UDK:338.43 YU ISSN - 0350-5928

AGROEKONOMIKA AGRIECONOMICA

POLJOPRIVREDNI FAKULTET DEPARTMAN ZA EKONOMIKU POLJOPRIVREDE I SOCIOLOGIJU SELA FACULTY OF AGRICULTURE DEPARTMENT OF AGRICULTURAL ECONOMICS AND RURAL SOCIOLOGY

NOVI SAD, 2010.

BROJ 47-48

VOLUME47-48

UDK: 338.43 YU ISSN:0350-5928

AGROEKONOMIKA

Broj 47-48 Novi Sad, 2010

AGROEKONOMIKA

ČASOPIS DEPARTMANA ZA EKONOMIKU POLJOPRIVREDE I SOCIOLOGIJU SELA, POLJOPRIVREDNI FAKULTET, NOVI SAD

GLAVNI I ODGOVORNI UREDNIK: Dr RADOVAN PEJANOVIĆ, redovni profesor UREDNIŠTVO: Dr RADOVAN PEJANOVIĆ Dr NEBOJŠA NOVKOVIĆ Dr NEDELJKO TICA Dr BRANISLAV VLAHOVIĆ Dr VESNA RODIĆ REDAKCIJA: Dr Zoran Njegovan Dr Šandor Šomođi (Mađarska) Dr Katarina Čobanović Dr Herbert Ströbel (Nemačka) Dr Milenko Jovanović Dr Đorđi Đorđevski (Makedonija) Dr Svetlana Potkonjak Dr Franczisek Kapusta (Poljska) Dr Dušan Milić Dr Knjin J. Pope (Holandija) Dr Danica Bošnjak Dr Jorgos Zervas (Grčka) Dr Živojin Petrović Dr Drago Cvijanović (Beograd) Dr Vladislav Zekić Dr Milan Milanović (Beograd) Dr Katarina Marković Dr Nebojša Ralević (Beograd)

Dr Cosmin Salasan (Rumunija) SEKRETAR REDAKCIJE: Mirela Tomaš, saradnik u nastavi LEKTOR: Danka Jovanović RAČUNARSKI SLOG: Manuela Lukač UDK: Slađana Beker, Upravnik biblioteke ŠTAMPA: Štamparija „VERZAL“ , NOVI SAD Tiraž: 150

Redakcija i administracija Departman za ekonomiku poljoprivrede i sociologiju sela, Poljoprivredni fakultet, Novi Sad, Trg Dositeja Obradovića 8, tel. 458-138

AGROEKONOMIKA br. 47-48/2010.

S a d r ž a j

1. Pejanović, R. :Efekti aktuelne globalne finansijske krize na (agro)privrede Republike Srbije............................................................................................. 5

Entrepreneurship as a development resourse of Serbian (agro)economy...... 5 2. Tica, N., Milić, D., Zekić, V., Simović,R., Ljubičić,S.: Oporezivanje kapitalne dobiti u poljoprivrednim preduzećima............................................ 26 Taxation of capital gains in a agricultural anterprieses .................................. 26 3. Gajdobranski, A.: Uticaj carinskih preferencijala na spoljnotrgovinsku aktivnost u razmeni uljarica Republike Srbije ............................................... 33 The influence of the duty preferential onto the foreign trade activity within the exchange of the oleaceous plants in the Republic of Serbia.................... 33 4. Tica, N., Zekić, V., Milić, D., Simović, R., Kencel-Jelić, Tatjana: Procena vrednosti gradjevinskih objekata u poljoprivredi metodom likvidnosti vrednosti...................................................................................... 41

Building profitable value in agriculture ......................................................... 41 5. Dobrenov, I., Vukoje, V.: Analiza finansijske strukture preduzeća na bazi tokova obrtnog fonda......................................................................... 48 Evaluation of enterprise financial structure on the basis of net working capital flows.................................................................................................... 48 6. Shehu, Diana, Taulant, Nela: Albanian agriculture in the framework of regional and european integation.................................................................... 56

7. Tomaš, Mirela, Pejanović, R., Popović Vranješ, Anka, Maksimović,G: Organska proizvodnja kao faktor ruralnog razvoja ap Vojvodine .................. 67 Organic agriculture as a factor of rural development of ap Vojvodina ........... 67

8. Glavač-Trbić, Danica, Pejanović, R., Maksimović, G. : Ruralni razvoj i lokalni ekonomski razvoj Srbije .................................................................. 80 Rural development and local economic development (status, problems, perspectives) ..................................................................... 80 9. Pejanović, R., Đukić, S., Maksimović, G.: O metodologiji izrade strateškog plana razvoja ................................................................................. 92 A methodology for the strategic development plan ....................................... 92 10. Zoranović, T., Potkonjak, Svetlana: Informacioni sistemi i službi poljoprivrednog savetodavstva......................................................... ............ 105 Information systems in the department of agricultural extension service ...... 105 11. Jović, S.: Finansijski efekti reforme vojske Srbije u oblasti ishrane .......... 111 Financial effects of the Serbian army reform in food..................................... 111

12. Vojvodić, Jelena: Organizaciona struktura u funkciji obezbeđivanja kvalitetnih vodoprivrednih usluga................................................. ............... 123 Organizational structure in the function of providing quality water management services ..................................................................................... 123 13. Glavaš-Trbić, Danica: Prikaz knjige Uvod u metodologiju ekonomskih nauka autora prof. dr Radovana Pejanovića, 2010..................... 135

5

UDK : 336.02:338.43 Originalni naučni rad Original scientific paper

EFEKTI AKTUELNE GLOBALNE FINANSIJSKE KRIZE NA (AGRO)PRIVREDU REPUBLIKE SRBIJE

PEJANOVIĆ, R∗.

Rezime

Autor razmatra aktuelnu svetsku finansijsku krizu i njene efekte na privredu i poljoprivredu Republike Srbije. Analiziraju se koreni nastanka krize i domino efekat. Posledice po (agro)privredu Srbije su negativne. Poljoprivreda, koja je inače dugo vremena u nepovoljnom ekonomskom položaju, posebno je pogođena ovom krizom. Autor predlaže mere i akcije za ublažavanje i prevazilaženje krize. Nužne su radikalne promene i na globalnom i na nacionalnom nivou, na makro i mikro nivou. Ključne reči: svetska ekonomska kriza, finansijska kriza, efekti, agroprivreda, Republika Srbija.

1. UVOD

Pobedom nad evropskim socijalističkim zemljama, naročito nad Sovjetskim Savezom i proklamovanjem „novog svetskog poretka“ stvoren je utisak da su liberalna ekonomija, pravna država, pluralistička demokratija i individualna prava i „slobode“ najzad pronađeni oblik svetskog ekonomskog, političkog i kulturnog preporoda. Ideolozi mondijalizma – posebno Fukujama, to su označili kao kraj istorije, ili kao večnu dominaciju liberalizma. Ekonomska, kao i politička nauka, nosili su i još uvek nose pečat liberalističkog optimizma.

Iznenađujuće bankrotstvo moćne i ugledne američke banke „Braća Liman“, septembra 2008. najavilo je istorijski zaokret u razvitku kapitalizma, kraj njegovog višedecenijskog bezkriznog stanja i ulazak u period burnih ekonomskih poremećaja i turbulencija.

Ozbiljnost bankrotstva pomenute banke ogleda se u tome što su, prema američkoj štampi, posle nepuna dva dana akcije na svetskim finansijskim berzama izgubile oko 600 milijardi dolara1

Na početku ovoga veka čovečanstvo se suočava sa posledicama višestruke krize: - krizom globalnog finansijskog tržišta, izazvanom kreditnom krizom u SAD,

koja je dovela do recesije u nizu vodećih svetskih ekonomija; ∗ Dr Radovan Pejanović, red. prof., Univerzitet u Novom Sadu, Poljoprivredni fakultet. 1 Iznenađujući negativni efekat tog bankrotstva zbunio je i zabrinuo ne samo svetske državnike i bankare, nego je primorao i svetski ekonomski forum u Davosu da se pozabavi njime.

6

- krizom energije, koja se karakteriše poskupljenjima i nestašicama nafte, kao i iscrpljenošću neobnovljivih izvora energije;

- klimatskim promenama, koje dovode do globalnog zagrevanja i klimatskog „haosa“ – što posebno pogađa proizvodnju hrane;

- ekološkom krizom, koja je dovela do zagađenja zemljišta, vode, vazduha i hrane;

- krizom morala, koja se najviše manifestuje kroz korupciju, kao ozbiljnu bolest modernog društva.

To su realni uslovi u kojima će delovati ekonomija 21. veka. Pošto se radi o ozbiljnim ograničenjima i deformacijama nužne su radikalne promene principa i odnosa na kojima počiva današnje (moderno) društvo. Mi ćemo se osvrnuti na neke ekonomske aspekte svetske krize. Analiziraćemo finansijski krizni „cunami“, koji je prešao preko Atlantika i zahvatio ceo svet. Zadržaćemo se, ukratko, i na agrarnoj krizi i na nekim njenim posledicama.

2. FINANSIJSKA KRIZA U SAD

Ekonomski sunovrat u SAD-u podjario je svetsku krizu, sličnu onoj iz tridesetih godina prošlog veka. Amerika kao „lokomotiva“ svetskog privrednog rasta poslednji put je imala trgovinski suficit sa svetom 1971. godine, a od tada do danas njen deficit dostiže nesagledive razmere. Na mnogim elementima realne ekonomije ona gubi utakmicu sa takmacima poput Kine, Japana ili Nemačke, a kao sve snažniji konkurenti javljaju se Rusija, Indija, Brazil, Argentina. Ekonomski kolaps koji je krenuo u drugoj polovini prve decenije novoga veka uzdrmao je globalni finansijski poredak, pa u tom kontekstu i poziciju dolara. Kriza se „prelila“ na sve kontinente i sve zemlje sveta. Gubici generisani na tržištu američkih hipotekarnih kredita, sistemom ekonomskih spojenih sudova, prenose se na ostatak sveta. Kako se to odvijalo?

Američki liberalni kapitalizam, zasnovan na surovoj maksimizaciji profita, pothranjivao je nekontrolisanu pohlepu. To je sistem koji se zasnivao na mogućnosti da mnogi američki građani, putem olakog zaduživanja žive iznad svojih mogućnosti. Cene nekretnina su rasle, investicije su omogućavale građanima da izvlače novac od nekretnina, nisu morali da štede za penziju zato što su vrednosti njihovih kuća rasle. Amerikanci su uzeli 1950 milijardi dolara novih kredita i veći deo toga je trošen na potrošnju, što je, praktično, istopilo štednju. U finansijskom sektoru ljudi su ohrabrivani da se „kockaju“, „slepo“ razmišljaju. Na berzi je podgrejavan rast deonica, akcija, bez provere šta se stvarno dešava. Višedecenijska navika Amerikanaca da stalno povećavaju potrošnju osnovni je krivac, po Štiglicu, što se desio finansijski krah. I kada se dogodilo da ljudi ne mogu da vraćaju kredite za kuće, stanove, automobile i sl., banke su, da bi naplatile kredite, počele dužnicima da oduzimaju imovinu. Kada je ova imovina ponuđena na tržištu, cene nekretnina su pale u bescenje. I banke nisu mogle da se naplate. Kako se to „prelilo“ na svet? Američke banke zaloge za ove kredite nisu držale samo kod sebe već su ove sumnjive finansijske pakete slale po celom svetu uz, navodne, garancije da je reč o sigurnom poslu. I kada se taj sistem urušio u Americi, došlo je do domino efekta u svetskim razmerama. Na berzi su svi hteli da prodaju, a niko da kupi. I „balon je pukao“. Na tržištima je došlo do gubitaka koji se mere u trilionima dolara.

7

Glavni problem je što se kriza brzo prelila u realni sektor gde se radi, proizvodi, izvozi. Zbog potresa na berzama izbio je „prljav veš“ američkog finansijskog tržišta. Tako je „ugledni“ američki broker i jedan od prepoznatljivih likova sa Volstrita, Bernard Medof, optužen za proneveru 50 milijardi dolara, što se ubraja među najveće prevare u istoriji. Ispostavilo se, naime, da je Medof organizoavo složenu piramidalnu šemu, a sistem se srušio kao „kula od karata“ kada su investitori počeli da povlače novac zbog potresa na berzama.

Većina svetskih ekonomskih stručnjaka smatra da je svetska finansijska kriza izazvana deregulacijom finansijskih tržišta u SAD. Uverenje da će neregulisano finansijsko tržište da se stara samo o sebi pokazalo se pogrešnim. Poznata krilatica liberalnih ekonomista kako „nevidljiva ruka upravlja tržištem“ dovedena je u pitanje. S tim u vezi Džozef Štiglic kaže: „Tržišne ekonomije nisu samo-regulišuće. One se ne mogu ostavljati na automatskom pilotu, posebno ako se želi da se benefiti podele šire...“2 Mnogi ekonomisti, s tim u vezi, smatraju da sadašnja kretanja ukazuju na kraj ere liberalnog tržišnog modela, koji je u tri protekle decenije dominirao u kapitalističkim zemljama.

Džozef Štiglic, čuveni američki ekonomist, nobelovac, upozoravao je na protivrečnosti globalizacije. On smatra da je ova kriza „delo Amerike“ na više načina. Američku ekonomiju su održavali, smatra Štiglic, potrošnja i stabilni krediti. Amerika je izvozila „toksične“ hipotekarne kredite širom sveta u vidu obveznica koje su potkrepljene aktivama. Amerika je, potom, izvozila svoju filozofiju deregulacije, liberalizacije i privatizacije (svega i svačega), za koju čak i njen visoki „propovednik“ Alan Grinsten sada priznaje da je bila pogrešna. Amerika je, dalje, izvozila svoju kulturu korporativne neodgovornosti, netransparentnosti akcionarske alternative, što je pospešivalo lošu procenu, koja je imala negativnu ulogu u ovom debaklu, baš kao što je to bio slučaj sa skandalima u „Enronu“ i „Vorldkomu“ pre nekoliko godina, kada su na bazi lažnih izveštaja od strane vodećeg menadžmenta ove firme gurnute u propast, a njihovi akcionari prevareni. I konačno, smatra Štiglic, Amerika je izvozila svoju ekonomsku stagnaciju. Oluja u američkoj privredi je bila tek počela, a oko 4,5 miliona ljudi u SAD je ostalo bez posla. Tržište nekretnina i automobilska industrija su katastrofalno pogođeni. Istovremeno, kriza se „prelila“ na ceo svet – na neke države kroz trgovinu, a na Kinu i Evropu kroz daleko niži rast ili recesiju. I pored toga što je ova kriza započela u centru globalnog finansijskog sistema (SAD), periferija će biti, smatra Štiglic, najviše pogođena (što se već pokazalo tačnim).

3. DOMINO EFEKAT KRIZE

Kriza sa hipotekranog tržišta se već početkom 2008. godine prenela na finansijsko tržište. Svetske berze su već tada osetile pad vrednosti berzanskih indeksa. Iako je kriza počela kao finansijska kriza, ona se prenela i na proizvodne sektore, što je izazvalo pad gotovo svih ekonomskih indikatora. Prelivanje na realni sektor nastaje kao posledica manjka kapitala i zaoštravanja uslova zaduživanja (povećanje kamata, skraćivanje

2 Izjave i stavovi Štiglica izneti u dnevnoj štampi za vreme boravka u Srbiji početkom 2009.

godine.

8

rokova otplate, rigoroznija selekcija, itsl.). To je dovelo i dovodi do: pada proizvodnje, smanjenja izvoza, usporavanja privrednog rasta, povećanja nezaposlenosti. Tabela 1: Stope rasta realnog BDP u svetu u periodu 2004-2010. godine

2004. 2005. 2006. 2007. 2008. 2009. 2010.

Svet 4,9 4,5 5,1 5,2 3,2 -1,3 1,9 Euro zona 2,2 1,7 2,9 2,7 0,9 -4,2 -0,4 Razvijene ekonomije 3,2 2,6 3,0 2,7 0,9 -3,8 0,0

SAD 3,6 2,9 2,8 2,0 1,1 -2,8 0,0 Nemačka 1,2 0,8 3,0 2,5 1,3 -5,6 -1,0 Francuska 2,2 1,9 2,4 2,1 0,7 -3,0 0,4 Italija 1,5 0,7 2,0 1,6 -1,0 -4,4 -0,4 Španija 3,3 3,6 3,9 3,7 1,2 -3,0 -0,7 Japan 2,7 1,9 2,0 2,4 -0,6 -6,2 0,5 V. Britanija 2,8 2,1 2,8 3,0 0,7 -4,1 -0,4

Kananda 3,1 2,9 3,1 2,7 0,5 -2,5 1,2 Ostale razvijene ekonomije3

4,0 3,3 3,9 4,0 1,2 -3,9 0,4

Izvor: IMF – World Economic Outlook, 04/2009.

Kriza se iz SAD-a širi, posebno na tržišta zemalja u razvoju i na manje razvijene

države. Dok Amerika bude upijala svetske ušteđevine, nastavlja Štiglic, da bi rešila svoje probleme, dok riskantne premije budu rasle, a svetski dohodak, trgovina i cene robe budu bili u padu, zemlje u razvoju će se suočavati sa teškim vremenima. Posebno će ih pogoditi pad stranih direktnih investicija, kao i pad međunarodnih bankarskih zajmova. Neke od njih, to jest one koje su beležile veliki trgovinski deficit (kakva je i Srbija) pre udara krize, one sa velikim nacionalnim dugovima koji moraju biti vraćeni, one koje imaju bliske trgovinske veze sa SAD, verovatno će više patiti od ostalih. One zemlje koje nisu u potpunosti liberalizovale svoj kapital i finansijska tržišta, kao što je Kina, biće zahvalne što nisu poklekle pred pritiskom predstavnika neoliberalizma da to učine. Veliki broj zemalja se već okreće MMF-u (i Srbija) za pomoć. Problem je u tome, ističe Štiglic, što će MMF pribeći starim receptima koji ne deluju, a to je monetarna i fiskalna kontrakcija, koja će samo produbiti globalne nejednakosti.

Finansijska kriza, koja je zahvatila svet, dovela je do pada cena nafte na manje od trećine. Zemlje i kompanije izvoznice „crnog zlata“, koje su koncipirale svoje razvojne planove polazeći od tendencije koja je bila prisutna prethodnih godina, našle su se u velikim problemima. Započeti su mnogi grandiozni projekti, naftovodi, gasovodi, čija se isplativost dovela u pitanje i za čiju realizaciju su nedostajala finansijska sredstva.

3 Bez SAD, Eurozone i Japana

9

Domino efekat krize zahvata i razvijene regione i zemlje. Tako na primer, privreda Evropske unije bila je 2009. godine u minusu od 1,8 odsto, što je dovelo do gubitka 3,5 miliona radnih mesta. Evropska unija je, naime, objavila da je suočena sa „dubokom i dugotrajnom recesijom“. Šesnaest država koje koriste evro privredno će opasti 1,9 odsto u 2009. godini, procenila je tada Evropska komisija. Pad izvoza teško će pogoditi Nemačku, najveću evropsku privredu, koja je istovremeno i najveći svetski izvoznik. Njena privreda će se drastično umanjiti za 2,3 odsto, dok će se Britanska privreda umanjiti za 2,8 procenata, a Francuska za 1,8 posto. I Keltski ekonomski „tigar“ (Irska) je na „kolenima“. Privreda gotovo zamire, nezaposlenost raste zabrinjavajućim tempom, tržište nekretnina je „urušeno“, maloprodaja je opala za petinu. Irska ekonomija zabeležiće 2009. godine pad društvenog proizvoda od osam odsto, nezaposlenost je dostigla čak 14 odsto, dok će deficit, uprkos novim i nepopularnim merama štednje, ostati oko 10,75 bruto nacionalnog dohotka. Irska se nada da će dodatnim poreskim opterećenjima stanovništva i privrede, kao i smanjenjem javnih investicija, ove godine prikupiti preko tri milijarde evra.

Italijanska privreda je zabeležila najveći pad od 1980. godine i upala je u dublju recesiju od očekivane. Španska vlada objavila je nedavno da je privreda u recesiji i najavila da će pokušati da poveća i proširi povlastice za nezaposlene. Stopa nezaposlenosti u toj državi dostigla je 13,9 odsto u poslednjem kvartalu 2008., što se smatra rekordom u EU. Stručnjaci procenjuju da bi zbog globalne krize posao moglo da izgubi čak 400.000 Poljaka. Novi talas otpuštanja radnika predstoji i Bugarskoj.

Kriza pogađa i Azijski kontinent. Azijski privredni džinovi – Kina, Japan i Južna Koreja ozbiljno su uzdrmani. Tako na primer Japan, najveća azijska ekonomska sila (i druga u svetu) „potonuo“ je u recesiju. U decembru 2008. godine zabeležen je pad izvoza za 35 odsto.4 Vlada Južne Koreje je šokirana brzinom kojom se ekonomija ruši.

Kriza je praćena masovnim otpuštanjem širom sveta. Autokompanije, avioprevoznici, banke i informatičke kompanije širom sveta usvojile su i usvajaju odluke o masovnim otpuštanjima radnika. Mnoge kompanije šriom sveta „gase“ proizvodnju i zatvaraju fabrike.

Rusija je za odbranu od krize utrošila trećinu svojih deviznih rezervi. Vrednost rublje se, međutim, postepeno smanjila za oko 25 odsto, a inflacija je povećana na 13,3 procenta. Nedavni statistički pokazatelji govore da je prisutan drastičan pad industrijske proizvodnje.

Ugrožen je, takođe, rast i razvoj EU. Potražnja i ulaganja države biće jedini izvor rasta u EU, pri čemu taj izvor ima visoku cenu. Naime, budžetski deficiti dostići će najvišu sumu za poslednjih 15 godina, jer će se vlade obilno zaduživati. Predsednik Evropske centralne banke Žan Klod Triše izjavio je da će u 2009. privredni rast biti „znatno niži“ nego što se procenjivalo pre samo mesec dana. On je izneo stav da je do krize došlo zato što je rizik od pada cena nekretnina potcenjen. „Lov na zaradu“ na finansijskom tržištu i „složenost finansijskog proizvoda“ su jedan od razloga zbog kojih finansijski rizici nisu dovoljno dobro procenjeni. Pored toga, razvijene zemlje EU (V. Britanija, Nemačka, Francuska, Holandija i Finska) traže zamrzavanja budžeta EU do 2020. godine.

4 U prošlom tromesečju zabeležen je pad ekonmske aktivnosti u Japanu od 12,1 odsto, računato

prema godišnjoj osnovi. Smanjenje BDP u četvrtom tromesečju 2008. bilo je čak -12,7.

10

Ugrožene su, posebno, tranzicione zemlje. Po rečima komesara Evropske unije za ekonomska i monetarna pitanja (H. Almunija) na listi najugroženijih zemalja su Rumunija, Ukrajina, Hrvatska i Srbija. Ogromni su problemi i Mađarske i Letonije. U nešto boljoj situaciji, za sada, su Češka i Poljska, ali se i njihova pozicija može promeniti veoma brzo. Od valutne krize, ali samo od nje, zaštićeni su Slovenija i Slovačka, koje su članice evrozone. Uznemirujuće je stanje Mađarske, koja tone u sve dublju krizu. U ovoj zemlji je u poslednjih pet meseci 2008. bez posla ostalo oko 30.000 ljudi. Među 1.700 zatvorenih firmi najveća je železara u Đeru. Premijer je još krajem 2007. godine osetio da „brod opasno tone“ i od MMF-a i banaka EU zatražio (i dobio) oko 20 milijardi evra, od čega je polovina već povučena. Uprkos tome forinta je pala na svoj istorijski minimum, sa tendencijom daljeg sunovrata. Tako je nekadašnja uspešna zemlja istočnog bloka, koja je dugo bila prva zemlja u svemu među državama tranzicije, sada dospela na začelje. Teškoće su nastale nakon navodno „uspešno završene tranzicije“, kada se shvatilo da su brojne privatizacije bile, u stvari, promašaj, i država je pokušala to da sakrije prekomernim zaduživanjem. Svake četiri godine menjale su se vlade, a svaka nova je obećavala „brda i doline“, čije ispunjavanje je vodilo novim pozajmicama i postepenom „navlačenju omče oko vrata“.

Tabela 2: Realni BDP i bilans tekućeg računa zemalja Srednje i Jugoistočne Evrope

Stope rasta realnog BDP Bilans tekućeg računa (% BDP)

2007. 2008. 2009. 2010. 2007. 2008. 2009. 2010. Albanija 6,3 6,8 0,4 2,0 -9,1 -13,5 -11,3 -7,4

BiH 6,8 5,5 -0,3 0,5 -12,7 -15,0 -9,3 -9,2 Bugarska 6,2 6,0 -2,0 -1,0 -25,1 -24,4 -12,3 -3,6 Crna Gora 10,7 7,5 -2,7 -2,0 -29,3 -31,3 -29,2 -16,7 Hrvatska 5,5 2,4 -3,5 0,3 -7,6 -9,4 -6,5 -4,1 Mađarska 1,1 0,6 -3,3 -0,4 -6,4 -7,8 -3,9 -3,4

Makedonija 5,9 5,0 -2,0 1,0 -7,2 -13,1 -14,1 -12,6 Rumunija 6,2 7,1 -4,1 -0,0 -4,7 -5,5 -4,5 -3,9 Slovenija 6,8 3,5 -2,7 1,4 -15,3 -17,3 -12,2 -11,3

Srbija 6,9 5,4 -2,0 0,0 -13,9 -12,6 -7,5 -6,5 SJIE 5,4 2,9 -3,7 0,8 -7,7 -7,6 -4,1 -3,5

Izvor: IMF – World Economic outlook, 04/2009.

Suština „istočne“ krize je u sledećem: ceo region je izvršio potpunu liberalizaciju finansijskih tokova, a svoju finansijsku „sudbinu“ prepustio je stranim bankama. Obilje deviza dovelo je do precenjivanja kursa lokalnih valuta i do veštačkog povećavanja kupovne moći. To je ohrabrivalo građane i preduzeća da se nekontrolisano zadužuju u jeftinoj stranoj valuti, verujući da je takva ekonomska politika dugoročno održiva. Životni standard je fiktivno rastao, ali na kredit. Kupovalo se sve i svašta, posebno automobili, ali se ulagalo i u nekretnine, i tako stimulisao rast cena koje su kod nekretnina „nenormalno“ rasle. Više od 1.500 milijardi dolara kredita slilo se u centralnu

11

i istočnu Evropu i dugovi ovih zemalja su enormno rasli. Države koje su u tranziciju ušle sa nižim nivoom dugovanja (Rumunija ili Ukrajina) danas duguju preko trideset puta više. Sada je priliv kapitala stao, a time i ponuda deviza, lokalne valute su se sunovratile i to je ubrzalo dužničku krizu, koja je sve više „omča oko vrata“ ovim zemljama.

4. POSLEDICE KRIZE PO PRIVREDU SRBIJE

Svetska ekonomska kriza odražava se, dakle, i na tranzicione zemlje (i Srbiju), pre

svega zbog toga što su one sve više integrisane u svetsku privredu. U strukturi bruto društvenog proizvoda (BDP-a) Srbije najveće učešće od 33% ima

heterogena kategorija koju čini proizvodnja i distribucija električne energije, usluge u zdravstvu, obrazovanju, komunalne usluge i drugi koji pojedinačno imaju skromno učešće.

Grafikon 1: Struktura BDP-a Republike Srbije

Posmatrano pojedinačno, najveće učešće ima industrija, odnosno prerađivačka

industrija, koja učestvuje sa 16%. Kriza je prvo i najviše zahvatila upravo industriju, posebno prerađivačku industriju. Industrijska proizvodnja u Srbiji danas je daleko ispod nivoa na kome je bila 1989. godine.

12

Slika 1: Mehanizam prelivanja finansijske krize

U Srbiji je neposredno pre izbijanja svetske finansijske krize, tokom 2006. i 2007., realni rast državne potrošnje iznosio 12%, odnosno 10,3%. U istom periodu BDP je rastao 5,7%, odnosno 7,5% godišnje. Učešće ukupne državne potrošnje u BDP-u je poraslo sa 39,7% u 2006. godini na 42,8% BDP u 2007. Veća državna potrošnja u periodu visokog privrednog rasta davala je dodatni podsticaj ekonomskoj aktivnosti, ali je i povećavala deficit tekućeg računa platnog bilansa. Ovakva fiskalna politika je vođena uz očekivanje da će visoki kapitalni prilivi biti nepresušni izvor finansiranja platno-bilansne ravnoteže.

Kakva je sada situacija u Srbiji? Početak 2009. godine obeležen je visokim inflatornim pritiscima, ekonomska aktivnost je u padu, tražnja za devizama je veća od ponude (dinar permanetno slabi), prisutan je odliv sredstava u inostranstvo. Sve je to uticalo da mesečna inflacija bude veća od očekivane. Neočekivano visoka inflacija najvećim delom je posledica visokog rasta tzv. regulisanih cena, pre svega benzina, lekova, komunalnih usluga, cigareta i PTT usluga. U Srbiji mesecima 2009. „jenjava“ industrijska proizvodnja. Prema podacima Republičkog zavoda za statistiku industrijska proizvodnja u Srbiji u februaru 2009. je bila 19,7 odsto manja nego u istom mesecu 2008. godine, dok je u poređenju sa prosekom u prošloj godini bila manja čak 21,9 odsto.5 Padaju izvozne porudžbine i to kod grana koje najviše nose izvoz – crna i obojena metalurgija, poljoprivredno-prehrambena industrija, hemija. Bruto domaći proizvod, čiji lavovski deo stvaraju finansijske i druge usluge, pada iz tromesečja u tromesečje. Sa 8,4 odsto početkom godine, na ispod tri procenta krajem 2008. godine. Inače, BDP u 2007. dostigao je tek 66 odsto vrednosti BDP-a iz 1989. godine, a na početku 2009. iznosio je samo 50 odsto onog iz 1989. godine. Deficit platnog bilansa 2008. bio je 2,3 milijarde dolara, a taj minus nema odakle da se podmiri ako izostanu veći prihodi iz sveta, osim iz deviznih rezervi, iz kojih je samo od početka 2009. godine

5 Najveći je pad u sektoru prerađivačke industrije, čak od 23,7 odsto. Pad je, inače, zabeležen u 28

privrednih oblasti, čije je učešće u strukturi industrijske proizvodnje 99,9 odsto.

13

na „peglanje“ kursa dinara znatno potrošeno. Zbog nelikvidnosti privrede na „ledu“ je duže od 60 dana bilo 6.650 firmi. Ukupan iznos blokade 2009. je za 32,3 odsto veći nego u jesen 2008. U Srbiji je oko 70.000 preduzeća u blokadi, a procenjuje se da je dodatnih oko 20.000 kreditno preopterećeno i na pragu je stečajnog postupka.

Spoljno-trgovinski deficit Srbije 2009. premašio je 8,1 milijardu evra, što je za 15,2 odsto više nego 2007. godine. Spoljno-trgovinski deficit je osnovni generator neravnoteže u ekonomskim odnosima sa inostranstvom. Ovaj deficit beleži godišnji rast (2000-2008.) u rasponu od 20-60% u zavisnosti od posmatrane godine, dok se njegovo učešće kreće u rasponu u BDP-u od 18-27%. Ono što zabrinjava jeste činjenica da se spoljno-trgovinski deficit permanentno ponavlja iz godine u godinu, kao i da je rastućeg karaktera. Pored toga, problem je i u tome što je ovaj deficit finansiran prilivom stranog kapitala. Kako je, međutim, došlo do pada priliva po osnovu proizvodnih portfolio investicija, otvara se pitanje njegovog daljeg finasiranja.

Pored smanjenog priliva po osnovu stranih direktnih investicija, na pad ponude deviza je uticao manji priliv po osnovu međubankarskog kreditiranja, smanjenje prihoda od privatizacije, otežan izvoz, manje doznake radnika iz inostranstva, idr. U tim uslovima desila se i dešava se depresijacija kursa dinara.

Smanjenje svetskih porudžbina, zbog svetske ekonomske krize, uticalo je i na izvoz Srbije, koji od avgusta 2009. beleži pad. Pad je zabeležen i na strani uvoza, koji je u trećem kvartalu 2009. smanjen za 20 odsto u odnosu na treći kvartal 2007. godine.

Od oko 30 milijardi dolara ukupnog spoljnog duga Srbije, na naplatu stiže 2009. pet milijardi, što je nešto manje od polovine deviznih rezervi NBS. Svaki stanovnik Srbije dužan je 4.000 dolara, dok je to 2000. godine bilo 1.444 dolara.6 Pad svih indeksa na berzi je, takođe, indikator krize koja je zahvatila i Srbiju.

Makroekonomska kretanja odstupaju od svih ključnih pretpostavki na kojima su bazirani ekonomska politika, budžet i program sa MMF, o čemu govori i naš zahtev za novim aranžmanima. Sve više se vidi da je potrebno hitno smanjenje obima javne potrošnje i promena njene strukture, kao i povećanje fiskalnih prihoda, kako bi se deficit održao na prihvatljivom nivou od 1,75 odsto BDP-a. Naime, oko tri četvrtine budžeta odlazi na plate, penzije i ostale tzv. transfere, odnosno u potrošnju. U preostalih 25 odsto nalaze se, između ostalog, investicije i otplata dugova. Neophodno je i obezbeđivanje dodatnog prostora u budžetu za povećanje tzv. kapitalnih izdataka.

U periodu od 2000-2006. godine priliv stranih direktinh investicija u Srbiju je beležio rast. Najveći neto priliv je ostvaren u 2006. godini (4,387 mil. USD), prvenstveno kao posledica privatizacije „Mobtela“. U 2007. se duplo smanjio. U 2008. je došlo do blagog rasta. U 2009. dolazi do drastičnog pada7. To je imalo za posledicu smanjenje uvođenja novih proizvodnih kapaciteta, smanjenje broja novih radnih mesta,

6 Srbija, Letonija i Estonija su najugroženije zemlje u srednjoj i istočnoj Evropi kada je reč o

domaćem zaduženju u stranim valutama, procena je MMF-a, a preneo je „Financial Times“. Spoljni dug Srbije već je dostigao sumu od 21,5 milijardi evra i biće uvećan za dodatnih tri milijarde evra. Već 2009. godine nam sledi novo zaduženje od dve do tri milijarde evra, što vodi spoljnom dugu od oko 30 milijardi evra. To bi značilo učešće spoljnog duga od 100 odsto BDP, što je opasno za Srbiju.

7 Do sada su strane investicije uglavnom doalzile u sektor tzv. nerazmenljivih dobara (bankarstvo, energetika, nekretnine i trgovina na malo), dok je učešće stranih investicija u sektor razmenljivih dobara (industrija, rudarstvo, poljoprivreda) na nezadovoljavajućem nivou.

14

smanjen rast izvoza, smanjenje tražnje, a krajnja posledica je usporavanje privrednog rasta zemlje.

Grafikon 2: BDP u R. Srbiji, realni pad (u %)

Izvor: SZS

Privreda Srbije klizi 2009. godine, dakle, u recesiju, koja predstavlja fazu nepovoljnog kretanja privredne konjukture, u kojoj dolazi do opadanja privredne aktivnosti. Stopa privrednog rasta se smanjuje, investicione aktivnosti su nedovoljne, kao i iskorišćenost kapaciteta. Nezaposlenost se povećava, a nelikvidnost preduzeća i banaka se širi. Strane direktne investicije su prepolovljene (sa oko 4 milijarde u 2006. na manje od 2 milijarde u 2009. godini). Prihodi od privatizacije se polako „gase“. Privreda se našla na opasnoj „silaznoj putanji“, u kojoj su se udružili: inflacija od 5,3 odsto u prva dva meseca 2009. godine, pad izvoza od 24, a uvoza od 37 odsto, pad industrijske proizvodnje od 1,7 odsto u januaru, pad investicija za 15 odsto, pad vrednosti dinara (za preko 15 odsto). Podaci o spoljnoj trgovini govore o izraženim recesionim pritiscima: pad izvoza govori o tome da pada i naša proizvodnja i tražnja za našim proizvodima; pad uvoza govori o veoma velikom smanjenju potrošnje.

Kada je najveći srpski izvoznik, a reč je o čeličani „Ju-es Stil“ iz Smedereva, počeo da gasi peći i šalje radnike na prinudni odmor, bilo je jasno da ni naša privreda neće ostati u zavetrini i bez šteta. Vlada je polako krenula da pravi planove o pomoći tzv. realnom sektoru, jer su pomenutu čeličanu počele da slede još neke kompanije.

I u Srbiji su, međutim, efekti svetske finansijske krize bili prvo vidljivi na berzi. Krajem septembra 2008. godine na Beogradskoj berzi je obim prometa bio prepolovljen, dok je broj transakcija u odnosu na prethodni kvartal bio smanjen za trećinu. Indeks najlikvidnijih akcija BELEX 15 je izgubio 43% vrednosti iz prethodnog kvartala, dok je širi berzanski indeks BELEX line pao za 36,4%. Ovaj pad se nastavio i u poslednjem kvartalu, da bi u 2009. doživeo sunovrat.

Povećanje stope nezaposlenosti je, takođe indikator duboke i dugoročne krize koja je u nas prisutna. Tako na primer, ukupan broj zaposlenih radnika u R. Srbiji u septembru 2010. se procenjuje na 1.803.302 lica, što je za 0.2% manje nego prethodnog

15

meseca, odnosno za 1.4% manje nego u septembru 2009. godine. Najveće smanjenje zaposlenih je zabeležen u prerađivačkoj industriji, poljoprivredi i građevinarstvu.

Ukupan broj nezposlenih u R. Srbiji krajem septembra 2010. je iznosio 721.043 lica, što je visok procenat nezaposlenosti8 (najveći u okruženju).

Uprkos svih tih negativnih indikatora pojavila se pogrešna procena nekih naših ministara o tome kako će nas kriza zaobići. Ta procena je, srećom, brzo napuštena i prihvaćen je realan stav o negativnim efektima globalne finansijske krize po našu privredu. Decembra 2008. godine Vlada Republike Srbije je usvojila dokument „Ekonomska kriza i njen uticaj na Srbiju“, koji je pre lista mera koje je Vlada planirala da sprovede, nego analiza efekata krize. Ovaj dokument je vrlo brzo bio prevaziđen, pošto je bio zasnovan na optimističkom scenariju, pa je i sama Vlada uskoro po usvajanju promenila svoj stav i odlučila se za usvajanje rebalansa budžeta i dogovor sa MMF-om.

Vlada je usvojila program mera za smanjivanje negativnih efekata ekonomske krize, kojim je predviđeno da banke, uz pomoć države, odobre privredi i građanima kredite vredne oko 122 milijarde dinara. Cilj donošenja mera bio je rast proizvodnje i izvoza kroz povećanje likvidnosti privrede i kupovne moći stanovništva. Pomoć će (prema programu) dobiti kompanije koje ne otpuštaju zaposlene i imaju tržište za svoju robu. Kompanije će morati i pismeno da se na to obavežu, a pod „povoljno“ podrazumeva se kamata od 5,5 do 6,5 odsto, što je dvostruko, pa i trostruko manje od kamata koje se godinama unazad plaćaju bankama. Razliku od komercijalnih kamata država će platiti bankama. Pri tom se podsticajna sredstva ne obezbeđuju iz budžeta, već je reč o sredstvima koje Vlada daje u vidu garancija bankarskom sektoru. U okviru pomenutog paketa mera, oko 40 milijardi dinara kreditnih sredstava predviđeno je za povećanje likvidnosti privrede, gde će ih država samo subvencionisanjem kamatne stope učiniti atraktivnim privrednicima. Glavni problem ovoga paketa mera je u tome što se olako podstiče novo zaduživanje koje je, sa padom vrednosti dinara, sve rizičnije.

Programom mera Vlada je samo donekle izašla u susret privrednicima, jer poslovanje zavisi pre svega od stabilnosti ekonomskih uslova. Potrebna je, naime, i stabilizacija cena energije i kursa dinara, uz cene sirovina koje se uvoze. Međutim, stabilnost o kojoj je reč je neizvesna, jer se ponovo govori o poskupljenjima struje, gasa i tečnih energenata. Kada je reč o kursu, guverner NBS govori samo o njegovom „plivanju“, ne precizirajući kolike su dimenzije „plivačke staze“. Monetarni odbor NBS je prvo smanjio referentnu kamatnu stopu sa 17, 5 na 16,5 odsto, što je trebalo da donese koliko-toliko jeftinije kredite, posebno one koje država neće regresirati svojim novcem.

Mere Vlade bile su usmerene na: smanjenje javne potrošnje, ograničavanje zarada i usmeravanje investicija na prioritetne oblasti. Uz to, potrebna je zaštita siromašnih građana. Trebalo bi raditi na smanjivanju gubitaka u privredi, ali i na povećanju konkurentnosti sektora malih i srednjih preduzeća, koji je veoma značajan, jer je na primer, u 2007. godini učestvovao sa 51 odsto u ukupnim investicijama u Srbiji.

8 Broj nezaposlenih u prva tri meseca 2010. godine povećan je za 48.100 lica.

16

Sporazum Vlade Srbije sa MMF-om9 predviđa sledeće mere države protiv krize: smanjenje rashoda u ministarstvima (ušteda 40 milijardi dinara); smanjenje transfera lokalnoj samoupravi (ušteda 15 milijardi dinara); smanjenje troškova Fonda za zdravstvo (ušteda 4 milijarde dinara); zamrzavanje plata administracije (ušteda 13 milijardi dinara); povećanje akciza na benzin (5 milijardi dinara); taksa na impulse u mobilnoj telefoniji od deset posto (3 milijarde dinara); porez na dividende i slične prihode (5 milijardi dinara); smanjenje administracije za deset odsto. Početak maja 2009. je krajnji rok za primenu sporazuma sa MMF-om, smatraju mnogi ekonomisti, kako pad BDP-a te godine ne bi bio veći od dva odsto. Veći pad BDP-a od ukalkulisanih dva odsto zahtevao bi novi rebalans budžeta i dalje smanjenje potrošnje. Ukoliko bi se, naime, primena tog sporazuma odlagala to bi stvorilo još veću „rupu“ u budžetu, što bi bilo veoma opasno, upozoravali su ekonomisti.10

Aranžman sa MMF-om podrazumeva dogovor o budućoj ekonomskoj politici i periodičan nadzor MMF-a o ispunjenju dogovorenih mera koje se odnose na: ograničavanje deficita budžeta na 1,75% BDP-a, ograničavanje rasta penzija i zarada u javnom sketoru, nastavak strukturnih reformi, racionalizaciju potrošnje, obezbeđenje novca za jačanje deviznih rezervi, jačanje okvira ciljne inflacije, idr. Usporavanje rasta zarada u javnom sektoru i rasta penzija, kao i druge mere štednje, treba da stvore prostor za preko potrebne investicije u infrastrukturu. Monetarna politika će i dalje biti usmerena na snižavanje inflacije, uz politiku rukovođeno plivajućeg deviznog kursa i sprovođenje intervencija samo sa ciljem obezbeđivanja nesmetanog funkcionisanja deviznog tržišta.

Na osnovu aranžmana sa MMF-om, koji je potpisan maja 2010. Srbiji je odobren zajam od dve milijarde 870 miliona evra za jačanje deviznih rezervi, koji će trajati do aprila 2011. godine. U dosadašnje četiri tranše Srbija je povukla oko 1,45 milijardi evra za jačaje deviznih rezervi, pri čemu je u okvir treće tranše povukla samo polovinu sredstava i 15 odsto četvrte tranše kredita. U septembru 2010. MMF je odoborio petu reviziju stend-baj aranžmana, što omogućava Srbiji da povuče novu ratu kredita od 366,5 miliona evra. U saopštenju MMF navodi se da je ekonomska politika, potpomognuta stand-by aranžmanom sa tom finansijskom institucijom, pomogla da se ostvari umereni privredni oporavak u uslovima globalne finansijske krize. Ubrzane strukturne reforme u budućnosti pomogle bi srednjeročni privredni rast i rast broja zaposlenih, što je u direktnoj vezi sa privlačenjem stranih investicija, ocenjuje MMF.

Vlada Srbije je dogovorila sa MMF-om uslove za šestu reviziju tekućeg kreditnog aranžmana. MMF će dati pozitivnu ocenu revizije 22. decembra, 2010. ukoliko Vlada usvoji budžet za 2011.. godinu do 15. decembra (što je i učinjeno).

Posebno, međutim, zabrinjava inflacija koja raste.

9 Mada je politika MMF-a poslednjih godina bila žestoko kritikovana, kako zbog programa koji su

krojeni po principu „one size fits all“, ali i činjenice da insistira na prilagođavanju na račun privrednog rasta, čini se da je globalna finansijska kriza doprinela povratku MMF-a na „velika vrata“.

10 Srbiji je sredinom januara 2009. odobren „stand-by“ aranžman za održavanje makroekonomske i finansijske stabilnosti u vrednosti od 402,5 miliona evra, od čega se odmah može povući 268,4 miliona evra.

17

Grafikon 3: Inflacija (u %) u R. Srbiji (potrošačke cene)

Izvor: SZS

Cene potrošačkih proizvoda i usluga u oktobru 2010. godine u odnosu na septembar 2010. godine u proseku su više za 1,0%. Potrošačke cene u oktobru 2010. godine, u odnosu na isti mesec 2009. godine povećane su za 8,9%. Potrošačke cene u oktobru 2010. godine u odnosu na decembar 2009. godine su povećane za 8,3%.

Cene na malo roba i usluga u Republici Srbiji u novembru 2010. godine u proseku su povećane za 1,8% u odnosu na prethodni mesec. U novembru 2010. godine u odnosu na isiti mesec 2009. godine cene na malo su povećane za 10,8%. Isti procenat povećanja cena na malo (10,8%) je zabeležen i u odnosu na decembar 2009. godine.

Troškovi života u Republici Srbiji u novembru 2010. godine u odnosu na prethodni mesec su viši za 1,7%. U novembru 2010. godine u odnosu na isti mesec 2009. godine troškovi života su povećani za 9,5% a u odnosu na decembar 2009. godine za 9,6%11. Udar na troškove života je izvršio skok cena hrane i pića. Hrana je u julu 2010. poskupela 16,1 odsto, u avgustu 22,1 i u septembru 15,6 posto.

Pored toga, privredu opterećuju i sledeći problemi: Nelikvidnost privrede. Na pad proizvodnog potencijala privrede negativno utiče i

pad likividnosti preduzeća i otežano finansiranje tekuće proizvodnje. Značajan razlog nelikvidnosti je nenaplativost međusobnih potraživanja preduzeća. Dovoljno je da jedno preduzeće u lancu prestane da izmiruje obaveze, pa da to pokrene tzv. lanac nelikvidnosti. To u velikoj meri ugrožava proizvodni potencijal inače „zdravih preduzeća“, zbog čega mnoga od njih imaju problem da zadovolje i postojeći (smanjeni) nivo tražnje.

Od ukupnog broja blokiranih kompanija, oko 99% odnosi se na preduzetnike, mala preduzeća i tzv. nerazvrstana pravna lica. Najveći deo, oko 80%, odnosi se na mala itzv. nerazvrstana pravna lica, dok se na preduzetnike odnosi 6% ukupnog broja.

11 Razlika između indeksa cena na malo i indeksa troškova života je posledica različitog uticaja

rasta cena pojedinih artikala na formiraje ovih indeksa.

18

Spoljni dug krajem septembra 2010. godine je iznosio 23,1 mlrd. EUR i u odnosu na decembar 2009. je porastao za 328 miliona evra i viši je za 1,5%.

Kurs dinara je u oktobru iznosio 107,427 dinara za jedan evro. U odnosu na kraj prethodne godine kurs dinara je ukupno oslabio prema švajcarskom franku za 21,6%, prema američkom dolaru za 15,9% i prema evru za 12,0%12.

Strane direktne investicije u republici Srbiji u periodu januar – septembar 2010. godine prema podacima republičkog ministrastva za finansije, iznose 596,0 evra i manje su za 40,8% u odnosu na isti period prošle godine.

5. AGRARNA KRIZA

Prateća pojava velikih ekonomskih kriza je agrarna kriza. Agrarna kriza je stanje u kojem poljoprivrednici dugotrajno ostvaruju niže prihode od troškova poljoprivredne proizvodnje, što se upravo već duže vreme dešava u Srbiji.

