1

ZORAN SLAVIĆ

ZRENJANINSKI RANI RADOVIesej

2007.

2

''Zrenjaninski rani radovi'' govore o ''začudnim i prevratnim godinama'' od 1968. do 1978., kada su u ovom gradu započete, začete, relalizovane ali i prekinute izuzetne književne, pozorišne, likovne, zapravo socio-kulturološke, promene i karijere. Ovo štivo pruža uvid u ta već daleka vremena avangar dne umetničke prakse Zrenjanina. Eksperimenta koji se nažalost nije ponovio.

VREME PAMFLETA

Po mnogo čemu neočekivano, vreme neposredno pre, kao i pola decenije posle, Studentskih nemira 1968. obeleženo je u Zrenjaninu značajnim avangardnim umetničkim pojavama. To je period koje sledi neposredno posle studentskog bunta, a zahvata i period srpskog libe ralizma, u okviru vladajuće komunističke doktrine. Vreme iskušavanja granica umetničkih sloboda, u ne tako dubokoj vojvo đanskoj provinciji. Tih se godina događao nesvakidašnji spoj umet ničke i intelektualne avangardnosti i hrabrosti pojedina ca, sa neka rakterističnom fleksibilnošću pojedinih gradskih ustanova. Zahvaljujući tome, unutar dve insti tucionalizovane organizacije, Doma omladine i Narodnog pozorišta, ali i časopisa ''Ulaznice'', odnosno Kluba mladih pisaca, konačno i Centra za kulturu, u rasponu od skoro osam godina, traje vreme razigrane mašte, osvajanja umetničkih sloboda i avangar dne književnosti, provokativnog teatarskog eksperimenta, i likovnih iska kanja. I povremenih pokušaja da se iskaže umetničko-politički stav o stanju sloboda u gradu, pokrajini i državi.

Te začudne godine, za koje naš sugrađanin profesor Nebojša Popov kaže: ''Danas, s razdaljine od četrdeset godina, studentski pokret '68. ostaje u sećanju kao jedini učesnik složenih, dugih i dramatičnihdruštvenih sukoba koji je vredan trajnije pažnje'', nikada se nisu ponovile. Po količini i kakvoći drske umetničke prakse a naro čito po brojunovih autora. U Zrenjaninu početak ''periklovske epohe'' kao da najavljuje još 1967. pokretanje časopisa ''Ulaznica'', koji će u narednimdecenijama biti stožer antiprovincijlanog pevanja i mišljenja. U narednoj1968. pojavljuju se znameniti ''Pamfleti'' u, u krajnje nepo voljnim, ilimožda najboljim i najprovoka tivnjim uslovima. Osvanjuje tankaknjižica, crno-belih korica, ispunjena sadržinom avangarde, literarnesubverzivnosti, drskosti, nadrealne slojevitosti ali i duboko i dobroskrivene romantike i naivnosti. Desetak, tada mladih literarnih junoša,

3

iz neodoljivog osećanja da ih lokalni književni i društveni život s krajašesdesetih guši, ometa i zamajava, izdadoše brošuru provo kativnocrnih korica, ograničenog tiraža i punu duha, svežine, slobode i igrarijaumetničkih . U slavu otpora konvencijama provincije. Verovatno na užas branitelja malograđanskog mira, socrealističkog reda, i poli cajaca duha, zaplašenih studentskom pobunom i Titovom taktikom. U toj je sveščici, o kojoj se naravno više pričalo nego što se čitala, bilo je i naivnosti, privlačne površnosti ali nedvosmisleno i pravih satiričnih iska za, brilijantnih književnih početaka, pravog bunta protiv svakodnevnog, Bio je to, sve u svemu, pamflet protiv svega onog što je u našim onda šnjim životima bilo anahrono, zabetonirano, učmalo i preteće.

Dakle, pre tridesetak godina zrenjaninske Pamflete, sa pogle dom u budućnost, su napisali i potpisali Vujica Rešin Tucić, značajan pi sac i danas, Jovica Aćin, esejista, izdavač, urednik od ugleda, Miodrag Martinov, reditelj i anfanteribl, već previše dugo upokojen, Milorad Milen ković, kasnije poznat kao Šum, svojevremeno jedini dosledni knji ževni erotoman u ovom gradu, Vojislav Despotov, veliki pesnik i proza ista, Radivoj Šajtinac, jedan najkarakterističnijh živih vojvođanskih knji ževnika, Sonja Kapeler, nekdašnja poetesa a sad lekar, i konačno Ivan Vojin, bibliotekar koji je iz pisanja "pobegao" u služenje knjizi. Napisaše te 68-me: "Brošure edicije Ful Maks izlaziće savremeno u različitoj nara vi". I naravno, drugi broj Pamfleta nije nikada izašao. A ove je godine četrdeseta godišnjica tog iskoraka.

