Едвард Олби

Зоолошка прича

Наслов оригинала

Edward Albee

ТНЕ ZOO STORY

Превео Слободан Селенић

ЛИЦА

ПИТЕР, ни дебео ни мршав, ни леп ни обичан човек од четрдесет и једнедве године ЏЕРИ, обучен небрижљиво, али не сиромашно. Види се да је некада био лепо мишићаво грађен, али сада његов изглед показује прве знаке гојазности. Близу четрдесет година

Прича се догађа у Централном парку, Њујорк.

Централни парк; недеља, летње поподне; време наше. На позорници су две клупе. Иза њих: лишће, дрвеће, грање, небо. Питер седи на једној од клупа и чита књигу. Престаје да чита; чисти наочаре. Затим наставља да чита. Улази Џери. ЏЕРИ: Био сам у зоолошком врту. (Питер га не примећује) Рекох, био сам у зоолошком врту господине — ја сам био у зоолошком врту! ПИТЕР: Хм? . .. Шта?... Извините, мени се обраћате? ЏЕРИ: Посетио сам зоолошки врт, а затим сам ишао све док нисам дошао довде. Да ли сам се кретао према северу? ПИТЕР (збуњено): Северу? Па... онај... мислим да јесте. Чекајте да видим. ЏЕРИ (показује пут публике): Је ли то Пета авенија? ПИТЕР: То? А, да, јесте, јесте. ЏЕРИ: А која је улица она што сече Пету авенију; она, надесно? ПИТЕР: Та? То је Седамдесет и четврта улица. ЏЕРИ: А зоолошки врт је негде око Шездесет и четврте улице. Значи, кретао сам се према северу. ПИТЕР (нестрпљив да настави читање): Да. Изгледа да сте у праву. ЏЕРИ: Добри стари север. ПИТЕР (лако се насмеје, готово рефлексно): Ха, ха, ЏЕРИ (после краке паузе): Али не прави север. ПИТЕР: Не прави... да... да, у праву сте. Али ми то зовемо север. То је северно. ЏЕРИ (загледао се у Питерову лулу): А ако добијете рак на плућима? Не бојите се? ПИТЕР (мало узнемирен, али се смеши): А не, господине. Не од овога. ЏЕРИ: У праву сте. Ви ћете добити рак у устима, и онда ћете морати да носите ону справу коју су Фројду ставили пошто су му извадили пола вилице из главе. Како се зваше она справа? ПИТЕР (нелагодно му је): Протеза?

ЏЕРИ: Управо тако. Протеза. Ви сте образован човек, зар не? Да нисте доктор? ПИТЕР: А не, нисам. Негде сам то прочитао. Чини ми се у часопису Тајм. (Наставља да чита књигу) ЏЕРИ: Тај часопис није за глупаке. ПИТЕР: Не, мислим да није. ЏЕРИ (после паузе): Баш ми је драго што је ово Пета авенија. ПИТЕР (неодређено): Да. ЏЕРИ: Не допада ми се нарочито западни део парка. ПИТЕР: Зар? (Помало заинтересован.) Зашто? ЏЕРИ (не размишљајући): Не знам. ПИТЕР: О! (Наставља да чита.) ЏЕРИ (загледа се у Питера, који коначно диже главу) Желео бих да разговарамо. Имате ли што против? ПИТЕР (очигледно има): Па... не, не. ЏЕРИ: Имате. Видим да имате. ПИТЕР (спушта књигу, вади лулу из уста, смеши се): Не, одиста. Немам ништа против. ЏЕРИ: Имате. ПИТЕР (овог пута одлучно): Заиста немам ништа против. ЏЕРИ: Леп... леп дан данас. ПИТЕР (непотребно погледа у небо): Да, у праву сте, диван дан. ЏЕРИ: Био сам у зоолошком врту. ПИТЕР: Да, то сте ми већ рекли, зар не? ЏЕРИ: Читаћете о томе сутра у новинама, уколико то не видите већ вечерас на телевизији. Имате телевизор, зар не? ПИТЕР: Да, имамо. Имамо два. Један је за децу. ЏЕРИ: Ожењени сте? ПИТЕР (зловољно, гласно): Наравно. ЏЕРИ: Зашто је то наравно, за име бога? ПИТЕР: Не... није, у праву сте. ЏЕРИ: И имате жену? ПИТЕР: Да! ЏЕРИ: И имате деце? ПИТЕР: Да, двоје. ЏЕРИ: Дечаци. ПИТЕР: Девојчице, обе девојчице. ЏЕРИ: А желели сте да буду дечаци. ПИТЕР: Па... наравно, сваки човек жели сина, али . . . ЏЕРИ: Шта ћете? Тако вам се заломило. ПИТЕР (незадовољно): Нисам то мислио да кажем. ЏЕРИ: А одлучили сте да немате више деце. Зар не? ПИТЕР (замишљено): Не, нећемо имати више. Зашто сте то рекли? Откуда ви знате шта сам ја одлучио? ЏЕРИ: Можда сам погодио по начину на који сте прекрстили ноге; или по призвуку у вашем глаеу. А можда сам сасвим насумце претпоставио, не знам. Ваша жена је крива? ПИТЕР (бесан): Шта се вас то тиче. (Тишина.) Чујете ли... (Џери приђе Питеру. Питер се смирио.) У реду, погодили сте. Нећемо имати више деце.

ЏЕРИ (нежно): Шта ћете! Тако вам се заломило. ПИТЕР (прелазећи овог пута преко тог израза): Да... можда је тако морало бити. ЏЕРИ: У реду. А шта сад? А даље? ПИТЕР: Говорили сте нешто о зоолошком врту... и да ћу читати о томе у новинама или гледати на... ЏЕРИ: Убрзо ћу вам причати о томе. Смем ли да вам постављам питања? ПИТЕР: О, наравно. ЏЕРИ: Рећи ћу вам зашто то желим. Ја не разговарам са много људа, изузев што често морам да кажем: једно пиво, или: где је, молим вас, клозет, или: у колико сати почиње представа, или: пази шта радиш, блесавко, ви већ знате шта хоћу да кажем. ПИТЕР: Морам признати да не знам. ЏЕРИ: Али с времена на време зажелим да разговарам са човеком, заиста да разговарам, да упознам некога, да дознам све о њему. ПИТЕР (лако се насмеши иако му је још увек нелагодно): А данас сте мене одабрали за заморче? ЏЕРИ: Сунчаног недељног поподнева какво је ово, ко би више одговарао од ожењеног човека, оца двеју кћери и...е...е... власника једног пса, а? (Питер одречно маше главом.) Хм. Немате пса? (Питер тужно одмахује главом.) А баш изгледате као љубитељ животиња. Мачке. (Питер жалосно потврди главом) Мачке! Али то није ваш избор. Не, господине мој. Треба ли шта још да дознам?

