела да зарад Срба квари односе с

Бугарском.

У лето 1892. године Пашић је дао сигнал српском посланику у Атини и

специјалном изасланику српске владе др Владану Ђорђевићу да отпочне преговоре са

грчком владом. Он је преговоре водио на истој основи као Стојан Новаковић две године

пре тога. Ђорђевић је сферу српског утицаја протезао до Мелника и Неврокопа, док су

Грци захтевали да њихова зона сеже све до Прилепа и Крушева. У августу 1892. године

пала је Пашићева влада, али су преговори настављени. Међутим због несугласица око

сфера утицаја, договори су прекинути 1893. године.170

168 Војводић, Прва и друга влада, 121.169 Исто, 121-122.170 Исто, 122.; ИМН, 116.

41


2.6. Национални рад српских влада у Старој Србији и Македонији од 1893. до

1897. године

Период од 1893. до 1896. године карактеришу честе смене влада на државном

кормилу Србије.Само у року од две године, тачније од пада владе Николе Пашића августа

1892. године до формирања владе Стојана Новаковића, на политичкој позорници Србије

продефиловало је чак 6 влада. Овакво стање у Србији може се приписати незрелости

њеног владара Александра Обреновића и уплитањем бившег краља Милана на развој

унутрашње политичке ситуације. За то време у Старој Србији бујала је арнаутска анархија

док је бугарска политика у Македонији у тзв.''Македонском покрету'' узимала маха.

Сепаратистички македонски покрет формиран је у Солуну 1893. године као

''Унутрашња македонска револуционарна организација'' (ВМРО). Његови иницијатори

били су Дамјан Груев, Пере Тошков, Ђорђе Петров и многи други. Међутим, најбитнију

улогу имао је идеолог ове сепаратистичке организације, Гоце Делчев.171 Циљ организације

био је, борба за политичку слободу тзв. Македонског народа и политичку аутономију

Македоније под заштитом великих сила. Ево како је македонски комунистички првак и

историчар Дмитар Влахов окарактерисао циљ борбе ВМРО кроз ставове Гоце Делчева:

''Непријатеље Македоније Делчев је гледао(...) и у лицу оних Македонаца који су служили

бугарским владама и двору, као и у лицу оних који су служили великосрпским и

великогрчким интересима'' (подвукао А.М.). Да није било речи о Бугарима као

непријатељима ове организације, већ само о Србима, говори и чињеница да је 1934.

године припадник организације ВМРО Владо Георгиев Черноземски уз помоћ хрватских

усташа убио у Марсеју југословенског краља Александра Карађорђевића а смртно ранио

министра спољних послова Француске Луја Бартуа. Још један доказ који имплицира на

бугарско деловање на покрет дао је сам Влахов'' Владе Србије и Грчке нису имале

приступа у организацију, зато што су главни радници македонског револуционарног

171 Д. Влахов, н.д., 66.

42


покрета и македонске револуционарне организације били Македонци''.172 Влахов, дакле сам

себе негира, јер најпре наводи Македонце који служе бугарској влади и двору, а затим их

након тога нигде не спомиње већ за ВМРО каже да ја аутохтони покрет. Да је ова

организација била пробугарски орјентисана, сведочи и чињеница да је основана у

бугарској гимназији у Солуну, а да су шесторица оснивача били наставници у истоименој

гимназији.173

У лето 1894. године краљ Александар Обреновић посетио је турског султана Абдул

Хамида у Цариграду. Циљ посете био је побољшање положаја српског народа у Старој

Србији и Македонији. Приликом сусрета са султаном српски краљ је ставио акценат на

отварање српских школа у Солунском и Битољском вилајету и отворио питање

постављања Срба на епископске столице у Рашко-призренској, Скопској, Велешко-

Дебарској и Охридској епархији.174 Султан је дао усмено обећање српском краљу да ће

испунити ове захтеве.175

У јулу 1895. године пала је чиновничка влада Николе Христића, а нову владу је

саставио угледни научник, дугогодишњи политичар и дипломата с запаженом каријером,

Стојан Новаковић. Ступајући на чело српске владе Новаковић је променио курс

дотадашњег спољнополитичког ослонца Србије на Аустро-Угарску и усмерио га Русији.

Основни циљ који је требао да постигне таквом русофилском политиком био је

побољшање живота хришћанског становништва у европској Турској и ојачавање позиција

Србије у односу на њене ривале Грчку и Бугарску.176 Наиме, од те године Бугари

предузимају агресивну пропаганду али и оружану офанзиву у Македонији.177 Они у јуну и

јулу интензивно убацују комитске чете које се сукобљавају с турским оружаним

одредима, стварајући климу у којој би приказали немогућност Турске да одржи мир на

овим просторима и покренуло део мњења које је сматрало да једино Бугарска својим

присуством у Македонији може да успостави преко потребни мир.178 Тих месеци је Стојан

172 Исто, 73.173 П. Пејчић, Четнички покрет у Краљевини Србији 1903-1918., Крагујевац 2007, 25.174 Ј.М. Јовановић, н.д., 81.175 Исто.176 М. Војводић, Дипломатска активност Стојана Новаковића у вези са Старом Србијом и Македонијом 1901-1902, у:М. Војводић, Изазови српске спољне политике, Београд 2007, 278.177 А. Растовић, н.д., 330.178 Исто.