1968. godine u pozorištu ''Toša Jovanović'' započinje i jedna krat kotrajna, burna, po mnogo čemu ekstatična, avangardna, sa mnogih strana osporavana, ali i veoma zanimljiva epizoda pomalo preuranjene "bitefovštine", u kojoj je glavni akter, zamajac, inspirator, mistifikator i možda i žrtva, bio reditelj Jovan Putnik. U tom pozorišno-artističkom pe riodu, kome je skoro jedina mana bila to što je deceniju preuranio, pamte se naslovi ''Vetrovi koračaju'' Žarka Vasiljevića, ''Cveće i smrt starog Luke'' Radivoja Šajtinca i ''Centrifugalni igrač'' Todora Manoj lovića. U Domu omladine, koji je bio i domaćin Klubu mladih pisaca koji je izdao ''Pamflete'', odigrana je tada Joneskova ''Ćelava pevačica'' u realizaciji tandema Martinov - Vukotić. Godina je 1969.

4

ZRENJANINSKI RANI RADOVI (2)

ZBIVANJA U JORGAN SALI HEROJA

Zrenjaninski umetnički ''rani radovi'', koji su se odigravali u go dinama koje slede posle ''studentskih gibanja'' 1968. kao prethodnica svojevrsnog srpskog liberalizma, više su podsećali na ono što je činio Žilnik u svom istoimenom filmu (Rani radovi) a znatno manje na Marksov izvorni koncept. Premda je ''Estetika'' znamenitog profesora Ivana Lerika, objavljena 1972. znatno bliža potonjem, Marksovom predlošku. To izdavanje njegove "maestralno" zakasnele Estetike, kojase u štampanom i integralnom obliku pojavila skoro dvadeset godinaposle ideološko-estetičke polemike realista i modernista, kada je kaorukopis i napisana, u kojoj je njen autor učestvovao (ni njeno blagovremeno štampanje ne bi Leriku obezbedilo "pobedu" ali bi mu svakakoomogućilo ravnopravniji tretman), predstavljalo je svedočanstvo antiprovincijalne i nedogmatske svesti mladih zrenjaninskih intelektualaca. Istih onih koji su pokrenuli ''Ulaznicu'' i izdali ''Pamflete''. Lerika su nekritički cenili kao ličnost i autoritet, a za njegovu estetiku osim, JoviceAćina, nisu baš imali previše razumevanja.

Tih godina dok je ovdašnji komunizam tražio odgovore na sve teža pitanja epohe, u staroj zgradi kasine, na obali Begeja, pored Parnog kupatila i bašte Plankert, formirana je radna organizacija Dom omladine. Verovatno sa namerom da omladini profesionalno organizuju vanškolske aktivnosti i zadrže je u zagrljaju sistema. I da je zabavi pod okriljem društvene pažnje. Na to se odlučila gradska omladinska orga nizacija, posle par godina ne baš uspešnog forumskog obavljanja sli čnih aktivnosti. Za prvog direktora postavljuju Boru Halaseva, čoveka naizgled neadekvatnog, izvan odgovarajuće struke. Međutim, baš zah valjujući njemu, čoveku dobrih namera i sretne ruke, Dom omladine je godinama uspevao da bude mesto na kome su se razvijale pozitivne umetničke i zabavne vibracije.

U proleće 1972. godina list ''Mladost'' piše: ''Dom omladine može mladima pružiti pravi teren za stvaranje kulture u kojoj su eksperiment, avangarda i nemirenje sa starmalošću česti i evidentni. Dom omladine postaje embrion zrenjaninske avagard ne umetnosti i omladina našeg grada sve više gleda na Dom kao svoju instituciju. U gradu nema svežije umetnosti od one koja se ovde stvara''. Uz kreativnu saradnju mladog pesnika Radivoja Šajtinca, u ovoj se instituciji pre svega raz goreva teatarski eksperiment. Prvo nastupa pominjana Joneskova ''Će lava pevačica, u režiji buntovnog i talentovanog Miodraga Martinova. U kojoj igraju Mirjana Mijatov ( Šajtinac), Andrija Štajn, Branka Novaković