Agrarne krize su po pravilu dugotrajnije od industrijskih kriza. Iz agrarne istorije se vidi da je evropska poljoprivreda doživela dve velike krize. Prva je bila nakon Napoleonovih ratova i trajala je dvadesetak godina (1818-1837). Prouzrokovana je, najviše, naglim smanjenjem proizvodnje i niskim cenama nakon 1817. godine. Druga agrarna kriza zahvatila je Evropu između 1873. i 1895., a bila je posledica priticanja velikih količina žita iz SAD i Rusije na evropsko tržište. Nakon Prvog svetskog rata, agrarna kriza je izbila 1926. i trajala do 1938., ali ovoga puta u svetskim razmerama. Agrarne krize nakon Drugog svetskog rata bile su blaže, delom zbog naglog porasta tražnje za prehrambenim proizvodima (visok priraštaj stanovništva i dohotka po stanovniku), a delom zbog antikrizne politike ograničavanja proizvodnje, koje su sprovodile zemlje izvoznice agrarnih proizvoda.

Poljoprivreda je među prvim granama evropske privrede koja je osetila posledice sadašnje svetske ekonomske krize. U prvoj polovini 2008. godine zabeležena su do tada neviđena povećanja cena hrane širom sveta. Tome su doprineli: vremenske (ne)prilike, proizvodnja etanola i tražnja za žitaricama radi proizvodnje mesa (ocena stručnjaka Svetske banke). Međutim, zbog smanjenja kupovne moći usled krize opadala je tražnja, što je dovelo do toga da su cene prepolovljene za mnoge namirnice.

Proizvođači više ne ostvaruju profit na koji su navikli i traže zaštitu države. Tamo gde se vlast oglušuje, jer nema sluha i novca, farmerski sindikati organizuju blokade puteva traktorima i izazivaju haos u saobraćaju. Grčka je najbolji primer. Zemljoradnici traže subvencije, garantovane cene i otkup viškova proizvodnje. Neretko se u njihovim zahtevima pominje i zaštita domaće proizvodnje na račun uvoza (protekcionističke mere). Tokom poslednja dva meseca 2009. protesti poljoprivrednika su održani i u Bugarskoj, Litvaniji i Bosni i Hercegovini. Bilo bi ih i više ali su pojedine države na vreme reagovale delimično ispunivši zahteve, u strahu da bi cela Evropa mogla biti zahvaćena „seljačkim bunama“. Iza tih protesta stoje dobro organizovani sindikati. Analitičari upozoravaju da će ove i narednih godina ceo svet biti zahvaćen socijalnim protestima (nemirima).

12 Od oktobra 2008. do danas potrošeno je oko 3,2 milijarde evra za „odbranu“ kursa dinara.

Poređenja radi, najveća strana investicija bila je prodaja „Mobtela“ za 1,5 milijardi evra.

19

U evropskoj poljoprivredi kriza najteže pogađa proizvođače mleka i mlečnih proizvoda. Nemačka i Francuska, kao najveće zemlje Evropske unije, zahtevaju da EU definiše mere koje će povećati efikasnost korišćenja poljoprivrednih fondova. Evropska komisija traži od svih zemalja članica više reda u trošenju evropskih i nacionalnih fondova namenjenih poljoprivredi. Počev od marta pa do avgusta 2009. godine Brisel je interventno otkupio na tržištu EU oko 30.000 tona maslaca i više od 100.000 tona mleka u prahu.

Sadašnja agrarna kriza nameće protekcionizam. Tako je u V. Britaniji lansirana parola: „Kupujte i jedite više britanskog“. Ministar u vladi ove zemlje H. Ben predočavao je da Britanci troše 60 odsto namirnica domaće proizvodnje, a cilj je da se brojka poveća na 75 odsto. Reč je, očito, o opasnoj tendenciji, kao pratećoj pojavi ekonomske krize.

Postaje sve očiglednije da proizvodnja hrane predstavlja stratešku oblast i zahteva poseban društveni tretman u vreme sve jače ekonomske krize. Ko ovo ne shvati, suočiće se sa ozbiljnim društvenim problemima. Poučno je, s tim u vezi, iskustvo Letonije. Naime, ministar poljoprivrede ove zemlje nije dovoljno ozbiljno shvatio zahteve farmera, koji su tražili finansijsku „injekciju“ od 34 miliona evra za prevazilaženje krize u stočarstvu i mlekarsko-prerađivačkoj industriji. Zahtevane su garantovane cene mleka i moratorijum od godinu dana na kredite. Pošto je ministar smatrao da su to zahtevi političke, a ne ekonomske prirode, morao je da ponudi ostavku, budući da je odobrio manju sumu novčane pomoći.

Protesti grčkih poljoprivrednika su bili najmasovniji i najoštriji. U redove grčkih sindikata umešale su se i ekstremne grupe (anarhisti), koji su tražili smenu vlasti i napadali policiju. Više od mesec dana zemljoradnički sindikati su blokirali granične prelaze prema Bugarskoj i Turskoj i važne saobraćajnice unutar zemlje.

Bugarski ratari i stočari takođe traže neisplaćene subvencije vredne 230 miliona evra. Udruženje poljoprivrednika BiH dalo je vladi određeni rok da isplati zemljoradnicima stimulacije u vrednosti od 16 miliona konvertibilnih maraka. Rumunija je zaustavila najavljene proteste federacije sindikata poljoprivrednika tako što je vlada obezbedila pomoć od oko 100 evra po hektaru za nabavku đubriva. Taj novac se daje poljoprivrednicima u vidu bonova kojima se može kupiti isključivo đubrivo za setvu.

Početak velike agrarne krize u Srbiji su prvi „najavili“ proizvođači svinja u Mačvi i Sremu početkom 2007. godine, kada su blokirali saobraćajnice. Država nije razumela tadašnji ozbiljan signal, pa nije intervenisala na odgovarajući način, da spreči otkup tovljenika za svega 50 dinara po kilogramu, nakon čega je usledio pokolj čak i osnovnog stada. Kriza se još više produbila kada je u decembru iste godine cena kukuruza, zbog suše, premašila nivo od 17 dinara, pa su stočari gubili i 25 dinara po kilogramu žive stoke tovljenika. Visoke cene stočne hrane nanele su gubitke i proizvođačima mleka, tovne junadi i sitne stoke. Početkom 2009. godine proizvođači mleka su ostavljeni na „cedilu“, kada su im mlekare otkazale ugovore o otkupu, bez ikakvog objašnjenja, ostavljajući proizvođače i njihove porodice bez osnovnih prihoda. Najdrastičnija situacija je bila u Banatu, gde je ugroženo nekoliko stotina proizvođača mleka. Ispostavilo se da je država dozvolila veliki uvoz mleka u prahu. S druge strane, vlasnik najvećih srpskih mlekara „Salford“ zloupotrebio je dominantan (monopolski) položaj (zauzima oko 48 odsto ovoga tržišta) na tržištu otkupa sirovog mleka.

20

I pored proizvodno relativno dobre poljoprivredne 2008.godine, u kojoj fizički obim poljoprivredne proizvodnje beleži rast u odnosu na prethodnu godinu od 9%, izvoz u prva tri meseca 2009. beleži značajan pad od 14,98% u poređenju sa istim periodom prethodne godine. U istom periodu drastično pada uvoz od čak 22,59% u odnosu na prethodnu godinu, što je bio značajan pokazatelj krize.

Pored pada spoljne trgovine dolazi i do smanjenja unutrašnje trgovine agrarnim proizvodima, što je rezultat smanjene tražnje.

Bruto vrednost poljoprivrede u 2010. procenjena je na 5.135 mil USD, što je za 0,56% manje od realizovane u 2009. godini. Istovremeno, neto ostvarena vrednost poljoprivredne proizvodnje u visini od 4.105 mil. USD, manja je za 1,62% u odnosu na 2009. godinu.

Pomenute procene ukazuju da je izvesno da će poljoprivredna proizvodnja u Srbiji u 2010. ostvariti stopu pada. Takođe, procene ukazuju da će pad poljoprivredne proizvodnje u stočarstvu biti 3 do 4%.

Istovremeno, objavljeni su podaci o proizvodnoj strukturi oraničnih površina u 2010. Poljoprivredne površine su u odnosu na prosek 1996-2000. godine, manje za oko 7%. Smanjenje poljoprivredne i oranične površine po ovim vrstama namene, u odnosu na referentni period, su kod žita za oko 15% povrća i krmnog bilja od 12 do 25%, kao i livada i pašnjaka za oko 10%.

U biljnoj proizvodnji neuobičajeno velike padavine u vegetacionom periodu uzrokovale su pad prinosa i kvaliteta strnih žita, delimično suncokreta, voća i povrća, ali dobar razvoj vegetativne mase ostalih useva što za posledicu ima rast prinosa šećerne repe, soje i kukuruza. Imajući u vidu da kukuruz učestvuje sa više od 25% ukupne vrednosti poljoprivredne proizvodnje, rast prinosa će uz rast cena, imati presudan uticaj na ukupnu vrednost poljprivredne proizvodnje.

Klimatski uslovi u sprezi sa postojećim oligopolima u preradi i oligopsonima u prometu hrane, izazvali su nekoliko inflatornih udara. Institucionalnim deformacijama tržišta i postojanjem oligopola u preradi i prometu poljprivrednih proizvoda, pored toga što je u Srbiji mali procenat navodnjavanih površina i da je primarna poljoprivredna proizvodnja u velikom stepenu zavisna od prirodnih uslova, velikim delom se može objasniti zašto su maloprodajne cene slabo odreagovale na dobar rod, a cene primarnih proivoda išle u istom smeru sa rastom proizvodnje (npr, rast cena uljarica i kukuruza).

Smanjenje kreditne aktivnosti u poljoprivredi je sledeće negativno obeležje agrarne krize. Do tog smanjenja je došlo zbog straha banaka izlaganja riziku. Tako na primer, Pro Credit banka, kao banka sa najvećim poljoprivrednim portfolijom od svih banaka koje posluju u Srbiji, koja je u ukupnom kreditiranju poljoprivrede učestvovala sa oko 40%, imala je smanjenje kreditne aktivnosti u poljoprivredi u prva tri meseca 2009. za 28% u odnosu na isti period prethodne godine.

U našem stočarstvu je stanje alarmantno, zbog drastičnog pada proizvodnje i izvoza. Sadašnji stočni fond je manji čak za 50 odsto u odnosu na osamdesete godine prošlog veka. Situacija je posebno pogoršana tokom prošle i ove godine. Učešće stočarstva u ukupnoj poljoprivredi je svedeno na oko 40 odsto, što ukazuje na opadanje intenzivnosti u ovoj grani privrede. Posebno se to odnosi na govedarstvo, koje u našoj stočarskoj proizvodnji učestvuje sa 42,6, a u proizvodnji mesa sa 22-25 odsto. Godine 2008. u Srbiji je bilo nešto preko milion grla goveda, od kojih je 650.000 muznih krava, što je znatno manje u odnosu na prethodne godine i decenije. Svinjarstvo ima učešće od

21

38,1 odsto, a u proizvodnji mesa učestvuje sa oko 50 odsto. Procenjuje se da u Srbiji ima nešto preko 3,8 miliona svinja, što je za gotovo 15 odsto manje nego pre jednu deceniju. Tržišnost ove proizvodnje, koja tradicionalno dominira na našim porodičnim gazdinstvima, iznosi svega 20 odsto. Sa svega oko 1,6 miliona grla ovčarstvo zauzima 6,3 odsto stočarske proizvodnje, što je za 30 odsto manje nego krajem 80-tih godina prošlog veka. Živinarstvo je prošle godine zabeležilo pad od čak 37 odsto.

Posebno zabrinjava činjenica da u Srbiji postoji samo 0,30 uslovnih grla stoke po hektaru, što ukazuje na ekstenzivnost naše ukupne poljoprivredne proizvodnje. U EU to učešće je trostruko veće i iznosi 0,98 uslovnih grla po jedinici površine.

Agrarna kriza traje kod nas veoma dugo, još od početka 90-ih godina prošlog veka. Od tada pa do danas menjale su se vlade i ministri poljoprivrede, a problem nije rešavan, već je odlagan. Prilog ovoj tvrdnji je i podatak po kome je za poslednjih devet godina (2000-2008.) stopa rasta naše poljoprivredne proizvodnje bila negativna čak u šest godina (2000., 2002., 2003., 2005., 2006., 2007.), dok je pozitivna stopa ostvarena u samo tri godine (2001., 2004., 2008.). Ne čudi stoga, ali ozbiljno upozorava, podatak da je u srpskim selima 200.000 praznih kuća, što govori o zabrinjavajućim procesima deagrarizacije i demografskog pražnjenja naših sela. Vrhunac nerazumevanja i nemara prema poljoprivredi desio se kada je usvojen agrarni budžet za 2009. godinu u iznosu od 20,4 milijarde dinara – što je manje za 24,9 odsto u odnosu na prethodnu godinu. Izgovor je nađen u navodnom „kresanju“ potrošnje, što je izazvalo opravdano negodovanje među poljoprivrednicima i strah da će se, ponovo, breme krize prebaciti na poljoprivredu i selo, koji su već sada u ozbiljnoj krizi.

Pored ovoga, poljoprivredi prete i ozbiljne posledice klimatskih promena. One mogu da dovedu do suša i poplava, koje ostavljaju razorno dejstvo po poljoprivredu i ruralna područja. Najgora moguća situacija je ako se udruže ekonomska kriza i elementarne nepogode. Nezgoda, na žalost, nikada ne ide sama.

Umesto da se permanentno ulaže (investira) u ovu stratešku privrednu granu, sa izrazitim komparativnim prednostima, u Srbiji se odvija retrogradni proces – dezinvestiranja. Učešće agrarnog budžeta u ukupnom državnom budžetu svedeno je na svega 2,92% (2009.) u odnosu na 5,33 odsto (2005.). Pri tom učešće poljoprivrede u BDP-u iznosi 10,82% (2009.), što govori o visokom raskoraku između onoga što poljoprivreda daje u odnosu na ono što se daje ovoj važnoj privrednoj grani, koja uz to već nekoliko godina zaredom beleži suficit u spoljno-trgovinskoj razmeni sa inostranstvom.

6. ZAKLJUČAK I PORUKA

Savremena ekonomska kriza je izbila u SAD-u (na Wall Street-u), svetskom finansijskom centru. Njen početak obuhvata prva dva tromesečja 2008.godine. Ona je nastala tako što je najpre došlo do velike nestabilnosti na finansijskim tržištima, koje nisu mogle da zaustave reakcije centralnih banaka, što je dovelo do prvih nepovoljnih kretanja privrednog rasta. To je bio početak recesije, koja je morala da bude objavljena. Recesija, odnosno kriza, se vrlo brzo, gotovo munjevito, prenela na Evropu, a zatim je zahvatila i potresla celu svetsku ekonomiju, izazivajući svetsku recesiju i krizu finansijskih tržišta.

22

Što je svet ekonomski i finansijski razvijeniji i povezaniji, to su širenje krize, njena brzina, akceleracija i multiplikacije brži i veći. U poređenju sa krizom iz 1929. godine, ova kriza je znatno brža i sveobuhvatnija. Na jačinu kriznog udara, odnosno potresa, koji je uzdrmao svetski finansijski i ekonomski sistem, sigurno je uticalo i to što je kriza izbila u državi koja je najveća ekonomska sila sveta, čija valuta je svetska rezervna valuta i sa kojom su, više ili manje, direktno ili indirektno, povezane sve zemlje sveta. Kriza u zemljama kao što su napr. Švedska, V.Britanija, Srbija ili neka druga zemlja, koja je relativno mali „igrač“ na svetskom ekonomskom i finansijskom tržištu, ne bi mogla da pogodi svetsku ekonomiju i da izazove ovakvu svetsku ekonomsku krizu.

Početak krize se ispoljio kao kriza nelikvidnosti, zbog nevraćanja i otežanog vraćanja hipotekarnih kredita, koja je prerasla u hipotekarnu krizu banaka, krizu drugih finansijskih institucija, krizu kompanija i njihovih akcija, kao i krizu berzi novca i kapitala.

Načini ispoljavanja krize na samom početku nastanka su „panika“, „zaraza“, „pucanje mehurića“, odnosno „balona“. Odmah je postalo jasno daje, ako se kriza ne zaustavi, moguće dalje komplikovanje situacije, koje se može završiti masovnim bankrotstvom banaka i stečajima firmi, odnosno njihovom nezaposlenosti, socijalnim i egzistencijalnim problemima u nizu zemalja. Može se desiti da bankrotiraju i države. Krizu mogu da prežive samo najjači.

Savremena ekonomska kriza je otvorila niz fundamentalnih pitanja, kako na globalnom, tako i na nacionalnom nivou, na makro i na mikro nivou.

Zajednička slabost državnika i političara, a sa njima i mnogih ekonomista, u objašnjavanju postojeće ekonomske krize, sastoji se u tome što je oni manje-više uzimaju jednostrano – kao čisto finansijsku krizu, krizu ekonomske nadogradnje, tj. poremećaj finansijskih tokova, a ne kao simptom započete strukturne krize samog kapitalizma.

Savremena ekonomska kriza nije, po našem mišljenju, tako radikalna i tako jaka da dovede u pitanje opstanak samog kapitalizma. Ali njene posledice će se veoma dugo osećati u ekonomskom životu kapitalističkih zemalja.

Pošto je sve veći broj privreda u svetu suočen sa direktnim ili indirektnim efektima američke finansijske krize, interes je svih zemalja da mere i akcije koje se preduzimaju zaustave dalje negativne posledice na nacionalne privrede i osiguraju rast globalne privrede.

Svetu je trebalo petnaest godina i jedan svetski rat da bi se ujedinio u suočavanju sa slabostima svetskog ekonomskog sistema, koje su doprinele pojavi Velike ekonomske krize (iz 1930-tih godina prošlog veka). Treba da se nadamo da nam ovoga puta neće biti potrebno toliko vremena, s obzirom na nivo svetske međuzavisnosti. Cena toga bi jednostavno bila isuviše visoka. S druge strane, moramo da znamo da je vreme potrebno da se oporavi privreda, posle kriznog udara, dugačko. Zato nam je neophodno razumevanje i strpljenje. Potrebna su nam ulaganja u socijalnu zaštitu, infrastrukturu, mala i srednja preduzeća i poljoprivredu.

Osnovni uzrok svetske finansijske krize je nedostatak regulacije finansijskih tržišta i bankarskog sistema i vođenja ekspanzivne monetarne politike. Kako kriza u osnovi ima ugrađen sistemski karakter, efekti krize su se vrlo brzo preneli na realni sektor.

Negativni efekti svetske finasijske krize po privredu Republike Srbije su mnogoborjni: drastičan pad industrijske proizvodnje (posebno građevinarstva), pad

23

investicija (posebno SDI), smanjenje izvoza robe i usluga, smanjenje uvoza opreme, pad konkurentnosti privrede (i subjekata), ogromna i sve veća nezaposlenost, sve veći broj nelikvidnih preduzeća, rast gubitaka u privredi, produbljivanje agrarne krize. itd.

Spoljno-trgovinski deficit Republike Srbije predstavlja osnovni kanal izloženosti naše zemlje daljim efektima svetske krize, kroz smanjenje izvozne tražnje od naših ključnih spoljno-trgovinskih partnera, koji su oštro pogođeni krizom, a njegova sanacija još neizvesnija, s obzirom da je ključni makroekonomski rizik sa kojim se suočava naša zemlja, u okolnostima zamrzavanja globalnog tržišta kapitala i suspenzije njegove likvidacione funkcije, naglo i značajno smanjenje priliva stranog kapitala.

U regionu zapadnog Balkana Srbija je tokom 2009. godine beležila najveće padove spoljne trgovine, industrijske proizvodnje i BND-a. U prva tri meseca 2009. BDP beleži pad od čak 10,4%. U poređenju sa drugim zemljama Srbija je pogođena krizom više nego zemlje evrozone ili OECD zemlje. Smanjenje priliva stranih direktnih investicija je jedan od najtežih efekata ekonomske krize koja pogađa Srbiju.

Svetska finansijska kriza je dovela do pada likvidnosti (agro)privrede Republike Srbije, odnosno redukovanja kreditnih sredstava. Otežan pristup finansijskim sredstvima znači manje investicije, što se dalje odrazilo na pad privredne aktivnosti i pad agregatne ponude i i tražnje. Paralelno sa padom privredne aktivnosti, tokom 2009. godine došlo je do pada cena primarnih proizvoda.

Redukovanje kreditnih plasmana, pad cena sirovina, usporavanje izvoza i privredne aktivnosti nije pospešivalo inflatorni pritisak. Međutim, s druge strane, odlučujući faktor koji doprinosi inflaciji jeste depresijacija valute.

Usporavanje privredne aktivnosti i pad tražnje u zemljama EU i regiona, uz rast valutnog, kreditnog i kamatnog rizika, znatno ograničavaju izvozne mogućnosti domaće privrede. Drugim rečima, osnovni kanali delovanja finansijske krize na realni sektor su redukovanje kreditnih plasmana i smanjenje kako izvozne, tako i domaće tražnje. Imajući u vidu mehanizam prelivanja finansijske krize, očekivane posledice po nacionalnu privedu ogledale su se, pre svega, u usporavanju ekonomske aktivnosti, depresijaciji nacionalne valute i inflatornim pritiscima. Jedan od osnovnih zadataka kreatora ekonomske politike treba da bude stvaranje povoljne investicione klime čime bi Srbija postala atraktivnija za strana ulaganja, posebno za grinfild investicije. Samo grinfild investicije dovode, naime, do otvaranja novih radnih mesta na kratak i dugi rok. Za priliv novih tehnologija, otvaranje novih radnih mesta, povećanje produktivnosti, rast društvenog proizvoda i rast izvoza potrebna je struktura stranih direktnih investicija u korist grinfild i braunfild investicija. Vrlo je važno privući izvozno orijentisane grinfild investicije koje podstiču produktivnost i tehnološki napredak. Pri tome je potrebno povećanje proizvodnje razmenjivih dobara za izvoz, smanjenje deficita u spoljnoj trgovini i platnog deficita.

Ostvarenje navedenih ciljeva treba da podrži državni budžet, koji mora da uvaži nužnost smanjenja javne potrošnje, zarad povećanja proizvodnje i zaposlenosti, ali i ulaganja u infrastrukturu.

Upoređujući sektor agroprivrede sa drugim sektorima, očigledno je da su poljoprivreda i prehrambena industrija Srbije više nego drugi sektori pretrpele udare svetske ekonomske krize u mnogim segmentima (zaposlenost, prihod, plate, kreditne aktivnosti). Posebno zabrinjava drastičan pad agrarnog budžeta.

24

Kada je reč o poljoprivredi, moramo konačno shvatiti i prihvatiti činjenicu da je proizvodnja hrane, posebno u kriznim uslovima, strateška delatnost, koja može da ima blagotvorno dejstvo na privredu i društvo. Srbija za to ima potencijale, iskustvo i kadrove. Potrebna je drugačija orijentacija Vlade i oslobođenje od zabluda i stereotipa kada je agrar u pitanju. Potrebne su antikrizne mere i akcije, kako bi se ublažilo razorno dejstvo krize i elementarnih nepogoda koje, na žalost, prate ovakve situacije.

Donošenjem i doslednim sprovođenjem programa razvoja poljoprivrede, prehrambene industrije i ruralnog razvoja, savremena, industrijalizovana kao i organska poljoprivreda i prehrambena industrija mogu biti osnova razvoja celokupne privrede i značajno doprineti bržem razvoju ostalih grana privrede Republike Srbije, te na taj način pomoći privredi i prevladavanju ekonomske krize.

Do kada će trajati ova kriza? Teško je predvideti domete i moguće negativne efekte ove, do sada najveće

posleratne svetske ekonomske krize. Još uvek se ne zna puna snaga faktora koji stoje iza krize. Ne zna se ni kako će se kriza dalje razvijati (ili u obliku velikog latiničnog slova (U), ili u obliku dubl ve (W)). Ako se pođe od činjenice da finansijske (i ekonomske) krize traju u proseku četiri godine, kao i činjenice da je sadašnja kriza najgora još od velike depresije, onda ne treba naivno nasedati na priče nekih političara kako izlazimo iz krize, itsl. Ministarstvo poljoprivrede SAD-a projektuje, na primer, da se nivo iz 2007. godine izvoza i prihoda u SAD ne može povratiti pre 2013. godine. Šta onda mi možemo očekivati?

Kriza je, izgleda, naša sudbina, koju moramo prihvatiti. Možemo je ublažiti, ali je ne možemo izbeći. Kriza će nas, međutim, naučiti nekim životnim lekcijama: da se ne može trošiti ono što nismo zaradili, da se ne može živeti na „veresiju“, da je poljoprivreda naša šansa, itd. Kriza će nas valjda opametiti i naterati da čujemo mudru poruku iz Davosa: „...sadašnja globalna kriza zahteva izuzetne napore i velike promene, i to promene institucija, sistema i načina mišljenja“. Profesor Klaus Švab, osnivač i predsednik svetskog ekonomskog foruma kaže: „Globalna kriza zahteva globalna rešenja. Tekući ekonomski košmar tek je jedan aspekt globalnih izazova današnjice, koji zahteva holistički pristup brojnim gorućim problemima sveta. Generalni remont postojećih institucija svetskog poretka je nužan i u njemu svi moraju učestvovati“ (podvukao R.P.).

7. LITERATURA

1. BUTURAC, G., RAJH, E., TEODOROVIĆ, I.: Hrvatsko gospodstvo u svijetu globalne recesije, Ekonomski pregled, Zagreb, vol. 60, br. 12/2009, str. 663-698.

2. ČURČIĆ, LJ.: Finansijska kriza i fiskalna politika, Ekonomski pregled, Zagreb, vol. 61, br. 5-6/2010, str. 317-334.

3. GALIĆ, A.: Hipotekarni krediti: Gramzivost i pohlepa, http://www.b92.net/biz/fokus/analiza.php?yyyy=2008&mm=10&nav_id=322259.

4. GRUPA AUTORA: Svetska ekonomska kriza i posledice po privredu Srbije, FEFA, Beograd, 2009.

5. http://www.agropress.org.rs/tekstovi/11588.html. 6. IMF: World Econommc Outlook, 04/2009.

25

7. LEKOVIĆ, D.: Misterije i poruke savremene ekonomske krize, Glasnik odjeljenja društvenih nauka, CANU, Podgorica, br. 20/2010, str. 27-37.

8. Nacionalna strategija privrednog razvoja Republike Srbije od 2006. do 2012. godine, Vlada Republike Srbije, Beograd, 2005 (http://www.srbija.sr.gov.rs/).

9. PAVLOVIĆ, V., LJUMOVIĆ, I.: Finansijska regulativa u SAD kao pokretač aktuelne svetske krize, Računovodstvo, Beograd, vol. 53, br. 5-6/2009, str. 78-93.

10. PEJANOVIĆ, R.: Aktuelni problemi poljoprivrede Republike Srbije, Poljoprivrednikov poljoprivredni kalendar, „Holding Dnevnik – Poljoprivrednik“, Novi Sad, 2010, str. 5-20.

11. PEJANOVIĆ, R.: Razvojni problemi poljoprivrede Republike Srbije (1), (2), Poslovna politika, Beograd, br. 1-2/2010, str. 30-34; br. 3-4/2010, str. 14-17.

12. STEVANOVIĆ, S., ĐOROVIĆ, M., MILANOVIĆ, M.: Svetska finansijska kriza i njene posledice po privredu Srbije, Ekonomika poljoprivrede, Beograd, br. 3/2010, str. 353-367.

13. SZS: Statistički godišnjak, Beograd, 2010. 14. ŠKARE, M., STJEPANOVIĆ, S.: Analiza posljedica globalne krize na Hrvatsko

gospodarstvo i moguća rješenja, Zagreb, Ekonomija (Economics), 16 (2)/2009, str. 481-504 (www.rifin.com).

15. ŠTIGLIC, J.: Protivrečnosti globalizacije, SBM-x, Beograd, 2002. 16. VUKOVIĆ, D.: Prolegomena za organizovano finansijsko tržište, Bankarstvo,

Beograd, br. 9-10/2002, str. 19-28. 17. www.ekonomija.org 18. ŽIVKOV I SAR.: Uticaj svetske ekonomske krize na poljoprivredu Srbije, USAID,

Beograd, 2009. EFFECTS OF THE GLOBAL FINANCIAL CRISIS ON SERBIAN

(AGRO)ECONOMY

PEJANOVIĆ, R

Summary

The author is considering the current global financial crisis and its effect on the economy and agriculture of the Republic of Serbia. The history of crisis and the domino effect is also being analized. Consequences for (agro)economy of Serbia are negative. Agriculture, that has been for a long time in unfavorable position, is particularly affected by this crisis. The author proposes measures and actions to mitigate and overcome the crisis. Radical changes are needed at the global and national levels, micro and macro level.

Key words: global economic crisis, financial crisis, effects, agricultural policy, the

Republic of Serbia.

26

UDK:336.221:631.151.4 Originalni naučni rad Original scientific paper

OPOREZIVANJE KAPITALNE DOBITI U POLJOPRIVREDNIM PREDUZEĆIMA

TICA, N., MILIĆ, D., ZEKIĆ, V., SIMOVIĆ, R., LJUBIČIĆ, S.∗

Rezime

Cilj tranzicionih promena je stvaranje konkurentnih privrednih društava u pogledu ostvarenih proizvodnih i ekonomskih rezultata. Proces prilagođavanja privrednih subjekata postavljenim ciljevima veoma često zahteva i promene u pogledu imovine kojom ti subjekti raspolažu. U takvim situacijama ukazuje se potreba da se preduzeća oslobađaju one imovine koja nije neophodna za odvijanje novog koncepta poslovanja. Prilikom prodaje nekih kategorija imovine, jedan od bitnih elemenata jeste i kapitalna dobit koja se ostvaruje u tim slučajevima. U radu je primenjena zvanična metodologija za utvrđivanje kapitalne dobiti, odnosno gubitka, koja je propisana na osnovu Zakona o porezu na dobit preduzeća. Dobijeni rezultati pokazuju da na visinu utvrđenog kapitalnog dobitka uticaj imaju: 1) tržišne prilike ustanovljene prema evidenciji koju vodi Poreska uprava, 2) zakonom propisane stope amortizacije, bez obzira koje stope preduzeće koristi u knjigovodstvene svrhe.

Ključne reči: poljoprivreda, kapitalni dobitak, oporezivanje.

UVOD

Tranziciju poljoprivrede Republike Srbije, pored promena u pogledu vlasničke strukture nad resursima poljoprivredne proizvodnje, čini i niz drugih bitnih organizacionih i ekonomskih procesa. Naime, pored promene svojine nad poljoprivrednim resursima, u periodu tranzicije poljoprivrede dolazi i do izmena u pogledu veličine poseda, načina poslovanja, proizvodnog programa, načina organizacije poslovanja, uvođenja standarda kvaliteta i sl. Cilj tranzicionih promena jeste da se stvore konkurentna privredna društva, kako u pogledu ostvarenih proizvodnih rezultata, tako i u pogledu ostvarenih ekonomskih rezultata. Takve promene su pre svega uzrokovane težnjom za prilagođavanjem naše privrede, a samim tim i poljoprivrede, savremenim

∗ Dr Nedeljko Tica, red. prof., mr Dragan Milić, asistent, dr Vladislav Zekić, docent, Departman

za ekonomiku poljoprivrede i sociologiju sela, Poljoprivredni fakultet, Novi Sad, dipl.inž. Rajko Simović, Zavod za konsalting i veštačenja d.o.o. Novi Sad, mr Srđan Ljubičić, koordinator – savetnik, Departman za stočarstvo, Poljoprivredni fakultet, Novi Sad.

27

evropskim i svetskim tendencijama, sa ciljem da privredni subjekti koji posluju u agrarnom sektoru ostvare što bolji rezultat.

Ove promene u agrarnoj politici ogledaju se u promeni veličine poseda, broja aktivnih poljoprivrednika, uvođenju sistema standarda u proizvodnji hrane, politici ruralnog razvoja, osavremenjivanju poljoprivredne proizvodnje kroz uvođenje novih sistema proizvodnje, novih hibrida, sorata, načina skladištenja i čuvanja poljoprivrednih proizvoda. Problemima tranzicionih promena subjekata u poljoprivredi, kao i problemima njihovog restrukturiranja bavili su se mnogi autori. Pejanović i sar. (2004), ističu da u sklopu tranzicionih reformi, jedno od prioritetnih pitanja treba da bude restukturiranje. Na taj način, po njihovom mišljenju, će se osposobiti subjekti u agrobiznisu za modernu, tržišnu, robnu proizvodnju. Tica i sar. (2005), smatraju da je cilj restrukturiranja ozdravljenje subjekata koji se nalaze u dugoročnoj i sveobuhvatnoj krizi. Osnovni motiv restrukturiranja je postizanje njihove konkurentnosti, kao i konkurentnosti agroprivrede, kao grane sa komparativnim prednostima. Mitrović (2010), navodi da je restrukturiranje organizacije model koji obuhvata širi asortiman mera, kako bi došlo do podizanja unutrašnje sposobnosti organizacije i njene tržišne konkurentnosti. Širina restrukturiranja organizacije polazi od spektra mera, kao što su: zatvaranje ili prodaja neprofitabilnih delova preduzeća (redukcija imovine), kontrola i redukcija svih troškova, čvrsta finansijska kontrola, redukcija broja radnika, preseljenje nekih proizvodnih linija na druge, jeftinije lokacije, reorganizacija organizacione strukture, restrukturiranje dugova i sl.

Proces prilagođavanja privrednih subjekata postavljenim ciljevima veoma često zahteva i promene u vezi sa imovinom kojom ti subjekti raspolažu. Potreba za specijalizacijom u pojedinim linijama proizvodnje podrazumeva ulaganja u osavremenjivanje date proizvodne linije. Sa druge strane, u takvim situacijama ukazuje se potreba da se preduzeća oslobađaju onih delova imovine koji nisu neophodni za odvijanje novog koncepta poslovanja. Na taj način vrši se racionalizacija troškova u preduzeća kroz umanjenje troškova održavanja, energije, amortizacije, poreza na imovinu i dr. Osim toga, preduzeće na ovaj način dolazi do neophodnih novčanih sredstava koja se mogu iskoristiti za saniranje problema u poslovanju iz ranijih perioda ili za ulaganje u one proizvodne kapacitete za koje se preduzeće opredelilo prilikom utvrđivanja novog koncepta poslovanja. Prilikom prodaje nekih kategorija imovine, jedan od bitnih elemenata troškova tog procesa jeste i porez na kapitalnu dobit koja se ostvaruje u tim slučajevima. U tom smislu, potrebno je ispitati način i uslove nastanka ove vrste poreza, imajući u vidu da se radi o značajnom izdatku koji iznosi 10% od utvrđene osnovice za oporezivanje.

METOD RADA I IZVORI PODATAKA

U radu je primenjena zvanična metodologija za utvrđivnje kapitalne dobiti, odnosno gubitka, koja je propisana na osnovu Zakona o porezu na dobit preduzeća (Sl.gl. RS br 25/01 i 84/04). Prema definiciji koja je u ovom zakonu formulisana, kapitalni dobitak, odnosno gubitak, utvrđuje se po osnovu prodaje, odnosno prenosa uz naknadu isključivo sledećih kategorija imovine: 1) nepokretnosti (zemljišta i građevinskih objekata), 2) prava industrijske svojine, odnosno nematerijalnih ulaganja kao što su patenti, licence,

28

prava na žig i sl. i 3) udela u imovini pravnih lica i akcija, kao i ostalih hartija od vrednosti. Iz prethodne definicije kapitalnog dobitka, odnosno gubitka, može se zaključiti da se ova vrsta dobitka ne ostvaruje prilikom prodaje pokretnih stvari (oprema, postrojenja) i bioloških sredstava (šume, višegodišnji zasadi, osnovno stado).

Kada je u pitanju prodaja hartija od vrednosti, Zakon je propisao izuzetke koji se odnose na prodaju obveznica izdatih po osnovu zajma za privredni razvoj i devizne štednje građana, kao i državnih zapisa i Republike Srbije i zapisa Narodne banke Srbije. Zakon je takođe predvideo da se kapitalni dobitak, odnosno kapitalni gubitak, ne utvrđuje u svim slučajevima kada se imovina prenosi bez naknade, odnosno kada se ona daje na poklon, bez obzira o kojoj se imovini radi.

Nakon sagledavanja oblika imovine kod kojih može nastati kapitalna dobit ili gubitak, neophodno je razmotriti postupak na osnovu kojeg se utvrđuje kapitalna dobit, koja predstavlja osnovicu za oporezivanje. Kapitalni dobitak predstavlja pozitivnu razliku između prodajne cene imovine koja podleže ovoj kategoriji oporezivanja, i koja je ranije navedena, i nabavne cene te imovine. Ukoliko je ova razlika negativna, može se konstatovati da je u toj transakciji ostvaren kapitalni gubitak koji nije predmet oporezivanja. U najvećem broju slučajeva, kapitalni dobitak nastaje kod nepokretnosti koje je preduzeće moglo da stekne na više načina. Uglavnom nabavka takve imovine nije izvršena radi dalje prodaje, odnosno, veoma česta je pojava da takva imovina u preduzeću postoji duži vremenski period. U takvoj situaciji pojavljuju se problemi kod utvrđivanja nabavne i prodajne cene, zbog promene zakonskih propisa, u tom periodu, koji uređuju problematiku privrednih društava, imovine, oporezivanja, računovodstva i sl. Usled toga, nužno je razjasniti sve moguće situacije koje u vezi sa tim problemom mogu nastati.

Kada je u pitanju prodajna cena, zakonom je definisano da se ona utvrđuje kao prodajna cena naznačena u dokumentima kojima je uređen kupoprodajni odnos (ugovor, račun i sl.) umanjena za iznos poreza na dodatnu vrednost i poreza na prenos apsolutnih prava. Prodajnu cenu moguće je samo korigovati u slučaju da je ugovorena cena različita u odnosu na vrednost koju je u tu svrhu utvrdio poreski organ. U slučaju kada je ugovorena prodajna cena niža od vrednosti koju je utvrdio poreski organ, koristi se vrednost koju je utvrdio poreski organ. U obrnutom slučaju, kada je ugovorena vrednost viša, koristi se vrednost koja je ugovorena. Iz ovoga se može zaključiti da se, u svim slučajevima, prilikom utvrđivanja prodajne cene koristi veća vrednost.

U slučaju kada se vrši razmena imovine, nabavnu cenu predstavlja tržišna cena bez poreza na dodatnu vrednost i poreza na prenos apsolutnih prava. Ukoliko je razmena vršena između dva pravna lica, onda kapitalnu dobit utvrđuju oba pravna lica i plaćaju porez na kapitalnu dobit ukoliko ona postoji. U slučajevima kada je razmena ugovorena uz doplatu u novcu, nabavnu cenu predstavlja tržišna vrednost imovine umanjena za doplatu u novcu, odnosno uvećana za primljenu razliku u novcu. Kod prodaje udela, akcija i drugih hartija od vrednosti prodajna, cena se utvrđuje na način koji važi i za druge oblike imovine, odnosno na način koji je prethodno opisan.

Prilikom utvrđivanja nabavne cene prodate imovine u svrhu utvrđivanja kapitalnog dobitka, ona se utvrđuje kao cena po kojoj je poreski obveznik stekao tu imovinu umanjenu za iznos amortizacije u periodu u kojem je imovina bila u posedu obveznika. Važno je istaći da se u cilju utvrđivanja kapitalne dobiti koristi poreska, a ne računovodstvena amortizacija. Takođe, bitna je činjenica da se amortizacija ne

29

obračunava za zemljište. Kao što je ranije navedeno, veoma često se dešava da je imovina, čija prodaja je oporeziva po ovom osnovu, u preduzeću postojala duži niz godina.

Usled ovoga, pojavljuju se problemi prilikom utvrđivanja nabavne cene za imovinu koja je pribavljena pre 01.01.2004. godine, odnosno pre primene Međunarodnih računovodstvenih standarda.

Nabavna cena nepokretnosti koje su nabavljene nakon 01.01.2004. godine ne uvećava se po osnovu revalorizacije.

Nabavna cena onih sredstava koja su nabavljena pre ovog datuma utvrđuje se kao revalorizavana nabavna vrednost na dan 31.12.2003. godine, tj. nabavna vrednost umanjena za iznos amortizacije i uvećana za iznos revalorizacije.

Za imovinu kod koje je vršena naknadna procena, ta vrednost se ne može uzeti kao nabavna cena prilikom utvrđivanja kapitalnog dobitka, odnosno gubitka.

Izuzetno naši zakonski propisi dozvoljavaju povećanje nabavne cene nepokretnosti ,odnosno njeno korigovanje na procenjenu /fer vrednost/ utvrđenu u skladu sa Međunarodnim računovodstvenim standardaima, ukoliko je promena na procenjenu vrednost iskazivana u celini kao prihod perioda u kome je vršena.

U slučajevima kada prodata imovina nije evidentirana u poslovnim knjigama društva, nabavna cena se utvrđuje na osnovu procene vrednosti poreskog organa na dan nabavke. Ukoliko se vrši prodaja nepokretnosti u izgradnji, nabavnu cenu predstavljaju troškovi izgradnje koji su do dana prodaje evidentirani u poslovnim knjigama u skladu sa Zakonom o računovodstvu i reviziji.

Kod utvrđivanja nabavne cene hartija od vrednosti koje se kotiraju na berzi, nabavnu cenu predstavlja vrednost koju preduzeće dokumentuje kao stvarno plaćenu, a u slučajevima kada ne poseduje takve dokaze ta vrednost se utvrđuje kao najniža cena na berzi u prethodnih godinu dana u odnosu na datum prodaje.

Za hartije od vrednosti koje se ne kotiraju na berzi, nabavna cena se utvrđuje kao cena koju preduzeće dokumentuje, a ukoliko ne poseduje takve dokaze onda se ona utvrđuje na nivou nominalne vrednosti.

REZULTATI ISTRAŽIVANJA SA DISKUSIJOM

Na osnovu definisane metodologije u radu je obrađena kapitalna dobit koja nastaje prilikom prodaje dela nepokretne imovine, odnosno dela stalne imovine poljoprivrednog preduzeća.

Građevinski objekat na osnovu čije prodaje se utvrđuje kapitalni dobitak karakterišu sledeći bitni podaci. Objekat je izgrađen iz sopstvenih sredstava preduzeća tokom 1973. godine. Gradnja je izvedena u klasičnom sistemu sa armirano - betonskom skeletnom konstrukcijom i zidovima od giter blokova. Površina objekta iѕnosi 298 m2. Objekat je u poljoprivrednom preduzeću korišćen kao magacinski prostor, a na osnovu činjenice da je dobro lokacijski pozicioniran postoji višestruka mogućnost promene namene.

Prilikom sastavljanja finansijskih izveštaja za 2009. godinu ovaj objekat je prikazan po poštenoj (fer) vrednosti u iznosu od 2.950.000,00 dinara. Obračun amortizacije u knjigovodstvu usklađen je sa obračunom amortizacije u poreske svrhe.

30

Poreski organ, na osnovu poređenja prometnih vrednosti građevina koje su imale slične građevinske i lokacijske karakteristike je utvrdio tržišnu vrednost ovog građevinskog objekta na dan prodaje u iznosu od 2.600.000,00 dinara.

U narednoj tabeli prikazani su osnovni podaci neophodni za utvrđivanje kapitalne dobiti :

Tabela 1. Prikaz osnovnih podataka o objektu

R.br. Naziv objekta Jedinica mere Količina Godina

izgradnje

Godišnja stopa

amortizacije (%)

1 Skladište gotovih proizvoda m2 298 1973 2,5

Na osnovu prikazanih podataka neophodno je utvrditi prodajnu i nabavnu cenu građevinskog objekta koja se koristi u svrhu obračuna kapitalne dobiti. Tabela 2. Prikaz obračuna kapitalnog dobitka prilikom prodaje opisanog građevinskog

objekta

Redni broj Naziv obračunske kategorije Iznos

1 Prodajna cena prema ugovoru (RSD) 2.300.000,00

2 Tržišna vrednost prema proceni Poreske uprave (RSD) 2.600.000,00

3 Nabavna vrednost 31.12.2003. godine (RSD) 3.085.699,74

4 Sadašnja vrednost 31.12.2003. godine (RSD) 758.137,12

5 Stopa amortizacije u poreske svrhe (godišnja) 2,5%

6 Nabavna vrednost prema metodu poštene (fer) vrednosti na dan 31.12.2009. godine (RSD) 2.950.000,00

7 Poreska amortizacija od 2004 do 2009. godine (RSD) 462.854,96

8 Broj meseci korišćenja u 2010. godini 10,00

9 Poreska amortizacija u 2010. godini /(3*5)*(10/12)/ (RSD) 64.285,41

10 Nabavna cena na dan prodaje /4 - 7 - 9/ (RSD) 230.996,75

11 Kapitalni dobitak (RSD) 2.369.003,25

31

Kapitalni dobitak prilikom prodaje ovog građevinskog objekta iznosi 2.369.003,25 dinara. Međutim, ako bi bili ispunjeni uslovi da se kao nabavna vrednost nepokretnosti prizna vrednost utvrđena u skladu sa Međunarodnim računovodstvenim standardima u ovom slučaju ne bi bilo kapitalnog dobitka nego je ostvaren kapitalni gubitak.

ZAKLJUČAK

Primenom propisane metodologije za obračun kapitalnog dobitka, prilikom prodaje građevinskog objekta, ustanovljeno je da na visinu utvrđenog kapitalnog dobitka uticaj imaju: 1) tržišne prilike ustanovljene prema evidenciji koju vodi Poreska uprava, 2) propisane poreske stope amortizacije, bez obzira koje stope preduzeće koristi u knjigovodstvene svrhe.

Primena Međunarodnih računovodstvenih standarda u slučaju utvrđivanja kapitalnog dobitka, u najvećem broju slučajeva, nema uticaja. Procenjena (fer) vrednost nepokretnosti koja se u knjigovodstvu može koristiti, u slučaju da se preduzeće opredeli za takav način vrednovanja imovine, u velikom broju slučajeva ne može se koristiti kao nabavna cena prilikom utvrđivanja kapitalne dobiti. Takođe, uticaj na ostvareni kapitalni dobitak prilikom prodaje nepokretnosti nemaju ni vrednosti koje su ugovorene prilikom prodaje nepokretnosti, ukoliko je njihova vrednost niža od one koju Poreska uprava ustanovi kao stvarnu tržišnu vrednost.

Metodologija koja je propisana i koja je u zvaničnoj upotrebi u našoj praksi može u nekim situacijama dati rezultate koji imaju negativne efekte na poslovanje privrednih subjekta, kao što je slučaj u prikazanom primeru. U ovoj situaciji kapitalni dobitak ima veću vrednost nego što je prodajna cena koja je postignuta na tržištu. Ovo u konkretnom slučaju znači da je preduzeće imalo veći kapitalni dobitak nego što je novčani iznos koji je ostvaren od prodaje građevinskog objekta.

LITERATURA 1. Grupa autora, Kapitalni dobici i gubici koje ostvare pravna lica po osnovu prodaje

nepokretnosti, udela, akcija i ostalih hartija od vrednosti, Privredni Savetniik, Septembar 2010, Beograd

2. MITROVIĆ, M., Nužnost promena Transformacija preduzeća u uslovima krize, Profit, br 11. 2010. Beograd

3. Međunarodni računovodstveni standard 41, Poljoprivreda, www.mfin.sr.gov 4. PEJANOVIĆ, R., TICA N., STEVANOVIĆ .S, Restrukturiranje subjekata u

agroprivredi, Poljoprivredne aktuelnosti, br. 1-2, str. 101-114, 2005 5. PEJANOVIĆ, R., VLAHOVIĆ, B., TICA, N., RADOJEVIĆ V, Tržisno

restruktuiranje subjekata u Agrobiznisu, Subotica (2002). 6. PEJANOVIĆ, R., TICA, N., Specifičnosti procene vrednosti preduzeća u

poljoprivredi, Letopis naučnih radova, Poljoprivredni fakultet, 1-2, Novi Sad, 1999. 7. Pravilnik o nomenklaturi nematerijalnih ulaganja i osnovnih sredstava sa stopama

amortizacije , "Službeni list SRJ", br. 17/97 i 24/2000. 8. RYAN, B., Corporate Finance and Valution, Thomson, London, 2007,

32

9. Zakon o porezu na dobit preduzeća "Sl. glasnik RS", br. 25/2001, 80/2002, 43/2003 i 84/2004

TAXATION OF CAPITAL GAINS IN AGRICULTURAL ENTERPRISES

TICA, N., MILIĆ, D., ZEKIĆ, V., SIMOVIĆ, R., LJUBIČIĆ, S.

