Знацај манастира Хиландара у историји Српске цркве и српског народа

Ако се прате побуде настанка српских задужбина - цркава и манастира - види се да је основни покретачки мотив код српских ктитора и задужбинара превасходно био религиозни, а подстицајна сила у том правцу била је брига за спасење душе и задобијање царштва небеског. Вера у вечни, небески живот - у вишњи Јерусалим - код њих је веома изражена.

Полуострво Атос, Света Гора или Агион Орос, на коме је подигнут српски манастир Хиландар, једно је од три полуострва која се као витки пршти пружају у Егејско море: западно се зове Касандра, у средини је Ситонија, док је источноме име Атос. Полуострво је дугачко 57 а широко између осам и десет километара, и заузима површину од 389 квадратних километара. Највиши врх Атоса чини купасти масив на висини од 2033 метра, а на самом врху је капела посвећена Светом Преображењу Христовом.

Света Гора је од оснивања лавре светог Атанасија, 963. године, до 1204. године била под заштитом византијских царева, који су тражили благослов и молитве светогорских отаца. Од 1204. до 1222. године Света Гора се налазила под франачком влашћу. Средином 14. века Света Гора улази у састав Душановог царства. Од 1430. до 1912. налазила се у ропству под отоманском империјом, а после тога постаје саставни део Грчке са унутрашњом самоуправом и специјалним статусом. За време Другог светског рата била је под немачком окупацијом.

Чудесно је то парче неба на земљи и земље на небу. Умни владика Николај, размишљајуци о Светог Гори, написао је: "Света Гора је царство без круне, држава без војске, земља без жена, богатство без новца, мудрост без школе, кухиња без меса, молитва без престанка, веза са небесима без прекида, славопој Христу без умора, смрт без жаљења." У том и таквом Богородичном перивоју, два Богом изабрана српска сасуда, свети Сава и свети Симеон, подизу српски манастир Хиландар и посвећују га Пресветој Богородици.

Монаси називају Свету Гору "Перивојем Пресвете Богородице". То је израз древног светогорског предања о посвећењу Атоса и пореклу монаштва на полуострву. По вазнесењу Христовом, каже предање, Богородица крене на Кипар у посету васкрслом Лазару из Витиније. Чудесна бура одведе њен брод на другу страну, и она доплови до Атоса, где се тад налазило паганско светилисте Аполоново. На месту где је данас

манастир Ивирон, Богородици стигне порука са неба да на Атосу проповеда Јеванђеље: "Ово место биће твој удео и твој перивој и врт и пристаниште спасења онима који хоће да се спасу". Дакле, појава монаштва на Атосу представља далеки плод рада саме Богородице, па је Света Гора под њеном сувереном заштитом.

Настанак Хиландара

Манастир Хиландар се први пут помиње као грчки манастир 1076. године. Његово оснивање је било сто година раније. Године 985, међу важнијим светогорцима, наводи се Георгије Хеландариос (Лађаревић), који је, по свој прилици, оснивач и ктитор нашег манастира прозваног касније по њему "манастиром Хеландаријевим". Последњи пут "Хеландар" се помиње у протатском акту 1169. године, после чега је тај манастир опустео и пропао заједно са другим манастирима и келијама у Милејама, како се тај крај Свете Горе звао.

Подизање манастира Хиландара на Светој Гори у непосредној је вези са одласком младог принца Растка Немањића у Свету Гору и његовог монашења. Свети Сава, као принц Растко, досао је у Свету Гору око 1191. године. Монаски постриг примио је у Русику, али убрзо прелази у грчки манастир Ватопед, где је дочекао свога оца Стевана Немању, који, по одрицању престола у Србији и монашења у Студеници 1196. године, одлази у Свету Гору као великосхимник Симеон.

Током седмогодишњег боравка у Светој Гори, пре доласка његовог оца, монаха Симеона, код светог Саве је већ била сазрела мисао о подизању српског светилишта на простору Свете Горе. Прилика се указала поцетком 1198. године у Цариграду, где је свети Сава боравио ради обављања извесних послова за манастир Ватопед. Том приликом добио је од цара Алексија Трећег златопечатани сигилиј, којим се опустели манастир Хиландар изузима из власти Прота и потчињава манастиру Ватопеду ради обнове. Сигилиј је био попраћен одговарајућим документима: простагмом и практиком (катастаршким документом о границама хиландаршког поседа).