43


Новаковић предузео низ дипломатских потеза код великих сила у циљу спречавања да се

статус Македоније реши њеним припајањем Бугарској.179 Он је поред апеловања на Русију

почео да води и извесну туркофилску политику, јер је сматрао да се само одржавањем

добрих односа са Турском, на миран начин(књигом и пером), политиком корак по корак

могу остварити српски културно просветни, али и политички и дипломатски интереси у

Македонији.180

У то време отворило се и српско црквено питање у Турској, односно могућност

доласка Србина за владику у рашко-призренској епархији. Наиме, почетком 1894. године,

Мелентије, пореклом Грк, добио је право да седне на владичански трон у Призрену.181

Српски народ Рашко-призренске епархије побунио се против грчког владике, најмање због

чињенице да је пореклом Грк, већ из разлога што је продавао парохије као и монашка и

свештеничка достојанства на јавним лицитацијама.182 До отпора српског православног

живља дошло је приликом прве његове посете пастви у Рашкој области. Одатле се

незадовољство спуштало и у осталом јурисдкиционом подручју. Почетком 1895. године

отпор је још више букнуо, па се услед тога Мелентије тешко разболео.183 Због

немогућности да управља митрополијом, Патријаршија у Цариграду је одлучила да

постави администратора који ће управљати пословима епархије до избора новог

митрополита. Српски народ је од ње затражио да се за администратора постави Србин.

Пошто се Патријаршија оглушила о захтев Срба из Старе Србије, и послала некадашњег

Драчког митрополита, Грка Висариона, на месту администратора, то је изазвало још већи

бунт код народа. Српски народ је две недеље након доласка Висариона, организовао

црквено народни сабор у Призрену на коме је извикао акламацијом Призренског

свештеника Дионисија Петровића за новог митрополита. Цариградска патријаршија

морала је да прихвати фактичко стање на терену и да га рукоположи за митрополита ''

рашко- призренске искендриске митрополије и егзарха Горње Мизије'' .184 Он је био први

Србин митрополит на овим просторима после више од 100 година. Рашко – Призренска

179 Исто.180 А. Растовић, н.д., 331.181 Ј.М. Јовановић,н.д., 103.182 Исто.183 Исто.184 Ј.М. Јовановић, н.д., 103.

44


митрополија добила је јурисдикционо подручје попут територије Краљевине Србије.185

Дионисије Петровић ће остати на челу ове епархије до смрти 1901. године, када ће га

заменити Нићифор Перић.186 Велика заслуга за прелажење Рашко-Призренске митрополије

у српске руке припала је и тадашњем, председнику владе, Стојану Новаковићу.

За време владе Стојана Новаковића, целокупно управљање националним радом у

Старој Србији и Македонији управо је припалo њему самом. Као добар познавалац

прилика у Турској веома је вешто повлачио потезе ради заштите српског живља јужно од

Врања.

У априлу 1896. године дошло је до посете бугарског кнеза Фердинанда краљу

Александру у Београду. Циљ посете био је чисто дипломатске природе187, мада су два

суверена највероватније разговарала и о Македонији. Српска влада и њен председник

Стојан Новаковић, донели су закључак да се све активнијој политици Бугарске у

Македонији, може лакше супротставити заједничким наступом с Црном Гором.188 У вези с

тим од 10. до 16. јануара 1896. на Цетињу је боравио генерал Милован Павловић као

лични краљев изасланик. Генерал Павловић је том приликом уручио позив црногорском

кнезу да посети Београд.189

Црногорски кнез се у престоници Србије нашао у јуну 1896. године. Том приликом

поред састанка двојице српских владара, вођени су и политички разговори између Стојана

Новаковића и црногорског министра спољних послова Гавра Вуковића. Разговори су

завршени усменим договором с којим су се сложили и обијица суверена, а који је између

осталог предвиђао да ће Црна Гора помагати Србију у акцији према Мекедонији, а Србија

Црну Гору у северозападној Албанији.190

У октобру исте године, у Београду, дошло је до још једног састанка Гавра

Вуковића са краљем Алксандром и Стојаном Новаковићем. Циљ састанка био је

185 Исто.186 ИСН, VI-1, 279.187 И. Пржић, н.д., 119.188 М. Војводић, Пројекат споразума Србије и Црне Горе из маја 1897. године, у: М. Војводић, Путеви српске дипломатије, Београд 1999, 120.189 А. Растовић, Британске дипломате у Београду о односима Србије и Црне Горе 1878-1910. године, Историјски записи, година LXXXIII, 1/2010, Подгорица 2010, 133. (даље: Растовић, Британске дипломате)190 Исто.

45


црногорски предлог о подели интересних сфера у Старој Србији и Македонији. Вуковић је

том приликом изнео да Србији треба да припадне Скопље и што више територија у

Македонији, а Црној Гори линија Пећ, Ђаковица, Призрен, док би обе државе поделиле

Санџак.191 Идеја о таквој подели није наишла на одобравање код србијанских политичара.