5

(Jajić), Ljiljana Herceg, Milenko Pavlov i Jovan Caran. Osim izbora, nesvakidašnjeg, za ono vreme, teksta, skoro ništa ne nagoveštava te meljnu provokativnost i destrukciju rutine koju će, međutim, izazvati naredni projekat na pozornici koja se poluzvanično zvala ''Jorgan sala heroja''. Ime puno raznih aluzija i konotacija, ali potpuno u duhu umetničke prakse koju zagovaraju reditelj Dživ Martinov i Milan Vukotić Vuka, slikar, scenograf, majstor neočekivanih atrefakata i gegova. Bu dući autor i promoter širom zemlje popularnih ''Rastibuđilizovanih klej bezabli'', ironične, posprdne i nadasve unebesno duhovite urbane ''ka že'' o ondašnjem vremenu i ukusu. Ovaj je univerzalni autor, likovnost u praksi, pretvorio u svojevrstan hepening, Taj ''ples na ivici dozvoljenog'' Martinova i Vukotića, ali i mase mladih teatarskih i uopše umetničkih zaljubljenika, sa raznolikim ''naivno-političkim i erotskim provokacija ma'', kako piše ondašnja štampa,u predstavi ''Romeo u Đulijeti'' dostiže vrhunac, katarzu i krah. U toj smeloj preradi Šeksipa, sa nizom sva kojakih dramskih, likovnih, parapolitičkih provokacija igrali su i Dragan Caran, docnije radio-novinar u Beogradu, Milenko Pavlov Menato, danas poznati glumac i zabavljač, Tihomir Mačković-Mačak, kasnije brilijantan lutkar, Jovan Caran Denis, glumac, lutkar, reditelj, pasio nirani fotograf, pisac za decu, i naravno famozna Ljilja Herceg alijas Đavo, čija je nagost dodatno provocirala čistunce. U tom projektu čiste žilnikovštine, igrali su i budući glumac Milan Kočalović, novinarka Bran ka Jajić kao i masa ondašnje zrenjaninske ''dobre dece''.

Pojava obanažene Ljile Đavo. na pozornici ''Jorgan sale heroja'', kasnije u Novom Sadu i na drugim mestima, kao i još niz radikalnih teatarskih ''inovacija'' konačno izazivaju žestok odgovor konzervativnog Zrenjanina. Sva ta ''buka i bes'' završa se odlaskom Miodraga Martino va iz grada. Time se, sa malim odstupanjima, i završava jedan avan gardni i burni period andergraund scene koju je iznedrio Dom omla dine. Bez obzira što je predstava ''Romeo u Đulijeti'' proglašena u ''Startu'' za jednu od najzanimljivih predstava te godine u Srbiji. Odmah posle ''Kose''.

Bio je to dramski ''incidenta'' čija su se poneka rešanje kasnije viđala i na Bitefima. Prejak za duhovno-političku izdržljivost provincije u doba komunizma, Dživovi i Vukini istomišljenici, scenski polugoli, na merno bosi, ekespresivni i glasni, kasnije su postali skoro obični građani. Koji, međutim, pamte da su bili deo generacijskog bunta. Marti nov i Vukotić su međutim otplovili dalje! ( Vratili su se u grad posle desetak godina, ali tada je sve to već bilo iz druge ruke). Prva je bitka izgubljena. Bunt još traje. Konačan obračun je, međutim rezervisan za književnike.

6

ZRENJANINSKI RANI RADOVI (3)

GODINE USPONA

Prvi disko klub u Zrenjaninu otvoren je početkom sedamdesetih, naravno, bio je u tadašnjem Domu omladine, i zvao se ''Tetka Ana'', kao i docnija istoimena rok grupa, ali i kao majka Milana D. Vukotića, ekstravaganta i verovatno inspirativna osoba koja je i tada bila gradski etalon za nesvakidašnje. I buduća rok-grupa i disko, ime su zapravo do bili po gospođi Ani. Njen sin, inovator, umetnički ''provokator'' i reali zator pozorišnih i likovnih atrakcija i ''instalacija'', koje je najčešće izvo dio u pozorištu ''Dečiji bič'', uz slikarsku asistenciju Slavka Konculova. Spomenuti Milan Vukotić, bavi se, sporadično, i štafelajnim slikarstvom. Retka platna iz poznih sedamdesetih godina govore o njegovom nesva kidašnjem likovnom rukopisu, nikada do kraja definisanom. Takva je i slika '' Žena bez ruke, i riba''.