Summary:

The goal of transitional changes is to create competitive companies, both in terms of actual production results, and in terms of actual economic performance. The adjustment process undertakings goals often requires a change in terms of property held by these entities have. In such situations there is a need for enterprises to release those parts of property that are not necessary for development of new business concept. Upon sale of certain categories of property is one of the important elements is the capital gains that are realized in these cases. This study was conducted formal methodology for establishment capital gain or loss, which is regulated by the Law on Corporate Income Tax. The results show that the amount of fixed capital gain factors are: 1) market conditions established by the records kept by the Tax Administration, 2) the statutory rates are used, no matter what rate the company used accounting purposes.

Key words: agriculture, capital gains, taxation.

33

UDK:339.5:665.333 Originalni naučni rad Original scientific paper

UTICAJ CARINSKIH PREFERENCIJALA NA SPOLJNOTRGOVINSKU AKTIVNOST U RAZMENI ULJARICA

REPUBLIKE SRBIJE

GAJDOBRANSKI, A.1

Rezime

Da bi se bolje razumela spoljnotrgovinska razmena, u radu su najpre objašnjena dva osnovna koncepta: koncept apsolutnih i relativnih komparativnih prednosti. Cilj rada je da se ukaže na značaj koji carine imaju u spoljnotrgovinskom poslovanju proizvodima od uljarica. Od 2000.g. otpočela su ukidanja kvantitativnih ograničenja izvoza uljarica, gde su usvajanjem Zakona o carinskoj tarifi carine smanjene na 1%, 5% i 10%. Time je postignuta makroekonomska stabilnost unutrašnjeg tržišta. Ključne reči: apsolutna i relativna komparativna prednost, carine, kvote, subvencije, prelevmani.

UVOD

Spoljna trgovina (sa aspekta njenih potencijala i njene efikasnosti) i spoljnotrgovinski sistem, sastavni su deo proizvodnih snaga i sistema proizvodnih odnosa zemlje. Rezultati spoljnotrgovinskog poslovanja bitno su opredeljeni i odnosom snaga u opštoj konkurentnosti sa spoljnom trgovinom i spoljnotrgovinskom politikom drugih zemalja, što sve bitno utiče i na kretanje dobiti kao i na njenu preraspodelu između pojedinih zemalja.

Kada se ostvaruje spoljna trgovina i svaka zemlja usmerava na područje svojih komparativnih prednosti, svima je bolje (evidentan je rast blagostanja svih). U svakoj se zemlji mogu ostvariti veće količine potrošačkih dobara za istu količinu rada (s tim da se ljudi specijalizuju u područjima komparativnih prednosti i razmenjuju svoju vlastitu proizvodnju putem slobodne trgovine za ona dobra u kojima imaju komparativni nedostatak). Kada su otvorene granice spoljnoj trgovini, nacionalni dohodak svake pojedinačne zemlje koja učestvuje u toj trgovini se povećava. Dakle, svaka zemlja ima interes da se specijalizuje u proizvodnji dobara kod kojih ima najveću komparativnu

1 Dr Aleksandra Gajdobranski, Fakultet za ekonomiju i inženjerski menadžment u biotehnologiji,

Novi Sad.

34

prednost, odnosno najmanju komparativnu štetu (ili će izvoziti proizvode u kojima je najbolja ili će izvoziti proizvode u kojima je najmanje loša (Samuelson/Nordhaus).

Jedan od najvažnijih instrumenata spoljnotrgovinske politike jesu carine. One utiču na obim i strukturu trgovine zemlje sa inostranstvom i na intenzitet zaštite domaće privrede, kao i na njen rast i razvoj pre svega kroz ulogu koju imaju u formiranju odnosa u zemlji i odnosa domaćih i svetskih cena

KONCEPT SPOLJNOTRGOVINSKE RAZMENE

Dva su osnovna klasična koncepta svih objašnjenja značaja međunarodne trgovine i to: koncept apsolutnih i relativnih komparativnih prednosti.

Prvobitni koncept komparativnih prednosti je teorija tzv. apsolutnih prednosti koja se vezuje za ime engl. ekonomiste A. Smita. On je polazeći od premise “slobodne trgovine”(u svom čuvenom delu “Istraživanje o prirodi i bogatsvu naroda”, 1776), stajao na stanovištu da izvoz ima ekonomskog smisla kada su troškovi proizvodnje niži u apsolutnom iznosu od onih u drugim zemljama, i suprotno, uvoz robe je poželjan pod uslovom da su troškovi proizvodnje apsolutno viši od drugih. Takvo shvatanje polazilo je od toga da za jednu zemlju ne bi bilo mudro da proizvodi ona dobra koja je u stanju da jeftinije, u razmenu za svoje proizvode, nabavi trgovinom sa drugim zemljama.

Teza apsolutnih prednosti se u najvećoj meri temelji na radu kao ključnom elementu koji je potreban za proizvodnju određenog dobra i punoj pokretljivosti proizvodnih faktora među zemljama u uslovima slobodne trgovine. Konačno, može se postaviti pitanje zbog čega se zemlje koje su inferiorne u proizvodnji konkretnog dobra ipak odlučuju da učestvuju u međunarodnoj trgovini i u čemu se ogleda njihov interes.

Odgovor na ovo pitanje dao je D. Rikardo (u svojim “Principima političke ekonomije i oporezivanja”, 1817.-XIX vek), i modifikovao Smitovo učenje tako što je u teoriju međunarodne trgovine uveo pojam relativne prednosti, odnosno vrlo precizno definisao princip relativne komparativne prednosti. Drugim rečima, svaka zemlja može da se specijalizuje u proizvodnji i razmeni onih roba za koje imaju relativnu, a ne apsolutnu komparativnu prednost (u kojima je relativno efikasnija nego druge zemlje). Razlike u cenama po kojima se robe razmenjuju, opredeljuju onaj ekonomski interes svake zemlje da se uključi u proces međunarodne podele rada i trgovine.

Za ilustraciju teorije komparativne prednosti poćićemo od jednostavnog hipotetičnog primera. Pretpostavimo da u međunarodnoj trgovini učestvuju samo dve zemlje, A i B, i da one proizvode po dva proizvoda: soju i uljanu repicu. Neka apsolutnu prednost u proizvodnji i soje i uljane repice ima zemlja A.

Do trgovine između zemlje A i B će svakako doći (po teoriji A. Smita to nije slučaj iz nama sada poznatih razloga), jer obe zemlje izvlače korist iz međunarodne razmene. Naime, zemlja A za proizvodnju jedinice soje mora da se odrekne dve jedinice uljane repice, dok se zemlja B za proizvodnju jedinice soje mora odreći samo jedne jedinice uljane repice. Dakle, u zemlji A je relativno jefitinija proizvodnja soje prema istoj proizvodnji u zemlji B, i obrnuto, u zemlji B se ralativno jeftinije proizvodi uljana repica nego u zemlji A. Na ovom jednostavnom principu se temelji spoljnotrgovinska razmena između pojedinih zemalja.

35

Tabela 1. Komparativna prednost dominantno zavisi od relativnih troškova.

Potreban rad (u radnik – satima) Proizvod Zemlja A Zemalja B

1 jedinica uljane repice 2 5 1 jedinica soje 4 5

Tabela 1. Zemlja A ima niže troškove rada i u proizvodnji uljane repice i u proizvodnji soje. Produktivnost rada zemlje A je veća od produktivnosti u zemlji B za 2,5 u proizvodnji uljane repice i 1,25 puta u proizvodnji soje. Pa ipak, njima se obema isplati da međusobno trguju.

Kao ključni kriteriji u vrednovanju alternativa proizvodne strukture, najčešće se

pojavljuju dva koncepta, i to: • koncept komparativne prednosti (odnosi se na relativnu efikasnost korišćenja

resursa u proizvodnji određenog proizvoda u poređenju sa drugim proizvođačima) i

• koncept konkurentske prednosti (određuje se prema stvarnim uslovima tržišta, što uključuje odnose između troškova proizvodnje i tržišne cene).

UTICAJ CARINSKIH PREFERENCIJALA NA IZVOZ ULJARICA REPUBLIKE SRBIJE

Carine predstavljaju obavezu uvoznika, eventualno izvoznika da u momentu kad

roba prelazi nacionalnu granicu plati propisanu sumu novca u korist države. Carina na taj način predstavlja vrstu posrednog poreza koji se naplaćuje kada roba prelazi carinsku liniju, odnosno teritoriju jedne zemlje.

Najčešće je reč o uvoznim, mada se u praksi pojedinih zemalja primenjuju i izvozne carine.

Prohibitivna carina je ona carina koja je toliko visoka da potpuno isključuje spoljnu trgovinu – bilo kakav uvoz i izvoz. Uvidom u sliku 1. nameće se pitanje: Šta bi se desilo u slučaju da carine pređu iznos od 4 dolara po jedinici proizvoda X (tj. više nego što iznosi razlika između cena u uslovima nepostojanja spoljne trgovine od 8 i svetske cene od 4 dolara)? Ovaj novi iznos predstavljao bi prohibitivnu carinu, budući da potpuno uklanja trgovinu robom X. Slika 1 pokazuje efekte carina i kvota.

36

Grafikon 1 – Efekat carine (i kvote)2

Grafikon 1. Carina smanjuje uvoz i potrošnju, povećavajući cenu i domaću proizvodnju. Na grafikonu 1 se može videti da ponuda robe X nije dovoljna da pokrije tražnju na domaćem tržištu. Postojeća razlika između domaće ponude (0-100) i platežno sposobne tražnje (0-400) podmiruje se iz uvoza (100-400, na vodoravnoj liniji). Pretpostavimo da se pri takvim odnosima uvodi ograničenje (carine i kvote), nakon čega će doći do porasta cena robe X na domaćem tržištu sa 4 na 6. Sada, u uslovima povećanja cena, domaće proizvodnje, koja je inače ranije bila skupa i nedovoljno konkurentna inostranoj proizvodnji (pre mera uvoznih ograničenja), povećava obim svoje produkcije sa 100 na 150 jedinica robe X, što će, opet, delovati u pravcu redukcije uvoza. Na našem grafičkom prikazu, uvoz se smanjuje sa 300 na samo 100 robnih jedinica (razliku između 150 i 250).

Efekti uvođenja carina (kvota) su: - zaštitni efekat koji se manifestuje u smanjenju uvoza, kao i povećanju domaće

proizvodnje i ponude; - efekat potrošnje gde ograničenja deluju u pravcu opšte redukcije potrošnje;

2 Milovanović S., Carić M., Makroekonomija, Univerzitet-Privredna akademija, Novi Sad, 2007.,

str. 320.

37

- zaštitnog efekta i efekta potrošnje (manji devizni odliv);platnobilansni efekat, koji se ispoljava kao jedinstvo dva pređašnja efekta:

- redistributivni efekat (korist i gubici) manifestuje se kroz porast cene na domaćem tržištu, a kao posledica uvođenja ograničenja uvoza.

Mada kvote imaju efekte kvaliteta carina, neke finije razlike ipak postoje. Carina je porez koji se plaća na uvoz, a kvote ograničavaju količine uvoza. Kvote deluju, npr. odmah i direktno na ograničavanje količina koje se mogu uvoziti, prepuštajući da se na tržištu kasnije, iz odnosa ponude i tražnje, formira nivo cena, dok carinske dažbine primarno utiču na promene nivoa cena i preko ovih na ograničenje uvoza prepuštajući tako platežno sposobnoj tražnji da, u zavisnosti od elastičnosti tražnje uvoza prema cenama, odredi količine koje će uvoziti.

Za razliku od carina koje donose prihod vladi i tako možda omogućavaju da se drugi porezi snize i time smanje štete učinjene potrošačima zemlje uvoznice, domaći korisnici kvota mogu se naći u situaciji da ostvare neočekivanu ekstra dobit. To je redovno slučaj kada je uvozna kvota mala u odnosu na domaću tražnju, pa su domaće cene veće od cena robe iz uvoza.

Svaku vrstu zaštite dohotka ili podrške cena koja ima za cilj direktnu ili indirektnu posledicu povećanje izvoza određenog proizvoda od uljarica iz Srbije, odnosno smanjenje uvoza istog proizvoda na njenu teritoriju nazivamo-subvencijama.

Subvencije se mogu koristiti i radi poboljšanja konkurentske sposobnosti na inostranim tržištima, pogotovo kada su proizvodni troškovi u zemlji za proizvode od uljarica viši od cene koja se na svetskom tržištu može ostvariti za taj proizvod. Time se utiče i na poboljšanje komparativnih prednosti na svetskom tržištu.

Zadržana je liberalizacija cena i liberalizacija tržišta koja se, uvođenjem carina i prelevmana za određene proizvode, donekle štitila od dampinškog uvoza. Prema tome, potrebno je pronaći optimalni nivo carinske zaštite koji će zaštititi domaći proizvod, a u isto vreme omogućiti postojanje konkurencije. Potrebno je izvršiti veće sniženje tarife za proizvode koji su najviše zaštićeni, a manje sniženje za proizvode koji su najmanje zaštićeni, kao i izmeniti politiku koja održava cene domaćih proizvoda iznad cena njenih konkurenata.3

Zaštitne carine imaju za cilj da zaštite domaću proizvodnju, dok prelevmani predstavljaju razliku između više domaće i niže uvozne cene koju mora da plati uvoznik kad uvozi robu.

Prelevmani i carine su u skladu sa tekućim merama ekonomske politike tokom godine menjale zaštitu za proizvode, odnosno, za neke proizvode su imale sezonsko dejstvo. Posmatrajući unazad nekoliko godina, od 2000. godine pa nadalje, sve je manja zaštita domaćih proizvoda od uvoza istih po dampiškim cenama (tabela br. 2.).

Prema sporazumu o stabilizaciji i pridruživanju, predviđa se maksimalna zaštita rafinisanog suncokretovog ulja do kraja tranzicionog perioda od 30%, dok se već u 2001.g. predviđa ukidanje carine na zrno soje i uljane repice, kao i na uljane pogače i sačme uljane repice.

Prelevmani za čvrsti margarin i sojinu sačmu se snižavaju progresivno, tako da prelevman za čvrsti margarin sa 12,00 din/kg u 2001.g. pada na 3,00 din/kg u 2007.g.,

3 Strategija razvoja poljoprivrede Srbije, Službeni glasnik RS, br. 55/05 i 71/05.

38

dok prelevmani za sojinu sačmu sa 2,00 din/kg u 2001.g. pada na 0 din/kg u 2007.g. primene prelaznog sporazuma.

Tabela 2 – Prelevmani, carine i podsticaj izvoza (2000-2007)4

prelevman na uvoz (din/kg)

naimenovanje

oblik uvoza

van EU iz EU

stopa carine

podsticaj izvoza %

soja u zrnu i lomljena LB - - 5 - seme uljane repice LB - - 10 - seme suncokreta LB - - 20 - brašno od soje LB - - 20 7 sojino sirovo ulje uključujući degumirano, sojino sirovo ulje za tehničku upotrebu osim za ljudsku ishranu

LB

-

-

3

10

ostalo – jestivo sojino ulje LB - - 30 10 suncokretovo sirovo ulje LB - - 30 10 ostalo - jestivo suncokretovo ulje

LB - - 30 10

sirovo ulje od uljane repice

LB - - 10 10

ostalo – ulje od ulj. repice LB - - 10 10 margarin sa sadržajem preko 10% do 15% po masi mlečnih masnoća

LB

15

-

30

10

ostalo LB 15 - 30 10 ostalo – majonezi LB - - 25 10 uljane pogače i ostali čvrsti ostaci dobijeni prilikom ekstrakcije ulja od soje, nemleveni, mleveni ili peletizovani

LB

2,50

-

5

-

Verovatno bi strane sorte i hibridi zauzeli i veće površine da ne postoji carina od

20% na uvoz semena suncokreta, mada je smanjenje carinske stope u 2009. godini predviđeno na 16%, a na kraju prelaznog perioda carina se svodi na 0%. U proizvodnji soje su zastupljene isključivo domaće sorte i to bez GMO. Minimalna carina od 5% je potpisanim SSP svedena već u prvoj godini na 0%. Kada je uljana repica u pitanju, postojala je carina na uvoz semena iz drugih zemalja u visini od 10%, ali i kod uljane

4 Službeni glasnik RS, br. 97/2007.

39

repice, kao i kod soje, carina na uvoz semena već u prvoj godini liberalizacije svedena je na 0%.5

Zbog kritične nestašice poljoprivrednih proizvoda usled dugotrajne suše i potrebe za otklanjanjem posledica takve nestašice, Vlada je donela uredbu o privremenom ograničenju izvoza određenih vrsta robe i to: pšenice, kurkuruza, soje u zrnu i semena suncokreta na 90 dana od dana stupanja na snagu Uredbe. Ista Uredba izmenjena je u oktobru mesecu kada je ukinuta zabrana izvoza soje i suncokreta, a ostala je na zabrani izvoza pšenice i kukuruza do 5. marta 2008. godine.

Kada su u pitanju zemlje CEFTA, trgovina je maksimalno liberalizovana, sa izuzetkom Hrvatske, gde se za suncokret u zrnu i sojino ulje predviđaju kvote.

ZAKLJUČAK

Spoljnotrgovinska aktivnost u razmeni uljarica odvija se u uslovima poremećene makroekonomske ravnoteže. Osnovni ograničavajući faktori za izvoz ovih proizvoda su: nerešeno pitanje finansiranja proizvodnje za izvoz uljarica, neadekvatan režim spoljnotrgovinskog poslovanja, odsustvo subvencionisanja, nekonkurentnost ovih roba na svetskom tržištu, gubitak statusa na pojedinim tržištima, neorganizovan nastup i izostanak marketing koncepta u izvozu.

Pošto su carine jedan od najvažnijih instrumenata spoljnotrgovinske politike, potrebno je pronaći optimalan nivo carinske zaštite koji će zaštititi domaći proizvod, kao i omogućiti postojanje konkurencije. Potrebno je izvršiti veće sniženje tarife za proizvode koji su manje zaštićeni, kao i izmeniti politiku koja održava cene domaćih proizvoda iznad cena njenih konkurenata.

LITERATURA

1. GAJDOBRANSKI, A. (2009): Faktori konkurentnosti proizvodnje uljarica Srbije, doktorska disertacija, Fakultet za ekonomiju i inženjerski menadžment u biotehnologiji, Novi Sad.

2. GRANDOV, Z. (1997): Spoljnotrgovinsko poslovanje, Beogradska trgovačka omladina, Beograd, str. 19.

3. KOZOMARA, J. (2001): Spoljnotrgovinsko poslovanje, Besjeda, Beograd, str. 95. 4. MILOVANOVIĆ, S., CARIĆ M. (2007): Makroekonomija, Univerzitet-Privredna

Akademija, Novi Sad. 5. Ministarstvo poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede (2008): Nacionalni program

poljoprivrede Srbije 2009-2011, Beograd. 6. RADOJEVIĆ, V. (2008): Mogućnosti izvoza agroindustrijskih proizvoda iz Srbije

na tržište EU, monografija, Beograd, str. 82. 7. SAMUELSON&NORDHAUS (2005): Economics, Eighteenth Edition, McGrow-

HM Irwin, New York.

5 Ministarstvo poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede, Nacionalni program poljoprivrede Srbije

2009-2011, 2008.god.

40

8. Službeni glasnik RS (2005): Strategija razvoja poljoprivrede Srbije, br. 55/05 i 71/05.

9. Službeni glasnik RS (2007): Strategija razvoja poljoprivrede Srbije, br. 97/2007. 10. PEJANOVIĆ, R., TICA, N., VLAHOVIĆ B. (2003): Faktori konkurentnosti

poljoprivrede, zbornik radova, Agroekonomika, Novi Sad. 11. ZAKIĆ Z. (2001): Agrarna ekonomija, Ekonomski fakultet, Beograd.

THE INFLUENCE OF THE DUTY PREFERENTIAL ONTO THE FOREIGN TRADE ACTIVITY WITHIN THE EXCHANGE OF THE OLEACEOUS

PLANTS IN THE REPUBLIC OF SERBIA

GAJDOBRANSKI, A.

Summary

Two basic concepts have been explained in the first part of this work, in order of better understanding of the foreign trade exchange: concept of the absolute and relative comparative advantages. The aim of this work is to point out the importance of the customs onto the foreign trade with the oleaceous plants products. Since 2000 the limits for the quantities for the import of the oleaceous plants have been repealed and with the adoption of the duty taxes reduced to 1%, 5% and 10%. In this way the macro economical stability of the internal marked has been obtained.

Key words: absolute and relative comparative advantages, duty taxes, subventions…

41

UDK: 339.721:338.43 Originalni naučni rad Original scientific paper

PROCENA VREDNOSTI GRAĐEVINSKIH OBJEKATA U POLJOPRIVREDI METODOM LIKVIDACIONE VREDNOSTI

TICA, N., ZEKIĆ, V., MILIĆ, D., SIMOVIĆ, R., KENCEL – JELIĆ, TATJANA.∗

Rezime:

Građevinski objekti u poljoprivrednoj proizvodnji imaju višestruku namenu i značaj. Usleg toga često se javlja potreba za utvrđivanjem njihove vrednosti. Najčešće se ovakav zadatak razrešava primenom različitih metoda procenjivanja uz uvažavanje specifičnosti poljoprivredne proizvodnje. U radu je primenjen metod likvidacione vrednosti kao metod procene. Dobijeni rezultati pokazuju da procenjena likvidaciona vrednost grđjevinskih objekata neznatno odstupa u odnosu na njihovu građevinsku vrednost. Bez obzira na napred navedeno, neophodno je prilikom procene građevinskih objekata u poljoprivredi koristiti više različitih metoda kako bi se izveo pouzdan zaključak o vrednosti.

Ključne reči: građevinski objekti, poljoprivreda, vrednost, procenjivanje.

UVOD

Građevinski objekti predstavljaju značajnu i vrednu imovinu poljoprivrednih preduzeća. Sa računovodstvenog stanovišta, u zavisnosti od namene korišćenja, građevinski objekti se mogu evidentirati kao osnovna sredstva ili kao investicione nekretnine. Objekti koji se koriste za obavljanje osnovne delatnosti vode se kao osnovna sredstva. Sa druge strane, objekti koje preduzeće poseduje i koji ne služe za obavljanje osnovne delatnosti nego su pribavljeni radi ostvarivanja prihoda po osnovu zakupa ili rasta vrednosti vode se kao investicione nekretnine. Prema našim propisima o računovodstvu i Međunarodnim računovodstvenim standardima koji se u našoj zemlji primenjuju od 2004. godine, postoje dva pristupa za vrednovanje nekretnina. Početno priznavanje zasniva se na nabavnoj vrednosti, ili ceni koštanja u zavisnosti, od toga na koji je način određeni građevinski objekat stečen, odnosno da li je preduzeće samo gradilo objekat ili ga je kupilo na tržišu.

Naknadno vrednovanje, u slučaju kada se primenjuje tzv. revalorizovana vrednost, ima za cilj da izvrši usklađivanje stvarnih vrednosti sa vrednostima koje su iskazane u

∗ Dr Nedeljko Tica, red. prof., mr Dragan Milić, asistent, dr Vladislav Zekić, docent, Departman za ekonomiku poljoprivrede i sociologiju sela, Poljoprivredni fakultet, Novi Sad, dipl.inž. Rajko Simović, dipl.inž. Tatjana Kencel Jelić, Zavod za konsalting i veštačenja d.o.o. Novi Sad.

42

knjigovodstvenoj evidenciji. Potreba za naknadnim vrednovanjem nastala je usled oscilacija vrednosti nekretnina na tržištu u odnosu na knjigovodstvene vrednosti koje su unete u evidenciju prilikom početnog priznavanja. Za potrebe naknadnog vrednovanja vrši se procenjivanje nepokretnosti. Postoji nekoliko metoda za procenjivanje imovine koji se razlikuju prema pristupu na osnovu kojeg se vrši vrednovanje imovine. Zakonski okvir procenjivanja kapitala i objekata poljoprivrednih preduzeća zasniva se na Uredbi o metodologiji za procenu vrednosti kapitala i imovine (Službeni glasnik RS", br. 45/2001, 45/2002) kojom se propisuje metodologija za utvrđivanje vrednosti kapitala, odnosno imovine u preduzećima i drugim pravnim licima sa društvenim ili državnim kapitalom. U skladu sa ovom uredbom, procena vrednosti kapitala preduzeća, odnosno njihove imovine, može se vršiti primenom: 1) metoda diskontovanja novčanih tokova, 2) metoda likvidacione vrednosti i 3) metoda korigovane knjigovodstvene vrednosti. U skladu sa propisanom metodologoijom, prilikom procene vrednosti kapitala metodom likvidacione vrednsti utvrđuje se osnovna likvidaciona vrednost ukupnog kapitala, odnosno likvidaciona vrednost ukupne imovine i obaveza polazeći od pretpostavke redovne likvidacije subjekta procene. Likvidacija podrazumeva prestanak rada subjekta procene i prodaju njegove imovine po cenama koje se formiraju u zavisnosti od uslova na tržištu. Pod likvidacionom vrednošću imovine podrazumeva se novčani iznos koji bi se mogao ostvariti pojedinačnom prodajom delova imovine u postupku redovne likvidacije. Dakle, kada govorimo o likvidacionoj vrednosti imovine možemo je izjednačiti sa novčanim iznosom koji se očekuje, na dan procene, ukoliko prodamo imovinu na tržištu.

Prilikom procene vrednosti građevinskih objekata mogu se koristiti sledeći postupci: (1) troškovni postupak koji se zasniva na iznosu uloženih sredstava u građevinski

objekat, (2) tržišni postupak koji se zasniva na očekivanom novčanom iznosu koji se može

ostvariti prodajom građevinskog objekta (3) prihodni postupak koji polazi od očekivane koristi u korišćenju građevinskog

objekta. Vrsta i starost objekata, sa jedne strane i obim i kvalitet raspoloživih informacija sa

druge, utiču na praktičnu primenljivost navedenih postupaka. Osnovni princip za sva tri pristupa je princip supstitucije koji podrazumeva da (oprezni) kupac ima sledeće mogućnosti: - da kupi slobodno zemljište i izgradi sličnu nekretninu, - da proda, odnosno nabavi sličnu imovinu koja će mu obezbediti sličnu korisnost, ili -da nabavi imovinu koja će mu obezbediti očekivane prihode. Prva i druga mogućnost najčešće se zasnivaju na procenjivanju primenom metoda likvidacione vrednosti, dok treća mogućnost predstavlja osnov za utvrđivanje prinosne vrednosti. Primena metoda likvidacione vrednosti ima posebno opravdanje kod kapitalno-intenzivnih delatnosti kao što je poljoprivreda.

Naša i strana dugogodišnja istraživanja ističu važnost primene različitih metoda prilikom procenjivanja imovine u okviru kojih je obuhvaćen i metod likvidacione vrednosti (Krištof, 1964, Tica, 1993, 1997, Tica, 2009, Marko i sar, 1998, Vukelić, 1996, Leko i sar, 1997, Beaves, 1988, DeFusco i sar, 2004, Pendlebury i Groves, 2004, Gitman, 2004, Ryan, 2007).

43

METOD RADA I IZVORI PODATAKA

Metodologija procene, koja se obično koristi za građevinske objekte, je proces sa određenim redosledom, gde se podaci koji se koriste za procenu vrednosti prikupljaju, klasifikuju, analiziraju i zatim predstavljaju u odgovarajućoj formi.U radu je primenjen metod likvidacione vrednosti. Metod likvidacione vrednosti, kao što je prethodno navedeno, spada u grupu troškovnih metoda procene. Procena se vrši polazeći od pretpostavke redovne likvidacije subjekta procene i pojedinačne prodaje delova imovine na bazi aktuelnih tržišnih cena. Tržišne cene su podložne oscilacijama i po pravilu ne postoji raspoloživa zvanična evidencija koja bi se koristila kao mera prilikom procene vrednosti građevinskog objekta. Usled toga javlja se potreba da se dobijene vrednosti procene građevinskih objekata primenom metoda likvidacione vrednosti uporede sa iznosom njihove građevinske vrednosti. Procena građevinske vrednosti objekata se izvodi na osnovu sledećeg izraza:

GV = P x Cg x (1,00 – u1 – u2) Pri čemu je:

P – površina objekta u m2, Cg – cena gradnje novog objekta u dinarima u1 – umanjenje vrednosti po osnovu konstrukcije objekta u % u2 – umanjenje vrednosti po osnovu drugih delova objekta u %

Umanjenja vrednosti objekta se obračunavaju u procentualnim vrednostima na

osnovu sledećih izraza. u1 = (0,80 x n / N x ((n+N)/2N)) x Pk u2 = u x (100 – Pk)

Pri čemu je:

n – starost objekta u godinama N – procenjeni vek trajanja objekta u godinama Pk – učešće konstrukcije u vrednosti objekta u % u – fizičko stanje neupotrebljivosti objekta u %

Primena napred označenih metoda izvršena je na primeru građevinskih objekata odabranog poljoprivrednog preduzeća. Kao izvor podatka korišćena je računovodstvena i druga dokumentacija odabranog preduzeća u kome se nalaze građevinski objekti koji su predmet procene. Pored podataka koji su dobijeni na osnovu dokumentacije odabranog poljoprivrednog preduzeća, u radu su korišćeni i izvori podataka koji se odnose na publikovane i nepublikovane statističke podatke vezane za poljoprivrednu proizvodnju i tržište građevinskog materijala i nekretnina.

REZULTATI ISTRAŽIVANJA SA DISKUSIJOM

Građevinska vrednost, odnosno procena građevinske vrednosti objekta zasniva se na proceni vrednosti izgradnje istih objekata na istoj lokaciji. Ova vrednost umanjuje se za procenjenu amortizaciju. Procenjena cena novoizgrađenih objekata obuhvata cenu

44

gradnje objekata (vrednost ugrađenog materijala, kao i utošenog rada), kao i kompletno infrastrukturno opremanje lokacije i objekata. Procena amortizovanosti se zasniva na procenjenom i proteklom veku trajanja objekta koji u najvećoj meri zavisi od vrste građevinskog materijala i načina gradnje. Na nju takođe utiče i kvalitet održavanja nepokretnosti u prethodnom periodu.

Procenjena građevinska vrednost utvrđuje se na osnovu građevinske cene u momentu procene, koja se množi ukupnom površinom objekta (pri čemu se vodi računa da li se uzima bruto ili neto površina objekta). U ovu cenu se uključuju troškovi investiciono-tehničke dokumentacije, troškovi gradnje, troškovi uređenja građevinskog zemljišta, nabavne vrednosti pripadajućih instalacija. Prilikom procene mora se voditi računa o funkcionalnosti, kvalitetu gradnje, stepenu amortizovanosti i izgrađenosti infrastrukture. Na ovaj način izvodi se procena vrednosti svakog objekta, uzimajući u obzir troškove izgradnje ili nabavke identičnog ili sličnog novog objekta sa teritorije - opštine ili grada gde se objekat nalazi i njihovu amortizovanost. Obezvređenost za svaki objekat utvrđuje se na bazi veka upotrebe objekata, efektivno proteklog vremena korišćenja objekata, održavanja i većih rekonstrukcija na objektu.

Procena likvidacione vrednosti objekta zasniva se na upoređivanju sa slobodno formiranim cenama na tržištu ponude i potražnje istih ili sličnih objekata, na istim ili sličnim lokacijama, a koje se mogu ostvariti u pretpostavljenom postupku njihove prodaje. Ova vrednost je povezana sa građevinskom jer na njeno formiranje utiču i drugi faktori: vrednost zemljišta odnosno lokacije na kojoj je objekat sagrađen, regulisanost imovinsko-pravnih odnosa, kvalitet investiciono-tehničke dokumentacije, mogućnost rekonstrukcije i prilagođavanja, mogućnost alternativne namene, blizina gradskih centara i saobraćajnica, makro i mikro lokacija, stanje na tržištu nekretnina.

Za procenu vrednosti građevinskih objekata potrebna je popisna lista nepokretnosti koje su predmet procenjivanja kao i dokazi o vlasništvu (izvodi iz zemljišnih knjiga, ugovori o kupovini, okončane situacije o izgradnji objekta). U procesu procene, u pripremnoj fazi, pregleda se građevinsko-tehnička dokumentacija i utvrđuje stanje objekata, kvalitet gradnje, održavanje i druge bitne karakteristike.

Prolikom procene ekonomskg veka upotrebe objekata, vodi se računa o nameni i konstrukciji objekata, a efektivno proteklo vreme računa se od godine aktiviranja objekta do dana procene.Održavanje objekata podrazumeva ulaganje sredstava i rada u meri koja je neophodna za normalno funkcionisanje u skladu sa očekivanim ekonomskim vekom upotrebe. Vrednost rekonstrukcije objekata se uključuje u procenjenu vrednost objekata. Na osnovu detaljnih tehničkih podataka, vrši se grupisanje objekata u određen broj grupa ili celina. Za važnije objekte treba uraditi tehničke opise sa svim bitnim karakteristikama.

Navedena metodologija primenjena je na grupi građevinskih objekata posmataranog poljoprivrednog preduzeća. Procena građevinskih objekata izvedena je korišćenjem likvidacione vrednosti kao osnovne i građevinske vrednosti kao pomoćne metode. U narednoj tabeli prikazani su osnovni podaci vezani za objekte koji su predmet procene (tab. 1)

45

Tabela 1. Osnovni podaci za objekte koji su predmet procene

Broj Naziv građevinskog objekta

Površina (m2)

Procenjeni vek trajnja

objekta (godina)

Starost objekta (godina)

Procentualno učešće

konstrukcije (%)

Fizičko stanje

neupotre-bljivosti

(%)

1

Radionica za poljoprivrednu mehanizaciju

230 80 24 75 50

2 Podno skladište 856 80 25 75 50

3 Štala za junad 343 80 42 65 80

4 Magacin 113 80 49 65 100

5 Kolska vaga 10T 12 80 49 65 100

6 Objekat za prihvat i utovar stoke 12 80 29 65 100

7 Šupa za mehanizaciju 317 80 42 65 80

8 Pomoćna prostorija 28 80 39 65 100

Na osnovu prikazanih podataka i prethodno prikazane metodologije izvršen je

obračun građevinske vrednosti posmatranih objekata. Likvidaciona vrednost pojedinih objekata izračunata je na osnovu procene vrednosti koja bi se mogla postići za posmatranu imovinu, prilikom prodaje u datom stanju. Rezultati procene prikazani su u narednoj tabeli (tab. 2).

Tabela 2. Uporedni prikaz procene posmatranih objekata

Redni broj Naziv građevinskog objekta

Površina (m2)

Građevinska vrednost objekta (dinara)

Likvidaciona vrednost objekta (dinara)

Odnos LV/GV

1.

Radionica za poljoprivrednu mehanizaciju

230 2.901.450 3.077.480 1.06

2 Podno skaldište 856 9.052.200 9.073.600 1,00 3 Štala za junad 343 1.959.216 2.160.000 1,10 4 Magacin 113 330.525 497.200 1,50 5 Kolska vaga 10T 12 35.100 54.000 1,54 6 Objekat za prihvat i utovar stoke 12 69.264 85.200 1,23 7 Šupa za mehanizaciju 317 1.212.525 1.394.800 1,15 8 Pomoćna prostorija 28 85.008 117.600 1,38

UKUPNO 15.645.288 16.459.800 1,05

46

Na osnovu prikazanih rezultata ustanovljeno je da postoji mala razlika između procenjene građevinske i likvidacione vrednosti objekata / prosečno odstupanje 5%/. Uzrok ovako niskog sumarnog odstupanja je približno ista procenjena građevinska i likvidaciona vrednost najvrednijeg objekta (podno skladište). Okolnost da likvidaciona vrednost prevazilazi građevinsku vrednost objekata ukazuje na pozitivne tokove na tržištu nekretnina i dobre lokacije procenjenih objekata.

ZAKLJUČAK

Procena vrednosti osnovnih sredstava, odnosno građevinskih objekata, prema metodu likvidacione vrednosti, utvrđuje se kao se novčani iznos koji bi mogao biti ostvaren pojedinačnom prodajom objekata u postupku redovne likvidacije, odnosno po pretpostavljenim tržišnim cenama na dan procene. Pored ovog metoda preporučljivo je utvrditi i građevinsku vrednost objekata kako bi se omogućilo upoređivanje sa dobijenim rezultatima primenom metoda likvidacione vrednosti.

Primenom opisane metodologije ustanovljeno je da postoji mala razlika između procenjene građevinske i likvidacione vrednosti objekata / prosečno odstupanje 5%/. Upoređivanje ovih vrednosti omogućava izvođenje ocene o karakteru kretanja na tržištu nekretnina, odnosno o njihovom uticaju na procenjenu vrednost.

LITERATURA 1. IVANOVIĆ, S., Prinosna vrednost osnovnih sredstava u govedarskoj proizvodnji

porodičnih gazdinstava, Magistarska teza, Poljoprivredni fakultet, Beograd-Zemun, 2005.

2. BAVES, R., G., Present value end rate of return, The Engineering economist, 33, 4, 1988., str. 275 -312.

3. DEFUSCO, R., MCLEAVEY, D., PINTO, J., RUNKLE, D.: Quantitative Methods for Investment Analysis, CFA Institute, Baltimore, USA, 2004.

4. GITMAN, J.,L., Principles of Manageririal finance, Harper colin, 2004. 5. KRIŠTOF, M., Investicioone kalkulacije u poljoprivredi (skripta), Poljoprivredni

fakultet, Zemun, 1972. 6. KRIŠTOF, M., Kalkulacije u poljoprivredi I deo (skripta), Poljoprivredni fakultet,

Zemun, 1964. 7. LEKO, VERA, VLAHOVIĆ, A., POZNANIĆ, V., Procena vrednosti kapitala-

metodologija i primeri, Ekonomski institut, Beograd, 1997. 8. MARKO, J., JOVANOVIĆ, M., TICA, N., Kalkulacije u poljoprivredi,

Poljoprivredni fakultet, Novi Sad 1998. 9. Međunarodni računovodstveni standard 41, Poljoprivreda, www.mfin.sr.gov 10. PEJANOVIĆ, R., TICA, N., Specifičnosti procene vrednosti preduzeća u

poljoprivredi, Letopis naučnih radova, Poljoprivredni fakultet, 1-2, Novi Sad, 1999. 11. Pravilnik o nomenklaturi nematerijalnih ulaganja i osnovnih sredstava sa stopama

amortizacije , "Službeni list SRJ", br. 17/97 i 24/2000. 12. RYAN, B., Corporate Finance and Valution, Thomson, London, 2007.

47

13. TICA, N., JOVANOVIĆ, M., Metode procene vrednosti preduzeća, Agroekonomika, Poljoprivredni fakultet, Novi Sad, br.26/1997, str. 419-430.

14. TICA, N., Procena vrednosti poljoprivrednog zemljišta prinosnom metodom, Knjigovodstvo i praksa, br. 6/93, Beograd, str. 432-438.

15. TICA, N., Procena vrednosti preduzeća u poljoprivredi, Zbornik referata za X međunarodni naučni skup: Savremeni problemi upravljanja finansijama i računovodstveni informacioni sistemi, Subotica 1993.

16. TICA, N., Utvrđivanje optimalnog vremena korišćenja muznih krava, Doktorska disertacija, Poljoprivredni fakultet, Novi Sad, 1993.

17. TICA, N., Utvrđivanje prinosne vrednosti muznog stada, Ekonomika poljoprivrede ,1-2, Beograd, 1993.

18. Uredbi o metodologiji za procenu vrednosti kapitala i imovine, Službeni glasnik RS", br. 45/2001, 45/2002.

19. VUKELIĆ, GORDANA, Specifičnosti procene vrednosti poljoprivrednog preduzeća, Poljoprivredni fakultet, Beograd-Zemun, 1996.

BUILDING PROFITABLE VALUE IN AGRICULTURE

TICA, N., ZEKIĆ, V., MILIĆ, D., SIMOVIĆ, R., KENCEL – JELIĆ, TATJANA.

Summary:

Buildings in agricultural production are multi-purpose and significance. Because of the frequent need to determine the value of buildings in agriculture considering the problem of estimating method of yield value with respect specific agricultural production. The paper applied the dynamic method yield values, based on which the value of capital or fixed assets is determined as the sum of the present value of cash flows during the projection and the present value of residual value. The results show that the method yield values can be used as one of the reliable methods. Also, this method of assessment can be used for the purpose of determining economic feasibility of investing in a specific building. It is essential in assessing the fixed assets used several different methods among which is certainly the method yield values, in order to bring about the objective conclusion values.

Key words: construction, agriculture, value, assesstment.

48

UDK: 364.66 Pregledni rad Review paper

ANALIZA FINANSIJSKE STRUKTURE PREDUZEĆA NA BAZI

TOKOVA OBRTNOG FONDA

DOBRENOV, I., VUKOJE, V.1

Rezime

U radu je izvršena analiza najvažnijih finansijskih pokazatelja preduzeća „ABC“ koje se bavi semenskom proizvodnjom. Obuhvaćen je četvorogodišnji period (2005-2008), tokom kojeg je posmatrano preduzeće završilo proces transformacije u akcionarsko društvo. Preduzeće „ABC“ zabeležilo je pozitivni neto finansijski rezultat tokom analiziranog perioda. Rentabilnost preduzeća je na visokom nivou, što potvrđuju stope prinosa na uloženi kapital od 12,09% do 21,14%. Finansijska ravnoteža je vrlo povoljna, o čemu svedoči visoka pokrivenost stalnih zaliha obrtnim fondom (od 122,3% do 152,9%). Tokovi obrtnog fonda po neto principu ukazuju da je rast sopstvenog kapitala najzaslužniji za ostvarivanje dobre finansijske pozicije. Prema svim proizvodno-finansijskim performansama, posmatrano preduzeće spada među najuspešnija poljoprivredna preduzeća na teritoriji Autonomne Pokrajine Vojvodine. Ključne reči: semenska proizvodnja, rentabilnost, finansijska struktura, tokovi obrtnog fonda

UVOD Poljoprivreda u Republici Srbiji suočava se sa ozbiljnim poteškoćama tokom

poslednje dve decenije. Iako se očekivalo da će kroz proces tranzicije doći do poboljšanja finansijskog položaja domaćeg agrara, postignuti rezultati su daleko od očekivanih. I pored odgovarajućih komparativnih prednosti kojima raspolaže, razvoj ove privredne grane bio je opterećen mnogobrojnim problemima. Kao najznačajniji ističu se: neadekvatne i nedovoljne mere agrarne politike, visoki troškovi proizvodnje, tehničko-tehnološki zaostatak, nepovoljni pariteti cena i dr. Pored toga, kao jedan od najozbiljnijih problema ističe se nedostatak pouzdanih izvora finansiranja, pod uslovima primerenim specifičnostima poljoprivredne proizvodnje. Slaba akumulaciona sposobnost poljoprivrede dovela je do toga da se nedostatak finansijskih sredstava može nadoknaditi

1 Ivan Dobrenov, diplomirani menadžer u agrobiznisu-master, dr Veljko Vukoje, docent,

Poljoprivredni fakultet Novi Sad. Tel. +381 21 485 3397, е-mail: vukoje@polj.uns.ac.rs

49

samo zaduživanjem pod veoma nepovoljnim uslovima. Ovakav vid obezbeđenja nedostajućih sredstava, ne samo da ne doprinosi rešavanju postojećih problema, već dovodi do njihovog produbljivanja. Postoji, naravno, značajan broj preduzeća iz oblasti agrara koja se uspešno nose sa svim problemima i ostvaruju dobre poslovne rezultate.

Semenska proizvodnja je oduvek važila za najvitalniji i najuspešniji deo domaće poljoprivrede. Tokom poslednjih godina dobija sve više na značaju. Brojni problemi u ukupnom agrosektoru neminovno se odražavaju i na položaj semenske proizvodnje. Pored toga, pojavom velikih inostranih kompanija, konkurencija na domaćem tržištu semenske robe znatno se zaoštrava. Domaća preduzeća koja se bave ovom vrstom proizvodnje, nalaze se pred velikim izazovom da se suprotstave moćnim semenskim kućama iz inostranstva. To podrazumeva značajno unapređenje tehnologije proizvodnje, dostizanje viših standarda kvaliteta, veća ulaganja u marketinške aktivnosti, osvajanje novih tržišta itd. Jednom rečju, podizanje svih proizvodno-finansijskih performansi na znatno viši nivo. Određeni broj preduzeća iz oblasti semenske proizvodnje uspeo je da održi, ili čak poboljša svoju tržišnu poziciju, ali postoje i ona koja nisu izdržala oštru konkurenciju i bila su prinuđena da napuste ovu proizvodnju.

MATERIJAL I METOD

U radu se analiziraju najvažniji parametri finansijske situacije preduzeća „ABC“ iz reona Bačke, koje se bavi semenskom proizvodnjom. S obzirom da se radi o specifičnoj delatnosti, akcenat je stavljen na ekonomske pokazatelje pomoću kojih se tumači održivost i efikasnost ovakvog vida poljoprivredne proizvodnje. Rentabilnost indukuje nivo uspešnosti posmatranog preduzeća, dok je finansijski položaj presudno determinisan sposobnošću uspostavljanja finansijske ravnoteže. Razmatra se rentabilnost ukupnog i sopstvenog kapitala, dok se finansijska ravnoteža analizira pomoću obrtnog fonda, sa posebnim akcentom na njegove tokove (promene) u posmatranom vremenskom periodu (2005-2008). Analiza se zasniva na podacima iz bilansa stanja, bilansa uspeha i drugih izveštaja o poslovanju za četvorogodišnji period. Koriste se odgovarajući metodi analize bilansa, prevashodno raščlanjivanje i poređenje. Posebno se apostrofira prostorno poređenje sa prosekom poljoprivrednih preduzeća Vojvodine.

REZULTATI I DISKUSIJA

Rentabilnost ukupnog kapitala dobija se iz odnosa neto prinosa na ukupan kapital (zbir neto rezultata i rashoda kamata) i prosečnih poslovnih sredstava. Preduzeće „ABC“ ostvaruje relativno visoke stope rentabilnosti ukupnog kapitala tokom analiziranog perioda (Tabela 1). U periodu od 2005. do 2008. godine ostvareno je u proseku 15,48 dinara prinosa na 100 dinara ukupno uloženih sredstava. Relativno visoka efikasnost ukupno uloženih sredstava rezultat je, dobrim delom, delatnosti kojom se posmatrano preduzeće bavi. Semenska roba se proizvodi za poznatog kupca i, po pravilu, ostvaruje visoku prodajnu cenu. Uz to, dokaz uspešnosti preduzeća „ABC” su i visoke vrednosti koeficijenta obrta ukupnih sredstava (ako se u obzir uzme da je u pitanju poljoprivredna

50

proizvodnja). Na osnovu poređenja sa poljoprivredom Vojvodine, koja ostvaruje izuzetno skromne stope rentabilnosti ukupnog kapitala i to manje od 5% (Vukoje i dr, 2009), preduzeće „ABC“ se može svrstati među najuspešnija u ovoj oblasti.

Efikasnost sopstvenog kapitala analizira se na bazi stope računate iz odnosa neto rezultata poslovanja i prosečnog sopstvenog kapitala. Stope rentabilnosti sopstvenog

Tabela 1. Analiza rentabilnosti (u 000.000 RSD) Table 1. Analysis of profitability (in 000.000 RSD)

2005. 2006. 2007. 2008.1. Neto dobitak (gubitak) 45.678 58.543 47.124 104.0582. Rashodi kamata 2.413 3.749 3.864 3.760

3. Neto prinos na ukupan kapital (1+2)

48.091 62.292 50.988 107.818

4. Prosečna poslovna sredstva 348.478 418.158 421.760 510.0685. Prosečan sopstveni kapital 310.610 338.501 355.376 425.6446. Ukupan prihod 339.965 403.951 415.236 562.4527. Koeficijent obrta 0,98 0,97 0,98 1,10

8. Rentabilnost ukupnog kapitala (3/4)x100

13,80% 14,90% 12,09% 21,14%

9. Rentabilnost sopstvenog kapitala (1/5)x100

14,71% 17,29% 13,26% 24,45%

Redni broj PozicijaPreduzeće ABC

kapitala, potvrđuju dominaciju preduzeća „ABC” u odnosu na većinu poljoprivrednih preduzeća Vojvodine (Grafikon 1). Preduzeće ostvaruje u proseku 17,43 dinara prinosa na 100 dinara vrednosti sopstvenog kapitala. To je znatno bolje u poređenju sa prosekom grane, čije stope su se tokom posmatranog perioda kretale od -2,18% do 5,38% (Vukoje i Vukelić, Gordana, 2010).