Краљ Александар је изричито ставио до знања да се Србија неће одрећи Призрена, који по

његовим речима, спада у сферу њених територијалних претензија.192 Мисија Гавра

Вуковића, није донела резултате али је оставила отворена врата за будуће преговоре о

заједничкој акцији Србије и Црне Горе у Старој Србији и Македонији.

191 Исто.192 Војводић, Пројекат споразума, 121.

46


2.7. Делатност владе Ђорђа Симића по питању Старе Србије и Македоније

1897. године

Крајем децембра 1896. године пао је Новаковићев кабинет, а нову владу је саставио

Ђорђе Симић. У тој влади нашли су се ''умерени'' радикали и ванстарначке личности.193

Убрзо након формирања владе, стигла је вест да је на Криту избио устанак грчког народа

против Турака. Ова вест је изазвала бојазан да би устанак могао да буде иницијална

каписла за решавање источног питања. У таквим околностима влада је дала наредбу да се

отпочну преговори са званичном Бугарском у циљу регулисања интересних сфера у

Македонији и вођења заједничке акције против Турске.194

Преговори са Софијском владом отпочели су крајем јануара и трајали до половине

фебруара. Међутим ови преговори нису дали резултата због спорења око интересних

сфера у Македонији.195 Због оваквог развоја ситуације, српска влада је затражила помоћ

Црне Горе. Након извесног времена, црногорска влада је дала усмено саопштење да ће

подржати Србију у њеном залагању на заштити националних интереса у Македонији. 196

Након што је добила подршку Црне Горе, Србија је наставила преговоре са Бугарском и

19. фебруара 1897. Године, приликом званичне посете краља Александра Софији,

закључила споразум ''УГОДБУ'', који је предвиђао споразумни рад двеју влада у

Македонији.197 Споразум је, по жељи српске владе, требао да буде саопштен и

црногорском кнезу Николи да му и он приступи.198

Због развоја ситуације на Криту и најаве да ће Грчка кренути у рат против Турске,

султан Абдул Хамид је тежио да осигура стабилну ситуацију у Македонији. У складу с

тим деловала је и српска влада која је у марту 1897. године покренула питање отварања

српских школа у Солунском и Битољском вилајету. Султан је убрзо наредио да се без

193 ИСН, VI-1, 113.194 Војводић, Пројекат споразума, 121.195 Исто.196 Исто.197 Више о томе: И. Пржић, н.д., 121.198 Исто.

47


икаквог изговора дозволи отварање српских школа у оба вилајета. Против развоја српског

школства а уједно и јачања националне свести Срба у Македонији енергично је устала

Бугарска егзархија и ВМРО. ВМРО је од тада почео да спроводи терор над Србима у сва

три вилајета, који ће се из године у годину интензивирати.199 У Старој Србији невезано за

питање отварања српских школа бујао је арбанашки терор над српским народом. Исте

године у Солуну је основано ''Друштво за убијање Срба'' пробугарски орјентисано, које је

деловало у Солунском вилајету.200 Анархија и геноцид у јужним српским земљама полако

су узимали маха. Између Србије у Бугарске поново је почео антагонизам.

У таквим околностима дошло је и до отварања владичанског питања у Скопљу.

Наиме, у новембру 1896. године у Скопљу је умро митрополит Методије, иначе пореклом

Цинцар. Након његове смрти отворено је владичанско питање и питање избора Србина на

упражњену митрополитску столицу. Цариградска патријаршија је за новог митрополита

изабрала егзархисту Амвросија због чега је дошло до побуне Срба у Скопској епархији.201

Срби јужно од Шаре потпомогнути од влада из Београда и Цетиња изабрали су као

против тежу бугарском владики, Епархијски савет, који ће управљати Скопском

епархијом до избора Србина за митрополита.202 Србија је у сарадњи с Црном Гором и

Русијом дипломатским путем деловала код порте и султана у Цариграду да се смени

владика Амвросије. После веома тешке и мучне дипломатске борбе, султан је априла 1897.

године наредио косовском валији да протера Амвросија из Скопља.203 У августу исте

године за администратора скопске епархије постављен је ректор Београдске богословије,

архимандрит Фирмилијан који је претходно примио турско држављанство и ушао у

службу Цариградске патријаршије.204 Ово постављање је изазвало жучне грчке и бугарске

протесте и затварање цркве у Скопљу. После дугих преговора и отезања , коначно је у

јуну 1902. године Фирмилијан рукоположен за владику.

Заједничко деловање са Црном Гором на терену јужно од Новог Пазара било је

актуелизирано у марту 1897. године. Најпре је Србија отворила свој конзулат на Цетињу, а

199 П. Пејчић, н.д., 25.200 Ј. М. Јовановић, н.д., 83.201 Исто,105-106.202 Исто, 106.203 Исто,107-108.204 ИСН, VI-1, 126.