ПИТЕР (мора да прочисти грло): Имам... имамо и два мала папагаја. Један... е... за сваку ћерку по један. ЏЕРИ: Птице. ПИТЕР: Ћерке их чувају у кавезима, а кавезе држе у својој соби. ЏЕРИ: Да ли оне преносе болести? Мислим, птице? ПИТЕР: Не верујем. ЏЕРИ: Штета. Да преносе болести, могли бисте да пустите папагаје из кавеза и мачке би могле да их поједу. Можда би тада цркле. (Питер га гледа бело једно време а затим почиње да се смеје.) И шта још? А даље? Како издржавате толико домаћинство? ПИТЕР: Па... е... ја сам у једној малој издавачкој кући. Ми... е... издајемо уџбенике. ЏЕРИ: Звучи лепо; врло лепо. И колико зарадите? ПИТЕР (још увек расположено): Али, слушајте! ЏЕРИ: Добро, па шта је ту страшно... реците. ПИТЕР: Па, зарадим око осамнаест хиљада годишњс, али не носим са собом никад више од четрдесет долара... у случају... да сте ви... разбојник... ха, ха! ЏЕРИ (прелазећи преко тога): Где станујете? (Питер оклева.) Ама нећу вас опљачкати нити ћу киднаповати ваше папагаје, мачке и ћерке. ПИТЕР (сувише гласно): Станујем између Авеније Лексингтон и Треће авеније, у Седамдесет и четвртој улици. ЏЕРИ: И што је било тако тешко да се то изговори? ПИТЕР: Нисам желео да помислите... е... али . . , изгледа ми да вам није стало до разговора; ви само постављате питања. И наравно... зато сам ћутљив. Зашто стојите непрестано? ЏЕРИ: Ускоро ћу почети да шетам около, и сешћу можда. (Присекајући се.) Чекајте док видите израз његовог лица.

ПИТЕР: Шта сте рекли? Чијег лица? Слушајте, имате ли нешто да ми испричате што је у вези са зоолошким вртом? ЏЕРИ (одсутно): У вези с чим? ПИТЕР: Зоолошким вртом; зоолошким вртом. Нешто у вези са зоолошким вртом. ЏЕРИ: Зоолошким вртом? ПИТЕР: Поменули сте га неколико пута. ЏЕРИ (још увек помало одсутно, али се нагло враћа у стварност): Зоолошки врт? О, да, зоолошки врт. Био сам у њему пре него што сам дошао овамо. Кажите, где је линија која раздваја вишу и нижу средњу класу и нижу средњу вишу класу? ПИТЕР: Драги мој пријатељу, ја . . . ЏЕРИ: Не зовите ме драгим пријатељем. ПИТЕР (несрећно): Зар је звучало супериорно? Бојим се да јесте. Стварно ми је жао. Али, видите, збунило ме је ваше питање о класама. ЏЕРИ: А када се збуните, постајете супериорни? ПИТЕР: Понекад... понекад... не умем да се изразим као што треба. (Покушава да направи шалу на свој рачун.) Знате, ја се бавим издавањем, а не писањем књига. ЏЕРИ (забављен али не и расположен) Нека буде тако. Истина је, међутим, да сам ја био супериоран. ПИТЕР: Добро... добро... али ипак није требало то да кажете. ЏЕРИ: У реду. Ко су ваши омиљени писци? Бодлер и Ж. П. Марканд? ПИТЕР (обазриво, околишно): Па, ја волим многе писце. Могу рећи да еам у извесном смислу католик у питањима укуса,, ако то тако може да се каже. Двојица које ви поменусте дивни су писци, сваки на свој начин. (Полако почиње да се загрева.) Бодлер је, наравно, уопште узев, далеко бољи писац, али и Марканд има место... е, у... е... нашој... е... националној... ЏЕРИ: Прескочите то. ПИТЕР: О, извините. ЏЕРИ: Знате ли шта сам радда данас пре него што сам отишао у зоолошки врт? Ишао сам пешице скроз од Пете авеније до Вашингтон сквера. Скроз. ПИТЕР: О, ви живите у Вилиџу? Изгледа да је то обрадовало Питера. ЏЕРИ: Не, не живим. До Вилиџа сам дошао подземном железницом а затим сам кренуо Петом авенијом до зоолошког врта. То је једна од ствари коју човек мора да ради с времена на време; понекад мора да пређе врло велика растојања ван свога правог пута, да би у повратку кратко растојање прешао исправно. ПИТЕР (набурено): Мислио сам да живите у Вилиџу. ЏЕРИ: Шта покушавате да постигнете? Хоћете ли да схватите смисао ствари? Да их уредите? То је лако. Живим у четвороспратној кући од мрког камена у горњем делу Западног кварта, између Колумбове авеније и Западног парка. Знате, једна од оних кућа са собама за издавање. Моја соба је на последњем спрату; укосо према западу. То је смешно мала соба. Један од зидова у мојој соби направљен је од шперплоче; та шперплоча одваја моју собу од друге смешно мале собе. Претпостављам да су те две собе некада биле једна — мала соба, али не обавезно и смешно мала соба. Собу иза зида од шперплоче има једна „црна краљица", он увек држи отворена врата; у ствари, не увек, али увек кад чупа обрве, што он чини уз будистичку концентрацију пажње. Он, „црна краљица", има трули зуб, што је реткост, и носи јапански кимоно, што је такође прилична реткосг, а тај кимоно носи