Ватопед, и поред услуга које је чинио Србима, није хтео уступити манастир Хиландар. Свети Сава и свети Симеон успевају ову препреку да отклоне уз помоћ карејског Прота и Сабора. Захваљујуци молби свештеног Сабора Свете Горе и личној молби светог Саве и

светог Симеона, цар Алексије Трећи, јуна месеца 1198. године, ставља Хиландар под власт и управу светих Симеона и Саве као потпуно самоуправни манастир, "да буде Србима на поклон вечни". У другој половини 1198. године, свети Симеон Немања издаје златопечатну повељу Хиландару којом је Хиландар конституисан као српски манастир и ктиторско наслеђе породице Немањића.

Стварање српске духовности

У манастиру Хиландару настају први литургичко-правни устави и типици којим се уређује манастирски живот и живот монаха. За монахе ови типици и устави били су од животне важности и значаја, јер су предвиђали редовно причешћивање монаха под духовним надзором игумана или нарочитог духовника и у свакодневном исповедању. Хиландарски монах живи светогорским временом, местом и начином живота, споља у личном контакту са братијом а унутра, у својој души, у личном општењу са Богом.

Трудом светог Саве у манастиру Хиландару настао је један од најзначајнијих црквеноправних зборника - Законоправило или Крмчија. Овај зборник канонских, црквених и грађанских правила одиграо је најзначајнију улогу не само код извођења организације Српске цркве у 13. веку него и у одрзавању и формирању историјске и државно-правне свести српског народа све до времена Српске револуције и стварања модерне државе у деветнаестом веку. Тако је једна снажна државно-правна и црквено-правна традиција, одржавана у јерархији Српске цркве, у њеном духовништву, кроз све време турског ропства, повезала, макар и симболично, почетке нове националне државе са српском државом средњег века.

Свети Сава не само што је написао црквене законе, литургичке уставе, него је из Свете Горе са собом довео у Србију учене монахе које је хиротонисао и поставио на новоформиране епархије новостечене аутокефалне Српске цркве и с њима спроводио организацију.

Хиландар је од времена светог Саве постао школа где се врши припрема за највише положаје у Српског цркви великом броју архиепископа, патријарха, поглавара Српске цркве, почевси од светог Саве Првог, светог Саве Другог, најмлађег сина Стефана Првовенчаног, у миру Предислава, затим Јоаникија Првог, Јевстатија, архиепископа

Никодима, врсног дипломате. Васпитаник Хиландара је и архиепископ Данило Други, једна од најзначајнијих личности у историји Хиландара и читаве Српске цркве. У непосредном додиру са матицом духовног живота - Светом Гором - као савременик и познавалац великих грчких теолога првих деценија четрнаестог века, веома много је допринео да процес византизације средњевековне Србије добије потребну дубину и трајност.

Развој српске писмености и књижевности у средњем веку у Срба незамислив је без манастира Хиландара. Предуслов за рад на том важном пољу српске националне културе је отварање библиотека. У манастиру Хиландару, у свакој издвојеној келији, постојала је књижница која је морала задовољавати макар најосновније потребе литургијског живота. Поједине књиге из тог првог састава се и данас чувају у манастиру Хиландару. То су углавном пергаментни рукописи из дванаестог и тринаестог века.

Други важан фактор претварања Хиландара у центар књижевне делатности Срба у средњем веку јесте преписивачки рад. Оригинална књижевност такође претпоставља живу преписивачку делатност ради умножавања списа. У Хиландару раде највећи писци средњег века као сто су Доментијан и Теодосије. У току четрнаестог века развија се хиландарски скрипторијум до врхунца. Поред хиландарске школе, истиче се и карејска писарска радионица у којој ради старац Теодул, који обнавља келије и преписује житије светог Саве од Теодосија. У ред знаменитих писара монаха да поменемо Дамјана, Јова, Дионисија, Јосифа, Марка, Атанасија, игумана Доротеја, проигумана Тимотеја. Рукописи ових писаца попуњавали су не само хиландарску библиотеку, него се налазе у библиотекама Париза, Беча, Москве, Петровграда, па чак и у далеком Новосибирску. Архиепископ Данило, као житељ манастира Хиландара и Кареје, оставио је знаменито дело Животи краљева и архиепископа српских. У Хиландару је писао и патријарх Јефрем.

Крај средњевековног раздобља обележен је у књижевном животу Хиландара интензивним преписивачким и преводилачким радом. Тада се преводе дела савремене византијске теологије и аскетике (Григорија Паламе, Григорија Синаита, Калиста и других), а исто тако и дела рановизантијске књижевности која су са исихастичким покретом у Светој Гори доспели у центар пажње. Ту се истиче превод списа Псеудо-Дионисија Аеропагита, дело рановизантијске мистике и религијске филозофије, које се веома много наслања на неоплатоничаре и хеленистичку мисао. Ово дело превео је Србин, старац Исаија, по жељи серског митрополита Теодосија уочи саме Маричке битке 1371. године. На завршетку превода старац Исаија оставио је и спис о Маричкој битци.