48


затим је у априлу избио и грчко-турски рат. Овакав развој ситуације довео је до сазревања

плана о потписивању споразума двеју српских држава о заједничком раду на терену. До

састављања пројекта споразума двеју влада дошло је на Цетињу у мају исте године,

приликом званичне посете српског краља црногорском кнезу. По претпоставци

британског посланика у Београду, Фејна, два владара су овај сусрет искористила да

разговарају управо о Македонији и како да заузму заједничку акцију против бугарске

пропаганде.205 Пројекат је између осталог предвиђао и границу која би делила србијанску

од црногорске интересне сфере у случају распада Османског царства. Линија раздвајања

делила би Новопазарски санџак, с тим што би Нова Варош, Сјеница и Нови Пазар

припали Србији, а Пљевља и Пећ, Црној Гори.206 На југу, Србији би требало да припадне

Скопље, Тетово, Охрид, Битољ, Воден и Солун чиме би она изашла на Егејско море, док

би Црна Гора добила Ђаковицу, Призрен, Дебар и Валону на западу.207 Пошто је пројекат

био направљен између двеју влада а не између два владара, он је требао да буде поднесен

на потпис овој двојици. Међутим, када га је краљ Александар прочитао, он је одбио да га

потпише. Камен спотицања као и годину дана пре тога лежао је у некадашњем српском

царском граду Призрену, који би по Александру донео престиж црногорској династији.

Дакле, у преговорима око потписивања пројекта превагнули су уски династички интереси

над веома ширим националиним, па због тога није ни дошло до његовог парафирања.208

Нова могућност сарадње двеју српских влада збила се у августу 1897. године,

приликом посете Бугарског кнеза Фердинанда Цариграду. Због нарушене бугарско -

српске сарадње, кнез Никола је преко српског посланика у Цариграду Јеврема

Велимировића, предложио краљу Александру и влади да ставе потпис на пројекат

споразума из маја исте године. Александар је убрзо одговорио кнезу Николи, да је могуће

парафирати споразум уколико Призрен остане у саставу Србије. Кнезу Николи се одговор

српског краља није посвидео, па је и пројекат о сарадњи двеју српских држава по питању

Старе Србије и Македоније пропао.

У октобру исте године, у Србију се вратио краљ Милан. Као противник радикала,

он је наговорио Александра да распусти кабинет Ђорђа Симића. За председника нове 205 Растовић, Британске дипломате, 134.206 Војводић, Пројекат споразума, 125.207 Исто.208 Исто.

49


владе, краљ је именовао др Владана Ђорђевића, који ће остати на њеном челу до 1900.

године.

2.8. Делатност српских влада у Старој Србији и Македонији 1897-1903.

године.

Када је у октобру 1897. године, изабрана влада Владана Ђорђевића, Србија се

вратила поново аустрофилској орјентацији, док су национални задаци земље остали исти.

Подносећи краљу Александру програм своје владе, међу најважније задатке које је

побројао Владан Ђорђевић, ушли су они који су се тицали заштите српских интереса у

Турској, али уз још већу дипломатску активност.209 Као најпогодније место за извршавање

тих задатака био је Царгиград, а као најпогоднију личност на месту српског посланика у

граду на Босфору, Ђорђевић је предложио искусног дипломату, Стојана Новаковића.210

Други посланички мандат Стојана Новаковића одвијао се у много неповољнијим

околностима него што је то било раније. Уочи његовог доласка у Цариград, Бугари су

успели да издејствују код Цариградске патријаршије добијање митрополитских столица у

Битољу, Дебру и Струмици.211 Услед таквог развоја ситуације дошло је до погоршања

српско-бугарских односа, а њихово супарништво улазило је у воде оружаног сукоба на тлу

Македоније. Стојан Новаковић је због тога свим силама кренуо у снажну дипломатску

офанзиву ради заустављања Бугара у преузимању владичанских центара, видевши у томе

једну од највећих опасности по српске интересе.212 Међу његове најзначајније успехе, у то

време, на заштити српских интереса и заустављању бугарске пропаганде, може се

убројати одлука Светог синода Цариградске патријаршије 1899. године, да се

администратор Скопске митрополије Фирмилијан изабере за митрополита. Бес Бугара је

због српског супростављања њиховој пропаганди у Македонији, све више растао. О томе

сведочи и изјава краља Александра, после разговора с бугарским кнезом Фердинандом у

Београду априла 1898., да '' ако за месец дана не престану зверства, сматрам споразум од

1897 као невредећи''.213

209 М. Војводић, Стојан Новаковић у спољној политици Краљевине Србије, у: М. Војводић Изазови српске спољне политике , 191.210 Исто.211 ИМН, 119.212 Војводић, Стојан Новаковић, 192.213 Ј.М. Јовановић, н.д., 84.

50


Поред бугарских зверстава, у Старој Србији је бујала арнаутска анархија. То се

највише осетило након повратка мобилисаних Шиптара на страни Турске из рата против

Грчке, маја 1897. Наоружани, не желећи да врате оружје, кренули су са зверствима над

српским становништвом. На Косову и Метохији је због њиховог самовољног понашања

настало право безвлашће. Крајем 1898., подстакнут султановом наредбом да се прикупи

оружје из претходног рата, оживео је сепаратистички покрет Арбанаса. Они су страховали

да се спремају нове реформе и да велике силе могу затражити да се и у Старој Србији, као

и на Криту, уведе хришћанска управа.214 То је био повод да у јануару 1899. године

шиптарски прваци у Пећи, предвођени Мула Зеком Бумбером, оснују Пећку лигу на истим