кроз ходник до клозета и кроз ходник од клозета, што је прилично често. Хоћу да кажем да он много иде у клозет. Никада ме не гњави и никада не доводи друштво у моју собу. Он само чупа обрве, носи кимоно и иде у клозет. Затим; претпостављам да су две предње собе на мом спрату нешто веће; али и оне су прилично мале, такође. У једној од њих је порториканска породица — муж, жена и нешто деце; не знам колико их је тачно. Та деца се много забављају. У другој соби такоће неко живи, али ја не знам ко. Никада нисам видео ко живи тамо, никада. Никада. Никада. ПИТЕР (непријатно му је): Зашто . .. зашто живите у тој згради? ЏЕРИ (поново одсутан): Не знам. ПИТЕР: Изгледа да то није баш лепо место... то где живите. ЏЕРИ: Није. То није апартман у некој од седамдесетих улица Источног рејона. Али, с друге стране ако посматрамо ствар, ја немам жену, две ћерке, две мачке и два папагаја. Али и ја имам... имам: тоалетне предмете, неколико одела, електрични лонац, што човек не би очекивао од мене, кључ за конзерве, знате, онај што га заврћете; нож, две виљушке, две кашике, једну велику и једну малу; три тањира, једну шољу, једну шерпу, чашу за воду, два рама за фотографије, оба празна, осам до девет књига, педесет две порнографске карте, један нормалан шпил карата, стару Вестерн Јунион писаћу машину која штампа само великз слова, и једну малу, солидну кутију без катанца у којој је... шта мислите, шта? Камење? Нешто камења... заобљених, море их је заоблило а ја сам их покупио на плажи још као дечак. А испод кутије... притиснута кутијом... писма. .. писма на „молим"... „зашто молим вас нисте урадили ово и молим вас да свакако урадите оно". А поред њих писма на „када", такође. ,,Када ћете ми одговорити? Када ћете доћи?" Када. Та писма су новијег датума. ПИТЕР (гледа замишљено у врхове својих ципела): Та два рама за фотографије . .. ЏЕРИ: Не видим да је ту потребно било шта објашњавати. Зар то није јасно? Немам никога чију бих фотографију урамио. ПИТЕР: Ваши родитељи... или, можда, девојка . . . ЏЕРИ: Ви сте врло пријазан човек, али патите од наивности на којој вам одиста треба заведети. И мој добри татица и моја мила мајчица су мртви... знате? То ме је уништило... не, не, стварно. А л и. Управо тај чин водвиља, изгледа ми сада као облак који кружи, тако да заиста не знам како бих могао да гледам у њих, уредне и урамљене. Осим тога, или пре свега, требало би истаћи да је мила мамица напустила мог доброг татицу када је мени било десет и по година; укрцала се на прељубничко путовање по јужним државама САД... једногодишње путовање... и њен најсталнији пратилац... између осталих... мећу многим другима... био је извесни господин Барлејкорн. Тако ми је, макар, рекао мој добри татица када је отишао... вратио се натраг... доносећи њено тело на север. Вест да се душа моје мајчице растала од њеног тела у некој прљавој прчварници Алабаме примили смо, видите, негде измећу Божића и Новегодине. И, могу вам рећи, без духа који се растао од њеног тела... била је још мање добродошла. Хоћу да кажем... шта је она била у ствари? Лешина... северњачка лешина. У сваком случају, татица је славио Нову годину око две недеље, а затим је пао под један градски омнибус у покрету. Тај омнибус је на известан начин мудро рашчистио наше породичне ствари. И даље, и тако даље. Ту је била мајчицина сестра, која није знала ни за грех, ни за утеху коју понеки налазе на дну флаше. Преселио сам се к њој, али једва да се сећам своје тетке, изузев што памтим да је све радила строго: спавала, јела, пословала, молила се богу. Пала је мртва на степеницама свог стана, у то време — мог стана, баш на дан мог матурског испита. Једна ужасна средњоевропска шала — ако мене

питате како ценим тај догаћај. ПИТЕР: О мој боже, о мој боже. ЏЕРИ (прилази Питеру): О, ваш... шта? Од тада је прошло толико времена да сви ти догађаји немају никакве везе са мојим садашњим осећањима. Ипак, можда можете да схватите зашто су моја мила мајчица и мој драги татицд неурамљени. Како се зовете? Ваше име ме занима... ПИТЕР: Питер. ЏЕРИ: Заборавио сам то да вас питам. Ја сам Џери. ПИТЕР (уз мало нервозан осмех): Мило ми је, Џери. ЏЕРИ (наклони се): И да видимо даље: каквог смисла има држати слику девојке у раму; и то у два рама. Памтите да сам вам рекао да имам два рама за фотографије. Никада нисам видео ниједну згодну малу даму више до једном, а већина малих дама: не жели да се наће у истој соби са фотографским апаратом. То је чудно, а ја се још питам да ли је то и тужно.

ПИТЕР: Шта, девојке? ЏЕРИ: Не. Питам се да ли је тужно то што ниједну малу даму не видим више пута. Никада нисам био у стању да имам... сексуални однос... или како се то уопште каже... да проводим љубав са једном особом више него један једини пут. Једном; тако вам стоји ствар. А, не, не говорим истину. Десет дана... када ми је било петнаест година... и када сам у срамоти сагињао главу зато што сам у закаснелом пубертету... био сам хомосексуалац. Мислим... педер... (Врло брзо.) Педер, педер, педер... док звона звоне и ветар вијори заставе. Током тих десет дана налазио сам се макар два пута дневно са сином чувара парка... један мали Грк, рођен истога дана када и ја, само годину дана раније. Мислио сам да сам врло заљубљен... можда само у секс. Али то је била свирка на чудном инструменту, зар не? Е, а сада: о, да ли ја волим мале даме; стварно, волим их. Један сат, отприлике. ПИТЕР: Видите, све је то сасвим природно. Ви сте . . . ЏЕРИ (бесно): Молим вас немојте ми рећи да би требало да се оженим и да купим два папагаја. ПИТЕР (такође љут): Заборавите већ једном те папагаје! И немојте се женити ако не желите! То ме се ништа не тиче. Нисам ја почео овај разговор у. . . ЏЕРИ: У реду. У реду. Извињавам се. Јесте лиј се одљутили? ПИТЕР (смејући се): Нисам уопште љут. ЏЕРИ (лакше му је): Одлично. Занимљиво је да сте се интересовали за рамове. Пре бих очекивао да ћете се заинтересовати за порнографске карте. ПИТЕР (са осмехом разумевања): О, видео сам и ја те карте. ЏЕРИ: Није ствар у томе. (Насмеје се.) Ви сте, вероватно, док сте били дечак, заједно са друговима разгледали такве шпилове, или сте можда имали и сами такве карте. ПИТЕР: Па, већина нас је имала такве карте. ЏЕРИ: И ви сте их бацили непосредно пред венчање. ПИТЕР: Али слушајте! Када сам одрастао, нису ми биле више потребне такве ствари. ЏЕРИ: Нису. ПИТЕР (непријатно му је): Радије не бих говорио о томе. ЏЕРИ: Тако? Ла, да не говоримо. Узгред буди речено, ја нисам покушавао да измерим исправност вашег младалачког сексуалног живота и невоља; желео сам само да установим квалитетну разлику у значају порнографских карата за време детињства и касније, када дечак одрасте. Хоћу рећи да дечак употребљава такве карте као замену за стварно