Турска окупација

У петнаестом веку, заједно са свим балканским земљама, под турском окупацијом нашла се и Света Гора и манастир Хиландар. Иако под окупацијом, Хиландар врши изванредну мисију у смислу одржавања духовне и националне свести. У оваквим приликама, Хиландар тражи нове политичке и економске ослонце. То се пре свега односи на везивање манастира за православну Русију и Руску православну цркву. Најпре мати Ангелина Бранковић моли руског великог кнеза Василија Ивановича да заштити манастире Хиландар и Русик. Већ половином шеснаестог века, делегација манастира Хиландара, на челу са игуманом Пајсијем, одлази у Москву и моли цара Ивана Четвртог Васиљевича (Ивана Грозног) за заштиту и помоћ. Делегација је овом приликом предала цару крст светог Саве и иконе светог Симеона, краља Милутина и кнеза Лазара и делове моштију светог Стефана архиђакона и првомученика. Цар Иван Четврти интервенише код турског султана и тражи олакшице за Хиландар. Са своје стране, даје дозволу за скупљање прилога по Русији, и сам поклања богате дарове за манастир. Најважнији резултат ове хиландарске мисије у Русији била је царева дозвола да се у Москви отвори Подворје манастира Хиландара. Ову одлуку Ивана Грозног потврдили су касније и остали руски цареви: Фјодор Иванович, Борис Фјодорович, Михаило Фјодорович, Алексије Михаилович, као и Петар Велики. Поклони и дарови које су чинили руски цареви заиста су били царски и они су и данас присутни у Хиландару.

Наслеђе Хиландара данас

Манастир Хиландар данас, за свеукупно српско биће, које је можда више него икада у историји угрожено са свих страна, значи много. Хиландар је једино место код Срба где се осам стотина година свакодневно, по дванаест сати, моли, онако како је рекао и одредио нико други него свети Сава. Осам векова се свакодневно служи света Литургија и приноси бескрвна жртва. У овим данашњим тешким временима, која проигравају судбину српског народа, манастир Хиландар и његов ктитор свети Симеон - Немања, недвосмислено сведоче чија је земља Косово, ко има тапију на њу. У својој хилендарској повељи, ктитор Симеон казе: "...Изиђох из отчаства свога у Свету Гору, и нађох манастир некада бивши звани Хиландар, Ваведење Свете и Преславне Богородице, где не беше камен остао на камену, но сасвим разваљен. И потрудивши старост своју, уз помоћ сина ми великог жупана Стефана, удостоји ме Владика да му будем ктитор. И делове његове уништене потражих и обнових га по вољи Владичице Богородице. И пошто испросих парике од цара

у Призрену, дадох од њих манастиру у Светој Гори Светој Богородици у Мелејама: села Непробиста, Момусу, Самодрави, Трње, Рептившицу, Трновац, Хочу и Другу Хочу и друга. И све што дадох манастиру у Светој Гори, да не треба ни моме детету, ни моме унучету, ни моме рођеноме ни моме другоме. Ако ли ко ово измени, да му Бог суди и да му је Света Богородица супарница на страшном суду оном, и ја грешни Симеон..."

Шта нам још сведочи Хиландар данас? Као што пише Милан Кашанин, Хиландар и сада, са својим зидинама, пирговима, конацима, црквама, иконама, илуминираним рукописима, повељама, дочекује посетиоца у кругу тако сјајних, тако разноврсних архитектонских и сликарских споменика, таквих књижевних и музичких средњевековних дела, у каквом га не може дочекати ниједан српски град и манастир. "Нисмо ми, тражећи излаза на светску сцену, узалуд ишли од Студенице до Хиландара, и од Хиландара до Сентандреје, ни сејали путем само кости, сејали смо и мисли".

Хиландар, српска светиња изван наших националних простора, остао је, како то рече не тако давно Матија Бећковић, и изван наших раздора и свађа. Јер нико није био тако смео да полаже право да Хиландар буде само његов. "Хиландар је тамо где нема странака и партија. Хиландар је место где и данас после осамстотина година руководи нико други него свети Сава. Хиландар је место на коме се не рађамо него само умиремо и једино постојимо. Хиландар је остао неразорив темељ и зенит духовности српског православног народа и живи извор чији нас огањ обасјава."

проф. др Станимир Спасовић