програмским основама као ону из 1878. године.215 Било је то оживљавање програма за

стварање Велике Албаније. Да је у пројекту стварања Велике Албаније била умешана и

црно – жута монархија (Аусто-Угарска) показује чињеница да је из њених буџетских

средстава годишње издвајано између пет и шест милиона круна за пропаганду међу

Арбанасима и исплату корумпираних арбанашких магната.216 Порта је на оснивање

покрета реаговала оружаном интервенцијом угушивши га у мају исте године.217

Српска влада је покушала да питање Арбанашких зверстава и заштите Срба у

Старој Србији интернационализује пред међународну конференцију у Хагу 1899. године,

Доказ о злочинима требало је буде ''Плава књига'' тј. Преписка о арбанашким насиљима у

Старој Србији 1898-1899 штампана као збирка дипломатских нота размењених између

Стојана Новаковића и турског министра Тефик Паше.218 Међутим, ова преписка штампана

на српском и француском, није се појавила на Хашкој конференцији услед одлучног

противљења аустроугарске дипломатије код краља Александра.219 Након овог неуспеха,

српски конзул у Приштини предложио је српској влади да тајно наоружа Србе како би се

успешно супроставили арбанашким бандама. У вези с тим одржана је у Нишу 29. јуна

1899. године конференција конзула из Скопља, Приштине и Битоља под председништвом

шефа ''Одељка за пропаганду'' Николе Петровића.220 Српска влада је одбила предлог свог

214 Косово и Метохија у српској историји, 255.215 Ђ. Борозан, Великоалбанско питање, у:Зборник радова: Косово и Метохија у Великоалбанским плановима 1878-2000, Београд 2001, 10.216 Косово и Метохија у српској историји, 258.217 Борозан, Великоалбанско питање, 10.218 Д. Т. Батаковић, Косово и Метохија – историја и идеологија, Београд 2007, 72.219 Исто.220 Ј.М. Јовановић, н.д., 84.

51


конзула из Приштине и латила се посла да се непосредно споразуме с арбанашким

поглавицама у Старој Србији.221 Пошто споразум није успео, српска влада је покушала да

издејствује добијање фермана код султана за отварање конзулата у Призрену.222 Међутим

арбанашки прваци су се побунили и против овог потеза српске владе, претећи да ће

спалити српску чаршију у Призрену.223 Султан је одбио да изда ферман али је као

надокнаду понудио подршку у именовању администратора скопске епархије Фирмилијана

Дражића за скопског владику.224

У то време односи Србије и Црне Горе били су веома погоршани. Уместо да раде

заједнички на заштити националних интереса српског народа у Старој Србији и

Македонији, ове две српске државе прекинуле су дипломатске односе. Разлог за

прекидање дипломатских односа била је сумња о умешаности књаза Николе у

Ивањдански атенат 1899. године.225

Веридба краља Александра у јулу 1900., а потом и женидба Драгом Машин,

дворском дамом краљице Наталије, изазвала је кризу владе, па је Владан Ђорђевић поднео

оставку.226 То је био крај политичке улоге краља Милана у Србији. Радикали који су

лежали на робији због умешаности у Ивањдански атентат били су спремни да прихвате

краљицу како би се поново појавили на политичкој сцени. Политички обрт који је настао

женидбом значио је и скретање према Русији у спољној политици.227 Међутим период од

јула 1900. до маја 1903. године, на унутрашњем плану обележен је краљевим

апсолутизмом, државним ударима, честим сменама влада, променама устава и бројним

скандалима везаним за личност краљице Драге.

На спољнополитичком плану, окретањем према Русији и раскидом с

аустрофилском политиком која је трајала од октобра 1897. године, Србија је добила

драгоцену помоћ једне велике силе која је имала велики утицај у Цариграду. У својој

политици према Турској и наставку националне делатности у Старој Србији и

221 Исто, 72.222 Исто, 73-74.223 Д.Т. Батаковић, Косово и Метохија, 74.224 Исто, 75.225 Растовић, Британске дипломате, 135.226 ИСН, VI-1, 130.227 Исто.

52


Македонији, Србија је у то време придавала посебан значај решавању два питања: да се

среди стање на Косову и Метохији и у Новопазарском санџаку и да се Србин Фирмилијан

Дражић постави за митрополита у Скопљу. Рашавањем првог питања требало је да се

стане на пут бујању арнаутске анархије и погромима над српским народом. Док би

решење другог питања имало крупан политички значај у борби с Бугарском и Грчком око

Македоније, јер имати митрополита у Скопљу значило је велики престиж.228

После неуспеха дипломатске акције на Порти око заштите српског становништва у

Старој Србији у пролеће 1899. године и немогућности да се споразуме с арбанашким

поглавицама, српска влада је ипак одлучила да Србима у северним областима Косовског

вилајета тајно дотура нешто трофејних пушака из српско-турских ратова. Велико

узбуђење међу Арбанасима изазивале су од почетка 1901. године преувеличане вести да се

из Србије кријумчари на хиљаде пушака којима се наоружавају читава српска села.229

Турске власти почеле су са преметачинама у северним областима Старе Србије, али су тек

почетком јула, захваљујући достави арбанашког првака Исе Бољетинца, сазнале да је

највише оружја допремљено у Ибарски Колашин. Под његовим вођством, Арбанашке

банде у сарадњи с легалним турским одредима кренуле су у крвави пир освете српском

народу. Од јануара до августа 1901. у Србију је пребегло преко шест стотина Срба. Српска

јавност тражила је одлучнију акцију српске владе. Због тога је влада Михајла Вујића

преко руског амбасадора у Цариграду, покренула код Порте питање Колашинске афере.