искуство, а одрасла особа употребљава стварно искуство као замену за машту. Али ви бисте вероватно радије чули шта ми се догодило у зоолошком врту. ПИТЕР (одушевљено): Да, стварно. Зоолошки врт. Наравно, уколико... ЏЕРИ: Причао сам вам о себи, на четвртом спрату и о кући у којој живим. Верујем да су собе, што је спрат нижи, све боље. Мислим да јесу, не знам. Не знам никога са трећег или другог спрата. А, не, знам једну госпоћу са трећег спрата. Има собу у предњем делу зграде. Знам да је ту зато што непрестано плаче. Кад год излазим из куће или се враћам, кад год прођем поред њених врата, увек чујем њен плач, пригушен, али .. . врло одлучан. Врло одлучан, заиста. Али особа о којој хоћу да вам говорим.. . и све оно о псу... то је газдарица куће у којој станујем. У описивању људи, ја стварно не волим да употребљавам одвише грубе изразе. Стварно не волим. Али моја газдарица је једна дебела, прљава, подла, глупава, неопрана, мрзовољна, јевтина, пијана врећа изнутрица. А приметили сте такоће да се ретко изражавам простачки, тако да нисам у стању да опишем како она стварно изгледа. ПИТЕР: Описали сте је врло живо. ЏЕРИ: Хвала. Дакле, она има пса. Она и пас су чувари куће у којој станујем. Сама газдарица је довољно страшна. Она се стално мота по предсобљу и уходи, гледа да ли ћу довести у кућу некога или нешто; а кад после подне попије свој џин са лимуном, увек ме заустави у пролазу, дохвати се мог ревера или руке, притискује своје одвратно тело уз моје све док ме не сабије у угао, тако да сам беспомоћан и да морам да је слушам. Задах из њених уста, смрад тог тела... то се не може замислити... А негде, негде у далекој позадини њеног кокошијег мозга — органа који је у ње развијен таман довољно да зна за јело, пиће и пуштање гасова — она гаји некакву нечисту пародију сексуалне жеље. А ја, Питере, ја сам предмет њене слатке пожуде! ПИТЕР: Одвратно! Ужасно! ЏЕРИ: Али нашао сам начина како да је се ослободим. Када се припије уз мене и почне да мрмља о својој соби и о томе да би требало тамо да дођем, ја једноставно кажем: али, љубави, зар ти није било довољно јуче и прекјуче? Тада се збуни, потпуно сузи прорезе очију, мало се заљуља, а затим, Питере, затим се догаћа нешто што ме присиљава да помислим како сам у стању да учиним неко добро дело у тој оптерећеној кући: на њеном незамишљивом лицу почиње полако да се појављује један обичан, доброћудан осмех, она почиње да се кикоће и јечи сећајући се јучерашњег и прекјучерашњег љубавног доживљаја; она поново доживљава нешто што се никада није догодило. Тада пође према свом црном псећем чудовишту, и одлази у своју собу. Ја сам спасен до нашег следећег сусрета. ПИТЕР: То је... (Прође га дрхтавица.) Једва могу да верујем да такви људи стварно постоје. ЏЕРИ (пецка га): То је за читање, зар не? ПИТЕР (озбиљно): Да. ЏЕРИ: И чињеница уступа место фикцији. У праву сте, Питере. Али, ја сам, у ствари, хтео да вам причам о псу; сада ћу вам причати о њему. ПИТЕР (нервозно): Тачно, о псу. ЏЕРИ: Не одлазите! Ви некете сада отићи, зар не? ПИТЕР: Не... мислим да нећу. ЏЕРИ (као детету): Морате остати јер... када вам будем испричао све о псу, причаћу вам о зоолошком врту.

ПИТЕР (невољно се смејући): Пуни сте прича. ЏЕРИ: Не морате да их слушате. Нико вас не држи овде, запамтите то. Не испуштајте то из вида. ПИТЕР (нервозно): Знам, знам.

ЏЕРИ: Знате? Онда у реду. У реду. Прича о Џерију и псу. Оно што сада хоћу да вам испричам у вези је са мојом идејом да човек мора понекад да преће врло велика растојања ван свога пута да би у повратку кратко растојање прешао исправно; или, могуће је и то, ја само мислим да је моја прича у некаквој вези са том идејом,. Али зато сам данас пошао у зоолошки врт, и зато сам ишао на север... боље речено, северно... све док нисам стигао довде. У реду. Дакле, пас, чини ми се да сам вам већ рекао, пас је једна чудовишна црна животиња: ненормално велика глава, танке, танке уши, а очи... закрвављене, заражене, вероватно; што се тела тиче, провиде му се ребра кроз кожу. Пас је црн, сав црн; сав црн, само су му очи закрвављене, и... да, отворена рана на његовој... десној шапи; рана је црвена, такоће. И... а, да, сирото чудовиште, мислим да је то веома матор пас и сигурно много мучен у животу... а има стално ерекцију... знате, оне врсте. То што избаци, такоће је црвено. И... да, и шта још?... О, да; види се и сивожутобела боја, када искези своје очњаке. Овако: Грррррр! То је урадио када ме је угледао први пут. Оног дана кад сам се уселио. Бринула ме је и застрашивала та животиња од првог тренутка. Дакле, животиње не трче за мном као птице за светим Фрањом. Хоћу да кажем да су животиње према мени равнодушне... као и људи... (Једва чујно се насмеје)... у већини.случајева. Али овај пас није био равнодушан према мени. Од првог нашег сусрета, он би увек зарежао и полетео на мене у намери да ме зграби за ногу. Не зато што је по природи био бесан, знате; пре би се рекло да је био незграпан, иако не баш сасвим. За мном је јурио посрћући, али добро врло добро. Мени је, мећутим, увек полазило за руком да умакнем. Једном је откинуо део моје ногавице, видите, примети се и сада где је закрпљено. Пошло му је то за руком другог дана мог боравка у тој кући, али ја сам се отргао и срећио побегао уза степенице. То је то. Ни данданас не звам како други станари успевају да га се ослободе, али, знате шта ја мислим? Ја мислим да он јуриша само на мене. Симпатично. Тако. У сваком случају, то је тако ишло више од недељу дана, кад год бих улазио у кућу; али никада када бих излазио напоље. Смешно, зар не? Или, било је смешно. Што се пса тиче, могао сам да се спакујем, иселим и жив,им на улици. И тако, размишљао сам о томе једног дана, једном кад сам се закључао горе у својој соби. и решио сам. Одлучио сам: прво, убићу пса са нежношћу, а ако ми то не поће за руком... једноставно ћу га убити. (Питер трепне очима.) Не реагујте, Питере, само слушајте. И тако сутрадан, изићем из куће и купим кесу кобасииа, средње величкне, без лоја и без лука: на путу до куће побацао сам све земичке у које су кобасице биле стављене; задржао сам само месо. Код куће ме је чекао пас, као и обично. Упола сам отворио врата која воде у улазни хол, и ту је он стајао; чекао на мене. Рачунао сам. Ушао сам, врло опрезно, и имаО сам кобасице, запамтите; отворио сам кесу и ставио кобасице на земљу, два до три метра од места на коме је пас режао на мене. Ево овако! Режао је; престао да режи; њушио; полако кренуо; затим брже; затим још брже према месу, стао је и погледао у мене. Насмеших се; али напето, разумете. Поново је окренуо главу према кобасицама, мирисао још мало, њушио, и онда... РРААГГРРХХ тако, забио се у њих. Као да у животу није јео ништа изузев изнутрице. Што је чак врло вероватно. Мислим да газдарица и једе само изнутрице. Али. Подео је све кобасице, готово у једном маху, испуштајући при том звуке као жена. А тада, пошто је појео месо,