Iz drugog plana, zbog mladosti, u svim ovim ali i ostalim ekspe rimentima, kao muzičar i crtač, učestvuje i Milorad Grujić, danas afir misan književnik, koji i dalje povremeno neguje ludizam kao način svog delovanja. U prelomnoj predstavi ''Romeo u Đulijeti'', on svira u grupi ''Cor''. Vojislav Laletin, istaknuti obrazovni tv. urednik u ovoj je pred stavi asistent režije, dok se karijera uglednog glumca, tada talentova nog amatera, Milenka Pavlova tek kasnije ubrzava. Sa Rucanteovom 'Mušicom''. Posle uspona i strmoglava pozorišnog ''šoka'' s kraja šezde setih, zrenjaninska teatarska off scena nastavlja svoj život sa mnogo manje dramatike. Sa novim optimizmom ali bez izraženije smelosti da se provincijski mir iznova drastično remeti. Tačno četrnaest godina kas nije, Vojislav Despotov će, sećajući se tih raskolničkih vremena, zapi sati: ''Duh konkretizma, alternativizma, vizuelizma i, posebno, pam fletizma, počeo je da se uvlači, preko malih i velikih mostova, u grad. Na brzo sklopljenu scenu neobičnih multimedijalnih projekata stao je smisleni pokušaj da se ukine tradicionalni odnos prema pisanju i knjizi, prema samom životu, na kraju krajeva.... Bez mehanizma strpljivog če kanja i principa mlitave nade.''

Uz sopstveni talenat i mladićku drskost, te mladiće volšebno ute meljene u budućnost, podržavali su časopis ''Ulaznica'', koju je mudro vodio Luka Hajduković, profesor Tihomir Savić, slikar Zdravko Mandić i umni humanista - direktor i profesor Ivan Lerik. Svi oni sledili su zavet Todora Manojlovića da treba stići '' bliže velikom suncu''. Pero Zubac,

7

potonji proslavljeni pesnik ''Mostarskih kiša'' i Milutin Ž. Pavlov, pesnik i prozaista, u mnogome su participirali tadašnji zrenjaninski boemski duh, ali i svest o izuzetnosti ovih raskidnih godina, međutim, u trenu cima ''velikih potresa'' već su bili u Novom Sadu.

Znatno više od kurioziteta deluje i podatak da se u plaketi ''Na sunčanoj strani zemlje'', iz 1964. koju je autor ovog teksta dobio kao "uspešan učesnik Literarnog konkursa Kluba pisaca - Zrenjanin", sa potpisom predsednika kluba - Milorada Milenkovića Šuma, neoče kivano, nalaze i dve sasvim posebne pesme danas renomiranog sce nografa Miodraga Tabačkog.

Uz ovu zrenjaninsku umetničku radionicu ''zudnje za razlikova njem'', gradska muzička, zabavna, scena u kontinutitetu je produkovala orkestre i muzičare koje je od velike jugoslovenske scene odvajalo samo odsustvo kreativne drskosti. Po svim naknadnim poređenjima kvalitet muzike koja se slušala na igrankama u Domu omladine, velikoj sali Ekonomske škole, na terasi DTV Partizan, u izvođenju Komba 6, Omega, Meteora, Tihuane 7, Pa šta onda, i ostalih ''električara'', bila je često bolja od one uz koju su igrali Novosađan i Beograđani. Zrenjani nci jedino nisu stvarali sospstvenu muziku, do kraja su ostali samo feno menalni ''skidači'' svetskih hitova. I skoro niko od njih nije uspeo trajnije i ubedljivije da prekorači zvučnu barijeru banatskih prostora. Razlog je mozda ležao i u žanru muzike koju su svirali: pop je u to vreme bio rašireniji od roka koji je po definiciiji robusniji i prodorniji. Građanski Zrenjanin, sa ukusom purgerskog, bio je jači od onog radničkog koji po pravilu regrutuje rokere, i fudbalske navijače. Muzička škola, mnoštvo klavira, dugo opstajanje duvačkih instrumenata, možda i ravničarska sklonost baladi, pored socijalnih i staleških preduslova prouzokovali su ovakav profila, inače bogate i zapažene, muzičke matrice u Zrenjaninu u godinama individualnih kreativnih gejzira. Ipak, mora se konstatovati da je i odsustvo izraženije autorske ličnosti karakterisalo ovo doba zrenjaninske muzičke scene.