После енергичне интервенције руског амбасадора , насиља у Колашину су престала,

похапшени Срби су ослобођени, а Иса Бољетинац удаљен из Митровице.230 Конзуларни

чиновници Аустро-Угарске на Косову видели су у Колашинској афери знак снажења

''великосрпске пропаганде'' у Старој Србији. Сви политички потези српске владе у

косовском вилајету, укључујући и отварање нових школа, новчану помоћ учитељима и

манастирским братствима, сматрани су тешком повредом политичких интереса двојне

монархије.231 Када је почетком 1902. године због племенских размирица Адем Заим у

228 М. Војводић, Политичка акција Србије и Црне Горе у Цариграду 1901. Године, у: М. Војводић, Путеви српске дипломатије, 160. ( даље: Војводић, Политичка акција)229 Косово и Метохија у српској историји, 262.230 Исто.231 Исто.

53


Пећи убио Хаџи Мула Зеку, првака Пећке лиге, аустроугарски конзули су јавили да је у

питању српска завера.232

Погроми у Ибарском Колашину , отрежеујуће су утицали на јавност и владајуће

кругове у Србији. У Београду су одржавани јавни зборови на којима је тражено да влада

покрене питање заштите српске народности у Старој Србији и Македонији. Међутим,

велики утицај Аустроугарске на званичну политику Србије и немоћ Русије да се

енергичније супротстави њеној агитацији у Старој Србији, везивали су руке српској

дипломатији да ефикасније заштити своје сународнике. Ипак после смрти краља Милана,

фебруара 1901., који је важио за најоданијег бечког пријатеља у Србији и аустрофила прве

врсте, српска дипломатије се све више окретала Русији.

Питање рукополагања Србина Фирмилијана за митрополита у Скопљу, међутим,

није било ништа мање једноставно. Бугари су вршили притисак у Цариграду, а

истовремено претили оружаним акцијама у Македонији. Значајну улогу у решавању овог

питања поред ангажовања царске Русије могло је имати и заједничко насупање с Црном

Гором, којој такође није било све једно када су у питању били догађаји у Ибарском

Колашину. Због тога се председник српске владе Вујић, обратио црногорској влади једним

писмом, предлажући заједничку акцију у Цариграду.233 У одговору црногорске владе је

стајало да две земље треба заједнички да се ангажују у корист српског живља у Турској и

да раде на побољшању његовог положаја.234 У дешешама српске и црногорске владе

својим представницима у Цариграду тражило се да они координирају свој рад код

Порте.235 Међутим акција у Цариграду од јула до децембра 1901. године ишла је веома

траљаво услед династичких размимоилажења, па је акција на порти до почетка 1902.

године била прекинута.236 Руски посланик Зиновјев је тек почетком марта поставио

директно турском султану Абдул Хамиду питање, хоће ли или неће издати берат за

постављање Дражића за владику.237 Абдул Хамид је дао потврдни одговор, али је требало

да протекне још три месеца да изда берат о постављању Фирмилијана за митрополита.238

232 Исто.233 Војводић, Политичка акција, 160-161.234 Исто, 162.235 Исто, 161 – 163.236 Исто, 163-171.237 Ј. М. Јовановић, н.д., 112.238 Исто, 112-114.

54


Након мучне борбе српског, црногорског и руског дипломате у Цариграду, Абдул Хамид

је тек јуна 1902. године издао берат за рукополагање. Сам чин рукополагања Фирмилијана

за митрополита није извршен ни у Цариграду ни у Солуну, већ на брзу руку и са грчком

злом вољом у манастиру Скалоти код Дедеагача, одмах по поноћи, на Видовдан 1902.

године.239

Српска влада је након посвећивања Фирмилијана подржана од црногорске

дипломатије, овластила у августу свог посланика у Цариграду да од Порте захтевава

следеће мере: 1) правилну и за све народе једнаку примену закона; 2) да престане

политика повлађивања Арбанасима, а у том смислу да се они разоружају или да се Србима

дозволи ношење оружја; затим да се појачају турски гарнизони у свим местима с

мешовитим српско-арбанашким живљем; да се уколне корумпирани и поставе свесни

турски чиновници; да се уведу административне и судске реформе с већим учешћем Срба

у управи и судству; и да се спроведе аграрна реформа.240 Русија је подржала захтеве

Србије у том погледу. Султан је новембра 1902. године објавио реформе и за главног

инспектора који ће надгледати спровођење истих именовао Хусеин-Хилми пашу.241 У то