кобасице, и покушао да поједе и папир, такоће, сео је и насмејао се. Ја мислим да се насмејао. Знам да се мачке смеју. Били су то тренуци пуног задовољства. А затим, БАМ, зарежао је и устремио се на мене. Није ме ухватио ни овог пута. Тако. Попео сам се у своју собу, легао на кревет и буљио у таваницу, размишљајући о псу. Истини за вољу, био сам уврећен; и љут, такоће. Шест одличних кобасица, не сувише масних да би због тога биле одвратне. Био сам уврећен. Али после извесног времена одлучио сам да покушам још неколико дана. Ако се боље размисли, тај пас је гајио антипатију према мени, стварно. А ја сам се питао могу ли да победим ту његову антипатију. И тако сам покушавао још пет дана, али увек се догаћало исто: режање, њушкање, покрет, брже, поглед, ждерање, РРААГГРРХХ, осмех, режање, БАМ. И шта сада! Колумбус авенија била је већ сва покривена земичкама које сам увек бацао, а ја сам био више него уврећен. И тако сам решио да убијем пса. О, не бојте се, Питере. Нисам успео. Тог дана, када сам одлучио да убијем.пса, купио сам само једну кобасицу, и смислио сам да у њу ставим отров за пацове. Када сам куповао кобасицу, замолио сам продавца да ми не даје земичку, јер желим само месо. Очекивао сам да ће ми нешто одговорити, као: не продајемо само кобасице, морате узети и земичку; или: шта вам пада на памет, да једете само месо? Али не. Он се доброћудно насмејао, замотао кобасицу у воштани папир, и рекао: Залогај за вашу мачкицу? Хтео сам да кажем: Не, никако, то је само део плана да отрујем пса кога сам упознао. Али, не можете рећи ,,пса кога сам упознао" а да то не звучи смешно. И зато сам рекао, мапо прегласно, и бојим се, врло конвенционално: Да, залогај за моју мачкицу. Људи погледаше. у мене. То ми се увек дешава кад хоћу да поједноставим ствари; људи ме погледају. Али то није у вези с мојом причом. Тако. У повратку према кући, истрљао сам кобасицу отровом, осећајући у том тренутку колико тугу толико и гаћење. Отворио сам врата према улазном холу, и ту је било чудовиште, очекујући да добије кобасице, па да скочи на мене. Сирото копиле — никада није схватило да ми је тренутак који проће од његовог осмеха до скока довољан за успешно бекство. Али, био је ту; злонамерност у ерекцији; чека. Спустио сам отровану масу, стао код степеништа и посматрао. Сирота животиња прождра храну, као и обично, насмеши се, као и обично, од чега ме готово спопаде мука, а онда БАМ. Али, ја устрчах уз степенице, као и обично, и пас ме не ухвати, као и обично. А затим је животиња била смртно болесна. Знао сам то зато што ме више није сачекивао, и зато што је газдарица јецала. То исто вече зауставила ме је на степеништу и обавестила да је бог задао вероватно смртан ударац њеном кученцету. Заборавила је на своју пожуду и први пут су јој очи биле широм отворене. Учинило ми се да личе на очи болесног пса. Слинила је и питала да ли ћу се молити за њену куцу. Хтео сам да јој кажем: Госпођо, ја морам да молим за „црну краљицу", порториканску породицу, за особу из предње собе коју никада нисам видео, за жену која слободно плаче иза затворених врата, и за остале људе у свим кућама са собама за издавање, свуда: осим тога, госпоћо, ја не знам како да молим, Али... да поједноставим ствар... рекох јој да ћу се молити. Погледала ме је. Рекла ми је да сам лажљивац и да ја вероватно желим да њен пас умре. Рекао сам јој, и било је много истине у томе, да не желим да њен пас умре. Нисам желео да умре, и то не само зато што сам га ја отровао. Морам вам признати да сам желео да пас преживи, како бих дознао у каквим ћемо се односима тада налазити. Молим вас, покушајте да схватите, Питере. Те ствари су врло важне. Морате ми веровати; врло важне. Морамо дознати последице наших поступака. Било како било, пас се опоравио. Не знам зашто и како; можда је био непосредни потомак кучета које је чувало врата пакла или неког таквог обитавалишта. У сваком случају, пас се повратио, и повратила се жећ моје