-10

-5

0

5

10

15

20

25

2005. 2006. 2007. 2008.

Preduzeće ABC Poljoprivreda Vojvodine Grafikon 1. Stope rentabilnosti sopstvenog kapitala (u %) Graph 1. Profitability rates of equity (in %)

51

Razmatranje finansijske strukture na bazi obrtnog fonda pruža niz prednosti u

odnosu na pojedinačne indikatore. Pre svega, zato što predstavlja dinamičku analizu, i time omogućava sveobuhvatno sagledavanje kretanja osnovnih faktora koji opredeljuju visinu obrtnog fonda. Na osnovu toga se mogu izvoditi projekcije za budući period, što stvara pretpostavke za blagovremeno reagovanje u cilju očuvanja finansijske stabilnosti privrednih subjekata. Analiza finansijske ravnoteže pomoću obrtnog fonda otkriva koji je deo trajnih i dugoročnih izvora finansiranja upotrebljen za finansiranje obrtnih sredstava. S obzirom da se radi o dinamičkoj veličini, promene vrednosti obrtnog fonda su pod uticajem poslovnih, finansijskih, investicionih i drugih vanrednih aktivnosti u preduzeću.

Specifičnosti reprodukcionog procesa u poljoprivredi (dužina procesa proizvodnje, naglašena sezonost proizvodnje i prodaje, struktura proizvodnje determinisana plodoredom i dr) uslovljavaju relativno visok nivo prosečnih zaliha, ali takođe, i njihovu vrlo izraženu varijabilnost (sezonost) u toku godine. Zbog toga je za poljoprivredna preduzeća posebno važno da obezbede stabilnost obrtnog fonda, na nivou koji omogućava finansiranje što većeg dela stalno prisutnih zaliha. Stalne zalihe je moguće precizno kvantifikovati samo na osnovu knjigovodstvenih podataka za svako pojedinačno preduzeće. Za potrebe ove makro analize, stalnim zalihama se smatraju bilansne zalihe, što je sasvim prihvatljivo, budući da je nivo zaliha u poljoprivredi krajem godine vrlo približan minimalnim zalihama.

Pokrivenost zaliha obrtnim fondom preduzeća „ABC” može se oceniti kao veoma povoljna (Grafikon 2). Stalne zalihe su u periodu od 2005. do 2008. godine u potpunosti finansirane iz obrtnog fonda. Vrednost obrtnog fonda veća je u proseku za 37,13% u odnosu na vrednost stalnih zaliha. Kako je odnos dugoročnih izvora finansiranja i dugoročno vezanih sredstava pomeren u korist izvora, preduzeće se nalazi u poziciji da u visini postojeće razlike finansira i deo kratkoročno vezanih sredstava. Na ovaj način, potvrđuje se sposobnost ostvarivanja likvidnosti sa aspekta dugoročnog finansiranja, odnosno sposobnost izmirivanja svih obaveza koje dospevaju za plaćanje.

0,00

50,00

100,00

150,00

200,00

250,00

2005. 2006. 2007. 2008.

Obrtni fond Stalne zalihe

Grafikon 2. Pokrivenost zaliha obrtnim fondom preduzeća „ABC” (u 000.000 RSD)

Graph 2. Coverage of fixed stock by net working capital of “ABC” company (in 000.000 RSD)

52

Analizom tokova obrtnog fonda dobija se još potpunija slika o dugoročnoj finansijskoj sigurnosti. Pored toga, neto obrtni fond u uzastopnim bilansima ukazuje i na promene u pogledu likvidnosti preduzeća. Analiza tokova obrtnog fonda otkriva bilansne pozicije koje bi mogle da se poboljšaju, usmerava pažnju na sredstva raspoloživa za nabavku opreme ili druga ulaganja, pomaže u izboru najboljih investicionih alternativa, upotrebljava se u odlučivanju o načinu finansiranja nabavke opreme i drugih dugoročnih ulaganja, koristi se prilikom planiranja otplate dugoročnih dugova i dr (Stevanović i Malinić, 2003).

Posmatrajući analitički tokove obrtnog fonda, moguće je utvrditi koji su to izvori zaslužni za njegovo povećanje, odnosno smanjenje. Povećanju obrtnog fonda doprinose:

– rast bruto dobitka, – smanjenje stalne imovine putem prodaje nematerijalnih ulaganja i osnovnih

sredstava, – naplata dugoročnih finansijskih plasmana i prodaja dugoročnih hartija od

vrednosti, – povećanje stvarnog vlasničkog kapitala i – povećanje dugoročnih obaveza.

S druge strane, u pravcu smanjenja obrtnog fonda deluju: – povećanje gubitka, – povećanje stalne imovine pribavljanjem nematerijalnih ulaganja i osnovnih

sredstava, – smanjenje stvarnog vlasničkog kapitala kao i – smanjenje dugoročnih obaveza.

Tokove obrtnog fonda moguće je analizirati po bruto i neto principu. Analiza tokova obrtnog fonda po bruto principu zahteva raspoloživost detaljnijim knjigovodstvenim izveštajima. Ako eksterni analitičar ne raspolaže takvim izveštajima, pored godišnjih računa (praksa u našoj zemlji), analizu tokova obrtnog fonda moguće je izvršiti po neto principu. (Stevanović i Malinić, 2003).

Neto tokovi obrtnog fonda pružaju sliku po kom se osnovu tokom određenog vremenskog perioda povećavao, odnosno smanjivao obrtni fond. To znači da se analiza tokova obrtnog fonda po neto principu oslanja na promene u kapitalu, dugoročnim rezervisanjima, dugoročnim obavezama, osnovnim sredstvima, dugoročnim finansijskim plasmanima i gubitku.

Preduzeće „ABC” je tokom četvorogodišnjeg perioda povećalo apsolutnu vrednost sopstvenog kapitala (Tabela 2). Rast vrednosti kapitala objašnjava se, prevashodno, dobrim poslovnim rezultatima, što potvrđuju i visoke stope neto dobitka. S druge strane, dugoročne obaveze beleže kretanje u različitim smerovima. Povećana ulaganja u osnovna sredstva, praćena su značajnim povećanjem dugoročnih obaveza u 2006. godini. Međutim, već u naredne dve godine dolazi do njihovog smanjenja. Iako je u 2007. godini došlo do umanjenja trajnih i dugoročnih izvora, to se nije negativno odrazilo na vrednost obrtnog fonda. U istoj godini, usled rashodovanja dela opreme, dolazi do smanjenja vrednosti osnovnih sredstava. Ovo umanjenje je daleko veće u odnosu na pad vrednosti trajnih i dugoročnih izvora finansiranja. To je rezultiralo time da je u 2007. godini zabeležen najveći nivo pokrića stalnih zaliha obrtnim fondom i to 152,87%. Smanjenje vrednosti dugoročno vezanih sredstava nastavljeno je i u 2008. godini, zbog

53

kontinuiranog opadanja vrednosti osnovnih sredstava, što je delovalo u pravcu daljeg povećanja obrtnog fonda.

Jačanje sopstvenog kapitala doprinelo je rastu trajnih i dugoročnih izvora finansiranja za čak 44,42% na kraju analiziranog perioda. Istovremeno je došlo i do blagog pada vrednosti dugoročno vezanih sredstava. Ako se uz to uzme da je pokrivenost stalnih zaliha obrtnim fondom porasla sa 126,38% (2005) na 147,00% (2008), evidentno je da preduzeće „ABC” ima dobru finansijsku strukturu uz realnu mogućnost njenog poboljšanja u skorijem vremenskom periodu.

Tabela 2. Analiza tokova obrtnog fonda (u 000.000 RSD) Table 2. Analysis of net working capital flows (in 000.000 RSD)

2005/2006 2006/2007 2007/20081. Povećanje (smanjenje) kapitala 27,89 16,88 70,26

2. Povećanje (smanjenje) dugoročnih obaveza i rezervisanja

53,51 -19,67 -6,44

4. Povećanje (smanjenje) trajnih i dugoročnih izvora finansiranja

81,40 -2,79 63,82

5. Povećanje (smanjenje) dugoročnih finansijskih plasmana

- -0,05 -0,07

6. Povećanje (smanjenje) osnovnih sredstava 58,85 -14,95 -11,52

7. Povećanje (smanjenje) nematerijalnih ulaganja i neuplaćenog upisanog kapitala

-0,03 -0,03 -0,03

8. Povećanje (smanjenje) gubitka iznad visine kapitala

- - -

9. Povećanje (smanjenje) dugoročno vezanih sredstava bez zaliha

58,82 -15,03 -11,62

10. Povećanje (smanjenje) obrtnog fonda (4-9) 22,58 12,24 75,44

Redni broj PozicijaPreduzeće ABC

ZAKLJUČAK

Analiza najvažnijih pokazatelja finansijske situacije preduzeća „ABC“ ukazuje na sledeće najvažnije zaključke:

– Pozitivan i stabilan neto finansijski rezultat u periodu od 2005. do 2008. godine rezultat je odgovarajućeg proizvodnog programa, tehničko-tehnološke razvijenosti i racionalizacije troškova proizvodnje.

– Ostvarene stope rentabilnosti kako sopstvenog (13,26-24,45%), tako i ukupnog kapitala (12,09-21,14%), svrstavaju posmatrano preduzeće u daleko povoljniju finansijsku poziciju u odnosu na većinu poljoprivrednih preduzeća sa teritorije AP Vojvodine.

54

– Stabilnost u pogledu finansijske ravnoteže garantuje sposobnost preduzeća da pravovremeno servisira svoje obaveze. Pozitivni tokovi obrtnog fonda potvrđuju dobru finansijsku strukturu preduzeća, uz realnu mogućnost njenog poboljšanja.

LITERATURA 1. DUVNJAK, K: Finansijski položaj i problemi finansiranja poljoprivrede

društvenog sektora, Savez poljoprivrednih inženjera i tehničara Jugoslavije, Beograd, 1988.

2. OBRENOVIĆ, D, VUKOJE, V: Analiza finansijskog rezultata i finansjskog položaja poljoprivrednih preduzeća Vojvodine, Agroekonomika 29, Poljoprivredni fakultet, Novi Sad, 2000, str. 47-63.

3. PETRICK, M, LATRUFFE, L: Contractual Relations in Agricultural Credit Markets-A Hedonic Pricing Approach with Application to Poland, Journal of Agricultural Economics, Vol. 57, No. 1, 2006, p. 49-63.

4. RANKOVIĆ, J: Teorija bilansa I, Ekonomski fakultet, Beograd, 2003. 5. RODIĆ, J, VUKELIĆ, GORDANA: Teorija i analiza bilansa, Poljoprivredni

fakultet, Beograd, 2003. 6. SARRIS, A, DOUCHA, T, MATHIJS, E: Agricultural restructuring in central

and eastern Europe: implications for competitiveness and rural development, European Review of Agricultural Economics Vol 26 (3), K.U. Leuven, 1999, p. 305-329.

7. STEVANOVIĆ, N, MALINIĆ, D: Upravljačko računovodstvo, Ekonomski fakultet, Beograd, 2003.

8. VUKOJE, V, MILIĆ, D: Analiza rentabilnosti poljoprivrednih preduzeća, PTEP-časopis za procesnu tehniku i energetiku u poljoprivredi, br. 13, 2009, str. 162-165.

9. VUKOJE, V, VUKELIĆ, GORDANA: Finansijsko propadanje poljoprivrednih preduzeća Vojvodine, Računovodstvo, vol. 54, br. 5-6, str. 94-102, 2010.

EVALUATION OF ENTERPRISE FINANCIAL STRUCTURE ON THE BASIS OF NET WORKING CAPITAL FLOWS

DOBRENOV, I., VUKOJE, V.

Summary

This paper presents an analysis of the key financial indicators of enterprise “ABC”

from seed production sector. The analysis covers the four-year period (since 2005 by 2008), which coincides with transformation of analyzed company into a joint stock company.

55

Enterprise “ABC” recorded positive net financial result during the analyzed period. Profitability of the company was high, confirmed by rates of overall capital return from 12.09% to 21.14%. Financial balance is very good with high coverage of fixed stock by net working capital (from 122.3 to 152.9%) as an evidence. Net working capital flows, according to the net principle, indicates that the growth of equity is the most important factor in achieving good financial position. According to all financial-production performances, analyzed enterprise can be classified among the most successful ones in the field of agriculture in the territory of the Autonomous Province of Vojvodina.

Key words: seed production, profitability, financial structure, net working capital

flows

56

UDK: 338.43 Originalni naučni rad Original scientific paper

ALBANIAN AGRICULTURE IN THE FRAMEWORK OF REGIONAL AND EUROPEAN INTEGRATION

SHEHU, DIANA, TAULANT, NELA1

Abstract

Article analyses Albanian agriculture in the framework of regional and European integration. Some 50% of Albanian population live in rural areas and agriculture takes 23% of GDP. Two key factors for the development of Albanian agriculture are political agreements and entrepreneurial relationships. At first, agreements signed by Albania1990 up to now are explained. The paper examines the exports and imports with European countries using statistical data provided by the Statistical Institute, Ministry of Agriculture, Food and Consumer Protections. In the frame work of national economy, we have analysed the profits that Albania is getting and the problems that is facing during this integration. There are many barriers that make more difficult the integration of Albanian agriculture into regional European economy. The positive effect of active participation of Albania in liberal developments of trade is undisputable. The liberalization of market is a challenge for Albania under the conditions when its rivalry is weak towards the imports. Key words: agriculture, economy, integration, increase, decrease

INTRODUCTION

Albania is an agricultural country. Agricultural produce takes 23% of GDP. About 50% of Albanian population live in countryside (INSTAT, 2008). Albania has a limited area of the agricultural land (Stanfield and Kukeli, 1995). Out of 700,000 hectares of agricultural land used until 1990, 120,000 hectares are refused by farmers as non-productive land during the process of privatization (it’s equal to 18% of the agricultural land). Agricultural land takes 24% of the total area of the land, where forests take 36%, pastures and meadows15% and others 25%. Out of agricultural land, fields take 43%, hills 34% and mountains 23% (Ministry of Agriculture, Food and Consumer Protections, 2008).

1 Dr Diana SHEHU, Dr Taulant Nela, Agricultural University of Tirana

57

The main objective of Albania is to fulfil all agreements signed with regional and European countries. Since nowadays the trend of economy is to increase exports and to decrease imports in the recent years some of imported agricultural products have been replaced with Albanian agricultural products, produced or processed in the country. Another objective is encouraging farmers to increase the investments in their own farms. Aiming to develop internal market, agricultural products will be transported from farms to the wholesale market all the way down to retail consumers.

The main method used in this paper is statistical data analysis. These data have been provided by the department of statistics in Ministry of Food and Agriculture and Consummator Protection. For different periods, a comparative approach is used. Various conclusions and recommendations are drawn based on these data.

AGREEMENTS SIGNED BY ALBANIA IN THE FRAMEWORK OF REGIONAL AND EUROPEAN INTEGRATION

In the framework of regional and European integration, since 1990 the numerous

agreements have been signed by Albania with European Union. The first one was Agreement of Trade and Corporation, signed in 1992. EU gives Albania the status of trade Partner foreseen by General System of Preferences. (Official Publishing Centre, 2000). The next one was The Regional approach, signed in 1997. The Council of Ministers of EU applied political and economical conditions for the development of bilateral relations.

In 1999 EU proposes the agreement of Association and Stability for the Western Balkan Countries, such as Albania, Croatia, Bosnia and Herzegovina, Macedonia and Serbia. The study on feasibility about an Agreement of Association and Stability was completed. (Official Publishing Centre, 2000). In 1999 Albania gets the trade regime of the autonomous measures with EU.

In September 2000, Albania becomes member of world trade Organization (WTO). In 2002-2004 Albania signed The Free Trade Agreement (FTA) with all regional countries (Official Publishing Centre, 2002; 2004).

This agreement represents trade liberalisation between Albania and other regional countries for:

1. Industrial goods (elimination in percentage of the tariffs for some goods till 2008 and elimination of tariffs for some other goods once this agreement comes into force.

2. Agricultural products (zero tariffs for defined quota and tariffs according to actual system).

In June 2006 the Stability and Association Agreement was signed with EU, which came into force on December 1st, 2006 (Official Publishing Centre, 2006). The intermediate agreement in the framework of Stability and Association Agreement foresees the creation of free trade zone between two sides for a 10 year transition period. It also foresees the opening phases of the local market for EU exports. The intermediate agreement with EU is a complementary agreement of the Free Trade Organization (FTO). The intermediate agreement with EU is asymmetric, which means that custom tariffs for exports will be reduced faster than those for imports.

58

In 2006 European Commission encouraged an integration process of FTA (free trade agreement) into a regional agreement of free trade with a greater participation, so called CEFTA , which came into force in May, 2007.

The signing of stability and association agreement marks the beginning of a new phase of prospect in corporation with EU and certainly deepening the integration process of Albania. We believe the membership of Albania in WTO and FTA, signed with regional countries and EU are in general the most important challenges for Albanian economy and in particular for Albanian agricultural sector.

THE MAIN BARRIERS TO ALBANIAN AGRICULTURE

Prior to analysing the results that have been obtained at export-import of Albanian agricultural products we have to point that there are a number of barriers to Albanian agriculture (Shkëlqim, 2000, Petrakos, 2003). Currently a number of factors are imposing conditions on the development of the agricultural sector as follows:

• Agriculture is based mainly on small farms (less than 1,2 hectares), divided into 3-4 plots. This division is a great obstacle for a sustainable development of Albanian agriculture

• lack of security with ownership to land • difficulties with regard to adapting the old mentality of farmers to the new

circumstances of the market economy • sky-rocketing prices of inputs and an unorganized and ineffective system in the

production and distribution of agricultural produce • inadequacy and low quality of phytosanitary and veterinary services • low level of development of agro-processing industry; • poor infrastructure and road network, and • lack of information, low level of advisory services.

THE ANALYSIS OF IMPORT-EXPORT OF ALBANIAN PRODUCTS

Primary agricultural products As far as the primary agricultural products are concerned, for the specific character

of this sector, there is a more specified categorization of the trade liberalization.

Imports Liberalization Agricultural products are grouped into three following categories: • Non-sensitive - import custom tariffs are done right away 0%. Fish, this group

of products contains 40,8% of the agricultural products. • Moderate- sensitive - custom tariffs are reduced gradually for a 5 year period,

i.e., for old fresh or frozen potatoes. Custom tariffs on the import of the products with communitary origin are reduced gradually for a 5 year period

59

according to the following schemes. This group of products contains some 29% of the agricultural products.

• Very much sensitive - custom tariffs don’t change, i.e., for meat products, olive oil, fruit and vegetables.

There are, also, products with tariff quota, such as hard and common wheat. Tariff quota for these products is 20.000 tons. If these quota increases for both types of wheats, the custom tariff is 20%. The principle of quota application is “first you come, first you profit”.

Once the Stability and Association Agreement is signed, tariffs will become zero for basic products, such as frozen greens and vegetables and their mixture, sweet maize, rice, potatoes, fruits, nuts, sauces, mineral and fizzy water, beer and cigarettes, etc. Agricultural processed products with communitary origin that custom tariffs will gradually be reduced and become 0 in 2010 are fresh onions, leeks and other vegetables, salad, cabbages, small cucumbers, egg-plants, peppers, spinach, potatoes, broad beans, white beans, olives, tomatoes, chest-nuts, bananas, figs, ananas, citrus fruits, oranges, mandarins, lemons, apples, pears, quinces, apricots, cherries, blackberries, plums, tropical fruits, rye, rice and barley flour.

In total the liberalization of agricultural sector will be 73.9% of tariff lines or 79.2% of the import value of the agricultural products.

Export liberalization Once the agreement enters into force all primary agricultural products with Albanian

origin, can be exported to 25 countries of the EU with the custom tariff 0%. According to article 14 of the agreement only the following products make an exception:

• Lamb and cattle with Albanian origin: Their custom tariffs when they are exported to E.U. countries don’t change. The liberalization of custom tariffs will be negotiated during a later period by European Community;

• Green and fruits with Albanian origin: Their custom tariffs when they are exported to E.U. will become 0% but a specific custom obligation will be applied.

• Sugar with Albanian origin: It will be exported to E.U. countries with yearly tariff quota of 1000 tons within this quota, custom obligation is not applied.

To realise the export of primary or processed agricultural products and wine and fish products as well, for which the custom tariff is abolished in the countries of E.U., it must be necessary the completion of several specific rules which deal with standard requirement of food security, qualitative standards, etc, which are part of sanitary and phyto-sanitary agreements and part of special directives of EU.

Processed Agricultural Products

Processed agricultural products imported by EU countries are grouped in three

categories with different levels of liberalisation. Liberalisation way of custom tariffs is the same with that of primary agricultural products.

Once the agreement comes to the force, all agricultural products processed in Albania can be exported to 25 EU countries with custom tariff of 0%. Yogurt, butter, prepared greens, water, macaroni, etc., are some of the Albanian products included in

60

this group. All the other products will be exported in EU markets with their own custom tariff.

• Sensitive processed agricultural products - Some sectors of the agricultural product processing, such as beer industry, grinding industry, meat and milk processing industry, canned foods industry are considered sensitive to agro-processing industry in Albania. The current liberalisation percentage for processed agricultural products is nearly 93%.

• Fresh vegetables, fresh and dry fruit - Over the recent years in vegetables, fresh and dry fruit sector, every year farmers have invested over 35 million American dollars in renovation and improvement of technologies and producing structure, such as in setting up green houses, planting fruit trees plantations, vineyards and vineries. For encouraging the increase of production and improving its quality, the index of earliness and lateness of the above products, aiming at suppling all the year round the local market, minimising the import, making active the export and processing, it is necessary the protection of these products from those subsidized and imported from EU, as a condition to leave a free way to this priority in agricultural production.

• Processing Industry of Fruits and Vegetables - Processing (Conservation) Industry of fruit and vegetables is represented today by 20 productive subjects, which mainly produce fruit and vegetables cans, sauces or juices. The overall production in value of this sub-branch of the food industry contains some 4% of the production of the all food industry.

Taking into account what we stated above, the protection of processing industry of fruits and vegetables is a necessity for some more time in order to give this industry time to recover and to be able to compete with regional rivalries, both qualitatively and quantitively. At the same time the protection of this industry would help considerably agricultural sector as well as generating more possibilities to consolidate the marketing chain. During 2008 there is an increase (table 1), but that supply is low and the prices offered by processing industry do not satisfy the farmers. It obliges this industry to import the raw material for future product processing. Table 1. Some figures characterising the development of fruit-vegetables processing

industry in Albania

Year Figures Unit

2004 2005 2006 2007 2008 Number of enterprises No 2,021 2,060 2,053 2,040 2,117 Investment volume Ml/lek 2,298 2,917 2,045 3,052 2,063 Number of employees No 9,933 9,865 9,995 10,293 10,919 Tinned vegetable Ton 414 2,003 1,143 807 1,614 Jam and compote Ton 438 362 881 306 707 Fruit juice hl 34,318 34,666 18,923 60,890 69,923 Tomato sauce Ton 331 362 203 96 190 Import total Ml/lek 42,903 42,445 53,190 62,896 73,087 Evaluated production agro-processing Ml/lek 4,227 42,790 46,431 47,970 51,353

Source: Ministry of Agriculture, Food and Consumer Protections (2004; 2005; 2006; 2007; 2008)

61

EXPORTS AND IMPORTS WITH EUROPEAN AND REGIONAL COUNTRIES

It seems that Free Trade Agreements have increased trade levels between Albania

and regional countries and EU during 2005-2007, but the export with regional countries has been decreased (table 2 and 3). Compared with 2006 (€10.213) and 2007 (€13.075), Albanian exports in total have greatly decreased (€7.947). During 2007 export increase is slightly greater than during 2006, but compared with 2008 there is an evident decrease of the export. As far as trade partners are concerned, so far Italy dominates in the region. Table 2. Export with EU according to countries lined in descending order

2005 2006 2007 2008 Countries 000 USD 000 Euro

000 USD 000 Euro

000 USD 000 Euro

000 USD 000 Euro

TOTAL 21,530 17,342 23,290 18,457 31,872 23,098 45,359 31,068 Germany 5,478 4,406 8,130 6,447 9,458 6,899 10,525 7,209 Greece 6,925 5,616 6,027 4,757 7,987 5,870 6,738 4,615 Italy 6,383 5,128 5,984 4,749 11,261 8,028 16,057 10,998 France 1,608 1,284 1,881 1,497 1,313 964 1,951 1,336 Spain 510 406 396 315 426 311 444 304 Hungary 42 34 233 182 77 55 136 93 Slovakia 48 38 186 151 60 43 73 50 Czech. Rep 197 158 183 145 176 129 531 364 Cyprus 0 0 66 53 54 39 215 147 Bulgaria 66 53 66 52 169 123 371 254 Slovenia 99 80 50 39 102 72 39 27 Austria 52 43 33 27 287 206 6,998 4,793 Poland 43 34 20 15 205 147 558 382 England 12 9 16 13 16 12 6 4 Belgium 37 30 12 9 0 0 226 155 Finland 0 0 5 4 0 0 0 Netherland 19 14 1 1 272 192 181 124 Sweden 1 1 0 0 0 0 4 3 Ireland 0 0 0 0 0 0 133 91 Denmark 0 0 0 0 9 7 121 83 Romania 11 9 0 0 0 0 16 11 Latvia 38 26

Source: Ministry of Agriculture, Food and Consumer Protections (2005; 2006; 2007; 2008)

Taking the first place, Albanian exports with destination Italian market, suffered a

marked increase. The similar situation is with other EU countries such as Germany and Greece, where Albanian exports in these countries have constantly increased up to the end of 2008. The export increase is evident too with other EU countries such as Bulgaria, Slovenia, Austria, Poland and especially Netherland. So, Albanian exports are characterized by a concentration not only in a small number of basic products, but also in limited destinations.

62

Regarding to the regional trade (table 3), the increase of Albanian exports with the destination in regional markets has the same increase rhythm as in those of EU countries. Once the Free Trade Agreement comes into force, The Intermediate Agreement with EU will impact the increase of Albanian total exports towards the region, particularly towards Kosovo, Macedonia and Croatia. This agreement has just started to give its effects though with a small rhythm in Albanian exports. It should be noted that Albanian exports in Kosovo by the end of 2008 have been nearly doubled, but with Bosnia-Herzegovina there is a decrease of the Albanian exports at the end of 2008, compared with 2007.

Table 3. Exports with region according to the states lined in descending order

2005 2006 2007 2008 Countries 000/USD 000/Euro

000/ USD 000/ Euro

000/ USD 000/ Euro

000/ USD

000/ Euro

TOTAL 10,358 8,352 12,939 10,213 17,940 13,075 11,602 7,947 Kosovo (UNMIK) 8,102 6,528 6,295 4,958 9,903 7,206 6,005 4,113 Bosnia & Herzegovina 1,053 853 3,961 3,126 3,217 2,369 1,136 778

Macedonia 740 599 1,278 1,013 3,609 2,626 2,509 1,719 Serbia 342 272 936 744 616 452 488 334 Croatia 118 97 469 370 596 422 1,096 751 Moldavia 4 3 0 0 0 0 0 0

Montenegro 58 40 368 252

Source Ministry of Agriculture, Food and Consumer Protections (2005; 2006; 2007; 2008)

In total, Albanian imports are increased with higher rhythm than exports (tables 4 and 5). Major partners in imports are Italy, Greece, Germany, Bulgaria and Poland.

Albanian imports from the region have followed a low rhythm of increase at the end of 2007 with €35,436, compared with 2006. While compared with 2005 this import increase from region is doubled. The Albanian import increase from Macedonia, Yugoslavia, Croatia, and Bosnia-Herzegovina has progressed with low rhythm, while imports from Kosovo have been nearly doubled at the end of 2008, compared with 2007.

In meantime there is a decrease of Albanian imports from Moldavia and Montenegro. Trade deficit for 2008 is 1:6, from 1:3 for 2007. This deficit is increased due to a growth of 17% in imports and reduction of 43% in exports. Import- export difference is some €16 million.

63

Table 4. Imports with EU according to countries, lined in descending order

2005 2006 2007 2008 Countries 000/USD 000/Euro

000/ USD

000/ Euro

000/ USD 000/ Euro 000/ USD

000/ Euro

TOTAL 275,820 220,890 309,022 245,584 347,558 251,605 486,977 333,546

Greece 86,097 68,910 87,476 69,596 94,014 68,299 110,636 75,778

Italy 70,019 55,971 82,119 65,224 104,509 75,657 137,125 93,921

Bulgaria 22,216 17,751 32,048 25,396 38,925 28,349 56,086 38,415

Hungary 13,017 10,411 12,360 9,821 14,064 9,661 42,003 28,769

Netherland 12,168 9,797 8,232 6,575 9,354 6,811 10,662 7,303

Belgium 11,463 9,239 15,135 12,068 1,363 987 1,707 1,169

Austria 11,125 8,943 14,631 11,600 15,781 11,473 21,449 14,691

Germany 9,662 7,759 13,098 10,396 26,910 19,431 47,999 32,876

Czech Republic 9,234 7,420 9,890 7,858 642 466 1,108 759

Ireland 6,932 5,510 6,051 4,797 5,466 3,987 4,579 3,136

Poland 6,829 5,472 8,427 6,683 19,670 14,328 24,223 16,591

Spain 4,861 3,958 2,825 2,242 3,672 2,663 2,945 2,017

France 3,911 3,156 3,112 2,490 3,569 2,591 5,606 3,840

Romania 2,900 2,280 3,973 3,174 1,689 1,237 8,462 5,796

England 2,462 1,971 3 201 2,508 4,216 3,003 4,548 3,115

Denmark 1,179 947 1,111 885 1,199 871 1,699 1,164

Slovenia 793 640 2,229 1,754 1,115 798 2,313 1,584

Luxembourg 366 292 189 149 329 233 166 114

Cyprus 286 224 291 230 200 149 285 195

Slovakia 214 168 2385 1,948 410 278 2,713 1,858

Portugal 71 58 152 122 394 287 72 49

Sweden 16 13 87 70 61 44 162 111

Malta 0 0 1 0 0 0 28 19

Finland 0 0 0 0 5 4 0

Latvia 260 178 Lithuania 143 98

Source: Ministry of Agriculture, Food and Consumer Protections (2005; 2006; 2007; 2008)

64

Table 5. Imports with the region according to the countries lined in descending order

2005 2006 2007 2008 Government 000 USD

000 Euro 000 USD

000 Euro

000 USD

000 Euro

000 USD

000 Euro

TOTALI 19,235 15,517 34,442 27,287 44,618 35,436 74,495 51,024

Macedonia 9,368 7,531 11,037 8,825 12,256 8,903 23,193 15,886

Serbia 5,758 4,670 12,138 9,608 15,842 11,688 20,366 13,950

Kosovo (UNMIK) 2,669 2,147 5,019 3,976 8,847 6,414 10,912 7,474

Moldova 875 712 3,669 2,833 3,587 2,661 856 587

Croatia 286 234 2,259 1,791 3,500 2,536 14,749 10,102 Bosnia -Herzegovina 280 223 320 254 586 423 3,137 2,149

Montenegro 4,105 2,811 1,281 877

Source: Ministry of Agriculture, Food and Consumer Protections (2005; 2006; 2007; 2008)

Since the Stability and Association Agreement and Free Trade Agreement came into

force, Albania has liberalised the markets with all regional and EU countries. According to the predictions of Ministry of Economy, Trade and Energy, Albanian exports are heading towards the increase and this will impact the decrease of trade deficit, beginning from 2009 and onward. Even though it is a short time since these agreements were signed, they have begun to give their positive effects in Albanian economy and in agricultural sector particularly.

As a result we emphasis that the positive effect of active participation of Albania in liberal developments of trade is undisputable. Among the most prominent effects are:

• deep improvement of the legislative framework and its approach with international European standards

• foundation of Contemporary Institutions for trade and business development as a requirement to apply new laws

• the reforms stability, the realization of engagements undertaken in the framework of international agreements, despite the political colours, and

• awareness of the business related with the need if realizing a productive and trade activity in conformity with international standards.

CONCLUSIONS AND RECOMMENDATIONS Albania has greatly liberalized its trade regime. Custom tariffs are reduced greatly

too. In the framework of liberalisation it is taken into consideration the protection of some local products and services to encourage the business development. Albania is become part of the engagements dealing with the reduction non-tariff barriers, which prevent trade and business development, such as standards, sanitary measures and quality.

65

Trade exchanges of Albania with regional countries are limited. Because of the free trade Albania is in Europe, the rivalry of the imported goods must be met at the very beginning and the problems that should be faced are not tariff problems but non-tariff ones.

Free Trade and Stability and Association Agreements with EU offer chances for Albanian economy to increase exports, but it needs a lot of work to increase the supply, if Albanian goods have good quality and in conformity with European standards.

Once the Intermediate Agreement comes into force, the impact on the economic structure of the country would be very high. Custom tariffs for the imports from EU will become zero in 2010. Actually some 60% of imports and 80% of exports are carried out by Albania with EU (Ministry of Economy, Trade and Energy).

Albania has benefited important trade concessions from the regional countries and EU for its products, but the level of their realization is very low. So, the increase of Albanian exports is not restricted by custom barriers, but by country’s inner economic structure and by the need of composing developing strategies.

Taking into account all mentioned above the following recommendations could be given:

• Albania should above all complete land reform including land distribution and registration. Budgetary funds are too small for agricultural activities. They take only 2% of budget, about $50-60 million (INSTAT 2008) and they are not sufficient for investments in agricultural sector. The government must increase the funds of agriculture.

• Banks must include in their business the agriculture and give farmers credits with low interest rate, so they can afford the investment in their farms.

• Cooperation between farmers since their farming land is too small and they can not implement new technologies for improving their agricultural practices. They must also improve and strengthen veterinary and phytosanitary services for strengthening the food control and food security rules.

• The application of standards for quality management. Many Albanian companies are on the way of certification ISO. In the same time business must to improve the marketing of its products.

• Business associations should be capable to protect their own interests. State must support business activities oriented towards exports.

• Albanian economy should make use of its rivalry advantages and also it should create new ones, i.e., the creation of the strong group (cluster). This will be achieved by cooperation business- government.

The most important conclusion is the liberalization is a challenge for Albania under

the conditions when its rivalry is weak towards the imports.

66

REFERENCES

SHEHU, DIANA TAULANT, NELA

1. AGOLLI SHKËLQIM (2000): Review of Albanien Agriculture - figures, facts, comments, Brochure, Tirana, p. 67-69.

2. DAVID STANFIELD, AGIM KUKELI (1995): Consolidation of the Albanian agricultural land reform through a program for creating an immovable property registration system, Computers, Environment and Urban Systems, Volume 19, Issue 2, pp.131-140

3. Food and Agriculture Ministry and Consummator Protection, unpublished data, 2004 & 2008

4. GEORGE PETRAKOS (2003): The Balkans in the new economic area of European: problems of development of policy, Economy and Transition.

5. HELEN THEODOROPULUS (1999): Appearance of rural issues, urban interdisciplinary perspective, Medit 3 /1999.

6. INSTAT, (The National Institute of Statistics), unpublished data, 2008 7. LESTER A. DIGMAN (1999): Strategic Management: Concepts, Processes,

Decisions. Fifth Edition. 8. National Strategy for Socio-Economic Development (2001): Medium Term program

of the Albanian Government, Growth and Poverty Reduction Strategy (GPRS 2002-2004).

9. National strategy of economic and social, Brochure 2004. Tirana 10. Official Publishing Centre, Official journal 14 August 2006, p 2955 11. Official Publishing Centre, Official journal 2002, p 729; 2417 12. Official Publishing Centre, Official journal 2003, p 1105; 2203; 3001 13. Official Publishing Centre, Official journal 2004, p 799; 941 14. Official Publishing Centre, Official journal 24 August 2000, p 1239 15. Statistical yearbook, 2005, p 95 16. Statistical yearbook, 2007, p 128 17. Statistical yearbook, 2008, p 12; 31; 103

  67

UDK: 316.334.55 Originalni naučni rad Original scientific paper

ORGANSKA PROIZVODNJA KAO FAKTOR RURALNOG RAZVOJA AP VOJVODINE∗

TOMAŠ, MIRELA, PEJANOVIĆ, R., POPOVIĆ-VRANJEŠ, ANKA,

MAKSIMOVIĆ, G.1

Rezime

Autori razmatraju koncept organske poljoprivredne proizvodnje i ruralnog razvoja AP Vojvodine. Organska poljoprivreda predstavlja nov način organizovanja poljoprivredne proizvodnje koji uzima u obzir, pre svega, zaštitu potrošača i životne sredine. U razvijenim zemljama ovaj koncept se pojavio osamdesetih godina prošlog veka, a u Srbiji je relativno novijeg datuma i aktuelan je od kraja devedesetih godina. Koncept ruralnog razvoja predstavlja način razvoja ruralnih područja koji u obzir uzima poljoprivredu ali i delatnosti oko poljoprivrede. U svojim istraživanjima, autori su uočili mnoge probleme ruralnih područja AP Vojvodine od kojih ističu usitnjenost parcela i demografsko pražnjenje sela. Kao mogućnost “oživljavanja” ruralnih područja, autori su ponudili koncept organske poljoprivrede, koji bi mogao da bude jedan od rešenja za izvođenje sela iz teškog položaja u kojem se trenutno nalaze. Ključne reči: organska poljoprivreda, ruralni razvoj, AP Vojvodina, poljoprivreda, R. Srbija.

1. UVOD

Organska poljoprivredna proizvodnja predstavlja novi koncept proizvodnje koji u prvi plan ističe kvalitet i bezbednost hrane. Ona je deo tzv. održive poljoprivrede, koja se zakonski reguliše i podleže inspekciji (ovlašćene organizacije), odnosno dobijanju sertifikata (kod nas sa nazivom – „ogranski proizvod“). Osnovna karakteristika ove proizvodnje je izbegavanje primene sintetičkih mineralnih đubriva, sredstava za zaštitu biljaka, regulatora rasta u stočarstvu i aditiva za stočnu hranu. Kvalitet proizvoda                                                             ∗ Rad je deo istraživanja u okviru master rada Mirele Tomaš “Uloga organske poljoprivredne

proizvodnje u ruralnom razvoju AP Vojvodine”, koji je odbranjen 15.10.2010. godine na Poljoprivrednom fakultetu u Novom Sadu, pod mentorstvom prof. dr Radovana Pejanovića.

1   MSc Tomaš, Mirela, saradnik u nastavi, dr Radovan Pejanović, redovni profesor, Departman za ekonomiku poljoprivrede i sociologiju sela, dr Anka Popović-Vranješ, Departman za stočarstvo, Poljoprivredni fakultet, Novi Sad, Mr Goran Maksimović, Univerzitet u Kosovskoj Mitrovici. 

  68

podleže kontroli po standardima Codex Allimentarius za ogransku proizvodnju (donet 1999. i revidiran 2001. godine).

Biološka (ekološka), organska poljoprivreda, su sinonimi jednog istog sistema proizvodnje. To je sistem koji je zakonski regulisan, a bazira se na standardima IFOAM (Međunarodne federacije za organsku proizvodnju), zakonskoj regulativi EU iz 2007. i Codex Alimentarius – zajedničkoj regulativi FAO / WTO (Svetska organizacija za poljoprivredu i Svetska zdravstvena organizacija). Organskom hranom se zove hrana iz organske proizvodnje i ona je obeležena. Njenu kontrolu sprovode državne institucije, dok u integralnoj proizvodnji kontrolu sprovode udruženja. Ceo postupak organske proizvodnje, od „njive do trpeze“ je pod inspekcijskom kontrolom, uz odgovarajući sertifikat. Njenu implementaciju prate, pored zakona, i odgovarajući pravilnici. Reč je, dakle, o sistemu ekološkog upravljanja proizvodnjom hrane kojim se unapređuje biodiverzitet, kruženje materije u prirodi, biološka aktivnost zemljišta i zaštita životne sredine.

Organski proizvod je proizvod proizveden i označen u skladu sa posebnim zakonom o organskoj proizvodnji i propisima donetim na osnovu njega.

Organska proizvodnja predstavlja sistem ekološkog upravljanja proizvodnjom, preradom, pakovanjem, skladištenjem, prevozom (transportom), označavanjem, marketingom i kontrolom organski proizvedene hrane u skladu sa važećim međunarodnim standardima, posebno propisima EU, IFOAM (Međunarodna federacija za organsku poljoprivredu), kao i Zakona.

Sistem organske proizvodnje zabranjuje primenu mineralnih đubriva, pesticida, regulatora rasta i hormona, aditiva u preradi, PVC ambalaže koja sadrži hlor. Nije dozvoljeno ni korišćenje genetski modifikovanih organizama.

Organska proizvodnja zasniva se na prirodnim procesima i upotrebi organskih i prirodnih mineralnih materija. Materijal za reprodukciju (seme, sadni materijal, jaja, matice, podmladak, seme za osemenjavanje životinja, isl.) koji se primenjuju u organskoj proizvodnji, mora biti proizveden metodama organske proizvodnje.

Koncept ruralnog razvoja je novi koncept razvoja ruralnih područja koji u prvi plan stavlja razvoj poljoprivrede, ali i delatnosti oko poljoprivrede. Ovakav koncept razvoja se prvi put pojavio u zemljama Evropske unije, kao odgovor na rastuće probleme ruralnih područja. Kod nas je ovaj koncept razvoja relativno novijeg datuma.

AP Vojvodina je prema klasifikiaciji OECD podeljena na sedam regiona. U svakom od ovih regiona uočeni su problemi koji prate stanovništvo u ruralnim područjima. Među najznačajnijim problemima istitču se problemi usitnjenosti parcela i problemi tzv. „staračkih domćinstava“, odnosno senilitet seoske populacije.

U radu se polazi od hipoteze da razvoj organske poljoprivredne proizvodnje predstavlja jedno od mogućih rešenja za postojeće probleme u ruralnim područjima AP Vojvodine.

2. ORGANSKA POLJOPRIVREDA U AP VOJVODINI

Ministarstvo poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede je godine identifikovalo sledeće probleme koji koče razvoj organske proizvodnje u Srbiji (za period 2004-2008):

  69

1) Među poljoprivrednim proizvođačima nema dovoljno znanja o samoj tehnologiji proizvodnje niti svesti o tome da organska poljoprivreda nije isto što i ekstenzivna poljoprivreda i da proizvodnju moraju kontrolisati ovlašćene sertifikacione organizacije;

2) U okviru savetodavne službe u Republici Srbiji nema dovoljno edukovanih savetodavaca o organskoj proizvodnji i propisima kojima je ona regulisana;

3) Među proizvođačima postoji otpor prema udruživanju; 4) Na domaćem tržištu nedostaju sredstva za ishranu i zaštitu bilja koja su

dozvoljena u organskoj proizvodnji kao i deklarisano seme, rasad i sadni materijal proizvedeni metodama organske proizvodnje;

5) Depopulacija ruralnih područja i nepovoljna starosna struktura poljoprivrednog stanovništva;

6) Nedovoljno je razvijena marketinška struktura i domaće tržište organskih proizvoda;

7) Nedostaje znanje o inostranom organskom tržištu i njegovim zahtevima; 8) Proizvođači samostalno kontaktiraju sertifikcione organizacije iz Evropske

unije koje nisu ovlašćene od strane Ministarstva (u skladu sa Zakonom o organskoj proizvodnji i organskim proizvodima) u cilju dobijanja sertifikata priznatog na međunarodnom tržištu, a ne prijavljuju proizvodnju ovlašćenim organizacijama. Rad ovih sertifikacionih organizacija država ne može kontrolisati, niti može utvrditi stvarne sertifikovane površine i opredeliti sredstva u budžetu za podsticaj organske proizvodnje;

9) Nedovoljno razvijena svest potrošača o ulozi i značaju organske proizvodnje i organskih proizvoda;

10) Izvoze se uglavnom primarni poljoprivredni proizvodi i prehrambeni proizvodi niskog stepena prerade;

11) Na domaćem tržištu prisutni su proizvodi obeleženi terminima eko, bio, organik i sl., koji ne ispunjavaju uslove propisane Zakonom.

Primena metoda organske proizvodnje u Republici Srbiji počela je devedesetih godina prošlog veka po standardima Međunarodnog pokreta za organsku poljoprivredu (IFOAM), a kasnije i u skladu sa Zakonom o organskoj poljoprivredi ( Sl. List SRJ, broj 28/2000).

Zakonom i podzakonskim aktima detaljno su propisana pravila proizvodnje, prerade, skladištenja, transporta, prometa, obeležavanja organskih proizvoda i druga pitanja iz ove oblasti, a krajem 2006.godine izabran je nacionalni znak kojim se obeležavaju sertifikovani proizvodi:

Značaj organske proizvodnje i njene mogućnosti u Vojvodini se mogu sagledati pre svega kroz: zaštitu prirodnih resursa od zagađenja; očuvanje biodiverziteta; dugoročno održavanje i povećanje plodnosti zemljišta; dobijanje proizvoda sa potvrđenom

  70

procedurom proizvodnje; zaštitu potrošača; obezbeđivanje održivog socio-ekonomskog ruralnog razvoja.

Problem je što na tržištu Republike Srbije nema deklarisanog semena, rasada, odnosno sadnog materijala proizvedenog metodama organske proizvodnje.

Zakonom o organskoj proizvodnji i organskim proizvodima dozvoljena je upotreba semena, rasada i sadnog materijala koji potiče iz konvencionalne proizvodnje ukoliko nije hemijski tretiran i njihovu upotrebu odobrava Ministarstvo poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede i vodi evidenciju izdatih odobrenja.

Organska poljoprivredna proizvodnja u Vojvodini je novijeg datuma, tako da još uvek ne postoje razrađane metode i sistem proizvodnje. Kao novi oblik i vid proizvodnje, u Vojvodini organska proizvodnja tek treba da doživi svoj procvat. Međutim, za sada, podaci još uvek nisu dovoljno transparentni i pristupačni da bi se ova proizvodnja mogla detaljno analizirati. Mnoge površine koje su u procesu konverzije nisu obuhvaćene zajedničkom statistikom. Uvidom u jedinstvenu evidenciju koju vodi Ministarstvo utvrđeno je da je samo Institut za ratarstvo i povrtarstvo iz Novog Sada prijavio 7,7539 ha soje u periodu konverzije.

Zbog malog broja proizvođača organskih proizvoda u Srbiji, registrovani proizvođači semena, rasada i sadnog materijala i proizvođači sredstava za zaštitu i ishranu bilja, odnosno uvoznici, nemaju ekonomski interes za proizvodnju ovih inputa. Za podsticaj proizvodnje neophodno je obezbediti finansijsku podršku registrovanim proizvođačima i fizičkim licima koja sa njima zaključe ugovore o zajedničkoj proizvodnji.

Tabela 1: Sertifikovane površine gajenih kultura u Srbiji (ha) u 2009. godini

Mesto Sertifikovana površina (ha)

Zaječar 1,3300 Novi Kneževac 0,8516 Sombor (Telečka) 17,0300 Novi Sad (Kisač) 15,8653 Sirogojno 5,6050 Subotica (Stari Žednik, Kelebija, Ljutovo) 39,5654

Bač (Selenča) 3,6600 Kanjiža (Orom) 5,9600 UKUPNO 89,6573

Izvor: Analiza sektora organske proizvodnje, MPŠV, Beograd, 2009. Prema podacima ovlašćenih sertifikacionih organizacija, zaključno sa februarom

2009. godine, u stočarskoj organskoj proizvodnji od životinja u periodu konverzije bile su najviše zastupljene pčele (610 košnica), zatim goveda (145 grla), živina (110 jedinki) i svinje (88 grla).

  71

Tabela 2: Organska stočarska proizvodnja u Srbiji

Mesto Vrsta životinja Broj životinja/košnica

Živina 110 Čačak Pčele 40

Svinja 88 Bela Crkva

Goveda 41 Dubovac Goveda 75

Svrljig Pčele 200 Kragujevac Pčele 60 Novi Kozjak Goveda 29

Čikot Pčele 170 Bučje Pčele 140 UKUPNO

Živina 110 jedinki Svinja 88 grla Goveda 145 grla Košnica 610

Izvor: Analiza sektora organske proizvodnje, MPŠV, Beograd, 2009.

U Srbiji, a samim tim i u Vojvodini, tržište organskih proizvoda je još uvek relativno malo i u razvoju. S obzirom da ovo tržište pokazuje ogromne potencijale širom sveta, na svim kontinetima, smatramo da će se i u našoj zemlji ovaj trend ispoljiti u skorijoj budućnosti.