време Русија је отворила и свој конзулат у Косовској Митровици.242

Објава реформног плана, строжа примена закона, примање Срба у турску

жандармерију и вест да руски конзул стиже у Митровицу, покренули су Арбанасе на

побуну. Почетком 1903. године на скупу племенских првака у Лучком Мосту код

Ђаковице одржан је велики скуп арбанашких поглавица на коме су осуђене реформе и за

главне кривце проглашени Срби. На скупу је одлучено да се протерају турски

представници из Пећи, побију тамошњи српски прваци а затим крене у Митровицу на

обрачун с руским конзулом Григоријем Степановичем Шчербином.243 Наоружана

арбанашка банда кренула је на Митровицу 29. марта. Напад је уследио 30. Марта, а у њему

је учествовало 2000 Арбанаса. После одлучног отпора турских снага, растерани топовском

ватром, Арбанаси су одустали од освајања града. Међутим следећег дана један Арбанас у

239 Ј.М. Јовановић, 114-115.240 Косово и Метохија у српској историји, 263.241 Исто, 264.242 Исто.243 Исто, 265.

55


турској војсци извршио је задатак, срмтно је ранио конзула Шчербину пуцајући му с леђа

док је обилазио предграђе. Конзул је подлегао ранама десетак дана касније.244

Анархија у Старој Србији и нереди у Македонији, где је Бугарска убацивала чете

да изазове устанак и македонско питање реши у своју корист, приморали су Аустро-

Угарску и Русију да као две најзаинтересованије силе затраже увођење реформи. Оне су

фебруара 1903. године објавиле свој пројекат реформи, а детаљан план акције биће

објављен на састанку царева Николе II и Фрање Јосифа у Мирцштегу, октобра исте

године.

За то време у Србији је кључало на унутрашњеполитичком плану. Група војних

завереника предвођена Драгутином Димитријевићем Аписом упала је маја 1903. године у

двор и убила краља Александра и краљицу Драгу. Након војног пуча завреници су

прогласили Петра Карађорђевића за краља Србије. Смена на престолу донеће и једну

новину у српском националном раду у Старој Србији и Македонији. Наиме група

виђенијих Срба у Београду почеће да организује специјалне герилске јединице које ће

убацивати на простор јужно од Врања како би заштитили српски народ од Арнаута,

македонствујушчих, бугарских чета и грчких андарта. Био је то заправо почетак Српске

четничке акције у Старој Србији и Македонији.

244 Косово и Метохија у српској историји,265.

56


ФОТОДОКУМЕНТАЦИЈА

Лесновски манастир задужбина српског деспота Јован Оливера ( извор: Д. Ташковски.)

57


Српска војска пред Грачаницом 1878. (извор: Косово и Метохија у српској историји)

Македонија у географском смислу (извор: Д.Влахов)

58


Стара Србија (извор: Ч.Попов, Велика Србија)

Србија по нацрту Милојка В. Веселиновића (извор: Зборник радова: Велика Србија)

59


Санстефанска Бугарска ( извор: Исто)

Велика Албанија на основу плана Приренске лиге из 1878.

60


(извор: Ч.Попов, Велика Србија)

Краљ Милан Краљ Александар

(извор: Р.Љушић, Српска државност 19. Века)

61


Матија Бан ( извор: Грађа за историју македонског народа, IV-1)

Милутин Гарашанин ( извор: Историја српског народа, VI-1)

62


Српски конзулати у Скопљу, Битољу и Приштини (извор: Грађа, IV-2)

Прва српска школа у Битољу (извор: Грађа, IV-2)

63


Владимир Карић (извор: Грађa, IV-3) Читанка за српске школе у Турској (извор: Исто)

ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА

Објављени извори

Грађа за историју македонског народа из архива Србије, приредио: Климент Џамбазовски, том IV, књига 1, 1879-1885, Београд 1985.



Грађа за историју македонског народа из архива Србије, приредио: Климент Џамбазовски, том V, књига 1, 1890, Београд 1988.

Грађа за историју македонског народа из архива Србије, приредио: Климент Џамбазовски, том V, књига 2, 1891, Београд 1991.

Литература

Батаковић, Т. Душан, Косово и Метохија – историја и идеологија, Београд 2007.

Бован, Владимир, Сима А. Игуманов – живот и дело, Приштина 2004.

Богдановић, Димитрије, Књига о Косову, Београд 1999.

Борозан, Ђорђе, Великоалбанско питање, у: Зборник радова: Косово и Метохија у Великоалбанским плановима 1878-2000, Београд 2001.

Васиљевић, Хаџи Јован, Бугарска ексархија и њен утицај на балканске Словене, Београд 1913.

Васиљевић, Хаџи Јован,, Друштво Светог Саве, у: Скопље и Јужна Србија, Београд 1925.

Влахов, Димитар, Кроз хисторију македонског народа – збирка чланака, Загреб 1949.

Војводић, Михаило, Изазови српске спољне политике (1791-1918) – огледи и расправе, Београд 2007.

Војводић, Михаило, Стојан Новаковић и Владимир Карић, Београд 2003.

64


Војводић, Михаило, Прва и друга влада Николе Пашића (1891-1892), у: Зборник радова: Никола Пашић – живот и дело, Београд 1997.

Војводић, Михаило, Путеви српске дипломатије – Огледи о спољној политици Србије у XIX и XX веку , Београд 1999.