Nekako na samom početku šesdesetih, zrenjaninski glumac Branko Miličević, kasnije poznat i kao ''Kockica'', pokreće u Zrenjaninu prvi 'gitarski ''orkestar ''Elektroni''. On i brat Aleksandar, i ostali, pod velikim uticajem ''Šedousa'', započeli su epohu fine zabavljačke, pop muzike koju je samo sporadično remetio opori zvuk rok end rola. Neg de na isteku te prve dekade svirki i igranki, dopadljivih i u osnovi benignih mladalačkih uzleta, za razliku od književnih i pozorišnih raski dnih i jeretičkih ekeplozija, pevač Komba 6, Vladimir Grubanov prire đuje zapažen solistički koncert, jedan od retkih, ako ne i i jedini, koje je neki zrenjaninski pevač priredio u svom gradu. I baš je taj Kombo 6 neka je paradigma dobrog i suviše uglađenog muzičkog stila. Orkestar

8

koji je predvodio gitarista Pataki Ferenc, danas veoma cenjeni slikar-naivac, sa trubom, saksofonom, basom, orguljama, bubnjevima i gita rom, kao da je zaorao suviše snažan trag u ovdašnjoj popularnoj muzici. Tako da se i posle 1972. kad ''Kombo 6'' gasne, nastavila boga ta, relativno meka, slojevita ali i nedovoljno ambiciozna zrenjaninska muzička priča.

Dok pisci samouvereno i raskidno gaze pravim rokerskim kora kom, a teatarski zaljubljenici i žive taj pogled na svet, posvećujući se čak sve više njegovoj ''koreografiji '' a manje suštini, protagonisti zabav no-muzičke scene više se okreću zabavljačkoj strani muziciranja. U opojnom i ušuškanom zvuku ''šlagerske'' pesme, takozvanog Pop-a, sa malo Roka i Džeza, izuzetno kvalitetno, profesionalno odrađuju svirke po kultnim mestima zrenjaninske zabave. U drugoj polovini te dekade, u gradu se javlja i masa pravih rokerskih sastava koji muziciraju negde na margini. Bez subjektivne i objektivne šanse da se afirmišu i opstanu. Sa tek po nekim, kratkotrajnim, izuzetkom. Ali to je neka druga priča.

9

zrenjaninski rani radovi (4)

DOK MUZIKA SVIRA, STIŽU PRVE KNJIGE I POLIT. AFERE

Na samo početku sedamdesetih dramska avangarda je razbi jena, barem kao celina koja proizvodi umetnički nemir. U fragmentima će trajati još izvesno vreme. Vukotić i Martinov su u Beogradu, zrenja ninskom pozorišnom životu vratiće se posle više godina, na kratko i bez mladalačkog bunta. Ali i tada, već dosta prilagođeni jer ih je sistem na neki način posvojio. Neki od ''pobunjenih'' glumaca nastavljaju kao profesionalci u pozorištu ''Toša Jovanović''. Pavlov, Mačković, Kočalo vić, Ružica Cvijetić. Pisci, međutim, još deluju sa ''anarhističkih'' pozici ja iako ih buduća rutina nazvana ''prva knjiga'' već vreba.Vreba ih i po litika. Već iza prvog ugla. Samo oni ne mare...

Sve vreme, međutiim, u pominjanom Domu omladine, traju i ostale, ne manje značajne, kulturno-zabavne aktivnosti. To je period kadasu gospodarile igranke. U sali i bašti. Sa živom muzikom koja je animirala na stotine mladih Zrenjaninaca. U stručnoj i organizatorskoj ulozivelikog animatora ove zabave javlja se, takođe muzičar, pevač, vokalnisolista, Vlada Grubanov. U godinama koje će se pamtiti on sugrađanima obezbeđuje više nego kvalitetnu svirku.. Stalno, svakonedeljnonastupaju: grupa ''Kombo 6'', ''Omega'', sa Bojanom Grujin, Rodoljubom Popovim, Dragim Jablanov, Vladimirom Nikolićem i VelimiromMišom Kozarevim. Tu su i ''Meteori'', Ljube Granić, ''Pa šta onda'', koje predvodi Veselin Vujičić, kao i ''Džambo džet''. Oni imaju tih godina status lokalnih zabavljačkih veličina.Zanimljvo je da je muzičar Aca Đerić u to vreme prvi snimio i ploču. Njihove svirke prate, igraju uz tu muziku, redovno preko hiljadu mladih. Sa rekordom jedne subote od čak 1.600 prodatih karata. Kada u prvoj polovini osamdesetih igranke postaju demodirane, Dom u igru uvodi i diskoteku. Dva imena disk-džokeja ostaju u pamćenju: Imre Kovač i Mića Janković Fleš. Od kojih ovaj drugi, kroz decenije u kojima traje, postaje naprosto zaštitni znak muzike koja je sam život. U to vreme u Zrenjaninu gostuju i Korni grupa, grupaHad, Yu grupa, Pro arte. Od domaćih muzičara gitarskog opredeljenjapamte se kantautori Đoka Vojnović, Velimir Agić Aga, Milan Bojanić Riza i Dragiša Zubanov Kraša. Kao medijator svih muzičkih aktivnosti izdvaja se nekadašnji bubnjar Miša Kozarev.