3. PROBLEMI RURALNOG RAZVOJA U AP VOJVODINI

Osnovni problem ruralnog razvoja AP Vojvodine predstavlja činjenica da je poljoprivreda još uvek dominantna privredna delatnost u najvećem broju opština. Infrastruktura je nedovoljno razvijena, a postojeći kapaciteti nedovoljno održavani i nefunkcionalni sa aspekta današnjih, a pogotovo budućih potreba. Pojedine opštine su različito razvijene zbog različitog nivoa razvijenosti formalnih i neformalnih institucija što se odražava na različit stepen razvijenosti seoskog i urbanog stanovništva. Dakle, prisutne su drastične strukturne neusklađenosti, institucionalni problemi, nepovoljna demografska kretanja i materijalna ograničenja u najvećem broju opština (Njegovan, Z., Pejanović, R., 2009).

Prema administrativnoj podeli, AP Vojvodina je podeljena na sedam okruga u kojima se nalazi 45 opština. Pritom je u geografsko-istorijskom smislu čine tri regije – Srem, Banat i Bačka. U etničkom i kulturnom pogledu može se slobodno istaći da Vojvodina predstavlja „Evropu u malom“, jer u njoj žive pripadnici 26 nacionalnosti i oko trideset religija i religijskih zajednica koje govore 10 različitih jezika. Glavni grad i administrativno, privredno, kulturno i obrazovno središte Pokrajine je Novi Sad.

  72

U AP Vojvodini živi 2.031.992 stanovnika (što čini 27,1% ukupnog stanovništva Republike Srbije) nastanjenih u 464 naseljena mesta, od čega je 412 seoskih naselja. Pritom, za dosta dugi period vremena, prisutan je trend drastičnog smanjivanja kako ukupnog, tako i aktivnog stanovništva u ruralnim područjima (tabela 3.)

Tabela 3: Kretanje stanovništva AP Vojvodine prema popisima od 1961- 2002. godine

1961. 1971. 1981. 1991. 2002. Ukupno stanovništvo 1.854.956 1.952.533 2.034.772 2.013.889 2.031.992

Poljoprivredno stanovništvo 961.000 761.000 391.426 269.438 215.147

% od ukupnog stanovništva 52 39 19 13 11

Aktivno poljoprivredno stanovništvo

457.400 385.100 213.307 149.583 125.506

Izvor: Statistički godišnjak Republike Srbije, 2007., str. 74.

Iako se nominalno broj stanovnika Vojvodine permanentno povećava, poljoprivredno stanovništvo u poslednjih 40-tak godina beleži drastičan pad (sa 52%, od ukupnog stanovništva u 1961. godini, na 11% u 2001. godini ili 4,47 puta manje).

U periodu posle 2000. godine odvijao se buran proces transformacije privrede i društva, a u tom sklopu, naravno i poljoprivrede kao najznačajnije privredne delatnosti. Izvesno je da je to imalo veliki uticaj na stanje i odnose u poljoprivredi, na njenu poziciju u primarnoj raspodeli, odnosno na njen ukupan položaj u društvu, a i na položaj ruralnog stanovništva i stanje u ruralnim regionima.

Područje Vojvodine raspolaže sa 1,729 miliona ha kvalitetnog poljoprivrednog zemljišta (po sastavu dominira karbonatni černozem), koje čini 83,1% ukupne površine teritorije AP Vojvodine. Obradivo zemljište zauzima površinu od 1,648 miliona ha (95,3% ukupnog poljoprivrednog zemljišta). U strukturi obradivog poljoprivrednog zemljišta dominiraju oranične površine (oko 1,58 miliona ha ili 96,34% obradivog zemljišta). Voćnjaci zauzimaju 1%, vinogradi 0,61%, livade 2,06%, pašnjaci 6,25%, a bare, ribnjaci i trstici 1,79% poljoprivrednog zemljišta AP Vojvodine. Šumske površine u Vojvodini zauzimaju ukupno 163.062 ha, od čega je u privatnom vlasništvu 102 ha, a dominantan deo šuma od 162.960 ha su u državnom vlasništvu.

Od ukupno raspoloživog obradivog poljoprivrednog zemljišta, 67,2% je u privatnom vlasništvu seoskih gazdinstava. Privatna poljoprivredna gazdinstva, iako raspolažu većinom zemljišta, odlikuju se nepovoljnom posedovnom stukturom. Naime, prosečna veličina obradivog korišćenog zemljišta privatnog poljoprivrednog gazdinstva iznosi 3,52 ha u proseku. Ova površina obično je podeljena u tri dela prosečne veličine oko 125 ara. U strukturi gazdinstava prema izvoru prihoda dominiraju nepoljoprivredna gazdinstva.

Broj poljoprivrednih gazdinstava prema popisu 2002. godine je iznosio 201.475 (tabela 4). Kao značajne proizvodne jednice treba navesti još zadruge i poljoprivredna preduzeća. U AP Vojvodini ima kupno 497 zadruga i poljoprivrednih preduzeća koji

  73

raspolažu sa 624.000 ha poljoprivrednih površina, od čega je oko 511.000 ha obradivog poljoprivrednog zemljišta. Najviše je zadruga i preduzeća sa veličinom poseda od 1.000 do 2.500 ha.

Tabela 4: Poljoprivredna domaćinstva APV prema veličini poseda i učešću u ukupnom

broju  

Grupa domaćinstava

prema ukupnoj površini zemljišta

Ukupna broj Poljoprivrednih

gazdinstava

Učešće u ukupnom broju

poljop. domaćinstava (u %)

Do - 1,00 ha Od 1,01 - 2,00 ha Od 2,01 - 3,00 ha

72.264 37.075 22.529

35,9 18,4 11,2

Ukupno do 3,00 ha 131.868 65,5 Od 3,01 - 5,00 ha Od 5,01 - 8,00 ha Od 8,01 - 10,00 ha Od 10,01 - 15,00 ha Od 15,01 i više ha

24.262 20.802 9.701 8.647 6.195

12,0 10,3 4,8 4,3 3,1

Ukupno: 201.475 100,0

Izvor: Poljoprivredni vodič kroz Vojvodinu, ASPRESS D.O.O, 2006, str. 58.

Konačno, kao najznačajniji faktor ruralnog razvoja Vojvodine treba istaći stanovništvo, odnosno civilno društvo. Pre svega, tu se misli na njegovu svest o neophodnosti pro aktivnog stava u odnosu na razvoj lokalne zajednice i ruralnih područja u celini, kao i njegova participacija bilo da se radi o grupama gradjana, njihovim asocijacijama, aktivnosti omladine, žena, ili svih ostalih grupa koje su prepoznatljive i imaju interesa da učestvuju u ovakvim procesima. Do sada je ovaj značajan aspekt ruralnog razvoja – participacija građana i rad na podizanju njihovog kapaciteta predstavljao osnovno ograničenje i kočnicu za intenzivniji razvoj.

Rezimirajući, može se istaći da se problemi ruralnog razvoja u AP Vojvodini ogledaju u činjenici da je poljoprivreda još uvek dominantna privredna delatnost u najvećem broju opština, da je infrastruktura nedovoljno razvijena, a postojeći kapaciteti nedovoljno održavani i nefunkcionalni sa aspekta današnjih, a pogotovo budućih potreba. Takodje, značajan problem predstavlja i nedovoljna razvijenost formalnih i neformalnih institucija kao i građanskog društva i zbog toga, izraženim disproporcijama u nivou razvijenosti pojedinih opština.

Narasle regionalne razlike često su rezultat i neefikasnog korišćenja lokalnih razvojnih potencijala ruralnih područja. Ubrzano uspostavljanje institucionalnih uslova za dosledniju i prema tome, kreativniju i efikasniju ruralnu politiku, treba da rezultira u smanjivanju ruralnih problema i u unapređenju lokalnih razvojnih potencijala.

Ovakvo stanje predstavlja posledicu činjenice da se poslednjih više od pola veka u Vojvodini primenjivao centralistički razvojni koncept industrijalizacije, u kome je došlo do polarizacije, u kojoj je ukupan socio-ekonomski razvoj bio rezervisan za grad (urbana

  74

područja), a gde je selu (ruralnim područjima) kao jedina dimenzija života i rada ostala isključivo poljoprivreda. Na to delom ukazuje i učešće poljoprivrede sa prehrambenom industrijom u ukupnom bruto domaćem proizvodu koje iznosi približno 23%.

U ovakvoj razvojnoj orijentaciji su eskalirali značajni socio-ekonomski problemi, pa se u periodu posle 2000. godine pristupilo procesu tranzicije privrede i društva. Ovaj proces nije mimoišao ni ruralna područja koja dominantno zauzimaju ukupni prostor APV. Kao posledica, to se odrazilo na položaj ruralnog stanovništva i uticalo na ukupno stanje u ruralnim područjima. Na to nedvosmisleno ukazuju indikatori ruralnog razvoja koji se navode u nastavku.

Vojvodina ima gustinu naseljenosti od prosečno 93 stanovnika po kvadratnom kilometru. To je svakako daleko ispod granice od 150 stanovnika po kvadratnom kilometru koju kao standard propisuje OECD, a prihvataju mnoge zemlje i EU. Kao lokalne teritorijalne jedinice možemo uzeti opštine. Opštine u AP Vojvodini, sa svojom prosečnom površinom od 478 kvadratnih kilometara i sa prosečno 44.500 stanovnika, mogu se smatrati lokalnim jedinicama i u administrativnom i u teritorijalnom pogledu. Većina opština u Vojvodini je daleko ispod kriterijuma, tako da se 40, od ukupno 45 opština, svrstavaju u ruralna područja. Od svih opština koje ispunjavaju kriterijum, najbliže utvrđenoj granici je Subotica sa gustinom naseljenosti od 145 stanovnika po kvadratnom kilometru. Zahvaljujući relativno velikoj površini opštine i pored relativno velikog broja stanovnika, Subotica se može kvalifikovati kao ruralno područje. Iznad utvrđene granice od 150 stanovnika po kvadratnom kilometru su samo sledeće opštine: Temerin (166), Pančevo (167), Sremski Karlovci (172), Stara Pazova (206) i Novi Sad (449 stanovnika po kvadratnom kilometru), koje nisu ruralna područja prema kriterijumu za lokalne teritorijalne jedinice.

  75

4. ZAKLJUČAK

Organska proizvodnja ima značajnu ulogu u razvoju ruralnih područja, jer omogućava ekonomski razvoj, diverzifikaciju aktivnosti, privlačenje finansijskih resursa, ali takođe predstavlja integralni deo strategije za ruralni i poljoprivredni razvoj. U nekim regionima Vojvodine odvijaju se pojedini oblici održive i organske poljoprivrede, ali to je još uvek sporadično, neorganizovano i nedovoljno, zbog mnogobrojnih problema koji prate ovu proizvodnju. Poseban problem je što u Republici Srbiji nedostaju đubriva za organsku proizvodnju i zaštitna sredstva.

  76

Suzbijanje bolesti, štetočina i korova veliki je problem sa kojim se susreću proizvođači u organskoj proizvodnji, jer nije dozvoljena upotreba sintetičkih hemijskih preparata koji se koriste u konvencionalnoj proizvodnji.

Usitnjenost našeg poseda (prosečno oko tri hektara) može da bude prednost za ovu proizvodnju. Ove površine bi, naime, mogle da se koriste upravo za organsku proizvodnju, jer bi period konverzije bio kratak. Mogu se koristiti za gajenje sitnog voća (malina, kupina, borovnica, jagoda, ribizla) jer nisu zagađene, zahvaljujući prostornoj izolovanosti od saobraćajnica. Pojedinačna pozitivna iskustva ukazuju da se na ovim područjima mogu uspešno gajiti krompir, raž, ovas, korenasto povrće. Veliko bogatstvo predstavljaju autohtone sorte jabuka, krušaka, šljiva, koje se odlikuju visokim stepenom otpornosti na patogene štetočine i uslove spoljašnje sredine, pa se mogu gajiti bez upotrebe mineralnih đubriva i hemijskih sredstava. Razvoj organskog voćarstva pruža osnovu za razvoj i organskog pčelarstva. Na ovim područjima, pored toga, prostiru se prirodne livade i pašnjaci, pogodni za gajenje stoke.

Uslovi za razvoj biljne organske proizvodnje su kod nas povoljni. Organsko ratarstvo ima odlične uslove za razvoj u AP Vojvodini. Organsko povrtarstvo je pogodno za porodične eko-farme, zbog zatvorenog ciklusa proizvodnje i raznovrsne ponude povrća. To dalje, otvara mogućnost multifunkcionalnosti u razvoju ne samo poljoprivrednih nego i nepoljoprivrednih proizvoda i usluga, među kojima značajno mesto ima ruralni turizam, odnosno agroturizam. Organsko voćarstvo ima u Srbiji velike mogućnosti. Ova proizvodnja obuhvata tri načina dobijanja organskog voća: sakupljanje divljeg i samoniklog voća, proizvodnja u rodnim zasadima i podizanje voćnjaka po organskim principima. Investiciona ulaganja za podizanje i negu zasada su visoka. Zato je neophodno prethodno proučiti sve prirodne, ekonomske, tehničko-tehnološke i organizacione uslove, kako bi investicija bila rentabilna.

U AP Vojvodini postoje komparativne prednosti za razvoj organskog oplemenavanja biljaka i organskog semenarstva.2 Pitanje sortimenta, sortnog semena, i sadnog materijala za organsku proizvodnju je u početku rešavano korišćenjem netretiranog semena konvencionalnih sorti proizvedenog u konvencionalnim uslovima. U sledećoj fazi postavljen je zahtev da se seme i sadni materijal konvencionalnih sorti proizvodi metodama organske proizvodnje – najmanje jednu godinu kod jednogodišnjih i dve sezone kod višegodišnjih biljaka. Naredna faza zahteva korišćenje organskog semena i zamenu konvencionalnih sorti organskim sortama.

Kada je reč o stočarstvu u ruralnim područjima naše zemlje postoje odgovarajući uslovi za razvoj organske ovčarske, kozarske, govedarske i svinjarske proizvodnje, odnosno proizvodnje organskog mesa i mleka. Zasnivanje ove proizvodnje u napuštenim ruralnim područjima moglo bi u znatnoj meri da doprinese njihovom oživljavanju.

Pored zasnivanja novih farmi u ruralnim područjima, moguća je i konverzija konvencionalnih u organske farme. Kada se mlečna ili tovna konvencionalna farmska jedinica konvertuje za organsku proizvodnju postojeće životinje se mogu zadržati, ali ne i prodavati kao organske. Posle završetka perioda konverzije njihovo potomstvo može se prodavati kao organsko. Tu problematiku reguliše Pravilnik o metodama organske stočarske proizvodnje (MPŠV).

                                                            2 Od 41 proizvođača u sektoru organske proizvodnje u 2008. godini njih 26 je sa područja AP

Vojvodine ili 63% ukupnog registrovanog broja u R. Srbiji.

  77

Razvojem organskog stočarstva, kao i organske biljne proizvodnje treba da se doprinese optimalnom korišćenju lokalnih resursa, povećanju lokalne proizvodnje, posebno sveukupnom poboljšanju statusa stanovništva u ruralnim područjima, što je značajno i zbog zaustavljanja procesa „demografskog pražnjenja“ naših sela.3

Efekti organske poljoprivredne proizvodnje su, svakako, pozitivni.4 To potvrđuje iskustvo razvijenih zemalja. U ovim zemljama organska poljoprivreda doprinosi, između ostalog, pozitivnom imidžu neke ruralne oblasti, ne samo za poljoprivredu, već i za druge sektore ruralne ekonomije. Velika posvećenost zaštiti životne sredine, može na primer, uticati da ruralne oblasti postanu turistički centri (agrarni turizam), što utiče na kompanije iz drugih oblasti da izaberu upravo taj centar za svoj biznis. Nekoliko regiona u Nemačkoj trude se da iskoriste pozitivan imidž stvoren organskom proizvodnjom, kao pokretačem ruralnog razvoja.

Bazirana na ovakvim ekonomskim načelima - predostrožnosti i preventive, organska proizvodnja, kao deo multifunkcionalne poljoprivrede,5 omogućuje revitalizaciju i raznovrsnost proizvodnje, razvoj porodičnog poseda i srećniji život seoske porodice. To je od posebnog značaja za Vojvodinu i Republiku Srbiju gde veći deo poljoprivrednih gazdinstava ima manje od tri hektara, a u ruralnim područjima živi više od 50% stanovništva Vojvodine.

                                                            3 Ministarstvo poljoprivrede Republike Srbije obezbeđuje podsticajna sredstva za razvoj organske

proizvodnje i pokriva deo troškova sertifikacije. 4 Diverzifikacija vrsta, posebno sorti, rasa, veoma je značajna u organskoj proizvodnji.

Intenzivna proizvodnja dovela je, naime, do smanjenja biodiverziteta, odnosno koristi se relativno mali broj sorti i rasa, ili različite sorte/rase istog tipa. Posledica svega toga je pored objektivnog gubitka generičkog diverziteta, pojava neosetljivih biljaka i životinja na bolesti. Zato je neophodno da se u poljoprivrednu proizvodnju uključi veći broj vrsta, sorti, rasa, uključujući i neke autohtone, zaboravljene i otporne prema nekim danas dominantnim bolestima.

5 Pored koncepta integralne, održive i organske poljoprivrede poslednjih decenija 20. veka javio se i koncept multifunkciuonalne poljoprivrede koji, pored bazičnih funkcija, ima i brojne neproizvodne eksternalije („oko poljoprivrede“) vezane za održivi ruralni razvoj, kao i snažnu socijalno-demografsku komponentu. Koncept obuhvata širok dijapazon aktivnosti: primarnu poljoprivrednu proizvodnju sa akcentom na zaštiti okoline (upravljanje resursima zemljišta, vode i vazduha, održivost prirodnog i agro-istorijskog ambijenta, kontrolu klime i efekata globalnog zagrevanja, proizvodnja biomase za energetske potrebe) i staranje o zdravlju i ukupnom blagostanju (uključujući turizam i rekreaciju). Ovako širok skup funkcija ne može biti u kompetenciji pojedinačnih proizvođača (farmera), već zahteva širi društveni konsenzus i snažnu institucionalnu podršku.

  78

5. LITERATURA

1) COUNCIL REGULATION (EC) No 834/2007. 2) ČIKIĆ, JOVANA, ŽIVOJIN, P.: Organska proizvodnja i poljoprivredna

gazdinstva Srbije – ruralnosociološka analiza, Poljoprivredni fakultet, Novi Sad, 2010.

3) LAZIĆ, BRANKA I SARADNICI: Organska poljoprivreda, bibliografija uz većinu radova, Institut za ratarstvo i povrtarstvo, Novi Sad, 2008.

4) MPŠV: Operativni program razvoja poljoprivrede 2009-2011, analiza sektora organske poljoprivrede, Beograd, 2009.

5) NJEGOVAN, Z., PEJANOVIĆ, R., MARKOVIĆ KATARINA, TOMAŠ MIRELA: Ruralna regionalizacija AP Vojvodine, Zbornik kratkih sadržaja, Simpozijum »Stočarstvo, veterinarska medicina i ekonomika u ruralnom razvoju i proizvodnji zdravstveno bezbedne hrane«, sa međunarodnim učešćem, Divčibare, 20. – 27. jun, 2010, Poljoprivredni fakultet, Novi Sad.

6) NJEGOVAN, Z., PEJANOVIĆ, R.: Ruralna regionalizacija AP Vojvodine – novi teorijsko metodološki pristupi upravljanju ruralnim razvojem, monografija, Poljoprivredni fakultet, Novi Sad, 2009.

7) PEJANOVIĆ, R., ANDRIĆ N.: Kretanje organske poljoprivredne proizvodnje u EU, Savremeni farmer, Departman za stočarstvo, Poljoprivredni fakultet, Novi Sad, br. 35/2008, str. 33-39.

8) PEJANOVIĆ, R., NJEGOVAN, Z.: Preduzetništvo i (agro)ekonomija, monografija, Poljoprivredni fakultet, 2009, Novi Sad.

9) PEJANOVIĆ, R., NJEGOVAN, Z., MARKOVIĆ KATARINA, TOMAŠ MIRELA: Poljoprivreda i ruralni razvoj u regionalnom prostornom planu AP Vojvodine, Zbornik kratkih sadržaja, Simpozijum »Stočarstvo, veterinarska medicina i ekonomika u ruralnom razvoju i proizvodnji zdravstveno bezbedne hrane«, sa međunarodnim učešćem, Divčibare, 20. – 27. jun, 2010, Poljoprivredni fakultet, Novi Sad.

10) PEJANOVIĆ, R., POPOVIĆ-VRANJEŠ ANKA, MAKSIMOVIĆ, G., TOMAŠ MIRELA, PETROVIĆ, D.: Agroeconomical analysis and organic agricultural production, Savremena poljoprivreda, Departman za stočarstvo, Poljoprivredni fakultet, Novi Sad, Vol. 58, br. 3-4, 2009, str. 157-164.

11) PEJANOVIĆ, R.: Formiranje klastera organske proizvodnje, efikasan instrument jačanja konkurentnosti, pogledi i mišljenja, Poljoprivrednik AD „Dnevnik“, Novi Sad, br. 2403/2009, str. 6.

12) PEJANOVIĆ, R.: Organska poljoprivreda – faktor konkurentnosti, Savremeni farmer, Departman za stočarstvo, Poljoprivredni fakultet, Novi Sad, br. 27/2006, str. 35-37.

13) TOMAŠ, MIRELA: Uloga organske poljoprivredne proizvodnje u ruralnom razvoju AP Vojvodine, diplomski - master rad, Poljoprivredni fakultet, Novi Sad, 2010.

14) www.europa.eu 15) www.IFOAM.org 16) www.minpolj.gov.rs

  79

17) www.organic-europa.net 18) Zakon o organskoj poljoprivredi, „Službeni glasnik Republike Srbije“,

Beograd, br. 62/2006. 19) Zakon o organskoj proizvodnji, „Službeni glasnik Republike Srbije“, Beograd,

br. 30/10, 2010.

ORGANIC AGRICULTURE AS A FACTOR OF RURAL DEVELOPMENT OF AP VOJVODINA

TOMAŠ, MIRELA, PEJANOVIĆ, R., POPOVIĆ-VRANJEŠ, ANKA, MAKSIMOVIĆ, G.

Summary

The authors discuss the concept of organic agriculture and rural development of Vojvodina. Organic agriculture represents a new way of organizing agricultural production, which primarily takes into account the protection of consumers and the environment. In developed countries, this concept appeared in the eighties and in Serbia is relatively new and has been present since the end of the nineties.

The concept of rural development is a way of development that takes into account agriculture and the sectors surrounding agriculture. In research, the authors found many problems in rural areas of Vojvodina with emphasize on fragmentation of parcels and depopulation of villages. As the possibility of "revival" of rural areas, the authors offer the concept of organic farming that could be one way to develop villages.

Key words: organic agriculture, rural development, AP Vojvodina, agriculture, R.

Serbia.

80

UDK: 316.334.55 Originalni naučni rad Original scientific paper

RURALNI RAZVOJ I LOKALNI EKONOMSKI RAZVOJ SRBIJE∗ (stanje, problemi, perspektive)

GLAVAŠ – TRBIĆ DANICA, PEJANOVIĆ, R., MAKSIMOVIĆ, G.1

Rezime

Srbija kao izrazito ruralna zemlja svoj dalji razvoj mora zasnivati na ulaganju i unapređenju poljoprivrede, koja predstavlja dominantnu privrednu delatnost naše zemlje. Autori iz tog razloga opisuju stanje i izdvajaju razvojne probleme i ograničenja poljoprivrede i ruralnih područja Republike Srbije, koja pretstavljaju osnovu ruralnog razvoja. Autori u radu stavljaju akcenat na ulogu i značaj lokalne samouprave i podsticajne instrumente lokalanog ekonomskog razvoja u funkciji ruralnog razvoja. Kroz dosadašnja iskustva razvijenih zemalja EU i SAD-a ukazano je na sinergijsku vezu ruralnog razvoja i lokalnog ekonomskog razvoja, kroz pozitivne efekte decentralizovanog pristupa razvoju, u cilju sveobuhvatnog razvoja države. Ključne reči: ruralni razvoj, lokalni ekonomski razvoj, decentralizovan sisitem, poljoprivreda.

1. UVOD

Republika Srbija predstvalja izrazito ruralnu zemlju, sa poljoprivrednom proizvodnjom kao dominantnom privrednom granom. Postoje različite klasifikacije i podaci, ali okvirno oko 70-80% teritorije Republike Srbije čini ruralno područje na kome živi oko 43-56% ukupnog stanovništva naše zemlje. Po istim izvorima2, više od 30% stanovnika se bavi poljoprivrednom proizvodnjom. Uprkos ovim činjenicama, koje ukazuju na veliki značaj poljoprivrede, nedovoljna su ulaganja i pomoć našem selu i poljoprivredi.

∗ Rad je deo istraživanja u okviru master rada Danice Glavaš – Trbić "Ruralni razvoj i lokalni

ekonomski razvoj", koji je odbranjen na Poljoprivrednom fakultetu u Novom Sadu, pod mentorstvom prof. dr Radovana Pejanovića.

1 MSc. Danica Glavaš – Trbić, stručni saradnik, Dr Radovan Pejanović, redovni profesor, Poljoprivredni fakultet, Novi Sad, Mr Goran Maksimović, Univerzitet u Kosovskoj Mitrovici

2 Izvor: Hopić, S.i sar.: „Ruralni razvoj u Republici Srbiji“, studija rađena od strane SKGO u okviru Exchange2 projekta, projekat Zajednička podrška lokalnim samoupravama, finansiran od strane EU, 2008.

81

Iako se ruralna područja Srbije prostiru na velikom delu njene teritorije, ona su u veoma nezavidnom položaju i susreću se sa brojnim problemima. Srbija ima velike potencijale, ali je s jedne strane podrška ruralnim područjima mala, a s druge strane koncept agrarnog razvoja nedovoljno razvijen.

U rešavanju postojećih problema mora se krenuti kako od politike ruralnog razvoja kao i formulisanja strategija, ali isto tako i najnižeg nivoa, nivoa lokalne samouprave. Primenom adekvatnih instrumenata za podsticanje lokalnog ekonomskog razvoja, direktno se utiče na ruralni razvoj i razvoj zemlje u celini.

Republika Srbija je pred velikim zadatkom i izazovima i neophodno je remodeliranje privrednog i društvenog sistema. U okviru tog koncepta privrednog sistema, poljoprivreda i ruralni razvoj trebalo bi da imaju posebno važnu ulogu.

2. PROBLEMI I STANJE RURALNIH PODRUČJA SRBIJE

Kao što je već istaknuto i pored toga što je Republika Srbija dominantno

poljoprivredna zemlja, a ruralna područja čine najveći deo njene teritorije, nedovoljna su ulaganja kako u poljoprivredu, tako i u sela. Ruralna područja susreću se sa brojnim problemima, a siromaštvo predstavlja značajan i stalan problem u našoj zemlji.3

U Srbiji je prisutan neravnomeran regionalni razvoj koji je rezultirao velikim razlikama u stepenu razvijenosti između gradova, opština, regiona i ruralnih područja generalno. Značajna razlika u stepenu razvijenosti postoji između urbanih i ruralnih područja, ali i između pojedinih ruralnih regiona.

U dokumentu „Plan strategije ruralnog razvoja za period 2009 – 2013.”4 koji je izradilo Ministarstvo poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede stoji da je jedan od primarnih problema ruralnih oblasti visoka stopa nezaposlenosti, koja se kreće oko 20% i predstavlja veliki problem za Srbiju i za dalji razvoj poljoprivrede, koja je u selima glavna delatnost.

S druge strane, od ukupno radno aktivnog stanovništva, preko 30% je zaposleno u poljoprivredi. Ova stopa zaposlenosti u poljoprivredi je jedna od najviših u Evropi. Samim tim, poljoprivreda predstavlja izuzetno značajnu delatnost, ne samo za ruralne oblasti, već i za nacionalnu ekonomiju u celini.

Poljoprivreda je zasnovana na malim gazdinstvima, sa malim i iscepkanim zemljišnim posedima (u proseku 3ha), koja ostvaruju mali prihod i nedovoljnu produktivnost rada. Tehnička opremljenost je veoma niska, nemodernizovana sa malom specijalizacijom proizvodnje, izrazitom ekstenzivnošću proizvodnje, a pri tom bez adekvatnog odgovora na potrebe tržišta. Proizvodnja je prvenstveno namenjena za ličnu potrošnju članova gazdinstva, za direktne proizvođače, a samo mali višak odlazi na tržište.

3 Videti detaljnije: Pejanović, R., Tica, N., Tranzicija i agroprivreda, Poljoprivredni fakultet, Novi

Sad, monografija, 2005. 4 Plan strategije ruralnog razvoja za period 2009 – 2013, materijal sa interneta.

http://www.spos.info/images/uploaded/file/Plan%20strategije%20ruralnog%20razvoja%202009-2013_.pdf

82

Kada se govori o samoj strukturi proizvodnje, veoma je niska stopa diverzifikacije proizvodnje, što takođe dovodi do manjka prilika za zapošljavanje.

S druge strane, ni razvijenost industrije nije na zavidnom nivou. Industriju treba modernizovati i tehnički unaprediti, a kapacitete poljoprivredno-prehrambenog sektora povećati. Ruralna područja Srbije nažalost nemaju ni finansijski ni kadrovski kapital. Udaljena su od potencijalnih tržišta kako inputa, tako i tržišta za plasman svojih proizvoda. To dovodi farmu u nepovoljan troškovni položaj.

U privredi naše zemlje preovladavaju mala i srednja preduzeća, koja sama po sebi, pojedinačno, nemaju veliki uticaj i ne mogu da ostvare svoje interese, pa im je optimalno rešenje udruživanje. Putem organizovanja i horizontalnog i vertikalnog udruživanja, mogli bi postići uticaj koji bi čak bio veći od uticaja velikih kompanija.

Takođe, bruto društveni proizvod (BDP per capita) koji se ostvaruje po stanovniku u ruralnim područjima je znatno manji od bruto društvenog proizvoda po stanovniku u urbanim oblastima.

Ono što direktno utiče kako na kvalitet života stanovništva ruralnih područja, tako i razvoj njihove privrede i povezanosti sa drugim delovima zemlje i drugim tržištima jeste nedovoljno razvijena infrastruktura (putevi, pruge, kanalizaciona mreža, struja, komunikacije, kvalitet vode, škole, obdaništa, zdravstveni centri, domovi kulture i tsl.). Nerazvijenost infrastrukture direktno utiče na smanjenje konkurentnosti ruralnih područja, narušava njihov imidž i poslovnu klimu, a time uzrokuje odbijanje potencijalnih investitora. Finansijska sredstva se tako slivaju u neka druga, urbana, bolje povezana i infrastrukturno više izgrađena područja.

Ruralne oblasti u Srbiji odlikuje različitost u karakteristikama, od socijalnih, demografskih, do ekonomskih i svih drugih. Ipak, ono što im je nažalost zajedničko je "umiranje" sela usled velikih migracija iz ruralnih u urbane krajeve, u potrazi stanovnika za boljim poslom, većim izvorima prihoda i boljim životnim standardom. Usled migracija iz ruralnih u urbane predele, dolazi do takozvanog „demografskog pražnjenja“ sela. Sve je češći slučaj da se cela domaćinstva gase. Ne samo što iz sela odlazi radno sposobno stanovništvo i time se smanjuje raspoloživa radna snaga, već odlaze mladi stručnjaci i obrazovani ljudi, koji bi svojim znanjem mogli da utiču na privredni razvoj i na poboljšanje postojeće situacije. Proces migracije u pojedinim delovima Srbije, kao što je Istočna Srbija i veliki broj opština Južne Srbije, je daleko iznad proseka migracija i u Srbiji i u Evropi, što se mora uzeti kao veoma dramatičan problem.

Zabeleženo je da od oko 4.600 sela, koliko ih postoji u Srbiji, u oko 190 sela uopšte nema stanovnika, u preko 200 naselja nema mladih do 20 godina, a skoro četvrtina stanovnika u selima je starija od 60 godina. Kao i u Srbiji i u Vojvodini je slično loše stanje, a moglo bi se reći još i gore. Tako, od oko 412 sela u Vojvodini, oko 300 sela je zahvaćeno procesom demografskog pražnjenja.

Koncept održivog razvoja društva podrazumeva bavljenje pitanjem zaštite životne sredine. Srbija generalno, a posebno ruralne oblasti poseduju raznovrsne ekosisteme i odlikuje ih očuvan biodiverzitet. Samim tim, neophodan je ekološki pristup svakodnevnim životnim aktivnostima. Potrebno je razvijati viši nivo ekološke svesti, da bi se prirodna bogatstva i potencijali sačuvli. Trenutno, ekološka svest, kao i praktične aktivnosti u oblasti zaštite životne sredine, nisu na zadovoljavajućem nivou.

83

Prvi i osnovni korak stvaranja uspešne strategije i pružanja pomoći ruralnim područjima predstavlja precizno definisanje ruralnih područja, izvršavanje ruralne regionalizacije, što znači definisanje indikatora razvoja ruralnih područja, čime će se omogućiti praćenje njihovog stanja i razvoj. Kod nas još uvek postoji problem definisanja ruralnih područja, što predstavlja korak bez koga se ne može ići dalje. Kod nas se kao parametar za razgraničenje između ruralnoh i urbanog koristi gustina naseljenosti od 150 stanovnika po metru kvadratnom.

Tek kada se pravilno definišu ruralna područja i indikatori, može se izvršiti detaljnija analiza stanja, steći slika i uvid, potom pratiti stanje i na osnovu toga uočiti ključne tačke, okosnice, kako bi se ukazala adekvatna i pravovremena pomoć tim ruralnim područjima. To nije samo problem naše zemlje. U svetu se u tom smislu koriste metodologije OECD-a, EU, FAO i Svetske banke, ali i dalje ne postoji jedna jedinstvena međunarodna metodologija, kako bi se ovaj proces uradio na ujednačen i standardizovan način. To pre svega stvara problem uporedivosti između različitih zemalja. U skladu sa ovim, ne postoji ni jedinstven stav u definisanju šta je "ruralno", kao ni pojma "ruralno područje".

Povrh svih pomenutih problema, stoji još veći probelem, a to je nepostojanje adekvatne ruralne i regionalne politike razvoja u Srbiji, niti strategija i programa koji iz nje proističu. Postojali su rani pokušaji u tom smislu i pravcu, kroz recimo osnivanje Agencije za ruralni razvoj 2003.godine, od strane tadašnjeg Ministarstva finansija i ekonomije, koje je ukinuto 2004. Mere su bile usmerene ka razvoju sela, unapređenju gazdinstava, obnavljanju i unapređenju lokalne seoske infrastrukture, unapređenju plasmana i kvaliteta proizvoda i razvoju i promociji organske proizvodnje, zaštiti životne sredine i promociji ruralnih područja. Iako su zamisao i planirani pravci razvoja bili dobri, praktično gledano to i dalje nije pomerilo ruralni razvoj naše zemlje sa margina.

U Srbiji postoji razvijena agrarna politika, a osnovni objekat ove politike su poljoprivredna gazdinstva i proizvođači. Za razliku od toga, ruralna politika se bavi postizanjem širih ciljeva ruralnih područja. U Srbiji se iz budžeta izdvaja oko četiri posto za razvoj poljoprivrede uprkos tome što poljoprivreda učestvuje sa preko 10% u društvenom proizvodu. Treba istaći da je situacija u EU potpuno obrnuta. Iako je u EU u proseku 5,8% ukupnog stanovništva zaposleno u poljoprivredi i učestvuje sa manje od 2% u ukupnom društvenom proizvodu, iz budžeta se za poljoprivredu izdvaja oko 45% finansijskih sredstava.

Prema dokumentu „Plan strategije ruralnog razvoja za period 2009 – 2013.”5 koji je izradilo Ministarstvo poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede, Srbija se u ruralnim oblastima susreće sa brojnim problemima, koji su sistematizovani i predstavljeni u narednoj tabeli, kroz poređenje osnovnih karakteristika urbanih i ruralnih područja.

5 Plan strategije ruralnog razvoja za period 2009 – 2013, materijal sa interneta.

http://www.spos.info/images/uploaded/file/Plan%20strategije%20ruralnog%20razvoja%202009-2013_.pdf

84

Tabela 1. Glavne karakteristike ruralnih oblasti u Srbiji u poređenju sa urbanim oblastima

INDIKATORI Ukupno u Srbiji

Urbane oblasti

Ruralne oblasti

% ruralne oblasti

ukupno u Srbiji

EU 25. Pregled ruralne oblasti

Ukupna površina (km2) 77508 11556 65952 85,1 56,2

Broj naselja 4715 811 3904 82,8

Broj stanovnika 1991 7576837 3257374 4319463 57,0 16,6

Broj stanovnika 2002 7498001 3336341 4161660 55,5

Gustina naseljenosti 2002 96 288 63 38,5

Promene u broju stanovnika u % (1991-2002)

-1,04 2,42 -3,65

Starosna struktura Preko 65 godina starosti (%) 16,5 15,4 17,5 16,6

Ispod 15 godina starosti (%) 15,7 15,1 16,2 17,6

Zaposlenost po sektorima

Primarni sektor (%) 23,36 11,26 32,98 13.2 Sekundarni sektor (%) 30,08 29,32 30,69 28,7 Tercijalni sektor uključujući i javna preduzeća (%)

43,74 56,74 33,44 58,1

Nepoznato 2,80 2,69 2,89

BDP po glavi stanovnika index, Srbija = 100 100 132.8 73.7 74,1

Nezaposlenost (%) 22 23 21 11,6 Stopa nezaposlenosti žena (%) 24 25 23

Infrastruktura Broj telefonskih linija/1000 stanovnika (2004.)

331 391 284

Broj stanovnika po jednom lekaru (2004.) 369 272 512

Turistički smeštaj

Broj kreveta u hotelima 83993 26919 57074 67,9

Broj kreveta u hotelima po 1000 osoba 11,2 8,07 13,71

Broj noćenja 6642623 2147850 4494773 67,6

Izvor: Dokument „Plan strategije ruralnog razvoja za period 2009 – 2013”, MPŠV.

85

3. ULOGA LOKALNE ZAJEDNICE U RURALNOM RAZVOJU

Problemi ruralnih područja zahtevaju integralni pristup u rešavanju, a jedan od bitnih faktora je lokalni ekonomski razvoj. Podsticanje razvoja kroz lokalni ekonomski razvoj je značajan pristup, jer sami akteri na lokalnom nivou i u području lokalne zajednice su u stvari najbolji poznavaoci problematike, potencijala kao i izvori mogućih rešenja.

U skladu s tim, efikasnost politike ruralnog razvoja u najvećoj meri zavisi od lokalne zajednice, pa čak i individualnih inicijativa na lokalnom nivou. Politika ruralnog razvoja treba da se zasniva na „lider“ principu (LEADER), programu koji za cilj ima revitalizaciju ruralnih oblasti kroz ohrabrivanje društvenog, ekonomskog i ekološkog preduzetništva od strane pojedinaca i lokalnih grupa.

Loklani ekonomski razvoj, kao oblast u ekonomskoj i politikološkoj teoriji, sve više dobija na značaju, posebno u domaćoj teoriji i praksi. Krajem prošlog veka u svetu su postale sve učestalije rasprave na temu uloge i značaja lokalne samouprave u ekonomskom i svakom drugom razvoju. Sve su intenzivnije rasprave i na temu šta je lokalni ekonomski razvoj, koji su faktori i okolnosti koje su uticale na njegovu pojavu, a koji faktori utiču danas na njegov tok i pravac, kada je i kako nastao i koji je značaj decentralističkog sistema i pristupa razvoju.

Značajnija uloga lokalne samouprave u podsticanju lokalnog ekonomskog razvoja u funkciji ruralnog razvoja izraženija je u razvijenim zemljama, sa decentralističkim sistemom uz razvijenu preduzetničku orijentaciju lokalne smaouprave. Kroz lokalni ekonomski razvoj ostvaruje se razvitak ekonomskog kapaciteta lokalnog područja kako bi se stvorila osnova za ekonomski napredak i kvalitet života za celo društvo. Lokalni ekonomski razvoj objedinjuje regionalnu i razvojnu politiku, te sve druge politike, s ciljem bržeg razvitka lokalnih zajednica i kroz to stvaranje okruženja poželjnog za život svih.

Svaka strategija lokalnog ekonomskog razvoja neminovno mora da se fokusira na komparativne prednosti lokalne zajednice, na postojeća ili potencijalna tržišta i na prepreke ili slabosti unutar lokalne zajednice. Primenom raznih instrumenata za podsticanje lokalnog ekonomkog razvoja žele se dostići, pre svega, sledeći ciljevi: unapređivanje poslovnog okruženja u lokalnoj zajednici, kroz unapređenje lokalne poslovne investicione klime, poboljšavanje konkurentnosti lokalne ekonomije, podrška sektorskom razvoju i razvoju klastera, razvijanje raznih prednosti i olakšica za započinjanje biznisa i jačanje preduzetništva, kreiranje mogućnosti za nova zapošljavanja, jačanje javno – privatnih partnerstava, efikasnije korišćenje lokalnih resursa, investiranje, pre svega, u laku i tzv. tvrdu infrastrukturu, unapređenje celokupnog životnog okruženja za sve subjekte lokalne zajednice, uz niz raznih promotivnih aktivnosti, poboljšanjem imidža i privlačenjem potencijalnih investitora.

Lokalni ekonomski razvoj ne utiče samo usko i direktno na pojedine sektore, čak ni samo na datu lokalnu zajednicu, već se njegovi rezultati indirektno odražavaju i na neposredno okruženje, druge lokalne zajednice kao i na ekonomiju na nacionalnom i regionalnom nivou uopšte. Realizacijom nabrojanih zadatih ciljeva, razvija se lokalna zajednica, ali se i daje podrška regionalno usmerenim ciljevima i strategijama obnavljanja određenih područja.

86

Podsticanje lokalnog ekonomskog razvoja u funkciji ruralnog razvoja može se realizovati kroz razne vrste pravnih i finansijskih instrumenata kao i složenih oblika lokalnog ekonomskog razvoja. Izbor instrumenata, kao i krajnji cilj, zavisi od mnogih faktora– aktera, konteksta, načina primene, vremena, okolnosti, načina korišćenja.

Praksa je pokazala da finansijski instrumenti predstavljaju izuzetno značajno sredstvo za podsticanje lokalnog ekonomskog razvoja, a samim tim i ruralnog razvoja. Finansijski instrumenti su mnogobrojni, a neki od značajnijih su direktne strane investicije, programi podele troškova, programi finansijske pomoći, kao što su mikrokrediti, garancije kredita, protočni i održivi fondovi, instrumenti javnih finansija, samooporezivanje, državna davanja i međunarodna pomoć – donacije.

Može se reći da privlačenje potencijalnih investitora predstavlja najdirektniji način podsticanja lokalnog ekonomskog razvoja.

U našim lokalnim samoupravama ciljevi se sprovode uglavnom preko aktivnih Kancelarija za pomoć selu i Kancelarija za pomoć poljoprivredi, ili preko opštinskih kancelarija i odeljenja za poljoprivredu.

Iako bi lokalne samouprave i kod nas trebale da prerastu u pokretačku snagu ruralnog i lokalnog ekonomskog razvoja, one se susreću sa brojnim problemima i ograničenjima.

Lokalne samouprave, pre svega ,nisu dovoljno obučene, niti kadrovski osposobljene, organizaciono su nepotpune da bi se uspešno bavile pitanjima ruralnog razvoja. Veliki problem predstavlja ograničena samostalnost u donošenju odluka, na lokalnom nivou.

Finansijska i investiciona ograničenja u opštinama Srbije još dodatno smanjuju krug njihovog delovanja i mogućnosti ruralnog razvoja. Opštinska budžetska sredstva se ne usmeravaju na strateške aktivnosti.

Takođe, u veoma malom broju opština postoje definisane lokalne strategije ruralnog razvoja i razvoja poljoprivrede, ali ne postoje strateški planovi održivog razvoja.

Prema studiji koja je rađena u okviru projekta EXCHANGE2, a u cilju pomoći i jačanju zajedničke podrške lokalnim samouprava u Srbiji, istaknuti su dodatni problemi i ograničenja koje stoje pred lokalnim samoupravama u razvoju ruralnih područja, a to su:6

Limitirane funkcije lokalne samouprave u ruralnom razvoju; Lokalne samouprave ili nemaju ili imaju veoma limitirana finansijska sredstva

za razvoj poljoprivrede i ruralnih područja; U lokalnim samoupravama nije razvijen participativni pristup i transparentnost; Lokalne samouprave nemaju dovoljno ili nemaju uopšte stručnih kadrova, koji

bi mogli da se bave pitanjima ruralnih područja i ruralnog razvoja; Postojeći kadrovi ne mogu da nose proces razvoja ruralnih područja; Neophodni su edukacioni programi, obuke i treninzi; Nemotivisanost članova lokalne zajednice;

6 Izvor: Hopić, S.i sar.: „Ruralni razvoj u Republici Srbiji“, studija rađena od strane SKGO u

okviru Exchange2 projekta, projekat Zajednička podrška lokalnim samoupravama, finansiran od strane EU, 2008.

87

Ne postoje projekti i planovi razvoja poljoprivrede i ruralnih područja, ne postoje na nivou lokalne samouprave;

Ne postoji horizontalna i vertikalna komunikacija; Ne postoji regionalna saradnja; Nema brige o zaštiti životne sredine.

4. PERSPEKTIVE

Danas svako izdvojeno posmatranje i rešavanje problema ne daje uspešne rezultate. Potreban je sistemski, multidisciplinarni pristup složenom i kompleksnom problemu ruralnog razvoja. U tom smislu, treba da se ugledamo na iskustvo i današnje programe i aktivnosti Evropske unije. Sa više od 56% stanovništva koje živi u ruralnim oblastima i 91% teritorije, ruralni razvoj predstavlja oblast politike koja je od vitalnog značaja za EU. Jačanje politike ruralnog razvoja je, zbog toga, važan prioritet EU. Evropska unija stavlja akcenat na implementaciju koncepta integralnog ruralnog razvoja, kao sveobuhvatnog rešenja i osnove održivog razvoja.

Evropska unija treba da nam bude dobar primer kako treba raditi i kuda treba ići. Poslednje dve decenije desio se značajan pomak u razvoju ruralne politike na nivou EU. Politika razvoja Evropske unije premešta u centar lokalni razvoj u funkciji ruralnog razvoja, a takođe ističe ruralna područja, regione i njihovu harmonizaciju. Krećući od ideje ujednačavanja razvoja svih regiona, uz teritorijalni i decentralizovan pristup, EU definiše sledeće principe ruralnog razvoja:

• Decentralizacija; • Razvoj lokalnih zajednica; • Razvoj kroz osmišljen regionalni koncept razvoja; • Razvoj kroz princip održivog razvoja; • Integracijski i multisektorski razvoj; • Razvoj kroz javno-privatna partnerstva i horizontalno povezivanje. Nova agrarna i ruralna politika EU, takođe, ističe multifunkcionalnost

poljoprivrede i diže je sa nivoa osnovne proizvodnje hrane na viši nivo – upravljanje životnom sredinom i razvoj celokupnog društva kroz, pre svega, razvoj i napredak lokalne zajednice.

S druge strane, usklađivanje sa tendencijama EU u oblasti ruralnog razvoja predstavlja neminovnost, ako Srbija u budućnosti želi da postane njen ravnopravni član. Sve zemlje koje žele da postanu deo Evropske unije, u koje spada i Srbija, moraju svoje nacionalne agrarne politike, kao i standarde vezane za zaštitu životne sredine, zaštitu prirodnih resursa, standarde proizvodnje zdravstveno-bezbedne hrane, uskladiti sa Zajedničkom agrarnom politikom EU.

Pre svega treba stvoriti čvrste pravne i zakonske okvire i institucije, koje će se uskladiti sa okvirima EU, a paralelno poboljšati konkurentnost poljoprivredno-prehrambenih proizvoda, koja je možda jednako važan faktor razvoja i integracija.

Neophodno je stvarati odgovarajuće ekonomske, socijalne, kulturne i institucionalne uslove u seoskim sredinama i obezbediti samim tim njihov doprinost rastu i razvoju cele zemlje. Svako ruralno područje u Srbiji moglo bi da postane preduzetnička oblast. Povećanje komunikacionih veza između ruralnih i urbanih područja je jedan od

88

najefikasnijih načina za smanjenje ekonomske i svake druge disperzije (jaza) ova dva područja.