газдарице у неизмењеном баубау облику. Када сам се вратио из биоскопа у Четрдесет и другој улици, где сам гледао један филм, или неки други који је сасвим личио на неколико осталих које сам такође видео, и када ми је газдарица рекла да се кученце осећа боље, искрено сам се надао да ће ме поново сачекати на улазу. Био сам... како бих то рекао... заведен? . .. опчињен?... не, мислим да није то... уздрхтало нестрпљив, тако је; био сам уздрхтало нестрпљив да се поново суочим са својим пријатељем. (Питер се подсмевачки накашље.) Да, Питере. Са својим пријатељем. То је права реч. Био сам уздрхтао и тако даље да се поново суочим са псом, мојим пријатељем. Отворио сам врата и проследио даље, без трунке страха, до средине улазног хола. Животиња је била ту... гледала ме је. Мислим... мислим да смо дуго стојали тако... непомични, камене статуе... само смо се гледали. Ја сам више гледао у његово лице него он у моје. Хоћу да кажем, ја могу да се усредсредим и да гледам у псеће лице дуже него што пас може да се усредсреди и гледа у моје лице, или лице било ког другог, што се тога тиче. Али у току тих двадесет секунди или та два сата, ми смо успоставили контакт. И ево шта сам ја сада желео да се догоди: ја сам волео пса и желео сам да и он заволи мене. Покушао сам да волим, и покушао сам д;а убијем, и једно и друго било је само по ссби неуспело. Надао сам се... а да заиста не знам зашто сам очекивао да пас разуме било шта, а најмање* моје побуде... надао сам се да ће пас разумети. (Питер гледа у Џерија као хипнотисан.) То је тако... то је баш тако... ако не можеш да успоставиш контакт са људима, мораш однекуд да почнеш. Од животиња! (Даљи текст говори брзо и тихо, као у конспирацији.) Зар не схватате? Свака личност мора да успостави некакав однос према нечему. Према кревету, према запушачу, према огледалу... не, то је одвише тешко, то је последња степеница. Мора да општи са... са запушачем... са тепихом... са клозетпапиром... не, не, ни са њим... са огледалом, такође. Видите како је тешко наћи ствари? Са уличним утлом, са сувише много светиљки, чији се сјај одражава на уљано влажним плочницима... са прамичком дима... прамичком дима... са... са порнографским картама... са солидном кутијом... Без катанца... са љубави... са бљувањем... са плачем... са бесом што лепе мале даме нису лепе мале даме, са зарађивањем новца од тела које је акт љубави, што могу и да докажем, са заурлавањем што си жив; са богом. Шта мислите о томе? Са богом који је црна краљица која носи кимоно и чупа обрве, који је жена која одлучно плаче иза затворених врата своје собе... са богом који је, тако сам чуо, пре извесног времена окренуо леђа свему, са, једнога дана, са људима. (Џери у уздаху изговара следећу реч.) Људима. Са идејом; концепцијом. И где је боље, где је боље у тој понижавајућој замени затвора, где је боље разменити једну обичну, једноставну идеју него у улазном холу? Где? То би био почетак! Где је боље почети... да схваташ и, евентуално, да будеш схваћен... почетак схватања... с ким је боље него... са псом. Тако је; са псом. (После паузе.) Псом. Та идеја изгледала ми је сасвим, разумна. Не заборавите, пас је најбољи човеков пријатељ. И тако: пас и ја смо> се гледали. Ја сам дуже гледао у пса него пас у мене. И то што сам видео тада, виђао сам увек и убудуће. Кад год бисмо се срели пас и ја, застали бисмо тамо где смо се затекли. Погледали бисмо се с мешавином туге и подозрења, а затим бисмо изигравали равнодушност. Пролазили смо један поред другог безбедни; разумевали смо се. Ма колико то било тужно, морате признати да је то нека врста разумевања. Учинили смо многе покушаје како бисмо остварили контакт, и висмо успели. Пас се вратио својим изнутрицама, а ја усамљеном и ослобођеном пролазу у кућу. Ја се нисам вратио, хоћу да кажем, Ја сам освојио слободу пролаза, ако такав губитак може да се назива освојењем. Сазнао.сам да ни љубазност ни грубост по себи, међусобно независни, не производе ефекат изван себе; и научио сам да и

љубазност и грубост заједно, у исто време, представљају поучну осећајност. И да је освојено — губитак.

...И шта је био резултат: пас и ја смо дошли до компромиса, пре до погодбе. Нисмо се више ни волели ни вређали јер више нисмо покушавали да доспемо један до другог. И покушао сам да нахраним пса једним чином љубави? А можда његов покушај да ме уједе није био чин љубави? Ако смо се до те мере погрешно разумели, па онда, зашто смо уопште измислили реч љубав? (Пауза.) Прича о Џерију и псу: крај. (Одједном весело.) Па, Питере? Па, Питере? Шта мислите, да ли би Ридерс Дајџест штампао ову причу у рубрици Незаборавни сурети? Да ли би ми дали за њу неколико стотина долара? А? (Питер је очигледно узнемирен.) Хајде, Питере, реците шта мислите? ПИТЕР (занемео): Не... не разумем... Чини ми се да не... (Готово сузе) Зашто сте ми све то испричали? ЏЕРИ: А зашто да вам не испричам? ПИТЕР: Не разумем. ЏЕРИ (бесно шапћући) Лажете! ПИТЕР: Не. Не лажем. ЏЕРИ (мирно): Покушао сам да вам објасним како сам полако напредовао. Напредовао сам полако; то је све у вези са... ПИТЕР: Не желим да чујем ништа више. Ја не разумем ни вас, ни вашу газдарицу, ни њеног пса. ЏЕРИ (збуњен): Њеног пса? Мислио сам да је пас мој... Не, не. Ви сте у праву. То је њен пас. Не знам уопште шта сам ја мислио; наравно, ви ништа не разумете. (Уморно.) Ја не живим у вашем рејону; нисам ожењен папагајима, или шта оно беше... Ја сам селџија, а мој дом је болесна кућа са собама за издавање, кућа која је велики град у свету. Амин. ПИТЕР: Жао ми је... Нисам мислио .. . ЏЕРИ: Заборавите то. Ви вероватно не знате сада шта тачно да мислите о мени? ПИТЕР (покушава да се нашали): Наилазимо ми на свакојаке у издавачком послу. ЏЕРИ: Баш сте ви неки смешан човек. (Силом се смеје.) Знате ли то? Ви сте изузетно... веома комична персона. ПИТЕР (скромно, али забављен): Па сад, не баш сасвим. ЏЕРИ: Питере, да ли вас ја збуњујем или узнеми, равам? ПИТЕР: Па, морам признати да нисам претпоставио да ћу овако провести послеподне. ЏЕРИ: Хоћете рећи да ја нисам џентлмен каквог сте очекивали? ПИТЕР: Нисам никог очекивао. ЏЕРИ: И не мислим да јесте. Али ја сам овде и нећу отићи. ПИТЕР: Можда ви нећете, али ја ћу морати ускоро да поћем кући.

ЏЕРИ: О, Питере, останите још мало. ПИТЕР: Стварно би требало да пођем; видите . . . ЏЕРИ (Заголица Питера по ребрима.): Ма останите још мало. ПИТЕР (Врло је голицљив; у фалсету): Не, ја... их-их-ихи . .. престаните... ох, не, не. ЏЕРИ: Само мало. ПИТЕР: О, хи, хи, хи. Морам да идем. Папагаји... хи, хи, хи, престаните, хи, хи, очекују своју вечеру. Хи, хи. А мачке су већ селе за сто. Престаните, престаните... и... и... (Питер је век сасвим изван себе.)... имамо... имамо... хи, хи, хи, ух... хо, хо . . .