U obnovljenom dramskom studiju, sada umesto Martinova rad

10

organizuje Vlada Grubanov, stasavaju glumica i recitatorka Ljilja Bogdanović, kao i recitatorka Gordana Uzelac. Dramska produkcija nije više tako provokativna i ekskluzivna kao što je to u doba Martinova iVukotića, ali nižu se kvalitetna ostvarenja: ''Iznad čerge nebo plavo'', ''Beleške jedne Ane'' i '' Jel vidiš šta si uradio Kolumbo''. U njima glumeRadovan Luković, Jovica Jašin, Dragiša Kosara, Dragan Rajaćić, i zvezda tih godina Ljilja Bogdanović, kao nezaboravna Kaporova ''Ana''.

Posle prevashodno literarnog šoka koji su uzazvali ''Pamfleti'', njihovu različitost i drskost zrenjaninska sredina je naizgled previdela i odnosno ignorisala, jer u stihovima i prozi pomenute knjižice, naime, nije bilo izrazene i eksplicitne politike, pojavljuje se niz knjiga koje potpisuju neki od''pamfletista'', ali i pisci izvan tog kruga. Zapravo, kao da je časopis ''Ulaznica'' ujedinio različite generacije zrenjaninskih književnika i pomogao im da objave svoja dela. Knjige, prve, sa nagoveštenim potencijalom i samosvojnim izrazom, dolaze u nizu. Prvi se javlja 1970. Vujica Tucić pesmama ''Jaje u čeličnoj ljusci''. Te iste godine Radivoj Šajtinac objavljuje ''Oružje ljudski ranjeno'', a Milorad Milenković Šum štampa pesme u zbirci ''Letilica''.U toj godine izlazi i knjiga drama pisca starije generacije Milana Tutorova ''Krajputaš za troje''. 1971. donosi pesme Jovice Aćina ''Unakrst divljina pamćenja'' i roman Vojislava Zorića ''Na ljuljašci'' , dok 1972. godine Zoran Slavić publikuje pripovetke pod naslovom ''Samoća'' a Vojislav Despotov svoju zbirku nesvakidašnjeg imena i još neobičnije sadržine i forme - ''Prvo, tj. pesmina slika reči''. Ova je knjiga, možda najmanje sama sobom, iako je zbogsvoje ironijske petlje bila za korak ispred onog što se očekuje, izazivala ne samo književne nesporazume već je indirektno učestvovala u prvom pravom umetničko-političkom skandalu u gradu. Koji je već počeo da zaboravlja ''dramske izazove malograđanštini'' ali je definitivno bio načet neodogmatizmom unutar komunističke epohe. Čiji se prvi udarac odigrao sa protagonistima iz ''Jorgan sale heroja''. Utisak je da je ovaj ''slučaj'' sam grad izazvao, dok mu u potonjim, književnim skandalima mnogi potpomažu.

Dok, zapravo, promocija prve knjige pesama Vojislava Despo tova ''Prvo, tj. pesmina slika reči'', nije ni bila neposredan povod poli tičkog sukoba sa mladim književnicima. Kako se, inače, decenijama priča. Iako je po svojoj suštini i ona mogla sasvim da ''odgovori'' toj svrsi. Predstavljanje Despotova je, zapravo, održano istog dana, 9. juna1972., ali u ranim večernjim časovima, i to na ''Tribini mladih'' Radničkog univerziteta. Sa skoro istim akterima koji će u disko-sali Domaomladine, na književnoj večeri Vujice Rešin Tucića, biti učesnici nečega što se izrodilo u pravu vojvođansku polit. aferu. Na kojoj je Despotov prisustvovao, ali ne kao autor knjige ''Prvo,tj. pesmina slika

11

reči''. Bio je tamo kao nezavisni intelektualac, pisac i prijatelj V.R.Tucića. Čija sažeta verzija tog događaja glasi:

''U Domu omladine, u 21 čas održao sam nešto modifikovanprogram nazvan ''Pokazana stvarnost''. Čitao sam odlomke iz romana''Strahote podzemlja'' Reprodukovao informaciju o suđenjima piscima uNovom Sadu. Najavio Ljubu Nikolića i Vojislava Despotova, kao goste. Nikolić je bio pijan i dosta naporno i uz mnogo buke i batrganja realizovao je projekat otkrivanja spomenika (figure-robota) na kojem je bilomoje ime. Figura je bila okružena novosadskim političkim i kulturnim institucijama. Posle otkrivanja, Nikolić ih je sve skupa sa bistom slupao. Depa je dirigovao malim horom. Govorio sam pesme iz Jajeta u čeličnoj ljusci. Za to vreme, Ljuba me je uspešno ometao. Ipak sam istra jao i završio veče po planu. Međutim,ubrzo je, izbio skandal''.

Već sutradan je krenula halabuka. Prvo kroz dnevnu štamu. Očigledno navijački. Bučno, sa elementima farse i političke groteske, počinje to doba raskida idiličnog odnosa države i partije naspram nedogamtskog, drskog, nekomformističkog i samosvojnog umetničkog delovanja. Tucić i Despotov su označeni kao pojedinci koji ruše opštu političku idilu. Oni koje treba što surovije sankcionisati. Čak i pretnjom ro bije. Obojica napuštaju grad. Skoro proterani. Jedan se vratio, kao pravi moderni klasik. Posle više od trideset godina. Doduše, već kao poko jnik. Kome sabiraju dela. Drugi, svraća u njega, poluinkognito. Ne krišom, već u očekivanju izvinjenja. Te 1972. svi Zrenjaninci, ili skor svi, mirno su primili ovaj pogrom umetnika. I nastavili kao da se ništa nije desilo. A desiće se, iznova. I drugima.

12

zrenjaninski rani radovi (5)

BILO JEDNOM U ZRENJANINU

Pored autohtone, veoma personalne ali i generacijski uvezane talentovanosti i latentne izuzetnosti, mlada zrenjaninska umetnička avangarda nesumnjivo je bila podstaknuta i ''šezdesetosmaškim'', nikada ne dosanjanim, snovima. Koji se nisu ostvarili jer nisu bili mogući unutar komunističke doktrine. I što je još bitnije, utopije i postoje da se nikad ne obistine! Zapravo, i probuđeni liberalizam, unutar titovskog,već skoro potrošenog, političko-državnog koncepta, umeo je da izazove i pronađe protivnike na neočekivanim mestima. Valjalo bi analizirati koliko je ta nova ekonomsko-tehnokratska politička misao bila u suštinskoj diskrepanciji sa zbivanjima unutar sfere duha i umetnosti. Jer, Martinov, Vukotić, Despotov, Tucić i ini, nisu činili ništa što demokratsko društvo ne bi moglo da podnese. Ironija je da su ubrzo i srpski liberali likvidirani na sličan način kao što su i sami odnosili prema nepoželjnim umetničkim pojavama.

Kasnije će određena okapanja sa lokalnom i širom političkom nomenklaturom imati i Jovica Aćin, kao i Vojislav Zorić, čiji ''slučaj'' navodne upletenosti u emigrantsko-ćosićevsku ''rabotu'' i do dan danas ostaje enimgatičan, premda je u jednom periodu ''čitan'' i drugačije.

Kad je talas umetničke gerile u Zrenjaninu utihnuo, od ''neprilagođenih,'' deluje samo još Milorad Grujić, društvena zbivanja se prebacuju u institucije. 1973. godine gradske vlasti odlučuju da Dom omladine integrišu sa časopisom ''Ulaznica'', Tribinom mladih Radničkoguniverziteta, Kamernim orkestrom, Gradskim horom i Koncertnom poslovnicom. Početkom 1974. počinje da radi ova nova radna organizacijapod imenom Centar za kulturu. Za direktora je postavljen profesor Zoran Slavić dok iz prethodnih ustanova nastavljaju da rade RadoslavRistović, sekretar i glavni administrator Doma omladine, kao i književnik Radivoj Šajtinac i animator zabave Vlada Grubanov. Mladainstitucija, kadrovi željni afirmacije i trenutna podrška društvene sredinedovode do niza uspešnih rezulata, čak u jugoslovenskim razmerama. Pored dalje ekspanzije zabave, u Centru se veoma afirmiše izdavačkadelatnost i organizacija letnjih programa pod nazivom ''Zrenjaninskoleto''. U amfiteatru Narodnog muzeja, od 1975. na otvorenom, odvijajuse ekskluzivni kulturni i zabavni programi koji godinama opkupljaju