Poljoprivreda naše zemlje je u mnogim oblastima nekonkurentna što se može prevazići stvaranjem novih organizacionih formi i sistema udruživanja, kao što je upravo udruživanje putem klastera, a pored toga i preko mera države u pravcu povećanja konkurentnosti poljoprivredne proizvodnje i privrede u celini. Vidi se iz primera evropskih zemalja da jedna od perspektiva za ekonomski razvoj ruralnih područja jeste udruživanje i organizovanje, kako u okviru poljoprivrede tako i u drugim delatnostima, kroz savremeni vid povezivanja u klastere.

Treba takođe napomenuti da je izražena tendencija povećanja interesovanja za razvoj agroturizma, ekoturizma, etnoturizma, korišćenja zemljišta u ruralnim oblastima ne samo u poljoprivredne i proizvodne svrhe, kao i rast svesti o značaju razvoja organske proizvodnje i zdravstveno bezbednih poljoprivrednih proizvoda. Ruralna područja su veoma pogodna za sve to, što može predstavljati njihov razvojni potencijal.

Ulaganje u lokalnu zajednicu i povećanje samostalnosti lokalne samouprave će u budućnosti sigurno dovesti do bržeg ruralnog razvoja.

Ne sme se zaboraviti da potencijal leži u daljem razvoju i podršci savetodavnih službi od strane lokalnih samouprava, da bi se na taj način poljoprivrednim proizvođačima pomoglo kroz razne vidove edukacije, poboljšanja informisanosti, pomoći i olakšavanja administrativnih procedura, odobravanja beskamatnih kredita, nabavke inputa, kao i dalja ulaganja u infrastrukturu i razvoj preduzetništva.

Lokalne samouprave postaju sve više preduzetnički orijentisane, sa većim stepenom kako nadležnosti, tako i odgovornosti. Opština Inđija predstvalja primer dobre prakse u podsticanju lokalnog ekonomskog razvoja, ne samo prema domaćim već i prema evropskim standardima. Ugledni svetski časopis „Direktne strane investicije“ (magazin „FDI“) je svrstao Inđiju na listu 25 najboljih evropskih destinacija za ulaganje. Selekcija i ocena je vršena između 1500 gradova i regiona Evrope, a kriterijumi koji su primenjeni su obuhvatili pet osnovnih oblasti:

ekonomski potencijal lokalne samouprave; prijateljski odnos prema investicijama; kvalitet života u lokalnoj samoupravi; ljudski resursi; kvalitet poslovanja i kvalitet infrastrukture.

Stučnjaci izdvajaju neke od glavnih faktora koji su doveli do ovakvog razvoja pomenute Opštine: dobro rukovodstvo i menadžment opštine, velike, efikasne i kvalitetne marketinške aktivnosti, koje su stvorile izrazito dobar imidž, uz promovisanje potencijala, dobra saobraćajna mreža i geografska pozicija – na raskrsnici puteva. Takođe se izdvaja kao bitan faktor uspešno korišćenje podsticaja za potencijalne investitore u lokalnim samoupravama i to što opština Inđija daje praktično besplatno zemljište onima koji tu investiraju u izgradnju pogona.

To je perspektiva ruralnih područja i putokaz kojim u budućnosti treba da se vode i druge opštine i gradovi u Srbiji.

89

5. ZAKLJUČAK

Republika Srbija je pred velikim zadatkom i izazovima i neophodno je remodeliranje privrednog i društvenog sistema. U okviru tog privrednog sistema, poljoprivreda i ruralni razvoj trebalo bi da imaju posebno važnu ulogu.

Iako ne treba praviti grešku i ruralno poistovećivati sa poljoprivrednim, treba imati u vidu da je ipak poljoprivreda glavna delatnost ruralnih oblasti i da se u kontekstu sveobuhvatnog ruralnog razvoja na unapređenje poljoprivrede treba obratiti posebna pažnja.

Poljoprivredni sektor ima veliki udeo i značaj u ukupnoj privredi Srbije, ali bez obzira na to, dosadašnja ulaganja, reforme i podsticaji poljoprivrede Srbije nisu dovoljni.

Takođe, ne smemo zanemariti značaj lokalne samouprave u poboljšanju postojećeg stanja ruralnih područja i zapostaviti njenu ulogu u rešavanju ruralnih problema.

Lokalna samouprava, pa čak i individue u lokalnoj zajednici danas postaju ključni faktori uspešnosti i efikasnosti politike ruralnog razvoja.

Kroz upotrebu raznih instrumenata, prvenstveno iz grupe finansijskih instrumenata, kao što su već pomenute direktne strane investicije, programi podele troškova, programi finansijske pomoći, kao što su mikrokrediti, garancije kredita, protočni i održivi fondovi, instrumenti javnih finansija, samooporezivanje, državna davanja i međunarodna pomoć – donacije, može se uspešno podstaći lokalni ekonomski razvoj, a time dovesti do sveukupnog ruralnog razvoja i razvoja društva u celini.

Ključ uspešnosti leži u optimalnom iskorišćenju svojih potencijala, aktivnom naporu, modernom pristupu, kvalitetnom kadru i rukovodiocima i dobrom korišćenju poznatih instrumenata podsticanja lokalnog ekonomskog razvoja.

6. LITERATURA

1. BEGOVIĆ, B., VACIĆ, Z., MATKOVIĆ, G., MIJATOVIĆ, B.: Lokalni ekonomski

razvoj. Centar za liberalno-demokratske studije, Stalna konferencija gradova i opština, Beograd, 2006.

2. ĐORĐEVIĆ, SNEŽANA.: Priručnik za moderno upravljanje lokalnim ekonomskim razvojem, Stalna konferencija gradova i opština, Fond za otvoreno društvo, Beograd, 2007.

3. GLAVAŠ – TRBIĆ DANICA: Ruralni razvoj i lokalni ekonomski razvoj, diplomski – master rad, Poljoprivredni fakultet, Novi Sad, 2010.

4. JEREMIĆ, V., PEJANOVIĆ R., NJEGOVAN, Z.: Lokalni ekonomski razvoj u funkciji ruralnog razvoja: primer Timočke krajine, 2010.

5. KAČAR B., NJEGOVAN Z., PEJANOVIĆ R., CVIJANOVIĆ, D.: Lokalni ekonomski razvoj u Republici Srbiji i mogućnosti njegovog finansiranja, 2010.

6. Klaster Menadžment, priručnik rađen od strane GTZ centra, R.Nemačka i Ministrastva ekonomije i regionalnog razvoja, R.Srbije, izrađen u okviru programa "Podsticanje razvoja klastera u Srbiji", 2008.

7. MARKOVIĆ, KATARINA: Zajednička agrarna politika Evropske unije i implikacije na poljoprivredu Srbije, doktorska disertacija, Ekonomski fakultet, Subotica, 2007.

90

8. MАKSIMOVIĆ, G., PEJАNOVIĆ, R., NJEGOVАN, Z., FILIPOVIĆ, M.: Rurаlni rаzvoj kаo činilаc lokаlnog ekonomskog rаzvojа, Zbornik krаtkih sаžetаkа, simpozijum („Stočаrstvo, veterinаrskа medicinа i ekonomikа u rurаlnom rаzvoju i proizvodnji zdrаvstveno bezbedne hrаne“) sа međunаrodnim učešćem, Poljoprivredni fаkultet, Novi Sаd, Divčibаre, str. 3, 2010.

9. NJEGOVAN, Z., PEJANOVIĆ, R., BOŠKOVIĆ, O.: Upravljanje ruralnim razvojem, Ekonomski fakultet, Beograd, 2008.

10. NJEGOVAN, Z., PEJANOVIĆ, R.: Ruralna regionalizacija AP Vojvodine - novi teorijsko metodološki pristupi upravljanju ruralnim razvojem, monografija, Univerzitet u Novom Sadu, Poljoprivredni fakultet, Novi Sad, 2009.

11. NJEGOVAN, Z.: Održivo planiranje i upravljanje lokalnim razvojem, Ekonomski fakultet, Beograd i Institut za arhitekturu i urbanizam, Beograd, 2006.

12. PEJANOVIĆ, R. VUJOVIĆ, S.: Ruralni razvoj i agroturizam, Agroekonomika br. 37-38, Departman za ekonomiku poljoprivrede i sociologiju sela, Poljoprivredni fakultet, Novi Sad, 2008.

13. PEJANOVIĆ, R., TOMAŠ, M., MAKSIMOVIĆ, G., RADOSAVAC, A.: Razvojne tendencije poljoprivrede Republike Srbije, Savremena poljoprivreda, 2009, Vol 58, Broj 1-2, str. 128-136

14. PEJANOVIĆ, R., NJEGOVAN, Z., TICA, N.: Tranzicija, ruralni razvoj i agrarna politika, monografija, Univerzitet u Novom Sadu, Poljoprivredni fakultet, Novi Sad, Ekonomski institut, Beograd, 2007.

15. PEJANOVIĆ, R.: Razvojni problemi poljoprivrede Republike Srbije, Poslovna politika, vol. 39, br. 1-2, str. 30-34, 2010.

16. Plan strategije ruralnog razvoja za period 2009 – 2013, materijal sa interneta. http://www.spos.info/images/uploaded/file/Plan%20strategije%20ruralnog%20razvoja%202009-2013_.pdf

17. Opština Inđija: http://www.indjija.net/code/navigate.php?Id=3

91

RURAL DEVELOPMENT AND LOCAL ECONOMIC DEVELOPMENT (Status, problems, perspectives)

GLAVAŠ – TRBIĆ, DANICA, PEJANOVIĆ, R., MAKSIMOVIĆ, G.

Summary

Serbia as a very rural country and their further development must be based on

investment and the improvement of agriculture, which represents the dominant economic activity of our country. The author therefore describes the state and allocated development problems and limitations of agriculture and rural areas of Serbia, which represent the basis for rural development. The author of the paper emphasizes the role and importance of local government and encouraging instruments for local economic development in the function of rural development. Through the experience of developed countries in the EU and the U.S.A. is indicated the synergistic relationship of rural development and local economic development, through the positive effects of a decentralized system and approach to development, to overall development of the country.

Key words: rural development, local economic development, decentralized system,

agriculture

92

UDK:001.8:111.62 Originalni naučni rad Original scientific paper

O METODOLOGIJI IZRADE STRATEŠKOG PLANA RAZVOJA

PEJANOVIĆ, R., ĐUKIĆ, S., MAKSIMOVIĆ, G.∗

Rezime

Autori razmatraju osnovne pristupe u formulisanju metodologije koja se koristi za strateško planiranje razvoja. U tom smislu se definišu pojmovna razgraničenja strategija i različitih pristupa lokalnom strateškom planiranju. Na toj osnovi se , zatim, autori zadržavaju na nekoliko važnih faza koje predstavljaju etape izrade strateškog plana razvoja. Takođe, u radu se pravi osvrt na potrebne aktivnosti koje slede nakon izrade strateškog plana razvoja, koje imaju za cilj da se realnost konačnog strateškog dokumenta proveri.

Ključne reči: poslovna strategija, lokalno strateško planiranje, metodologija strateškog plana razvoja.

1. UVOD

Strateško planiranje razvoja je deo razvojnog koncepta na mikro, mezo i makro

nivou. Primenjuje se na nivou privrednih subjekata (preduzeće, farma, gazdinstvo), lokalnih ekonomskih zajednica (ili regiona), kao i na nivou države. Svaki nivo strateškog planiranja ima svoje specifičnosti, ali i svoje zajedničke (opšte) principe. Mi ćemo se u ovom radu zadržati, osim na nekim opštim metodološkim procedurama, i na specifičnostima strateškog planiranja lokalne ekonomske zajednice (LER-a). Pri tom smo koristili neka naša iskustva, kao i iskustva drugih autora, što smo naveli u spisku korišćene građe.

2. POJMOVNA RAZGRANIČENJA

Polazeći od korena reči iz vojne nauke i veštine poslovnu strategiju definišemo kao način(i) ostvarivanja ciljeva. Svaki cilj zahteva, naime, način (strategiju) da se ostvari. Ciljevi za koje nismo u stanju da stvorimo načine (strategije) za njihovo ostvarivanje

∗ Dr Radovan Pejanović, red. prof., koordinator eksperata na izradi „Regionalnog prostornog

plana APV“, kao i projekta Vlade APV: „Strategija održivog razvoja Fruške Gore“ (2010/2011), Univerzitet u Novom Sadu; Mr Sanja Đukić, administrator na drugom projektu; Mr Goran Maksimović, doktorant.

93

nisu realni. Svaki novi cilj zahteva da se definiše strategija ili da se preispita postojeća strategija (Milisavljević, 2002).

Najčešće se strategija shvata kao odluka kojom se daje pravac rasta i razvoja. Strategija ukazuje na izvore koje treba mobilisati da bi se obezbedio rast i razvoj, pokazujući pravac razvoja koji omogućava efikasno ostvarivanje ciljeva. Strategija polazi od ciljeva i ukazuje na najbolje načine da se oni ostvare. Ona omogućava da se ograničeni izvori alociraju i ostvari strategijski pravac razvoja.

Strategija je racionalno reagovanje na događaje u sredini. Polazeći od ciljeva, ona omogućava da se izaberu najbolji mogući načini reagovanja u datoj situaciji, na osnovu ocene dotadašnjeg razvoja i predviđanja budućeg toka događaja. Strategije se formulišu prema potrebi za ostvarenje određenog cilja. Kada je jedan cilj ostvaren putem strategije i fomulišu se novi ciljevi, stvaraju se nove strategije da bi se ti ciljevi ostvarili.

Strategija je potrebna da bi se racionalno reagovalo na promene u sredini. Naime, privredna istorija nas uči da ne postoji adekvatna zaštita od promena sem prilagođavanje promenama.

Strategija razvoja (development strategy) je pristup problemu (ne)razvijenosti, koji zavisi od toga koji se model rasta koristi. Postoji mnogo različitih strategija razvoja, kao što su: industrijski razvoj, turistički razvoj, supstitucija uvoza, uravnotežen razvoj urbanih i ruralnih područja itd.1 Stategija razvoja je, dakle, celovit razvojni dokument za duži vremenski period.

Strateško planiranje (engl. strategic planning) je izrada i donošenje planova koji se odnose na izbor ili promenu područja delatnosti i na definisanje odnosa sa okruženjem. Za izradu ovih planova često se koriste kvalitativne metode i odgovarajući matematički i optimizacioni modeli.2

Strategija privrednog razvoja predstavlja kompleks koordiniranih akcija koje, za unapred utvrđeni period, dovode do realizacije postavljenih osnovnih ciljeva društveno-ekonomskog i ekološkog razvoja, uz takođe odabrane promene u sistemu funkcionisanja date privrede, posebno uz korišćenje određenih upravljačkih parametara previđenih za svaki razvojni cilj. Takvi ciljevi, koji su bitni za koncipiranje razvojne strategije, zovu se strateškim ciljevima.3

Strategija privrednog razvoja razrađuje se za kratak, srednji i dugi rok, tj. govori se o kratkoročnoj, srednjeročnoj i dugoročnoj strategiji. Strategije privrednog razvoja izrađuju se na svim nivoima, od preduzeća, preko regiona, do privrede zemlje kao celine, i to idući i granski i teritorijalno, paralelno i istovremeno. Isto tako, strategije se rade i za određene metode korišćenja razvojnih faktora ili za određena bitna područja razvojne politike na datoj etapi privrede i društva, što nazivamo parcijalnim strategijama (npr. tehnološa strategija, energetska strategija, prehrambena strategija, itd.).

Strategija lokalnog ekonomskog razvoja (LER-a) odnosi se na lokalni ekonomski razvoj i deo je nove razvojne filozofije u EU.

1 Videti : Meier, G. M., Leading Issues in Economic Development (Fifth Edition), Oxford

University Press, 1989. 2 Prema: Ekonomski rečnik, Ekonomski fakultet, Beograd, 2001, str. 667. 3 Ekonomska i poslovna enciklopedija, Savremena administracija, Beograd, 1994, str. 1513.

94

3. PRISTUP LOKALNOM STRATEŠKOM PLANIRANJU Moderni pristup strateškom planiranju na lokalnom (ili regionalnom) nivou

podrazumeva bottom-up pristup (odozdo – na gore). Ovaj pristup polazi od velikog broja subjekata sa najnižeg nivoa. Na taj način odluke na vrhu proizilaze iz zajedničkih nastojanja velikog broja subjekata sa najnižeg nivoa.

Prednost ovog pristupa u odnosu na stari centralistički pristup (top down – odozgo na dole) se ogledaju u većoj fleksibilnosti subjekata, kao i lakšem prihvatanju i izvršavanju odluka od strane subjekata, jer su učestvovali u njihovom donošenju.

Ovaj pristup strateškom planiranju doživeo je svoju afirmaciju unutar EU od početka 90-tih godina prošlog veka u okviru planiranja ruralnog razvoja. Instrumentalizacija tog pristupa usledila je uvođenjem tzv. LEADER programa.4

Upravljanje LEADER programom na lokalnom nivou, od strane Lokalnih akcionih grupa (LAG), karakteriše nekoliko segmenata5:

svaki LAG mora da definiše sopstveno geografko područje, koje pokriva povezanu oblast od 5.000 do 150.000 stanovnika, za koje je nadležan;

LAG-ovi se rukovode prethodno odobrenim strateškim planom za njihovu oblast;

dati multi-sektorski planovi moraju biti kreirani na loklanom nivou, a potom se šalju na odobrenje odgovarajućoj instituciji na nacionalnom nivou, i

LAG-ovi su potom odgovorni za sprovođenje datih planova tokom trajanja LEADER programa.

Struktura Lokalnog plana razvoja je jasno definisana u smernicama datim na evropskom i nacionalnom nivou.

4. POLAZNE OSNOVE STRATEŠKOG PLANIRANJA Da bi se pristupilo ostvarivanju strateškog planiranja održivog razvoja na određenoj

teritoriji (lokalne zajednice, opštine, regiona, države), potrebno je da se kroz pripremne faze obavi niz poslova koji u sebi sadrže stručno i ekspertsko angažovanje pojedinaca i institucija. Učešće predstavnika lokalne zajednice (ako je reč o lokalnom ekonomskom razvoju) u identifikaciji mogućnosti kojima raspolažu, kao i prioritetima značajnim za samu lokalnu zajednicu, predstavljaju značajne elemente koji su potrebni za osmišljavanje adekvatne strategije razvoja.

Izrada strategije zahteva kompleksan pristup istraživanju, što se može obezbediti timskim radom interdisciplinarnog sastava. Tok izrade strategije odvija se u više faza, počev od organizacionih priprema, definisanja zadataka, formiranja tima eksperata, uspostavljanja saradnje, određivanja nosilaca aktivnosti, uspostavljanja metodoloških

4 LEADER program ruralnog razvoja (franc. Laison Entre Actions pour le Development d´l

Economie Rurale) pokrenut je 1991. godine u EU i to kao LEADER I program, koji je imao karakter pilot projekta, usmerenog na podršku privrednom i socijlanom razvoju ruralnih područja. Nakon prvobitnog LEADER I programa (1991-1994) usledili su još dva slična programa: LEADER II (1994-1999) i LEADER + (2000-2006). LEADER pristup je ostao u reformisanoj politici ruralnog razvoja za period 2007-2013. godine.

5 Prema: Strateško planiranje lokalnih zajednica, IEP, Beograd, 2010, str. 51.

95

postupaka. Zatim sledi faza prikupljanja informacione baze u neposrednoj fazi sa zvaničnim predstavnicima lokalne zajednice, anketiranjem razvojno orijentisanih gazdinstava, privrednih subjekata i oragana lokalne uprave.6

Uloga informacionog sistema za strategijske odluke je od velike važnosti. On treba, pre svega, da pomogne da se definiše problem o kome treba doneti odluku strategijskog karaktera, da se sagledaju strategijske opcije, izvrši izbor, prate i ocenjuju rezultati sprovođenja strategije.

Savet za realizaciju Strategije je organ i savetodavno telo na kome se donose odluke u vezi sa izradom dokumenta. Ovaj organ čine predstavnici svih zainteresovanih strana (organa države, lokalne zajednice, javnih ustanova, poslovnih subjekata, civilnog društva, javnih udruženja). Uloga Saveta je sledeća: odobrenje izrade Strategije održivog razvoja; identifikacija i definisanje strateških opredeljenja; podrška institucionalnom okviru i mehanizmima za implementaciju; razmena ideja; nadzor nad implementacijom. Savet imenuje koordinatore eksperata i koordinatore sektora.

Priklupljanje liste važeće zakonske regulative i usvojenih strategija Vlade, Skupštine ili organa regionalne i lokalne zajednice je nešto što sledi u ovoj fazi rada. Tu je i lista planske dokumentacije, studije, elaborati, projekti i druga tehnička dokumentacija.

Dalja faza rada pretpostavlja ocenu stanja, tj. detaljnu analizu potencijala, uslova i pravaca budućeg razvoja. Pri tom se daje i projekcija dinamike i stanja globalnih razvojnih agregata. Vrednovanje postojećih potencijala i definisanje razvojnih ciljeva predstaviće se na osnovu prethodno identifikovanih prednosti, slabosti, mogućnosti i pretnji kroz SWOT analizu.

Jedan od osnovnih principa na kome treba da se zasniva izrada strategije razvoja bilo kog područja jeste princip partnerstva u njenom definisanju i implementaciji. To znači da svi relevantni akteri, kao što su predstavnici lokalne uprave, lokalnih struktura, preduzeća, poslovnih udruženja, komore, nevladinih organizacija i civilnog sektora treba da budu uključeni u proces izrade i donošenja strategije razvoja.7

U toku izrade i donošenja strategije razvoja treba nastojati da na svaki način budu dosledno primenjeni i ostali bitni principi za njeno donošenje. Zbog toga, ona mora biti utvrđena tako da predstavlja svojevrstan spoj dugoročne vizije i specifičnih ciljeva. Ciljeve razvoja prate i prioriteti i programi za njihovo ostvarenje, iz čega proizilaze i obaveze svih učesnika u njenom donošenju i u pravcu njene implementacije, praćenja i kontrole tog procesa. Početak strateškog planiranja podrazumeva sprovođenje određenih mera, koje se odnose na aktivnosti kao što su:8

6 Subić Jonel, Vasiljević Zorica, Cvijanović Drago (2009): Strategic Planning in the Function of

Sustainable Agriculutral and Rural Development in Republic of Serbia, Procedings, The 4th International Congress „Aspects and Visions of Applied Economics and Inormatics“, 26th-27th March 2009, Organiser: Intarnational MBA Network and University of Debrecen – Hungary, Faculty of Agricultural Economics and Rural Development.

7 Isto. 8 Vasiljević Zorica, Subić Jonel (2008) : Značaj bottom-up pristupa u planiranju i realizaciji

lokalnih i regionalnih programa ruralnog i poljoprivrednog razvoja u Srbiji. Predavanje po pozivu. Tematski zbornik Savetovanja „Agrarna i ruralna politika Srbije, 2, Početna iskustva pridruživanja EU i predlog mera za 2009. godinu“, Iriški venac, 9. oktobar 2008., DAES, Beograd.

96

identifikovati lidersku poziciju, u okviru lokalne zajednice, koja treba da predstavlja predvodnika i podršku u prvim fazama sastavljanja strateškog plana;

formirati rukovodeći odbor koji treba da nadgleda proces planiranja; uključiti što više ljudi različitih profila, jer različiti pogledi na istu stvar mogu

biti od velikih koristi. Shodno tome, potrebno je ohrabriti pripadnike manjina ili ljude sa niskim primanjima da uzmu aktivno učešće u procesu planiranja. Pored toga, treba tražiti organizacije i ljude koji mogu pomoći svojim osobinama, kao što su: kreativnost, mogućnost rada sa različitim ljudima, dobre organizacione sposobnosti, efikasno korišćenje lokalnih resursa, posedovanje energije i entuzijazma, itd.;

obezbediti resurse – potrebno je formirati listu sa definisanim potrebama, ali isto tako treba potražiti ljude i organizacije koje su spremne da pomognu;

otpočeti proces planiranja – potrebno je doneti odluku o načinu na koji će zajednica razviti strateški plan. Shodno tome, potrebno je odrediti koordinatora, nekoga ko može da obuči (trenira) više ljudi za obavljanje poslova. Koordinator bi trebalo da vodi računa o sprovođenju sastanaka, o donošenju odluka, da su se svi složili oko ključnih stvari, i dr.;

odrediti vremenski raspored – potrebno je napraviti kratak raspored aktivnosti prema vremenskom planu u kojima će biti definisani ko, kada i šta radi.

5. STRATEGIJSKA ANALIZA Ocena stanja podrazumeva strategijsku analizu, što zahteva prikupljanje i obradu

podataka koji se odnose na prirodne uslove, stanovništvo, naselja, infrastrukturu, kao i na druge resurse koji su neophodni za sprovođenje plana.

Strategijska analiza je ustvari deo strategijskog upravljanja, koja obuhvata tri faze: strategijsku analizu, strategijski izbor i strategijsku promenu, odnosno primenu odabrane strategijske opcije.

U fokusu strategijske analize su sredina (mogućnosti i opasnosti) i izvori (snage i mogućnosti). Ona omogućuje kritičnu masu znanja o strategijskoj poziciji – stanju sredine i izvorima i mogućnostima. Razumevanje sredine olakšava precizno sagledavanje alternativnih pravaca akcije.

Bazični model strategije (slika 1) ukazuje na neposrednu vezu strategijske analize sa strategijom.

Slika 1. Bazični model strategije

INTERNA SREDINA

STRATEGIJA

EKSTERNA SREDINA

PERFORMANSE

97

Od kvaliteta strategijske analize zavisi kvalitet strategije, a od izvršenog strategijskog izbora zavisi kvalitet performansi (preduzeća, regiona, države). Stoga je strategijska analiza osnova za strategijski izbor.

Prepoznavanje pozitivnih i negativnih faktora koji utiču na ostvarenje strateških opredeljenja omogućava SWOT ili WOTS-UP analiza.9 Reč je o jednoj od analitičkih tehnika10 koja omogućava dovođenje u vezu internih potencijala (snage i slabosti) sa identifikovanim mogućnostima (šanse) i opasnostima (pretnje). Ova analiza omogućava prezentovanje i analizu ključnih faktora interne i eksterne sredine. S tim u vezi formira se SWOT matrica (slika 2), koja predstavlja dijagnozu trenutnog stanja i okvir za formulisanje strategije.

Slika 2. SWOT matrica

INTERNI FAKTORI

Snage (prednosti) Strenghts

Slabosti (nedostaci) Weaknesses

EKSTERNI FAKTORI Šanse (mogućnosti)

Opportunities Pretnje (opasnosti)

Threats

Dakle, četiri elementa ove analize su: snage, slabosti, mogućnosti i opasnosti (slika 3).

Slika 3. Odnosi u SWOT-u ili WOTS-UP analizi

Strateške snage predstavljaju pozitivne unutrašnje sposobnosti i situacije koje bi

mogle omogućiti ostvarenje strateške prednosti u ostvarivanju definisanih ciljeva. To su resursi, veštine i druge prednosti u odnosu na konkurente i na tržišnu tražnju.

9 SWOT je akronim od engleskih reči Strenths (snage), Waeknesses (slabosti), Opportunities

(šanse) i Threats (pretnje). 10 Videti detaljnije: Pejanović R., Uvod u metodologiju ekonomskih nauka, Poljoprivredni fakultet,

Novi Sad, 2010.

OPASNOSTI

MOGUĆNOSTI

SLABOSTI

SNAGE

98

Strateške slabosti su unutrašnje nesposobnosti i situacije koje bi mogle rezultirati ili su već rezultirale nepostizanjem željenih ciljeva razvoja. To su ograničenja i neefikasnosti u korišćenju resursa, veština i sposobnosti. Suprotne su strateškim snagama.

Strateške šanse (mogućnosti) ili strateški oportuniteti su spoljni faktori i situacije koji pomažu postizanje postavljenih ciljeva. To je najpovoljnija situacija u okruženju. Matrica oportuniteta koristi se kao analitičko sredstvo njihovog evidentiranja i procene.

Strateške opasnosti su spoljni faktori koji bi mogli rezultirati ili su rezultirali nepostojanjem definisanih ciljeva razvoja. To je najnepovoljnija situacija u okruženju. Pojam isprva označava analizu konkurencije, posle se širi i na faktore kao što su: vlada, sindikati, društvo u celini, kao i ostale učesnike procesa strateškog upravljanja.

Analiza mogućnosti i opasnosti je od značaja za bazične standardne odluke.

6. DEFINISANJE MISIJE I VIZIJE

Osnovna uloga misije ili svrhe je da se usmeravaju odluke o strategijskoj viziji, ciljevima i strategijama. Misija odražava kako filozofiju (vrednosti, verovanja i stavove) ,tako i svrhu (poslovne aktivnosti koje se obavljaju ili nameravaju da se obavljaju). Ona izražava i etičke principe poslovnog ponašanja koji će se primenjivati u poslovnoj aktivnosti. Misija treba da bude nešto ostvarljivo s obzirom na potencijale i stanje sredine. To je nešto zbog čega vredi raditi, zbog čega se treba zalagati, odnosno nešto što motiviše. Dobro definisana misija usmerava strategijsko razmišljanje i odlučivanje.

Misija označava smer, a vizija treba da daje znanje o očekivanoj budućnosti. Misija razvoja lokalne zajednice ili regiona predstavlja generalni razvojni cilj kao široko usaglašeno gledanje na budućnost. Misiju lokalne zajednice ili regiona treba graditi na tri elementa: proizvodima i uslugama, tržištu i konkurentnoj prednosti. Vizija je stav o željenoj budućnosti u okviru područja razvoja koje je definisano misijom. Vizija je slika o budućnosti. Vizija nije samo krajnja tačka ka kojoj se teži već i smer razvoja koji treba slediti. Vizija je bitna da bi se usmeravale promene. Potrebna su ozbiljna istraživanja budućnosti da bi se stvorila dobra vizija.

Neki autori preferiraju reč sagledavanje umesto reči vizija.11 Za njih je vizija kao san ili inspiracija, a sagledavanje znači uočavanje novih trendova sa akcentom na sagledavanje potencijalnih trendova. Sagledavanje po njima znači nešto više od dobrog scenarija. Scenario i predviđanje su potrebni za sagledavanje. Oni obično počinju od postojećih sagledavanja stvari projektujući to u budućnost. Suština je to da se budućnost vidi pre nego što se tamo stigne.

Da bi vizija mogla da usmerava, motiviše i koordinira promenu transformacionog karaktera, potrebne su sugestije, planovi i budžeti. Da bi se ostvarila vizija, kao razumna i prihvatljiva slika budućnosti, potrebne su sugestije kao logični načini da se stigne do željenog stanja. Planovi specifikuju i terminišu aktivnosti na sprovođenju strategije, a budžeti su finansijki izraženi planovi, što omogućava proveru racionalnosti odluka i preduzetih akcija.

11 Hamel G. And C. K. Prahalad, Competing for the future, Harvard Business School Press,

Boston Mass, 1996.

99

U procesu definisanja strategijske vizije potrebno je kritički preispitati postojeće paradigme i načine mišljenja. Principi koje treba ispoštovati u definisanju vizije lokalne zajdnice (ili regije) su sledeći: vizija jasno prezentuje pravac budućeg razvoja; vizija je zajednički proizvod svih učesnika u procesu izrade Strategije; vizija je pozitivnog usmerenja; vizija je realno ostvariva; poseduje komponentu potrebnog stepena izazova; podstiče na definisanje osnovnih ciljeva, mera i akcija potrebnih za ostvarenje budućih planova razvoja.12

Viziju razvoja lokalne zajednice (ili regiona) treba graditi na četiri elementa: korisnicima dobara i usluga; zaposlenima; okruženju i izvorima finansiranja.13

7. STRATEŠKI CILJEVI, MERE I OPERATIVNI PROGRAM

Afirmacija vrednosti lokalne zajednice (regiona) predstavlja okosnicu strateškog plana, a osnova za formulisanje ovih vrednosti proizilazi iz SWOT analize. Stoga je veoma važno da se SWOT analiza uspešno sprovede, jer od toga će zavisiti i profil strateških ciljeva koji doprinose afirmisanju vrednosti. Postoje dva značajna uslova koji pomažu da se odrede strateški ciljevi neke lokalne zajednice (regiona): konsenzus oko usaglašavanja prilikom izrade strategije i stav da se racionalno koriste postojeći resursi.14

Naime, postizanje željenog stanja koje se definiše u viziji moguće je primenom ostvarenja ciljeva (dugoročnih-strateških, specifičnih-prioritetnih) i mera. Njihovo iskazivanje se može izraziti kvalitativno, kvantitativno i vremenski. Potrebno je uvažiti nekoliko principa u njihovom definisanju, odnosno ciljevi treba da budu:

Specifični, jasno definisani; Merljivi, realno ostvarivi; Relevantni iskazu vizije, i Vremenski određeni.15

Značaj određivanja ciljeva proizilazi iz činjenice da oni pružaju: osećaj usmerenja i motivacije; usredsređuju napore u uslovima ograničenih sredstava i resursa; smernice za dalje planove i odluke, i solidnu osnovu da se oceni napredak.

Strateški ciljevi su uopšteni i predstavljaju srednjoročni aspekt vizije. Za njihovo formulisanje je od velike pomoći postavljanje pitanja: „Šta želimo postići?“, imajući pri tom na umu postojeći kapacitet resusrsa sa kojima raspolažemo (slika 4). Prema tome, upravo strateška orijentacija-vizija i analiza komparativnih prednosti kroz SWOT analizu čine osnovno polazište za kreiranje strateških ciljeva. Strateški ciljevi su kao putokaz i oni treba da budu široko prihvaćeni, očigledni i ne isuviše daleko od trenutne realnosti.

12 Prema: Strateško planiranje lokalnih zajednica, IEP, Beograd, 2010, str. 30-52. 13 Isto. 14 Vodič za planiranje lokalnog razvoja, Centar za strateško ekonomska istraživanja „Vojvodina-

CESS“ Izvršnog veća AP Vojvodine. 15 Prema: Strateško planiranje lokalnih zajednica, IEP, Beograd, 2010, str. 30-52.

100

Slika 4. Sadržaj strateških ciljeva

Specifični ciljevi (prioritetni) omogućavaju da se ispuni strateški cilj, osnosno oni su

instrumenti strateškog cilja. Dakle, specifični ciljevi su vremenski određeni planovi akcija (uz poštovanje postojećih resursa) za svaki pojedinačni strateški cilj, odnosno ispunjenje nekoliko specifičnih ciljeva vodi ka ostvarenju strateškog cilja. U literaturi se navodi da su specifični ciljevi SMART16:

S – Specific (jasni) M – Measurable (merljivi) A – Achievable (ostvarivi) R – Realistic (realistični) T – Time framed (vremenski određeni).

Prioritetni ciljevi deluju podsticajno, jer ostvarivanjem kratkoročnih ciljeva, stvara se veći motiv za ostvarenje dugoročnog cilja.

Mere omogućavaju da ciljevi budu vremenski i finansijski merljivi. One ustvari predstavljaju sponu između strateškog i operativnog dela postizanja razvoja. Mere se donose u skladu sa: definisanom vizijom razvoja, SWOT matricom, potrebom usklađivanja sa politikom EU. Nakon što se definišu vizija, strateški i prioritetni ciljevi, pristupa se kreiranju operativnog programa (slika 5).

Slika 5. Operativni program

16 Vodič za planiranje lokalnog razvoja, Centar za strateško ekonomska istraživanja „Vojvodina-

CESS“ Izvršnog veća AP Vojvodine.

V I Z I J A

STRATEŠKI CILJ

STRATEŠKI CILJ

STRATEŠKI CILJ

SPECIFIČAN CILJ

SPECIFIČAN CILJ

SPECIFIČAN CILJ

SPECIFIČAN CILJ

SPECIFIČAN CILJ

SPECIFIČAN CILJ

OPERATIVNI

PROGRAM

Šta želimo postići?

Resursi

Strateški ciljevi

101

Operativni program je celovit pristup konkretnim aktivnostima koje treba preduzeti da bi se ostvarili zacrtani ciljevi. Gradivni element operativnog programa su projekti koji služe za sprovođenje prioriteta i mera. U okviru njega se definišu:17

prioriteti u izboru i primeni projekata; odgovorne strane; realni vremenski raspored raspoloživi resursi; očekivani efekti; rezultati i sistemi za evaluaciju, i

Održivost predloženih rešenja sa ekonomskom analizom je sledeća etapa u ovoj fazi. Potom sledi slogan razvoja, logo područja u cilju definisanja brenda. Potreban je, takođe, marketing plan i plan promocije. Potom sledi edukacija i obrazovanje (podizanje kapaciteta).

8. IMPLEMENTACIJA, MONITORING I EVALUACIJA

Tokom procesa javne rasprave i kroz procedure usvajanja započinje se sa pripremnim fazama sprovođenja rezultata strateškog planiranja, nakon toga Strategija postaje formalan dokument. Tokom realizacije potrebno je koordinirati brojnim aktivnostima, koje se odnose na brojne učesnike (direktne i indirektne) i okolnosti (objektivne i subjektivne). Tokom primene Strategije proverava se koliko je zapravo vizija strateškog plana bila realistična. Strategija kao rezultat strateškog planiranja poseduje dozu dinamike, koja se može menjati u zavisnosti od endogenih i egzogenih faktora. Da bi se preispitao strateški dokument aktivnosti poput monitoringa (praćenje) i evaluacije (vrednovanje) su efikasni načini da se to obavi.

Sistem nadzora se zasniva na unapred definisanim indikatorima Vrednovanje se nadovezuje na nadzor i može se sprovoditi na početku (ex ante), na sredini (mid term) i na kraju (ex post) perioda sprovođenja strategije i u skladu sa tim potrebno je unapred postaviti plan realizacije. Ovaj plan realizacije treba da sadrži tačno utvrđene indikatore sa kojima će se meriti stepen realizacije očekivanih rezultata i tražiti odgovor na neka od sledećih pitanja:18

da li su podaci u analitičkom delu strategije još uvek aktuelni, da li se nešto u međuvremeno promenilo?

da li su elementi u SWOT analizi još uvek validni? da li su neke identifikovane pretnje otklonjene ili su se pojavile nove? da li su se otvorile neke nove mogućnosti? da li su i u kojoj meri realizovani projekti iz Operativnog programa? da li su ciljevi održivi i da li ih treba menjati? da li su neki ciljevi realizovani i mogu li se generisati novi? da li funkcioniše operativna struktura za sprovođenje projekata i sl.

17 Isto. 18 Isto.

102

Nakon izvršenja svih aktivnosti predviđenih monitoringom i evaluacijom donosi se odluka da li je potrebno revidirati neki deo strategije ili je pak potrebno unaprediti metodologiju sprovođenja projekata navedenih u operativnom programu. Treba imati u vidu da uzrok nesprovođenja strateškog dokumenta može nastati kao posledica izmenjenih uslova, pa je nužno vršiti prilagođavanja.

9. ODRŽIVI RAZVOJ U STRATEŠKOM PLANIRANJU

U procesu implementacije i evaluacije potrebna je operacionalizacija principa održivog razvoja. Reč je o indikatorima održivog razvoja koji su formulisani od strane Komisije održivog razvoja UN (UNCSD), kao i Lisabonskom strategijom EU. To podrazumeva uvažavanje sledećih dimenzija razvoja u okviru strateškog planiranja:19

Indikatori ekonomskog razvoja – dohodak po stanovniku i lični dohodak; privredna struktura; finansijski potencijali; poljoprivredna struktura; promet u trgovini; zaposlenost i zarade; dostupnost javnih prostora i usluga; lokalna saobraćajna mobilnost i veze sa širim okruženjem; struktura potrošnje energije; telekomunikacije i internet veze;

Indikatori institucionalnog razvoja – stepen institucionalizacije (pravne samostalnosti u planiranju; finansiranju i odlučivanju; međunarodne konvencije; zajedničko donošenje lokalnih interesnih grupa građana; organa i subjekata; organizovanost i opremljenost javne uprave i službi; informisanje i mediji; trajno održivo korišćenje teritorije, na lokalnom nivou (saradnja privrede sa organima i drugim subjektima, uloga lokalne samouprave u tranziciji, saradnja lokalne uprave i viših nivoa vlasti i tela, privredih udruženja i drugih, učešće građana u odlučivanju); zadovoljstvo građana uslovima života;

Indikatori socijalnog razvoja – demografska slika; razvoj porodice; nezaposlenost; „rad na crno“; socijalno staranje i institucije; obrazovanje i usavršavanje; zdravstvena zaštita; kulturne i etničke vrednosti; pristup stanovanju i zemljištu; socijalna struktura; stanovanje i neuslovna naselja; kriminalitet, maloletnička delikvencija;

Indikatori zaštite životne sredine – stepen lokalne ugroženosti vazduha i vode; emisija gasova sa efektom „staklene bašte“; stepen ugroženosti pijaćih voda, rečnih i podzemnih voda; nastojanje i upravljanje čvrstim otpadom privrede i stanovništva; korišćenje veštačkih đubriva i hemijskih sredstava u poljoprivredi; državni nadzor i edukacija u poljoprivrednoj proizvodnji; stepen zaštite okoline zelenim površinama i pošumljenost teritorije; određivanje ekosistema i stepen njihove zaštite, sečenje šuma i zasada; stanje objekata otpadnih voda; stanje ispravnosti životnih namirnica u proizvodnji i prometu; organizovanost i spremnost zajednice u domenu zaštite životne sredine.

Polazeći od navedenih dimenzija razvoja ovim indikatorima se može pratiti (monitoring) i ocenjivati (evaluacija) razvoj regiona (lokalne zajednice) u celini i njenim pojedinim delovima.

19 Prema: Strateško planiranje lokalnih zajednica, IEP, Beograd, 2010, str. 46-47.

103

10. ZAKLJUČAK

Poseban deo razvojnog koncepta je strateško planiranje razvoja i primenjuje se na nivou privrednih subjekata (preduzeće, farma, gazdinstvo), lokalnih ekonomskih zajednica (ili regiona), kao i na nivou države. Nezavisno na kom nivou se strateško planiranje obavlja, moraju se primenjivati zajednički (opšti) principi.

Neophodno je kroz pripremne faze obezbediti: ekspertsko angažovanje pojedinaca i institucija, formiranje savetodavnog tela, izradu detaljne analize i ocenu potencijala, uslova i pravaca budućeg razvoja kroz SWOT analizu. Potom sledi definisanje misije i vizije strateškog plana, determinisanje ciljeva (strateških i specifičnih), mera i operativnog programa. Izradom strateškog plana razvoja se ne završava proces planiranja. Nakon njegovog usvajanja i tokom realizacije potrebno je organizovati praćenje (monitoring) i vrednovanje (evaluacija) strateškog dokumenta. Ovo je neophodno jer tokom vremena implementacije strateškog plana može doći do promene uslova, pa je potrebno izvršiti prilagođavanja. Za potrebe strateškog plana održivog razvoja koristi se set indikatora održivog razvoja kojima se može pratiti (monitoring) i vrednovati (evaluacija) strateški plan razvoja.

LITERATURA

Ekonomska i poslovna enciklopedija, Savremena administracija, Beograd, 1994.

Ekonomski rečnik, Ekonomski fakultet, Beograd, 2001. G. M., Leading Issues in Economic Development (Fifth Edition), Oxford

University Press, 1989. Hamel G. And C. K. Prahalad, Competing for the future, Harvard Business

School Press, Boston Mass, 1996. MILISAVLJEVIĆ. M. (2002): Savremeni strategijski menadžment, IEN,

Beograd. PEJANOVIĆ R.: Evropska unija i mogućnosti integracije naše poljoprivrede,

zbornik radova (''Jugoslovenska privreda i Evropska unija – izazovi i mogućnosti''), Kopaonik, 2001, Ekonomist, SEJ, Beograd, br. 1/2001, str. 255-261.

PEJANOVIĆ, R., NJEGOVAN, Z. (2009) Koncipiranje osnove za implementaciju politike održivog ruralnog razvoja, tematski zbornik: Kopaonik biznis forum 2009.

PEJANOVIĆ, R., TICA, N. i sar.: Reforme poljoprivrede EU, CIE i Republike Srbije, Tehnologija, kultura i razvoj, Udruženje »Tehnologija i društvo«, zbornik radova, Beograd, 2006.

PEJANOVIĆ, R.: Politika ruralnog razvoja u Evropskoj Uniji, Savremeni farmer, Departman za stočarstvo, Poljoprivredni fakultet, Novi Sad, br. 22/2005, str. 29-30.

PEJANOVIĆ. R. (2010): Uvod u metodologiju ekonomskih nauka, Poljoprivredni fakultet, Novi Sad.

Strategija razvoja opštine Bačka Palanka za 2010-2014; Bačka Palanka, 2009.

104

Strategija razvoja opštine Beočin, IEP, Beograd, 2008. Strateški plan održivog razvoja opštine Ruma za 2010-2020, Pokrajinski

sekretarijat za lokalnu samoupravu i međuopštinsku saradnju, „Inicijativa za demokratsku tranziciju“- DTI, 2009.

Strateški plan razvoja opštine Šid za 2010-2015, Centar za strateško ekonomska istraživanja Vojvodina-CESS” Izvršnog veća Vojvodine.

Strateško planiranje lokalnih zajednica, IEP, Beograd, 2010. SUBIĆ J., VASILJEVIĆ ZORICA, CVIJANOVIĆ D., (2009): Strategic

Planning in the Function of Sustainable Agriculutral and Rural Development in Republic of Serbia, Procedings, The 4th International Congress „Aspects and Visions of Applied Economics and Inormatics“, 26th-27th March 2009, Organiser: Intarnational MBA Network and University of Debrecen – Hungary, Faculty of Agricultural Economics and Rural Development.

VASILJEVIĆ ZORICA, SUBIĆ J., (2008) : Značaj bottom-up pristupa u planiranju i realizaciji lokalnih i regionalnih programa ruralnog i poljoprivrednog razvoja u Srbiji. Predavanje po pozivu. Tematski zbornik Savetovanja „Agrarna i ruralna politika Srbije, 2, Početna iskustva pridruživanja EU i predlog mera za 2009. godinu“, Iriški venac, 9. oktobar 2008., DAES, Beograd.

Vodič za planiranje lokalnog razvoja, Centar za strateško ekonomska istraživanja „Vojvodina-CESS“ Izvršnog veća AP Vojvodine, 2008.

A METHODOLOGY FOR THE STRATEGIC DEVELOPMENT PLAN

PEJANOVIĆ, R., ĐUKIĆ S., MAKSIMOVIĆ, G.

Summary The authors discuss the key approaches in the formulation of a methodology that is

used for strategic planning. In this sense, the conceptual boundary defined strategies and different approaches to strategic planning. On this basis, then the authors retain several important phases are the stages of creating a strategic development plan. Also, the paper makes reference to the necessary activities that follow after the preparation of strategic development plan, which aims to be a reality check of the final strategy document.

Key words: business strategy, local strategic planning, methodology for strategic development plan.

105

UDK: 316.334.55 Pregledni rad Review paper

INFORMACIONI SISTEMI U SLUŽBI POLJOPRIVREDNOG SAVETODAVSTVA

ZORANOVIĆ,T., POTKONJAK, SVETLANA 1

Rezime

Analizom organizacija formiranih za prenos i primenu informacionih tehnologija (DINA i EFITA) u poljoprivredu mogu se uočiti struktura i pravci razvoja ove oblasti. Pojedina uočena rešenja bi se mogla primeniti i na naše uslove. Analizom rešenja u Srbiji uočeno je da specijalizovani programski paketi koji pomažu upravljanje gazdinstvom nisu zastupljeni. Predložena je primena četiri specijalizovana softverska rešenja koja tretiraju optimizaciju strukture setve, tov svinja, proizvodnju mleka i vođenje računovodstvene i knjigovodstvene evidencije.

Ključne reči: savetodavna služba, softver, upravljanje proizvodnjom

UVOD

Unapređenjem poljoprivredne proizvodnje bave se, osim proizvođača, i mnoge državne institucije, svaka u svom segmentu delovanja. Njihova dobra koordinacija kroz agrarnu politiku, mere i akcije, za rezultat ima poboljšanje klime i uslova proizvodnje što pozitivno utiče na ukupne rezultate poljoprivrede.

Jedna od važnih službi u funkciji povećanja proizvodnje, ekonomičnosti i posebno profit poljoprivrednih proizvođača je i Savetodavna služba.U Vojvodini je organizovana na teritorijalnom principu u 13 poljoprivrednih stanica sa 269 zaposlenih [2].