Група аутора, Из историје Албанаца – зборник предавања, Београд 1969.

Група аутора, Историја македонског народа, књига II, Скопље 1969.

Група аутора, Историја српског народа, књига V и VI, том 1 и 2, Београд 1981.

Група аутора, Косово и Метохија у српској историји, Београд 1989.

Дедијер, Јефто, Нова Србија са 40 слика и картом нове Србије, Београд 1913.

Ђорђевић, Димитрије, Националне револуције балканских народа (1804-1914), Београд 1995.

Ђорђевић, Р. Тихомир, Македонија, Београд 1929.

Ђилас, Алекса, Српско питање, Београд 1991.

Екмечић, Милорад, Дуго кретање између клања и орања – историја Срба у новом веку (1492-1992), Београд 2008.

Јовановић, Александар, Постанак егзархије и Турска, Русија и Србија – историско-политичка расправа, Скопље 1936.

Јовановић, М. Јован, Јужна Србија од краја XVIII века до ослобођења, Београд 1990.

Костић, С. Коста, Наши нови градови на југу, Београд 1922.

Љушић, Радош, Књига о Начертанију, Београд 1993.

Љушић, Радош, Српска, великосрпска и југословенска државна политика Србије (1804-1918), у: Зборник радова: Велика Србија – истине, заблуде, злоупотребе, Београд 2003.

Љушић, Радош, Српска државност 19. века, Београд 2008.

Недељковић, Славиша, Деловање одбора за школе и учитеље у српским областима у Македонији од 1868. до 1876. Године, Вардарски зборник 8, Београд 2011, 283-306.

Пејчић, Предраг, Четнички покрет у Краљевини Србији 1903-1918, Крагујевац 2007.

Попов, Чедомир, Велика Србија – стварност и мит, Нови Сад 2008.

Попов, Чедомир, Источно питање и српска револуција 1804-1918, Београд 2008.

65


Поповић, Васиљ, Источно питање – историски преглед борбе око опстанка Османлиске царевине у Леванту и на Балкану, Београд 2007.

Popovic, P, Serbian Macedonia, London 1916.

Пржић, Илија, Спољашња политика Србије 1804-1914, Београд 1939.

Протић, М. Стојан, О Македонији и Македонцима, Београд 1928.

Растовић, Александар, Британске дипломате у Београду о односима Србије и Црне Горе 1878 – 1910. године, Историјски записи, година LXXXIII, 1/2010, Подгорица 2010, 127-141.

Растовић, Александар, Реферат Јована Јовановића о односу Србије према реформској акцији у Солунском, Битољском и Косовском вилајету, Мешовита грађа – Miscellanea, књ. XXXI, Београд 2010, 325-386.

Станковић, Урош, Српски историјски лексикон, књ. 4, Мелбурн 1980.

Стојанчевић, Владимир, Срби и Арбанаси 1804-1912, Нови Сад 1994.

Страњаковић, Драгослав, Политичка пропаганда Србије у југословенским покрајинама 1844-1858 године, Гласник историског друштва у Новом Саду, књ.IX, Београд 1936, 3-42.

Ташковски, Драган, Рађање македонске нације, Београд 1969.

Терзић, Славенко, Конзулат Краљевине Србије у Битољу (1889-1897), Историјски часопис, књ. LVII, Београд 2008, 327-342.

Џамбазовски, Климент, Нови прилози историји културно – политичких односа македонског и српског народа,, Југословенски историјски часопис 1/1964, Београд 1964.

66


САДРЖАЈ

ПРИСТУП.....................................................................................................................................4

ПРВИ ДЕО

1.1. Везе Србије са Србима у Старој Србији и Македонији од Кочине Крајине до Уставобранитеља...................................................................................................................8

1.2. Политика кнеза Александра Карађорђевића према Старој Србији и Македонији до 1858. године............................................................................................................................11

1.3. Национални рад кнеза Михајла према Старој Србији и Македонији..............................13

1.4. Деловање одбора за школе и учитеље у Старој Србији и Македонији и национални рад Србије до 1878. Године.........................................................................................................15

ДРУГИ ДЕО

2.1. Питање Македоније на Берлинском конгресу и Призренска лига................................19

2.2. Предлози и планови за обнављање српског националног рада од 1878. до 1885. године............................................................................................................................................21

2.3. Делатност владе Милутина Гарашанина према Старој Србији и Македонији 1885-1887. године..................................................................................................................................30

2.4. Друштво Светог Саве и национални рад у Старој Србији и Македонији до 1891. године............................................................................................................................................35

2.5. Активност прве и друге владе Николе Пашића 1891-1892. према Старој Србији и Македонији...................................................................................................................................40

2.6. Национални рад српских влада у Старој Србији и Македонији од 1893. до 1897. године............................................................................................................................................43

67


2.7. Делатност владе Ђорђа Симића по питању Старе Србије и Македоније 1897. године............................................................................................................................................48

2.8. Делатност српских влада у Старој Србији и Македонији 1897-1903. године..............51

ФОТОДОКУМЕНТАЦИЈА.....................................................................................................58

ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА......................................................................................................65

68

Дипломски рад 1

Documents

Transcript of Дипломски рад 1