Џери престаје да га голица, али Пигер наставља да се смеје готово хистерично; Џери га посматра уз слеђен осмејак. ЏЕРИ: Питере? ПИТЕР: О, ха, ха, ха, ха, молим? ЏЕРИ: Слушајте ме сада. ПИТЕР: О, хо, хо. О чему је реч, Џери? Ох, господе! ЏЕРИ (мистериозно): Питере, хоћете ли да сазнате шта се догодило у зоолошком врту? ПИТЕР: А, ха, ха... Шта? А, зоолошки врт! Да. О, хо, хо, хо. Па, право да вам кажем, имам свој сопствени зоолошки врт који сада чека на мене. ЏЕРИ (хладно): Да, да, Питере, то је веома смешио. Не бих то очекивао. Али желите ли да чујете шта се догодило у зоолошком врту? ПИТЕР: Да, да, свакако. Реците ми шта се десило у зоолошком врту. Ох, господе, шта се десило са мном! ЏЕРИ: Сада ћу вас упознати са догађајима који су се одиграли у зоолошком врту. Прво ћу вам рећи зашто сам отишао у зоолошки врт. Отишао сам у зоолошки врт да бих дознао више о начину на који људи живе са животињама, и о начину на који животиње међусобно живе, и о начииу на који живе са људима. То вероватно није било нарочито фер, јер животиње су шипкама готово увек одвојене једне од других, а од људи су одвојене стално. Али то је зоолошки врт, и тако је то тамо уређено. (Гурне Питера у раме.) Померите се. ПИТЕР (пријатељски): О, извините, немате довољно места? ЏЕРИ (лако насмешен): И тако, све животиње су тамо, и сви људи су тамо, недеља је, и сва деца су тамо. (Поново муне Питера.) Померите се. ПИТЕР (стрпљиво, још увек пријатељски): У реду. Питер се још мало помери, и сада Џери има више него довољно места на клупи. ЏЕРИ: Дан је топао, па су ту сви продавци балона, и сви продавци сладоледа, и фоке лају, и све птице пиште. (Јаче гурне Питера.) Померите се. ПИТЕР (почиње да се љути): Слушајте, имате више него довољно простора. Ипак се помери, на сам крај клупе. ЏЕРИ: И ја сам тамо, и време је када хране лавове у свим кавезима, и чувар лавова улази у кавез, у један од кавеза за лавове, да нахрани једног лава. (Јако гурне Питера.) Померите се ! ПИТЕР (врло љут): Немам више где да се померим даље. Престаните да ме гурате. Шта вам је! ЏЕРИ: Желите ли да чујете причу? Поново гурне Питера. ПИТЕР: Нисам више тако сигуран. У сваком случају, не желим да ме више мувате! ЏЕРИ (поново га гурне): Овако? ПИТЕР: Престаните! Шта вам је! ЏЕРИ: Ја сам луд, копиле ниједно! ПИТЕР: Није вам успела шала. ЏЕРИ: Слушајте, Питере. Ја желим ту клупу. Идите седите на ону клупу преко пута, и ако будете добри, испричаћу вам остатак приче. ПИТЕР: Али зашто? Шта вам је? А осим тога, не видим зашто бих ја напустио ову клупу. На тој клупи седим готово свако недељно поподне, кад год је лепо време. Она је мало ван пута. Нико не седи на њој, тако да је увек припадала само мени.

ЏЕРИ: Слушајте, Питере. Одлазите са ове клупе. Ја хоћу да је узмем. ПИТЕР: Нећу! ЏЕРИ: Рекао сам да желим ову клупу и ја ћу је узети! А сада прелазите преко. ПИТЕР: Људи не могу да имају све што желе. Требало би то да знате. То је правило, то је закон: људи могу да имају неке од ствари које желе, али никада све. ЏЕРИ (смеје се): Имбецил! Ви сте приглупи! ПИТЕР: Престаните с тим! ЏЕРИ: Ви сте биљчица! Опружите се по земљи и чекајте судбину! ПИТЕР: Слушајте, носим се са вама читаво поподне . . . ЏЕРИ: Ма није могуће! ПИТЕР: Довољно дуго да ми досади. Довољно дуго сам се носио са вама. Слушао сам вас зато што сте ми изгледали... па, ето, зато што сам мислио да желите с неким да разговарате. ЏЕРИ: Тачно се изражавате; економично, и ипак... о, која би вас реч тачно описала... Исус, повраћа ми се од вас... Губите се одавде и дајте ми моју клупу. ПИТЕР: Моју клупу . ЏЕРИ (Готово сруши Питера са клупе.): Губите ми се с очију!

ПИТЕР (Поново заузима своје место на клупи): Проклети били! Доста је тога, доста ми је вас. Нећу напустити ову клупу, нећете је добити! Одлазите кад кажем! Губите се одавде! (Џери поново гурне Питера са клупе.) Ако се не склоните са клупе, ви сте... пропалица! То сте ви! Ако се одмах не склоните, позваћу полицајца, он ће вас отерати. Склањајте се, позваћу полицајца! ЏЕРИ (меко): Овде нећете наћи полицајца. Сви су у западом делу парка. Јуре топлу браћу из џбунова. Готово да је то све што они и раде. То је њихова једина функција. И тако — вичите колико вам је воља, неће вам то ништа помоћи. ПИТЕР: Полиција! Упозоравам вас, ухапсиће вас. Полиција! Полиција! Сам сам себи смешан. ЏЕРИ: И изгледате смешни. Одрастао човек усред бела дана дозива полицију а да му нико ништа нажао не чини. Када би неки полицајац ипак дошао, он би повео вас као лудака. ПИТЕР: Господе боже! Дошао сам овамо једино са намером да читам; и сада ви захтевате да напустим своју клупу. Ви сте полудели. ЏЕРИ: Ја сам сада на вашој драгоценој клупи и никада је више нећете добити. ПИТЕР (бесан): Слушајте, губите се с моје клупс! Ништа ме се не тиче има ли то све смисла или не. Ја хоћу ту клупу за себе. Ја хоћу да се уклоните са ње! ЏЕРИ (подјарује његов бес): И ко је сада луд? ПИТЕР: Губите се! ЏЕРИ: Нећу. ПИТЕР: Упозорио сам вас! ЏЕРИ: Знате ли колико сте смешни сад? ПИТЕР (Бес и самопоуздање су га сасвим обузели.): Ништа ме се не тиче. Губите се са моје клупе! ЏЕРИ: Зашто? Ви имате све на овом свету што сте пожелели. Причали сте ми о свом дому, породици, свом личном малом зоолошком врту. Ви имате све, и сада хоћете и ову клупу. Зар су то ствари за које се човек бори? Кажите, Питере, зар је ова клупа, ово дрво и гвожће, зар је то ваша част? Можете ли да смислите ишта апсурдније?