Opremeljenost računarskom opremom i korišćenje informacionih tehnologija (IT) je na nižem nivou zastupljenosti, delom zbog nedostatka opreme, a delom zbog nedostatka stručnog IT kadra. Problem predstavlja i nedovoljna obučenost i opremljenost korisnika, kao i nedostatak adekvatne infrastrukture, pre svega optičkih veza i ADSL priključaka u ruralnim sredinama.

1 Dr Tihomir Zoranović, asistent, Poljoprivredni fakultet, Novi Sad, Trg D. Obradovića

8, tihomir@polj.uns.ac.rs, Dr Svetlana Potkonjak, redovni profesor, Poljoprivredni fakultet, Novi Sad, Trg D. Obradovića 8

106

1. MATERIJAL I METOD RADA

Analizom rešenja u razvijenim zemljama i detaljnim proučavanjem dva velika informaciona sistema namenjenih poljoprivredi, može se zaključiti gde se danas nalazi i u kom pravcu se kreće IT podrška u poljoprivredi. Ljubaznošću administratora i rukovodilaca ova dva velika sistema, proučavanjem na desetine objavljenih radova koji opisuju način funkcionisanja, mogu se prepoznati rešenja koja bi u našim uslovima dala dobre rezultate

2. REZULTATI

2.1 DINA (Danish Informatics Network in the Agricultural Sciences)

DINA je Danska organizacija sa zadatkom da promoviše informatiku, informatička

rešenja i informatičku tehnologiju u oblasti poljoprivrede. Projekat je započet 1991. godine, a realizovan 1997. godine. Od tada je nekoliko puta reorganizovan i danas ga čini sedam institucija (tri univerziteta, tri istraživačke institucije i Savetodavna služba). Institucije sprovode zajednička istraživanja, razvoj i obrazovanje u celoj Danskoj. Istraživanja uključuju veterinarsku medicinu, ishranu, poljoprivrednu ekonomiju, šumarstvo, vodoprivredu i zaštitu čovekove okoline i obuhvataju matematiku, statistiku i računarske nauke.

Ciljevi istraživanja se određuju za nekoliko godina unapred, a težišta su statistika, robotika i inteligentni sistemi, internet savetodavna služba, modeliranje sistema za podršku odlučivanju i bioinformatika i genetika. Ovo su samo okvirni ciljevi koji se mogu menjati i dopunjavati.

DINA organizuje dva puta godišnje istraživačku školu namenjenu doktorantima zainteresovanim za primenu informatičke tehnologije u poljoprivredi. Rukovodioci škole su poljoprivredni stručnjaci potpomognuti ekspertima kompjuterskih nauka, numeričke analize i matematičke statistike

DINA-om upravlja bord direktora gde svaka članica mreže ima svog predstavnika, a sve je regulisano statutom organizacije.

Istraživačke aktivnosti i obrazovne škole se finansiraju od strane Danskog nacionalnog istraživačkog saveza, Danskog ministarstva za hranu, poljoprivredu i ribarstvo, Evropske unije, članica mreže i ostalih zainteresovanih.

Jedan od istraživačkih ciljeva je i poljoprivredna savetodavna služba bazirana na korišćenju Interneta. Povećanjem dostupnosti Interneta i njegovim razvojem svakim danom se pojavljuje sve više aplikacija za široki krug krisnika. U poljoprivrednom savetodavstvu postoji velika šansa za korišćenje Internet aplikacija koje pružaju odgovore na mnoga praktična pitanja i pružaju savete za rešavanje problema u proizvodnji i upravljanju gazdinstvom, a rešenja se inplementiraju u informacioni sistem.

Distribucija znanja je u centru posmatranja. Hiljade dokumenata, brošura, knjiga, članaka itd. su objavljeni na Web adresama, a sa linkovima koji se nalaze na DINA adresi putevi vode do miliona dokumenata. Veliki memorijski kapaciteti omogućavaju da se veliki broj dokumenta čuva u samoj DINA mreži.

DAAS (Danish Agricultural Advisory Service) je udruženje 46 lokalnih savetodavnih centara i nacionalnog centra. Osnivači, vlasnici i korisnici su danski

107

farmeri. Ima oko 3500 zaposlenih i danas je jedna od vodećih savetodavnih institucija u Evropskoj Uniji.

Rešavajući probleme proizvodnje i zahteve farmera razvijeno je nekoliko servisa koji pokrivaju oblasti poljoprivredne proizvodnje, zaštite okoline, nadzora zdravlja životinja i savetovanja pri donošenju odluka. Do sada su razvijeni sledeći servisi:

Službeni registar goveda i životinja Danske Po zakonima Evropske unije, svako grlo krupne stoke mora biti registrovano. Podaci

se čuvaju u centralnoj bazi podataka pri Ministarstvu za hranu, poljoprivredu i ribarstvo kraljevine Danske. Centralni registar se vodi od 1992. godine i sadrži sve potrebne podatke o pedigreima, poreklu i proizvodnim karakteristikama grla, a zasnovana je na podacima vlasnika grla, veterinara i savetodavaca.

Plantinfo Plantinfo (Planteinfo) je servis koji pruža pregled svih relevantnih i ažurnih

podataka, preporuka i internet alata za uobičajenu ratarsku proizvodnju. Sadrži izbor useva, omogućava pravljenje plana setve, uputstvo kako se uzorkuje zemljište, spisak svih zaštitnih sredstava sa osnovnim podacima o nameni, dozama i zaštitnim merama, modul za rešavaje problema, gde korisnik unosi podatke o usevu na parceli, o vrstama korova koji su se pojavili, a kao rezultat dobija koje zaštitno sredstvo i u kojoj dozi treba da koristi kao i da li se sredstva mogu mešati ili ne.

Variety info Variety info je servis koji pruža statistički obrađene podatke po vrstama i sortama

useva. Moguće je za izabranu proizvodnju dobiti statističke podatke po sortama koje su sejane u Danskoj, sa svim proizvodnim podacima koji npr. uključuju prinos, težinu zrna, hektolitarsku masu, procenat suve materije, procenat proteina u suvoj materiji itd. Ovo bi trebalo da pomogne pri izboru useva i sorte za sledeću proizvodnu godinu.

Plant Protection Plant protection je sistem za podršku odlučivanju (DSS) namenjen zaštiti useva od

bolesti i štetočina. Namenjen je savetodavcima i daje im primere upotreba različitih doza zaštitnih sredstava, kao i različite mešavine više zaštitnih sredstava sa različitim dozama. Rezultat primene je preporuka najefikasnijeg zaštitnog sredstva koje smanjenom dozom, ali u pravo vreme, eliminiše bolest, čime se štiti okolina. Kasnijom upotrebom zaštitnih sredstava doza bi se morala značajno povećati što zagađuje okolinu i više košta. Primenjuje se u Danskoj, Norveškoj i Švedskoj.

Sistem upozorenja na biljne bolesti Formirani servis omogućava rano upozoravanje na povoljne meteorološke,

klimatske i druge uslove za razvoj pojedinih vrsta bolesti. Podatke donose savetodavci sa terena i njihova zapažanja i uočene bolesti su prikazane po oblastima. Takva prognozno-izveštajna služba daje i preporuke o sredstvima zaštite, dozama itd.

3.2. EUNITA –European Network for Information Technology in Agriculture

EUNITA je rezultat želje 13 evropskih zemalja osnivača Evropske unije, da poveća

kvalitet istraživanja u oblasti poljoprivrede, upravljanja poljoprivrednom proizvodnjom i primene savremenih tehnologija u poljoprivredi. Namenjen je da olakša komunikaciju između istraživača, razvojnih timova i korisnika unutar Evropske unije. Projekat je počeo u vreme sve većeg korišćenja Interneta koji je iskorišćen kao vrlo pogodan novi

108

način stvaranja otvorene mreže namenjene institucijama i pojedincima koji koriste informacione tehnologije u poljoprivredi.

EUNITA je bila stimulans za usvajanje Internet komunikacije kako za istraživače tako i za korisnike IT, a baza registrovanih i katalogiziranih softverskih paketa je svakim danom dobijala nova rešenja.

Glavni zadaci EUNITA su: 1. Registracija i katalogizacija softvera u poljoprivredi, 2. Razvoj softvera znanja i ekspertnih sistema u poljoprivredi, 3. Standardizacija poljoprivrednog softvera, 4. Disemenacija poljoprivrednog softvera, 5. Primena IT u južnoj Evropi i transfer na druge zemlje, 6. Modeliranje pašnjačkog sistema držanja stoke u Evropi 7. Upravljanje u uslovima rizika u poljopirvredi.

EUNITA se 1996. godine transformiše u EFITA (European Federation for Information Technology in Agriculture) pod kojim imenom i danas funkcioniše.

Direktive koje su postavljene (izdvojene su samo one koji se tiču teme ovog rada) su:

1. Osnovni način komunikacije je korišćenje Internet protokola i standarda (E-mail, FTP, TCP/IP, WWW),

2. Formira se web server EFITA koji je centar skupljanja svih relevantnih informacija vezanih za IT i poljoprivredu sa linkovima ka svim relevantnim institucijama u EU,

3. Postavlja se standard za opis i klasifikaciju softvera u poljoprivredi, a spisak raspoloživog softvera se objavljuje u Farmsoft katalogu.

4. Odlučeno je da baze podataka moraju biti na Internetu i da je takvo rešenje vrlo pogodno za ciljne grupe korisnika,

5. Ekspertni sistemi predstavljaju poželjan smer razvoja softverskih paketa i u tom cilju se formira posebna grupa Ekspertni sistemi u poljoprivredi sa ekspertima koji se bave ovom oblašću,

6. Transfer tehnologije na druge zemlje se ne može unificirati i mora se prilagoditi specifičnostima svake zemlje pojedinačno,

7. Savetodavna služba mora koristiti integrisane softvere za podršku odlučivanja, prikupljeni podaci moraju biti poredivi, sistematizovani i statistički obrađeni,

8. Mora se više pažnje posvetiti savetodavstvu kao dugoročnom procesu čiji je jedan od glavnih zadataka dugoročni trening, učenje i obuka.

Danas EFITA (sada se zove Europe Federation for Information Technology in Agriculture, Food and Environment) ima 15 članica i predstavlja centar informisanja i primene IT tehnologije u poljoprivrednoj proizvodnji.

4. DISKUSIJA

U Srbiji ne postoje ovako specijalizovane organizacije već se IT u poljoprivredu uvodi kroz Savetodavnu službu i druge institucije. Ministarstvo poljoprivrede i Pokrajinski sekretarijat za poljoprivredu kroz brojne projekte i akcije približavaju nove tehnologije i rešenja i unapređuju ovaj neiskorišćeni potencijal u sektoru poljoprivrede.

109

Savetodavne službe imaju svoje prezentacije na Internetu, sadržajno imaju uobičajene servise, omogućena je komunikacija E-mailom, aktivni su blogovi itd.

Oblast koja nije razvijena, a samo delimično je razvijena i u DINA i EUNITA, je softverska podrška upravljanju gazdinstvom.

Neadekvatno upravljanje gazdinstvom je jedna od najvećih prepreka za postizanje boljih ekonomskih rezultata. Iskustvo koje imaju vlasnici nije dovoljno u današnje vreme da gazdinstvo opstane u oštroj tržišnoj konkurenciji. Potrebno je puno znanja o tržištu, ekonomiji, produktivnosti – tehnologija proizvodnje više nije dovoljna.

Ovde će biti predložena upotreba četiri razvijena modula, proverena u praksi, namenjena kako samostalnom korišćenju na gazdinstvu, tako i uslužnom korišćenju preko poljoprivrednih stanica.

Optimizacija strukture ratarske proizvodnje je jedan od najvećih problema koji vlasnik gazdinstva rešava svake godine. Od izabrane strukture setve direktno zavisi obim posla i finansijski rezultat. greška u strukturi setve se ne može ispraviti do sledeće godine, a godinu treba preživeti. Modul je detaljno opisan u [4].

Tov svinja je vrlo unosna oblast proizvodnje i razvijeni softverski paket omogućava jednostavnu i efikasnu evidenciju, izveštaje i analizu postignutih rezultata. Detaljno je opisan u [1].

Proizvodnja mleka ili govedarska proizvodnja je trenutno u krizi, ali predstavlja treću najčešću poljoprivrednu proizvodnju. Evidencija proizvodnje, produktivnosti i statusa svakog grla je omogućens posebnim softverskim paketom [5].

Imajući u vidu da je interes Države da se individualna gazdinstva registruju i vode poslovne knjige, razvijen je specijaizovani knjigovodstveno-računovodstveni modul koji omogućava knjiženje bez poznavanja knjigovodstva [6].

5. ZAKLJUČAK

Analizom najrazvijenijih organizacija namenjenih primeni IT u poljoprivredi može se zaključiti kakav je trend i gde se nalazi poljoprivreda Srbije u ovom segmentu.

I pored ne postojanja specijalizovane organizacije, IT tehnologije nalaze sve širu primenu. Neodgovarajuća komunikaciona struktura, nedostatak brzih ADSL i optičkih veza usporava razvoj i onemogućava punu primenu novih informacionih tehnologija jer su raspoložive modemske linije prespore.

Predložena rešenja čine da se značajno poboljša upravljanje gazdinstvom, uočeno kao značajan nedostatak. Rešenja je moguće primeniti i na kućnim PC računarima i time neutralisati nedostatak odgovarajuće infrastrukture.

Programski paketi su, pre svega, namenjeni poljoprivrednim stanicama koje imaju stručan kadar i odgovarajuću opremu koje bi, u ime i za račun vlasnika gazdinstva, vodile evidenciju i davale izveštaje uz stručno tumačenje i predloge unapređenja proizvodnje.

110

6. LITERATURA

[1] NOVKOVIĆ N., LUČIĆ Đ., ZORANOVIĆ T., GAGIĆ SVETLANA,

Korovljev Z.: Upravljačko-informacioni sistemproizvodnje u svinjarstvu: studija PIK „Bečej“, Savremena poljoprivreda br 3-4, Srbija, str. 108-113, 2007.

[2] PETROVIĆ Ž, JANKOVIĆ D.: Uloga poljoprivrednih stanica u poljoprivrednom savetodavstvu Vojvodine, Sekretarijat za poljoprivredu, vodoprivredu i šumarstvo AP Vojvodine, 2004.

[3] POTKONJAK SVETLANA, ZORANOVIĆ T. : Efikasnost navodnjavanja na malim površinama. Tematski zbornik radova: “Melioracije u održivoj poljoprivredi”. Novi Sad, 2005. strana 177-182.

[4] ZORANOVIC, T., BERKOVIC, IVANA, LETIC, D.: Specijalizovani model za optimizaciju ratarske proizvodnje, Agroekonomika br 41-42, Poljoprivredni fakultet Novi Sad, str. 116-125, 2009. godina.

[5] ZORANOVIĆ, T., NOVKOVIĆ N, HOTOMSKI P.: Catle breding control software, State, Possibilities and Perspectives of Rural Development on Area of Huge Open-pit Minning, Vruici spa, str 368-375, 2008.

[6] ZORANOVIĆ T., VUKOJE V.: Softver za mala poljoprivredna gazdinstva, Ekonomika poljoprivrede, br. 3, Beograd, str. 329-338, 2008. YU ISSN 0352-3462.

INFORMATION SYSTEMS IN THE DEPARTMENT OF AGRICULTURAL EXTENSION SERVICE

ZORANOVIĆ,T., POTKONJAK, SVETLANA

Summary

Analysis of organizations formed for the transfer and application of information

technology (DINA and EFITA) in agriculture can be seen the structure and directions of the field. Some noted the decision could be applied to our conditions. Analysis of solutions in Serbia has shown that specialized software packages that help manage holdings are not represented. Author propose the use of four specialized software solutions which treat the optimization of the structure of planting, breeding pigs, milk production and management of accounting and bookkeeping records.

Key words: advisory services, software, production management

111

UDK: 572.023:336:355.6 Pregledni rad Review paper

FINANSIJSKI EFEKTI REFORME VOJSKE SRBIJE U OBLASTI ISHRANE

JOVIĆ, S.1

Rezime

Reforma Vojske u periodu od 1997. do 2009. godine, uslovila je organizaciono-formacione promene koje su dovele do smanjenja njenog brojnog stanja za 78,7%. Analogno tome smanjene su potrebe za prehrambenim proizvodima koji se koriste u ishrani pripadnika Vojske sa kvantitativnog aspekta, kao i novčani izdaci za njihovu nabavku. Ekonomski pokazatelji potvrđuju da je reforma Vojske u analiziranom razdoblju, ostvarila značajne finansijske efekte u pogledu ostvarene uštede od gotovo 24 miliona evra, čime se povećava mogućnost finansiranja drugih zadataka iz domena ishrane Vojske. Ključne reči: reforma Vojske, prehrambeni proizvodi, finansijski efekti.

1. UVOD

Ishranu Vojske2 možemo razmatrati sa kvalitativnog i kvantitativnog aspekta. Kvantitativna analiza ishrane u Vojsci, koja je predmet istraživanja ovog rada, zasniva se na sagledavanju promena njenog brojnog stanja, na osnovu čega se mogu utvrditi fininasijski rezultati reforme Vojske u oblasti ishrane. Na bazi brojnog stanja pripadnika Vojske za koje se vrši priprema hrane i Plana ishrane, biće prikazani ostvareni ekonomski efekti njene reforme u periodu od 1997. do 2009. godine, usled smanjenih potreba u hrani.

Za potrebe istraživanja u ovom radu korišćena je statistička metoda radi analize kvantitativnih pokazatelja ishrane Vojske. Njegova upotreba omogućava da se dođe do pokazatelja koji su na nivou statističke deskripcije, ali i onih koji omogućavaju naučno objašnjenje tj. sagledavanje uticaja reforme Vojske na ishranu njenih pripadnika, ali i ostvarenih ekonomskih efekata usled smanjenja potrošnje prehrambenih proizvoda .Projekcija podataka o utrošenim novčanim sredstvima u 2009. godini izvršena je na osnovu brojnog stanja pripadnika Vojske koji ostvaruju pravo na besplatnu ishranu.

1 SAŠA JOVIĆ, asistent-pripravnik, Kopnena vojska, Niš, sudimnja@gmail.com 2 Pod pojmom Vojska u radu podrazumevaju se pojmovi Vojska Jugoslavije, Vojska Srbije i Crne

Gore i Vojska Srbije - koji su bili službeni pojmovi u pojedinim potperiodima istraživačkog rada

112

Deo prehrambenih proizvoda koji je podvučen u radu predstavlja proizvode koji nisu korišćeni u planovima ishrane u baznom periodu analize, što ukazuje na neophodnost doze rezerve u analizi prikazanih finansijskih pokazatelja.

2. EKONOMSKI EFEKTI REFORME VOJSKE I POTROŠNJE PREHRAMBENIH PROIZVODA

Reforma Vojske, u analiziranom razdoblju, uslovila je organizacione promene koje

su dovele do smanjenja njenog brojnog stanja sa 117.317 na 24.991 pripadnika, tj. za čak 78,7%. Prema dostupnim podacima, broj pripadnika Vojske na ishrani u analiziranom razdoblju smanjen je sa 45.000 na približno 10.000 lica, tj. za 4,5 puta. Analogno tome, smanjene su potrebe za prehrambenim proizvodima koji se koriste u ishrani pripadnika Vojske sa kvantitativnog aspekta, kao i novčani izdaci za nabavku neophodnih proizvoda.

U navedenom periodu, Plan ishrane3 je pretrpeo tri promene (1997., 2004. i 2009. godine). Utrošak prehrambenih proizvoda po vojniku, u pomenutom dokumentu ,definisan je „planom utroška namirnica“. Prema planovima ishrane u Vojsci,4 prehrambeni proizvodi klasifikovani su u osam grupa: žitarice i proizvodi od žitarica; povrće i proizvodi od povrća; voće i proizvodi od voća; meso, proizvodi od mesa, riba, proizvodi od ribe, jaja; mleko i proizvodi od mleka; masnoće; šećer i proizvodi na bazi šećera i ostalo. Navedene grupe prehrambenih proizvoda predmet su daljeg razmatranja u ovom radu.

Žitarice i proizvodi od žitarica

U okviru ove grupe prehrambenih proizvoda, Planom ishrane klasifikovano je 28

proizvoda koji su razvrstani u sledeće podgrupe: smrznuti pekarski proizvodi, brašno i proizvodi od brašna i testenine. Prvom podgrupom obuhvaćeno je 11 proizvoda (krekeri; pita idustrijska zamrznuta (sa jabukama, sa višnjama, sa spanaćem (blitva, zelje) i sa krompirom); zamrznute (pogačice, pašteta sa sirom (3x85 g), pašteta sa sirom, pite); burek sa mesom zamrznut; zamrznuta (krofna i buhtla)), drugom podgrupom 8 (brašno pšenično belo; dvopek; hleb beli od brašna; griz (kukuruzni i pšenični); pecivo pšenično za sendvič; hlebne mrvice i pirinač u zrnu), a trećom podgrupom 9 proizvoda (kore za pitu; testenina za supe - čorbe (tarana, fedeline i zvezdice); testenine za glavna jela (špageti, grkljančići i makarone); pecivo čajno i rolat čokoladni industrijski).

U okviru grupe najviši iznos novčanih sredstava utrošen je za nabavku hleba i to u baznoj godini analize 266.828.400,0 dinara (2.853.779,0 evra), odnosno u 2009. godini iznos je umanjen za 75,7% što u naturalnim pokazateljima iznosi 64.717.800,0 dinara 3 Dokument kojim se propisuje sastav obeda po grupama prehrambenih proizvoda 4 Plan ishrane u Vojsci Jugoslavije za obroke 1 i 3; Plan ishrane u Vojsci Jugoslavije za obrok 2;

Plan ishrane u Vojsci Srbije i Crne Gore za obroke 1 i 3; Plan ishrane u Vojsci Srbije i Crne Gore za obrok 2; Plan dijetalne ishrane u vojno-sanitetskim ustanovama; Plan ishrane letača, padobranaca i pomorskih diverzanata; Plan ishrane u Vojsci Srbije.

113

(692.168,0 evra). Najniža novčana izdvajanja za nabavku prehrambenih proizvoda, pojedinačno posmatrano, data su za hlebne mrvice - u baznoj godini 144.000,0 dinara (1.540,0 evra) dok je u 2009. godini taj iznos u relativnim pokazateljima bio umanjen za 37,2% što u naturalnim pokazateljima iznosi 90.400, 0 dinara (966,0 evra). Potrošnja prehrambenih proizvoda iz ove grupe za potrebe Vojske 1997. godine bila je veća u odnosu na potrošnju u 2009. godini. U tabeli 1 prikazani su ekonomski efekti reforme Vojske u oblasti ishrane u potrošnji žitarica i proizvoda od žitarica u periodu od 1997. do 2009. godine. Tokom trinaestogodišnjeg perioda analize, prisutna je tendencija pada utrošenih količina proizvoda, a time i utroška novčanih sredstava za njihovu nabavku.

Tabela 1. Novčani izdaci za nabavku prehrambenih proizvoda iz grupe žitarica i

proizvoda od žita Table 1. Cash expenses for purchasing food products from cereals and cereal products

Žitarice i proizvodi od žita

Cereals and cereal product

Projekcija ukupno utrošenih novčanih sredstava u 2009. u

dinarima/eurima Projection spent a total financial assets in 2009. the dinar / euro

Ukupno utrošeno novčanih sredstava u

1997. u dinarima/eurima Total funds spent money in 1997. the dinar / euro

36.349.722,00 0* Ukupno smrznuti pekarski proizvodi 388.767,00 0*

75.116.986,00 319.996.042,00 Ukupno brašno i proizvodi od brašna 803.390,00 3.422.417,00

12.776.702,00 81.163.893,00 Ukupno testenine 136.649,00 868.063,00

* U planovima ishrane iz 1997. godine nisu korišćeni smrznuti pekarski proizvodi

U periodu od 1997. do 2009. godine, reforma Vojske doprinela je uštedi značajnih finansijskih sredstava. U okviru grupe žitarice i proizvodi od žitarica ukupno je umanjena potrošnja za 276,9 miliona dinara tj. za 2,9 miliona evra, pri čemu je u odnosu na bazni period povećana potrošnja smrznutih pekarskih proizvoda za 36,6 miliona dinara (0,38 miliona evra), ali je zato umanjena potrošnja druge podgrupe za 244,8 miliona dinara (2,6 miliona evra), odnosno treće za 68,3 miliona dinara (0,73 miliona evra).

Povrće i proizvodi od povrća

Utrošak prehrambenih proizvoda iz grupe povrće i proizvodi od povrća u Vojsci se

prati sagledavanjem 45 proizvoda koji su obuhvaćeni u šest podgrupa, i to: suvo, sveže, smrznuto, sušeno, sterilizovano i pasterizovano i kiselo povrće. U okviru prve podgrupe obuhvaćena su 4 proizvoda (pasulj, soja (ljuspice i odrezak) i pašteta od soje), a u okviru druge 20 (krastavac, krompir, kupus, beli luk, šargarepa, paprika, paradajz, blitva, bundeva, spanać, tikvice, zelje, karfiol, zelena salata, boranija sveža, peršun, plavi patlidžan, celer, luk crni mladi i pečurke sveže). Treću podgrupu čine 3 proizvoda (smrznuti (grašak u zrnu, boranija i đuveč)), a četvrtu 6 (krompir sušeni (u kolutovima i pahuljicama) i sušena (paprika, luk beli, luk crni i šargarepa). Peta i šesta podgrupa

114

sastoje se od po 6 proizvoda, i to po podgrupama - konzerva (boranija, đuveč i grašak), gljive sterilisane, paradajz gusto ukuvani i kečap i - pasterizovana i kisela (cvekla, krastavac i paprika), kupus kiseli (glavica i ribanac) i ajvar.

U tabeli 2. prikazani su ekonomski efekti reforme Vojske u oblasti potrošnje prehrambenih proizvoda iz grupe povrće i proizvodi od povrća u periodu od 1997. do 2009. godine.Tokom trinaestogodišnjeg perioda analize, u okviru grupe, prisutna je tendencija pada utrošenih količina proizvoda. Pokazatelji prikazani u tabeli 2. ukazuju na tendenciju smanjenja utroška prehrambenih proizvoda iz ove grupe za 368,2 miliona dinara, tj. za 3,9 miliona evra, pri čemu je, u odnosu na bazni period, povećana potrošnja smrznutog povrća za 10,1 miliona dinara (0,1 miliona evra), a smanjena potrošnja suvog povrća za 13,9 miliona dinara (0,15 miliona evra); svežeg povrća za 142,2 miliona dinara (1,5 miliona evra); sušenog povrća za 52,4 miliona dinara (0,56 miliona evra); sterilizovanog povrća za 85,3 miliona dinara (0,91 miliona evra) i pasterizovanog i kiselog povrća za 110,7 miliona dinara (1,1 miliona evra). Tabela 2. Novčani izdaci za nabavku prehrambenih proizvoda iz grupe povrće i

proizvodi od povrća Table 2. Cash expenses for purchasing food products from vegetables and vegetable

products

Povrće i proizvodi od povrća

Vegetables and vegetable product

Projekcija ukupno utrošenih novčanih sredstava u 2009. u

dinarima/eurima Projection spent a total

financial assets in 2009. the dinar / euro

Ukupno utrošeno novčanih sredstava u

1997. u dinarima/eurima Total funds spent money in 1997. the dinar / euro

33.493.341,00 47.454.498,00 Ukupno povrće suvo 358.217,00 507.534,00

65.065.437,00 207.325.505,00 Ukupno povrće sveže 695.887,00 2.217.385,00

10.192.198,00 0 Ukupno povrće smrznuto 109.007,00 0

9.366.160,00 61.780.473,00 Ukupno povrće sušeno 100.172,00 660.753,00

41.652.438,00 126.955.206,00 Ukupno povrće sterilizovano 445.480,00 1.357.809,00

64.214.748,00 174.963.438,00 Ukupno povrće pasterizovano i kiselo 686.788,00 1.871.266,00

U okviru grupe najviši iznos novčanih sredstava utrošen je za nabavku svežeg

krompira, i to u baznoj godini analize 83.592.000,0 dinara (894.032,0 eura), odnosno u 2009. godini iznos je umanjen za 71,8%, što prikazano u naturalnim pokazateljima iznosi 23.554.800,0 dinara (251.922,0 evra). Najniža novčana izdvajanja za nabavku prehrambenih proizvoda, pojedinačno posmatrano, data su za luk beli sušeni i to u baznoj godini analize 221.958,0 dinara (2.373,0 evra), dok je u 2009. godini taj iznos,

115

posmatrano u relativnim pokazateljima, bio umanjen za 37,2%, odnosno u naturalnim pokazateljima iznosi 53.808,0 dinara (575,0 evra).

Voće i proizvodi od voća

Prema planovima ishrane u Vojsci, prehrambeni proizvodi iz ove grupe obuhvataju

18 proizvoda koji su razvrstani u tri podgrupe: sveže i sušeno voće i proizvodi od voća. Prva podgrupa sastoji se od 11 proizvoda (voće sveže sezonsko, mandarina, banana, limun, lubenice, trešnje, pomorandže, breskve, jabuke, grožđe i kruške). Druga podgrupa se sastoji od 3 (suvo grožđe, orasi i šljive sušene), a treća od 4 proizvoda (marmelada od voća, voćni sirup od maline, voćni sok prirodni i kompoti od jedne i više vrsta voća).

U okviru grupe, najviši iznos novčanih sredstava utrošen je za nabavku voća svežeg sezonskog, i to u baznoj godini analize 80.680.320,0 dinara (862.891,0 eura), odnosno u 2009. godini taj iznos je umanjen za 93,5%, što prikazano u naturalnim pokazateljima iznosi 5.203.520,0 dinara (55.652,0 evra). Najniža novčana izdvajanja za nabavku prehrambenih proizvoda iz grupe voće i proizvodi od voća, pojedinačno posmatrano, data su za voćni sirup od maline, i to u baznoj godini analize 2.358.774,0 dinara (25.227,0 evra), dok je u 2009. godini taj iznos, posmatrano u relativnim pokazateljima, bio umanjen za 89,2%, odnosno u naturalnim pokazateljima iznosi 255.189,0 dinara (2.729,0 evra). Tabela 3. Novčani izdaci za nabavku prehrambenih proizvoda iz grupe voće i proizvodi

od voća Table 3. Cash expenses for purchasing food products from fruit and fruit products

Voće i proizvodi od voća

Fruits and fruit products

Projekcija ukupno utrošenih novčanih sredstava u 2009. u

dinarima/eurima Projection spent a total financial assets in 2009. the dinar / euro

Ukupno utrošeno novčanih sredstava u

1997. u dinarima/eurima Total funds spent

money in 1997. the dinar / euro

96.804.475,00 82.580.823,00 Ukupno voće sveže 1.035.341,00 883.217,00 2.335.160,00 15.292.800,00 Ukupno voće sušeno

24.974,00 163.559,00 4.791.581,00 221.959.359,00 Ukupno proizvodi od

voća 51.246,00 2.373.896,00

Ostvarene ekonomske efekte reforme Vojske u ishrani njenih pripadnika u pogledu potrošnje prehrambenih proizvoda iz ove grupe pokazuju podaci prikazani u tabeli 3 . Tokom trinaestogodišnjeg perioda analize, prisutna je tendencija pada utrošenih količina prehrambenih proizvoda, a reforma Vojske doprinela je uštedi od 215,9 miliona dinara (2,3 miliona evra). U okviru grupe u 2009. godini, u odnosu na bazni period, povećana je potrošnja svežeg voća za 14,2 miliona dinara (0,15 miliona evra), ali je zato umanjena

116

potrošnja druge podgrupe za 12,9 miliona dinara (0,13 miliona evra), odnosno treće za 217,1 miliona dinara (2,3 miliona evra).

Meso, proizvodi od mesa, riba, proizvodi od ribe i jaja

Ova grupa prehrambenih proizvoda obuhvata 34 proizvoda, koji se klasifikuju u dve

podgrupe u okviru mesa (sveže i proizvodi od mesa), dve podgrupe u okviru riba (sveže i proizvodi od ribe) i podrgrupu - jaja. U okviru prve podgrupe obuhvaćeno je 7 (meso sveže (juneće, svinjsko i jagnjeće), meso smrznuto (pileće konfekcionirano- file, pileće i pileće konfekcionirano -batak i karabatak) i meso ćureće), a u okviru druge 19 proizvoda (kobasica (pileća šunkarica, polutrajna (šunkarica), polutrajna moravska, trajna (čajna i sudžuko) i barena- hrenovke), viršla pileća, goveđi gulaš, svinjski paprikaš, mesni narezak, pašteta (jetrena, pileća i juneća), šunka praška, pileća prsa, vratina svinjska dimljena, rebra suva svinjska i pečenica (svinjska i goveđa)). Treću podgrupu čine 4 (skuša, oslić zamrznuti fileti, pastrmka sveža i riba sveža smrznuta), a četvrtu 3 proizvoda (konzerva (sardina u ulju, tunj u ulju i skuša u ulju). Petu podgrupa čini samo jedan proizvod - jaja.

U okviru grupe najviši iznos novčanih sredstava utrošen je za nabavku mesa junećeg svežeg, i to u baznoj godini analize 339.316.695,0 dinara (3.629.055,0 eura), odnosno u 2009. godini taj iznos je umanjen za 80,3%, što prikazano u naturalnim pokazateljima iznosi 66.831.210,0 dinara (714.772,0 evra). Najniža novčana izdvajanja za nabavku prehrambenih proizvoda, pojedinačno posmatrano, data su za rebra suva svinjska, i to u baznoj godini analize 17.523.000,0 dinara (187.411,0 evra), dok je u 2009. godini taj iznos posmatrano u relativnim pokazateljima bio umanjen za 81,2%, što u naturalnim pokazateljima iznosi 3.290.430,0 dinara (35.191,0 evra).

Sagledavanjem finansijskih pokazatelja, na osnovu utroška novčanih sredstava za nabavke prehrambenih proizvoda iz grupe meso, proizvodi od mesa, riba, proizvodi od ribe i jaja, prikazanih u tabeli 4., uočava se smanjenje utroška pomenutih sredstava u ukupnom iznosu od gotovo 829 miliona dinara (8,8 miliona evra).

U okviru grupe, u 2009. godini, u odnosu na bazni period, povećana je potrošnja sveže ribe za 2,37 miliona dinara (0,025 miliona evra) i proizvoda od ribe za 4,15 miliona dinara (0,04 miliona evra), a smanjena je potrošnja svežeg mesa za 472,5 miliona dinara (5 miliona evra); proizvoda od mesa za 187,2 miliona dinara (2 miliona evra) i jaja za 175,7 miliona dinara (1,8 miliona evra).

117

Tabela 4. Novčani izdaci za nabavku prehrambenih proizvoda iz grupe meso, proizvodi od mesa, riba, proizvodi od ribe i jaja

Table 4. Cash expenses for purchasing food products from meat, meat products, fish products, fish and eggs

Meso, riba, proizvodi od mesa i ribe i jaja

Meat, fish, meat products and fish and

eggs

Projekcija ukupno utrošenih novčanih sredstava u 2009. u

dinarima/eurima Projection spent a total financial assets in 2009. the dinar / euro

Ukupno utrošeno novčanih sredstava u

1997. u dinarima/eurima Total funds spent money in 1997. the dinar / euro

131.506.307,00 604.077.534,00 Ukupno meso sveže 1.406.484,00 6.460.722,00

82.268.356,00 269.507.792,00 Ukupno proizvodi od mesa 879.875,00 2.882.436,00

61.424.200,00 59.049.000,00 Ukupno riba sveža 656.943,00 631.540,00 27.404.700,00 23.249.700,00 Ukupno proizvodi od

ribe 293.098,00 248.659,00 26.028.000,00 201.728.880,00 Ukupno jaja 278.374,00 2.157.528,00

Mleko i proizvodi od mleka

Ova grupa prehrambenih proizvoda obuhvata 12 proizvoda koji su klasifikovani u dve podgrupe: mleko sveže i proizvodi od mleka. U okviru prve podgrupe obuhvaćena su 3 proizvoda (mleko (sveže pasterizovano, sterilizovano i čokoladno)), a u okviru druge 9 (jogurt, pavlaka kisela, sir (kravlji beli masni, ekstramasni, topljeni, tvrdi kačkavalj masni, polutvrdi masni i feta) i sladoled).

U okviru grupe, najviši iznos novčanih sredstava utrošen je za nabavku mleka svežeg, i to u baznoj godini analize 132.083.865,0 dinara (1.412.661,0 evra), odnosno u 2009. godini taj iznos je umanjen za 94,3%, što prikazano u naturalnim pokazateljima iznosi 7.503.840,0 dinara (80.254,0 evra). Najniža novčana izdvajanja za nabavku prehrambenih proizvoda iz grupe mleko i proizvodi od mleka, pojedinačno posmatrano, data su za pavlaku kiselu - u baznoj godini analize 2.001.870,0 dinara (21.410,0 evra), dok je u 2009. godini najniži iznos bio namenjen za nabavku sira tvrdog kačkavalja masnog i u apsolutnim pokazateljima iznosi 3.439.995,0 dinara (36.791,0 evra).

Smanjenje utroška novčanih sredstava za nabavku prehrambenih proizvoda iz ove grupe, u analiziranom periodu, prikazanom u tabeli 5. iznosi 366 miliona dinara (3,9 miliona evra). U okviru grupe umanjena potrošnja po podgrupama iznosi za mleko sveže 109,5 miliona dinara (1,17 miliona evra), a za proizvode od mleka 256,4 miliona dinara (2,74 miliona evra).

118

Tabela 5. Novčani izdaci za nabavku prehrambenih proizvoda iz grupe mleko i proizvodi od mleka

Table 5. Cash expenses for purchasing food products from milk and milk products

Mleko i proizvodi od mleka

Milk and milk products

Projekcija ukupno utrošenih novčanih sredstava u 2009. u

dinarima/eurima Projection spent a total financial assets in 2009. the dinar / euro

Ukupno utrošeno novčanih sredstava u

1997. u dinarima/eurima Total funds spent money in 1997. the dinar / euro

22.538.840,00 132.083.865,00 Ukupno mleko sveže 241.057,00 1.412.661,00

117.082.292,00 373.566.793,00 Ukupno proizvodi od mleka 1.252.217,00 3.995.366,00

Masnoće

Potrošnju prehrambenih proizvoda iz grupe masnoća možemo analizirati sagledavanjem 7 proizvoda (ulje jestivo, ulje za pečenje i prženje, margarin, maslac, mast svinjska, slanina "Hamburška" i majonez).

Potrošnja prehrambenih proizvoda iz grupe masnoće za potrebe Vojske 1997. godine bila je veća u odnosu na potrošnju u 2009. godini, a ostvareni iznos uštede u okviru ove grupe, iznosi 78,8 miliona dinara (0,84 miliona evra), što se može zaključiti na osnovu podataka prikazanih u tabeli 6.

Tabela 6. Novčani izdaci za nabavku prehrambenih proizvoda iz grupe masnoće Table 6. Cash expenses for purchasing food products from fat

MASNOĆE FAT

Projekcija ukupno utrošenih novčanih sredstava u 2009. u

dinarima/eurima Projection spent a total financial assets in 2009. the dinar / euro

Ukupno utrošeno novčanih sredstava u 1997. u

dinarima/eurima Total funds spent money in

1997. the dinar / euro 33.801.730,00 112.659.696,00

Ukupno masnoće 361.515,00 1.204.916,00 Najviši iznos novčanih sredstava utrošen je za nabavku slanine "Hamburške", i to u

baznoj godini analize 42.652.044,0 dinara (456.171,0 evra), odnosno u 2009. godini taj iznos je umanjen za 86,2%, što prikazano u naturalnim pokazateljima iznosi 5.885.840,0 dinara (62.950,0 evra). Najniža novčana izdvajanja za nabavku prehrambenih proizvoda iz grupe masnoće, pojedinačno posmatrano, data su za margarin - u baznoj godini analize 23.656.050,0 dinara (253.005,0 evra), dok je u 2009. godini taj iznos, posmatrano u relativnim pokazateljima, bio umanjen za 87,8%, odnosno u naturalnim pokazateljima iznosi 2.878.020,0 dinara (30.780,0 evra).

119

Šećer i proizvodi na bazi šećera

Devet prehrambenih proizvoda iz ove grupe razvrstani su u dve podgrupe. Prva obuhvata 4 proizvoda konditorske industrije (kakao - krem tabla, kolač industrijski, vafl proizvodi i kakao krem za mazanje), a drugu čine 5 proizvoda (med, šećer (u kristalu i u prahu), čokolada za kuvanje i prašak (za pecivo i za puding) koji se nalazi u kristalizovanom stanju.

Potrošnja prehrambenih proizvoda iz ove grupe u baznom periodu bila je veća u odnosu na potrošnju u 2009. godini, što se može videti na osnovu podataka prikazanih u tabeli 7., a ostvareni ekonomski efekti reforme Vojske iznose 83,1 miliona dinara, tj. 0,89 miliona evra. U okviru grupe, u 2009. godini, u odnosu na bazni period, smanjena je potrošnja prehrambenih proizvoda iz prve podgrupe za 63,8 miliona dinara (0,68 miliona evra), a u okviru druge za 19,3 miliona dinara (0, 2 miliona evra).

Tabela 7. Novčani izdaci za nabavku prehrambenih proizvoda iz grupe šećer i proizvodi

od šećera Table 7. Cash expenses for purchasing food products from sugar and sugar products

Šećer i proizvodi na bazi šećera

Sugar and sugar-based products

Projekcija ukupno utrošenih novčanih sredstava u 2009. u

dinarima/eurima Projection spent a total financial assets in 2009. the dinar / euro

Ukupno utrošeno novčanih sredstavau 1997. u dinarima/eurima

Total funds spent money in 1997. the dinar / euro

8.057.180,00 71.911.080,00 Ukupno šećer 86.173,00 769.102,00

5.366.148,00 24.672.768,00 Ukupno proizvodi od šećera 57.391,00 263.879,00

U okviru grupe, najviši iznos novčanih sredstava utrošen je za nabavku vafl

proizvoda, i to u baznoj godini analize 22.950.000,0 dinara (245.454,0 evra), odnosno u 2009. godini taj iznos je umanjen za 95,3%, što prikazano u naturalnim pokazateljima iznosi 1.062.500,0 dinara (11.363,0 evra). Najniža novčana izdvajanja za nabavku prehrambenih proizvoda, pojedinačno posmatrano, data su za šećer u prahu - u baznoj godini analize 4.380,0 dinara (46,0 evra), dok je u 2009. godini taj iznos, posmatrano u relativnim pokazateljima, bio uvećan za 211,1%, odnosno u naturalnim pokazateljima iznosi 13.629,0 dinara (145,0 evra).

Ostalo

U okviru ove grupe biće sagledani preostali prehrambeni proizvodi koji se primenjuju u ishrani Vojske, klasifikovani u tri podgrupe – začini (kvasac pekarski sveži, dodatak jelima sa povrćem, so, cimet, biber crni, vanilin šećer, paprika u prahu, senf, lovorov list, mirođija, origano i sirće), napici (čaj (narodni i šipkov), kafa surogat, vino prirodno i marskino) i koncentrati (dehidrisana supa od mesa- koncentrat).

120

Tabela 8. Novčani izdaci za nabavku prehrambenih proizvoda iz grupe ostalo Table 8 Cash expenses for purchasing food products from the group left

OSTALO OTHER

Projekcija ukupno utrošenih novčanih sredstava u 2009. u

dinarima/eurima Projection spent a total financial assets in 2009. the dinar / euro

Ukupno utrošeno novčanih sredstavau 1997. u dinarima/eurima

Total funds spent money in 1997. the dinar / euro

7.575.215,00 24.279.400,00 Ukupno ostalo 81.018,00 259.672,00

Potrošnja prehrambenih proizvoda iz ove grupe, u baznom periodu, bila je veća u

odnosu na potrošnju u 2009. godini, a ostvareni ekonomski efekti reforme Vojske, usled smanjenja potrošnje prehrambenih proizvoda iz ove grupe, iznose 16,7 miliona dinara, tj. 0,17 miliona evra, što se može zaključiti na osnovu podataka prikazanih u tabeli 8. U okviru ove grupe najviši iznos novčanih sredstava utrošen je za nabavku soli, koji je bio i predmet uvoza, i to u baznoj godini analize 4.123.746,0 dinara (44.104,0 evra), odnosno u 2009. godini taj iznos je umanjen za 77,8%, što prikazano u naturalnim pokazateljima iznosi 916.388,0 dinara (9.800,0 evra). Najniža novčana izdvajanja za nabavku prehrambenih proizvoda iz ove grupe, pojedinačno posmatrano, data su za vanilin šećer - u baznoj godini analize 16.801,0 dinara (71,0 evra), dok je u 2009. godini taj iznos, posmatrano u relativnim pokazateljima, bio uvećan za 73,9%, odnosno u naturalnim pokazateljima iznosi 11.682,0 dinara (124,0 evra).

3. ZAKLJUČAK

Reforma Vojske, u analiziranom razdoblju, ostvarila je uticaj i na ishranu njenih pripadnika. Osim promena planova ishrane i energetsko-biološke vrednosti obroka, ostvarene su i značajne uštede novčanih sredstava, odnosno smanjeni su izdaci za nabavku prehrambenih proizvoda iz dva osnovna razloga, a to su smanjenje brojnog stanja Vojske i promene u strukturi prehrambenih proizvoda koji ulaze u sastav obroka. Ostvareni ekonomski efekti reforme Vojske, sa aspekta potrošnje prehrambenih proizvoda prikazani su u tabeli 9.

Tokom analiziranog razdoblja, ukupno je ostvarena ušteda od 2,2 milijarde dinara (23,9 miliona evra). Od ove sume najveća ušteda ostvarena je kod grupe meso, proizvodi od mesa, riba, proizvodi od ribe i jaja od 36,7%, a potom slede: povrće i proizvodi od povrća i mleko i proizvodi od mleka (sa po 16,5%); žitarice i proizvodi od žitarica (12,3%); voće i prozvodi od voća (10%); šećer i proizvodi na bazi šećera (3,7%); masnoće (3,6%) i na kraju proizvodi iz grupe ostalo (0,7%).

Smanjenje potrošnje prehrambenih proizvoda, razmatrano sa aspekta indeksnih pokazatelja, je nešto drugačije. Tako je, prema indeksnim pokazateljima, najveća ušteda ostvarena kod grupe šećer i proizvodi na bazi šećera u iznosu od 86,1 indeksnih poena, a potom slede: mleko i proizvodi od mleka (72,4 indeksnih poena); meso, proizvodi od mesa, riba, proizvodi od ribe i jaja (71,6 indeksnih poena); masnoće (70 indeksnih

121

poena); voće i proizvodi od voća (67,5 indeksnih poena); ostalo (68,8 indeksnih poena); žitarice i proizvodi od žitarica (60 indeksnih poena) i povrće i proizvodi od povrća (59,6 indeksnih poena). Tabela 9. Ekonomski efekti reforme Vojske i potrošnje prehrambenih proizvoda Table 9. Economic effects of military reforms and consumption of food products

Grupe prehrambenih

proizvoda Groups of food

products

Valuta Currency

Ukupno utrošeno u

1997. godini Total spent in

1997. year

Ukupno utrošeno u

2009. godini Total spent in

2009. year

Indeks Index

1997.= 100

dinara 401.159.935,8 124.243.410,7 Žitarice i proizvodi od žita evra 4.290.480,6 1.328.806,5

40,0

dinara 618.479.120,2 250.220.821,4 Povrće i proizvodi od povrća evra 6.614.749,9 2.676.158,5 40,4

dinara 319.832.982,0 103.931.216,2 Voće i proizvodi od voća evra 3.420.673,6 1.111.563,8 32,5

dinara 1.157.612.906,2 328.631.563,5 Meso, proizvodi od mesa, riba, proizvodi od ribe i jaja evra 12.380.886,7 3.514.776,0 28,4

dinara 505.650.658,5 139.621.132,6 Mleko i proizvodi od mleka evra 5.408.028,4 1.493.274,1 27,6

dinara 112.659.696,0 33.801.730,5 Masnoće evra 1.204.916,5 361.515,8 30,0

dinara 96.583.848,7 13.423.328,0 Šećer i proizvodi od šećera evra 1.032.982,3 143.565,0 13,9

dinara 24.279.400,8 7.575.215,6 Ostalo evra 259.672,7 81.018,3 31,2

dinara 3.236.258.548,3 1.001.448.418,5 UKUPNO

evra 34.612.390,9 10.710.678,2 30,9

Navedeni ekonomski pokazatelji potvrđuju da je reforma Vojske, u periodu od 1997.

do 2009. godine, usled smanjenja potrošnje prehrambenih proizvoda, ostvarila značajne finansijske efekte u pogledu ostvarene uštede od gotovo 24 miliona evra, čime se povećava mogućnost za finansiranje drugih zadataka iz domena ishrane Vojske.