13

velik broj Zrenjaninaca. Na 470 sedišta znalo je da sedne preko 600 duša željnih letnjih atrakcija. Zapravo, taj amfiteatralni scenski prostor, u lapidarijumu Narodnog muzeja, bio je preteča ekspanzije letnjih umetničkih priredbi u Srbiji. Pre Beograda, Novog Sada... Prvih godinaprikazuje se monodrame, nagrađene i popularne (sa Petrom Kraljem, Ivom Serdarem, Petrom Božovićem, Fabijanom Šovagovićem, MiromBanjac), da bi se kasnije prešlo na i gostovanja ansambla i muzičkih sastava iz zemlje i inostranstva. Grad postaje respektabilni letnji centarkulture.

Sve to lepo i uzlazno traje do 1977. godine. Tada, međutim, u jednoj analizi rada Centra za kulturu, upućenoj gradskim upravljačkim strukturama, čitamo: ''Prošlo je pune tri godine rada Centra za kulturu i za to vreme realizovano je oko 1200 različitih programa, susreta drugar stva i manifestacija na jugoslovenskom nivou održanim u našem gradu. Centar je bio organizator akademija, seminara, pružao je stručnu pomoć radnim organizacijama, mesnim zajednicama, selima, priređi vao koncerte ozbiljne muzike, kombinovane umetničke večeri, spek takle, snimao specijalne emisije, organizovao rad filmske tribine, orga nizovao posete pozorištima, bio uključen u rad sa omladinom preko specijalizovanih programa (igranke, disko-večeri, šou-programi, ama terske dramske predstave i sl). U izdanju Centra za kulturu za ove tri godine izašlo je 21 broj časopisa ''Ulaznica'' i 40 knjiga u ediciji ''Ulaz nica''.

Ali posle ovako pozitivnog uvoda, po logici političke prakse, dolazi rastrežnjuće finale: ''Iako je Centar kako smo videli, svojim programima i akcijama ušao u sve strukture društvenog života kod nas, moramo reći da nije istovremeno teklo i njegovo samoupravno, normativno i kadrovsko rešavanje...''. Posle toga sledi smena direk tora centra, a nešto kasnije i likvidacija ove ustanove. Neki skeptici, me đutim, misle da svemu nije krivo nerazvijeno samoupravljanje i ''zapos tavljanje duvačkog orkestra'', već da je pad i krah proizvela knjiga ''Dva života jedne Živke'', koju je Centar izdao, a u '' u kojoj se lažno pred stavlja naša radnička klasa'', što je, istini za volju, bilo manje važno od činjenice da su negativni junaci ovog romana isuviše ličili na neke aktu elne političke moćnike.

U zemlji je tada okončan obračun sa ''liberalima'', dogma se ponovo zahuktava a provincija izvršava političke domaće zadatke revnosnije nego što to Beograd i Novi Sad i traže. U narednim godinama, stvaralačka umerenost i institucijalna disciplina postaju obrazac. Bunt i avangarda mladih u budućim vremenima moraće da pronađu nove stvaralačke izraze primerene demokratizovanijoj opštoj slici stvarnosti.

Ova priča o usponima i padovima zrenjaninske avangarde,

14

mladalačkog bunta, pokušaja da se institucije otvore za novo vreme, želje da se iskorači iz provincije, u kontekstu našeg tadašnjeg komunizma, paradigmatična je i, ko zna, možda i poučna. Jedino je sigurnoda iz današnje perspektive te stvaralačke igre i iskoraci deluju romantično i nostalgično, bez obzira koliko su akterima izgledali dramatično iznačajno. Nailazi period u kome će komunizam prvo da sahrani svogdoživotnog predsednika, potom da tuguje a zatim, po hitnom postupku, i da nestane. Da se izvrgne u nacionalizam, prelije u rat i svakojako raspadanje. Zabava, kultura i socijalne delatnosti mladih naći će se ponovo u složenim i protivrečnim, ali i znatno drugačijim, okolnostima iorganizacionim oblicima. Iz koji se intenzivnija i obimnija individualna stvaralačka produkcija javljala samo kao izuzetak. Različita od one koja je obeležila početak sedamdesetih. Odakle nas Vojislav Despotov još pita: Kad biste se ponovo rodili, da li biste ponovo živeli?