ПИТЕР: Апсурдно? Слушајте, ја вам нећу говорити о части, нећу ни покушати да вам објасним шта то значи. То и није питање части, али и када би било — ви то не бисге разумели. ЏЕРИ (презриво): Ви више не знате шта говориге. Ово је, вероватно, први пут у вашем животу да сте суочени с тешкоћама које су веће од оних које сигурно имате мењајући ноћне судове ваших мачака. ПИТЕР (сав дрхти): Долазио сам на ову клупу годинама; доживео сам на њој часове великог задовољства, велике пријатности. А то је важно човеку. Ја сам одговорна личност и ја сам одрастао. То је моја клупа и ви немате права да је одузмете од мене. ЏЕРИ: Борите се за њу, онда браните се; браните своју клупу. ПИТЕР: Ви сте ме присилили на то. Дижите се и браните се. ЏЕРИ: Као човек? ПИТЕР: Да, као човек, ако и даље наставите да ми се подсмевате. ЏЕРИ: Због једне ствари морам да вам одам признање; ви сте обична биљчица, помало кратковида, чини ми се . . . ПИТЕР: Доста . ЏЕРИ:... али, знате, Питере, као што увек кажу нз телевизији — знате, Питере, ви сте сачували извесно достојанство; то ме изненађује . . . ПИТЕР: Прекините. ЏЕРИ (Лено се диже и иде према Питеру) У реду, Питере, борићемо се за клупу, али нисмо овако пар један за другог. Вади из џепа један ружан нож, притисне на дугме и тада искочи сечиво. ПИТЕР (изненада схвата ситуацију): Ви сте луди. Ви сте потпуно луди! Ви хоћете да ме убијете! Џери баци нож пред Питерове ноге. ЏЕРИ: Хајде, дигните га. Узмите нож, тада ћемо бити равноправнији партнери. ПИТЕР: Не! ЏЕРИ (Налеће на Питера, дограби га за оковратник, лица су им сасвим једно уз друго) Узимајте тај нож и борите се. Борите се за своје самолоштовање. Борите се за ту проклету клупу. ПИТЕР: Не! Нећу... Пустите ме. У помоћ! ЏЕРИ (ошамари Питера): Борите се, бедно копиле! Борите се за своју клупу: борите се за своје папагаје; за своје мачке; за своје две ћерке; за свој живот, за своју мушкост, патетична мала биљчице. (Сруши Питера на клупу.) Нисте били у стању ни мушко дете да направите! ПИТЕР: То је ствар генетике, не мушкости, ви... ви... чудовиште! (Дохвата нож и тешко дишући одмиче сг неколико корака.) Дајем вам последњу прилику: губите се одавде и оставите ме на миру. Џери скочи на клупу; Питер чврсто држи нож у руци, али да би се одбранио, не да би нападао. ЏЕРИ (тешко дише): И нека буде тако! У скоку налеће на Питера и набија се на нож; један тренутак влада потпуна тишина; Џери набоден на нож који је у чврсто испруженој Питеровој руци. Питер врисне и повлачи се, остављајући нож у Џеријевом телу. Џери је непокретан. Затим и он врисне, и то је врисак рањене животиње. С ножем у телу, тетура до клупе. Склупча се ту, лицем према Питеру, очију широм отворених, у агонији, отворених уста.

ПИТЕР (кроз шапат): Ох боже, ох боже, о боже . . . ЏЕРИ (Умире; сада као да се израз његовог лица мења. Црте су нежније, мишићи су опуштени и мада му јачина гласа варира — у извесним тренуцима прекида говор због бола — он углавном делује као човек који није свестан да умире. Смеши се.) Хвала, Питере. Стварно, збиља хвала. Хвала ти велико. (Пнтер стоји потпуно слеђен.) О, Питере, стварно сам се у једном тренутку уплашио да ћу успети да те отерам. (Смеје се колико год му то полази за руком.) Не знаш колико сам се уплашио да ћеш отићи и оставити ме. А сада ћу ти рећи шта се догодило у зоолошком врту. Мислим... мислим да се ово догодило у зоолошком врту... мислим. Мислим да сам, док сам био у зоолошком врту одлучио да ћу... да ћу... ићи на север... или, северно док... док не нађем . .. тебе. Или... некога. И... одлучио сам да разговарам са тобом. Решио сам да ти кажем неке ствари... а те ствари које ћу ти рећи... И ето. Ту смо. Видиш? Ту смо. Али... не знам... да ли сам ја могао све то да предвидим? Не... Нисам. Нисам могао. Али мислим да јесам. И сада знаш шта ћеш видети на свом телевизору и лице о коме сам ти говорио... сећаш се. Лице о коме сам ти говорио... моје лице, лице које управо сада гледаш. Питере... Питере?... Питере... Хвала ти. Дошао сам до тебе. (Смеје се, веома изнемогло.) И ти си ме утешио. Драги Питере. ПИТЕР (готово губи свест) О, боже мој. ЏЕРИ: А сада је боље да одеш. Неко може да проће, а ти сигурно не желиш да будеш овде, ако неко наиђе. ПИТЕР (Не помера се, већ почиње да плаче.): О, боже мој, о боже мој. ЏЕРИ (Веома изнемогло, сада је сасвим близак смрти): И, Питере, рећи ћу ти нешто. Ти ниси биљчица; то је сигурно, ти си животиња. Ти си такође животиња. Али сада пожури, Питере. Пожури. Боље је да одеш... Знаш? (Џери са великим напором извлачи марамицу из џепа, уз очигледан бол брише дршку ножа од отисака прстију.) Одлази, Питере. Чекај ме... Чекај, Питере. Узми своју књигу... књигу. (Питер застаје.) Ево је... Поред мене... на твојој клупи... Боље речено, мојој клупи. Дођи... узми твоју књигу. (Питер прилази клупи.) Пожури, Питере. (Питер узима књигу из Џеријеве руке.) Одлично, Питере... Одлично... А сада... брзо одлази. (Питер оклева један тренутак, а затим трчећи одлази.) Одлази брзо. (Сада су Џеријеве очи затворене.) Одлази брзо, твоји папагаји припремају вечеру .. . мачке... постављају сто . .. ПИТЕР: О, боже мој. (Излази.) О, боже мој (Изван позорнице болни урлик.) О боже мој! ЏЕРИ (Држи отворене очи. Полако маше главом и говори; мешавина подсмешљиве мимикрије и понизног пргоклињања): О... боже мој. Џери је мртав.

ЗАВЕСA