122

4. LITERATURA

1. (1997). Plan ishrane u Vojsci Jugoslavije za obrok 1 i 3, Generalštab Vojske Jugoslavije, Intendantska uprava, , Novinskoizdavačka ustanova „Vojska“, Beograd

2. (2009). Plan ishrane u Vojsci Srbije, Generalštab Vojske Jugoslavije, Uprava za opštu logistiku, Novinskoizdavačka ustanova „Vojska“, Beograd

FINANCIAL EFFECTS OF THE SERBIAN ARMY REFORM IN FOOD

JOVIĆ, S.

Summary

Reform of the Army in the period since 1997. until 2009. year, caused a formación organizational changes that led to a reduction of its numerical status of 78.7%. Analog that reduced the need for food products that are used in the diet of the Army with the quantitative aspect, as well as cash expenses for their purchase. Economic indicators confirm that the reform of the Army in the analyzed period, has achieved significant financial effects in terms of realized savings of almost 24 million euros, increasing the possibility of funding other tasks in the domain of eating Army.

Key words: military reforms, food products, the financial effects. Saša Jović Ul. Vizantijski bulevar 142/7, 18000 Niš Tel. 063-7322-812 i 018/206-501 sudimnja@gmail.com

  123

UDK: 628.003:338.43.01 Pregledni rad Review paper

ORGANIZACIONA STRUKTURA U FUNKCIJI OBEZBEĐIVANJA KVALITETNIH VODOPRIVREDNIH USLUGA

VOJVODIĆ, JELENA.1

Rezime

U ovom radu analizirane su odrednice organizacione strukture domaćih javnih preduzeća, sa posebnim osvrtom na javna vodoprivredna preduzeća kao nosioce vodoprivredne delatnosti i garante kvalitetnih vodoprivrednih usluga. Osnovna hipoteza je da domaća javna preduzeća, pa tako i javna vodoprivredna preduzeća, karekteriše masivna organizaciona struktura, kao posledica situacionih faktora, odnosno uslova koji su tome pogodovali. Usled promene uslova, odnosno tranzicije celokupnog društva, a posebno privrede, neminovno je da dođe i do značajnijih promena u organizacionim strukturama ovih preduzeća, kako bi se njihovim aktivnostima obezbedile kvalitetne vodoprivredne usluge, kao podsticajni faktor ukupnom privrednom razvoju i poboljšanju životnog standarda građana. Ključne reči: javna preduzeća, javna vodoprivredna preduzeća, organizaciona struktura, dizajniranje organizacije, organizovanje, liderstvo.

UVOD Javni sektor, u užem smislu, je sinonim za državni sektor, zapravo država ima

nadležnosti nad jednim delom privrede. Savremena država preko javnog sektora, odnosno preko njegovog dinamičnog dela – javnih preduzeća realizuje svoje ekonomske funkcije, obezbeđujući na taj način građanima raznovrsna dobra i usluge.

Javna preduzeća se na najopštiji način mogu definisati kao preduzeća čije se osnivanje i funkcionisanje može dovesti u vezu sa javnim (opštim) interesom i u kome javna vlast u potpunosti ili delimično obavlja ulogu preduzetnika.

Uvažavajući činjenicu da je trajni kapital javnih preduzeća značajan i da zapošljavaju veliki broj radnika, jasno je da je ovaj dinamični deo javnog sektora, važan subjekat privrednih tokova, tokova ekonomskih koristi i ujedno faktor ukupne stabilnosti. Javna preduzeća su prisutna u gotovo svim oblastima društvene reprodukcije.

Javna preduzeća su predmet državnih ambicija i kontrole, a delom su amnestirana od ekonomskih uslova privređivanja i tržišnih odnosa.

                                                            1 Jelena Vojvodić, JVP „Vode Vojvodine“ Novi Sad

  124

Javna preduzeća, odnosno privredna društva u vlasništvu države, ili samouprava su najdinamičniji podsistem javnog sektora i u zavisnosti od finansijske prinude ili društvenih i političkih strujanja, menja se njihov broj i struktura, kao i intenzitet vlasničkog angažovanja države. Funkcionisanje javnih preduzeća je i pod uticajem mehanizama tržišne koordinacije, odnosno dotiče ih i regulativa propisana za individualni sektor (Zakon o privrednim društvima, Zakon o računovodstvu i reviziji itd.) i naravno, regulative koja se odnosi na javna preduzeća (Zakon o javnim preduzećima i obavljanju delatnosti od opšteg interesa). Iz toga proizilazi da je politička kontrola nad njima samo posredna, a poslovanje u znatnoj meri elastično. Upravo zadnja karakteristika omogućava da razne usluge budu „proizvedene“ ekonomično i efikasno.

Tranzicija je odavno zakucala na vrata ovog godinama štićenog i tetošenog sektora. Problemi u javnim preduzećima, posle decenija pune državne zaštite, doživeli su kulminaciju.

Rešavanju nagomilanih problema velikih državnih preduzeća ne sme se olako pristupiti, jer upravo ona čine nesigurnu okosnicu domaće privrede. Država je decenijama javna preduzeća koristila kao određenu vrstu socijalnih ustanova, jer je prekomernim zapošljavanjem hladila pritisak vojske nezaposlenih, a neekonomskim cenama njihovih usluga održavala privid visokog životnog standarda.

Kako novca za neuspešne transfuzije više nema, preostalo je restrukturiranje, odnosno ekonomska stabilizacija ovih preduzeća, da bi se potom neka u celini, a neka delimično privatizovala. Javna preduzeća se moraju prekomponovati, osloboditi delatnosti koje nemaju tesnog dodira sa osnovnom delatnošću, njihovi bilansi se moraju pročistiti, a broj zaposlenih svesti na tehnološki opravdan.

Sudbina javnih preduzeća je razapeta između dva ekstrema: čuvanja imovine, struke i radnih mesta i državne neodlučnosti.

Jasno je da samo korenite i dobro osmišljene mere mogu smanjiti troškove javnih usluga uz istovremeno poboljšanje njihovog kvaliteta i efikasnosti. Mora se promeniti način na koji se radi, a u nekim slučajevima i izbor onog što se radi.

Najjednostavnije je neki sistem (organizaciju) privatizovati i na taj način novom vlasniku „dati u amanet“ muku s restrukturiranjem. Uglavnom je restrukturiranje neophodno i pre privatizacije, a kada su u pitanju specifične usluge (poput vodoprivrednih), privatizacija i nije prihvatljivo rešenje.

Vlasništvo nije je jedini, niti presudan faktor organizovanja javnih preduzeća. Nije neophodno privatizovati javna preduzeća da bi se unapredilo njihovo poslovanje. Resturkturiranje i racionalizaciju poslovanja moguće je obezbediti kroz redefinisanje poslovne i razvojne strategije, redizajniranje aktuelne organizacione strukture i afirmaciju liderstva.

Kao i sva domaća javna preduzeća i javna vodoprivredna preduzeća ispoljavaju nedostatke aktuelnog modela organizacione strukture, koji ima snažna obeležja pune birokratije, jer su dugi niz godina bili aktivni faktori koji su doprineli da takav model opstane kao superioran model organizacionog dizajna. Nastojanje ovog rada kreće se u pravcu ukazivanja na koji način bi se mogla sprovesti organizaciona transformacija javnih vodoprivrednih preduzeća, koja bi prvenstveno bila u funkciji obezbeđivanja kvalitetnih vodoprivrednih usluga.

  125

DIZAJNIRANJE ORGANIZACIJE Dizajniranje organizacije podrazumeva set menadžerskih aktivnosti koncentrisanih

na kreiranje modela organizacione strukture preduzeća, koji će u aktuelnim uslovima organizaciono osposobiti preduzeće da iskoristi šanse koje mu se nude, odnosno da se bavi unosnim poslom (efektivnost) i da taj posao obavlja „domaćinski“, odnosno da raspoložive, oskudne resurse mobiliše racionalno (efikasnost).

Teorije organizacionog dizajna polaze od uslova ili situacija u kojima se preduzeće nalazi i sugerišu dva teorijska izbora: mehanički dizajn, razvijen za uslove stabilnog okruženja i organski dizaj razvijen za uslove nestabilnog okruženja.

U realnosti, organizacione strukture gotovo svih preduzeća se kreću između ova dva teorijska modela, u zavisnosti od uslova i situacije u kojima preduzeće deluje (stabilno ili nestabilno okruženje). Osnovne karakteristike i osobine mehaničkog i organskog modela prikazane su na sledećoj slici:

Mehanički model Organski model

visoka specijalizacija stroga departmentalizacija jasan lanac komandovanja uzak raspon kontrole centralizacija visok stepen formalizacije

kros-funkcionalni timovi kros-hijerarhijski timovi slobodan tok informacija širok raspon kontrole decentralizacija nizak stepen formalizacije

Slika br. 1 Model mehaničkog i organskog dizajna

Izvor: Petković, M. i saradnici: „Organizacija“, 2010., Centar za izdavačku delatnost

Ekonomskog fakulteta u Beogradu Model organizacionog dizajna ima četiri elementa: (1) faktore; (2) parametre; (3)

oblik ili formu strukture i (4) performanse. Zadatak menadžmenta, s obzirom da je organizovanje ključna faza menadžment

procesa, kao nosioca dizajniranja organizacije (organizacione strukture), je da oceni koliko su potencijali modela primereni situaciji u kojoj se preduzeće nalazi, kako bi se maksimalno iskoristile šanse, a minimizirali nedostaci. U praksi ne postoje čisti modeli, izbor se svodi na to da li će model nositi više osobima mehaničkog ili organskog dizajna.

  126

Faktori strukture:

starost i veličina; tehnologija; okruženje; strategija; organizaciona kultura; karakteristike

zaposlenih; liderstvo.

Parametri strukture: podela rada; delegiranje

autoriteta; departmentalizacija; koordinacija.

Modeli strukture:

jednostavni; birokratski; divizionalni; adockratija; matrični; kombinovani

Organizacione performanse:

produktivnost; efikasnost; satisfakcija; razvoj; opstanak

Slika br. 2 Elementi modela organizacionog dizajna

Izvor: Petković, M. i saradnici: „Organizacija“, 2010., Centar za izdavačku

delatnost Ekonomskog fakulteta u Beogradu

DIZAJNIRANJE ORGANIZACIJE JAVNIH PREDUZEĆA Raširena su shvatanja, podstaknuta odrednicama neoliberalnog učenja, da je država

loš preduzetnik, a da su javna preduzeća, kao osnovni instrument njene ekonomske uloge, počela ličiti na vlasnika i osnivača: predimenzionirana, neracionalna i skupa. Kao lek se predlaže njihova demonopolizacija, deregulacija i privatizacija.

Kako su ova preduzeća javni servis građana i kao takva moraju uvažavati, ne samo logiku profita, već i socijalne motive, proizilazi da država u nekima od njih mora zadržati većinsko vlasništvo, kako bi imala osnov za kontrolu.

Javna preduzeća obavljaju delatnosti od strateškog značaja za društvo, njihovi outputi imaju neprikosnoven značaj za održavanje životnog standarda, stila življenja, zdravlje i rad građana, te su stoga pod kontrolom države i predmet su stroge zakonske regulative.

Cilj organizacionog dizajna je da se stvori takva organizaciona struktura koja će osposobiti preduzeće za kreiranje vrednosti za vlasnika, zaposlene i korisnike. Organizaciona struktura koja osposobljava preduzeće za kreiranje vrednosti predstavlja komponentu njegovih strategijskih sposobnosti i doprinosi njegovom dugoročnom uspehu.

Kao posebno važan faktor organizacione strukture javnih preduzeća mora se

izdvojiti strategija. Strateški zaokret u poslovanju javnih preduzeća, kao prvi korak mora uključiti fokusiranje na bazičnu delatnost (core business), zbog koje su ova preduzeća i osnovana. To može, u velikom broju slučajeva, značiti smanjenje dimenzija preduzeća i smanjenje broja zaposlenih, što će diktirati koordinate redizajna njihove organizacije koja će se horizontalizovati. Sve druge aktivnosti koje su se godinama „konglomerizovale“ u preduzeću, a sa njima i značajan broj zaposlenih, dislociraće se na način da se delovi preduzeća koji ih obavljaju izdvajaju i osamostaljuju kao posebni entiteti ili se prepuštaju drugim preduzećima, a u nekim slučajevima se gase. Uzrok

  127

ovakve strateške akcije je tromost, neefikasnost i niska konkurentnost masivnih organizacija, a konsekvenca je sužavanje organizacije.

Takođe, postoje nastojanja da se monopolski položaj javnih preduzeća „uzdrma“ uvođenjem konkurencije u javni sektor, čime će se uneti određena nestabilnost u okruženje, što će takođe, inducirati potrebu za redizajnom organizacije.

Neosporno je da će se u novonastalim uslovima kao kritičan faktor uspeha, domaćim javnim preduzećima nametnuti potreba afirmacije liderstva, jer im više od novca nedostaje upravo liderstvo. Pri tome je jasno da lider ne može biti rukovodilac koji sluša direktive državne administracije, već menadžer koji će promocijom delatnosti svog preduzeća postići da državna administracija bude zadovoljna njegovim rezultatima.

UPRAVLJANJE VODAMA

Voda je u osnovi života na Zemlji. Dugo je smatrana elementom. Tek je u XVIII veku lekar Henry Cavendish izvršio analizu i otkrio njenu binarnu strukturu.

Vodi je potrebna etika za akciju. Njome se mora upravljati oprezno, na principima uzajamnog poštovanja, kao i idejama socijalne pravde i solidarnosti. Pravo na vodu se izvodi kao preduslov prava na život, prava na hranu, prava na zdravlje i prava na smeštaj. Ovo stanovište je preuzeto u sloganu Svetske organizacije za ishranu u povodu Svetskog dana hrane 2002. godine: „Nema hrane bez vode“.

Prema programu UN za životnu sredinu (United Nations Enviromental Programme – UNEP), svetska kriza voda ima iste dimenzije i predstavlja jednaku potencijalnu pretnju kao klimatske promene.

Upravljanje (governance) je provođenje ekonomske, političke i administrativne vlasti za vođenje državnih poslova na svim nivoima. Upravljanje obuhvata mehanizme, procese i institucije kroz koje građani ili grupe artikulišu svoje interese, ostvaruju prava, ispunjavaju obaveze i usklađuju različitosti.

Upravljanje se oduvek provodi u svim državama i društvima Čak i kada ga nema i to je upravljanje. Cilj ukupnog razvoja je učiniti upravljanje efikasnijim i korisnijim. Upravljanje uključuje i utvrđivanje načina na koji se vodi politika dodeljivanja i regulisanja korišćenja prirodnih, ekonomskih i društvenih resursa.

Ključni zadatak upravljanja je kreiranje institucionalnog i administrativnog okvira u kome će ljudi sa različitim interesima moći sarađivati i koordinirati svoje akcije.

Upravljanje vodama je proces delovanja političkih, društvenih, ekonomskih i administrativnih sistema različitih nivoa društva, koji na bilo koji način učestvuju u razvoju korišćenja i upravljanja vodnim resursima i koji pružaju ili primaju bilo kakve vodoprivredne usluge (vodosnabdevanja, zaštite voda ili zaštite od voda).

Za uspešno upravljanje vodama potrebna je čvrsta i kombinovana opredeljenost i izvestan kompromis vlasti, različitih grupa civilnog društva, posebno na lokalnom nivou, kao i privatnog sektora.

Korisni mogu biti samo participativni i konsultativni pristup. Lokalne vlasti, ali i lokalna odgovornost na taj način se jačaju, a pozitivne vrednosti neformalnih aranžmana mogu se inkorporirati u legislativu i postati opšte pravilo.

Moderno upravljanje vodama u svetu se uspešno sprovodi u okviru hidrografskih granica rečnih slivova. Sliv je zatvoreni entitet u kome su ljudi motivisani za dogovor o

  128

sistemu upravljanja, a sa vodom u fokusu. Iako su rečni slivovi često presečeni državnim granicama, jurisdikcijama različitih vlasti, ljudi koji žive na području jednog sliva, zbog svojih interesa, insistiraju na saradnji vlasti.

Dobra i jaka regulativa je ključna za uspešno upravljanje vodama, bez obzira da li je davalac usluga javno ili privatno preduzeće. Jasno definisana prava, odgovornosti i obaveze operatera i regulatora su osnov kvalitetnih vodoprivrednih usluga za sve njihove korisnike.

Zakonska regulativa (Zakon o vodama) propisuje da se za upravljanje vodama na određenom području osnivaju javna vodoprivredna preduzeća.

JAVNA VODOPRIVREDNA PREDUZEĆA Vodoprivreda je organizovana aktivnost na vodama kojom se ostvaruje plansko

iskorišćenje vodnih resursa, njihova adekvatna zaštita i zaštita od štetnog dejstva voda. Pod vodoprivredom se podrazumevaju sve one delatnosti koje obuhvataju sfere korišćenja vode, zaštite od voda i zaštite voda, zbog čega bi vrlo adekvatan bio i termin gazdovanje vodama.

Vodoprivredne usluge uključuju sve javne i privatne usluge koje se odnose na crpljenje, zahvatanje, odvođenje, zadržavanje-akumuliranje, skladištenje, prečišćavanje i distribuciju površinske ili podzemne vode, zajedno sa prikupljanjem otpadnih voda i usluga i postrojenja za prečišćavanje i uslugama u osmatranju, opažanju, identifikovanju, sprečavanju i sprovođenju poplavnih i bujičnih talasa, leda i suvišnih voda sa zemljišta. Praktično, vodoprivredna usluga je serija zadataka, procesa i radova vlasnika ili upravljača vodoprivrednog objekta, koja se sprovodi u cilju zadovoljavanja iskazanih potreba, za sigurnost kvaliteta i korišćenje vode od strane stanovništva, industrije, poljoprivrede i drugih privrednih i neprivrednih subjekata. Potencijalna ponuda vodoprivrednih usluga, pored zadovoljavanja tražnje, bazira se na izmerenoj razlici između idealnog, potrebnog, raspoloživog i stvarnog kapaciteta vodoprivrednog objekta, a sve prema definisanim stanjima i statusima voda. Za razliku od drugih proizvoda i usluga, vodoprivredne usluge sadrže sledeće specifičnosti:

predmet usluge je voda različitih oblika (visoka i niska, površinska, podzemna, poplavna, kvalitetna, zagađena, modifikovana itd.);

usluga je u direktnoj korelaciji sa vodnim režimom; zbog neopipljivosti i kompleksnosti pružanje usluge se definiše putem ugovora

između korisnika i davaoca usluge i ugovora kojima se regulišu odnosi u vršenju različitih pomoćnih usluga;

usluge su neposredna veza između raspolaganja i korišćenja voda i aktivnosti stanovništva i privrede;

novčani izraz usluge je njena specifična cena (najčešće monopolska); zbog složenosti procesa neophodno je da davalac i korisnik usluge poseduju

visok stepen stučnog znanja iz oblasti hidrograđevinske, ekonomske, ekološke, poljoprivredne i drugih struka;

usluge karakterišu individualne specifičnosti koje se ispoljavaju kroz uspostavljanje marketinških odnosa i kroz elemente i instrumente odnosa s javnošću, odnosno korisnicima;

  129

pripadaju podsistemu javnog sektora koji primenjuje elemente karakteristične za tržišnu koordinaciju;

varijacije u korišćenju vodoprivrednih usluga javljaju se pod uticajem neočekivanih faktora;

pružanje usluge simultano je sa korišćenjem vode i vremenski je dimenzionirano;

pojedinačne i pomoćne usluge (u ukupnoj, zbirnoj vodoprivrednoj usluzi) su heterogene, čiji kvalitet varira od principa standardnog izvršenja zahteva i zahteva korisnika;

nisu trajnog karaktera i ne mogu se skladištiti jer su „kvarljive“ čime se stvaraju uslovi za štete ili umanjenu korist (dobrobit) korisnika;

zasnivaju se na međusobnom poverenju davaoca usluge i korisnika, iz čega proizilazi da imaju presudan uticaj na kreiranje i razvoj imidža vodoprivredne delatnosti.

Korisnik usluge ne postaje vlasnik vodoprivredne usluge, iako je platio za nju, jer je on praktično kupio njeno vršenje. Između pružanja i vršenja usluge postoji razlika.

Pružanje usluge je proces obezbeđivanja zahtevanog nivoa količine i kvaliteta vode u preciziranom prostoru i vremenskom intervalu, a vršenje je operativni postupak koji čine pomoćne usluge, odnosno radovi.

Korisnici voda i vodoprivrednih usluga čak i kada steknu određeni nivo znanja, nisu u stanju u potpunosti percipirati i proceniti vrednost, predmet, sadržaj i obim usluge, jer voda i vodoprivredne usluge imaju posebna svojstva ispoljena u verovanjima i doživljavanju. Prvo svojstvo je da se korist ili šteta od vode i vodoprivredne usluge ne mogu odrediti čak ni posle korišćenja. Ilustrativan primer je izgradnja ili funkcionisanje objekata za zaštitu od voda. Verovanje može, ali se i ne mora javiti, odnosno, javiće se kada naiđu visoke vode koje odgovaraju dimenzijama objekta i usluga. Svojstvo doživljavanja je izraženo u (ne)zadovoljstvu koje se javlja po korišćenju, odnosno procesu gde su za korisnike ostvareni pozitivni (ili negativni) efekti.

Davaoci i garanti kvalitetnih vodoprivrednih usluga su javna vodoprivredna preduzeća. Na teritoriji Repbulike Srbije posluju tri javna vodoprivredna preduzeća (u daljem tekstu JVP): JVP „Vode Vojvodine“, JVP „Srbijavode“ i JVP „Beogradvode“

  130

Slika br. 4 Organizaciona šema JVP „Srbijavode“ Beograd

  131

Javna vodoprivredna preduzeća su specifična preduzeća, čiji kapital sadrži vrednost vodoprivrednih objekata i sistema. Ta posebnost je omogućila i uslovila da javna vodoprivredna preduzeća obavljaju poslove dovođenja različitih količina i kvaliteta voda u ciljno stanje i status, čime na određenom području i u određenom vremenu zadovoljavaju potrebe stanovništva i privrede za vodom i vodoprivrednim uslugama.

Iz napred prikazanih šema jasno je da organizacione strukture javnih vodoprivrednih preduzeća nose obeležja funkcionalne organizacije. Osnovna slabost funkcionalnih organizacionih struktura je što svaka poslovna funkcija ima svoj ugao posmatranja ukupnog poslovanja. Zaposleni su orijentisani na zadatke koje izvršava funkcija, zadovoljavanje očekivanja rukovodilaca njihove organizacione jedinice (službe, odeljenja), pri tome ne analizirajući kako i koliko njihov rad doprinosi stvaranju nove vrednosti za korisnika.

U takvoj situaciji neophodno je opsežno upravljanje i usklađivanje na srednjem nivou menadžmenta (rukovodioci službi i odeljenja), kako bi se ostvario cilj – kvalitetna vodoprivredna usluga u skladu sa zahtevima i specifikacijama korisnika.

Poslovnu funkciju moguće je definisati kao skup povezanih aktivnosti koje doprinose obavljanju ukupnog zadatka preduzeća i njegovoj uspešnosti. Pri tome poslovne funkcije ne treba izjednačavati sa pojmom organizacione jedinice, jer je poslovna funkcija delatnost sastavljena od niza međusobno povezanih i usklađenih poslova kojima se ostvaruje deo ukupnog zadatka preduzeća, a organizaciona jedinica je ekonomsko-sociološka grupa zaposlenih koji na sebe preuzimaju obaveze realizacije određenog zadatka ili poslovnog procesa.

Poslovne funkcije u javnim vodoprivrednim preduzećima se mogu podeliti na sledeći način: (1) osnovne poslovne funkcije (vlasnički i svojinski odnos, menadžersko upravljanje i rukovođenje), koje su zapravo raščlanjeni zadaci vlasnika, odnosno osnivača i menadžera i njihovi međusobni odnosi subordinacije i odgovornosti; (2) izvršne poslovne funkcije (raščlanjeni poslovi izvršilaca i njihovih grupisanih zadataka na bazi raspoložive tehnologije s ciljem zadovoljenja svrhe postojanja javnih vodoprivrednih preduzeća). Izvršne poslovne funkcije se dalje mogu podeliti na: (1) funkciju organizacije i vođenja; (2) funkciju razvoja; (3) kadrovsku funkciju; (4) funkciju marketinga; (5) funkciju nabavke; (6) funkciju održavanja i pogona vodoprivrednih objekata i sistema u cilju pružanja i vršenja kvalitetnih vodoprivrednih usluga; (7) finansijsku funkciju; (8) računovodstvenu funkciju; (9) administrativnu funkciju i (10) funkciju kontrole.

Organizacione strukture javnih vodoprivrednih preduzeća razvijene su u, uslovno rečeno, stabilnom okruženju, sa jednoobraznom tehnologijom, objektivno uslovljenom produktivnošću, ciljevi su čvrsto definisani i postojani, a proces odlučivanja strogo programiran, koordiniran i kontrolisan, što je uslovilo ustanovljavanje rigidno strukturiranih hijerarhijskih sistema. Njihove strukture se mogu okarakterisati kao visoke i masivne, sa velikim brojem organizacionih jedinica, hijerarhijskih nivoa, brojnim rukovodiocima i glomaznom administracijom. Obeležja ovakvih organizacionih stuktura su: uska specijalizacija zaposlenih; visoka centralizacija autoriteta; funkcionalno grupisanje poslova.

Usled dejstva napred navedenih faktora, organizacione strukture javnih preduzeća su se razvile kao vertikalno hijerahizovane („debele“), sa mnoštvom poslova i izvršilaca

  132

koji ne proizvode dodatnu vrednost, ali generišu zajedničke troškove, sa brojnim srednjim menadžmentom.

Eksperti su ostali zarobljeni u okviru svojih poslovnih funkcija (efekat silosa) i ne mogu ispoljavati kreativnost ili inovativnost.

Kako bi se eliminisali nedostaci aktuelnih organizacionih struktura, potrebno je da menadžmenti ovih preduzeća pristupe njihovom redizajniranju (restrukturiranju). Početni korak bio bi ocena da li su potencijali novog modela odgovarajući uslovima poslovanja, a u cilju korišćenja prednosti i minimiziranja nedostataka.

S obzirom na karakter vodoprivrede, jasno je da se sadašnji preovlađujuće mehanički organizacioni dizajn javnih vodoprivrednih preduzeća neće u potpunosti moći supstituisati organskim, već će biti potrebno pronaći adekvatan kompromis između ta dva ekstrema, koji će uvažiti zahteve delatnosti i uslove u okruženju.

Cilj je da nova organizaciona struktura bude istovremeno stabilna i dinamična i da garantuje postizanje efikasnosti i efektivnosti poslovanja. Neke od poslovnih funkcija bi zadržale obeležja mehaničkog dizajna (npr. računovodstvo), dok bi druge poprimile karakteristike organskog dizajna (marketing, razvoj, ljudski resursi).

Preporučljivo je da se restrukturiranje i redizajn organizacione strukture javnih preduzeća odvija u dva koraka. Prvi je redefinisanje stategije i oslobađanje preduzeća svih delatnosti koje ne spadaju u njegovu bazičnu delatnost (core business), a drugi je kreiranje nove organizacione šeme, koja će biti osnova za povećanje efikasnosti preduzeća.

Kako se javna vodoprivredna preduzeća bave isključivo bazičnom delatnošću (vodoprivredom) i posmatrano sa aspekta broja zaposlenih ne predstavljaju glomazan sistem, nije moguće sužavanje aktivnosti, stoga se napred navedeni scenario od dva koraka ne može primeniti.

Moguća akcija u pravcu organizacionog restrukturiranja javnih vodoprivrednih preduzeća je horizontalizovanje postojećih unutrašnjih organizacija i transformisanje hijerarhijskih odnosa u cilju afirmacije novog liderstva, sa novim sistemom vrednosti, koordinacije i kontrole. To bi dovelo do potrebe sužavanja organizacionih struktura (smanjenje broja zaposlenih), što nije u skladu sa etičkim elementima nacionalne i organizacione kulture. Ovakva transformacija je radikalna, zahteva žrtve i menadžerima ne ostavlja izbor.

Menadžerske odluke o ustrojstvu nove organizacione strukture mogu se kretati u rasponu od najnižeg nivoa, kada se funkcionanlo grupisanje dopunjuje stalnim timovima za upravljanje pojedinačnim procesima, do najvišeg nivoa, kada se organizacija u potpunosti organizuje oko procesa, odnosno kada konačni model organizacione strukture čine stalni timovi.

Za javna vodoprivredna preduzeća pogodnim se može smatrati koncept postepenog redizajna, koji bi sadašnju funkcionalnu strukturu iz dizajna potpunog funkcionalnog grupisanja (vertikalne hijerarhije) preveo u dizajn koji je kombinacija funkcionalnog i procesnog grupisanja. Kao centralizovane bi se zadržale kritične poslovne funkcije, a ostali poslovi bi se grupisali po timovima oko poslovnih procesa.

Uzimajući u obzir sve napred navedeno, kao rešenje se nameće sužavanje postojećih organizacionih struktura (smanjenje broja zaposlenih, prvenstveno iz „administrativnog korpusa“) i njihova horizontalizacija (kroz smanjenje broja hijerarhijskih nivoa).

  133

Pred menadžere bi se postavio težak zadatak donošenja odluka o stepenu redizajna postojećih organizacionih parametara i transformacije postojećih birokratizovanih funkcionalnih organizacija.

Pogodnim se čini rešenje koje nudi transformaciju vertikalne u horizontalnu organizacionu strukturu – funkcionalno grupisanje uz dodavanje unakrsno-funkcionalnih timova, što je određeni vid kombinacije funkcionalnog i procesnog grupisanja.

Proces dizajniranja horizontalnog modela organizacione strukture podrazumeva skup menadžerskih aktivnosti na izgradnji timova i odabiru kadrova za popunu njihovog sastava. Kako se nove horizontalne organizacione strukture ne bi razvile ni iz čega, već bi se kreirale iz postojeće hijerarhijske strukture, njeno dizajniranje bi zahtevalo radikalne promene, kojima bi menadžment stvorio preduslove za njihovu implementaciju.

Nove i dalje pretežno funkcionalne organizacione strukture bile bi „oplemenjene“ i „ispresecane“ timovima koji bi obezbeđivali potpuno izvršavanje svakog od zadataka svih poslovnih funkcija. Bila bi poboljšana interfunkcijska i horizontalna komunikacija, što bi sprečilo dupliranje poslova, paralelizam i presecanje tokova informacija.

Međusobna komunikacija multidisciplinarnih timova (sastavljenih iz redova građevinske, mašinske, ekonomske, pravne i drugih struka) doprinela bi boljoj percepciji misije i ciljeva javnih vodoprivrednih preduzeća i samim tim njihovoj efikasnijoj realizaciji.

Ovakve horizontalizovane organizacione strukture bi doprinele približavanju javnih vodoprivrednih preduzeća korisnicima vodoprivrednih usluga, što bi dovelo do povećanja efikasnosti razmene, i uopšte ubrzavanju svih tokova – finansijskih, informacionih i materijalnih.

Naravno, sve ovo zahteva transformaciju menadžera u lidere. Takođe, potrebno je prestati tretirati menadžment kao poziciju i ustanoviti ga kao poslovnu funkciju. Menadžeri u vodoprivredi se moraju u potpunosti prihvatiti svih svojih zadataka kao: planeri, organizatori, lideri i kontrolori.

ZAKLJUČAK Liderstvo je kritičan faktor uspeha savremenih preduzeća koja posluju u uslovima

globalizacije, informatizacije i deregulacije poslovanja, diversifikovane radne snage, velikih izazova, pretnji, ali i mogućnosti. Liderstvo se može opisati kao proces kreiranja vizije, misije i strategije koji obezbeđuje uspeh preduzeća na dugi rok, a uz pomoć motivisanih, zadovoljnih zaposlenih, privučenih adekvatnom organizacionom kulturom. To je ono što je potrebno svim domaćim javnim preduzećima, pa i javnim vodoprivrednim preduzećima.

Država, kao vlasnik, treba da ustanovi standarde za poslovanje javnih preduzeća, kako bi obezbedila kriterijume za evaluaciju menadžmenta, da napravi dobru selekciju čelnih ljudi i upravne odbore popuni ekspertima.

Liderstvo koje promoviše vrednost zadovoljnih korisnika i zaposlenih odbaciće centralizovane, masivne birokratske organizacione strukture. Lideri javnih vodoprivrednih preduzeća treba da koriste prednosti novih, savremenijih organizacionih formi, koje obezbeđuju bliži kontakt sa zaposlenima i korisnicima, a u cilju obezbeđivanja kvalitetne vodoprivredne usluge.

  134

LITERATURA

1. PETKOVIĆ M. i saradnici, (2010), „Organizacija“, Beograd, Centar za izdavačku delatnost Ekonomskog fakulteta u Beogradu

2. ĐORĐEVIĆ B., (1990), „Vodoprivredni sistemi“, Beograd, Naučna knjiga 3. AHMETAGIĆ E. i HARMATH P., (2009) „Projektovanje organizacije“,

Subotica, Ekonomski fakultet u Subotici 4. BAJČETIĆ M., (2008), „Ekonomika vodoprivrede“, Novi Sad, Prometej 5. VIGVARI A. i saradnici (2003), „Osnovi teorije državnog budžeta i finansijski

poslovi samouprava“, Novi Sad, Prometej i Evropski pokret u Srbiji Beograd 6. BAJČETIĆ M. (2007), „Ekonomske karakteristike vodoprivrede i

vodoprivredne usluge“, Beograd, časopis „Vodoprivreda“, vol. 39, br. 4. Str. 163-171

ORGANIZATIONAL STRUCTURE IN THE FUNCTION OF PROVIDING QUALITY WATER MANAGEMENT SERVICES

VOJVODIĆ, JELENA

Summary

This paper analyses determinants of the organizational structure of local public

companies, with special emphasis on the public water management companies as carriers of water management activities and guarantee of quality water management services. The basic hypothesis is that domestic public companies, including public water management companies, have massive organizational structures, as result of situational factors or conditions that are favorable for it. Due to changes in conditions, or the transition of the entire society, especially the economy, it is inevitably to happen significant changes in the organizational structures of these enterprises, in order to provide quality water management services, as an incentive for overall economic development and improvement of living standard of residents.

Key words: public companies, public water management companies, organizational

structure, organizational design, organization, leadership.

135

Prikaz knjige

UVOD U METODOLOGIJU EKONOMSKIH NAUKA

Autor: Prof. dr Radovan Pejanović, 2010., 370 str. U izdanju Poljoprivrednog fakulteta u Novom Sadu, a u okviru međunarodnog Tempus programa „CONCUR", ove godine (2010.) izdata je knjiga „Uvod u metodologiju ekonomskih nauka”, autora prof. dr Radovana Pejanovića, dugogodišnjeg istaknutog redovnog profesora ekonomskih i agroekonomskih nauka Poljoprivrednog fakulteta i prorektora Univerziteta u Novom Sadu. Knjiga je pre svega namenjena budućim studentima doktorskih studija za smerove agroekonomija i agroturizam i ruralni razvoj Poljoprivrednog fakulteta u Novom Sadu, kao deo literature iz tog predmeta. Knjiga “Uvod u metodologiju ekonomskih nauka”, napisana je na 370 strana, struktuirana je u četiri zasebna, ali suštinski i logički povezana dela: nauka i metodologija; mikroekonomska istraživanja; metodološki aspekti ekonomske teorije; metodološki leksikon. Knjiga je koncipirana kao zbirka eseja, od kojih su neki već zasebno objavljivani. Autor u ovoj knjizi osavremenjava mnoga stara pitanja iz oblasti metodologije uz niz svojih elaboracija i novih zaključaka. Uz svaki esej data je bogata bibliografija, kao putokaz mladim naučnim radnicima. Prvi deo knjige pod nazivom Nauka i metodologija čini sedam eseja i obrađuje sledeće teme: nauka i njena uloga u društvu, metodologija i metod kao zanat i alat u društveno-ekonomskim istraživanjima, biblioteka u naučnom radu, opšti metodi istraživanja u društveno-ekonomskoj nauci, metodološke faze i postupci u ekonomiji, naučna hipoteza u (agro) ekonomskim istraživanjima i metode ekonomije. Odgovor na pitanje šta je nauka i koja je njena uloga autor pronalazi osvrćući se na misli istaknutog fizičara Iv Kere-a, u knjizi "Nauka kao učiteljica" i njegovo dugogodišnje iskustvo. „Nauka je znanje (R. P.). Ona je čak i kada je ograničena na samo jedan od svojih objekata, akumulacija svega onoga što smo naučili o svetu i što smo postavili na ogromnu policu znanja dostupnu svakom. Nauka je još i kultura, odnosno pokret ka novom saznanju“. Autor između ostalog ističe da je nauka tu da imenuje stvari i pojave, da ih opiše i objasni, da uspostavi red, da nam pomogne da "pored posmatranja i razumemo prirodu", ali i da nas obuči i vaspita, kroz svoja tri imperativa: intelektualni, moralni i socijalni. Ističe se jasna razlika između nauke i pseudonauke: "Nauka predstavlja sistematsko i metodsko istraživanje i znanje u kojem svako tvrđenje mora biti zasnovano na dovoljnim i relevantnim racionalnim razlozima, a njihovo važenje za predmet na koji se odnose mora biti u praksi potvrđeno, bilo primenljivošću, bilo uspešnošću predviđanja budućih događaja, bilo verodostojnim istorijskim dokumentima, ili eksperimentalnim postupcima. U tome se ona razlikuje od pseudonauke." Pri kraju

136

ovog poglavlja pravi se osvrt na metode, opšte i specifične, kao i ekonomske modele. Dalje se razmatraju metodologija kao zanat i metod kao alat, sa osvrtom na njene faze i etape, pri čemu se "...metodologija nužno razlikuje od nauke. Nauka je uglavnom deskriptivna, a metodologija uglavnom preskriptivna", odnosno opisuje šta naučnici rade i određuje na koji način to treba da rade. Dalje bitne teme ovog poglavlja su sastavni delovi i aspekti metodologije: faze i etape metodologije, opšte metode društveno-ekonomskih nauka, proces prikupljanja građe, sa naglaskom na ulogu biblioteke, kao i naučna hipoteza. Drugi deo knjige pod nazivom Mikroekonomska istraživanja obuhvata takođe sedam eseja, u kojima se govori o ekonomskoj analizi kao metodu istraživanja u (agro)ekonomskoj nauci i struci, istraživačko-razvojna aktivnost preduzeća, naučno predviđanje u poslovnim aktivnostima i strategijsko planiranje preduzeća. Autor ističe da "postoji čvrsta veza između istraživanja i razvoja, pri čemu je istraživanje plansko traganje za novim znanjem, a razvoj prevođenje rezultata istraživanja i znanja na razvoj preduzeća, kroz uvođenje novina (promena)". Strategijsko planiranje je neizostavan segment, tj. faza strategijskog menadžmenta, od koga zavisti dalji opstanak svakog preduzeća. Jedan od eseja se bavi pojednostavljenim prikazom osnovnih koncepata strategijskog planiranja, kao osnove i "alata" strategijskog planiranja, kao što su: portfolio koncept, PIMS program, metod scenarija, analiza jaza, COST-BENEFIT analiza, SWOT ili TOWS analiza, koncept životnog ciklusa, benčmarking. Swot analiza, koja obuhvata četiri osnovna elementa – snage, slabosti, šanse i pretnje, pretstavlja danas nezamenjivo i dominantno sredstvo eksterne i interne analize i deo procesa strategijskog planiranja poslovnih aktivnosti (agro)industrijskih preduzeća. Takođe se ističe da je novo doba - doba neizvesnosti, rizika i stalnih promena, a nova ekonomija zasnovana na znanju, inovacijama i novim tehnologijama (internet globalizaciji), kojima je jedino moguće uspešno upravljati savremenim trendovima i problemima. Treći deo knjige pod nazivom Metodološki aspekti ekonomske teorije se koncentriše na različite metodološke pristupe u ekonomskoj teoriji, autor razmatra razne škole, sa različitih aspekata odgovara na pitanje "šta je predmet ekonomije?". Autor još jednom ističe da ekonomska teorija koristi različite metodološke pristupe, kao posledice brojnih ekonomskih škola i teorija. "Ako je ekonomija nauka koja proučava ljudsko ponašanje kao odnos između ciljeva i oskudnih sredstava koja imaju alternativnu upotrebu, onda je ona pre svega nauka o racionalnom ekonomskom izboru. Ona nastoji da otkrije pravila kojima treba ljudi da se rukovode u svom racionalnom ekonomskom ponašanju. Ta pravila su nezavisna od istorijskih i institucionalnih faktora, odnosno od stvarnog istorijskog i društvenog okruženja u kome se ljudi kreću i donose svoje odluke." Od svih metodoloških pristupa, naglašava se dominacija deduktivnog metoda u ekonomskoj nauci i istraživanjima. Ekonomija je jedna od nauka kojoj se danas, uz medicinu, fiziku, književnost i druge, dodeljuje Nobelova nagrada, čime se naglašava njen veliki značaj. Iz tog razloga u ovom poglavlju autor je osetio potrebu da da pregled dobitnika Nobelove nagrade iz oblasti ekonomskih nauka, od 1969. do danas, kao i koncizan opis života i dela novijih ekonomista, sa naglaskom na doprinose Teodora

137

Šulca, jedinog Nobelovca - agroekonomiste. Govoreći u drugom eseju ovog poglavlja o homo oeconomicusu i paradigmi društvenog razvoja, autor objašnjava nužnost nove paradigme razvoja "koja će poći od navedenih antropoloških karakteristika homo oeconomicusa, ali koji neće dozvoliti njihovu transformaciju u svoju suprotnost: individualizam u pohlepu i gramzivost, racionalnost i profitnu motivaciju u ekološku destrukciju i liberalizam u anarhiju i socijalne nejednakosti (protivrečnosti). Nužan je prelaz od homo oeconomicusa ka homo oecologicusu" (R.Pejanović). Četvrti deo je izdvojena celina u vidu metodološkog leksikona, sa velikim brojem odabranih latinskih citata, sa ciljem da se jezik i misao mladih ljudi obogate, uz uverenje da će svaki čitalac sasvim sigurno tu pronaći "svoju životnu mudrost i ideju vodilju". Značajan doprinos ove knjige daljem radu i inspiracija studentima doktorskih studija i budućim stručnjacima čini obimna bibliografija na kraju svakog eseja, kao i preporuka autora. Knjiga je proglašena knjigom 2010. godine Poljoprivrednog fakulteta u Novom Sadu.

Priredila MSc. Danica Glavaš – Trbić

Poljoprivredni fakultet, Novi Sad

138

PREPORUKA AUTORIMA

1. Radove slati na e-mail: manuelal@polj.uns.ac.rs ili poštom na CD-u ili na disketi. Redakcija ne vraća dostavljene materijale pošiljaocima – autorima;

2. Uz rad navesti adresu, e-mail i telefon autora, odnosno prvog

autora, ako se radi o grupi autora. U grupi autora dobro je da se nalaze i strani autori, zbog impakt faktora časopisa.

3. Redakcija praktikuje makar jednu e-mail ili telefonsku

komunikaciju sa prvim autorom, a u najvećem broju tih komunikacija zahtevaju se ispravke, dorade i pojašnjenja na osnovu zahteva recenzenata, koji su anonimni;

4. Poželjan prosečan obim rada je jedan autorski tabak (oko 30000

slovnih mesta), ali to nije odlučujući kriterijum; prihvatiće se, zavisno od kvaliteta, i duži i kraći radovi;

5. Radove struktuirati na uobičajen način: Naslov ( na jeziku na

kojem je rad – što je najčešće srpski – i na drugom jeziku – što je najčešće engleski), Rezime i ključne reči (takođe na dva jezika), Uvod, Razrada ( u tri – četiri podtačke), Zaključak i Literatura;

6. Citiranje izvora u tekstu rada na sledeći način: Pejanović i sar.,

2008 - ako je više od dva autora. Ako su samo dva autora onda Pejanović i Tica, 2008, ili Pejanović i sar. 2008. Koristiti citate novijeg datuma. Preporučujemo, zbog impakt faktora časopisa, da se u radu citiraju (i u literaturi navode) radovi koji su štampani u časopisu „Agroekonomika“, u brojevima iz zadnje dve godine, a u vezi sa tematikom rada.

7. Redni broj tabele i njen naslov stavlja se iznad tabele, a redni broj

slike i naslov slike ispod slike. Izvor slika i tabela stavlja se u njihov donji desni ugao. Posebno se numerišu tabele, a posebno slike. Nazive tabela, slika i grafikona pisati na srpskom (normal) i engleskom (italik) jeziku.

139

8. Tekst radova bi trebalo da bude pisan latinicom ili ćirilicom, font Times New Roman, veličina slova 10 pt. A4 formata (Portrait), normalnog proreda (Single). Margine: Top 2,0 cm, Left 4,2 cm, Bottom 8,7 cm, Right 4,2 cm; Justify, sa uvlakom 0,6 cm, veličina slova naslova 11 pt velikim slovima bold, poglavlja velikim slovima 10 pt, bold. Bez paginacije (numerisanja stranica rada);

9. Naslov rada spustiti 5 entera ispod gornje margine, a pisanje

počinje u petom redu. Ime i prezime autora se pišu velikim slovima, Font size 10, centrirano sa jednim razmakom ispod naslova rada. Iznad imena zadnjeg autora, označava se Footnote, u kojoj se navodi titula, ime i prezime, zvanje, ustanova u kojoj rade pojedini autori. U Footnote se navodi i naziv projekta, ako je rad u vezi sa tim istraživanjem;

10. Autori ( i koautori) čije radove objavimo dobijaju po dva primerka

časopisa „Agroekonomika“, poštom ili lično. Radovi se ne honorišu.

Adresa redakcije časopisa „Agroekonomika“ Poljoprivredni fakultet Trg D. Obradovića 8 Glavni i odgovorni urednik 21000 Novi Sad Prof. dr RADOVAN PEJANOVIĆ Tel.: ++ 021/458-138

140

CIP-Каталогизација у публикацији Библиотека Матице српске,Нови Сад 338.43 AGROEKONOMIKA-Agrieconomica:časopis Departmana za ekonomiku poljoprivrede i soiologiju sela / glavni i odgovorni urednik Radovan Pejanović. – 1972, br.1- Novi Sad:Poljoprivredni fakultet,Departman za ekonomiku poljoprivrede i sociologiju sela, 1972-,-24 cm Tromesečno ISSN 0350-5928 COBISS.SR-ID 28370439

POLJOPRIVREDNI FAKULTET DEPARTMAN ZA EKONOMIKU POLJOPRIVREDE

I SOCIOLOGIJU SELA

21000 Novi Sad, Trg Dositeja Obradovića 8 tel: 021/458 -138, 475-02-76, faks/6350-822

e-mail:ekonomika@polj.uns.ac.rs

Departman je u okviru Fakulteta naučnoobrazovna institucija sa dugom tradicijom i velikim naučnoistraživačkim iskustvom. U Departmanu radi dvadesetak naučnih radnika, uglavnom uglednih profesora i mladih talentovanih i perspektivnih saradnika. Departman je organizator i realizator, zajedno sa kolegama sa drugih departmana, osnovnih studija agroekonomskog smera i smera agroturizam i ruralni razvoj, kao i master studija i doktorskih studija iz ovih oblasti. Departman je ovlašćena institucija za procenu vrednosti kapitala preduzeća i drugih subjekata iz agrobiznisa. Pored toga, uspešno radi i studije ekonomske isplativosti (fisibility studies), biznis plan, marketinška istraživanja i analizu tržišta, studije razvoja vodoprivrede, ekonomske, ekološke i agroekonomske ekspertize, studije upravljačko-organizacionog i finansijskog restrukturiranja, ocenu boniteta preduzeća, računovodstvenu reviziju, statističke, demografske i sociološke studije, informatičke, konsultantske i savetodavne usluge, kao i projekte iz ruralnog razvoja. Departman je moderna naučna ustanova koja raspolaže kadrovima, kapacitetima, znanjem, iskustvom, tačnim i pravovremenim informacijama, moćnim pojedincima i uspešnim timovima. Naše ime i naše preporuke se respektuju i uvažavaju. Na tržištu intelektulanih usluga, iz svojih oblasti, Departman je jedna od naših vodećih, kompetentnijih i cenjenijih naučnoobrazovnih kuća.